Želite da živite duže? Pročitajte knjigu

https://www.weforum.org/agenda/2016/10/want-to-live-longer-read-a-book

na_standu

Čitanje časopisa ili novina nije imalo isti efekat.

Slika: REUTERS/Ognen Teofilovski

Piše Rejčel Halet, marketinška agencija Formative Content, London

Objavljeno 12. oktobra 2016.

Da li bi malo svakodnevnog laganog čitanja moglo da vam produži život?

Novo istraživanje, sprovedeno na Univerzitetu Jejl, došlo je do otkrića da je čitanje knjiga u pozitivnoj korelaciji sa produženim životnim vekom – ljudi koji čitaju knjige žive otprilike 2 godine duže od onih koji ne čitaju.

Dodajte nekoliko stranica

U istraživanju objavljenom u časopisu Social Science and Medicine naučnici su procenjivali podatke nad uzorkom koji je činilo 3.635 Amerikanaca starijih od 50 godina.

Ispitanici su bili grupisani na one koji čitaju 3,5 sata ili više nedeljno, one koji čitaju do 3,5 sati nedeljno, i one koji uopšte ne čitaju, a uzorak je bio stratifikovan prema faktorima poput pola, rase i stepena obrazovanja, kako oni ne bi uticali na rezultate.

Istraživači su utvrdili da je kod ljudi koji su čitali više od 3,5 sati dnevno,verovatnoća da će umreti u sledećih 12 godina bila za 23% niža, dok je kod onih koji su čitali najviše 3,5 sata na nedeljnom nivou, verovatnoća da će umreti u istom periodu bila za 17% niža.

Jedan od autora istraživanja, Beka R. Levi, profesor epidemiologije na Univerzitetu Jejl, izjavila je za Njujork tajms da su, “kada je reč o dužini života, ljudi koji su prijavljivali makar i pola sata čitanja knjiga dnevno, imali značajnu prednost u odnosu na ljude koji uopšte nisu čitali.”

Ostale korisne strane

Istraživači su ustanovili da su ljudi koji su čitali knjige iskazali jače kognitivne sposobnosti, poput prisećanja i brojanja unazad.

Međutim, čitanje časopisa i novina nije imalo isti efekat, osim u slučajevima kada su čitaoci na to trošili više od sedam sati svake nedelje. Takva navika bila je povezana sa smanjenjem smrtnosti za 11%.

Nije jasno zašto postoji tako jaka veza između čitanja i dugovečnosti, iako su prethodna istraživanja ukazala na to da ljudi koji čitaju knjige imaju tendenciju da budu zdraviji, bogatiji i bolje obrazovani u opštem slučaju, a sve to doprinosi dužem životnom veku.

Posebno istraživanje, realizovano nad uzorkom koji su činile 4.164 odrasle osobe u Ujedinjenom Kraljevstvu, uključujući istovremeno i one koji čitaju i one koji to ne čine, pokazalo je da je, za odrasle osobe koje čitaju samo 20 minuta nedeljno, verovatnoća da će biti zadovoljni svojim životom 20% veća.

Sa druge strane, kod osoba koje ne čitaju, šanse da će prijaviti osećaj depresije su 28% veće u odnosu na osobe koje redovno čitaju iz zadovoljstva. U proseku, jedan od pet čitalaca rekao je da mu čitanje pomaže da se oseća manje usamljenim.

Džozi Bilington, viši predavač i zamenik direktora Centra za istraživanje čitanja sa Univerziteta u Liverpulu, pomogla je da se ovo istraživanje sprovede.Objašnjavajući kako čitanje pomaže u postizanju blagostanja, ona kaže:

„Čitanje ne pomaže samo time što uvodi čitaoce ili ih ponovo povezuje sa raznim životnim sistemima, i šire rečeno, zajedničkim značenjima. Ono takođe može da podseti ljude na aktivnosti ili zanimanja kojima su nekada stremili, ili na znanja i veštine koje još uvek poseduju, čime pomaže u obnavljanju njihovog osećanja da imaju mesto i svrhu u svetu“, piše.

Prevela: Aleksandra Ravas

Дремка пре испита добра је за ваше памћење једнако колико и бубање

http://www.newscientist.com/article/2112972-napping-before-an-exam-is-as-good-for-your-memory-as-cramming/

gettyimages-spava-on

Спавати да би се учило?

Фотографија Скот Сталберг/Гети

Пише Џесика Хемзелоу, San Diego Daily news, 16 новембар 2016.

Имате на располагању један сат вишка пре важног испита. Како би требало да га искористите? Изгледа да је дремка подједнако ефикасна као и бубање, и могла би чак да има дуготрајније дејство.

Како би нешто научили, има смисла да се преслишавамо. „Било која врста поновне активације трагова памћења утицаће на њихово јачање и поновно учвршћивање“, каже Џејмс Казенс из Медицинске школе Дјук-НУС (школа настала сарадњом између америчког Универзитета Дјук и Националног универзитета Сингапура, прим. прев.) из Сингапура. „Без обзира о којој врсти памћења је реч, што се оно више користи, то је јачи његов траг.“

Мећутим, сматра се да је и сан од виталног значаја за памћење. Изгледа да добро проспавана ноћ помаже нашем мозгу да упамти оно што смо учили током дана, а учење било чега онда када нисте потпуно одморни је тешко. Многи се куну у кратак поподневни сан.

Дакле, имате сат времена на располагању, да ли је боље да дремнете или да се преслишате? Казенс је, заједно са Мајклом Чијем и њиховим колегама, које такође раде у Медицинској школи Дјук-НУС, одлучио да упореди те две опције. Тим је симулирао право студентско искуство, тако што је за 72 добровољца организовао да одслушају презентације о 12 различитих врста мрава и ракова. Од учесника је тражено да науче све о овим врстама, укључујући, на пример, њихове навике у исхрани и податке о стаништима.

После 80 минута, студенти су добили сат времена које су могли да искористе да одгледају неки филм, одремају или понове оно што су управо научили. Након тих сат времена, следило је још 80 минута учења. Затим су морали да полажу испит на коме им је постављено 360 питања о мравима и раковима.

Дуготрајна корист

„Група која је одремала, постигла је најбоље резултате“, рекао је Казенс, представивши свој рад на годишњем састанку Друштва неуролога у Сан Дијегу, у Калифорнији овог уторка.

Казенс и његове колеге позвали су добровољце на још један тест недељу дана касније. Поново су они који су одабрали да одремају постигли најбоље резултате. И док су они који су изабрали да бубају, на првом тесту значајно надмашили оне који су гледали филм, на другом тесту су изгубили ту предност – после недељу дана није било значајније ралике у резултатима те две групе.

„То би могло да укаже на чињеницу да бубање информација може краткорочно да даје резултат, али на дуге стазе, корист не мора да буде значајна“, каже Казенс.

Ипак, Казенс не жури са доношењем коначних закључака на основу свог рада – иако су спавачи били значајније бољи од оних који су гледали филмове, а бубалице и филмски гледаоци су, статистички посматрано, били подједнако лоши, разлика између спавача и бубалица није се показала статистички значајном. Дакле, док тим не буде спровео опсежније истраживање, тренутни резултати указују да је дремање макар подједнако ефикасно као и бубање, а може бити и боље од њега.

Дремка у лабораторији

Казенсов тим није сигуран због чега би дремање могло бити толико корисно. Могуће је да се неки део памћења усађује у мозак током кратког сна, или, што је вероватније, освежавајући одмор може вас боље припремити за учење. „Може се десити да их дремање чини пажљивијим“, каже Гарет Гаскел са Универзитета Јорк у Великој Британији. „То је интересантно питање, али потребна су даља истраживања“, каже он.

У сваком случају, тим подржава поподневну дремку. „Постоји природан пад будности око 15 часова“, каже Казенс. „предложио бих вам да тада дремнете. Ми то радимо у лабораторији“. Неки чланови тима имају душеке у својим канцеларијама, каже он, а остали дремају на својим радним местима. „Дремање се подстиче“.

А Казенс има и савет за студенте: „Немојте себе да стресирате тако што ћете само трпати информације у главу“, каже „Подједнако је добро и да одремате.“

превела: Александра Равас

Dobro je za decu da se dosađuju – kao i za odrasle. A evo i zašto

https://www.weforum.org/agenda/2016/09/being-bored-is-good-for-children-and-adults-this-is-why

Članak je objavljen u saradnji sa The Conversation.

dete-small

Šta bi se desilo kada bi decu, s vremena na vreme, ostavili da se dosađuju?

Slika: REUTERS/Mohamed al-Sayaghi

Piše Tereza Belton, gostujući profesor, Univerzitet Istočne Anglije

Objavljeno 26. septembra 2016.

Počevši od knjiga, pa preko časova crtanja i sportskih treninga sve do ajpeda i televizije, mnogi roditelji čine sve što je u njihovoj moći kako bi zabavili i obrazovali svoju decu. Ali, šta bi se desilo ako bi decu, s vremena na vreme, ostavili da se dosađuju? Kako bi to uticalo na njihov razvoj?

Počela sam da razmišljam o tome kako dosada utiče na decu, u vreme kada sam devedesetih godina XX veka istraživala uticaj televizije na dečju sposobnost pripovedanja. Iznenađena nedostatkom mašte u mnogim od stotina priča koje sam pročitala, a koje su napisala deca uzrasta od deset do dvanaest godina iz pet različitih škola u Norfolku, zapitala sam se da li bi to delimično moglo da bude posledica gledanja televizije. Zaključci prethodnih istraživanja otkrili su da televizija zaista umanjuje dečje stvaralačke sposobnosti.

Na primer, veliko istraživanje sprovedeno u Kanadi osamdesetih godina XX veka, u vreme kada se televizija postepeno uvodila u državu, poredilo je decu iz tri zajednice – jedna je imala četiri TV programa, jedna samo jedan, i jedna nije imala TV. Istraživači su izučavali ove zajednice u dva navrata, odmah nakon što je u jedan od gradova uvedena televizija, i zatim još jednom, dve godine kasnije. U poređenju sa ostalom decom, deca iz grada koji nije imao TV postizala su značajno bolje rezultate u veštinama divergentnog mišljenja, što je mera maštovitosti. Tako je bilo sve dok i oni nisu dobili TV, kada se mera njihovih veština spustila na isti nivo na kome su se nalazila druga deca.

Zabrinjava očigledan efekat gledanja televizije na gašenje mašte, jer mašta je važna. Ona ne samo da obogaćuje lično iskustvo, već je potrebna i za empatiju – da zamišljamo sebe u tuđoj koži – i neophodna je za stvaranje promena. Značaj dosade u ovom kontekstu je da se deca (uistinu, i odrasi sa njima) često okreću televiziji ili – u današnje vreme –digitalnim uređajima, kako bi odagnala dosadu.

Nekoliko godina nakog istraživanja koje sam sprovela, počela sam da primećujem kako pojedini profesionalci koji se bave kreativnim poslovima govore o tome koliko je dosada bila značajna za njihovu kreativnost, i tokom detinjstva i danas. Neke od njih sam intervjuisala, između ostalih, književnicu i glumicu Miru Sajal. Govorila je kako je provodila školski raspust zureći kroz prozor u seoske predele i baveći se raznim stvarima van njenog „uobičajenog domena“, na primer, učila je kako se peku kolači od bake iz komšiluka. Dosada je takođe navela da piše dnevnik, a ona smatra da je upravo to doprinelo njenoj književnoj karijeri. „Veoma je oslobađajuće biti kreativan ni zbog čega drugog do zbog toga što vozite bicikl nizbrdo i ispunjavate vreme“, rekla je.

Slično njoj, čuveni neurolog Suzan Grinfild izjavila je da je kao dete imala malo obaveza i da je veliki deo vremena provodila crtajući i pišući priče. Te priče postale su prethodnice njenih kasnijih dela, naučnih studija ljudskog ponašanja. Ona i dalje radije bira olovku i papir umesto laptopa dok leti avionom i sa zadovoljstvom se unapred raduje tim ograničenim vremenskim periodima.

Sportske, muzičke i ostale organizovane aktivnosti sigurno mogu da koriste fizičkom, kognitivnom, kulturnom i društvenom razvoju deteta, ali je deci takođe potrebno i vreme da budu sama sa sobom, da se sklone od bombardovanja iz spoljašnjeg sveta, da maštaju, da slede svoje misli i zanimacije i da otkriju lična interesovanja i talente.

Nije neophodno da posedujemo određene kreativne talente ili intelektualne sklonosti da bismo imali koristi od dosade. Izgleda da je jednostavno puštanje misli da odlutaju s vremena na vreme važno za mentalno blagostanje i funkcionisanje svakog čoveka. Jedno istraživanje je čak pokazalo da, ako se istovremeno bavimo nekom diskretnom, manje zahtevnom aktivnošću, veće su šanse da će naš um lutajući doći do maštovitih ideja i rešenja problema. Zato je dobro pomoći deci da nauče da uživaju u dangubljenju, i da ne odrastu sa očekivanjem da bi trebalo da stalno budu u pokretu ili da ih stalno neko zabavlja.

Kako izaći na kraj sa detetom koje se dosađuje

Roditelji se često osećaju krivim ako im se deca žale da im je dosadno, no u stvari je konstruktivnije smatrati dosadu povoljnom prilikom, a ne nedostatkom. Roditelji imaju svoju ulogu u tome, ali ne pomaže da se žuri sa gotovim rešenjima. Umesto toga, deci je potrebno da im odrasli iz njihovog okruženja ukažu na to da stvaranje sopstvenog hobija zahteva prostor, vreme i mogućnost pravljenja nereda (u granicama, a koji će deca kasnije sama pospremiti).

Biće im potrebni i neki materijali, naravno, ali oni ne moraju da budu savršeni – često su proste stvari prilagodljivije. Svi smo čuli za dvogodišnjaka koji ignoriše skupi poklon i igra se sa kutijom u koju je bio zapakovan. Za stariju decu, lupa, neke drvene daščice, korpa vunice i slično, mogu biti uvod u mnoge sate tokom kojih će biti zauzeti i srećni.

Ali,da bi izvukla najveću moguću korist iz trenutaka potencijalne dosade, pa i iz života uopšte, deci su, jednako koliko materijalna, potrebna i unutrašnja sredstva. Osobine kao što su radoznalost, istrajnost, razigranost, interesovanja i poverenje omogućavaju im da istražuju, stvaraju i razvijaju moći kreativnosti, posmatranja i koncentracije. One im takođe pomažu da nauče da ne odustanu ako nešto ne proradi iz prve i da pokušaju ponovo. Podstičući razvoj tih sposobnosti, roditelji obezbeđuju svojoj deci nešto što ima doživotnu vrednost.

Ukoliko detetu ponestane ideja, postavljanje neke vrste izazova može ga navesti da nastavi da maštovito zabavlja samo sebe. Izazovi mogu da budu različiti, od toga da otkrije u kojoj vrsti hrane uživa njegova igračka dinosaurus u dvorištu, do toga da sa nekoliko prijatelja napravi priču u slikama koristeći digitalni fotoaprat.

Većina roditelja bi se složila da želi da odgaji samopouzdanu decu koja znaju da preduzmu inicijativu i znaju da razmišljaju. Ali, ako vi ispunjavate njihovo vreme umesto njih samih, time ih učite da zavise od spoljašnjih stimulansa, bez obzira da li su u pitanju materijalna dobra ili zabava. Mnogo su veće šanse da će deca biti nezavisna, kompetentna i puna ideja ako im se obezbede odgovarajući uslovi odgajanja i ako roditelji imaju poverenja u njihovu prirodnu sklonost ka zapošljavanju svog uma.

U stvari, ovo je lekcija za svakoga od nas. I odrasli mogu da imaju koristi od toga da se isključe, ne rade ništa i puste svoj um da odluta. Trebalo bi da svako od nas pokuša da to češće radi.

Tekst prevela: Aleksandra Ravas

Ljudsko pravo koje nastavlja da uzvraća

https://www.weforum.org/agenda/2016/09/the-human-right-that-keeps-on-giving

Članak je objavljen u saradnji sa Project Syndicate.

djeca-small
Deca čitaju državni udžbenik iz „Dvanaestogodišnje kolekcije“ u učionici škole Eleazar Lopez Contreras u Karakasu, 23. maj 2014.

Obrazovanje nije samo osnovno ljudsko pravo, već je i pravo koje osposobljava.

Slika: REUTERS/Carlos Garcia Rawlins

Piše Kailash Satyarthi

Objavljeno 22. septembra 2016.

Jednom prilikom sreo sam dečaka na farmi kakaa u Obali Slonovače čiji je jedini san bio da jednoga dana okusi kvalitetnu čokoladu braon boje u čijoj je proizvodnji učestvovao. A u Pakistanu sam jednom spasio dečaka koji je šio fudbalske lopte i čija je jedina želja bila da može da se igra proizvodom svoga rada.

Tokom više od tri decenije koliko traje moja borba za prava dece, u okviru koje sam spasavao desetine hiljada dece iz kandži prinudnog rada i ropstva, a među njima i devojčice koje su ilegalnim tokovima odvođene iz svoje domovine radi seksualne eksploatacije, sretao sam decu različitog porekla. Ali, bez obzira da li su u pitanju bila deca radnici ili žrtve rata koje su izgubile sve što su imale, svima je bilo zajedničko jedno: nesavladiv nagon za učenjem. Jedina želja im je bila da mogu da uzmu knjigu, krenu u školu, i poboljšaju svoj život uz pomoć obrazovanja.

Prema UNESCO-u, svaka dodatna godina školovanja mladih povećava njihovu prosečnu buduću zaradu za 10%, i može da doprinese jačanju prosečnog godišnjeg BDP-a države za 0,37%. Pored toga što slama okove ljudskog ropstva, obrazovanje može da bude i katalizator za društvene, ekonomske i političke promene.

Prepoznavanje značaja obrazovanja sadržano je u mnogim sporazumima i međunarodnim deklaracijama Ujedinjenih nacija kao i u ustavima njenih država članica. Obrazovanje nije samo osnovno ljudsko pravo, već je to i pravo koje osposobljava, pravo od suštinskog značaja za ostvarivanje svih ostalih prava. Uzevši u obzir da nam je na raspolaganju tako moćan alat, trebalo bi na sve moguće načine da se potrudimo da ga iskoristimo.

S tim ciljem, norveška premijerka Erna Solberg, predsednica Čilea Mišel Bašele, predsednik Indonezije Džoko Vidodo, predsednik Malavija Piter Mutarika i generalna direktorka UNESCO-a, Irina Bokova, sazvali su Međunarodnu komisiju za finansiranje globalnih mogućnosti za obrazovanje (International Commission on Financing Global Education Opportunity).

novcanice

Komisija za obrazovanje (kako je poznatija) na čijem je čelu specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za globalno obrazovanje, Gordon Braun, spaja u posvećenu i raznovrsnu grupu iskusne pojedince kojima je zajednička vera u važnost pristupačnosti škole za sve. Istovremeno sam ponosan i tužan što sam jedan od članova Komisije koja je sastavila smeo plan kako da pretvori današnju omladinu u „generaciju koja uči“.

U ovom trenutku, milionima dece uskraćeno je kvalitetno obrazovanje, a 263 miliona dece širom sveta ne pohađa školu, uključujući 63 miliona dece koja žive u zonama sukoba i još 30 miliona dece sa invaliditetom. Milioni ne mogu da pohađaju školu zato što su uhvaćeni u klopke prinudnog rada i ropstva, koje ih postavljaju u doživotni krug siromaštva i nepismenosti. Siromašna deca prinuđena da izvršavaju repetitivne poslove za koje nisu potrebne kvalifikacije ne uspevaju da nauče bilo šta drugo, što ugrožava njihovu mogućnost kasnijeg zapošljavanja i vodi ih prema trajnim teškoćama koje će ih dočekati kad odrastu. Jedino obrazovanje može da prekine taj krug i pruži deci sredstva kojima će sebi obezbediti budućnost u kojoj neće biti eksploatisana.

U međuvremenu, 600 miliona dece koja pohađaju školu ne uspevaju da do kraja iskoriste sve prednosti obrazovanja zato što ne uče osnovne veštine. Mladi koji nisu stekli veštine potrebne da učestvuju u globalnoj ekonomiji, postaju razočarani, i zbog toga je verovatnije da će naći alternativu u ekstremizmu ili kriminalu.

Navedeni brojevi ukazuju na krizu u obrazovanju. Ali, treba spomenuti da je 2000. ukupan broj dece koja ne pohađaju školu bio 374 miliona, što je skoro za četvrtinu više nego danas. Ovo poboljšanje dokazuje da kroz obrazovanje ipak možemo da izgradimo bolji, pravedniji i održiviji svet.

Na sreću, mnoge države danas uvode ispravnu politiku sa ciljem da upravo to postignu, i to tako što ukidaju školarine, uvode programe ishrane u školi i koriste gotovinske transfere novca kako bi obezbedile mogućnost obrazovanja u siromašnim zajednicama. Štaviše, na međunarodnom nivou, četvrti cilj UN-novih COR, Ciljeva održivog razvoja (Sustainable Development Goals) uključuje novu obavezu država članica da obezbede inkluzivno, kvalitetno obrazovanje i mogućnost doživotnog učenja za sve, do 2030. godine.

COR 4 je ambiciozan, ali njegovo ostvarenje je imperativ ukoliko želimo da realizujemo preostalih šesnaest COR. Novi izveštaj Komisije za obrazovanje, „Generacija koja uči: ulaganje u obrazovanje radi promena u svetu“, preporučuje ciljani pristup i veća ulaganja usmerena prema deci do koje je najteže doći, prema deci koja su prinuđena da rade, deci sa invaliditetom, deci koja su ugrožena ratnim dešavanjima ili su isključena iz obrazovanja samo zato što su devojčice.

Komisija za obrazovanje predlaže strategiju koja podstiče empatične, saosećajne i učtive mlade vođe koje mogu da pokažu svojim vršnjacima da su mir i inovacije isplative alternative fundamentalizmu i ekstremizmu. A pošto je obrazovanje, na kraju krajeva, javno dobro koje obezbeđuju države, savetujemo vlade da povećaju svoja ulaganja u škole, koristeći domaće resurse, međunarodnu podršku ili partnerstva sa privatnim sektorom.

Izveštaj Komisije za obrazovanje podnet je generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Ban Ki-Munu na samitu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija održanom ovog meseca, i nadamo se da će ga svetske vođe uzeti u obzir i da će početi da prevode njegove preporuke u konkretne akcije.

Detinjstvo bez obrazovanja uopšte i nije detinjstvo, i svako dete koje ne pohađa školu je jedno dete previše. Moramo hitno reagovati kako bismo obezbedili univerzalno osnovno obrazovanje do 2030. Stvaranje „generacije koja uči“ moralna je odgovornost svih nas, a ujedno i zaveštanje koje će sve sledeće generacije nastaviti, ukoliko možemo da napravimo samo te prve, ključne korake.

prevod: Aleksandra Ravas

 

Naučnici tvrde da Gugl menja naše mozgove

https://www.weforum.org/agenda/2016/10/how-google-is-changing-our-brains/

google

Internet je promenio sve aspekte našeg života. Sada naučnici tvrde da menja čak i naše mozgove

Slika: REUTERS/Darren Staples

Piše Stéphanie Thomson urednik, Svetski ekonomski forum

Objavljeno 6. oktobra 2016.

Nekada davno, u vreme pre pojave interneta, ukoliko bi vam neko postavio problematično pitanje, imali ste na raspolaganju nekoliko opcija. Mogli ste da proverite da li neko od vaših poznanika zna odgovor. Mogli ste da ga potražite u enciklopediji. Ili ste mogli da se zaputite u biblioteku kako biste sproveli istraživanje. Šta god da ste izabrali od navedenog, sigurno je bilo složenije i zahtevalo je više vremena od onoga što biste danas uradili: potražili odgovor na Guglu.

graphic-average

Zahvaljujući tehnologijama – a posebno internetu – više ne moramo da zavisimo od svog ponekad nepouzdanog pamćenja nasumičnih činjenica i informacija. Prisetite se, kada ste se poslednji put pomučili da upamtite nečiji broj telefona? I čemu učenje kako se pišu te duge, složene reči, kada će vam opcija autocorrect ukazati na to?

Ali, u trenutku kada nam je sve znanje sveta koje će nam ikada trebati, tu na dohvat ruke, da li prepuštamo sopstveno pamćenje internetu?

Naš virtuelni mozak

Prema skorašnjem istraživanju, upravo to radimo. Najnovija studija naučnika sa univerziteta u Kaliforniji i Ilinoisu, utvrdila je da to što se sve više oslanjanjamo na internet, menja način na koji razmišljamo i pamtimo.

U studiji, ispitanici kojima je postavljen niz trivijalnih pitanja bili su podeljeni u dve grupe. Prvoj grupi bilo je dozvoljeno da koristi samo sopstveno pamćenje, dok su ostali ispitanici imali zadatak da odgovore potraže onlajn. Zatim je ispitanicima iz obe grupe postavljena grupa lakših pitanja i data im je mogućnost da koriste internet. Ispostavilo se da je verovatnoća mnogo veća, za one koji su koristili internet u prvom krugu, da će to ponovo učiniti.

Ne samo da je bilo verovatnije da će se poslužiti internetom, bili su i brži da to urade, retko pokušavajući sami da dođu do odgovora, čak i onda kada su pitanja bila relativno jednostavna.

Sve navedeno predstavlja dokaz da postoji trend koji istraživači nazivaju „kognitivno prebacivanje“. Toliko je postalo lako da se nešto jednostavno potraži onlajn, da ima stvari koje uopšte ni ne pokušavamo da pamtimo.

„Dok smo ranije možda pokušavali da se sami nečega setimo, sada ni ne pokušavamo. Kako sve više informacija postaje dostupno preko pametnih telefona i drugih uređaja, postepeno sve se više oslanjamo na njih u svakodnevnom životu“, kaže Bendžamin Storm, glavni autor studije.

Kako internet menja naš mozak

Ova najnovija studija zasniva se na postojećim istraživanjima koja ukazuju na to da internet ne menja samo naš život i način na koji radimo, već zapravo menja i naš mozak.

Bilo kome ko je upoznat sa radom neurologa Majkla Mercenika, to neće biti iznenađenje. Uostalom, naš mozak i jeste napravljen da se tako ponaša. „Napravljen je da se prilagođava. Njegova suština je u promeni“, objašnjava u svom popularnom TED govoru.

your-brain

Vaš mozak – svaki mozak – predstavlja radove u toku. Lako se „oblikuje“. Od trenutka kada se rodimo do trenutka kada umremo, on se neprekidno preobražava i menja, poboljšavajući se ili lagano nazadujući, u zavisnosti od toga kako ga koristimo.

U tom slučaju, važnije pitanje je da li je to dobro ili loše. „Prilično je jasno da se pamćenje menja“, rekao nam je Storm. „Ali, da li je to promena na bolje? U ovom trenutku, za nas je to nepoznanica.“

I zaista, čini se da su mišljenja podeljena oko toga da li je u pitanju pozitivan ili negativan razvoj.

Postoje mišljenja da je uklanjanjem potrebe za učenjem napamet – sistema koji nas je primoravao da pamtimo datume, imena i činjenice – internet pomogao da oslobodimo kognitivne resurse za druge, važnije stvari.

Nikolas Kar, autor knjige What the internet is doing to our brains („Kako internet utiče na naš mozak“), nije preveliki optimista. Time što prepuštamo internetu funkciju spoljašnje memorije, gubimo sposobnost da prebacimo informacije koje čujemo i pročitamo na dnevnom nivou, iz naše radne memorije u dugoročnu memoriju, koju Kar opisuje kao „ključni faktor za stvaranje znanja i mudrosti“.

„Desetine istraživanja koja su sprovodili psiholozi, neurobiolozi i predavači navode na isti zaključak: kada smo onlajn, nalazimo se u okruženju koje podstiče površno čitanje, prenagljeno i rastrojeno razmišljanje, i površno učenje“, piše on.

Od poruka na samolepljivim papirićima do Ajfona

Iako treba da se sprovede još mnogo istraživanja posledica svega ovoga, možda promena nije tako značajna kao što mislimo. Uostalom, kako pisac o tehnologijama, Klajv Tompson, ističe, mi smo zapravo svoje pamćenje prepustili jako davno.

„Čovečanstvo se oduvek oslanjalo na to da će pomoćna sredstva baratati detaljima za nas. Jako dugo smo čuvali znanje i u knjigama, i na papiru, i na porukama na samolepljivim papirićima.“

Jedina razlika je u tome što se danas okrećemo sofisticiranijim uređajima za tu pomoć. „Možete da prestanete da brinete o tome da će vam vaš Ajfon istrgnuti pamćenje. To se već desilo mnogo ranije“, kaže Tompson.

A prema Stormu i njegovom timu istraživača koji je učestvovao u poslednjoj studiji, to ne mora da bude tako loše. „Na kraju, prilično sam veliki optimista. Smatram da će internet (odnosno, generalno tehnologija) znatno proširiti mogućnosti ljudskog uma.“

Prevela: Aleksandra Ravas

Daleko obrazovanje

http://www.weforum.org/agenda/2016/09/universal-secondary-education-is-still-a-long-way-off-finds-new-unesco-report

Univerzalno srednje obrazovanje još uvek je daleko, prema novom izveštaju UNESCO-a

Članak je objavljen u saradnji sa The Conversation.

large_ynyuxerwunmhm-small

Čak ni univerzalno osnovno obrazovanje neće biti realizovano do 2030. u zemljama sa niskim i nižim srednjim prihodima.

Slika: REUTERS/Bazuki Muhammad

Piše Anna Childs, zamenik direktora (akademski) za međunarodni razvoj, The Open University

Tekst prevela: Aleksandra Ravas

Objavljeno 7. 9. 2016.

Skoro godinu dana nakon što je definisan novi skup Ciljeva održivog razvoja, COR (Sustainable Development Goals, SDG) za 2030, prvi izveštaj koji prati globalni napredak cilja obrazovanja i doživotnog učenja pokazuje koliko još mora da se radi kako bismo bili sigurni da niko nije izostavljen.

Ciljevi održivog razvoja zamenili su Milenijumske ciljeve razvoja (Millennium Development Goals, MDG), koji su 2015. godine došli do kraja svog petnaestogodišnjeg roka. Dok su prethodni ciljevi, koji su se fokusirali na obrazovanje, imali samo jednu težnju – postizanje univerzalnog osnovnog obrazovanja – ekvivalentnih COR ima sedam, a uključuju i srednje i visoko obrazovanje za sve.

Dakle, izveštaj UNESCO-a Praćenje globalnog obrazovanja (Global Education Monitoring, GEM) za 2016, prvi je u novoj eri koji donosi inauguralni skup elemenata za praćenje napretka u postizanju ovih novih ciljeva.

UNESCO se oslanja na podatke iz školske 2014/15 da ubedljivo pokaže ono što već znamo: svet nije uspeo da uspostavi univerzalno osnovno obrazovanje. Štaviše, prema aktuelnim trendovima, samo će 70% dece u zemljama sa niskim prihodima završiti osnovnu školu 2030, što je krajnji rok za realizaciju COR-a. Cilj da se postigne univerzalno osnovno obrazovanje, koji ostaje u okviru širih COR, definisanih u oblasti obrazovanja, neće se realizovati pre 2042. Prema istoj proceni, novi cilj, univerzalno niže srednje obrazovanje ostvariće se otprilike 2059, a univerzalno više srednje obrazovanje tek 2084.

m0gjuwdw-small

Prema ranijim trendovima, čak ni univerzalno osnovno obrazovanje neće biti realizovano do 2030. u zemljama sa niskim i nižim srednjim prihodima. UN GEM 2016

Nakon manje od godinu dana od uvođenja novog dnevnog reda sa parolom „da niko ne bude izostavljen“, podaci već ukazuju na to da ćemo kasniti pola veka u realizaciji prvih obrazovnih ciljeva zacrtanih za 2030. godinu.

Dopreti do najmarginalizovanijih

Ne izostaviti nikoga znači posebno naporan rad na stvaranju smislenog pristupa obrazovanju za one koju su u izveštaju svrstani u „ugrožene delove populacije“, a koji se obično izdvajaju na osnovu prihoda, pola, invaliditeta, etničke pripadnosti i lokacije ili svog statusa migranata.

Među svim trogodišnjacima i četvorogodišnjacima na svetu, najbogatija deca imaju gotovo šest puta veće šanse da pohađaju obrazovne programe u najranijem detinjstvu, u poređenju sa najsiromašnijom decom. Ali, iako siromaštvo ima primat kao najveći pojedinačni razlog za uskraćivanje obrazovanja, najveći jaz posledica je situacija u kojima se spaja više problema.

U Srbiji, na primer, pripadnici romske nacionalne manjine provode u školi manje od polovine prosečnog nacionalnog vremena. Na nivou države, Srpkinje nadmašuju muškarce u obrazovnom postignuću. Pa ipak, mlade Romkinje postižu samo dve trećine obrazovnog uspeha mladih Roma.

Zahtevi državnih nastavnih programa

Dok se i dalje čine napori da se sva deca dovedu u školu, obrazovni COR (COR4) – osigurati inkluzivno i ravnopravno kvalitetno obrazovanje i promovisati mogućnost doživotnog učenja za sve – takođe definišu šta deca uče, kada se pojave u školi, i kako uče. Efikasne nastavne metode i dostupnost dobrih udžbenika očigledne su mere kvaliteta, ali novi ciljevi dodatni akcenat stavljaju na izmene nastavnog programa na državnom nivou.

Nastavni program prepoznat je kao glavni put za obezbeđivanje znanja i veština potrebnih za promovisanje održivog razvoja i globalnog državljanstva. Ali, nastavni program pravljen pod uticajem nacionalne politike često doprinosi marginalizaciji tako što stavlja akcenat na jezik, znanje, istoriju i kulturu nekih grupa, a nekih ne.

Prema jednoj od mera, oko 40% svetskog stanovništva nema pristup obrazovanju na jeziku koji razume. Ukoliko politika podrške postoji, izveštaj naglašava na koji način stanje na terenu može da učini implementaciju nemogućom:

U oblasti Mopti u državi Mali, uprkos državnoj politici, samo 1% osnovnih škola obezbedilo je bilingvalna predavanja na odgovarajućem jeziku koja drži obučeni nastavnik.

Doživotno učenje

COR4 dovode tehničko, stručno i visoko obrazovanje na vrh agende globalnog razvoja, pa se oni prvi put pojavljuju u GEM izveštaju. Različitost načina organizovanja obrazovanja odraslih čini praćenje ostvarenja posebno teškim, pa su, očekivano, od večeg značaja podaci o visokom obrazovanju.

Za sada, oni oslikavaju samo iste probleme koji se sreću u okviru osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja – da bogatstvo ima ogroman uticaj na pristup univerzitetskom obrazovanju.

8oktztwkp-small

Dobre vesti su da se broj upisanih na visoko obrazovanje na globalnom nivou udvostručio sa 100 miliona iz 2000. na 207 miliona u 2014.-oj, ali raskorak koji postoji između različitih zemalja i u okviru svake zemlje pojedinačno, i dalje je ogroman. Na primer, na Filipinima u 2013.-oj, 52% najbogatijih u uzrastu od 25 do 29 godina završilo je bar četiri godine visokog obrazovanja, ali je isto postignuće utvrđeno kod samo 1% najsiromašnijih.

Istovremeno, puno toga može se naučiti od država koje eksperimentišu sa različitim modelima finansiranja i pristupa. U Čileu, izveštaj kaže da je: „Približno 165.000 studenata počelo da besplatno pohađa univerzitete sa početkom nove akademske godine, u martu 2016. Ta cifra obuhvata otprilike polovinu studenata iz 50% najsiromašnijih čileanskih domaćinstava.“

Osećaj hitnosti

Potreba za ubacivanjem u petu brzinu prema svakom od sedam ciljeva definisanih u COR4 o obrazovanju naglašava se više puta u izveštaju. Svetski lideri moraju da pokažu svoju posvećenost programu za 2030. – ne izostaviti nikoga – kroz političku volju, nove politike, inovacije i resurse. Irina Bokova, generalna direktorka UNESCO-a, napisala je u uvodnoj reči:

Ako smo ozbiljni u nameri da sprovedemo COR4, moramo dejstvovati uz osećaj povećane hitnosti i uz dugoročnu posvećenost. Ukoliko to ne uradimo, ne samo da ćemo negativno uticati na obrazovanje, već ćemo omesti napredak prema svakom od razvojnih ciljeva: smanjenju siromaštva, iskorenjivanju gladi, poboljšanju zdravlja, rodnoj ravnopravnosti i jačanju prava žena, održivoj proizvodnji i potrošnji, prilagodljivim gradovima, i ravnopravnijim i inkluzivnijim društvima.

Čini mi se kao da svako razmišljanje o pitanjima razvoja završavam sa osećanjem hitnosti, ali novi izveštaj daje čvrste dokaze da je hitnost neophodna. Obrazovanje mora biti na početku svakog dnevnog reda.

33 проблема позната сваком наставнику

Драги моји, превео сам за вас којих су то 33 проблема који муче сваког наставника, без обзира на државу у којој ради. Додуше, у Србији бисмо могли да додамо још оволико, али о томе неком другом приликом. 🙂 Углавном, оригиналан текст је на линку…

Buzz Feed: 33 Problems That All Teachers Will Understand (18.8.2014)

…а сваки исказ може да почне са #онокад:

  • _razbunђаци захтевају вашу пажњу пре него што сте унели довољно кофеина
  • сазнате за „узбудљиве нове измене“ у курикулуму
  • знате да проблематични ђаци имају још неколико година до завршетка школе
  • неко каже да је подучавање лаган посао
  • родитељи имају став да је њихово дете непогрешиво
  • покушавате да се не насмејете када ђак каже нешто духовито, али неприкладно
  • се сви ваши ђаци кикоћу, а ви немате појма због чега
  • вам неко ко није наставник говори како да одржите час
  • вас ђаци пронађу на Фејсбуку или Инстаграму
  • бринете о послу током вечери или викендом
  • увидите да заиста постоји нешто што јесте глупо питање
  • из „првих редова“ гледате како уништавају српски језик
  • добијате чудне поклоне од ђака
  • је први понедељак након распуста
  • се и даље понашате као наставник, иако би требало да се понашате као нормално људско биће
  • ђак постави тешко питање на које дефинитивно не знате одговор
  • комплетно изгубите приватност, а временом и достојанство
  • се будите рано ујутру, чак и викендом и за празнике
  • јурите за ђацима на најгорим могућим местима
  • вам се продужава листа свега онога што не подржавате
  • покушавате да се не заразите грипом који ваши ђаци имају
  • иако имате грип, идете на посао
  • _mkgjyciWC7rkeib00се молите да снег буде толики да прогласе ванредно стање
  • ђаци куцају поруке на часу
  • покушавате да запамтите на шта је свако боговетно дете алергично
  • оцењујете очајан рад
  • имате обавезно веће након часова
  • објашњавате вашим пријатељима зашто не излазите са њима увече
  • сте уморни петком поподне
  • желите да побесните када вас ђаци не поштују
  • имате тек једну могућност шта да радите кад побесните
  • сретнете људе који су више плаћени од вас, а за много једноставније послове
  • покушате да не заплачете пред одељењем када ученик напокон схвати оно што сте покушавали да га научите последњих девет месеци

Можда и немамо све ове проблеме, али они које имамо, у срце погађају. 🙂

Да ли се наставници опиру променама?

Наставнике често оптужују да су конзервативни и да пружају отпор променама. Ко их/нас оптужује? Креатори образовне политике и то не само код нас, већ и у свету, а овог пута управо говорим о њима (иако се све што прочитате у овом чланку може лако применити и на наше прилике). Наиме, превео сам следећи чланак:

OECD Education today: Are teachers really resistant to change? (11.8.2014)

332003_skola-foto-beta-ap-f-s_f

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Креатори образовне политике лако могу навести бројне примере из прошлости где се лепо видело како су се наставници, а посебно њихови представници синдиката, противили реформама. У своју одбрану, наставници могу да кажу да су све те реформе наметнутеодозго на доле“, без много консултација са самим наставницима, односно без икаквог поштовања професионалне мудрости и искуства стечених у учионици. Истовремено, наставничка професија још увек није у потпуности успела да развије динамичну и ка променама оријентисану перспективу за будућност. Другим речима, наставне методе и технике које су карактерисале рад у прошлости такође су и мерило по коме се процењују и често осуђују идеје о томе шта може да се ради у будућности. Барем овако изгледа доминантно гледиште.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Када би се испоставило да наставници постају задовољнији у свом раду у моменту када образовни системи пролазе кроз процес иновације, на основу свега реченог, било би изненађење. Ипак, иновације и наставници који су задовољни послом међусобно се не искључују. Нова публикација из OECD Центра за истраживање у образовању и иновације (CERI), „Мерење иновација у образовању: Нове перспективе, окупља богатство података добијених од: студија међународних трендова из области математике и природних наука (TIMSS), студија међународног напретка писмености (PIRLS) и програма OECD за међународна тестирања ђака (PISA), а који процењују различите облике иновација у образовању. Ова публикација такође презентује композитни индекс иновација за 28 земаља, односно њихових школских система са довољним количинама података за период од 2000. до 2011. и покрива неколико области ка којима су промене оријентисане. Рецимо, иновације у наставним праксамаорганизацији часаметодама процене, употреби технологије, евалуацији наставника и повратним информацијама, као и начину којим школе остварују интеракцију са својим локалним окружењима. Композитни индекс мери величину промена које су се догодиле током времена као резултат комбинованих ефеката ових иновација. (Наравно, школски системи могу имати веома различите положаје узевши у обзир одговарајуће индикаторе.)

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Према овом индексу укупних иновација, Данска, Мађарска, Индонезија, Кореја, Холандија и Русија доживеле су највеће промене између 2000. и 2011. Напротив, у држави Масачусетс у САД, Аустрији и Чешкој забележене су најмање промене. Већа промена се могла видети у земљама попут Индонезије и Русије због дејства catch-up ефекта,* а релативно мала промена запажена у Масачусетсу последица је већ високог нивоа иновација у образовању на самом почетку периода који се посматрао. И Русија и Индонезија показивале су велике промене ка више интерактивним и животним наставним праксамаподстицању ученика на размишљање, наместо да уче напамет, самосталном раду ученика, индивидуализацији наставе и променама у организацији часа и процена урађеног. Обе земље су такође известиле о великом побољшању у коришћењу ИКТ, па тако и интернет конекције у учионици. У Масачусетсу, ова пракса је већ била на снази 2000, а чак су неки подаци пријављивали негативне промене.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

График указује да од 23 посматрана школска система, укупан индекс иновације може бити у корелацији са мером задовољства наставника математике (који предају 8. разреду) сопственим послом, а на основу података TIMSS-а.

DVD draft blog post PUB02-Blog size

У принципу, школски системи који су прошли кроз интензиван процес иновација у образовању имају тенденцију да буду они где се задовољство наставника највише повећало. Тај однос је врло јасан у горњем десном квадранту, а који обухвата земље које су иновиране више од просека међу земљама OECD са доступним подацима. Међутим, мање промене у вези са иновацијама нису нужно у корелацији са мањим задовољством наставника. Неке земље у доњем левом квадранту показују мањи пораст задовољства наставника у односу на просек OECD, или, у случају Чилеа и Шведске, то задовољство је чак и умањено, али у другим земљама приказаним на левој страни табеле, нема уочљивог односа између та два сета података.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Композитни индекс укључује мере иновација на два нивоа; на нивоу школе и самог разреда. Анализа показује да ниво иновација у учионици снажније је у корелацији са трендом задовољства наставника. Јасно, иновација која утиче на свакодневни рад наставника и што је вероватно, који тежи да повећа своју професионалну аутономију најважнија је за задовољство наставника.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Занимљиво, композитни индекс иновација на нивоу система, такође је у позитивној корелацији са трендовима у TIMSS за показане резултате учења ученика 8. разреда из у 2003. и 2011, као и са разним PISA мерама уједначености у учењу. Уз ризик од прекомерног уопштавања, чини се да су врсте иновација у образовању обухваћени овим OECD индексом иновација повећали капацитете наставника и школа да се носе са изазовима, као и аутономију наставника, а побољшале задовољство наставника, те напокон и исходе учења ученика и капацитет система да створи повољне услове за учење за све ученике на равноправнији начин.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Суштина је да промене нису у супротности са задовољством наставника, напротив. У земљама или системима где постоји процес брзих промена, детектовано је веће задовољство наставника својим послом. Ако наставници реагују тако позитивно на промене, тешко их можемо посматрати као конзервативце.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

* catch-up ефекат – Изгледа да је ово појам из економије (судећи према изворима које сам истражио). Теорија спекулише да, с обзиром да економије сиромашних земаља имају тенденцију да расту брже од богатијих, све економије ће напокон конвергирати у смислу прихода по глави становника. Другим речима, оне сиромашније економије ће буквално „уловити“ (што ова реч и значи) јаче економије.

Портфолио – прозор у свет

00tumblr_mm85khcL061r7fsa9o1_500 (Small)Направио сам портфолио и нисам сигуран да ли је добар или не (у случају да је оно друго, могу да се вадим да је још недовршен), али сам сигуран да свакако одсликава мене и мој рад. Да се одмах разумемо, урадио сам портфолио јер ми се допада, а не зато што ме Правилник обавезује. Ја верујем да је потребан Закон да обавеже возаче и сувозаче да вежу појасеве. То је, уосталом, једна механичка и увек иста радња коју свако може да одради и која сваком значи исто. Али не верујем у закон који тера људе да буду креативни и да пишу нешто тако интимно као што је портфолио. Наравно, рећи ће противници, портофолио није ствар интиме, већ професионализма. Цврц. Ако ја у портфолио мећем свој рад, своје идеје и своје мисли о свом послу, то је мени интимно. И чим је тако, поставља се и логично питање да ли је закон заштитио моја права ако ме истовремено тера да то интимно поделим са другима? Можда претерано реагујем у вези са тим, али претеривао или не, тек присталица сам идеје да портфолио буде ствар воље сваког од нас, а не пуста обавеза.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Изнео сам своје мишљење, кога верујем, никог ни не занима. Шта кога брига шта један Методије мисли о портфолију. Зато сам за вас, ретке читаче, превео (не потпуно буквално; мало сам га прилагодио српском језику) текст који, такође верујем, занима огроман број људи. Текст је:

Edutopia: Do I Need a Digital Teaching Portfolio? (17.7.2014)

Аутор је Едвиџ Симон (Edwige Simon), једна од оснивача саветодавне компаније за образовну технологију у Колораду, а и запослена на Универзитету у том граду.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Да ли ми је потребан дигитални наставнички портфолио?

Дизајнирање добро организованог и професионалног портфолија може вам дати предност на тржишту рада, али и омогућити високе оцене приликом евалуације у вашој школи. Израда портфолија је подухват који захтева време, не само што је просек израде два до три дана, већ и зато што након тог посла захтева редовно ажурирање. Овај текст ће вам помоћи да одлучите да ли ће портфолио послужити испуњењу ваших професионалних циљева и како да дизајнирате професионалан портфолио који ће на прави начин представити ваше вештине.

1. Да ли ми је потребан портфолио?

Ево неколико разлога за постојање портфолија:

  • Тражите нови посао. Мултимедијални, „богат“ портфолио може дати бољи увид послодавцима о вашој наставној пракси, али и сигнализирати да сте наставник за 21. век. Штавише, то што имате портфолио може бити одлучујући моменат у интервјуу за посао.
  • web-green-abstract-image (Small)Желите да поделите то што радите са другима, али и да учите од других. Ваш наставнички портфолио може бити база ваше личне образовне мреже. Можете да реблогујете текстове које читате, сами да пишете чланке на блогу о сопственим искуствима у пракси и да поменете стручне скупове на којима сте учествовали ради професионалног усавршавања.
  • Желите да имате посебан начин комуникације са родитељима ђака, колегама и управом школе. Можете користити исти сајт за ефикасну комуницирају са свима у својој пракси, укључујући и ђаке. Неки наставници користе блог, који је део портфолија, за важна саопштења.
  • Постављате доказе о свом раду и учењу ученика. Многе евалуације рада наставника данас се ослањају највећим делом о образовне артефакте (нисам знао како ово да преведем, а они под тим појмом подразумевају практично све; припреме за часове, дечје радове, фотографије, стандарде, задужења у 40-часовној радној недељи… прим.Метод). Када презентујете дечје радове, постарајте се да имате одговарајуће дозволе родитеља.

2. Како да започнем?

  • Одаберите платформу. Blogger и Google Sites су погодни због свих Гуглових алатки, WordPress због виџета, а Weebly има изванредну колекцију шаблона. Одвојите мало времена како бисте истражили доступне веб-алате, те одабрали ону који вам највише одговара.
  • Изаберите адресу. Постарајте се да веб-адреса вашег сајта буде лака за памћење, како би вас лако и пронашли.
  • 129833-abstract-abstract-3d-red-black-spheres-wallpaper (Small)Одаберите шаблон. Једноставан шаблон је најбољи, али размислите и о отпремању прилагођеног банера како би ваш сајт био препознатљиво ваш лични. Можете да купите банер, односно слике које деле специјализовани сајтови, попут iStock, или да вас неко фотографише док држите час у учионици. Запамтите да морате имати законска права на сваку слику коју користите.
  • Нека вам дизајн буде „чист“ и једноставан. Изаберите светле боје и једноставну шему. Ако постављање слике себе и својих ђака, изаберите најзанимљивије и проверите да ли имате све одговарајуће дозволе.

3. Шта све да унесем у портфолио?

  • Насловна страна: мора да садржи недвосмислен наслов, како би сваком било јасно да прегледа наставнички портфолио.
  • Навигација сајта треба да буде јасна: линкови би требало да буду јасни и организовани, јер ће већина посетилаца да напусти сајт ако утврди да не може да се снађе.
  • Обавезно мора да постоји:
    • 1979597_707764342653852_2913189343088784531_n (Small)Почетна страна или страна о вама, кратку биографију и вашу професионалну фотографију (претпостављам да слике с плаже нису пожељне, прим.Метод).
    • Ваш си-ви, у коме ћете навести стручну спрему и степен образовања, вештине, искуства и линк ка ПДФ формату ваше пуне радне биографије.
    • Ваша професионална филозофија, која би требало да буде лично ваших руку дело, не дужа од пасуса и без правописних и граматичких грешака.
    • Примери бележака припрема за часове избегавајте да само поставите везу ка ПДФ верзијама ваших омиљених припрема. Нико нема времена да чита читаве документе. Уместо тога, напишите кратак пасус којим ћете описати неке од ваших омиљених и најуспешнијих активности у учионици. Укључите повратну реакцију ђака ако је могуће, слике или снимке екрана, и линк ка самој припреми, али тек на крају вашег описа.
    • За материјале које сте сами направили, додајте назив лиценце на дну сваке припреме или било ког ресурса који делите. То ће показати вашу свест о питањима ауторских права, али и омогућити вам да одлучите како други наставници могу користити материјале које са њима делите.
      Линкујте ка вашим профилима на друштвеним мрежама (Twitter и LinkedIn, на пример, али не и Фејсбуку, осим ако вам и тај профил није стриктно професионалан).
  • Друге стране које можете укључити:
    • Страну за контакт, на којој је ваш мејл како вас колеге могу контактирати.
    • 10511167_10152539668227349_4377919649068191958_nПовратне информације, односно коментаре ваших колега, ђака и њихових родитеља, а које можете писати као цитате издвојене из добијених мејлова.
    • Страну која говори о вашој технолошкој оспособљености. Иако само постојање портфолија већ довољно говори о томе, овде можете писати о пројектима који су у вези са ИКТ, а које сте реализовали у раду са ђацима.
    • Страну о ваннаставним активностима, где описујете како сте водили ученике у иностранство или како реализујете секције у школи.
    • Ваш блог.

4. Шта да изоставим?

Ваш портфолио је дигитална бизнис визит картица у 21. веку. Дајте све од себе да представи вашу целовиту слику као професионалца и изоставите било које неважне или личне информације, а које се односе на ваше хобије или породицу.

5. Одржавање портфолија

Најизазовнији аспект наставничког портфолија је ажурирање. Иако захтева време да се на њему ради, наставнички портфолио може бити професионално средство за наставнике, посебно када је изграђено да служи за више сврха и различиту публику. Он представљају јасан доказ да сте активни у својој стручној заједници  и можда чак и отвара врата за професионалне могућности које нисте ни предвидели.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Ето, ја вам преведох и могу рећи да је текст леп, прецизан и концизан, што ми се допада, мада мало и „навијачки“ што не замерам и не доноси баш много новог, што већ замерам. Ипак, можда некоме од вас нешто буде и значио, а и можда неког, не дај Боже и убеди. 🙂