Наместо новогодишње честитке

Ближи се крај 2020. и иако немам идеју да лудо прославим новогодишњу ноћ, а пре свега због мера опреза, засигурно немам ни много разлога. Година 2020. остаће запамћена на глобалном плану као лоша година, година пандемије, а за нас у ОШ „Иво Андрић“ у Београду као година коју смо потрошили и временски и енергетски на нешто што се показало као беспотребна борба. Наравно, стоји то да је квалитет на крају победио и да је урађена целогодишња лекција о значају слободе и људских права, али када погледамо суштину видимо да је то била борба против сујете и неоправданих амбиција. Таква борба не би смела ни да постоји у нормалном систему образовања чији је циљ будућност читаве нације. Она је поражавајућа самим тим што су се уопште створили услови да се она деси.

Но, о тој борби је све речено на овај или онај начин и мислим да је довољно било да је резимирам у првом пасусу. Оно што је много теже обрадити као тему је шта је то добро донела ова несрећна година. Чак бих можда могао, уз неки јачи труд, да наведем неколико ставки, али ја сам се одлучио за свегу једну. Ова година је донела транспарентност. Све што смо радили и како смо се владали наједном је постало видљиво свима, дато као на длану. То је прво закачило нас ТВ-наставнике и ми сада постојимо као категорија у номенклатури наставника, али и као доказ да цело друштво може да види наш рад, да га процењује, куди или хвали и да нас коначно уважи. Морали смо да пређемо тај један мали корак за човека, али велики за друштво и да покажемо да ми у ствари нешто и радимо. У једном тренутку смо имали ситуацију да је већина струка била код својих кућа, а ми смо ти који овога пута нисмо били на распусту. Одмах након тога и упоредо са тим радом, пошто се школа изместила у свачији дом, постало је видљиво и како и колико сваки наставник појединачно ради, додуше онлајн. Родитељи су сада добили аргументе или су их изгубили јер су на лицу места могли да виде колико се њихова деца заиста труде и колико су оцене (не)оправдане. Неки су добили потврду да су у праву, а други су били „разоружани“.

Не браним све наставнике и то не верујем да ћу икада више радити, али транспарентност је у овом случају показала све што је потребно. Најчешће, мишљење градимо тако да оно буде стереотип. Сваку струку посматрамо кроз њене мрачне примере и сви негде у свести имамо да су лекари овакви, таксисти и полицајци онакви, а наставници нерадници који се стално нешто буне. Транспарентност нам је донела шансу да се покаже да нас и у нашем позиву има и оваквих и онаквих и да они други, бољи, заиста чине разлику.

Оно што важи за све (а не само за наставнике) је да лоша времена показују право лице људи и ту смо имали такође транспарентност. Веома лепо се види ко је какав, а у случају моје школе (због дешавања у њој која сам на почетку поменуо) то се видело као на тацни. У нашем конкретном случају видео сам да сам имао среће у окружењу у којем сам јер су моје колеге показале махом дивне, племените особине личности. Додуше, морао сам да се научим толеранцији и да не очекујем од свих исто (као биолог свакако знам да је то отуда што нисмо сви једнаки) и заиста нису сви исто допринели. Нисам смео да се љутим на појединце што нису довољно храбри или разборити, јер сви су дали свој допринос и показали смо да смо јединствени. Не мали број ме је пријатно изненадио својом срчаношћу, а што је нарочито важно и што би рекла моја дивна пријатељица Маријана – сад сам научио да ме окружују људске громаде на које могу да се ослоним.

Сада су везе између нас још јаче и схватио сам да више никакве сумње нема да су ти људи у тој згради моји пријатељи који ми дају снагу и којима могу да захвалим за све успехе које сам имао, а ове године ме је потерало, што би рекли старији. Додуше, транспарентност увек ради у два правца и како са једне стране добијеш, тако на другој изгубиш и истина јесте да сам понеког пријатеља и изгубио у целом овом процесу. Раније ме је то повређивало када се дешавало, али сада мислим да је добро да је тако. Пријатељ кога изгубиш у лошем периоду заиста то никада није ни био. Тако да, колико ја видим ствари, добро сам прошао. Ипак, свима нам желим једну сасвим другачију 2021. где нећемо бити задовољни ако добро прођемо, већ у којој ћемо бити задовољни зато што ће нам бити добро. Срећна нам!

Лако Је Критиковати 149

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Basic RGBПриче за лаку ноћ (Bedtime Stories 2008) је филм о несуђеном наследнику хотела Адаму Сандлеру, од чијег оца Џонатана Прајса је богати Ричард Грифитс купио имовину. Ричард је обећао Џонатану да ће његов син водити хотел, али наместо тога задржао је Адама као домара. Пошто је Адамова сестра Кортни Кокс изгубила посао као директор школе, одлучила је да нађе посао у Аризони. То је значило да мора да одсуствује неко време како би имала интервјуе, па је своје двоје деце препустила ујаку Адаму на чување. Адам није баш особа којој би требало поверити децу, али се некако снашао и успављивао их је причама за лаку ноћ. У тим причама замишљао је себе као главног јунака, а деца су додавала маштовите детаље. Испоставило се да се сви ти детаљи из тих прича остварују у Адамовом животу.

Критички осврт: Заиста нисам Адамов фан, али у овом филму је био чак и симпатичан. Идеја је одлична и сјајно је реализована, са много доброг хумора и маште. Додуше, крај је превише бајковит чак и за ову причу која садржи бајке за лаку ноћ, али добро.

Едукативни моменат: Џонатан је говорио како је наша забава ограничена само нашом маштом. И добро је говорио.

Оцена наставника:

5(углавном)

firstpurgeПрво Прочишћење (The First Purge 2018) је приквел франшизе о „Прочишћењу“, посебном измишљеном дану одређеном у футуристичкој САД. Тог дана, прецизније ноћи, дозвољено је свако кривично дело, укључујући и убиство. Тај дан увела је нова политичка партија Нови очеви оснивачи Америке, како би наводно дала одушка становништву да искали свој бес те једне ноћи, што ће утицати да се стопа криминала смањи током свих осталих дана у години. Наравно, прави мотиви су сасвим другачији и то је углавном јасно становништву острва Статен Ајланд у Њујорку, који су виђени за покусне куниће. Но, они ипак прихватају да партиципирају јер је сваком од њих понуђено по 5.000 долара само да остану ту где јесу, а ради се о сиромашној и дискриминисаној групи у Америци. Када је експеримент почео, његови творци нису били задовољни како се одвија, па су одлучили да унесу више крвопролића. Оно што је почело као социјални оглед, завршило се као систематски масакр сиромашног становништва.

Критички осврт: Морам да признам да ми се није допала поставка овог дела „Прочишћења“ јер црначке банде су чест мотив акционих кримића које не волим толико. Са друге стране, оваква поставка не само да изгледа реалније јер су у питању сиромашни људи који ће за новац прихватити и сурове експерименте (вероватно и вакцине које се тестирају), а то што су у питању црнопути још више даје на уверљивости и поставља вечито питање – колико је заиста Америка одмакла од робовласничког односа и дискриминације. Још многа питања поставља овај филм и практично сва су уперена ка двоструком моралу и људским слободама које се пропагирају, али које пракса демантује. Тешко да би се то могло све постићи са неком другом заједницом, тако да сам прихватио поставку и врло брзо ушао у причу у којој је на брзака представљено неколико главних ликова, који су сви стереотипи. Режисер Герард Макмери (и сам црнопут) није улепшавао ствари већ је приказао оба лица црначке заједнице, те оба лица сваког од тих лица. Нико није ни црн ни бео, без обзира на боју коже и свако има ону другу страну. Герард је, да би ствари учинио занимљивијим, ефектнијим, па и страшнијим, ликовима доделио СФ контактна сочива која снимају све што протагониста (или антагониста) види и која дају неприродну плаву боју очима. Међутим, контактна сочива, баш као и суптилна метафора, нису потрајали.

Како би малко погурала ствари, политичка партија која пропагира „Прочишћење“ унајмила је псе рата (боље пристаје назив него војници), који су заоденули препознатљиве маске Кју-клукс-клана. Оне су изазвале ефекат да све буде још страшније, али су приземљиле филм. И, заправо, како креће интензивнија акција, тако се филм све више урушава. Испоставља се да Мариса Томеј, која је стручни психолог и која је осмислила експеримент, уједно није знала за ову заверу власти и постаје заговорница да се плаћене убице ипак не пошаљу. И пита се, шта сам урадила? Цео тај део је невероватно неуверљив, а њена улога тиме потпуно обесмишљена. Јер као што је она поставила питање, тако може и свако од нас – колико убистава је за Марису прихватљиво? Док се дешавало спорадично, за Марису је то био експеримент у којем је тражила анализу, а када се омасовило закукала је Печу Дарагу да то не чини… На крају крајева, чак и да није очекивала масакр, ја свакако не бих очекивао од њеног лика да сада постане задужна за сироте и потлачене. И’лан Ноејл је одржао мотивациони говор који је потпуно безличан, али оно битније што се тада дешава је да су чланови банде сада они који су добри и заштитнички настројени. Истина је да не очекујем да влада било које државе (посебно Америке) буде пријатељ народа, али и ова порука, коју је Герард пласирао, свакако није исправна. Очигледно је да Герард зна да разликује добро од лошег, али опет се некако колеба.

Акција је сасвим океј (мада другачије нисам ни очекивао), ако волите акције типа Рамбо, пошто је И’лан био управо његова црнопута верзија и лагано сређивао групицу по групицу обучених војника. Дронови су свакако били непотребно претеривање, такође, а чини ми се да је Герард урадио управо то у сваком сегменту филма. Претеривао је. Најамници су листом били плавокоси и плавооки и према физиономији су личили на нацисте, а таква некаква и униформа им је била. Идеја за филм је кудикамо добра, али је врло слабо реализована.

Едукативни моменат: Без обзира какав је И’лан херој постао, Лекс Скот Дејвис је ипак била у праву када је рекла да Прочишћење траје један дан, а да И’ланова банда уништава њихову заједницу преосталих 364 дана у години. Једно добро дело значи, али не може да потре све оно лоше што се ради. Ако тако олако прихватамо као хероје и идоле оне који су криминалци, ни систем којем тежимо неће бити исправан.

Оцена наставника:

3(па још минус)

mayhem (Small)Хаос (Mayhem 2017) је филм који се дешава у једној фирми и коју прича један од запослених Стивен Јан. Керолајн Чикизи је успела да намести Стивену проблем (који је изгледа сама изазвала) и тако и отказ. Стивен је пружио сав могући отпор да се то не деси, али је на крају завршио тако што га је обезбеђење пратило до излаза. Ипак није изашао, као ни било ко други из фирме, јер су снаге безбедности ставиле зграду у карантин. Наиме, вирус ИД 7 је преко вентилационог система контаминирао зграду. Лекари су пустили агенс за неутрализацију вируса, али је потребно осам сати да делује. До тада, заражени су морали да се боре са необичном болешћу; вирус узрокује да попуштају све кочнице и људи ће учинити све без проблема, па чак и убиство. То је изазвало потпуни хаос по канцеларијама и број повређених и мртвих се увећавао из минута у минут, а Стивен је видео своју шансу да стигне до врха (где је управа) и поврати свој посао.

Критички осврт: Овај филм је снимљен у Београду и, искрено, с обзиром на наслов филма, нисам се претерано ни зачудио. Сам филм је одличан, са прилично инвентивном идејом. Она подсећа на „Експеримент Белко“ и на мноштво зомби филмова, али се поставка разликује и од једног и од других. У овом случају вирус мења понашање људи, али они су и даље свесни, што у другим филмовима који се баве том тематиком није случај. То је омогућило режисеру Џоу Линчу да његови заражени раде оно што у другим филмовима нису могли; да тактизирају и траже (најчешће окрутна) решења како би се попели до врха. Управо то главни протагониста Стивен (уз више него одличну пратњу Самаре Вивинг) и жели и он се све време пење до врха зграде, а спречавају га једино овлашћења и шифре. И, наравно, људи. И у томе и јесте поента; све време од почетка филма дешава се беспоштедна кланица у корпорацијама где крупнији једе ситнијег, а како би се достигао статус. Она само постаје очигледнија са уласком вируса. Уосталом, бравуре и глумачке и кроз добро осмишљене дијалоге између Стивена и Керолајн са самог почетка филма нам говоре управо то. Ово је једна успела сатира која застрашује не само насилним сценама (оне су чак донекле и смешне), већ и реалношћу новог доба у које смо ушли. Сцене су бруталне и ефектне и увек се нешто дешава, без празног хода. Све време филм држи пажњу.

Едукативни моменат: Самара је рекла како ниједна кап не мисли да је направила поплаву. То би значило да свако од нас мисли да је сувише мали да би узроковао глобалне проблеме, али то није тако. Ми заиста можемо бити део проблема или део решења и од нас много зависи.

Оцена наставника:

5(заиста може)

earthfall (Small)Пад Земље (Earthfall 2015) је апокалиптични филм који прати судбину једне породице тренутно растављене због послова сваког члана. Испоставиће се да ће их апокалипса наново окупити, али након много мука.

Критички осврт: Ни мени, као ни Џоу Ландоу и Ендруу Елвису Милеру, нејасно је било шта се дешава, али је мање била јасна временска динамика. Земља је била у проблему већ добре две недеље и то избачена из орбите и нико то није осетио, а Џо је тврдио како са кћерком није причао две недеље, иако су се чули тог дана. Ни касније у филму није разјашњено колико заиста траје авантура чланова Џоове породице.

Специјални ефекти су очигледна анимација и у неким краћим секвенцама и нису били толико лоши. Добро урађени руинирани предели ипак нису искоришћени да се по њима шврћкају протагонисти, што је минус, али вероватно и последица слабог буџета. Ипак, много је приметнији труд око ефеката него око глуме. Но, грешке су се дешавале, па је аутомобил који су возили Мишел Стафорд и Рафаело Дегрутола, након што је био руиниран метеоритском кишом и експлозијом, већ у некој сцени касније био нов новцијат. И сама Рафаелова погибија је још једна рупа у филму, али свеукупно рупа и нема толико. Ту чак постоји и неки преврат који звучи смислено, мада сама борба Владе САД против ситуације која их је задесила далеко је од смислене. Амери све решавају нуклеарним бомбама, па тако и ово, али заиста је нејасно како би оне помогле. Да не грешим душу, исход на крају није прецизиран као успешан, што је вероватно и најбоље.

Прича је потпуна класика где родитељи у хаосу апокалипсе траже и спасавају своју кћер јединицу, док наоколни и маргинални ликови полагано гину. Чудо једно како други млади из девојчиног друштва немају сопствене и пожртвоване родитеље, мада би се то могло објаснити њиховом погибијом. Читав филм није крш, али далеко је од доброг остварења. За један ТВ филм је сасвим довољан.

Едукативни моменат: Иако су млади мислили да је „безбедно место“ заиста такво, испоставило се сасвим супротно. Некада назив уме да нас завара. На пример, човечја рибица није врста рибе, већ водоземца и примера има још. Свакако морамо више сазнати о некој појави како бисмо били сигурни да је то оно што ми мислимо да јесте.

Оцена наставника:

2(на један или један на два)

AbandonedMine-Movie-poster (Small)Рудник (The Mine 2012) је филм о петоро младих који су се одлучили да празник Ноћ вештица прославе кампујући испред рудника за који локално становништво верује да је уклет. Пошто је започео пљусак, морали су и да уђу у рудник и убрзо су се нашли у клопци из које је изгледало да нема излаза.

Критички осврт: Чини ми се да нисам гледао овако досадан хорор, сасвим неинвентиван и безличан. Уз патетичне тренутке и испразне разговоре, ту као има и неки преврат, али, авај, ништа то не поправља ситуацију. Баш као ни ликови који јесу занимљиви или макар неки од њих.

Едукативни моменат: Рајли Маклендон је хтео да се нашали са својим пријатељима и то је имало чак фаталан крај. Неке игре и шале могу да буду грубе и опасне и да повреде људе и чак у таквим опуштеним тренуцима свакако треба имати меру.

Оцена наставника:

1(ко врата)

Близнецы (Small)Твинс ефекат (千機變 2003) је хонкошки филм који је у Европи добио овај назив јер су две главне глумице (Шарлен Чој и Џилијан Чунг) популарни дуо „Твинс“ и певају поп музику на кантонском језику. У филму, Шарлен је сестра Екина Чена, ловца на вампире, а Џилијан је његова нова помоћница. Екин гони страшног вампира Микија Хардта, који има врло амбициозне планове – да стекне моћи које ће га учинити отпорним на сунчеву светлост. 

Критички осврт: Када год гледам азијатске филмове, не могу да не приметим њихов сензибилитет који се драстично разликује. Њихова глума изгледа претерано наивно, а такве су им и форе, мада су неке заиста смешне. Најсмешнија су дешавања на свадби Џекија Чена и његове младе која не може да одоли алкохолу, али и те како може удварачу који хоће да је преотме. Заправо, оно што њихове ситуације чини комичним је што су потпуно непредвидљиве.

Прича као прича је сасвим класична. Мики је вампирски племић који жели велику моћ, а њу може да добије тако што ће убити петог принца вампира… Но, тако озбиљна поставка остављена је за сам крај филма. Највећим делом гледамо, па ни сам нисам сигуран шта. Рецимо да је ово двострука љубавна прича – са једне стране између поменутог принца Едисона Чена и Шарлен, а са друге стране – Екина и његове помоћнице Џилијан. И оба пара пролазе кроз низ што симпатичних, што борилачких ситуација и то је то. При томе, сцене се мењају као да немају везе са претходном. То су такве промене расположења и тема, да је потребно најпре десетак секунди да се уопште сетите на шта референцира та сцена конкретно. Но, хајде да кажемо да финална битка није разочарала. И да кажем да ефекти нису толико лоши (мада их и није било богзна колико), а борилачке вештине сјајне, чак духовите и уз много акробације.

Едукативни моменат: Џилијан је рекла како разуме љубав између Шарлен и вампира јер се и сама заљубила. Истина јесте да ћемо боље разумети туђе емоције или ситуације ако смо их и сами искусили.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

exgirl (Small)Моја супер бивша девојка (My Super Ex-Girlfriend 2006) је љубавна прича која се дешава између Лука Вилсона и Уме Терман. Лук сазнаје да је његова нова девојка у ствари суперхерој који спашава Њујорк од разних недаћа. Међутим, он схвата да је не воли, иако је фасциниран њоме, те да воли своју колегиницу Ану Фарис. Зато је одлучио да раскине, али Ума то није добро поднела. Она постаје фатална претња и немајући куд, Лук је морао да удружи своје снаге са суперзликовцем Едијем Изардом, који има начин како да Уму лиши њених моћи.

Критички осврт: Ово је крајње симпатична пародија на Супермена, мада ту има и елемената других филмова, попут „Фаталне привлачности“. Глумци су заиста добро одабрани, а прича је духовита, забавна и слатка.

Едукативни моменат: Иако је Ума била била суперјунак у сваком погледу, нимало није била супер у односу са Луком. То само значи да неке вештине попут спретности, снаге или логичке интелигенције нису довољне. Потребан је и рад на другим вештинама.

Оцена наставника:

4(малко умањена)

gaslight (Small)Бетмен: Готам под гасним светиљкама (Batman: Gotham by Gaslight 2018) је тридесети дугометражни цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима које компанија „Ди-Си стрипови“ ради са филмским продуцентским кућама. У викторијанском Готаму, жене сумњивог морала убија Џек Трбосек. На место злочина увек прекасно стигне Бетмен и он покушава да одгонетне ко је убица. Проблем је у томе што ће у једном тренутку његов алтер-его Брус Вејн бити осумњичен, што ће компликовану истрагу учинити још тежом.

Критички осврт: Цртаћ је сасвим океј и има интересантну идеју, баш као и атмосферу, те врло дозирано уводи ликове у причу и не запоставља их до самог краја (што се обично дешава са споредним улогама). Режисер Сем Љу и сценариста Џејмс Криг одлучили су се да направе крими, а не хорор причу, па је лик Џека Трбосека морао да буде много више од манијакалног убице проститутки. И то је у реду, иако су његова убиства постала више „наменска“, а мање „предаторска“, те је убио и часну сестру што се у доброј мери коси са његовим уверењима. Но, добро, и у таквом случају неких јачих замерки на причу немам. Цртачи су добро обавили посао, мада су женски ликови махом слични међу собом и да немају различите фризуре тешко да бих разликовао једну универзалну лепотицу од друге. Сцене туча су добро одрађене, али не и друге акционе сцене, посебно не оне са пуцањем.

Едукативни моменат: Бетмен је, без обзира на све препреке, као што је убиство сведока, недостатак боље опреме за форензику и боравка у затвору, остао доследан свом циљу и на крају пронашао убицу. Врло често ће нам се на путу остварења циља испречити препреке, а ми треба да будемо истрајни попут Бетмена.

Оцена наставника:

4(онаква некаква)

doom (Small)Лига правде: Проклети (Justice League: Doom 2012) је тринаести цртаћ горепоменутог серијала. Суперјунаци су зауставили банду Ројал Флаш која је користила напредну технологију да би опљачкала дијаманте из трезора. Међутим, чак ни чланови банде нису знали одакле им та технологија, али оно што је суперјунацима свакако било јасно је да је нова претња на видику.

Критички осврт: Сасвим је добра епизода, интересантна и открива слабости суперјунака који иначе изгледају неправедно надмоћни у односу на своје противнике. Битке су добро уклопљене и маштовите колико је то већ било могуће, а свакако да ту фали малко мистерије. Но, режисерка Лорен Монтгомери је то надоместила интригама које се односе пре свих на Бетмена и његово увек проблематично понашање.

Едукативни моменат: На крају је чак и Супермен прихватио да мора да постоји некаква контрола његових моћи. Истина је да мора да постоји контрола било чијих моћи, односно овлашћења и рада, јер иначе би ствари могле да крену наопако. Чак и када верујемо да чинимо добро лако може да се испостави обрнуто, као у случају Чудесне жене у овом филмићу. Неко са стране ће другачије видети ситуацију и уочити пропусте које сами нисмо запазили.

Оцена наставника:

4(много иде на тројку)

kriza (Small)Лига правде: Криза на двема Земљама (Justice League: Crisis on Two Earths 2010) је седми цртаћ у серијалу. На алтернативној Земљи Лекс Лутор је праведник, али губи битку од синдиката криминала, који чине суперхероји. Зато је он успео да изуми направу која прави портал ка другој, нашој Земљи. Тамо је убедио суперхероје да му помогну и они одлазе – сви, осим Бетмена. Међутим, и Бетмен ће морати да им се придружи када буде видео да, попут Лекса, и зликовци могу да уђу у његову димензију.

Критички осврт: Ова епизода бави се паралелним димензијама и у доброј мери је поставка очекивана, али је ипак интересантна. Ако ни због чега другог, а оно зато што су суперхероји добили себи равне противнике; своје злокобне дупликате. Мотиви ликова су добро одрађени, као и њихове дилеме и личне филозофије. Има овде памети и сасвим солидне акције и ово је једна врло озбиљна, студиозно урађена прича.

Едукативни моменат: Кћерка председника државе из друге димензије је рекла како смо увек јачи када чинимо праву ствар. И то важи и у нашој димензији, такође.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 142

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

underw (Small)Под водом (Underwater 2020) је последњи филм који је урадио амерички филмски студио „Твентит сенчури фокс“ пре него што је припао Дизнијевој компанији. Прича се одвија на дну океана, негде у Маријанском рову, где нафтна компанија експлоатише енергенте. Ту се налази постројење са запосленима, које ће доживети хаварију непознатог узрока. Малобројни преживели покушавају да дођу до капсула за евакуацију, али се испоставља да то уопште није једноставан задатак.

Критички осврт: Након патетичне нарације, кренуло је врло жестоко и – предвидљиво. Но, иако филм има заплет многоструко виђен до сада, а пре свега у „Ејлијену“, не могу много да замерим режији. Све је прилично узбудљиво и застрашујуће, довољно динамично и донекле клаустрофобично, са финим једним специјалним ефектима. Крај у доброј мери подсећа на „Сунчев зрак“ из 2007. Глума је подношљива, ако занемаримо главну хероину Кристен Стјуарт. Променила је фризуру, видим, али глуму није ни за милиметар. Она се иначе бори са веома занимљивом животном формом која је представљена у виду мутуализма џиновског створења (налик на каквог старогрчког Титана) и хуманоидних грабљиваца. Чак је и биологија тих створења у приличној мери уверљива.

Едукативни моменат: Кирстен је рекла како постоје догађаји који чине да се осећамо беспомоћно и безначајно. Али је додала и да су то само осећања. Некада морамо да престанемо да осећамо и почнемо да делујемо. Немам шта да додам, лепо га је срочила.

Оцена наставника:

5(уз добар један минус)

inseminoid (Small)Инсеминоид (Inseminoid 1981) је свемирска фантастика која се дешава на некој далекој и хладној планети где су будући истраживачи нашли трагове нестале напредне цивилизације. Проблем је што нису сви представници те цивилизације заиста нестали, а још мање су пријатељски расположени.

Критички осврт: Потпуно ми је нејасно зашто је Дејвид Бакст наједном полудео и зашто нико није могао да помогне Розалинд Лојд и зашто је она себи одсекла ногу. Видим да се направила читава драма, али нисам схватио због чега. И надаље уопште нисам могао да похватам ни шта се дешава, а још мање зашто се дешава.  Сврха мистериозних кристала је само врх леденог брега на леденој планети. Уз то, глума је очајна, а хорор сцене апсолутно неуверљиве. Такве су и туче у филму. Сцена када Стивен Гривес умире потпуно је смешна. Најпре га Џуди Гисон погађа некаквим харпуном у груди, па потом се гуши од отровне атмосфере планете на којој су и напокон му Џуди једе стомак док он вришти… Јасно је мени да је ово тврди СФ, али је режисер Норман Ворен мало претерао у тврдоћи. У ствари, можда је претерао у својој амбицији да буде режисер.

Едукативни моменат: Када је друга екипа дошла (прекасно) није могла да закључи богзна шта јер није било сачуваних било каквих записа. Ми наставници први не волимо да пишемо администрацију, али да бисмо имали увид у било шта што је рађено свакако би требало да о томе буде нешто и записано.

Оцена наставника:

1(заслужена)

hellfest (Small)Паклени фестивал (Hell Fest 2018) је хорор који се бави посебним тематским парком који се сели из града у град током сезоне празника Ноћи вештица. Ејми Форсајт је дошла у посету код своје другарице Рејн Едвардс, те је ова желела да се проведу на посебан начин и повела ју је са друштвом у поменути парк. Оно што обе нису знале је да хорор у парку може бити стваран.

Критички осврт: Морам признати да је идеја баш добра. Убица има савршену маску јер забавни парк у коме се све дешава управо се бави ликовима попут њега. Жртве немају представу са ким имају посла, па сваки сусрет са њим њима изгледа само чудно, што је појачало језовитост тих сцена. Јасно је да у овом филму има општих места, много лажних узбуна и предвидљивих момената, укључујући и сам крај. Грешке нису крупне, али их, рекао бих, има много, пошто сам на прво гледање уочио неколико (на крају вести јављају да је било четворо жртава, а заправо их је било пет и када је Ејми упузула у празну кабину тоалета, она је била закључана са унутрашње стране). Уз то, убиства нису претерано „креативна“, ако изузмемо Кристијана Џејмса. Међутим, режисер Грегори Плоткин је све то упаковао у пристојан хорор, са добром динамиком. Да је био вештији, направио би унапређену верзију „Ноћи вештица“. Алузија на тај филм је више него очигледна.

Едукативни моменат: Мото забавног парка је био – или ћете покорити свој страх или ће он покорити вас. И то је заиста тако и у реалним, мање забавним ситуацијама.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Hell-Baby-Poster (Small)Беба из пакла (Hell Baby 2013) је хорор комедија о брачном пару Робу Кордрију и Лесли Биб који су се уселили у нову кућу. Лесли је иначе трудна, а ускоро ће бити и опседнута ђаволом.

Критички осврт: Радња је претерано расута, без фокуса и иако тече некаква прича, ту се укључује још много чега и то ми оставља недоумицу да ли је пар режисера Томас Ленон и Роберт Бен Гарант (који уједно и глуме свештенике из Ватикана) желео да прави пародију или само добре скечеве. Већи део њих су заиста добри. Оно што могу да похвалим је да хумор није баналан и сведен, али са друге стране није ни баш увек успео. Фора на самом крају је лоша и предвидљива. Такође ми није било најјасније да ли је режисерски двојац заиста желео да исмеје клишеје у филмовима у овом поджанру. Недомуце ми се стварају из два разлога. Први је тај што су поткачили и добре филмове попут „Предсказања“, а други што су комичне ситуације увели готово искључиво кроз ликове који су сви од реда луцидни. Неки чак толико да су буквално карикатуре. Но, глумци јесу били на висини задатка, посебно Лесли. Свакако, ово је један добар покушај добре пародије снимљен са очигледно ниским буџетом, што свакако морам да узмем као олакшавајућу околност.

Едукативни моменат: Отац Роберт је убио свог колегу оца Томаса јер је мислио да овај то тражи од њега. Томас је тражио нешто сасвим друго и да га је Роберт саслушао до краја, овај не би страдао. Дакле, не треба да изводимо преурањене закључке и важно је да саслушамо саговорнике.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

deadbirds (Small)Мртве птице (Dead Birds 2004) је вестерн који се дешава у време америчког грађанског рата. Група дезертера из Конфедерације опљачкала је банку и у бегу је ка Мексику. Уз пут ће наћи уточиште у напуштеној кући. Оно што они не знају је да је кућа запоседнута демонима.

Критички осврт: Већ ми се сцена спочетка није допала јер је било превише крви која липти. Чим у хорору специјални ефекти иду у том смеру, он неминовно губи на квалитету. Ни специјални ефекти који су даље били у филму углавном нису импресивни, али су колико-толико примеренији неком квалитетнијем хорору. Но, хорор је далеко од квалитетног, а врло близу осредњем. Прича ми изгледа збрзано и неразрађено. Режисер Алекс Тарнер је буквално прелетео преко мистерије, која није скроз ни најјаснија. Јасно је да је Мјус Вотсон желео да тајанственим ритуалом оживи своју супругу и да су га демони преварили тако што су му децу претворили у своју врсту, али је остало нејасно шта је он са њима конкретно урадио, као и мотиви тог његовог деловања. Такође је Алекс започео неке приче, попут погибије дечака која мучи главног актера Хенрија Томаса, а и сам почетак његове везе са Ники Ејкокс. Ту је и љубавни троугао са Патриком Фугитом, али све је то остало да виси негде са стране. Алекс је све подредио страви, те баш уложио сву своју енергију и ресурсе у њу, али залуд.

Едукативни моменат: Хенри је морао да направи избор између злата и живота и одабрао је оно прво, те су страдали и он и његов брат и његова вољена. Неке ствари вреднујемо много, али ипак треба знати и да им се одреди права цена.

Оцена наставника:

2(иде на три)

lightsoutshort (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2013) је шведски кратак хорор филм о Лоти Лостен, која види утвару али само када искључи светло.

Критички осврт: Режисер Дејвид Ф. Сандберг је за ни целих три минуте направио нешто што његове колеге не успеју у преко сат времена хорора. Само могу да напишем – свака част.

Едукативни моменат: Управо ми је Дејвид био инспирација за едукативни моменат. Врло често, када смо концизни, јасни, имамо идеју о чему ћемо причати, можемо да пренесено поруку или едукујемо јако брзо и самим тим и ефектно.

Оцена наставника:

5(права)

lights (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2016) је дугометражни филм инспирисан претходним истоименим филмом, али овај пут снимљен у Холивуду. У кући Марије Бело дешавају се застрашујуће ствари и њен син Гејбријел Бејтман живи у страху и то постаје очигледно и у школи. Зато педагошка служба позива Терезу Палмер, дечакову полусестру, како би помогла да се за њега нађе најбоље решење. Испоставиће се да је једино решење да се брат и сестра суоче са ужасном утваром која је обрлатила њихову мајку.

Критички осврт: Врло је било јасно да ће режисер Дејвид Ф. Сандберг искористити сцену из свог краткометражног првенца када Лота Лостен укључује и искључује светло јер је баш ефектна. Међутим, некако се брзо прешло са смрти Билија Берка на проблеме које имају његови пасторци. Но, премиса филма је интересантна и донекле другачија у односу на већину других, што је већ у самом старту плус. Дејвид је направио хорор који више интригира него што плаши и то је такође један нови приступ. Ипак, општих места има и није их избегао, па тако ни предвидљиве моменте. И мислим да је приказ злоћудне Дајане чист промашај. Због тога, филм ме није баш „одувао“, али јесте врло, врло солидан, баш као и сви глумци, са тим да према детету Гејбријелу морам да будем попустљив.

Едукативни моменат: Млађахни Гејбријел је инсистирао на томе да га његова полусестра Тереза не напусти, као ни њихову мајку Марију. И у томе је суштина породице – да увек буде ту за сваког свог члана, ма какве недаће га снашле.

Оцена наставника:

4(солидаре)

bloodshot (Small)Бладшот (Bloodshot 2020) је суперхеројски филм рађен према личности из стрипа компаније „Валијант“. Вин Дизел је војник који учествује у специјалним операцијама и спашава таоце. Након једне од успешних мисија, он одлази са својом супругом Талулом Рајли на одмор у Италију. Међутим, тамо их обоје отима и убија зликовац Тоби Кебел који је хтео да од Вина добије информације. Вин се буди у лабораторији научника Гаја Пирса, који не само да га је васкрсао, већ га је и „побољшао“ уз помоћ наноробота. Вин је најпре имао амнезију, а онда се наједном сетио свега и кренуо да се освети. Испоставиће се да је буквално незаустављив и да ће освета бити његова, али ће се такође испоставити да он не зна комплетну истину.

Критички осврт: Већ на самом почетку ми се допала фотографија, али и акционе сцене које прште од фасцинантних специјалних ефеката. Вин је глумац који је рођен за овај жанр, тако да је све то било одлично уклопљено. Оно што ми се допада као наставнику је што Вину није дарована само физичка снага и спретност, већ и изузетне умне способности, међу којима и брзо учење. Ипак, та фора је мање-више већ виђена у „Матриксу“. Неке цаке су виђене и у другом наставку „Терминатора“, а присутна је и сведенија верзија Доктора Октопуса из „Спајдермена“.

Режисер Дејвид С.Ф. Вилсон је желео да постигне једну добру динамику, што се и очекује за овај поджанр, те је некако збрзао радњу. Ипак, радња јесте одржива, чак има и неке какве-такве преврате. За овај, акциони жанр, сасвим је у реду.

Едукативни моменат: Гај је, према Виновим речима, био у праву што се једне ствари тиче, а то је да то што смо били не мора да одреди и ко ћемо бити. И ја признајем да је у праву.

Оцена наставника:

5(па, може, хајде)

onward (Small)Напред (Onward 2020) је цртаћ о фантастичном свету смештеном у урбаним, модерним условима. Наиме, фантастични свет је некада био узбудљив, пун авантура и – магије. Онда су неки открили науку и начин како да лакше дођу до неких ствари и од магије се одустало. У садашњици, прича прати вилењака тинејџера Ијана (глас је позајмио Том Холанд) који пати за оцем којег никад није упознао. На његов шеснаести рођендан мајка му је дала поклон који је чувала све те године и који је Ијанов отац наменио својим синовима када је био на самртничкој постељи. Испоставило се да је у питању чаробни штап који може да оживи Ијановог оца на један дан. Ипак, чаролија за такву акцију испоставила се врло компликована.

Критички осврт: Ово је једини филм у коме је нарација с почетка поновљена, али је то изведено тако да не буде глупо. Свакако је овај цртаћ далеко од глупог; сјајну анимацију прати добра једна динамика и авантура, прстохват патетике и лепе поруке. Чак је и крај донекле изненађујући, а има и неколико добрих фора. Углавном, фино, емотивно, узбудљиво – сасвим довољно за пет.

Едукативни моменат: Мантикора је имала мото да морате да направите и неки ризик у животу како бисте доживели авантуру. И у праву је, али немојте претеривати. Ипак је мантикора биће из персијских легенди.

Оцена наставника:

5(врло солидна)

farmagedon (Small)Филм овце Шона: Фармагедон (A Shaun the Sheep Movie: Farmageddon 2019) је цртаћ заснован на серији о јунаку из наслова и други наставак филма о њему. У овом делу Шон упознаје малог ванземаљца који је посетио Земљу, али му то није била намера. Наиме, он се ушуњао у свемирски брод свог тате док је овај спавао и насумице, у игри покренуо команде. Шон се спријатељио са придошлицом и иако проводе сјајно време заједно, схватио је да мора да му помогне да се врати на свој свет.

Критички осврт: Ово је цртаћ за веома малу децу. Чак нема ни дијалога у правом смислу те речи. Форе су слатке и инфантилне, а такви су и што животињски, што ванземаљски актери. Има пар чак и смешних фора, а и интересантних цака, као што је, рецимо, када ванземаљчић показује Шону део свемира из кога је дошао, па за то користи лопту, гуме и другу приручну опрему. Нема ту високе технологије, што и није лоше за развијање дечје маште, да им нису потребна ни сам не знам каква средства, већ да креативне идеје могу да спроведу коришћењем ствари из околине. Филм има неколико порука (између осталих оне које истичу значај тимског рада и придржавања мера безбедности током рада), али их нема превише. Рекао бих да је за узраст коме су намењене ово права мера. Свакако цртаћ који бих препоручио малишанима.

Едукативни моменат: И Шон и ванземаљчић су на тежи начин научили да несташлуци, колико год забавни били, могу да доведу до озбиљних последица и правила постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(мајушна)

Лако Је Критиковати 138

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

wishupon (Small)Зажели (Wish Upon 2017) је филм о девојчурку Џои Кинг којој је отац Рајан Филипи поклонио необичну кинеску кутију. Пронашао ју је док је чепркао по ђубрету. На кутији су била кинеска слова, па је Рајан помислио да ће се Џои допасти јер иначе у школи учи кинески. Испоставиће се да је кутија магична и да свом власнику може да испуни седам жеља.

Критички осврт: Амери никако да одустану од тога да је главни протагониста (у овом случају Џои) девојчица коју угњетава најпопуларнија девојка у школи (Џозефин Лангфорд) и која је заљубљена у најпопуларнијег дечка у школи (Мичел Слагерт). Додуше, то у овој причи има оправдања, али опет… И све остало у филму је већ виђено, а образац по коме ради магична кутија постаје јасан већ у раном делу филма. Заправо, у овом филму не постоји нити једна оригинална сцена. У складу са тим, убиства које кутија иницира нису креативна, попут оних у „Последњој дестинавцији“, те није ни јасан критеријум према којем кутија бира жртве. Заправо, убиства су углавном тако збрзана, те некако снимана да се ни не виде најбоље, тако да тај део заиста није страшан.

Оно где филм добро поентира је у другом делу, када Џои, иако већ готово уверена да кутија узима људске жртве, и даље има своје жеље, што јесте нека врста упозорења на доба у којем живимо. Филм је тинејџерски не само по томе што у њему глуме тинејџери и тинејџерима интересантни ликови попут (још увек невештог) Рајана и Алис Ли, већ и по томе што је намењен том узрасту. Зато и претпостављам да је режисер Џон Р. Леонети њима и проследио упозорење да су сувише окренути себи и својим потребама (у филму се форсирају друштвене мреже и селфији, што јесте један од показатеља) и да их не дотиче то ако други страдају. Такође, статус се стиче преко тога чиме се баве родитељи и да ли су богати. Но, и ми старији нисмо далеко од тога да због стицања што већег прихода занемарујемо своје најмилије. Идеја коју је пласирао Џон свакако је пажње вредна, али је он то урадио на (као што сам већ написао) депласиран, превише класичан, неинвентиван начин. Из филма просто одише површност и зато та порука и не може озбиљније да се схвати.

Едукативни моменат: Млађахна Џои је схватила да све што добије на лак начин мора скупље да плати. И у животу је тако; ако се радујемо што смо нешто добили без труда, треба да будемо свесни да ће то кад-тад бити „наплаћено“ и то много више од онога колико бисмо уложили.

Оцена наставника:

3(минус)

kingdom kome (Small)Краљевство долази (Kingdom Come 2014) је филм о неколико људи који су се обрели у напуштеној згради, али се не сећају како. Они покушавају да пронађу излаз свесни да им се спрема нешто застрашујуће. Ускоро откривају да су њихови страхови оправдани и натприродне силе желе да им науде.

Критички осврт: Идеја за овај филм није лоша, под условом да је оригинална. Наводно, слична радња постоји и у „Тестери“ из 2004, а и добар део трилера и хорора бави се смртним и другим гресима. Но, идеја оригинална или није, тек катастрофално је реализована, а низак буџет није помогао. Иако морам да признам режисеру Грегу А. Сагеру да је одабрао добро место за снимање и створио тескобну атмосферу, мало тога другог бих могао да му признам. Једну од првих ствари коју му не могу признати је да је једнако умешан и у писању сценарија јер су дијалози очајни. Сцене уопште нису ни страшне, ни узбудљиве. Маске демона су, наравно, јефтине, али нису лоше осмишљене и иако не делују застрашујуће, макар су интересантне. То исто не могу да кажем и за ликове који нису упечатљиви, чак су врло предвидљивих карактера, односно грехова (што је појаснило мотив да ти људи буду ту, али је превише поједноставило причу). Јасно се види ко је ту садиста, ко расиста, а ко педофил. Некако је логичније да ти људи не буду транспарентни у ономе што јесу, баш зато што то нису друштвено прихватљиви деликти (ваљда би их тајили од осталих), а и прича би тиме макар имала некакав ефекат изненађења.

Радње готово да нема и углавном се вијају по тој некој згради, са тек повременим упливима натприродних ужаса. Овај филм заиста нема богзна шта да понуди, осим краја који је својврстан ризик и прилично храбар Грегов потез. Он даје једно виђење о абортусу које није ни скроз либерално, али ни хришћанско. Свакако је неки став и то треба поштовати. Иначе је крај одрађен довољно коректно и „извукао је“ филм довољно да не добије баш један. 🙂

Едукативни моменат: За протагонисте се испоставило да ће се спасити или ако се покају или ако опросте. Не смем да тврдим да је тиме почињено недело мање зло, али свакако је веома важно у првом случају, а племенито у другом.

Оцена наставника:

2(са микро плусићем)

inferno (Small)Пакао (L’Inferno 1911) је први италијански дугометражни филм рађен према „Божанственој комедији“ Дантеа Алигјерија. Данте (глуми га Салваторе Папа) отиснуо се на путовање (да га тако назовем) паклом, а водич му је римски песник Публије Вергилије (Артуро Пировано), на захтев Дантеове љубимице Беатриче Портинари.

Критички осврт: Фасцинантно ми је како су у оно време извели да глумица која глуми Беатриче има врло ефектан светлуцав ореол. Заправо, за оно време ефекти су врло импресивни. Тројица режисера су учинила све што су могла да филм учине што квалитетнијим и да веродостојно прикажу Дантеово дело на платну.

Мени је иначе Дантеово дело интересантно из много разлога, па и тог како је поређао грехе у круговима пакла и рекао бих да то није у складу са црквеним канонима. Јеретици, рецимо, уопште нису кажњени најстрашније, како би се очекивало. Неки од њих, а то су старогрчки знаменити људи, нису ни упали у пакао јер су живели пре Христа. Некако је Данте ту био практичан, али и романтичан (или (преурањени) романтичар, како желите) јер је грешнике због љубави казнио најблаже. У сваком случају, и роман и филм су вредни пажње.

Едукативни моменат: Прочитајте Дантеову „Божанствену комедију“ и сигурно ћете боље и квалитетније утрошити време него гледајући „Парове“ и друге бљувотине на „Хепију“ и другим канализационим ТВ-каналима.

Оцена наставника:

5(заслужена)

krampusreturns (Small)Крампус: Повратак ђавола (Krampus: The Devil Returns 2016) је наставак филма из 2013. У граду у коме се радња дешава нестају деца и пошто су отмице узеле маха, детективи се обраћају за помоћ свом бившем колеги који се самоиницијативно повукао са посла, након што му је отета кћерка и убијена супруга. Он прихвата да им помогне, највише зато што и после пет година има наду да ће пронаћи кћерку. Но, то није једноставан задатак јер децу отима натприродни Крампус, а са полицијом се сукобљава и освете жељна банда.

Критички осврт: Најфасцинантније у овом филму је што је уопште снимљен. Мислим, наставак на онако лош првенац… Где ти људи проналазе новац за тако лоше пројекте? Кад помислим колико лепих и креативних пројеката радимо у школи, а пронаћи средства припада серијалу „Немогућа мисија“. Но, овде је свакако започео један серијал, упркос свакој здравој логици. Углавном, у овој верзији Деда Мраз је психопата који кажњава децу мучењем и смрћу. Додуше, мислим да је идеја режисера Џејсона Хала била сасвим другачија: да су Деда Мраз и Крампус два лица једног новчића, али то тако није испало. Дакле, идеја је занимљива, али је реализација много приземнија и Деда Мраз је шеф, а Крампус ради оно што му овај каже. При томе Мраз има такве разговоре са децом као што би нарко-бос имао са својим дилерима које жели да казни услед утаје дроге. Иначе је сваки разговор у филму потпуно сведен и безвезан. Да се не лажемо, филм је сасвим безвезан такође, али се један помак види у односу на претходни део – радња је за нијансу више фокусиранија. И то и није неки успех јер је у претходном делу била у потпуном хаосу. И то је друга фасцинантна ствар у вези са овим филмом: он је заиста успешан и освојио је силне неке награде на фестивалу хорор филма у Сан Дијегу. Какви ли су били остали филмови у конкуренцији? Неке ствари је боље не знати.

Едукативни моменат: Ово да неке ствари је боље не знати је уједно и едукативни моменат овог филма. Боље је не знати како се човек осећа када узме дрогу, на пример или какви су филмови на фестивалу у Сан Дијегу. 🙂

Оцена наставника:

1(уз наградни плус 🙂 )

The Awakening - poster (Small)Буђење (The Awakening 2011) је филм чија се радња дешава 1921. у тадашњој Британији. Ребека Хол је аутор књига и специјализована да демистификује приче о духовима, те разотркива шарлатане који се представљају као медијуми. У посету јој долази Доминик Вест, наставник из школе са интернатом из грофовије Камбрије. Према његовим речима, у школи се појављује дух дечака и плаши другу децу. Зато унајмљује Ребеку да дође и истражи случај, те докаже дечацима да разлога за страх нема. Иако јесте показала да су у овом случају уплетени мали неваљалци који су желели да збијају неслане шале, Ребека се убрзо уверила да нечег натприродног ту ипак има.

Критички осврт: Филм ме је купио већ на самом почетку најпре ефектном сценом, а онда и бритким дијалозима. Филм надаље има спор темпо, а атмосфера му је таква као да је Џејн Ејр из романа Шарлоте Бронте наједном постала еманципована и образована жена, те кренула да лови духове, а ако се ту нађе и неки ђувегија, што да не, и њега. И ђувегија се нашао. Пар главних глумаца Ребека и Доминик су врло харизматични и просто из њих зрачи снага. Заиста су добар избор. Уз то, добро су дочарали хемију између њих.

Овај филм може да ми се свиди или не, али неке ствари морам да му признам. Неколико већ јесам, укључујући и романсу која није исфорсирана. Рецимо, дух се није појавио наједном и очигледно, већ је постепено нарастала сумња да је он ту ипак негде и тако је режисер Ник Марфи добар део филма одржавао ту „клацкалицу“ између натприродног хорора и личне драме хероине Ребеке, да би на крају та два сегмента чак и повезао. Мистерију није „напумпавао“, већ ју је постепено давао на кашичицу, али и сецкао неким другим дешавањима. Рекао бих да је Ник човек који заиста уме да нађе праву меру. Амбијент, продукција, глума, све је како треба, а специјалних ефеката није било превише, ако не рачунамо замагљено лице дечака духа, што и није богзна шта.

Едукативни моменат: Доминик је рекао Ребеки да истина има своју цену. И то је истина. И има цену. 🙂

Оцена наставника:

4(на пет)

frighteners (Small)Застрашивачи (The Frighteners 1996) је хорор у којем главну улогу тумачи Мајкл Џеј Фокс. Он је ловац на духове и преко тог посла покушава да заради како би довршио кућу коју је започео, али невоља је што га већина мештана његовог града види као варалицу. Но, наједном у том граду почињу да се дешавају необичне смрти и Мајкл схвата да он може да види ко је следећи ко ће умрети. Испоставља се и да је одговоран за смрт свих тих људи управо – дух.

Критички осврт: Режисер Питер Џексон је направио изузетно брз увод у филм, а и цео филм има више него брзу динамику, тако да овај филм на први поглед оставља утисак површног са „претрчаном“ радњом. Ипак, на други поглед не могу да кажем да је овај филм лош. Он има прилично интересантну причу где је Мајкл прокажена варалица и, што је смешније, он то заиста и јесте, али не на начин како његова околина мисли и та контрадикција је заиста оригинално одрађена. Ту је унето још много занимљивих детаља, солидна глума и још солиднији специјални ефекти. Уз то, камера је све време правила занимљиве кадрове. Хумора има, али лагао бих када бих написао да је урнебесан. Више приличи наивним форицама осамдесетих и тек понека, црнохуморна фора је баш добра. Но, без обзира на све то, ово је један сасвим солидан хорор који није страшан, али држи пажњу.

Но, далеко од тога да је прича беспрекорно урађена. Има ту и сувише погодних момената, тако да се убице одлучују за компликованије „игре“ како би протагонисти остали у животу. Такође, иако је Питер финалну борбу решио перфектно са све преплитањем прошлости и садашњости, крај није баш најјаснији, посебно део како је Мајкл дохакао Ди Волас. И пуцњаве у филму су потпуно неприхватљиве јер полицајци пуцају практично по свима и свему.

Едукативни моменат: Мајкл је одбио понуду Троја Еванса да напишу књигу и тако и заради за кућу коју су му управо срушили јер то није његова област, како је то назвао. Најбоље је не прихватати се посла ако нисмо довољно стручни за то, ма како примамљив био, чак и могуће решење наших проблема; само ћемо направити штету и себи и другима.

Оцена наставника:

4(сумњива)

bleach (Small)Избељивач (ブリーチ 2018) је прича о момку Сотаји Фукусију који може да види духове. Једне вечери се испоставило да може да види и тзв. „жетеоце душа“, бића која помажу добрим духовима да нађу уточиште и мир, а боре се против лоших духова. Наиме, налетео је на девојку која је жетелац и која је управо била у окршају са једним дивовским духом. Пошто се у борби повредила, морала је Сотају да пренесе своје моћи како би се он изборио са пошасти. Ипак, таква акција имала је и својих лоших последица.

Критички осврт: Прича је класична, али су је Јапанци закомпликовали увођењем више од две зараћене стране, тако да је тешко похватати ко је ту против кога и за кога и ко је добар, а ко баш и није. Но, и поред радње која је малтене рађена по обрасцу, машта у детаљима чини овај филм занимљивим, као и врло солидна динамика и неоспорни шарм. Има ту и хумора који је смешан јер је сваж и сасвим инфантилан, али не и баналан. Ликови су такође шармантни, ако не већ харизматични, мада, као и у свакој Манги, префорсирано кул. Ни специјални ефекти, ни борбе нису разочарале. И нису исфорсиране; онај ко је слабији – слабији је, не може сад у тренутку просветљења да постане јачи. И то ми се допада, као уосталом и све остало.

Едукативни моменат: Сота је рекао како је његова мајка умрла спасавајући га, те је зато он крив за њену смрт и неспособан да заштити било кога. На то му је његов отац рекао да греши и да је љубав његовог живота умрла спасавајући његовог сина и да је он зато поносан на њу. На исти догађај гледишта су различита, а од нас зависи које ћемо гледиште заузети.

Оцена наставника:

5(рецимо да може)

engine (Small)Смртоносне машине (Mortal Engines 2018) је филм рађен према истоименој књизи Филипа Рива. У постапокалиптичном свету градови су на точковима и већи лове мање и „прождиру их“. Један од таквих, великих градова је Лондон и у њему је заменик градоначелника Хјуго Вивинг, који гаји велике амбиције (боже, одакле ми је ово познато?). Наиме, он жели да покори статичне, традиционалне градове, стациониране у Азији, иза великог зида. Да би у томе успео, потребно му је оружје из древних времена, које је и изазвало поменуту апокалипсу. Изгледа да једина која може да му дохака је девојка са ожиљком Хера Хилмарсдоутир.

Критички осврт: Идеја је скроз добра, да сада градови буду ти који ће постојати као суперорганизми на свету и јести једни друге. Ово је баш фасцинантно оригинално и уз специјалне ефекте у филму, једнако фасцинантно реализовано. Такође, морам да похвалим сценографију, костиме, технолошке идеје. Све је врло маштовито и интересантно. Међутим, ту и јесте проблем. Филм ми је био интересантан због све те шминке, али ми се сама радња није претерано допала. Она је класична за овакав филм, у доброј мери предвидљива (рецимо, намера Хјуга да ће гурнути млађаног Роберта Шијана из града јасна је као дан) и не претерано виспрена. Такође, имао сам утисак да се режисер Кристијан Риверс све време рве сам са собом да ли да направи дечји, инфантилни филм или врло озбиљну акцију типа „Побеснелог Макса“, што је на крају и преломио. Флешбекови које има Хера сувише су дуги и прозаични, а и мотиви ликова нису најјаснији баш увек, посебно младоликог Ронана Рафтерија.

Но, не могу да грешим душу; са друге стране ово је прави блокбастер, ако не са епском, онда макар са врло узбудљивом битком на крају. Има ту и претерано драмским момената, али то је опростиво.

Едукативни моменат: Патрик Малахиде је рекао Хјугу да не може игнорисати лекције из историје као да ништа не значе. Другим речима, историја треба да нам укаже које грешке не треба да понављамо. Зато је она значајна.

Оцена наставника:

4(ту негде)

fourealms (Small)Крцко Орашчић и четири царства (The Nutcracker and the Four Realms 2018) је Дизнијева бајка. У центру приче је девојчица Макензи Фој, којој је отац Метју Макфадјен дао поклон који је њена филмска и покојна мајка Ана Мадли наменила за њу. У питању је било јаје (налик на Фабержеова јаја) које се отвара, али је било закључано и без кључа. Но, кључ има Макензијин кум Морган Фриман, али да би га добила, она мора да посети чаробну земљу у којој су четири царства.

Критички осврт: Оно што свакако морам да поздравим као наставник је то што је овај филм покушао да младима приближи балет. Балетска представа је кратка, али ефектна. Што се приче тиче, она је класична бајкица, са неким квазипревратом, али слатка, емотивна и са лепим порукама. Уосталом, смрт члана породице је увек тешка тема и ово је свакако један од бољих начина да се она обради.

Едукативни моменат: Ана је рекла својој филмској кћерки Макензи како она види свет на јединствен начин и зато га и може мењати. Ја верујем да је такав случај са свима који имају ту способност.

Оцена наставника:

4(ма, може)

competition-Every-Day-movie-Quad-poster-london-mums-magazine (Small)Сваког дана (Every Day 2018) је филм рађен према истоименом роману из 2012. Дејвида Левитана. Тинејџерка Ангури Рајс упознаје необичног човека/ентитет А, најпре у телу свог дечка Џастиса Смита, а потом и кроз многе друге младе људе. Наиме, А се сваког јутра буди у телу друге особе. Он признаје Ангури шта је он заиста и, након неверице, она почиње да се заљубљује у њега. Међутим, питање је колико је могуће волети неког ко је сваког дана другачији.

Критички осврт: Идеја за овај филм је стварно сјајна. Заправо, способност некога да мења тела других људи није нова, али је до сада коришћена превасходно у хорор филмовима, попут „Прве моћи“ из 1990, на пример. Овог пута је реализована у једном тинејџ романтичном филму и заиста није лоше. У ствари, љубитељи овог поджанра вероватно неће бити изневерени; ту је гомила неких младих глумаца који уопште нису лоши (прави изазов је био да нас гомила различитих глумаца увери да су сви они иста особа и успели су, није да нису), прича која има фину динамику и није испразна, одлична музика, нежне емоције и заиста лепе поруке. Испод наративног трика стоји вредна, фундаментална порука о важности упознавања људи онаквих какви су заиста, без обзира на очекивања која бисте могли имати о њима на основу њиховог изгледа, расе, пола или сексуалне оријентације. Режисер Мајкл Саси пласирао је толеранцију на заиста добар начин, пријемчив младима и свака му част на томе. Једна од порука је и племенито дело које је учинио А на самом крају и, ако боље размислимо, ултимативни чин љубави према млађахној Ангури. Могуће је да је Мајкл причу учинио кудикамо наивнијом и премало је изазова поставио пред своје протагонисте, те би се сигурно ту могле наћи још неке веће или мање грешке, но, опет, погрешио бих ако бих тврдио да је ово дело без вредности и још једна у низу тинејџ оперета.

Едукативни моменат: У једном тренутку се А буди у телу момка Овена Тига који има гомилу лепих порука у својој соби. Једна од њих гласи: „Ако желиш да доживиш мир, осигурај мир другоме.“ Остале прочитајте сами када будете погледали филм.

Оцена наставника:

4(мада може и пет)

Лако Је Критиковати 133

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

triangle (Small)Троугао (Triangle 2009) је филм о групи људи који су кренули на крстарење бродићем чији је назив овај из наслова филма. Дан је био леп и као створен за вожњу бродом, али се одједном и ни од куда појавила електрична олуја. Велики талас је преврнуо барку, али су се сви, са изузетком Еме Лунг, спасили. И спас је ускоро наишао у виду огромног старињског прекоокеанског брода. Међутим, мала група преживелих бродоломника увериће се да је тај брод смртоносна клопка.

Критички осврт: Филм има неких пропуста, па је нејасно зашто је Мелиса Џорџ сама отишла по Лијама Хемсворта, оставивши Хенрија Никсона и Рејчел Карпани у ходнику. Та раздвајања и састајања иначе немају много смисла, али је очигледно било неопходно да ликови не буду све време заједно. Тако да су то врло погодни тренуци. Но, свакако морам да похвалим режисера Кристофера Смита који се ухватио у коштац са више него једном временском петљом која се понавља и направио читав чвор у који је укључио неколико екипа истих глумаца, те иако изгледа да се свакој од њих дешава другачија судбина и да се образац мења, то уопште није тако. У једном овако компликованом филму Кристофер је готово перфектно урадио СФ-део и сасвим перфектно драмски.

Кажем готово перфектно јер недостаје део у слагалици када Мелиса убија Хенрија и рањава Рејчел у соби. Која Мелиса то ради заправо? Ипак, не могу да му замерим превише јер је огроман део успео да „исхендлује“, а и верујем да би се и тој сцени могла наћи нека логика јер дешавања у чвору има заиста много. Са друге стране, драмски део је урадио одлично и ту се фокусирао на Мелисин лик која је развила пун потенцијал, додуше на уштрб свих других ликова, па и љубавне романсе са Мајклом Дорманом, која се осећала, али није имала шансе да се развије. У вези са тим драмским делом постоји и преокрет на самом крају који је изненађујућ и који отвара сасвим нов поглед на Мелису, каква је она заиста. Уз добру једну динамику, подношљиве специјалне ефекте и солидну продукцију, овај филм заиста вреди погледати.

Едукативни моменат: Мелиса је упала у временску петљу из које је желела да изађе верујући да ће то учинити тако што ће или променити образац догађања или тако што ће убити све остале, па чак и своју двојницу. Поента је да ће нам се дани понављати и проблеми заједно са њима све док се сами не променимо, а не тако што ћемо мењати своју околину.

Оцена наставника:

4(плус)

resolution (Small)Резолуција (Resolution 2012) је филм који можемо сматрати макар парцијалним првим делом филма „Бескрајно“ из 2017. Питер Силела је графички дизајнер и живи са својом супругом у граду. Једног дана је добио на мејл видео-снимак свог пријатеља Винија Карана како обитава у неком руралном беспућу и очигледно се дрогира. У договору са супругом, Питер креће код свог пријатеља како би му помогао да се одвикне од дроге. Међутим, испоставља се да ће ова пријатељска мисија постати смртно опасна по обојицу.

Критички осврт: Овом филму немам богзна шта да замерим, тим пре што је буџет којим су располагали режисери Арон Мурхед и Џастин Бенсон заиста пресмешан. Очигледно свесни да неке специјалне ефекте не могу да имају, крај су решили без њих и то је сасвим у реду и поштено, али са друге стране некако делује и непоштено да не видимо са каквим ентитетом су се суочила двојица пријатеља. 🙂 Но, није да нас нису припремили на то, посебно кроз Питеров разговор са Билом Оберстом млађим. Иначе су разговори у овом филму врло виспрени, тема је сасвим у реду и донекле оригинална, а онај део који се односи на фантастику можда је могао малко више да се разради. Но, и овако је солидан.

Едукативни моменат: Питер је показао колико је добар пријатељ Винију тако што га је лисицама привезао у соби. Ово је екстреман пример, али истина је да су нам пријатељи управо они који нам не подилазе и оспоравају нам лоше ствари.

Оцена наставника:

4(ту негде)

coc (Small)Кокнији против зомбија (Cockneys vs Zombies 2012) је британски филм о двојици браће Харију Триадавеју и Расмусу Хардикеру, који су, заједно са екипом, кренули да пљачкају банку. Разлог овој њиховој намери је да дођу до новца како би спасили старачки дом у којем је њихов омиљени дека Алан Форд (глумац се заиста тако зове) да га не откупи компанија која жели да га сруши и расели старце негде на север. Пљачка се није баш показала успешном јер је полиција стигла и поставила барикаду испред улаза у банку. Тада је Ешлију Томасу, једном од чланова „банде“, пала идеја да заштићени таоцима покушају бег. Међутим, када су изашли дочекало их је изненађење: на улици су их наместо полиције дочекали зомбији.

Критички осврт: Филм има онај британски, необични хумор и изненађујући шарм. Мислим, Британци ми нису баш на врху листе шармантних народа, али истина јесте да праве добре, интелигентне филмове. Режисер Матија Хоене дао је неке нове моменте у поджанру који се бави зомбијима, па тако смо имали прилику да видимо шта би било када би дете у колицима било зомби, те да ли пословично спори зомбији могу да улове деку који хода уз помоћ помагала (то је једна од смешнијих сцена у филму). У сваком случају, направио је један смешан и забаван филм. У више наврата филма сам се запитао – шта сад – јер некако ми се чинило као да је филм запео и да нема даље. Но, Матија је наново додавао нека дешавања и правио акцију од сваког тренутка филма и одржао је пристојну динамику до самог краја. И музика је добра.

Едукативни моменат: Разлог што су филмска браћа Хари и Расмус кренула у пљачку банке је имао врло хуман и племенит разлог (да би спасили старачки дом), али не можемо да се не запитамо да ли је племенит и према људима у банци који су, практично, жртве. Постоји изрека која каже да је пут до пакла поплочан добрим намерама и то лако може бити случај ако претходно не размислимо добро о својим поступцима.

Оцена наставника:

4(стабилизована)

resur (Small)Васкрсење зомбија (Zombie Resurrection 2014) је филм чија је радња смештена у постапокалиптичном свету. Мања група преживелих покушава да спроведе Ерика Колвина, одговорног за зомби апокалипсу, лицу правде, те успут наилази на варошицу и руинирану школу. У тој школи проналазе привремено склониште, али и зомбија способног да друге зомбије поново преобрази у живе, нормалне људе. То откриће код Ерика и дружине буди наду да постоји шанса за излечење целог друштва.

Критички осврт: Мислим да је цртаћ у уводној шпици био прилично добро осмишљен, а што се самог филма тиче, иако кршевит, имао је један добар потенцијал. Режисери Џејк Хокинс и Енди Фелпс су одабрали занимљиве протагонисте, односно спојили су у групу живописне ликове, које глумци и нису тако лоше дочарали. Део филма када стижу у руинирану школу могао је бити налик на некакву позоришну представу и са овом идејом (која је заиста занимљива), те клаустрофобичном сценом, можда би им чак и успело да направе нешто добро. И неке сцене, рецимо прва и последња, имају неку идеју и чак донекле изгледају ефектно. Проблем је што режисери не владају добро радњом. Најпре, темпо и сензибилитет филма се сасвим мења у тренутку када ликови улазе у школу. До тада то је била безвредна кршевита комедија, а онда се ситуација нагло уозбиљује. Потом, радња није фокусирана и ликови се разилазе и скупљају полухаотично и без јасног мотива. Многе сцене су лоше осмишљене и исто тако реализоване, као када Ерик зауставља Жад Колучи (која је сада већ зомби) уз помоћ дрвеног крста. Свеукупно, филм има тај небулозни, кршевити изглед који му је био и предодређен с обзиром на танак буџет и Џејк и Енди то нису успели да избегну. С обзиром на то да филм није нимало страшан и као да су Џејк и Енди предвидели да ће такав и бити, покушали су да преместе фокус и направе некакву алузију (или боље рећи игроказ) на хришћанство и апокалипсу библијског значаја, али су симболи сувише неартикулисани, те у томе такође нису успели.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је наћи било шта едукативно, али рецимо ако бисмо зомби-исцелитеља посматрали као метафору, онда бисмо могли да кажемо да све што се поквари може и да се поправи. Чак и ситуација која нам изгледа крајње апокалиптично. Само треба имати наде и мислити позитивно.

Оцена наставника:

2(минус)

Sinistertwo (Small)Злокобно 2 (Sinister 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. Шенин Сосамон је у бекству са своја два сина од свог насилног мужа и населила се у кућу за коју је њена другарица потврдила да у њој нико не живи. Ипак, у њој обитавају духови деце које Шенини синови могу да виде и који имају зле намере.

Критички осврт: Режисер Киран Фој је очигледно желео да направи и компромис и иновацију. С једне стране сасвим је поштовао рад свог претходника Скота Дериксона, који је радио први део, па је чак и започео филм на исти начин. Са друге стране променио је читаву перспективу и сада у фокусу није тата породице, који ће постати жртва, већ син, који треба да постане убица. Такође, опет с једне стране, задржао је Џејмса Рансона, који је оставио утисак у првом делу остваривши крајње симпатичну улогу, али са друге стране није „поновио“ убиства породица како их је осмислио Скот, већ је дао сопствена решења (оно са крокодилима је баш ефектно, признајем). Међутим, ту сада имамо проблем друге врсте; Киран се много више фокусирао на то да застраши самим начинима убиства, а мање на то да читаву причу учини страшном. И уз то те снимке гледају деца, те је некако скренуо сензибилитет овог хорора у погрешном правцу. Имао је Киран још неколико лоших потеза.

Рецимо, Киран је пробао да да смисао читавог тог феномена са демоном или Багулом, како су га већ назвали. Међутим, он се није помакао ни милиметар у објашњењу у односу на претходни наставак, иако је некакав професор кога тумачи Тејт Елингтон имао толико шокантне информације да је био на ивици лудила. Потом је Киран покушао да регрутовање деце убица повеже са насиљем у породици (чега у првом делу није било), што је урадио у доброј мери неспретно. Сам почетак како је градио причу и довео браћу у компетицију је донекле успео, али се карактер спорног брата тек тако одједном значајно променио, чинећи цео тај однос неуверљивим. И само насиље у породици није уверљиво, а сцена када Леа Коко на силу храни сина потпуно је непотребна. Било је сасвим довољно што је касније пребио Џејмса и то на онакав начин да стекнемо увид у његову насилну личност. Киран је и крај упропастио са онаквом завршном сценом, која је школски пример општег места. Углавном, рекао бих да је упао у замку претеривања јер је очигледно желео да одскочи у односу на претходни део, али му то није пошло за руком. Такође, језиве сцене није успео да уради као и његов колега Скот и иако видим да филм некакав потенцијал има, те да Киран заиста није лош у свом послу, не видим да је успео да направи нешто што је квалитетније од просечног хорора.

Едукативни моменат: Леа је био насилан према својој породици и то му се на такав, насилан начин и вратило. Насиље ствара увек ново насиље.

Оцена наставника:

3(мало доле, мало горе, али ту негде)

krampus-christmas-devil (Small)Крампус: Божићни ђаво (Krampus: The Christmas Devil 2013) је филм о демону Крампусу који, по налогу Деда Мраза, сурово кажњава оне који нису добри. Верујући да је у питању серијски убица, детектив и његов мали тим крећу у потеру.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном расулу. Полицајца нападају његови полицајци, његову жену нападају осуђеници, кћерка масакрира те исте осуђенике, а све их напада Крампус. При томе је Деда Мраз у некаквом тиму са Крампусом, те му издаје наређења коју децу да убије, те је тиме његов лик потпуно обесмишљен. Додуше, ама ич у овом „филму“ нема смисла. Продукција је слаба, камера такође, а што се тиче глуме може да прође, ако изузмемо глумца који тумачи лик главног полицајца. Човек је истински неталентован.

Едукативни моменат: Бармен је у једној ствари био у праву – сваки посао има своје ризике. Онда када прихватимо посао, прихватили смо и одговорност, па и све ризике тог посла. И то морамо имати на уму.

Оцена наставника:

1(без поправног)

highlife (Small)Виши живот (High Life 2018) је прича о човеку Роберту Патинсону који сам одгаја кћерку у свемирском броду који се зауставио на удаљеном кутку свемира, крај црне рупе. Посаду тог свемирског брода чинили су затвореници осуђени на смрт или доживотну робију, попут Роберта, па им је дат избор да буду покусни кунићи и послати бродом у удаљене делове свемира. Ниједан од чланова није преживео, те је остао само Роберт и беба коју је добио на путу.

Критички осврт: Динамика филма ће се тешко коме дојмити, али без обзира на њу, мислим да је режисерка Клер Денис у овом случају потпуно успела да постави права питања о смислу живота и да их смести у један уметнички контекст. Она овде говори о бескрајној рециклажи воде, хране, материјала, али и људских гена – и зато је као амбијент управо погодан свемирски брод који не може да добија ресурсе из свемира већ изнова и изнова мора да користи постојеће. Баш као што се изнова и изнова рађају нове генерације људи и користе оно што су генерације пре њих користиле. Филм је у доброј мери оптерећен сексом и репродукцијом, али са намером; да, људска врста опстаје, али у ком смеру се креће, односно унапређује? Сама поставка филма – да су послати људи који се неће вратити и који су жртвовани тамо, да не би били убијени овде – већ довољно говори, али и свако дешавање даље. Једно од њих ме је баш изненадило, а то је ко је (или шта је) заправо посада брода који је пристигао иза Робертовог. Клер је направила и сасвим одговарајућу тескобну и безнадежну атмосферу, а да при томе није уопште користила тамне боје, што је својеврсно мајсторство. И глумци су одрадили свој део посла, а Роберт ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Наш живот неће постати квалитетнији ако освојимо најудаљенија пространства галаксије и исцрпимо неисцрпну црну рупу. Постаће квалитетнији онда када постанемо хумано и толерантно друштво. И то ми изгледа једнако далеко као и ово путовање кроз свемир, али је више могуће јер можемо да делујемо макар на себе саме.

Оцена наставника:

5(мало сам се колебао, али ипак)

andromedastrain (Small)Сој Андромеда (The Andromeda Strain 1971) је филм о катастрофи која је задесила варошицу Пидмонт у Новом Мексику. Тамо је пао сателит из свемира и изазвао тренутни помор готово свих становника. Власти САД су одмах схватиле да је сателит на себи имао нешто што је смртоносно и чије је порекло ванземаљско. Зато је у врло напредној лабораторији под земљом тим најбољих научника започео тајно истраживање са циљем да изолује непознати агенс и да нађе начин да га уништи пре него што запоседне Земљу.

Критички осврт: Ово је врло студиозно урађен филм са једним врло озбиљним приступом. Чак толико студиозно да је претерано развучен. Но, ипак, није досадан филм, далеко од тога. Додуше, не знам колико ће свакоме бити занимљив јер овде је акценат на научном раду (врло веродостојном), а не на акцији. Има малко узбудљивих момената на крају када Џејмс Олсон спасава читаво постројење од самоуништења у последњим секундама, када га гађају некакви ласери. Додуше, није ми најјасније чему ти ласери, но добро. Глума је предраматична, мада је и тема апокалиптична, па је то ваљда у реду, али оно што ми се свакако допало су реакције ликова које су врло реалне у датим околностима. Свеукупно, ово је јако добар филм и верујем да је био узор за филмове који су се касније појавили у том поджанру. Рекао бих да сам слично окупљање научника видео и у „Сфери“ из 1998, а и неки други мотиви из филма су препознатљиви у каснијим остварењима.

Едукативни моменат: Артур Хил, вођа тима научника, закључио је да су сви уморни, а уморни људи праве грешке. Ја увек подржавам и подстичем рад, али и одмор постоји са разлогом. 🙂

Оцена наставника:

5(реална)

superman III (Small)Супермен III (Superman III 1983) је, јасно, трећи наставак саге о суперјунаку из наслова, а да га тумачи Кристофер Рив. Ричард Прајор је хронични беспосличар у Метрополису, али када је открио да има невероватан таленат за компјутере, не само да је нашао посао, већ се за њега заинтересовао богаташ Роберт Вон. Роберт је успео да изнуди од Ричарда Прајора да овај тако узурпира компјутер да му обезбеди потпуну доминацију у трговини кафом, а потом и енергентима. И не само то; већ и да пронађе рецептуру за израду криптонита како би онеспособио Супермена, како му се овај не би мешао у послове. Ричард Прајор је тек делимично успео да обави овај други посао и направио је криптонит који није ослабио Супермена, али га је начинио мрзовољним и себичним. Но, и то је било сасвим довољно да Роберт профитира, а свет упадне у нове невоље.

Критички осврт: Оно што признајем за претходна два наставка, признајем и овом, а то је неодољиви шарм и машта. Један од бољих тренутака је када је Супермен спасио постројење хемијске индустрије од пожара. Додуше, та моћ је сасвим нова и не иде у прилог доследности лика, али је свакако оригинална. Такође, када се Ени Рос претвара у андроида, прилично је напредно решење. Цео део са злим Суперменом који исправља криви торањ у Пизи и гаси Олимпијску ватру, урнебесан је. Мислим, толико има другачијих и озбиљнијих начина да се покаже та злоба, а режисер Ричард Лестер се одлучио баш за оне који ми никада не би пали на памет. Има ту још луцидних и надасве занимљивих момената и то је сасвим у реду, али оно што не могу да кажем, а требало би, да је франшиза са овим трећим наставком сазрела. Другим речима, овај наставак се није издвојио у односу на претходне, једнако је луцидан и померен, али и наиван и крцат рупама и рупицама. Рецимо, зашто би Супермен уопште објављивао у интервјуу да је његова слабост криптонит? Истина, овај минерал је негде дубоко у свемиру распршен, али још у првом делу је Супермен могао да се увери да зликовци могу да дођу до њега и тако га победе. Зашто давати потенцијалним зликовцима тако моћно оружје на тањиру, пардон у новинама?

Још већи проблем са којим се филм бори је приличан недостатак фокуса. У једном тренутку Супермен среће своју прву љубав Анет О’Тул и наместо да се њихов однос развија кроз филм, па што да не, направи љубавни троугао заједно са Марго Кидер, режисер Ричард Лестер је то урадио тек на самом крају, а у главни део је увео још једну лепотицу Памелу Стивенсон, која је привукла Супермена. Она га је толико опчинила да је успела да га убеди да направи хаварију на нафтном танкеру. Памела глуми лепу глупачицу, која је заправо ингениозна, али до краја остаје нејасно зашто је тај свој таленат скривала. Углавном, Анет је била искључена из филма у току те љубавне авантуре, а Марго готово од самог почетка филма. Ричард Лестер је употребљавао ликове како му је кад одговарало, а тако је радио и са дешавањима и са Суперменовим активностима. У ствари, имам осећај као да сценаристи, брачни пар Дејвид и Лесли Њуман, уопште нису имали план како да заокруже причу већ су више писали по принципу „е, сад би било згодно да уради ово…“ Да, све је то (неким чудом) испало заиста згодно, па чак прича и има неки свој колико-толико логичан ток.

Едукативни моменат: У овом филму Супермен је био супер из много разлога, а један је и што је успео да победи самог себе. Када победимо себе, односно будемо бољи од онога што смо били, можемо с правом да се назовемо суперменима.

Оцена наставника:

4(минусоидна)

frouzen (Small)Смрзнута II (Frozen II 2019) је наставак истоименог цртаћа из 2013. Елза је краљица Арендејла, краљевства на самом северу, и има моћ да ствара предмете од леда. Још у детињству јој је њен отац причао о зачараној шуми у којој је живео народ са којим су становници Елзиног краљевства желели да склопе добросуседске односе. Међутим, нешто је кренуло по злу и два народа су заратила. То је наљутило духове шуме и они су ту област прекрили непробојном маглом. Сада, много година касније, Елза је чула песму која је допирала баш из те шуме и схватила је да је дозива. Зато је пробудила духове шуме и кренула у поход, али не сама. Придружила јој се њена сестра Ана, као и њен вереник, Снешко и ирвас. Ова дружина је добила мисију да ослободи шуму и народ који се у њој налази.

Критички осврт: Океј, ово је мјузикл, али су од самог почетка заиста претерали са певањем. 🙂 Радња ми изгледа некако расуто; Елза трага за нечим неухватљивим и сувише апстрактним, а сви остали јурцају око ње, са разноврсним мотивима који их покрећу. Но, опет, прича се на крају заокружила и дала једну слатку бајкицу са лепим порукама. Није баш да је овај наставак поновио успех првог, али је одржао квалитет.

Едукативни моменат: Елза у песми каже како јој је тог тренутка дивно и да би волела да заувек тако остане, али јој је јасно да се ствари мењају (ма колико год се то њој не допадало). И онда каже како не може да замрзне моменат, али може да „зграби тај дан“. Другим речима, ако уживате у нечему немојте очајавати што ће проћи, већ искористите да уживате потпуно.

Оцена наставника:

5(мајнус)

Лако Је Критиковати 124

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

raidershark (Small)Отимачи изгубљене ајкуле (Raiders of the Lost Shark 2015) је филм о монструозној ајкули коју је један научник оспособио да лети. Тако да она и из воде и из ваздуха масакрира околни народ.

Критички осврт: Бесмислен назив овог филма потиче од игре речима. Наиме, на енглеском језику се речи ајкула (shark) и ковчег (ark) римују, па отуда и назив како би, ваљда, овај филм подсетио на онај познати и светлосним годинама у квалитету недостижнији филм. У овом су специјални ефекти слабији од оних у емисији „Опстанак“. У ствари, можда су их овде преузели из те емисије када ајкула отвара уста. Оно што у „Опстанку“ нећете видети је да ајкула режи. Е, па, ова то ради. Оно што глумци нису радили је глума. Осећања у овом филму заиста не постоје. Никада до сада нисам видео толико „равну“ глуму и заиста ме је фасцинирало да је неко толико неталентован. Но, да не набрајам, све је лоше у овом, па назовимо га филмом (укључујући и камеру и звук који се осетно мења у наредној сцени). Додуше, има и добрих момената, попут оног када се возе најспоријом бродицом на свету, а чује се адреналинска рок музика. Не знам да ли је режисер Скот Патрик желео да постигне тај ефекат, али оно што је сигурно је да је ставио у филм све чега може да се сети и што је њему изгледало духовито или еротично, али то није обавезно и повезао у неку смисленију целину, да не кажем причу. Ипак изгледа да није имао превише идеја, тако да има понављања, односно идентичних сцена где врцава цица позива свог јуношу у воду, а овај се нећка. Онда њу поједе ајкула, а потом и њега. Не могу да грешим душу, једном је појела најпре њега, пошто може и да лети. Летење ове ајкуле је тек атракција и тешко ју је описати речима (остао сам без истих), па бисте морали да је видите. Ипак, веома саветујем да то ипак не учините.

Едукативни моменат: Професорка у овом филму је рекла како више знамо о површини Месеца него о океанском дну. Но, пошто је у филму све време ајкула пливала у језеру, занемарићемо ову мудрост. Бољу поуку можемо да извучемо из овог филма. Ако толико лоше радите посао као што је то урадила екипа овог филма, онда га немојте ни радити. Само ћете изгубити и сопствено и туђе време, а нећете остварити циљ. Сигурно има других послова у којима ћете показати свој максимум и који ће свима користити.

Оцена наставника:

1(заправо минус један јер је ово испод нуле)

critters (Small)IIЗверке нападају! (Critters Attack! 2019) је четврти наставак франшизе о Крајтсима; малим, али опаким ванземаљцима који су пристигли на Земљу и тероришу становништво једног градића. Ташијана Вошингтон је девојка која се прихватила бебиситерског посла код професорке која предаје на Факултету који Ташијана безуспешно, већ пар година уназад, жели да упише, па јој се то пружило као прилика да стекне значајно познанство. Сада ју је ова криза дочекала на том послу, па осим сопственог, мора да сачува и животе професоркиних двоје деце и свог млађег брата.

Критички осврт: Ово је нека варијанта слатког Ејлијена. Можда не баш слатког, рецимо гремлинастог. Тако да је ово мешавина дечје, инфантилне приче и озбиљног хорора. Добро, сад баш озбиљног је сувише претерано. Нека буде крвави хорор са много убијених и поједених. 🙂 Утисак дечјег дела филма појачава и то што су се као главни протагонисти, осим Ташијане, искристалисала и деца коју она чува као бебиситерка, али и Ди Волас која је бакица и суперспособан борац против ванземаљаца. Иначе је Ди режисер Боби Милер маестрално увео у причу, признајем. Али морам да приметим и да филм има заиста много наивних момената и пати од површности. Радња је потпуно класична за овај поджанр, ако прихватимо да радње уопште и има. Крај је сувише нагао, али, руку на срце, могао је да се деси у било ком моменту, не би направио већу разлику.

Ванземаљци су симпатично осмишљени, са заиста занимљивим адаптацијама, али су специјални ефекти такви да ме више подсећају на Мапете. 🙂 Но, они свакако „чупају“ овај филм, као и харизматична Ташијана, а и други глумци (укључујући и децу) нису били лоши. И ванземаљци и људи су дали шарм овом филму. И иако сам помислио да ће згодни јуноша студент бити изабраник Ташијаниног срца, то се није десило и он је завршио на прилично оригиналан и цртанофилмски (немам бољу реч) начин. Дакле, филм има и непредвидљивих, а не само наивних (и погодних) момената. Добри моменти у филму су ипак значајно ређи од лоших. Нисам гледао претходне наставке, али овај ме свакако није подстакао да их одгледам.

Едукативни моменат: Ташијана је обећала деци да нико од њих неће погинути јер нико од других људи их неће спасити. То звучи контрадикторно, али је у наставку објаснила: нико и не треба да их спаси јер ће спасити сами себе. И то заиста има смисла. Не треба да чекамо да нас неко спашава, већ треба да покажемо иницијативу и помогнемо сами себи.

Оцена наставника:

2(на три; у ствари могла би бити и слаба тројка)

howto (Small)Како причати са девојкама на журци (How to Talk to Girls at Parties 2017) је прича о момку Алексу Шарпу и његовој двојици другара који су једно вече омашили место где је требало да оду на журку и стигли у кућу са врло необичним људима, још необичније обученим и који су изводили врло необичан перформанс. Испоставиће се да су у питању ванземаљци, али свеједно, Алекс се лудо заљубио у једну од њих.

Критички осврт: Овај филм су заједно урадили иначе братски народи Британци и Амери, али сензибилитет и енергија некако више одговара овим првима.

Џон Камерон Мичел је искористио панк субкултуру (која није тако честа у филмовима), врло виспрену филозофију упаковану у интересантне дијалоге, сопствени осећај за уметничко (који је доказао много пута, рекао бих), смисао за хумор и то онај врцави и зачинио са мало шокантног (заиста мало у поређењу са његовим „Шортбасом“) како би свим тиме умотао причу која је, буквално, рађена по обрасцу за тај поджанр. Дакле, када оголимо сву ту „шминку“ (која јесте импресивна), не добијамо богзна какву радњу. Овде је адут више на симболици. Он је представио ванземаљце као део једне личности и да би то учинио очигледнијим, обукао их је у занимљиве, али једнобојне костиме и подарио им нарочите моћи. На пример, није случајно што колонија која представља секс има моћ да из жене израсте мушкарац током њихових активности, а како би се представило да свако има дуалну природу. Еј Џеј Луис је такву своју природу и прихватио (не без отпора, додуше), а под паролом – еволуирај или умри, чиме је Џон јасно и гласно ставио до знања својој публици да је активиста који ће искористити свој таленат да искаже и свој став и брани своја права. Није случајно ни што је одлазак у свемир лепушкасте Ел Фанинг представљен као скок са зграде, односно пропадање јер је одлучила да одустане од себе, а за добробит других. И кроз то и кроз друге елементе филма некако видим да он говори о одрастању. Започео је врло енергично уз сав тај дивљи панк (музика уопште није лоша, иначе), да би на крају нагло успорио темпо и прешао у нежну и сетну причу. Није ли живот управо такав да необуздана младост пређе у године којима више приличи смиривање? Знам да је критика ово највише замерила филму и да је Џон дефинисан као режисер који није успео да одржи енергију до самог краја, али ја бих рекао да то није ни хтео. Џон је као делове личности, а кроз ванземаљске колоније, истакао дух, вољу, ум, глас, секс и снагу. На крају је настала још једна ванземаљска колонија и то је љубав (предвидљиво и једноставно, готово прозаично, али опет мудро). Цео тај део представио је попут Кабале, те тако повезао и ванземаљско и духовно, а и тиме ме уверио да је његова идеја заиста била филозофска.

Што се мене тиче, филм је успешан и тако је и поентирао, а урађен је довољно добро да одржи пажњу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Алекс је рекао да људски геном садржи и гене вируса који су изазивали болести код наших предака, да би се онда повезали са нашим генетичким материјалом и себи обезбедили вечито реплицирање. И то је заиста истина, а нама ево још једног сазнања овог пута из области генетике.

Оцена наставника:

5(од мене)

carobni (Small)Џек и стабло пасуља (Jack and the Beanstalk 2009) је филмска адаптација познате бајке. Џек (Колин Форд) је лик у земљи бајки који у школи има слабу оцену из херојства. Зато се распитао шта неко треба да уради да би био херој и добио одговор да треба да жртвује нешто вредно како би некоме другом учинио. Зато је одлучио да дарује своју видео-игру, што је једина вредна ствар коју поседује. За то је добио свега три зрна пасуља, која су му се учинила безвредним, те је трампа изгледала заиста херојска. Међутим, испоставило се да је пасуљ магичан.

Критички осврт: Овај филм би требало да „фасује“ јако малом узрасту јер су све форе више него инфантилне. Опет, са друге стране, фора са дрвосечама неодољиво подсећа на легендарну Пајтоновску песму коју изводи хор дрвосеча, само што је ова значајно пристојнија. Тако да нисам сигуран да ли је режисер Гери Џеј Таниклиф заиста желео да направи комедију коју ће мали узраст разумети или напросто сам нема смисла за хумор, тек свим тим „духовитим“ скечевима умањио је шарм који филм има или би могао да има.

Ако ставимо по страни да су мотиви ликова баш предвидљиви (што није грешка јер и тако су сви личности из бајки), Гери је добро поставио причу и променио је тако да буде интересантнија. Међутим, и ту као да се колебао за који узраст да приреди ову бајку, па поред крајње јувенилних дешавања, ту је див који се понаша као превртљиви нарко бос и има и своју плаћеницу Клои Грејс Морец коју ће преварити. Иначе филм има у неколико наврата модерне елементе, како би био пријемчив млађима и не могу да кажем да су лоши, али нису били ни потребни (рецимо, дечак наместо праве краве продао је видео-игру са кравом, а која је опет са квазистарињским командама). Једино одобравам цаку с почетка, када дечак из бајке машта о стварном свету.

Маске су лоше, али филм је свакако нискобуџетни. И то је необично јер се у њему појављују Кристофер Лојд, Чеви Чејс и Волас Шон. Свеједно, њихове улоге су врло мајушне и сва пажња је усмерена на Колина, Клои и Жилбера Готфрида. И ред је да у дечјем филму дечак и девојчица буду главни и доминантни актери. Уосталом, добро су глумили.

Едукативни моменат: Мали Џек све што је хтео је да постане херој. И успео је у томе због многих врлина, а једна од њих је и што је нашао снаге да опрости Клоино издајство. У ствари, кад размислим, опростити некоме право је херојско дело.

Оцена наставника:

3(ту негде)

THE BOOK OF LIFEКњига живота (The Book of Life 2014) је цртаћ који приказује једну мексиканску причу у вези са њиховим традиционалним празником Даном мртвих. Земљом мртвих владају лепа дама Санта Муерте и Шибалба, зли бог. Она влада лепом земљом у којој душе мртвих имају свакодневне светковине, а он земљом у којој обитавају душе оних које се више нико не сећа и која је хладна и мрачна. И пошто је Шибалби досадило да влада таквом земљом, направио је опкладу са Ла Муерте да ће завладати њеном земљом ако у спору два супарника победи његов фаворит. Наиме, њих двоје су бацили око на троје деце – девојчицу Марију и двојицу дечака и кладили су се који ће од њих бити Маријин будући изабраник. Међутим, превејани Шибалба послужио се триковима како би свом шампиону омогућио победу.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коко“ снимљен три године касније и иако је тема прозаичнија, ипак је једнако одличан. Све ми се свиђа у овом цртаћу – анимација, прича, хумор и поруке које шаље.

Едукативни моменат: Маноло је морао да победи свој највећи страх – да буде оно што јесте. И успео је у томе и тада се његова прича завршила срећно. И то јесте начин да се свачија прича тако заврши.

Оцена наставника:

5(си)

coraline (Small) (Small)Корелајн (Coraline 2009) је цртаћ о девојчици која се са родитељима уселила у нову кућу. Док су родитељи заокупљени својим послом који обављају од куће, Корелајн се осећа запостављено и досадно јој је. Тада проналази мала врата у зиду за која ће се испоставити да воде у сасвим другачији свет, иако сличан њеном. И тада ствари постају забавније, али и опасније.

Критички осврт: Одмах ми је пажњу привукла врло необична анимација. Цртаћ изгледа мрачно јер су коришћени сиви тонови, а и небо је такво, као и амбијенти. Но, све то има своје оправдање и прича је заиста добра, врло поучна и са много маштовитих детаља.

Едукативни моменат: Корелајн је научила да онај ко вам подилази и чини да вам све буде лепо уопште не мора да буде пријатељ. Заправо, посебно кад су младе особе у питању мора да постоји велики опрез када се појаве такве старије особе јер намере уопште не морају бити добре. Дилери дроге тек су једна од опасности које вребају, на пример.

Оцена наставника:

5(сигурица)

Thiren-Ghosts-poster (Small)IVТринаести дух (Thir13en Ghosts 2001) је римејк истоименог филма из 1960. Тони Шалуб је удовац са двоје деце који је у финансијским потешкоћама јер му је пожар, у коме му је супруга Кетрин Андерсон погинула, уништио сву имовину. Изгледа као да му се срећа осмехнула када је наследио кућу свог ексцентричног ујака Ф. Марија Ејбрахама. Кућа је изгледала заиста фасцинантно, урађена сва у стаклу. Међутим, како је Тонијева породица крочила у њу, показало се да је кућа смртоносна замка.

Критички осврт: Режисер Стив Бек има смисла да направи добру сцену. На пример, дух који прави масакр на почетку ради то на врло застрашујућ, а опет некако методичан начин (како је „спаковао“ човека у гепек, невероватно је ефектна сцена), у сјајно осмишљеном амбијенту (са све тракама које лепршају на ветру) и добрим глумцима. Све је то камера одлично дочарала и са завршницом која је прави климакс са заробљеним плаћеником у кутији. Онда, сцена која приказује како је Тони постао удовац је одлична у својој сведености, мада са превише речи „Волим те“ и типичним америчким „видите нас колико смо срећни били“. Међутим, када је започела права радња у кући, а то је било врло брзо, Стив је правио некакве необичне паузе. И ствар коју није направио најјаснијом је нестанак Тонијеве деце.

Кућа у коју се Тонијева породица усељава је врло маштовито осмишљена, али опет у духу теме. У ствари, ово је иновативан приступ уклетој кући (која изгледа истовремено и мистично и технолошки напредно), што јесте мајсторство с обзиром на то да је тема врло ограничена, клаустрофобична. Додуше, не могу да не приметим сличност са „Коцком“, на пример, али и другим делима, но, свакако добро дизајнирано и овај филм визуелно је јако дојмљив. Прича као прича, није нарочито инвентивна, али није лоша; забавна је, динамична, држи пажњу.

Едукативни моменат: Мари је у једном био у праву, а то је да велике ствари захтевају велике жртве. Додуше, не баш онако како је он то замислио, већ да бисмо урадили нешто заиста крупно, треба да уложимо много рада, времена и да се одрекнемо неких лепих тренутака, па макар то било и пуко ленчарење. 🙂

Оцена наставника:

4(ипак може)

highlender (Small)Горштак (Highlander 1986) је филм о мистериозном човеку Кристоферу Ламберу који је продавац антиквитета, али има и тајни живот. Прича нам открива да он живи већ више од четиристо година и да потиче са висоравни Шкотске, где се борио са члановима других кланова. Његови непријатељи у садашњости, пре свих Кленси Браун, бесмртни су попут њега и имају мисију да победе све остале како би као једини из своје врсте стекли ултимативну моћ.

Критички осврт: Наратив на самом почетку је потпуно беспотребан и беспотребно драматичан. Међутим, већ од прве сцене се видело да је режија у овом филму врло виспрено урађена и да је режисер Расел Малкахи добро уклапао сцене прошлости и будућности. То није изненађујуће јер сам имао прилике да се уверим (други филм је у питању, додуше) да добро уклапа чак и врло различите мотиве. Целокупна прича је одлична, са јако добром идејом, али је реализација прилично трапава. И поред свих (више него очигледних) мањкавости филма, он је, према мом скромном мишљењу, ремек-дело фантастике.

Битке су биле, па шарене. Питер Дајмонд се није снашао са мачем у руци (додуше, Кристофер му је откинуо главу, па и то потврђује да се свакако није снашао 🙂 ), али је изводио бесмислене вратоломије и цела та борба у гаражи (која је била прва) није обећавала добар акциони део. Некако ми ту и просторни распоред није био најјаснији; борци су били час близу, час далеко и нисам могао да разазнам ко је где. Друге борбе су биле боље, али далеко од добрих. Какви су били неспретни у борби, слични су сви били и у глуми. Једино се издвојила Шила Гиш која је, опет, имала маргиналну улогу, па њен допринос није значајан.

Попут битки, и дијалози су били шарени. Повремено су били врло прозаични, површни, али има и сасвим добро урађених, па чак и духовитих.

Едукативни моменат: Награда за победника у борбама бесмртника је била – знање. Знање је заиста награда, а најбоље од свега је што не морамо да се мачујемо и обезглављујемо како бисмо га стекли. 🙂

Оцена наставника:

5(на једвите јаде)

beyondtheedge (Small)Иза стварности (За гранью реальности 2018) је руски филм на енглеском језику. Милош Биковић је преварант који је три месеца разрађивао тактику како да узме од фенси коцкарнице милионе и брижљиво осмишљен план је напокон почео да се остварује. И у самом финишу, пред његовим очима му је мистериозни ривал Петар Зекавица на још мистериознији начин преотео плен. Да зло буде веће, то је разљутило власника коцкарнице Сергеја Астахова, бескрупулозног криминалца, који је Милошу издао захтев да му врати свих пет милиона у року од недељу дана или ће га у противном убити. Да би то могао да изведе, Милош ће потражити помоћ људи са натприродним моћима. Но, ни тада задатак неће бити лак.

Критички осврт: Ово је руски филм на енглеском језику у коме су протагонисти српски глумац Милош и американизовани Шпанац Антонио Бандерас. Не може бити више светски од овога. 🙂

Нарација с почетка је потпуно сведена, очигледна и непотребна. Разумем да је режисер Александр Богуславскиј имао потребу да опише шта заиста Милош ради, али то је урадио на најмање виспрен начин који је могао да се смисли. И надаље је Александр имао потребу да објашњава ствари, па и моћи које имају поједини ликови. Зато је правио посебне сцене за сваког од њих које су изгледале прилично кул, а приказивале су како се цела та моћ одвија у њиховој психи. То јесте донекле иновативно, а претпостављам да је главни мотив био да прикаже како су сви ти људи усамљени у световима које су створили у сопственим главама. Ово би била руска варијанта Икс-људи, али унеколико продубљена. Сцене у другој половини филма су чудно сечене и као да између њих постоји празнина која није испуњена догађајима, те су они ређани редом који не изгледа ни логичан, ни систематичан. Прича се на крају заокружује и као резултат даје значајно виспренију режију и можда је Александр овом променом приступа и добио јачи ефекат. Но, свакако, причу свеукупно није лоше сложио. Динамика је пристојна и ово је један сасвим солидан СФ-трилер са много пута испричаном причом о коцкарима и преварантима.

Милош је глумио осредње до солидно, али оно што му више замерам је да се трудио да личи на неког америчког познатог, попут Леонарда Дикаприја, те није био аутентичан. Самом филму замерам што није разрадио ликове довољно, а односи између њих су превише површни.

Едукативни моменат: Антонио је рекао да су проблеми онолико велики колико смо способни да их решимо. Ако се руководимо овом мудром изреком, а мудра јесте, знамо шта нам ваља чинити.

Оцена наставника:

4(једвита)

sleeper (Small)Спавач (Sleeper 1973) је филм о власнику продавнице здраве хране Вудију Алену, који је својевремено због компликација током рутинске операције криогенски замрзнут, да би га пробудили двеста година касније. Лекари су то учинили мимо прописа јер су побуњеници против полицијске државе у којој живе. Идеја им је да приволе Вудија да им помогне да осујете политичког вођу у намери да реализује тајанствени пројекат „Ован“. Вуди је идеалан као шпијун јер власти немају податке о њему. Ипак, испоставиће се да човек кога су пробудили није баш тип јунака, а још даље од идеалног.

Критички осврт: Неке форе су успеле, али многе нису. И то изгледа зависи од тога на који начин је Вуди пласирао хумор. Он прави добру сцену и уме да се кревељи (и физиономија је захвална), али напросто није за стендап комичара. Његове реплике су оштре, али нису духовите и то се види у сцени када објашњава Дону Киферу личности које су за Дона у том тренутку историјске. Дајана Китон ми је већ далеко успешнија као комичар.

Цела прича је прилично виспрена, са добрим порукама и увек актуелна. Вуди је обрадио све мањкавости друштвеног система прилично добро, али је „закачио“ и револуционаре и њихове „идеале“. Искористио је све друштвене феномене којих је могао да се сети, а које су одраз плитког људског размишљања и сасвим солидно их је уклопио у радњу (у једном тренутку је био и такмичар за мис света). Сасвим солидно је решио и крај филма, тако да изгледа као да цела прича остала недоречена, иако заиста није. Што се будућности тиче, дао је једну колико-толико маштовиту представу, при чему је употребио чак и визију ГМО, који је тада тек био у зачетку (може се рећи да је генетички инжењеринг практично почео годину дана пре овог филма), те свака част на томе. Са друге стране, представе о сексу будућности већ је на сличан начин пласирао филм „Барбарела“ пола деценије раније. „Ћапнуо“ је он покоју идеју са разних страна, врло вероватно и роботе од Ајзака Асимова, но свеједно, филм има много тога оригиналног и изузетну динамику.

Едукативни моменат: Људи будућности, односно Дајана и њени пријатељи, нису заиста разумели да хедонизам који су уживали није идеално друштвено уређење јер им власт и полицијска држава буквално испирају мозак. Власт ће увек покушавати да разним средствима ради управо то, како бисмо прихватали све што нам „сервира“, али наше је да то не дозволимо. И то ћемо успети ако се едукујемо и тако и користимо наш мозак, те га чувамо од „испирања“.

Оцена наставника:

4(жемо)

Лако Је Критиковати 114

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

_V_ (Small)IIIБожићни дневници (The Christmas Chronicles 2018) је још једна у огромном низу америчких божићних прича. Дарби Кејмп је девојчица која живи у породици са самохраном мајком Кимберли Вилијамс-Пејсли и проблематичним братом Јудом Луисом. Дарби воли да гледа видео-траке са прошлих божића, када је био присутан и покојни отац Оливер Хадсон. И на таквом једном снимку видела је, сасвим случајно, руку Деда Мраза. Убеђена да он заиста постоји, успела је да наговори брата да направе заседу и сниме Деда Мраза. У тој намери су успели, али се ту прича не завршава. Они су постали слепи путници у његовим саоницама и актери авантуре каква се доживљава једном у животу.

Критички осврт: Нешто више сам задовољан специјалним ефектима него глумом. Додуше, Деда Мраз је Курт Расел, тако да нисам ни имао очекивања у том смеру, али ни остали ме нису оборили с ногу. Као ни цео филм, уосталом. Ово је једна врло лагана прича у којој је режисер Клеј Кејтис искористио све трикове да се допадне што је могуће већој циљној групи. Деда Мраз је фенси (за младе), згодан (за маме) и балансира на ивици закона, што целој причи даје шмек кримића (за тате). А ту су и дражесни вилењаци за оне најмлађе, па и нешто старије јер су веома налик Гремлинима. Збиља, ово је један породични филм који нуди за сваког понешто и свеукупно ништа ново. Наново је тема спасавање Божића кога су несмотрено рунирала деца жељна пажње, али пре свега спасавање породице која се распада услед смрти главе те породице Оливера. Дакле, све је већ виђено, па и врло добро изведена сцена када Курт пева у затвору. Наравно, готово све сцене су предвидљиве. Ово је породични филм и гледајући глумачку екипу; Оливер је син Голди Хон која игра супругу Куртову, а у реалном животу Оливер је одрастао у породици са мајком и очухом – погађате, Куртом.

Оно што ми се баш није допало у филму је што се релативизује криминал. Заправо, претвара га у праву играчкандију. Такође, Деда Мраз је прерастао своју улогу и он сада решава све проблеме, чак и оне које имају бивши супружници (Мартин Роух и његова Лиза). Од светог Николе до брачног саветника Деда Мраз, изгледа, еволуира и даље. 🙂 Ипак, без већег ефекта, макар што се овог филма тиче.

Едукативни моменат: Јуда је морао да верује у себе да би постигао оно што је Деда Мраз од њега тражио. И у томе јесте цео „трик“. Много тога можемо постићи ако верујемо у себе.

Оцена наставника:

3(с невидљивим плусем)

poster-haunted (Small)IIУклета палата (The Haunted Mansion 2003) је филм продуцентске куће „Дизни“ базиран на атракцији (кући страве) која се може посетити у Дизнилендима диљем Земљиног шара. Еди Марфи је човек који води сопствени бизнис продаје некретнина и превише је посвећен послу, а премало породици. Ипак, његова супруга Марша Томасон некако га је наговорила да проведу викенд на језеру заједно са њихово двоје деце. Но, практични Еди је успут пожелео да обаве још једну „гажу“ за коју је веровао да ће бити посао живота. И испоставило се да то јесте случај, али не онакав каквом се надао.

Критички осврт: Колико год да се Еди трудио (а заиста је велики напор уложио) да буде духовит, напросто ништа није било смешно. Мислим да сам се осмехнуо на пар фора. 🙂 Иначе је филм довољно забаван, али недовољно иновативан и још мање интригантан. Ово би била верзија заљубљеног Дракуле, само што своју васкрслу љубав није пронашао вампир већ дух. И урађена је једнако романтично, али и много више инфантилно.

Режисер Роб Минкоф је премало изазова ставио пред своје протагонисте и иако је филм праћен сасвим солидним специјалним ефектима, нема ту ни праве акције, ни узбуђења. Све је то некако осредње. Оно што ме је највише заинтересовало у филму је избегавање теме којом се филм бави. Ни у једном тренутку није речено зашто Натанијел Паркер није могао да буде са Маршом. Океј, они припадају различитим световима, али зашто припадају? Да није, можда, то због тога што је она црнкиња? 🙂 Оваква политичка (не)коректност отвара нека друга и много озбиљнија питања, а не закључује апсолутно ништа и у вези са тим филм не даје никакве поруке осим посредних и недоречених. У реду је закључити да љубав не познаје разлике, ако баш желите то да закључите, али лично нисам присталица елегантних решења која неће повредити бело оријентисане Американце и другу публику. Све ми то исувише личи на Барбику и њену најбољу другарицу црнкињу, како би се од детињства усвојио модел да су разлике у боји коже небитне (али да је главна цура ипак заносна плавуша). 🙂 Неке појаве у друштву не могу да се решавају на свима прихватљив начин.

Едукативни моменат: Када се Еди пожалио Џенифер Тили да је све пробао и да није успео и питао је шта да ради, она му је (мудро) одговорила: пробај опет. Што више покушавамо, повећавамо и шансу да успемо.

Оцена наставника:

2(и нагиње и не нагиње ка тројци)

akvamen (Small)Аквамен (Aquaman 2018) је филм из серијала рађеног према Ди-Си стриповима. Главни јунак, кога тумачи Џејсон Момоа, заправо је „мешанац“ воденог и сувоземног народа. Његова мајка (Никол Кидман) је краљица Атлантиде која није желела да се уда за краља, већ је побегла и нашла љубав са светионичарем Темуером Морисоном. Ипак, након што је родила Џејсона, морала је да се врати свом народу како је краљева гарда не би прогањала – и њу и њих двојицу. Тамо се удала за краља и родила сина Патрика Вилсона. Испоставило се да је Патрик врло амбициозан престолонаследник и да жели да уништи народ са копна. Да би у томе успео, морао је најпре да завлада свим народима у мору. Међутим, његова вереница Амбер Херд није поборник рата и зато тражи Џејсонову помоћ како би зауставио крвопролиће. Једини начин да Џејсон у томе успе је да преотме престо свом полубрату, а то није лаган задатак.

Критички осврт: Овај филм је прави спектакл и то по много чему. Режисер Џејмс Ван измиксовао је наизглед неспојиве поджанрове фантастике и направио асоцијације на бројне претходне филмске хитове, па тако ту има много епске фантастике попут „Господара прстенова“, подразумеване суперхеројштине, свемирске попут „Ратова звезда“, уз зачин авантуре као што је виђена у „Индијани Џоунсу“. Да, кад кажем свемирска, мислим на напредну технологију, само под водом, а ту су и подморнице налик на летелице са све ласерима. У једном тренутку је Џејсон узвикнуо како су „Авети на шест сати“, што је јасна алузија на „Звездану капију: Атлантида“, суперпознату серију у којој је био један од виђенијих протагониста. Изгледа да му је Атлантида била суђена и он се у њој добро снашао. И други глумци су се лепо снашли, а Патрик чак врло личи на своју филмску маму Никол. Глума и сцене су за неколико нијанси превише мелодраматичне и музика која их прати помпезна, али у оваквим филмовима то је дозвољено.

Борбе су сјајне, тим пре што се дешавају у води, па су кретања у простору постала неограничена и тиме и могућности. Морам приметити да их је Џејмс сасвим искористио. Последња сцена ратовања је безмало величанствена, али је мене „одувала“ сцена када Џејсона и Амбер јуре чудовишта из тзв. рова. Акција, како она у води, тако и на копну, дефинитивно је успела.

Иако је Џејмс малко „злоупотребио“ биологију и накрцао жива бића и тамо где их или нема или нема баш толико, морам признати да је слатко уредио Атлантиду и да је све бљештаво и медузоидно. Чак и Амбрина свечана хаљина. 🙂 Прича није грандиозна, али толико је накићена и толико динамична да држи пажњу све време. У ствари, ако ћемо поштено, филм је прединамичан. Толико тога се дешава и толико детаља има, а као што сам на почетку рекао, мења се и сензибилитет филма из авантуре у епску, па у „свемирску“, високо технолошку фантастику, па натраг на суперхеројштину, да не оставља много простора за емоције. Њих има, али ако пажљивије погледате, видећете да се оне тек дотичу успут, овлаш и површно. И то је штета јер овде има простора за једну добру интригу, како дворску, тако и породичну. Осим ове, филм свакако има још мана, али је као блокбастер (за шта је и прављен) испунио сва очекивања. Овај серијал о суперхеројима већ последњих неколико година у односу на „Марвела“ губи битку, али је Аквамен ипак донекле поправио позиције.

Едукативни моменат: У једном тренутку водени народ је великим таласима вратио све ђубре које су људи са копна годинама бацали. Медији су коментарисали како нам је море „вратило“ наше загађење. Водени народ не постоји, али опасност од ђубрета је врло реална.

Оцена наставника:

5(наравно)

iconoclast(small)iЈеретик (Iconoclast 2012) је прича о усамљеном ратнику кога је васкрсла мрачна богиња са циљем да побије све старе богове и одузме моћ од њих.

Критички осврт: Морам да признам да сам радњу овог филма преписао јер нисам успео да је пропратим. Најпре што је некако дата неартикулисано, а и иако сам гледао свакојаке и сваковрсне кршеве (јер ме увек некако развеселе), овај ми напросто није држао пажњу. Колико сам схватио, ово је неки спој епске фантастике и глупости. Највише и, у ствари, готово искључиво овог другог. Режисер Шон Мајкл Арго је желео, претпостављам, да његов филм изгледа мистично, али је добио ефекат да заиста изгледа, како већ рекох, глупо. Шон, који је и главни глумац (можда из нарцисоидности (ничим заслужене), а можда зато што је, сигуран сам, јако тешко наћи било кога ко би глумео у овако нечему) сит се изратовао (измислио сам реч, али је баш прикладна) са разноразним чудацима и чудакињама. Те борбе нису изгледале баш како је он, верујем, замислио. Борба мачевима и мочугама више је изгледала као да плеве башту. 🙂 Костими су углавном од коже и личе на СМ-опрему, са ту и тамо детаљима из средњег века, али богами и новог доба. Један од калуђера имао је врло модерне панталоне са све каишем. 🙂

Како би продао филм, Шон је унео и мало еротике. Углавном су допринеле оскудно одевене тетовиране и пирсинговане девојане, од којих понека и гологруда. Осим женских прса, Шон изгледа воли и основне еколошке појмове и то конкретно покровност у шуми. У то верујем јер су у макар десетак кадрова биле крошње дрвећа; камера се увек некако подизала ка њима. Додуше, филм је сниман аматерском камером. Јасно је и да је зато и звук лош. Као и избор музике. Речју, у овом филму све је лоше, под условом да ово уопште назовемо филмом. Е, да, оно мало специјалних ефеката су сви они које и сами можете направити у некој од апликација које се бесплатно могу преузети са нета. Знам да један од њих може да изведе и мој колега који предаје ликовно. 🙂

Едукативни моменат: Едукативно у овом филму је то што показује да не мора све што неко уради другачије и мистично да буде уједно и уметнички. Уметност тражи много више од тога, а пре свега таленат, поенту, естетски доживљај, квалитет. Све то ћете видети у признатим уметничким делима, па ће вам бити јасно да је све то потребно. Ваљда ће бити јасно и Шону када у будућности буде правио неки нови филм. 🙂

Оцена наставника:

1(у ствари нула)

replicas (small)ivРепликанти (Replicas 2018) је филм о научнику Кијану Ривсу који покушава да људски ум уметне у тело робота. Његови напори су још увек узалудни, али он не губи наду. Додатну мотивацију добија када његова породица гине у саобраћајној несрећи, те он види једино решење у томе да их васкрсне кроз свој експеримент. Он ће се успротивити и законима биологије и физике и, испоставиће се, наоружаним Владиним агентима, како би тај наум остварио и повратио оно што му је најдраже.

Критички осврт: Ово је врло солидан трилер, а веома једноставно постављен. Режисер Џефри Нахманов не пати претерано од оригиналности и сцене су у доброј мери предвидљиве, али не воли ни да одуговлачи. У првих десет минута филма смо сазнали о каквом застрашујућем експерименту се ту ради, да би у наредних пет минута Кијану већ изгубио целу породицу. Јасно је да је та трагедија врло погодна да се са њима уради експеримент. И онда већ креће – клонирање. Какво сад клонирање, питате се ви, а питао сам се и ја, када то уопште није поменуто. Џефри прави заиста радикалне обрте користећи се елементима који до тада уопште нису ни поменути, чак ни наговештени. На исти начин, негде после сат времена, филм заиста муњевито поприма другачији, акциони сензибилитет и Џон Ортиз од досадног шефа постаје врло озбиљан зли моћник. Такође без икаквог претходног наговештаја, а изгледа ни да се Кијану није превише изненадио. Само се камера накривила, а ваљда како би нам се дочарало да је протагониста доживео откровење. Иначе, протагониста, односно Кијану, нешто ме није фасцинирао глумом у овом филму. Заправо, кад мало вратим филм, ни у његовим претходним филмовима ме није фасцинирао. Волим ове игре речима. 🙂

Углавном, радња се врло брзо одвија и овом филму се динамика не може оспорити, мада је јасно да је тиме изгубио на дубини. За филозофију и неке веће моралне дилеме овде напросто није било много простора. Не допада ми се како је крај решен. С једне стране он сигурно није правичан (а као да је Џефри желео таквим да га прикаже), но са друге стране сувише је погодан. У сваком случају, сувише је амерички.

Едукативни моменат: Када је Томас Мидледич упозорио Кијана да клонови могу да испадну и овакви и онакви и да нешто страшно може да се деси, Кијану му је одговорио да се страшно већ десило, алудирајући на саобраћајни удес. Увек може да буде горе, али није то поента. Поента је да колико год да је лоше, морамо да се боримо да буде боље, баш као што је Кијану урадио и колико год да су нам шансе мале.

Оцена наставника:

4(али врло, врло јака)

mute (small)iiiНем (Mute 2018) је филм који се дешава у будућности у години 2035. и бави се судбином амиша Александера Скарсгорда. Александер је као мали у несрећи изгубио способност говора. Сада је велики и ради као бармен у једном клубу. Заљубљен је у конобарицу Сејнеб Салех, са којом планира заједнички живот. Међутим, она мистериозно нестаје и он покушава да је нађе. И то уопште није једноставна потрага јер је Сејнеб била умешана у радње ван закона, па су људи на које Александер наилази врло опасни.

Критички осврт: Филм је визуелно јако допадљив и занимљив је, иако је нејасно ка чему иде сва та радња. Некако нема циља и до циља не стиже до самог краја, а то је било јасно много пре тог краја. То је некако зачуђујуће за режисера Данкана Џоунса који, и у оно мало филмова што је урадио, увек је имао неки виспрен преокрет. Заиста, овај филм по сензибилитету уопште не одговара његовим ранијим остварењима, мада поздрављам то што је остао у сфери СФ-а (додуше, у оваквом филму могло је и без тога). Ово би била некаква, рецимо, крими прича, која је компликована, али не и добро испричана. Данкан је све време уводио неке споредне и спорадичне ликове који добрано прелазе границе морала или закона, што додатно уноси још једну нејасноћу шта је хтео тиме, односно њима да постигне. Они свакако доприносе атмосфери, али не доприносе причи. У њој нема интриге, нити неке јаче мистерије. Разрешење није значајно побољшало утисак, нити ме је оставило без даха.

У филму има и много насиља, што би било оправдано да је у служби приче, али ње у овом случају једва да уопште има. Но, свакако бих похвалио глуму. Не могу да се одлучим који глумац је у овом филму бољи: Александер или Пол Рид. Такође, не могу да не осетим емпатију према лику који тумачи Александер и који је толико добар у свету који чине све лоше личности.

Едукативни моменат: Филм почиње једном занимљивом амишком пословицом: да обликује своје људе, Бог често мора да их растопи. Иако сам непоправљиви атеиста, ово ми заиста звучи мудро.

Оцена наставника:

3(иде на четири)

triffids (Small)VДан трифида (The Day of the Triffids 1963) је филм снимљен према истоименом роману Џона Виндема. Киша метеора се сручила на Земљу, али су научници проценили да не само да ће бити безопасна, него и да ће бити атрактивни небески и целовечерњи шоу. Испоставило се, ипак, да су потпуно погрешили.

Критички осврт: Прича као прича је класичан СФ хорор са биљкама људождеркама које тамане људе. Џон је, уз то што ће донети биљне споре са другог света, искористио метеоре и да ослепи готово комплетно становништво, како би дао предност биљном царству. У супротном, борба биљака и људи била би смешна. Корен, напросто, не даје брзину као људске ноге. 🙂 Но, оно што је пажње вредно у овом филму свакако је режија. Стив Секели је започео радњу једним убиством чувара у ботаничкој башти (превише развученом хорор сценом, тако карактеристичном за оно доба) и буђењем Хауарда Кила у болници (који је, срећним случајем, избегао страшну судбину већине), наместо очекиваног приказа апокалипсе. Овакав, добро осмишљен почетак, искоришћен је (много касније) у такође добром „28 дана касније“, када се у болници буди Килијан Мерфи, а сличан мотив искоришћен је у већ неком наставку „Притајеног зла“ са Милом Јововић. Постоје још неке сцене које су постале што стандард, што општа места, или су то већ биле, што не могу са сигурношћу да тврдим јер не знам све филмове из тог и ранијег доба. Тако, рецимо, када Хауард са девојчицом покушава да побегне колима која су заглибила у блату (те не мрдају до последњег момента), док им се биљка полагано приближава, чест је мотив у хорор филмовима.

Занимљиво у овом филму је што има јаку метафору и врло је актуелан, иако не знам да ли је режисер уопште имао то на уму. Сви су слепи и тек мањина може да види у земљи која пропада, а мишљења сучељавају Хауард који жели да оде негде где је (можда) боље и Никол Море која је одлучила да остане и помогне. Такође, Никол се све време нада да ће се ситуација поправити, иако је јасно да од тога нема ништа. Познато? 🙂

Специјални ефекти су, наравно, смешни, а сама апокалипса некако превише дисциплинована. Ипак, пусте улице делују прилично реалистично. Но, од филма из тог доба много више не можемо очекивати што се тог дела тиче, али што се тиче свега осталог, ово је свакако култни филм чија вредност не пролази.

Едукативни моменат: Кирон Мур је рекао како се све биљке крећу, само што ниједна не користи корење као ноге. И то је тачно, дакле није фантастика, иако нам покрети биљака нису уочљиви као они у животиња.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија звездица и свакако без звездице)

leri (Small)IIIЛери (Larry 2017) је кратак хорор филм. Џо Каларко ради на паркинг сервису у својој бараки ноћну смену. Из досаде је отворио кутију у којој су нађене изгубљене ствари. Не крије задовољство када међу стварима проналази и таблет. Када је укључио таблет, отворио се сајт који описује чудовиште по имену Лери. Лерију је потребан пријатељ и сва је прилика да би Џо могао бити управо тај.

Критички осврт: Ово заиста није лош хорор, добро постављен и тескобан баш зато што је смештен у оквире клаустрофобичне крхке бараке. Страшан, али и занимљив тренутак је и када Џо схвата колико је заиста изложен. Застрашујуће сцене ипак су добрано класичне, што не квари утисак много. Оно што баш квари утисак је крај који је потпуно предвидљивог тока и веома, али веома слабо (раз)решен.

Едукативни моменат: Лери је желео пријатеља, али зато што је различит наишао је на страх. Људи се плаше онога што је различито и то је чудно јер биологија каже да је свако различит од свих других. И то треба имати на уму пре него што нас страх обузме. 🙂

Оцена наставника:

3(рекао бих реална)

nextgen (small)ivСледећа генерација (Next Gen 2018) је футуристички цртаћ. Ради се о девојчици која је све време незадовољна својим животом и зато и бесна на своју околину. Презире роботе јер су сви око ње опчињени њима, па чак и њена мајка. Но, њен став према роботима се мења када наиђе на једног који је најновији и најнеобичнији модел.

Критички осврт: Већ на самом почетку допао ми се начин како су аутори филма приказали како просечан човек размишља, пре свега кроз наступ Џастина Пина (глас му је позајмио Џејсон Судејкис), директора фирме који уме да подилази публици. У ствари, режисери (и сценаристи) Кевин Р. Адамс и Џо Ксандер се баве сасвим обичним темама које су сместили у футуристички контекст. Доминантна тема је животна прича тинејџерке, која је озбиљно „загазила“ у деликвенцију и која је, заправо, жртва. Све то дато је кроз причу о необичном пријатељству са поквареним роботом који има муке са преоптерећењем меморије и мора свако вече да бира која сећања ће избрисати. Једноставно постављено, а врло паметно.

Ово је интересантан спој дечје приче и врло сурове акције у којој људи гину. Акције, иначе, баш има и прилично је узбудљива. Финале филма и крај су у доброј мери холивудски нашминкани, а и има врло предвидљивих мотива током филма. Али ако занемаримо то, филм свакако има довољно кредита да буде увршћен у успелије цртаће. Прича је озбиљна, прилично разрађена, динамична и узбудљива, са више него солидном анимацијом. И морам поменути да је музика сасвим фина.

Едукативни моменат: Научник је рекао свом последњем моделу робота како није савршен, али је додао и да је савршено непријатељ добром. Заиста мудар научник, нема шта.

Оцена наставника:

4(прилично јака)

ralph_breaks_the_internet_official_poster (small)vРалф разбија интернет (Ralph Breaks the Internet 2018) је наставак цртаног филма о Разбијачу Ралфу из 2012. Ралф је јунак аркадне игрице и преко дана обавља свој посао, а увече, када се играоница затвори, дружи се са Венелопи, принцезом из друге игрице. Но, она је незадовољна својим послом јер је игрица предвидљива и без изазова. Ралф, као добар пријатељ, одлучио је да преуреди игрицу како би се она забавила. Из тога се изродила катастрофа и девојчица која је играла Венелопину игру поломила је волан, саставни део конзоле. Газда играонице нема материјалних средстава да купи нови волан и морао је да искључи игрицу. Тако је Венелопи остала без посла, али се опет укључио Ралф и предложио да оду на за њих до тада неиспитан терен – интернет и тамо пронађу и купе волан.  И њих двоје су се тамо запутили и доживели авантуру која ће им заувек променити животе.

Критички осврт: Један од најбољих момената у филму је када се Венелопи обрела у дворани са принцезама и када треба да докаже да је једна од њих. Занимљиво је како је ту компанија Дизни показала како уме да се шали на сопствени рачун, односно рачун прича које прави. Ову причу су направили перфектно. Допала ми се цела авантура и поруке које цртаћ шаље. При томе не мањка ни хумора, ни маште, ни емоција. Свака част.

Едукативни моменат: Када је Ралф видео коментаре о себи, односно како га други виде, схватио је да се њихово мишљење разликује и да може бити веома негативно. Али је одмах потом схватио да једино мишљење које му је заиста важно од његове другарице Венелопи. Не треба да нас дотиче шта неко кога познајемо само преко интернета мисли о нама. Зна се чије мишљење треба да нам буде меродавно.

Оцена наставника:

5(свакако и плус приде)

Бадњак

Пролог

ptrЈуче је испред моје зграде један човек продавао бадњак. Набрао је силно неко грање са покојим осушеним листом и цео дан стајао на хладноћи која уопште није била наивна. Да би се загрејао, пијуцкао је неко вино и верујем да ништа није јео цео дан, а можда је нешто и грицнуо из оближње пекаре. Нисам пратио шта му се дешавало, али количина грања око њега није се смањила. Рекао бих да ништа није продао. Но, увече је већ био добрано пијан и певао је на сав глас, док је бадњак био наслоњен на нека кола. Верујем да би некоме та сцена била смешна, али мени није. Напросто ми је било жао човека. Ноћ је већ била баш хладна и тек редак пролазник се могао видети на улици. Знам за тог човека да није из Београда, иако је радио ту у крају. Вратио се у свој родни град када је добио отказ јер је фирма у којој је радио продата. Сада је опет дошао овде. Можда је у међувремену почео да пије или је то радио одувек; свакако је направио неке изборе у животу. Ипак, не могу да се не запитам да ли смо ми господари сопствених избора или смо њихове жртве.

Ми наставници направили смо избор да радимо један тежак и одговоран, али и племенити посао у држави где се образовање самоодржава. Не постоји системски решен јасан план шта радити са просветом, већ се стихијски и интересно уводи све више нових и бесмислених послова, некорисних планова за друштвено-користан рад и неорганизованих реформи. Друштво одавно није заинтересовано за просвету, осим ако поједини чланови нису лично уплетени, а медији обликују слику о наставницима готово искључиво на основу лоших примера. То је, опет, у спрези са влашћу којој смо спорадичан и досадан проблем. Пред нас је постављено много изазова, који се сада већ могу назвати опструкцијама. Један од најновијих је увођење описног оцењивања за други страни језик.

Вређа ме то што смо доведени на ниво пуких извршилаца; када год се уведе нешто овако крупно, не постоји чак ни воља да се таква једна одлука и образложи. Када сам питао кога већ треба зашто се други страни језик оцењује тако, а не овако, добио сам одговор кроз питање – да ли је оцена једина мотивација да се заинтересују деца за учење језика. Осим што је ово само питање, то је демагогија, али свакако није објашњење. Уосталом, ако је то тако, односно ако нам треба боља мотивација за учење, зашто онда сви предмети немају описне оцене или немају оцене уопште? И, када смо већ код тога, да ли би ти који су дошли на ову идеју, сами умели да заинтересују било кога за било какав рад и напор ако не дају никакву награду за то? Или још прецизније, да ли би умели да заинтересују децу да уче без оцена? Но, оставимо ова питања реторичким.

Оно што ме више брине у оваквом систему доношења одлука је какву поруку шаљемо тој деци. Ако се руски, немачки и француски језик не оцењују, те оцена из тих предмета не улази у укупан просек, да ли то значи да ти језици нису важни? Постоји ли шанса да наша деца то тако разумеју?

Пошто сада већ имам много година у струци, сећам се дана када су енглески језик (у тренуцима када је тај предмет изгубио један час недељно како бисмо га доделили грађанском васпитању и верској настави) и информатика били проглашени штетним за децу. Знам да су рачунари били „оптужени“ да зраче, а за енглески нисам сигуран шта је беше било. Ваљда се енглески могао видети само на рачунарима (тада је путовање у стране земље било јако тешко због строгог визног режима), па ако смањујемо гледање у интернет, логично је да смањујемо и учење језика. Но, глобализација је узела свој данак и штетни енглески је некако преживео, иако већина наших дипломата не зна да га користи.

Сада су нападнути сви други језици јер ми увек гледамо на ствари површно. Не би ме чудило да је некоме било логично да учење француског и тако није битно за сналажење на интернету, а нет је од штетног прешао дуг пут до очигледно неопходног. Што се језика тиче, ако ћемо према изреци да вредиш онолико колико језика знаш, ваљда је јасно да идемо ка томе да нам школство вреди све мање. И то не само због језика.

Друга порука коју шаљемо деци није у вези са самим предметом, већ са одлуком. Одлука је донесена у сред школске године. Оцене, на које су ђаци рачунали од почетка школске године, сада више не важе. Некима ће то бити и добра вест, али није поента у томе. Поента је да се правила „игре“ мењају у току саме „утакмице“. Са једне стране то је добро јер их припремамо за живот у дивној и изненађењима пуној Србији, али са друге стране је лоше јер ствара несигурност. Оно што је важило јуче, данас не важи и ништа ти не значи ни ако планираш (иако је планирање један од најзначајнијих елемената сваког посла). И, наравно, ова одлука је показала и колико су заиста у жижи дечја права и добробит. Знаш, лепо је што си се ти трудио да добијеш пет из руског, баш си сладак, али то, видиш, ништа не значи. У ствари, добићеш описну оцену, па то ти је исто, лепа моја, само што се не види тако, не улази у просек и скоро цело одељење ће имати исту оцену као и ти, иако си натпросечна. А сада иди тамо и учи или се играј или прави апликације на интернету пошто чике и тете морају да раде и да донесу одлуке о твом образовању које ти не би разумео или разумела. Шта сад имам да ти објашњавам зашто?

Може да нам смета, али оцена јесте неко мерило успеха и даје неку повратну информацију о раду. Такође, оцена јесте јак мотивациони фактор и какве везе има да ли је спољашњи или унутрашњи? Јак мотивациони фактор је и плата. У чему је разлика? За свој рад свако треба нешто да добије. Ако тог нечег нема…

Епилог

Човек који је продавао бадњак није продао много. Зато је све станаре моје зграде сачекао по један бадњак наслоњен на улазна врата (да, то је онај на слици). Не знам зашто је то урадио, али је мој отац изашао и дао том човеку неки новац, однео му је кафу у шољи и неки кроасан. Драго ми је што је то учинио и драго ми је што је такав човек. Он није могао само да узме бадњак и да затвори врата за собом што су остали учинили. И, ето, гени су чудо. И ја не могу да затворим врата за собом и само да узмем оно што ми је дато. 🙂

Лако Је Критиковати 110

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Original Cinema Quad Poster - Movie Film PostersВирус (Virus 1999) је филм рађен према истоименом стрипу Чака Фарера. Посада брода „Морска звезда“ са капетаном Доналдом Садерлендом наишла је на јаку олују у мору и некако успела да опстане, али су оштећења на броду била довољна да је била потребна помоћ. И наишли су на радару на други брод, али се он нигде није мицао. Свеједно су допловили до њега и открили да се ради о великом руском броду намењеном истраживањима свемира. Брод је био напуштен, а по стању које су затекли било је јасно да се ту нешто чудно дешавало. Они су у том броду видели прилику да се обогате, али им је било суђено нешто сасвим другачије и ни близу тако благородно.

Критички осврт: Многи критичари тврде да је ово тек варијанта филма „Велико уздизање“ снимљеног годину дана раније, који нисам гледао (још), али свеједно и у поређењу са другим филмовима које јесам гледао, тема коју филм обрађује није оригинална, а богами није ни разрађена. Радња је сасвим предвидљива. Рецимо, било је врло јасно како ће Хулио Оскар Мечосо изгинути, да ће електронски човек само заробити Џејми Ли Кертис, а да ће од Доналда сачинити оно што је сачинио. Режисер Џон Бруно очигледно не пати од вишка креативности, а онај механички глас када компјутер разговара са посадом му заиста није био потребан. Већ је довољно што није креативно, него је још и тупаво. На крају је ванземаљска интелигенција са напредном технологијом испала веома глупа, а како су се спасили Џејми и Вилијам Балдуин на врло је танком конопцу, још тањем од коришћеног. Иначе су готово све акционе сцене натегнуте до границе пуцања. Са друге стране, добро је испала мала радионица ужаса у коју је Доналд дошетао. И то је један од ретко добрих тренутака у филму. Но, не могу да кажем, има динамике и није досадно.

Глумци су добро урадили свој део посла, али је најбољи (очекивано) био Доналд. Можда је Јоана Пакула ипак била најмање убедљива.

Едукативни моменат: Шерман Август је рекао Маршалу Белу да никада не можеш бити довољно богат, мршав и наоружан. За ово друго биологија и медицина тврде супротно, за треће могу да приметим да је свет, посебно онај његов „напредни“ део, тако и устројен и све време води трку за што бољим наоружањем и унесрећује људе широм света, а што се првог тиче, све зависи шта сматрамо под богатством. Вероватно је Шерман мислио на материјално богатство, а ја сам убеђен да чак и ту прихватљиве границе постоје за нормалне људе. 🙂

Оцена наставника:

2(на три)

the-arrival-movie-poster (Small)IIIДолазак (The Arrival 1996) је америчко-мексички СФ. Чарли Шин је радио-астроном који је открио сигнал из свемира, за који верује да потиче од ванземаљске интелигентне врсте. Међутим, његов покушај да обелодани ове резултате завршили су се неуспехом и чак губи посао и шансу да се запосли било где другде у својој области рада. Он ипак не одустаје од своје намере, те ситуација постаје све озбиљнија и опаснија. На крају открива да је у центру велике светске завере.

Критички осврт: Чарли је глумео претерано мелодраматично, што није неуобичајено за њега, а посебно су мелодраматични (и прилично прозаични) били његови дијалози са Тери Поло.

Специјални ефекти, посебно они гледе изгледа ванземаља, али и сви остали, могли су да буду бољи. Чини ми се да су дечака на крају филма мало и замаглили како би прикрили оно што нису могли да постигну. Но, то је мањи проблем. Много већи проблем у овом филму је што је претерано погодан. Има он све, и идеју (која је далеко од оригиналне, али није лоша), динамику, врло ефектне сцене (прва је, рецимо, баш ефектна), сасвим дозиране велике речи на крају (без којих Амери не могу), али некако ванземаљци уз сву напредну технологију не могу никако да убију Чарлија, иако им је он највећа претња са којом имају посла. Врхунац је када један од њих напада Чарлија српом! Добро није искористио томахавк. Углавном, ти неуспели атентати у толико много прилика толико су бенигни да чине филм смешно наивним.

Едукативни моменат: Климатске промене на нашој планети се увелико дешавају, али не зато што ванземаљци, скривени међу нама, мењају услове зарад инвазије. Ове промене су последица загађивања и повећања гасова стаклене баште. Већа количина ових гасова доводи до задржавања топлоте, која потиче од Сунца, у атмосфери. Дакле, ванземаљци нису потребни; уништићемо се сами.

Оцена наставника:

3(углавном реална)

alienIII (Small)VЕјлијен³ (Alien³ 1992) је трећи наставак о чудовишту које у будућности прогања Сигорни Вивер. Летелица у којој су у криогеним коморама спавали Сигорни и преостали преживели са сателита ЛВ-426 се наједном покварила и принудно слетела на планету Фурија 161, на којој се налазио затвор за преступнике мушкарце са два Y хромозома. Пад је преживела само Сигорни и затвореници су је спасили. Она је за њих представљала искушење и нису крили да имају веома лоше намере гледе ње, али њу то није бринуло. Забрињавало ју је шта је то срушило брод. Испоставило се да су се обистиниле њене најцрње слутње и да је брод собом донео и најмање два ејлијена.

Критички осврт: Овај део ми је најсуморнији. Јасно, приче о ејлијену нису комичан филм где је све ведро и сунцем окупано, али почетак где је комплетна екипа (укључујући и девојчицу) из претходног дела мртва (осим Сигорни, наравно) и где хероина доспева на затворску планету где су смештене психопате и насилници најгоре врсте, те сама атмосфера у филму и углавном сиве и црне нијансе које доминирају; заиста све укупно делује туробно. Занимљиво је да режисер Дејвид Финчер значајно мање романтична душа од свог претходника Џејмса Камерона. Док је Џејмс одвојио најлепшег међу војницима Мајкла Бина да буде пристали јуноша за Сигорни и оставио га живог (мада тешко повређеног) до краја, Дејвид је најпре конкретизовао ствар са Чарлсом Дансом (нема ту неког очијукања и показивања како ради напредна аутоматска пушка и слично), а онда га очас посла убио. Ни до пола филма несрећни Чарлс није стигао. 🙂 Углавном, лепршаве осамдесете су замениле мушке деведесете и то се и те како види. Чак је и Сигорни ошишана на кеца. Но, на самом крају, Дејвид је подлегао и када се Сигорни баца у ватру из груди јој излази младунче краљица и она је нежно привија уз крваве груди… Додуше у другој верзији филма тога нема. Колико сам схватио, постоје макар две верзије где је једна проширена и са неким измењеним сценама, попут описане, а и ејлијен не излази из пса, већ из бика. Но, каква год да је верзија, добра је, без сваке сумње.

Едукативни моменат: Пол Маган је рекао како „у ненормалном времену и нормални људи изгледају ненормално“. Изгледали ненормално или не, тек треба да се трудимо да будемо и нормални, вредни, мудри, вешти, те хумани; ма каква год да су времена. И да, да поменем да стање када мушкарац има два Y хромозома уопште не резултира тиме да он буде насилник. Проблема има тек неколико и сви су ситни; поједини људи често нису ни свесни да имају један хромозом вишак јер је углавном све нормално.

Оцена наставника:

5(као што написах, без сваке сумње)

alienRes (Small)IVЕјлијен: Ускрснуће (Alien: Resurrection 1997) је наставак претходног филма. Двеста година после смрти Сигорни Вивер научници на истраживачком свемирском броду су успели да је клонирају, али са фетусом ејлијена у грудима (кога су одмах и извадили). Особине Сигорни и ејлијена су се тиме помешале, што је научницима омогућило нове домете у истраживању. Злоупотребили су раднике успаване у криогенским коморама да размноже чудовишта и затворили их у кавезе. Но, десило се оно што су најмање очекивали – чудовишта су нашла начин да се ослободе и побију добар део посаде, док је други део успео да се евакуише. На броду је остала Сигорни, као и гусарска посада која је донела поменуте несрећне раднике. Сви они заједно сада покушавају да побегну, а свемирски брод се аутоматски преусмерио ка својој бази – Земљи (што је стандардна процесура у случају опасности) и сада због својих слепих путника представља опасност за читаво човечанство.

Критички осврт: Капетан Мајкл Винкот је крајње интересантан, харизматичан, па и врцаво духовит тип и права је штета што га је режисер Жан Пјер Жене укинуо међу првима. Да, овај наставак некако је најврцавији од свих, са много добрих фора и чак је и Сигорни некако представљена са више духа. И, морам да приметим, што је старија (из наставка у наставак) све је лепша.

Иначе, овај наставак је осмишљен веома мудро. Мудро су наново оживели Сигорни, дали јој одређене моћи и виспрено су ослободили чудовишта из кавеза у научној лабораторији. Ту су добили и једну бонус сцену са неуспелим клоновима, која је потпуно гротескна и сасвим ефектна, да не говорим о ејлијену хибриду који је добро осмишљен. Додуше, не може баш да има лобању попут приказане на самом крају (судећи према лицу), али је Жан Пјер очигледно желео да да неку симболику, мада крајње нејасну. Још један детаљ је прилично невешт, а то је погибија Гарија Дордана. Тако опак тип сувише је лако пао и при томе, нејасно је зашто је погинуо. Натегнуте су и смрти Лиланда Орсера и Џеја Е. Фримена, ако ћемо да ситничаримо. Дакле, филм није без мане, али уопште није лош; врло динамичан са сјајном акцијом и ништа мање хорор од других делова. На крају ми је готово било жао створења кога је Сирогни убила на практично исти начин као и оно из првог дела. Мислим да је једино у овом делу саге Жан Пјер успео да оствари (и то том једном сценом) оно што се покушавало у претходним; да се покаже да само створење није зло, већ људи који желе њиме да манипулишу.

Едукативни моменат: Сигорни је рекла како се некада плашила да сања ружне снове. Сада више не јер колико год страшни снови били, кад се пробуди увек је горе. Ја бих волео да будем много оптимистичнији; и снови и јава могу бити бољи ако се потрудимо да буду.

Оцена наставника:

4(мада је блиска петици)

krampus-poster-animado (Small)IVКрампус (Krampus 2015) је хорор базиран на личности из аустријско-баварског фолклора. Емџеј Ентони је дечак који верује у Деда Мраза, али у томе нема много подршке ни у својој ближој, ни у широј породици, а тек не у варошици у којој живи. Резигниран, на крају је и сам одустао од тога да напише писмо Деда Мразу. И те године, за Божић, наместо насмејаног дедице у црвеном оделу, пристигло им је зло биће из страшних народних прича.

Критички осврт: Филм почиње заиста занимљиво и та уводна шпица је сјајан увод у причу која уопште није лоша. Ради се о хорору који има шмек апокалиптичног филма. У ствари, више је у питању мрачна комедија и то поприлично успела. Но, ако бих желео да будем баш прецизан, овде један прилично застрашујући хорор полагано прелази у луцкасту варијанту „Гремлина“, са тим да је овде гремлин један и прилично велики. Тај луцкасти, инфантилни моменат појачава и цртаћ који је урађен у флешбеку. Можемо овај филм посматрати и као антиваријанту телевизијских божићних филмова јер све је ту – породица која треба да научи нешто на тај значајан празник и спозна божићни дух. У овом случају све ће то да се деси, али на много, много тежи начин. 🙂

Овде су и глумци и режисер обавили добар посао. Ликови су врло живописни и иако постоји труд да се учине стереотипним, некако то нису. Са своје стране режисер Мајкл Дагерти је феноменално створио атмосферу која је за сваку сцену одговарајућа. Допада ми се и како је камера све то снимила. Сам Крампус је уведен у причу практично маестрално, да би онда, након прве жртве Стефаније Лајви Овен, наступило „затишје“, макар што се њега тиче и онда кренуо у поновни напад. Све то прате врло добри специјални ефекти, ако изузмемо маске патуљака и самог Крампуса. Крај је баш ефектан, иако је изгледало да ће бити класичан.

Едукативни моменат: Деца су мислила да их Крампус неће убити јер су били добри целе године, односно чинила су добра дела. Криста Стадлер је рекла деци да није важно шта раде, већ у шта верују. Мудра бака ово није баш најмудрије срочила. Наравно да је важно шта радимо, али важно је и зашто, односно из којих мотива. Добро дело је уистину добро ако нам је таква и намера.

Оцена наставника:

4(може)

Coco_Teaser_IG_Jpeg (Small)VКоко (Coco 2017) је филм инспирисан Даном мртвих, празником који се прославља у Мексику. У једној тамошњој породици мали Мигел сања да постане велики музичар. Његова породица се противи томе и чак његова бака му ломи гитару. Како би ипак учествовао на фестивалу који се одржава за празник, одлучио је да позајми гитару од преминулог (и легендарног) музичара Ернеста де ла Круза из маузолеја посвећеног том музичару. Но, пошто је грех узимати ствари мртвих људи, на малишана је аутоматски пала клетва и он је прешао у свет мртвих. И тамо је доживео авантуру живота, која ће променити и њега и његову породицу – како живе, тако и мртве чланове.

Критички осврт: Одличан је цртаћ са сјајним порукама и прелепим емоцијама. Не могу да замислим бољи начин да се искористи ова тема. Браво, браво и браво!

Едукативни моменат: Маријачи коме је дечак гланцао ципеле рекао му је да Ернесто није постао највећи музичар скривајући своје вештине. Он је отишао на трг и свирао је пред свима. Не мора Ернесто да вам буде идол, али у једноме је у праву; не можете успети у било чему ако не покушате и ако не покажете и другима шта знате.

Оцена наставника:

5(и још једном браво)

peabodi (Small)IVГосподин Пибоди и Шерман (Mr. Peabody & Sherman 2014) је анимирани филм о ингениозном псу господину Пибодију који је усвојио дечака Шермана. Однос између њих двојице је био сјајан и Пибоди је користио своје изуме, као што је времеплов, како би дечаку пружио забавно детињство. Међутим, све се мења када је Шерман кренуо у школу и када су остала деца, а посебно девојчица Пени, показала неразумевање за то што је старатељ дечака – пас.

Критички осврт: Хумор није претерано виспрен, али јесте симпатичан, иако су неке форе поновљене пар пута. Сама прича вас сигурно неће оборити са ногу. То је једна крајње предвидљива авантурица, већ виђена и са нешто измењеним улогама како би све било колико-толико оригинално и забавније. Ипак и свеукупно, утисак је сасвим добар, пошто је филм довољно динамичан (стално се смењују историјски догађаји), забаван и иако неће измамити смех, осмех свакако хоће.

Едукативни моменат: Шерман је схватио да то што га називају псом, заправо, није увреда. Јер господин Пибоди му никада није окренуо леђа, увек је ту за њега и воли га колико год да је грешака направио, а пас је. Некада људе (и псе у овом цртаћу) карактеришемо према боји коже, начину живота, народности… Треба да видимо оне лепе особине у њима и видећемо да све то ком типу и групи људи припадају уопште није ни мана, ни мање вредно, напротив.

Оцена наставника:

4(са микро минусом)

Pet-Sematary-poster (Small)IVГробље кућних љубимаца (Pet Sematary 1989) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Дејл Мидкиф и његова породица су се доселили у градић, односно кућу уз веома прометан и опасан ауто-пут. Врло брзо откривају да се уз њихово имање налази гробље кућних љубимаца, а још даље од тога света земља Индијанаца која је истовремено и извор живота и извор смрти. Дејл ће се врло брзо уверити у њене моћи и искористиће их, али оно што је желео, неће бити и оно што ће добити.

Критички осврт: Филм врца од општих места, па се тако нашло и оно, за хорор филмове најпознатије опште место, када Дејла препадне мачка. Али пошто су тема кућни љубимци из пакла, онда је то ваљда у реду. 🙂 Оно што сигурно није у реду је Дејлова глума. 😀

Иначе, у питању је култни филм и мало је вероватно да било који познавалац хорор филмова не зна за њега. Рађен је по роману једног од највећих писаца овог жанра и требало би да ту грешке нема, али је истина да цела поставка опасно балансира на ивици одрживости, баш као што ликови балансирају на ивици аутопута кога Фред Гвин назива злим и где свако мало гину бебе и кућни љубимци. Све је сувише погодно, а ликови врло невешто игноришу очигледну опасност која им је све време испред саме куће. Ипак, сама прича и те како има смисла и издваја цео овај хорор од гомиле других баш зато што је прича, а не крвопролиће, у првом плану. Занимљиво је да се права ствар, а то је васкрснуће тада мајушног Мика Хјуза (ка чему је све ишло јер су и дух, болесна сестра, света земља и мачка из пакла само контролне тачке у оријентирингу филма), дешава тек у последњих двадесетак минута – но, филм и поред тога држи пажњу, а тензија коју је створила редитељка Мери Ламбер је заиста висока. Саме сцене када зла беба убија невероватно су сурове и шокантне, иако донекле предвидљиве. Специјални ефекти су повремено пристојни, повремено баш и нису, али свеукупно, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Ако бисмо овај филм посматрали као враћање у живот свега оног што нам је било драго, а не људи (јер то није ни могуће), овај филм нас учи да некада треба да од неких ствари одустанемо. Све се у животу мења и има неки свој рок трајања. Не можемо стално да се враћамо ономе што је било и да очекујемо да ће нам све време доносити исто задовољство. Зато можемо да прихватамо ново и да размишљамо тако да ће нам то ново донети једнако леп доживљај.

Оцена наставника:

4(на једва)

antmaniosa (Small)VЕнтмен и Оса (Ant-Man and the Wasp 2018) је други наставак филма о суперхероју из наслова који може да мења величину захваљујући технолошки напредном оделу и кога глуми Пол Рад. Његова бивша партнерка Еванџелин Лили и њен отац Мајкл Даглас, научник који је и осмислио одело, схватили су да могу да спасу Еванџелину мајку и Мајклову супругу Мишел Фајфер, која се пре много година толико смањила да је нестала у квантном свету. За то им је потребан Пол јер се он у претходној авантури повезао са Мишел и она преко њега може да комуницира са њима. Они су припремили апаратуру која може да је врати, али невоља је у томе што многи желе технологију ове породице, а и јури их полиција пошто су прекршили међународни споразум постигнут са свим суперхеројима.

Критички осврт: Не могу да се одлучим да ли је филм заиста мање добар или је мање добар у поређењу са комплетном франшизом о Марвеловим јунацима која је кулминирала у свим аспектима и у претходном филму „Осветници: Бескрајни рат“, те задала стандарде које је јако тешко пратити у причама о појединачним херојима. Ако бих посматрао филм независно, онда нема шта, заиста је добар. Ипак, имам замерки. Хумор је могао да буде и бољи и некако ми је изгледао исфорсиран. Иако су се аутори филма трудили да на велика врата уведу велику науку (а квантна физика то јесте), само су улетели у замке елементарне за основношколску хемију. Мајкл и Мишел без маски дишу у субатомском свету, мада не знам шта; за процес дисања неопходни су молекули кисеоника који су, сада, значајно већи од њих самих. 🙂 О еволуцији коју доживљава Мишел не треба ни расправљати.

Едукативни моменат: Хана Џон-Камен је хтела да се спаси тако што је отимала, присиљавала друге и на крају чак и угрозила Мишелин живот. Испоставило се да јој је Мишел помогла својевољно и зато што је хумана особа. Некада је довољно затражити помоћ, а увек важи да ствари можемо да решимо и на боље начине.

Оцена наставника:

5(некаква)

click_poster (Small)Клик (Click 2006) је научно фантастична комедија о средовечном породичном човеку Адаму Сандлеру, коме је преокупација да напредује у послу којим се бави. То користи његов шеф Дејвид Хаселхоф и намеће му све веће обавезе уз обећања која су, испоставиће се, на дугом штапу. Због свега тога трпи Адамова породица. Но, изгледа да се решење налази у СФ даљинском управљачу који може да контролише цео Адамов свет, а који му је поклонио мистериозни Кристофер Вокен.

Критички осврт: Адам ми никада није био симпатичан. Некако су ми његов лик и став одбојни. Но, ето га, наново, у главној улози и чак толико доминира да су сви други ликови на маргини и то потпуно истањеној (и тако су само послужили да се истакне његов лик и њихове приче остале су недовршене). Режисер Френк Корачи је желео да да Адаму сву слободу овог света, али није желео да ризикује да се ми превише дуго питамо шта ће се са јуначином дешавати у филму који носи назив „Клик“, па је већ у првој сцени одрадио дубокоумни разговор о даљинцима у стилу: „ма куда, забога, оде овај свет кад је све на даљински и како човек да не помеша толике даљинце“, а у другој колико су Адамова каријера и шеф Дејвид захтевни. На публици је остало да сабере два плус два или боље рећи прву сцену плус другу и да се завали у седиште и ужива у потпуно неинвентивном филму, сасвим класичном и са стереотипним ликовима. Још грђе: овај филм је буквално рађен према шаблону. Осим шаблона, јасно се уочавају елементи из других (и неупоредиво бољих) остварења, па тако ту има препознатљивих сцена из „Божићне песме“, где је Кристофер попут сва три духа заједно и показује Адаму сегменте његовог живота. Невоља је у томе што је сасвим нејасно зашто су одабрани баш ти сегменти из прошлости јер за даљу причу нису сви битни. Ах, да, требало је направити смехотресне шале на рачун Адамовог пениса.

Хумор је запањујуће баналан и инфантилан. Запањило би ме и то да је било коме смешан, а ко има више од 16 година, мада ни за млађи узраст нисам сигуран. Једину добру фору су направили Хенри Винклер и Џули Кавнер (и то без Адама, што је ретка сцена у филму – врло је свеприсутан). Истина, има занимљивих решења како је Адам искористио свој даљински, али ништа што би ме баш оборило с ногу. Једино што филму морам да признам је добра поента, мада наново не нека мудрост која ће вас отрезнити. И то је још одрађено са таквом мелодраматиком, уз пљусак и Адама који, уз адекватну музику, истрчава из болнице у самртном ропцу да сам, на часак, морао да скренем очи са филма како бих заколутао њима. 🙂 Надао сам се да расплет неће бити онакав какав сам предвидео, али, авај. Дакле, филм је пао на свим пољима.

Едукативни моменат: Адам је уз помоћ даљинског схватио да троши живот на каријеру, а да, при томе, запоставља породицу и све значајне моменте кроз које чланови те породице пролазе. Посао је важан, али треба наћи праву меру и не запоставити важније ствари.

Оцена наставника:

1(на два)

Лако Је Критиковати 101

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

avengers-imax-main-large (Small)Осветници: Бескрајни рат (Avengers: Infinity War 2018) је епизода са групом суперхероја који су осмишљени у стриповима фирме „Марвел“. Танос (Џош Бролин) је суперзликовац који има идеју да „растерети“ галаксију вишка становништва и за тај наум неопходно му је чудесно камење расуто по тој истој галаксији. Суперхероји и они који то нису (али имају вештину и технологију), удружују се како би га спречили.

Критички осврт: Овај филм је спектакл од почетка до краја. Акција се прекида тек да би се добацила нека довитљива и духовита досетка, а битка се води на више фронтова. Прегршт је ликова и више тимова се састаје како би стало на пут Таносу, који се показао као ултимативни противник. Посебно ми се допала борба на Титану између Таноса и екипе коју предводи Доктор Стрејнџ (Бенедикт Камбербач) и која изгледа потпуно стриповски. Радња је заиста хипердинамична и има тек пар нејасних делова, попут оног када Тор (Крис Хемсворт) на Нидавелиру поправља машину коју покреће звезда. Нејасно је да ли је он у слободном свемиру или није и ако јесте, зашто дише убрзано и шта, забога, удише? Но, тешко је овом филму наћи ману.

Посебно ми се допада идеја са којом наступа Танос. Он није негативац у правом смислу речи; он нема намеру да уништи живот у галаксији, већ напротив, да га сачува. И при томе он има логичну поставку ствари, али је проблем у томе што је метода којом се користи потпуно нехумана. Актуелност његове филозофије чини целу ову причу значајно озбиљнијом него да је у питању класичан зликовац који жели да пороби свет. И он сам постаје озбиљнији противник јер је вођен идеологијом (макар она била и демагогија), а не пуком жељом за моћи. Одувек сам веровао да су најопаснији они људи који верују да морају да чине зле ствари за општу добробит.

Едукативни моменат: Таносова идеологија веома је слична тврдњама Томаса Малтуса (1766-1834). Томас је сматрао да ће број становника расти великом брзином и да ће то изазвати демографску катастрофу јер је количина ресурса ограничена. Зато је предлагао чак и драстичне мере како би се број становника смањио. Његове тврдње нису се обистиниле и, на срећу, његови предлози нису усвојени. Савремени научници заговарају одрживи развој који форсира развој науке, технике и других области људског живота, али тако да се прави што мања штета животној средини и да се поштују хумане тековине развијених друштава.

Оцена наставника:

5(без да трепнем)

spiderII (Small)IVСпајдермен 2 (Spider-Man 2 2004) је наставак филма из 2002. У бројним обавезама које Тоби Магвајер (Спајдермен) има, једна је и да напише семинарски на факултету. Требало је да пише о раду ингениозног научника Алфреда Молине. Испоставило се да Алфред ради за компанију коју води Тобијев најбољи пријатељ Џејмс Франко, па их је Џејмс упознао. Тако је Тоби сазнао да Алфред ради на пројекту који треба да обезбеди бескрајан принос енергије и чак добио позив да присуствује демонстрацији. Демонстрација је привукла и новинаре и инвеститоре, али се испоставило да је пошла по злу и да се Алфред преобразио у зликовца кога су медији касније назвали др Октопус. Овај зликовац постао је претња за цео град и једини ко га може зауставити је, наравно, Спајдермен.

Критички осврт: У овом делу или је режисер Сем Рејми (са све глумцима, разуме се) више радио на емоцијама него у првом делу или су оне тек сада дошле до изражаја, али јесу приметне и имају учинка. Има и патетике, наравно, али шта сад. Уз то јако је добро урађена дуална природа суперхероја и мислим да ниједан филм из поджанра који се њима бави то није тако добро разрадио. У сваком другом филму жал суперхероја за његовим обичним егом је чисто фолирање, а овде се веома јасно види како се Тобијев нормалан живот распада у парчиће и његова одлука да напусти суперхеројски суперего потпуно је оправдана. Последња сцена у филму, пак, нема никакво оправдање. 🙂

Сем није одустао од колективног грађанског духа Њујорчана, па су и у овом делу суграђани припомогли Спајдермену да се избори са потешкоћама. И у овом делу Тоби је спасавао дете из пожара и да ли је могуће да је Сем наново искористио исто најопштије место у универзуму суперхероја? Ипак, свеукупно гледајући, акција је одлична, а Алфред изгледа веома моћно са оним његовим механичким змијоликим рукама. Све је то праћено прилично солидним специјалним ефектима. Но, научни пројекат који је осмислио Алфред ипак има својих рупица. Океј, фисија у центру машине привлачи метал, али зашто не и Алфредове пипке или штанглу којом је Кирстен Данст хтела да га одалами? Но, ништа није савршено, па тако ни наука. 🙂

Едукативни моменат: Када је научник Алфред окарактерисао млађаног Тобија да је брилијантан, али лењ, то му је и замерио. Интелект је значајан, али је и рад веома битан. Интелект није привилегија, објаснио је Алфред и у праву је. Не можемо и не смемо се ослањати само на интелигенцију јер је онда нећемо ни искористити колико можемо.

Оцена наставника:

4(баш јака)

batman osnovni (Small)Бетмен (Batman 1989) је филм о мрачном јунаку у измишљеном граду Готаму. Овај град је огрезао у криминал и корупцију и градске власти покушавају да се изборе са тим. Њихов задатак постаје утолико тежи када вођа криминалаца постане Џокер (Џек Николсон), психопата коме је киселина унаказила лице. Сви житељи града су у опасности, али појављује се тајанствени херој који ће стати на пут зликовцу.

Критички осврт: Мањкавост овог филма је крими део, на коме радња и почива. Џек Паланс је врховни шеф криминалаца и опет га Џек Николсон сувише лако убија. У ствари, сви су врло рањиви јер само Џек Николсон има своје људе са којима врши терор. Филм има и неких ситних грешака, па тако када Бетмен излази из музеја иза њега се види дим, иако је дим пре тога увелико нестао. Међутим, све остало иде у прилог филму.

Главни антагониста је Џек Николсон који просто плени и који је добио могућност да се „размаше“ до крајњих граница. Он је луцидан, ингениозан, разигран, уметнички настројен и креативан, те његова улога заузима много простора. Тим Бертон је филм сместио у неоноар, мрачни жанр, што за овог режисера није необично, али су тако љубичаста и зелена и све друге боје које су обележје Џека Николсона још више истакле лик који тумачи.

Са друге стране, позитивац Бетмен је тих и ефектан, готово роботских покрета и сва је прилика била да ће га Џек Николсон „појести“ у овом филму. Мајкл Китон није класичан лепотан и није могао да игра на карту физичког изгледа, а нема ни висину, што видимо у сценама са хероином Ким Бејсингер. Но, Мајкл има довољно харизме да је дошао до изражаја и тако смо добили два сјајна глумца у супротстављеним улогама који су, уз тек малу помоћ осталих, подигли филм довољно да буде озбиљан кандидат за ремек-дело суперхеројштине. Уз то, обојица су „добила“ занимљиве играчке које су читаво остварење учиниле бескрајно маштовитим.

Едукативни моменат: И Бетмен и Џокер су се користили науком како би постигли своје циљеве. Бетмен претежно техником, а Џокер хемијом. И нама ће наука помоћи у животу да постигнемо много тога, па је зато и учимо.

Оцена наставника:

5(без двоумљења)

betmensevrce (Small)VПовратак Бетмена (Batman Returns 1992) је наставак претходног филма. Град Готам је наново у опасности због циркусаната који праве циркус (а шта би друго) по граду. Изгледа да их предводи наказни Пингвин (Дени Девито), али се он договорио са бескрупулозним богаташем Кристофером Вокеном да га граду представи као добрицу који је несхваћен због свог изгледа и који је зато морао годинама да се крије у канализацији. Кристофер је отишао чак и корак даље; кандидовао је Денија за градоначелника, а како би остварио своје незаконите интересе. Једина сметња им је Бетмен (Мајкл Китон) који не верује у добре намере ни једног ни другог.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон ни овај пут није одустао од својствене му мрачне атмосфере. Наравно, ту негде морају да буду и јарке боје као контраст, па када већ ту није Џокер (убио га је у претходном наставку), онда зашто да не уведе читав циркус? Из неког разлога циркус и зоо-врт су изгледали као логична комбинација (ваљда због животиња којих има и овде и тамо, али баш за пингвине не бих могао да тврдим) и ето га и Пингвин ту. Дени је заиста био на висини задатка и од њега нисам очекивао мање, те је свој лик представио као крајње гротескан, али ме је као негативац ипак очарао Кристофер и бојим се „појео“ мајушног, али бременитог Денија за доручак. Дени је пандан Џеку Николсону из првог наставка и колико год да је његов лик колоритан, опет је већ виђен. Кристофер, са друге стране, достигао је суштину психопатије и он остварује своје циљеве без икакве задршке и без емоција. Уз све то, има неоспорну харизму. Колико год да радња вуче ка Денију, толико Кристофер пажњу готово неосетно усмерава ка себи. Ту је још једна променљива у једначини где свега два противника (колико их је било у првом делу) више нису довољна (и сваки наредни део ће их имати све више). Чини ми се да сам се у овом филму заљубио у Мишел Фајфер. Она је заиста савршено лепа. У филму она је и позитивна и зла, а и нема другог избора јер је – мачка. 🙂 За разлику од вриштуће хероине Ким Бејсингер из првог дела, Мишел је значајно еманципованија и узима реп, пардон бич, пардон ствар у своје канџе, пардон руке. Међутим, њена појава не компликује радњу, напротив. Радња је врло једноставно постављена и сви ликови орбитирају мање-више око истог заплета, а који прави, погађате, Кристофер. Углавном, у већој или мањој мери, сви су допринели да филм буде живописан, динамичан и забаван.

Посебно бих истакао добру режију зликоваца када су направили ситуацију такву да окриве Бетмена за смрт Кристи Конавеј (Ледене принцезе), али и све касније што је уследило. Има прегршт занимљивих идеја, те је једна од њих да Пингвинови људи отимају децу и смештају их у дечји шарени возић (вози га Винсент Скијавели) са све кавезима. Бетмен је осујетио читаву акцију и шаље зликовцу писмо како деца ипак неће учествовати. 🙂 Као и у првом делу маште не недостаје; чак као да се Тим још више опустио.

И нешто да разјаснимо: у напуштеном зоо-врту на улазу у свет Арктика постављена је скулптура белог медведа и то је у реду, али није у реду што су ту стационирани пингвини. Они живе на Антарктику. 🙂

Едукативни моменат: Када је продавац таблоида желео да прода једне новине Мајклу Гофу уз вест да је „откривена карика између човека и птице“, овај је рекао да је каткад читање таквих глупости забавно, али је најчешће губљење времена. Моје мишљење је да је увек губљење времена, а које може да се утроши на много квалитетније начине. Један од њих је да погледате овај филм, на пример. 🙂

Оцена наставника:

5(као и претходна)

countess-dracula (Small)IVГрофица Дракула (Countess Dracula 1971) је британски хорор базиран на животној причи мађарске грофице Ержебет Батори, која је живела у другој половини 16. и почетком 17. века. Познато је да је Ержебет убијала девојке и купала се у њиховој крви верујући да ће тако бити млађа и лепша. Сценариста Џереми Пол је направио такву поставку да је грофицу (тумачи је Ингрид Пит) крв невиних девојака заиста подмлађивала, али је дејство било краткотрајно. Зато је морала да убија све више и више. За своја недела имала је још један мотив: заљубила се у значајно млађег војника Шандора Елеша, за кога је чак желела и да се уда. Шандор је био опијен њеном лепотом и мислио је да је заљубљен у грофичину кћерку. Временом ће открити да је права кћерка грофице Лесли Ен Даун, можда чак и следећа жртва рођене мајке. Почетна заљубљеност младића претворила се у праву ноћну мору.

Критички осврт: Крај изгледа некако сувише исечен, нагао, али филм свеукупно није испао лош, без обзира што радња нема много „меса“. То не значи да је лоше осмишљена, напротив. Понекад су мотиви ликова нејасни, пре свих учењака Мориса Денхама. Но, ликови су колико-толико конзистентни и глума је сасвим океј, мада карактеристично мелодраматична за оно време.

Едукативни моменат: Шандор је наследио коњушарницу од покојног грофа јер су покојник и Шандоров отац били ратни другари. Шандоров отац је грофу неколико пута спасио живот. И то је леп гест и Шандор је добио много захваљујући очевој репутацији. Сам Шандор је изјавио да не може трговати репутацијом свог оца, већ да има свој начин да оствари сопствену. Тај начин и не мора да буде исправан, али начин размишљања јесте.

Оцена наставника:

4(у ствари врло коректна)

Byzantium (Small)Византион (Byzantium 2012) је ирски филм о две вампирице, мајци (Џема Артертон) и кћерки (Серше Ронан) које покушавају да преживе у вампирском свету који им није наклоњен. Наиме, братство вампира не прихвата женске чланове, а посебно не млађахну Серше. Зато су принуђене да се селе, те их пут наводи у приморско место за које се испоставља да је Сершеин родни град. Иако је Џема очекивала да ће се њихов живот и на том месту наставити као и до тада, догађаји који су уследили демантовали су је.

Критички осврт: Џема је тако олако убила Туреа Линдхарта да и импресивни специјални ефекти који су то убиство пропратили нису поправили утисак да је у питању слабо интелигентан филм. То потврђује и нарација коју изговара Серше и која прати филм. Попут монолога, ни дијалози нису претерано виспрени. Глуму бих већ могао да похвалим.

Ово је врло бледа верзија „Глади“, а може се схватити и као женствена верзија „Интервјуа са вампиром“. Но, са којим год од тих филмова га довели у везу, овај филм свакако губи. Радња је баш спора, мада није незанимљива. Иако недостаје неки јачи замајац или заплет, свашта се ту дешава и односи ликова, као и нешто налик на љубавну причу између Серше и Кејлеба Ландрија Џоунса, добро су умрежени и воде ка неком завршетку који заокружује причу. Додуше, љубавна прича много наликује на ону из „Сумрака“, само што су улоге замењене. Волели ми то или не волели „Сумрак“ се десио и мрак који баца на сва каснија остварења очигледно је незаустављив. 🙂

Едукативни моменат: Џема је рекла Тому Холандеру да сазнање може бити фатално. И у праву је. Нека сазнања нам неће донети срећу, благостање и оно чему се надамо, али то није разлог да их не стекнемо. Када се све сабере и одузме, боље је живети са знањем, него у незнању.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sound (Small)IЗвук (The Sound 2017) је психолошки хорор о жени (Роуз Макгауан) која се бави разоткривањем прича о духовима и о томе блогује. Према њеној теорији, звуци ниске фреквенције стварају халуцинације код људи. Преко интернета добија поруку да се у метроу у Торонту појављује дух жене самоубице. Зато одлази тамо како би разоткрила и ову урбану легенду. Међутим, ствари се не дешавају како је очекивала.

Критички осврт: Након врло предвидљивог почетка креће да се дешава један врло мрачан филм са такође предвидљивим сценама. Поставка приче је најкласичнија могућа, а након пола сата постаје још класичнија јер се испоставља да је станица метроа грађена на гробљу (а где би другде) и то неверника (а којих би других) и да се њихове душе појављују у виду ноћних лептира (а чега би друго). Све то открива Роуз, која ме је пријатно изненадила. Постала је заиста зрела глумица која улива поверење. Не могу да кажем да је као млада била лоша, мада није баш добила ни неку јачу прилику да се докаже. Ни овога пута није добила богзна какву прилику јер је радња изнурујуће досадна. Невероватно се споро развија да би се на крају развила ни у шта. Режисерка Џена Матисон је толико опрезно градила мистерију (која то није јер је одмах јасно да су сви ликови које је Роуз видела у ствари духови) да је заиста претерала. На крају се филм развукао у некакву личну Роузину психозу и иако ми је јасна намера, па и реализација, није ми уједно јасно и зашто би то било пажње вредно.

Детектив Мајкл Еклунд је изгледа стварна личност, али су његов мотив, деловање и смрт апсолутно нејасни и остали су неразјашњени и непоменути до краја филма. Најнејасније је зашто је овај филм уопште снимљен.

Едукативни моменат: Очигледно је Роуз морала да се избори са неким својим духовима. И погрешила је што је одабрала да се са њима суочи на мрачним и опасним местима, као што је напуштени метро, већ је требало то да уради уз помоћ свог драгог Ричарда Гуна. На крају је то и урадила и помогло јој је. За решавање било којих проблема треба бирати и људе и место.

Оцена наставника:

1(хајде, може на два)

hellboundposter (Small)VВеза са паклом: Уздигнуће пакла II (Hellbound: Hellraiser II 1988) је други део саге о демонима Кенобитима. Ешли Лоренс, хероина из претходног дела, завршила је у психијатријској болници. Бригу о њој је преузео доктор Кенет Кранхам, који је веома заинтересован за окултно. Он је годинама истраживао о коцки која призива демоне и Ешли му је открила (не знајући његове праве намере) још неке трагове како да отвори врата пакла. Тако Кенет успева да из пакла призове Ешлину злу маћеху Кларе Хигинс и она му постаје водич у морбидном свету који је одувек желео да види.

Критички осврт: Морам да признам да ми није јасно зашто су у једној нормалној болници, па таман била и психијатријска установа, пацијенти затворени у подруму у којима су водоводне или какве већ цеви толико бушне да из њих лије као из облака. Разумем ја да је режисер Тони Рендал хтео да направи посебну атмосферу, али то је и тако претеривање, тим пре што су прикази самог пакла довољно живописни. У ствари, цео тај део са паклом и оним шта он представља делује прилично апстрактно, чак бесмислено, али ко каже да пакао и мора и треба да има смисла? Тако да је овај приказ и оригиналан и маштовит. Уз то, оно што се мора признати овом филму је да је потпуно језив, ако већ није страшан. Оно што му ја свакако признајем је да је на интригантан начин повезао тајне људског ума за којима су трагали многи психијатри и психолози попут Сигмунда Фројда и паралелне димензије које би могле да дочарају оно што људи називају паклом, а које су саме дочаране кроз лавиринт. Страх, страст, тегоба и тескоба, све се некако нашло у лавиринту и када је Кларе изашла из своје коже, а Ешли ју је навукла на себе, само је још једна одлична метафора. Доктор Кенет добија фалусоидну капицу (не знам како другачије да је назовем) која му у финишу откида главу. У ствари, тешко да сам скоро гледао хорор који може да понуди толико значења и тумачења као што то може овај.

Овде има сјајних реплика, попут оне када Пинхед каже Ешли да ће њене патње бити легендарне чак и за пакао. Има и занимљивих детаља, па тако мрачни Бог, који је овде сасвим апстрактан и више представљен као симбол (а не као човек или некакав монструм), шаље сноп мрака наместо уобичајеног снопа светлости. Има и грешака, али и оне су детаљи. Рецимо, када је Ешли навукла Кларину кожу имала је и њене минђуше, да их сцену касније више није имала.

Глума је претерано мелодраматична, а и глумци су махом преглумљавали. Додуше, почевши од главне хероине Ешли, није баш ни да су нешто претерано вешти у свом послу. 🙂 Тако ни Вилијам Хоуп није засијао, али је занимљиво што, упркос оном што смо могли да помислимо на почетку, врло брзо гине и не постаје главни херој и изабраник Ешлиног срца. Прича дефинитивно није предвидљива и сасвим је добра.

Едукативни моменат: Имоген Бурман је морала да реши слагалицу да би пронашла решење свог проблема. Ми у животу нећемо баш да решавамо слагалице, али ћемо решавати различите проблеме. Слагалице и друге „главоломке“ могу да нам буду добра вежба за велике проблеме који ће доћи. То је разлог зашто се бавимо задацима, односно „проблемима“ у школи.

Оцена наставника:

5(колеба се на четири)

THE_TITAN_WEB_ONE_SHEET (Small)IIIТитан (The Titan 2018) је футуристички филм о Земљи која је толико руинирана људским загађивањем, да су људи морали да пронађу дом на некој другој планети, у ствари сателиту Титану. Услови на том сателиту су потпуно другачији од овдашњих, па је научник Том Вилкинсон осмислио програм у коме ће од војника добровољаца направити генетичким инжењерингом нову врсту људи са новим адаптацијама. Филм прати судбину једног од тих војника Сема Вортингтона и његове супруге Тејлор Шилинг, која га је, макар у почетку, подржала у овом подухвату.

Критички осврт: Идеја у овом филму ми се баш допала. Доста је било тераформирања планета и прилагођавања ванземаљског околиша људима; хајде мало да се и људи прилагоде. Ипак сам се надао да ће измењене људе послати на Титан, те да видимо њихове догодовштине тамо јер овако је испала класична прича амбициозног научника Тома који је изгубио контролу над својим експериментом. И тако смо добили (ко зна коју по реду) поуку да са генетиком не треба брчкати. Међутим, на самом крају та порука се преиначује, тако да сам збуњен шта је у ствари и забога сценариста Макс Хурвиц желео да поручи овим филмом. Углавном, нешто много радње и није приказао; прича се састоји практично искључиво из припрема да нова врста људи оде међу звезде. Не могу да кажем да није занимљиво и да филм није динамичан, али то напросто није довољно. Специјални ефекти и акција су сасвим у реду, а маска је одговарајућа, мада ништа што већ нисмо видели. У једном делу филма романса између Сема и Тејлор кулминира и претвара се у нешто налик на „Лепотицу и звер“, али и то смо већ видели. Глума је, иначе, сасвим пристојна.

Генетика у овом филму је на врло дугом штапу и она је схваћена врло олако, иако је представљена врло компликовано. Ту су и ињекције и операције и вежбе и шта све не, а како би се добиле све потребне адаптације за живот на сателиту који уопште није гостољубив. Слична ситуација је и са астробиологијом и ако ћемо да постављамо незгодна питања, једно од њих би било како је могуће да је Сем једнако добро дисао и у Земљиној атмосфери и на Титану. Углавном, овај филм је један добар покушај, али аутори напросто нису успели да га подигну више од медиокритета.

Едукативни моменат: Професор Том је рекао да нико не покушава немогуће ако не верује у нешто веће од себе самог. Чак и када је то нешто у ствари неко. Није чудо да је Том професор. 🙂

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

thnightbeforebfore (Small)IIНоћ пред ноћ пред Божић (The Night Before the Night Before Christmas 2010) је телевизијски празнични филм. Деда Мраз (Р. Д. Рид) је кренуо својим саоницама са ирвасима да обиђе свет, али због техничке грешке његовог главног вилењака Џордана Прентиса, ем је пошао цео дан раније, ем су му се саонице срушиле на кућу породице Фокс. Чланови породице су указали помоћ несрећном старцу, који је због пада доживео амнезију. Да зло буде веће, загубио је и саонице и врећу, па је сва прилика да ће Божић ове године пропасти. Но, дечак Гег Манро, најмлађи члан породице, анимираће и друге чланове те породице да се дух празника сачува и у свету и у њиховом дому.

Критички осврт: Прво што ми је упало у очи, односно уши су испразни разговори које воде Деда Мраз и Бака Мраз (Марша Бенет). Режисер и сценариста Џејмс Ор је ваљда одмах хтео да нам да до знања да ћемо одгледати један лагани, породични, телевизијски филм. И то је у реду, али ипак бих ценио мало више труда, ма какав год да је рад у питању. Ни глумци се нису претерано трудили, а понајмање Рик Робертс који изгледа потпуно безличан. Ликови су иначе стереотипи, али су тако осмишљени да би порука овог филма била очигледнија, што и јесте и није лоше. Порука филма јесте лепа (ако не већ грандиозна) и у духу је празника. И да, сви ликови су предобри (једини изузетак је Карл Кембел, који је мало више напрасит), што целу причу прилично измешта из реалности. Но, она свеједно није реална, ако ћемо поштено. 🙂

Сама радња је класична и питка, прилично предвидљива и није ништа ново донела ни Божићу ни поджанру у коме је филм рађен. Дакле, прилично неинвентиван и досадњикав филм без јачих емоција. У ствари, повремено су толико површне да када је дечак Гег отрчао некуд и сви се дали у потрагу (што је ваљда већ довољно стресно), Рик је питао своју уцвиљену кћерку Ребеку Вилијамс шта није у реду; као да се случајно нашао ту, те не може да претпостави да највероватније није у реду то што јој се брат изгубио у гужви. Уосталом, и сам га је до тада безуспешно тражио. Крај је у том погледу малко поправио утисак, али свеједно и за један телевизијски филм овај је испод просека.

Едукативни моменат: Ребека је одлазила у кућу своје другарице за Божић јер је у тој породици проналазила све оно што није могла да нађе у сопственој. И то је погрешно. Довољно је било да поразговара са својом мајком Џенифер Билс и укаже јој на неке своје потребе. Другим речима, од проблема у свом окружењу не треба бежати, већ о њима треба разговарати и решавати их.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)