Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂
Звездани ратови: Епизода VIII – Последњи џедај (Star Wars: Episode VIII – The Last Jedi 2017) је осма епизода саге о рату између Првог реда (остатака Галактичке империје) и побуњеника. Ове потоње предводи принцеза Леја (Кари Фишер) и након успешне, мада импровизоване акције, добри момци нису могли дуго да славе јер их је Први ред сустигао и отпочео мучну опсаду у свемиру. Схвативши да немају много изгледа за контранапад, побуњеници су морали да испланирају бег на оближњу планету где се некада налазило утврђење старог покрета отпора. Но, лукавог непријатеља тешко је надиграти, тим пре што велики вођа Првог реда Енди Серкис тачно зна потезе својих противника или макар има начина да их сазна. За све то време млађана Дејзи Ридли на усамљеном острву стиче џедајска знања и има план да свог парњака џедаја Адама Драјвера одвуче са мрачне стране и тиме да предност побуњеницима. Но, и то се показало као веома тежак задатак.
Критички осврт: У односу на претходни наставак, који је на синусоидној правој био доњи пик саге, овај није досегао горњи пик, али је свакако изнад икс осе. 🙂 Додуше, након млаког почетка уследио је средишњи део филма који ми је изгледао попут претходног наставка. Већ сам се сморио, што би млађи рекли, када сам видео да се наново рециклирају идеје. Океј, одустало се од Звезде смрти и то заиста поздрављам, али обука Дејзи на некој тамо планети исувише је личила на исту такву коју је у другом наставку имао Марк Хамил. Тамо је била мочвара, овде острво у сред мора, али то је то. И „мрачни део“ да је искуша је, такође, био ту. Са друге стране, побуњеници су били у клопци и на све начине су покушавали да преваре надмоћне непријатеље, а који су прозрели сваку намеру и тиме отежали добрим момцима, што је већ виђено у трећем (хронолошки шестом) делу саге. Енди унакаженог лица био је јасан пандан императору из претходних наставака и завршио је на исти начин као и његов претходник. Додуше, овај зликовац изгинуо је сувише наивно, тако да је тај део више него разочаравајући. Наивних момената има још, али највећа замерка филму је промена правила, односно моћи џедаја које постају у неким моментима готово божанске, а у другим смешно слабе. Од тога је чак и више патио претходни наставак.
Обећавајући су били телепатски дијалози између Дејзи и Адама, али недовољни да држе пажњу у том делу филма који је превише развучен и где се, реално, не дешава много више од игре мачке и миша између зараћених страна.
А онда је уследио завршни део филма који ме је, буквално, „одувао“. Акција је била одлична са сјајним специјалним ефектима и то праћено одличним идејама како да буду што импресивнији (попут песка на тој некој побуњеничкој планети који је бео, али оставља црвени траг). Преокрети и преврати су се низали, реплике су биле тек за пар нијанси помпезније него што пристојност налаже и чак је било и пар духовитих цака, а мотиви ликова су постали потпуно реални као никада до тада. Пре свега у лику млађаног Адама, који је, као и у претходном делу, био више него сјајан. Ретко када сам гледао филм где је крај толико одличан да поправља утисак толико да ми цео филм сада изгледа одличан, иако, реално, није.
Едукативни моменат: Када је Џону Бојеги спасила живот, Кели Мари Тран му је рекла да ће победити не тако што ће уништити оно што мрзе, већ тако што ће спасити оно што воле. Сјајно речено, заиста.
Оцена наставника:
(колико-толико реална)
Контакт (Contact 1997) је амерички филм о пасионираној научници Џоди Фостер која жели да пронађе ванземаљску интелигенцију. Она не наилази на разумевање својих колега и, што је битније, спонзора, те је сва прилика да ће њен пројекат СЕТИ бити угашен. Међутим, управо у том, кризном моменту, њене антене хватају сигнал из свемира који је недвосмислено послала нека напредна ванземаљска цивилизација. Ово је привукло пажњу светске јавности и самог политичког врха, али ту се Џодина борба не завршава. Она сада мора да убеди све њих да су намере ванземаљаца добре и да морају да имају вере у инструкције које су им ови послали, а односе се на то како да направе летелицу за међузвездана путовања.
Критички осврт: Филм је одличан и то сваки његов сегмент. Прича се лагано гради, али опет није спора. Мистерија је бритка и режисер Роберт Земекис давао ју је „на кашичицу“, односно праву меру. Односи између ликова делују реално и ненашминкано, баш као и политичка сцена, а филозофија науке и религије која провејава током филма прилично је виспрена. Због тога овај филм постаје још и више од (само) кандидата за ремек-дело СФ-а. Он шаље јаке, па и храбре поруке и успева да не заступа ни страну науке, ни страну религије. У причи, научници су ти који трагају за истином. Религија, тиме и креационизам, само балансира и са новим сазнањима покушава да одржи и да увек наново докаже старе концепте. Са друге стране, сама главна хероина морала је да се кроз не баш пријатно искуство увери у моћ вере и колико је она, заиста, потребна. Причу морам да похвалим и због иновативности. Она нуди сасвим нов приступ међузвезданим летовима, а што се види у необичности летелице (или како год да се то звало). И пре свега морам да приметим да је прича веома слојевита и добро разрађена.
Џоди је још једном доказала да је фантастична глумица. Заиста је заслужила све оскаре које је добила. Осећања која је приказала током путовања – то не може свако да изведе. И остатак глумачке екипе је више него океј.
Едукативни моменат: Када је Том Скерит рекао Џоди да би волео да је све другачије и да се њен ентузијазам награди, а не само искористи, али да је свет другачије скројен, она му је одговорила да је одувек веровала да је свет онакав каквим га ми учинимо. И тиме је све рекла. 🙂
Оцена наставника:
(сигурна)
Меланхолија (Melancholia 2011) је филм из две приче. Свака од њих посвећена је једној сестри. Прва описује неуспело венчање Кирстен Данст, а друга агонију кроз коју пролази Шарлот Генсбур због предстојеће апокалипсе.
Критички осврт: Веома поштујем Кирстен као глумицу, а што се Шарлот тиче, она јесте добра, али ми је и некако чудна и увек глуми у чудним филмовима, баш попут овог. Иначе су сви глумци заиста добри. Ликови које тумаче су луцидни, са извесном дозом хумора и неоспорно упечатљиви. Толико су добри глумци да су дочарали и осећања и стања у којима се налазе, као и мотиве за њих, а да уопште не знамо позадину свега тога, односно њихове животне приче. Рецимо, у другом делу који се бави Шарлот, веома је јасно да јој је потребнија Кирстен него ова њој јер бригом о сестри скреће фокус са сопствене анксиозности.
С обзиром на наслов филма, ако изузмемо сам почетак, радња уопште није спора, а чак се ту штошта и дешава иако простор, време и догађаји нису велики. Фасцинантно у овој причи је управо то што она осликава унутрашње драме ликова и то је у првом плану, док су дешавања само средство да се то стање прикаже. Прва прича тек касније, у другом делу, добија смисао и Кирстен открива једну своју способност која објашњава све оно што је изгледало неповезано. И све је то право мајсторство и режисера Ларса Вон Трира и глумаца.
Одлуку режисера да своје ликове убије знали смо и пре свих дешавања и логично је питање зашто је то открио на самом почетку. Једино ми пада на памет да је хтео да поентира да су неке ствари у животу неизбежне. Углавном, сам крај филма је био врло известан, али је завршна сцена свеједно веома ефектна. Такође бих похвалио и као ефектну сцену када је Кифер Садерланд извршио самоубиство. Он је у овом филму био глас разума и неко ко је стуб, ослонац за све остале, а понајвише Шарлот и његов крах је утолико био више застрашујућ, а на такав некакав језив начин је и изведен. Свака част, свакако.
Едукативни моменат: Неки научници су у овом филму погрешили у процени да ли ће планета која се приближавала Земљи ударити у њу. Не верујем да ће се тако драстичне грешке дешавати у будућности, али грешке у науци су се дешавале и историја их је забележила много. Но, добра ствар у науци је њена динамичност; она се стално надограђује и мења и стара уверења замењују нова сазнања. Ми данас знамо много више него што смо знали раније.
Оцена наставника:
(јака)
Породица Кременко (The Flintstones 1994) је филм рађен према цртаној серији из шездесетих година прошлог века. Фред Кременко (Џон Гудман) је не баш претерано паметан пећински човек који ради у каменолому. Изгледа да је то посао који му је суђен до пензије, али се појављује шеф Кајл Маклаклан са понудом за раднике; да ће онај који покаже највеће знање на тесту постати део управе. Фред ту види своју шансу и заиста се труди да има најбољи резултат на тесту, но узалуд. На његову срећу, његов најбољи пријатељ Барни (Рик Моранис) је видео колико је Фред лоше урадио тест и заменио га је са сопственим. Испоставља се да је Барни најбоље урадио и тако Фред, уз помоћ пријатеља, постаје директор. Међутим, та позиција му не доноси оно чему се надао.
Критички осврт: Глума је баш инфантилна, посебно Џонова и Рикова, ваљда како би одмах било јасно да су циљна публика деца. И мислим да то није требало толико пренаглашавати, без обзира што је у питању дечји филм, но добро. Специјални ефекти су солидни, али сам очекивао боље. Идеје за механизме апарата у пећинском добу су симпатичне, али су такође могле бити боље, тим пре што је многе од њих разрадила цртана серија. Уосталом, начини функционисања савремених апарата на пећински начин један су од главних адута поменутог цртаћа.
Допада ми се што је прича блиска обичном животу (нема грандиозног зликовца који жели да пороби (у овом случају праисторијски) свет, као што смо навикли у сличним филмовима, већ малог шефа Кајла који хоће да проневери новац), бави се обичним људима и њиховим проблемима и начиње теме које су увек актуелне. И можда их не обрађује скроз добро, односно није довољно разрађена, али шаље добре поруке. Свеукупно, утисак није лош.
Едукативни моменат: Немојте да вас овај филм завара; људи и диносауруси нису живели у исто време. Диносауруси су изумрли много пре појаве човека на Земљи.
Оцена наставника:
(стрмоглаво иде ка три)
Дршке од кревета и метле (Bedknobs and Broomsticks 1971) је Дизнијев играни филм који се дешава на самом почетку Другог светског рата. Пошто је Лондон у опасности од бомбардовања, деца су склоњена по засеоцима. У једном таквом селу бригу о троје деце преузела је Анџела Ленсбери. Деца ће веома брзо открити да је Анџела вештица приправница, а њена намера је да магијом помогне Британцима да победе у рату. Међутим, колеџ за вештице се, услед ратних услова, наводно затворио и Анџела је остала ускраћена за последњу и најважнију лекцију. Зато она са децом одлази у Лондон како би пронашла професора Дејвида Томлинсона, те завршила своје студије и остварила циљ. Они су заиста пронашли професора, али он баш није оно чему су се надали.
Критички осврт: Овај филм личи на варијанту приче о Мери Попинс (коју је Дизнијев студио снимио мање од деценије пре овога), не само према поставци, већ и сензибилитету, а ту су и нацртане животиње које парирају реалним ликовима. Наравно, у питању је мјузикл са давнашњом музиком и одличним плесом. Прича има ону старињску углађеност, а испричана је са фасцинантном лакоћом. И баш је маштовита, па тако и људи могу без проблема да дишу под водом, али то је у оваквом филму опростиво. Не знам колико би могао да буде пријемчив овим новим генерацијама, али је свакако ово симпатичан, инфантилан и наиван дечји филм, са добрим мотивима и порукама. Чак је и битка Енглеза и Немаца управо тако – наивно представљена, што је у складу са концептом филма, али јако чудно изгледа с обзиром на ратне страхоте за које знамо да су се тада дешавале и, бојим се, даје једну сасвим другачију, романсирану представу о томе. То би свакако био најтањи део филма.
Едукативни моменат: Анџела на почетку није желела да троје деце буде код ње, али касније није желела да оду од ње. У међувремену их је заволела. Ако некоме или нечему дамо шансу може да се деси да нам прирасте за срце и постане значајан део нашег живота.
Оцена наставника:
(не баш најјача могућа)
Господар прстенова (The Lord of the Rings 1978) је цртаћ рађен према књизи Џ. Р. Р. Толкина. Зли господар Саурон жели да завлада светом у коме живе људи, вилењаци и патуљци. Међутим, људи, предвођени чаробњаком Гандалфом, опиру се Саурону и његовој армији орка. Но, њихова борба биће завршена тек онда када мајушни хобит Фродо уништи Сауронов прстен који му даје моћ. Зато он, са својим пријатељем Семом, креће у опасну мисију како би спасио свет од зла.
Критички осврт: Цртаћ нема ту озбиљност у приступу као суперпознати играни римејк, а ни сензибилитет није исти. Ово је прави разиграни дечји филмић. Но, поређење и тако по било ком основу није фер. Гледајући га независно, овај филмић сигурно има много квалитета. Цртежи су одлични, а анимација за оно време солидна. Поједине делове су решили тако што су пребојавали праве глумце, те је ово формално цртаћ, али одистински полуиграни филм. Мени се та техника баш не допада јер пребојени део сувише одудара од цртаног, али јесте иновативна пошто је ово први пут да је тако нешто рађено.
Режисер Ралф Бакши се углавном држао приче испричане у књизи, тако да овај Арагорн нема романсу са вилењакињом. Прича, дакле, није романсирана, али не могу да тврдим да је то баш минус. Маште не недостаје, али можда мањка мало више емоција, на којима се није радило довољно јер је компликовану радњу из књиге требало сместити на два сата филмића (што би одговарало причи из чак прва два дела популарне саге који трају много сати). Зато и радња делује збрзано и поједностављено. Но, свеукупно, прича је испричана колико-толико коректно за један дечји филм.
Едукативни моменат: Ни добри чаробњаци, ни вилењаци нису желели прстен иако га је Фродо нудио. Знали су да је прстен створен да чини зло, а да даје моћ и нису желели да их искушава. И заиста, ако знамо да је нешто превелико искушење за нас, а чини нам зло, добра стратегија је то избегавати. Ако смо склони слаткишима, а имамо проблем са вишком килограма, најбоље решење је да их не купујемо. Немамо их у кући, па неће бити ни искушења у часовима доколице или кад нам „падне шећер“. 🙂
Оцена наставника:
(на четворку)
Друмски ратови (Road Wars 2015) је филм намењен за Де-Ве-Де. У питању је постапокалиптични филм у коме је узрок апокалипсе вирус који људе претвара у неку врсту безумних вампира-зомбија. Једна група људи покушава да преживи, а наду им даје Кол Паркер кога су нашли у пустињи и који је изгледа имун на ујед безумника. Идеја је да из његове крви издвоје антитела којима ће зауставити заразу.
Критички осврт: Овај… филм толико обилује нелогичним сценама да је потпуно бесмислен. Поједине сцене су развучене, али то је овде заиста мањи проблем. Велики проблем је, као што написах, конфузна и неартикулисана радња. Не бих ни наводио примере које сцене су што нелогичне, што нејасне јер је много брже навести сцене које су добре и јасне: ниједна. Режисер и сценариста Марк Аткинс нам је контрапримером показао како треба направити причу; тако да она буде разумљива другима.
Глума је углавном смешна, а специјалних ефеката нема. На пример, један од ликова је изгубио руку и ми то видимо готово искључиво по његовој болној гримаси. Има овде покушаја хумора у три реплике и покушаја имитирања „Побеснелог Макса“, али то чак није ни неуспео покушај. То је потпуно, апсолутно и неопозиво неуспео покушај. 🙂
Едукативни моменат: Клоу Фарнворт је све учинила како би помогла њеном љубљеном Филипу Андреу Ботелу, али у томе није успела. Некада нећемо успети у нечему ма колико били мотивисани и ма колико труда уложили, али то не значи да не треба увек да покушавамо.
Оцена наставника:
(у ствари нула)
Тркач (The Running Man 1987) је футуристички дистопијски филм, у коме друштво будућности пропада на свим пољима, па и културном. Година је 2017. (што је за тадашње време била далека будућност) и људи су окренути лаким и уједно суровим забавним ријалитима на ТВ-у. Најгледанија је „Тркач“ и у тој емисији осуђеници беже од мишићавих гонича који хоће да их искасапе. У жижу јавности доспева Арнолд Шварценегер, јер је, са неколико сапатника, успео да побегне из затвора. Он је бивши полицајац који је доспео у затвор зато што је одбио да изврши наређење надређених. Власти га наново хватају и он постаје нова звезда популарне емисије. Међутим, нико није рачунао на Арнолдову изузетну снагу, те емисија поприма неочекивани ток.
Критички осврт: Волим филмове са Арнолдом и много ми је симпатичан, иако не зна да глуми, а у овом филму је то баш доказао. 🙂 Похвалио бих главну хероину Марију Кончиту Алонсо која добро парира Арнолдовом шмеку, а њена негодовања на шпанском чине да њен лик буде још симпатичнији.
Сам филм је занимљив, динамичан, крцат акционим сценама и према сензибилитету више припада том жанру, него фантастици. Те акционе сцене су успешније у арени него када је било финалног пушкарања, а и нејасно је шта је тада Марија радила сама у ходнику студија, осим што је било погодно да је спопадне Ерланд ван Лидт (и то још увек у опреми, иако му је, недвосмислено, указана лекарска помоћ и сва је прилика да би му опрему скинули). Акционе сцене су такође и прилично насилне, али је филм толико лепршав да то није пренаглашено, напротив. Такође, сам друштвени феномен који је тема филма некако није дошао у први план и прича не нуди неку дубљу филозофију, већ је више филм за забаву. Као што је и емисија о којој се овде ради и, ако размислимо, нема велике разлике између нас у публици испред биоскопског платна (који смо навијали да Арнолд побије гониче) од публике у филму (која је навијала да гоничи масакрирају Арнолда и његову дружину). Уосталом, за њих су они били негативци. Ја бих рекао да смо успешно заведени да се не препознамо у нечему у чему смо и сами учествовали (додуше, ми имамо изговор да је ово ипак само филм) и свака част режисеру Полу Мајклу Глејзеру на томе. Као што је водитељ Ричард Досон дао својој публици оно што им је потребно, тако је урадио и Пол са својом.
Лепршавост осамдесетих којим овај филм одише види се и у његовој наивности, посебно што се краја тиче. Расплет је херојски и велики Арнолд побеђује читав систем као од шале, те водитељ Ричард постаје главни негативац у причи коју, ипак, води државни врх (што видимо по самом почетку филма). Дакле, овај филм је и плитак и виспрен истовремено и неком другом остварењу бих вероватну дао лошу критику да има много неискоришћеног потенцијала, али не и овом. Потенцијал није искоришћен колико је било могуће, али шарм дефинитивно јесте.
Едукативни моменат: „Будуће“ друштво које је представљено користило је медије како би лажима устројило јавно мњење. Телевизија и медији често користе лажи за манипулацију и морамо тога да будемо свесни. И да ствари које нам се пласирају посматрамо критички.
Оцена наставника:
(са умањеницом)
Руби Спаркс (Ruby Sparks 2012) је романтична прича о младом признатом, али несрећном писцу Полу Дејну, који не може да нађе љубав свог живота, а и има креативну блокаду. Тада почиње да сања девојку Руби (Зои Казан) у коју се заљубио и која му постаје инспирација (муза) за нову књигу. И онда се дешава нешто невероватно; затиче Руби у свом стану. Након првог шока, Пол не само да прихвата да је Руби заиста постала стварна, већ и доживљава романсу са њом.
Критички осврт: Последња сцена је готово истоветна оној у филму „Опчињен“ из 2000. и, према мом мишљењу, сасвим је вишак. Не мора срећан крај да буде по сваку цену. Што се осталог дела филма тиче, заправо је врло добар. Радња се развија занимљивим током и добила се једна више него солидна романтична драма. Не и комедија (што обично иде заједно) јер је хумор спорадичан. Ликови су мање-више стереотипни, али јесу занимљиви. И глума је у реду.
Едукативни моменат: Докле год је Руби радила оно што је Пол желео, њему је било лепо, али је и сам био свестан да то није права љубав. Она је тако радила јер је морала. Права љубав постоји само онда када постоји и могућност избора.
Оцена наставника:
(може)
Краљица проклетих (Queen of the Damned 2002) је слободнија филмска адаптација треће књиге Ен Рајс „Вампирске хронике“. Вампира Стјуарта Таунсенда пробудила је, после стогодишњег сна, метал музика која му се допала. Он је одлучио да буде вођа бенда који ју је свирао и ускоро је стекао велику популарност. Међутим, заједница вампира то није одобрила пошто према њиховом кодексу они морају да воде тајни живот. Зато су одлучили да га униште на концерту који је најавио. У исто време, његова музика је пробудила краљицу вампира Алију, која са Стјуартом има другачије планове.
Критички осврт: Алија је веома интересантна и напросто зрачи путеношћу, али што се глуме тиче, ту ме већ није фасцинирала. И Стјуарт као да је глумео у неком музичком споту, а не филму. И поједине сцене изгледају примереније музичком споту, као када напада две плавојке у својој (изнајмљеној) кући. Но, не смета ми музика у филму, напротив, уопште лоша није. Спорна је глума; копка ме да ли глумци који глуме вампире говоре тако зато што им додати очњаци сметају или зато што верују да би вампири тако требало да причају. Углавном, ово је један од управо таквих филмова и глума је прилично театрална.
Овај филм је део „Вампирских хроника“ и самим тим наставак култног „Интервјуа са вампиром“ и донекле има везе са њим. У ствари, изгледало је као да се режисер Мајкл Ример напросто ломи између сензибилитета тог филма и неких модернијих приступа као што је „Подземље“ или „Блејд“. Истина је да ова прича покрива и минула столећа и ово савремено доба, тако да је једно са другим требало уклопити, али тај спој некако није спретно одрађен. Да замешатељство буде још веће (и грђе) има ту и мотива из филма о Супермену (када Стјуарт лети са Маргерит Моро по граду, па му она наводно испадне) и којечега. Очигледно су идеје пристизале са разних страна што се режије тиче, али што се саме приче тиче, идеја ми је промакла, баш као и мотиви ликова који нису ни конзистентни, ни увек логични.
Нарација, без обзира ко је изговара, потпуно је непотребна. На срећу, брзо је престала.
Едукативни моменат: Маргерит је желела да је Стјуарт преобрази у вампирицу јер је имала романтичну представу о вампирима. Када је видела како убија жену у парку – предомислила се. Ми нећемо бити пред тако драстичним одлукама, али када год бирамо између нечега морамо да сагледамо све плусеве и минусе, а посебно је важно да опције сагледамо што реалније, а не онакве каквим их очекујемо да ће бити.
Оцена наставника:
(крајње реална)