Барселона 3. део

У току првог таласа пандемије разни људи су радили разне ствари корисне за друштво и неке је амбасада Европске уније наградила као хероје. Ту смо се нашли и нас двоје ТВ наставника Анђела Петровић и ја. Награда за све нас је био пут у град по избору у Европској унији и ми смо изабрали Барселону. На пут смо повели и Вељка Петровића, мужа, и Јелену Дробњаковић, познатију као куму. Наставља се видео-прича о томе.

У Барселони се сваки дан користили метро. Већ сам вам написао да је веома једноставан за коришћење, али вам нисам написао да баш сви људи који су се возили метроом су носили маске. Буквално нисам видео ниједан изузетак. Да ли наплаћују казне? Не знам и нисам видео никакву контролу, нити је било ко на нас вршио притисак да морамо да носимо. Напросто смо урадили оно што су и сви и што и иначе радимо у нашем јавном превозу у Београду.

Као што је Анђа рекла, Тибидабо је брдо (планина?) високо 512 метара и такво је највише у том делу приобалног ланца Каталоније. Да бисмо се попели на ту висину користили смо неку врсту жичаре. Жичара нам се баш дојмила, тако да сам снимио и улазак…

…и саму вожњу. Вратоломно смо стигли до врха и тамо затекли прелепи видиковац и врло интересантан забавни парк. Кума и ја смо пожелели да се провозамо старињским каруселом који је био на ивици провалије (који чак ни мени није изгледао страшан), али смо одустали јер претерано кошта. У Барселони иначе наплаћују буквално сваку атракцију, малтене шетњу улицом.

На врху брда је прелепа црква, а на њеном врху је скулптура Исуса, односно Светог срца Исусовог, а која је дело Ђузепа Мирета, за кога знам само да је био вајар. У цркву може да се уђе на више спратова, што омогућавају терасе око ње и степенице које до тих тераса стижу. Иначе је повелико здање, а пошто је и на брду (или планини, нисам сигуран), видљива је из разних делова Барселоне.

Сам назив Тибидабо потиче из Јеванђела по Луки, када је ђаво искушавао Исуса и нудио му сва царства која су могла да се виде са високог брда. Тиби дабо буквално значи „Ја ћу ти дати“, а ова прича референцира управо на ово брдо, иако се Христово искушење није десило на том месту.

Ја баш нисам хтео да снимам и жичару у повратку, али су девојке инсистирале и свакако је било импресивно, баш као и у доласку.

Из жичаре у жичару, па смо стигли до Монжуика, што би значило „Планина Јевреја“ (тамо је пронађено средњовековно јеврејско гробље). Ипак, та област садржи много различитих атракција, а њен значај је у томе што представља место са кога је Барселона почела да се шири до данашњих размера. Већ само жичарење до тамо било је занимљиво, што можете да видите у следећем видео-прилогу.

Након врха смо се спустили скроз до Шпанског села. Оно је подигнуто 1929. за тадашњи Светски сајам и, иако је планирано да буде срушено након тога, опстало је до данашњих дана због великог интересовања. Гледамо како ово село представља кума.

Сада вас водимо у обилазак овог села које представља Шпанију у малом. Рецимо, ту су ресторани са типичним јелима из разних области Шпаније. Међутим имају неко чудно радно време које је двократно и баш када смо ми били имали су паузу пред вечеру. Једва стигосмо да попијемо кафу Вељко и ја.

Такође у доба када смо ми били, имали су тему у вези са Ноћи вештица и разне неке зомбије који једу мозгове и кловнове који се шетају са секиром или ножем. Врло симпатично, мада се девојкама није допало.

У склопу овог села је музеј Фран Даурел, који је заправо приватна колекција, а садржи дела модерне уметности. Међу уметницима су и Дали и Пикасо. Оно што ме је запањило је да је улаз био џабака, а фотографисање није дозвољено. Свеједно је моја кума имала још један перформанс у овом селу. 

Након села смо отишли до оближње Чаробне фонтане. Оно што сам пронашао на сајту њихове Владе је да изгледа та фонтана већ годину дана, због пандемијске ситуације, не пружа посетиоцима несвакидашњи светлосни догађај. И иначе не светли увек и треба пропратити на нету када се спектакл очекује. Пошто ми то нисмо проверили, а Вељко је заборавио да нам каже, у доба када смо стигли није радила, али смо се вратили сутра по дану и тада јесте. Иако није била осветљена, верујте да је импресивна. Шта да вам кажем када се до врха пење многобројним, чак и покретним степеницама.

На крају смо, мада врло кратко, посетили један тржни центар. Чак и у том центру се плаћа евро ако желите да вас лифт одвезе до врха, тако да свака част на предузетничком духу Каталонаца. Кума и ја смо на крају отишли на кафу у Старбакс и, колико сам схватио, ово је њена прва кафа у том кафићу. 

На крају нема ретроспективе. Снимили смо били нешто, но нека претходни снимак са кафом буде крај, мада не и сиктер-кафа. Остали смо у Барселони до касног поподнева сутрашњег дана и видели још две лепе куће ексцентричног архитекте Гаудија, те се промували градом. Свакако је било дивно путовање, нешто што и вама желим, а надам се да сам вас овим влогом мотивисао да посетите Барселону. До следећег путовања. 

Барселона 2. део

У току првог таласа пандемије разни људи су радили разне ствари корисне за друштво и неке је амбасада Европске уније наградила као хероје. Ту смо се нашли и нас двоје ТВ наставника Анђела Петровић и ја. Награда за све нас је био пут у град по избору у Европској унији и ми смо изабрали Барселону. На пут смо повели и Вељка Петровића, мужа, и Јелену Дробњаковић, познатију као куму. Наставља се видео-прича о томе.

У Барселони смо се кретали на три начина: пешице (уф), метроом и аутобусом. У метроу смо се врло једноставно сналазили јер је једноставно и замишљен. Потребно је само да знате како се зове станица на коју треба да дођете и без по муке можете стићи било где. 

Дакле, запутили смо се у парк Гвељ, који је пројектовао каталонски архитекта Антони Гауди почетком 20. века. У видео-прилозима ћете видети да је био (помало) ексцентричан, а његов рад, односно парк је под заштитом УНЕСКО-а као Светска баштина.

У парку смо видели свашта лепог и импозантног, па и лелујаву клупу, врло маштовито осмишљену. На снимку ћете видети и црвену зграду подно те клупе и изгледа да је то школа?!? На коју магију колеге у тој згради одржавају наставу, када терасу и ван сезоне обилази велики број туриста, заиста немам благу представу.

Након парка смо имали дугу шетњу до Саграде фамилије, цркве која је Гаудијево ремек-дело. Није успео да је доврши за живота, али је рад и након његове смрти настављен и завршетак се не очекује у скорије време.

Наравно, морали смо и да једемо, па смо се за ручак определили за паељу, национално јело. Мислио сам да ћу се фасцинирати, али нисам остао фасцинантан. Свакако ми се допало, али укус уопште није нов. Напротив, препознатљив је и у питању је нека врста пилава.

Након тога смо отишли на плажу Барселонету. Понеко се чак и купао, али је хладно време ипак одредило неке друге активности. Људи су се шетали и играли одбојку. Свакако је било дивно бацити поглед (и прсте) у море.

Као мали сећам се да сам гледао слајдове у посебном апарату из Француске који их је учинио тродимензионалним и један од слајдова је приказивао детаљ из парка Цитадела. Од тада до недавно сам на ту активност из детињства заборавио, али ми се тог дана у Барселони вратило сећање јер сам тај детаљ могао да видим овај пут уживо (одмах након кулирања на плажи), баш као и Тријумфалну капију која није импресивна као она у Паризу, али је лепа. И Цитаделу и капију моћи ћете да видите на Јелениним и Анђиним многобројним фоткама, а ми се враћамо у собу.

И још један снимак из апартмана, уз ретроспективу дана, за крај. 

Барселона 1. део

У току првог таласа пандемије разни људи су радили разне ствари корисне за друштво и неке је амбасада Европске уније наградила као хероје. Ту смо се нашли и нас двоје ТВ наставника Анђела Петровић и ја. Награда за све нас је био пут у град по избору у Европској унији и ми смо изабрали Барселону. На пут смо повели и Вељка Петровића, мужа, и Јелену Дробњаковић, познатију као куму. Следи видео-прича о томе.

Врло брзо смо се сместили у апартман и одмах кренули у обилазак. Најпре смо били у Готској четврти, те посетили Пикасов музеј. У том музеју приказано је мноштво дела овог сликара и он је очигледно имао своје фазе, тако да сам на неким класичнијим (да их тако назовем) сликама имао прилике да се уверим да је био нестварно надарен уметник, а да је цело то његово замешатељство са кубизмом и модерним трендовима био његов луцкасти избор. У музеју сам открио да се бавио и вајањем предмета и израдом накита, што раније нисам знао. По изласку из музеја смо наставили шетњу, а Анђа и Јелена су се изгубиле (у улици дугој нешто мало преко километра). Но, некако су нас пронашле и то у Старбаксу где смо нас двојица пили кафу. Где смо још били, откриће вам Анђа у првом видеу за данас.

Након тога смо обишли Колумбов споменик у Барселони. Тај споменик је висок 60 метара и мислим да посетиоци могу лифтом унутар њега да се пењу горе, али ми то нисмо могли јер је било затворено. Иначе тај споменик служи као подсетник да је Колумбо известио краљицу Изабелу I и краља Фердинанда V да је допутовао до новог континента. Споменик је близу Марине, односно луке где смо се укрцали на један од њихових бродића и – крстарили.

Оно што сам ја назвао реком заправо је Средоземно море и још увек смо на том мору. Обратите пажњу шта раде Јелена и Анђа, а шта сви остали људи на овом крстарењу. 🙂

Пошто је био први дан, препун узбуђења и неочекиваних авантура (на аеродрому су нас, ничим изазвани, тестирали на ковид), нисам се снашао да снимим више видео-прилога, али биће их у опису наредна два дана. За крај још један снимак: ретроспектива снимљена када смо се, касно увече, вратили у апартман.

Македонски влог

Моја колегиница и другарица, Весна Тутуновић, која прати трендове (не само енглеске, иако је наставница енглеског) рекла ми је да је да је блог превазиђен и да је данас тренди – влог. То је, у ствари слично, само што је влог – видео запис. Но, пошто сам присталица тога да уз иновације треба чувати и традиционалне вредности (посебно ако су заиста вредности), одлучио сам да направим један микс блога и влога, али нисам сигуран како би се тај микс звао… Но, свеједно, горепоменута Весна ми је помогла у овој намери.

За влог смо искористили путовање у Македонију, конкретније у Скопље и Охрид, а где смо водили ђаке из наше школе како би узвратили посету својих вршњака из те државе. Ми смо, јасно, били пратња.

Наравно, пошто није у реду да само радимо, односно пазимо децу (коју смо, хвала на питању, вратили живу, здраву и пуну утисака, а минимално грђену с наше стране 🙂 ), идеја да правимо микс влога и блога био је начин да и нама буде забавно (мада би нам било забавно и без тога, јер су нам домаћини приредили богат програм обилазака), те да будемо креативни. Чим сте дошли до овог дела текста, верујем да смо ово потоње и били. 🙂

Оно што је почело као пародија на тренди влогове временом је постајала све озбиљнија путописна едукативна прича. Решили смо да је објавимо, а размишљамо и о новим миксевима. 🙂 Из Србије, али ко зна где нас пут одведе.

Пети дан били смо сувише уморни да бисмо се одјавили како ред налаже, па је следећи снимак уједно и последњи.

Зато се ја одјављујем са галеријом слика (кликом на сваку биће већа). Надам се да смо вам дочарали како је било. 🙂