Лако Је Критиковати 66

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gravity (Small)Гравитација (Gravity 2013) је филм о жени астронауту Сандри Булок, која је у мисији у орбити Земље. Међутим, мисија је кренула по злу, пошто су ситни комади свемирског отпада буквално избомбардовали сателит на коме је радила. Готово сви чланови њеног тима су изгинули, а она је одлебдела у свемир. Спасио ју је колега Џорџ Клуни, али није успео да спасе и себе. Сандра је остала сама и покушава да се врати на Земљу.

Критички осврт: Сандра је све време у свемиру и све време јој се дешавају неприлике са техником и она покушава да преживи. И од тога може да се направи океј прича (већ сам гледао сличне филмове са мање-више сличним причама, попут сјаног „Последњег гурања“), али то, овог пута, није био случај. Прича је баш досадна и поред импозантних специјалних ефеката.

Мислим да је то због тога што прича не нуди ништа више. Иако постоји покушај да се да дубина ликовима, пре свих оном који тумачи Сандра, некако то није дошло до изражаја. Одглумела је она добро и панику и очај и све што је било потребно, али то би осетио сваки човек у њеној ситуацији и није дала неки свој лични, карактеристични печат целој тој причи, а још мање разлог зашто бих оценио овај филм као добар. Поједине делове бих више оценио као патетичне.

Закључак је да је филм технички одлично урађен. Ту убрајам и глуму, али искључиво Сандрину. Џорџ је био очајан. И то је, па, све.

Едукативни моменат: Сандри и осталима проблеме је задао (па чак и главе дошао) отпад у свемиру. Сва је прилика да ће и нама, само онај који бацамо на Земљи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

findingdory (Small)Потрага за Дори (Finding Dory 2016) је други наставак филма „Потрага за Немом“. Дори је риба коралног спруда, плаве боје, која пати од губитка краткорочног памћења. Она проводи време са рибама кловновима Немом и његовим татом, али се онда сетила да има родитеље које је давно изгубила. И одлучила је да их нађе. Проблем је што су они на другом крају океана.

Критички осврт: Прелеп је цртаћ, баш као и први део, када су тражили Нема. Иако је тема, практично, иста као у првом делу, свеједно је добра, садржајна и занимљива. Има и хумора, а акценат је на авантури, која је на моменте заиста сулуда. Већина сцена је прилично динамична, а све сцене су сјајне. Издвојио бих ону када се Дори изгубила у океану и пратећи шкољке наишла на родитеље. Све то прати адекватна и пријатна музика.

Веома ми се допада како су родитељи поступали са Дори и, на неки начин, ово је показна вежба како треба одгајати специјално дете. Односи између ликова ми се свиђају, а и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Рибица Дори је у једном тренутку рекла хоботници Френку да не можете све планирати у животу. Рецимо, кога ћете упознати. А управо такве, случајне ствари могу бити оно најлепше што се у животу дешава. Планови су добри, али много пута ћемо деловати мимо њих и то је сасвим у реду.

Оцена наставника:

5(са великим плусем)

monster-high-haunted (Small)Средња монструмска: Запоседнута (Monster High: Haunted 2015) је цртаћ о фенси монструмима који похађају школу за њих. Испоставља се да у другом, паралелном свету постоји школа за духове. Неко одатле походи и прогања ученике Монструмске школе и девојка дух одлази тамо да види ко је то. За њом крећу и њене другарице, али су себе претходно претвориле у духове, а како би се уклопиле у нову околину.

Критички осврт: Иако порука коју филм шаље уопште није лоша и иако је расплет решен сасвим добро и озбиљно, све остало ми се у овом цртаћу не допада. Најпре, радња је сасвим обична, без имало креативних момената. Мистерија постоји тек у покушају, иако се форсира кроз читав филм. Иако је намењен деци, ипак мислим да ту исту децу потцењује толиким поједностављењем и очигледношћу. Или је намењен веома, веома малом узрасту, мада су актери тинејџери који су заљубљени и прате моду. У вези са овим последње написаним…

Мало је добрих животних вредности које овај филм промовише. Јасно је да је направљен да би се продале луткице, али дизајнер одеће сувише је „подивљао“. Свака од њих изгледа безмало као фолк певаљка у најбољем издању са платформама и сличним секси модним детаљима. Мода и популарност се изузетно цене у филму, раме уз раме са карактерним особинама попут комуникативности и доброте. Такође ми се не допада што су сви, али сви ликови, напросто, прелепи. То је свет монструма, али где нема места за мање лепе или корпулентне, на пример. Другим речима, или си прелеп или ниси у игри. 🙂

Још да додам да је анимација прилично слаба. Сви ликови су, као што поменух, прелепи, али у њиховим кретњама нема претеране слободе и флексибилности. Рецимо, када упадну у воду, фризура остаје нетакнута.

Едукативни моменат: Девојка дух је волела да блогује и имала је добре разлоге за то. Међутим, њени постови су били трачеви. Веровала је да у њима нема ничег лошег док није схватила да трачеви повређују људе (у овом случају монструме) и праве поделе међу њима. Од тада је почела да пише приче које је претходно проверила и које су засноване на истини. Такве приче су увек боље, без обзира колико трачеви изгледали занимљивији.

Оцена наставника:

2(баш, баш слаба)

The-Nightmare-Before-Christmas (Small)Кошмар пред Божић (The Nightmare Before Christmas 1993) је цртаћ познат и са додатком имена сценаристе Тима Бертона. У земљи Ноћи вештица, Џек Краљ Бундева, вођа тог града, вратио се са „похода“ по свету. Ноћ вештица је и овај пут била успешна и Џек је добио заслужене почасти од свог народа, али није био задовољан. Желео је нешто више, мада ни сам није знао шта. А онда је пронашао портал који води до земље Божића и тамо видео ствари које су му се допале. Зато је одлучио да он, наместо Деда Мраза, организује тај празник. Свим суграђанима поделио је задатке и они су заиста припремили Божић, али онако како једино умеју.

Критички осврт: Анимација у филму је гротескна и занимљива, али свакако примерена теми. Прича је добра и са добром идејом и шаље поучне поруке. Све у свему, филм какав и очекујем од Дизнијеве комапније.

Едукативни моменат: Џек је ушао у рутину у свом послу и то му се није допало јер му је постало монотоно. И одлучио се да почне да ради други посао што може бити лоше решење и то се и показало. Јер Џек није био стручан за тај нови посао. Много боље би било да је унео новине у сопствени посао и тако му не би постао досадан.

Оцена наставника:

5(мрачна, као и филм што је)

wraith_poster (Small)Утвара (The Wraith 1986) је филм о момку Чарлију Шину који се појављује у малом градићу и одмах је „стао на жуљ“ вођи локалне банде Нику Касаветесу јер је бацио око на његову симпатију Шерилин Фен. Ник ће ускоро открити да му прети много већа опасност од љубавних јада. Наиме, мистериозни возач моћног аутомобила убија чланове његове банде једног по једног.

Критички осврт: Филм је почео крајње досадном трком колима и ако је судити према пословици „по јутру се дан познаје“, није много обећавао. А онда се ниоткуда појавио Чарли са покушајем осмеха који је имао за циљ обарање девојака са седишта тадашњих биоскопских сала и почело је да се дешава много тога у релативно кратком времену (у првих петанестак минута), да би кулминирало у један нерешени кримић са убиством. У ствари, решен кримић већ тада, али мистерија је ко је, у ствари, Чарли и ко је тајанствени возач и да ли су та двојица, заправо, иста особа? Кад боље размислим, ни ту мистерије није било. Као што није била ни мистерија да је Чарли, у ствари, некакав дух осветник.

Дакле, нема мистерије и једва да има радње. Све време се тркају колима, што је, можда, било „кул“ за оно време, али је мени било изнурујуће досадно. Тим пре што су те трке тек у покушају да буду узбудљиве и можда би биле занимљиве загриженом љубитељу релија под условом да пренебрегне чињеницу да су у прве две трке са натприродним аутомобилом заобишли, успут, иста кола. То, ваљда, довољно говори како су сцене трке снимане. 🙂

Логика којом се руководе ликови није увек најјаснија. Полиција, на челу са шерифом Рендијем Квејдом, има сасвим пасивну, маргиналну улогу и ту је тек да констатује необичне догађаје и повремено безуспешно јурца за колима младих деликвената. И да, Ренди је направио једну добру фору и то би било то. Ликови, иначе, уопште нису разрађени, а односи између њих сасвим су површни. Као и цео филм, уосталом.

Едукативни моменат: Ник је суверено владао својом бандом и радио шта је хтео захваљујући страху који је изазивао. Ипак, није успео и да изазове нежна осећања код Шерилин у коју је био заљубљен. Колико год да је човек силан и моћан, увек ће постојати нешто што не може да уради. Зато не треба да се секирамо ако нешто ми не можемо да урадимо, посебно ако силни и моћни нисмо. 🙂

Оцена наставника:

1(реална)

imaginaerum_xlg (Small)Имаџинеријум (Imaginaerum 2012) је финско-канадски фантастични мјузикл. Композитор и члан финске метал групе Најтвиш сада је остарео и пати од деменције. Дани су му одбројани и према мишљењу лекара нема смисла више одржавати га на апаратима. Зато је његова кћерка Маријана Фарли потписала папире да прихвата да се апарати искључе и усељава се у породичну кућу очекујући сваког часа да ће јој отац умрети. Она води борбу са својим осећањима јер верује да јој се отац никада није довољно посветио. За то време, у сновима остарелог музичара такође се дешава борба са властитим демоном у виду језивог Снешка Белића.

Критички осврт: Музика је одлична, као и идеја за филм, али је поприлично трапаво реализована. Сцене које нас воде кроз живот композитора изгледају као музички спотови и то врло добри, али то није довољно за један филм који претендује да буде уметнички. Те сцене нису оригиналне, нити довољно интригантне, још мање су напете (иако постоји покушај при крају да такве буду) и лишене су мистерије, пошто су односи између композитора и његове кћерке Маријане већ сасвим јасни готово на почетку филма. Тиме су разјашњене и његове највеће грешке, па и ток којим се кретао његов живот. Сваки даљи догађај који откривамо надовезује се на претходни, али ништа што би шокирало или унело неки нови преокрет. Све време се провлаче иста осећања, а мотив беса и самоће су толико доминантни да, неминовно, прелазе у монотонију. Уз то, неке сцене се више пута враћају (попут суочења Квина Лорда са оцем и прогањање Снешка – што је, у ствари, иста ствар). Додуше, има неколико сцена које су заиста занимљиве, као она када у једној соби мали Квин гледа у свог оца који очајава, а на зиду те собе је постављена слична сцена када њега, сада одраслог (глуми га Туомас Холопајнен) и са истим осећањем, гледа његова мала кћерка. И разлог очаја је у оба случаја исти.

Мали Квин ме није фасцинирао глумом, а, ако ћемо поштено, ни остали. Ипак, не могу да не ценим што филм јесте другачији од шуме других, а и нуди једну смислену причу и лепу, људску емоцију, па таман та емоција и не била толико уверљива.

Едукативни моменат: У сефу композитора је било оно што је највредније за њега; сећања. Када бисмо остављали у наш сеф оно што је заиста највредније нама, то сигурно не би био новац. 🙂

Оцена наставника:

4(помало празњикава)

antiviral-poster (Small)Антивирусно (Antiviral 2012) је канадско-француски психолошки хорор. У некој будућности фармацеутска кућа „Лукас“ својим клијентима нуди јединствену услугу. Они могу да купе исти вирус од кога болује њихова омиљена позната личност и тако проживе макар део живота који има њихов идол. Кејлеб Ландри Џоунс је запослен у тој фирми, али и он је фан прелепе Саре Гадон и користи своју позицију да се зарази њеном болешћу. Испоставља се да вирус, који Сара има, уопште није безазлен.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста занимљива и свакако оригинална. У филму је она разрађена не само кроз фармацеутску кућу и конзументи на разне начине добијају делиће својих идола. Дакле, метафора је не само очигледна, већ и доведена до екстрема. Тиме се добио један морбидан ефекат, али, ако ћемо право, морбидни су и таблоиди, као и људи који их са уживањем читају.

Што се реализације тиче, није лоша, мада филм јесте прилично спор и радња је исфорсирана. Другим речима, направила се прича са „мало меса“. Са друге стране, интелигентно је осмишљена и дијалози су виспрени, чак покрећу неке филозофске теме.

Све ово прати и добра глума. Кејлеб је и гледајући физиономију одговарајући за ову улогу, онако блед, пегав и мршав. Дефинитивно доприноси атмосфери која је чиста, стерилна, због беле боје која преовлађује, али, истовремено, накарадна, болесна и чудна због самог дешавања. Атмосфери доприноси и фотографија која има уметнички шмек, баш као и сам филм.

Едукативни моменат: Истина је да познати људи имају утицаја на живот сваког од нас. И ту нема ничег лошег ако тај утицај дозирамо и, зашто да не, прихватимо оне лепе, позитивне ствари. И, наравно, избегавамо да читамо таблоиде. Са једне стране бацамо паре, а са друге трошимо и време које смо могли да утрошимо на нешто много паметније.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

datbreakers (Small)Разбијачи дана (Daybreakers 2009) је прича о вампирима који су освојили свет. Популација људи је пала на свега 5% и прекобројни вампири гладују. Итан Хок је хематолог који ради у фирми коју води Сем Нил и покушава да пронађе вештачку замену за крв. На њега наилазе људи, међу којима и Клаудија Карван, и они му нуде решење за које није веровао да је могуће – да наново постане човек.

Критички осврт: И у овом филму ми се идеја јако допала, тим пре што је и врло актуелна, а нисам до сада видео да је вампиризам постављен у овакав контекст. Вампирски свет је занимљиво приказан, мада је акценат пре свега био на заплету и самим тим, борби и људи и вампира да преживе у лошој ситуацији. Тако да је филм жанровски пре свега акција и у том смислу није лоша, мада ни нарочито епохална. Сцена јурцања колима је, безмало, одлична. Аутори филма су баш на све мислили, а завршетак те трке пропраћен је „ватрометом“, како и доликује. 🙂 Углавном, добио се један сасвим солидан филм, са солидно разрађеним ликовима и причом без већих грешака, одрживом, занимљивом и забавном.

Едукативни моменат: У природи у ланцима исхране предатор мора да има мању биомасу од свог плена. У супротном, ако би се, којим случајем, пренамножио и биомасом премашио плен, десила би се регулација бројности; јединке би почеле да умиру од глади и не би имале услова да се даље размножавају. Ето, мало и лекција из биологије. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста јака)

life_of_brian_ver (Small)Житије Брајаново (Life of Brian 1979) је филм Монти Пајтоноваца. Главни протагониста је Брајан (Грејам Чепмен), који се родио у исто време када и Исус и кога су као бебу три мудраца помешала са богочовеком, а касније, када је одрастао, исто су учинили и његови сународници.

Критички осврт: Иначе волим Пајтоновце и њихове лудорије и бритак (у сваком смислу) хумор. Филм је у потпуности у њиховом фазону и мало је рећи да је одличан. Пародира све што је могуће пародирати, на ведар, неоптерећујући начин. Ако има неко ко није погледао овај филм, обавезно треба да то учини. 🙂

Едукативни моменат: Издвојио бих поруку овог филма са самог краја, из музичке нумере: увек гледајте ведрију страну живота.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

thor_verius (Small)Тор (Thor 2011) је филм рађен према стрипу који богове из нордијске митологије приказује као суперјунаке из ванземаљског света Асгарда. Овим светом управља Один (Ентони Хопкинс) и његова мисија је да одржи мир у свим световима. На престолу треба да га замени син првенац Тор (Крис Хемсворт), али је момак сувише нагао и склон ратовању. Због грешака које прави, отац га протерује на Земљу и при томе му одузима све моћи. Да би их наново добио, мора да научи тешке животне лекције.

Критички осврт: Радња је сасвим добра. Чак, неочекивано за једну суперхеројштину, има и неку дубину и шаље сјајне поруке. Дворска интрига фино је уклопљена, а и преврати. Крај је амерички патетичан, са све великим речима. И иначе, у филму има много и патетичних и општих места, као када Тор доскочи у получучњу након што убије чудовиште или када, очајан, арлауче гледајући у небо. То и специјални ефекти донекле кваре утисак. Код готово свих специјалних ефеката анимација је баш, баш уочљива. Но, филм је забаван, динамичан и пружа добру акцију, тако да је испунио очекивања од поджанра у коме је рађен. И да додам да су глумци добро урадили посао, а и, руку на срце, добро су бирани за своје улоге.

Едукативни моменат: У разговору са Крисом, Стелан Скарсгорд је рекао како није лоше када човек схвати да нема све одговоре јер онда почне да поставља права питања. Заиста мудро, нема шта.

Оцена наставника:

4(мање-више; у ствари, више мање него више)

Лако Је Критиковати 63

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lawnm (Small)Косач (The Lawnmower Man 1992) је филм који носи исти назив као прича Стивена Кинга. Само је назив исти, али не и приче, осим у једној сцени. Када је експеримент који је изводио Пирс Броснан са шимпанзом пропао, одлучио је да покуша наново, али са људским субјектом. Пажњу му је привукао Џеф Феј, ретардиран младић чији је посао да коси травњаке. Пирс је лако убедио Џефа да се укључи у експеримент који је требало да га учини паметнијим. Испоставило се да је експеримент учинио много више од тога.

Критички осврт: Овај филм није први ушао у виртуелну реалност; то је деценију раније учинио „Трон“. Међутим, овај филм јесте отпочео један нови поглед на овај поджанр, а који подразумева сегрегацију људи и машина, односно нашег и виртуелног света, што јесте била инспирација за гомилу каснијих остварења. Врло је могуће да је и поставио образац по коме су се одвијале радње тих каснијих филмова. У сваком случају је дело које не може да се прескочи у историји научно фантастичне кинематографије. Другим речима, овде се ради (најмање) о култном филму.

Има много наивних сцена и цео сајбер-простор скроз је смешан, али опет има неког шарма. Према сензибилитету више нагиње осамдесетим годинама, него деведесетим, али је значајно озбиљније урађен. Глума је више него солидна, што је и очекивано. Да су глумци озбиљни сведочи и чињеница да се, осим дечака Остина Огбријена (који је, ипак, јелте, био дечак), нико није појавио у наставку овог филма који је потпуни крш.

Едукативни моменат: У овом случају ученик је надмашио свог учитеља. То се, на крају, показало лошим, али само када је реч о СФ филму. 🙂 У реалности, највеће постигнуће учитеља је да га његов ученик надмаши. Ја то желим свим својим ђацима.

Оцена наставника:

5(можда не најлепша)

sixth_day (Small)Шести дан (The 6th Day 2000) је прича о будућем друштву у коме је донесен закон који носи назив као и филм. Овај закон забрањује клонирање људи. Међутим, клонирање животиња, односно кућних љубимаца уобичајена је пракса. Арнолд Шварценегер је пилот који зарађује за живот тако што хеликоптером-авионом превози муштерије до жељеног одредишта. У једном тренутку унајмљује га богати Тони Голдвен, али се посла прихватио Арнолдов партнер Мајкл Рапарорт, а како би Арнолд свратио до продавнице љубимаца и купио клонираног пса својој кћерки. Када се Арнолд навече вратио кући, угледао је другог себе како прославља рођендан са његовом породицом. Након првог шока, почињу да се дешавају још неки, Арнолду нејасни, догађаји и он полако схвата да је постао део велике машинерије илегалног клонирања људи.

Критички осврт: Одувек сам волео СФ филмове са Арнолдом Шварценегером. Истина, Арнолд је много више симпатичан него што је глумац, али свеједно. Филм се бави занимљивом темом, која јесте озбиљна и јесте филозофска, али је у овом случају обрађена опуштено кроз радњу акционог филма. Опуштено, али и прилично солидно. Рецимо, „Острво“ обрађује исту тему кроз исти поджанр и, такође, површно, али је то тамо одрађено значајно блеђе и без шмека. Углавном, прича је врло смислена; једноставна, а сасвим довољна да се направи и добар заплет и сасвим пристојан преокрет.

У филму има много маштовитих момената (лутка која говори је пун погодак, пре свега због свог изгледа и улоге коју је одиграла). Уз то, филм је динамичан и акциони готово од самог почетка, што је заштитни знак многих филмова у којима глуми Арнолд. И логично је толику мишићну масу искористити на такав начин. 🙂

Едукативни моменат: Када је Тони рекао Арнолду да је он један од оних који верују да је наука зла, Арнолд је одбрусио да он не мисли да је наука зла, већ да је Тони зао. И то изгледа као шаљиви, лаконски одговор, а у ствари је потпуна истина. Научна постигнућа никада нису добра или зла, већ начин како их примењујемо.

Оцена наставника:

4(и то добра једна)

escape_plan (Small)План за бег (Escape Plan 2013) је амерички акциони трилер. Главну улогу тумачи Силвестер Сталоне, који зарађује тако што открива слабе тачке затвора. Наиме, њега затварају под лажним именом и он тестира колико је делотворан систем тако што покушава бекство. Силвестер је махер у свом послу јер успева да побегне из сваког затвора. Зато добија понуду да тестира затворски систем до тада невиђен, а унајмљује га ЦИА. И испоставља се да је овај посао значајно другачији од осталих.

Критички осврт: Џејмс Кавизел је харизматичан негативац, под условом да је заиста негативац, пошто су поделе на добре и лоше у овом филму прилично изврнуте. Фаран Тахир је краљ нарко-дилера, али је представљен са толиким врлинама, да готово да не изгледа чудно када му у једној од последњих сцена Силвестер каже како је добар човек. 🙂 Но, ово је „таф“ филм са истим таквим ликовима и истим таквим глумцима, па, ваљда, то тако треба прихватити. За оне који воле акцију, ово је, сигурно, више него прихватљиво. Све време је динамично, напето и чак прилично виспрено, са необичном причом и елегантним преокретом. Све у свему, утисак уопште није лош и поред тога што радња није све време конзистентна. Рецимо, Џејмс једно време свакодневно мучи Силвестера и то са циљем, али то, без видног објашњења, просто престане. Има још пар детаља који су тако остали да „висе у ваздуху“, али не кваре утисак значајно.

Едукативни моменат: Силвестер је показао да уз много мозгања може да се побегне и из добро чуваних затвора. Осим логике, морао је да користи и разна знања из физике, технике и информатике која је имао. И управо томе знања и служе; да се уз помоћ њих спасимо од проблема (у затвор, надам се, нећемо ни доспети). 🙂

Оцена наставника:

4(са „таф“ минусом)

Outlander (Small)Туђин (Outlander 2008) је филм о дошљаку из свемира Џејмсу Кавизелу који је у потрази за зверком која је побила његову посаду. Својим бродом спустио се у Скандинавију и то у доба викинга, баш у време размирица између племена. Уз помоћ високе технологије научио је језик и успео је да докаже викинзима да имају посла са застрашујућим чудовиштем. Врло брзо и сами постају његове жртве и удружују снаге са странцем како би убили звер и спречили даљи покољ.

Критички осврт: Невербална комуникација између везаног Џејмса и дечака заиста је сјајна. Толико тога реченог без речи. Са друге стране, неке сцене нису баш успеле, иако је требало да буду акционе. Рецимо, борба са медведом у пећини. Догађаји су превише сецкани, а сувише је мрачно, па се не види много више од метежа у коме сви (по мало) боду медведа мачевима или неким дрвцима која се ломе. Иначе су акционе сцене могле да буду и узбудљивије.

Целокупна прича заиста није лоша, мада није ни иновативна. Ликови су више него стереотипи, а љубавни троугао сасвим предвидљив. Специјални ефекти нису сјајни, мада су борбе викинга добро изведене. И глумци су добро одабрани. Значи, има ту и плусева и минуса, па се то, збирно, некако потире.

Едукативни моменат: Џејмс је осетио кајање што су његови људи отели земљу од звери којима је припадала. Да би то извели, целу врсту су истребили. И ми то исто радимо; и отимамо земљу и уништавамо врсте. И ту активност према врстама морамо што пре да прекинемо, а што се станишта тиче да пређемо на одрживо коришћење. Но, пре свега треба да се образујемо у области екологије и заштите животне средине.

Оцена наставника:

3(иде на четири)

legendja (Small)Легенда (Legend 1984) је бајка коју је режирао Ридли Скот. У дивној, летњој шуми, дешава се платонска љубав између принцезе Мије Саре и шумског момка Тома Круза. Том толико воли Сару да је одлучио да јој покаже највеће богатство шуме – једнороге. Оно што њих двоје не знају је да их прате гоблини како би те исте једнороге убили, а по налогу злог господара Тима Курија. Наиме, једнорози су света бића и ако она више не постоје, светом ће завладати тама, што Тим и жели.

Критички осврт: Том у овом филму није глумео. Трудио се да изгледа леп, али, на његову жалост, све што је постигао са свим оним његовим бечењем и свевременским отвореним устима је да изгледа као да са њим нешто није у реду. Када му је вилењак Давид Бенет (иако тада дечак, глумео је за шест дужина боље), поставио загонетку, био сам убеђен да неће знати одговор. Некако ми није уливао поверење. 🙂 Остала глумачка екипа је била на висини задатка, а посебно је на мене оставила утисак вила Алис Плајтен, која има и врло занимљиву физиономију.

Разумем ја да је у питању бајка (можда би деминутив, ипак, био прикладнији), али је и даље превише мелодраматична. Рађена је у духу осамдесетих, са све шљокицама и мехурима од сапунице, па је естетски гледано филм врло дојмљив. Лепи призори и иста таква фотографија попуњавали су сав празан ход у сценарију и режији, кога је било подоста.

Иако је маска коју је носио Тим очигледно представљала ђавола, односно лик који је многоструко експлоатисан, свеједно је импресивна. Што се саме бајке (бајкице) тиче, није претерано импресивна, а још мање маштовита и више представља компилацију већ виђеног. Рецимо, Том је попут Петра Пана, а крај филма је попут Успаване Лепотице. И са мно-о-ого махања. 🙂

Едукативни моменат: Тим је желео да баци свет у таму, али су га силе добра у тој намери спречиле. Живот није бајка и добро не побеђује увек зло, али, свеједно, морамо се борити за праве вредности и бити добри према другима.

Оцена наставника:

3(стамена)

elfi (Small)Вилењак (Elf 2003) је филм о сирочету, кога као старијег тумачи Вил Ферел, а одгајио га је вилењак Боб Ниухарт на Северном полу у радионици Деда Мраза (Ед Азнер). Вил на тежи начин открива да није као остали јер је људско биће, а потом сазнаје и да има оца Џејмса Кана. Отац му живи на „чаробном месту“ званом Њујорк и Вил се упутио тамо како би га пронашао. Његова потрага је била успешна, али не и пријем каквом се надао.

Критички осврт: Била ми је смешна критика овог филма која је почела реченицом: „ово ће се пуштати на телевизији до краја наших живота“. Филм је заиста прикладан за празнике и мислим да је то баш одговарајући епитет. Лаган је и комичан, а опет довољно квалитетан и продукцијски и са аспекта приче коју нуди. Хумор је прилично виспрен, а успешно је изведено и пародирање односа према онима који имају посебне потребе.

Филм је режирао Џон Фавро, чије сам готово све филмове гледао и неки су успешнији, други мање. Овај свакако припада првој групи, мада је радња класична и мотив већ виђен. Такође, прилично је наиван, готово дечји, са врло предвидљивим завршетком. Додуше, пред крај има и мало акције када ренџери Централног парка јуре Деда Мраза и доста је добро уклопљена. Свеукупно, филм има и (божићног) духа и маште.

Едукативни моменат: Вил се тешко уклапао у живот у Њујорку јер је одгајан на другачијем месту. Васпитање које неко добија код куће у значајној мери нам помаже или одмаже да се уклопимо. И то говори две значајне ствари: да је васпитање веома важно, а и да онима који су другачије одгајани и показују другачије понашање треба дати шансу, а не отписати их као чудне или непродуктивне чланове друштва.

Оцена наставника:

4(па, рецимо, на пример)

Sinister Squad (Small)Злокобни одред (Sinister Squad 2016) је прича о ликовима из бајке који живе у реалном свету. Алиса из земље чуда и њени сарадници окупили су негативце како би, заједничким снагама, победили Смрт, која делује преко чланова свог култа и жели да уђе у њихов свет.

Критички осврт: Овај филм је снимљен исте године када и „Самоубилачки одред“ и представља јефтину и ружнију варијанту поменутог. Иако је идеја добра и чак се и прича на крају заокружује, реализација је врло лоша. Превише је клаустрофобична и толико је у хаосу, да прилично губи смисао. Већи део филма се одвија кроз дијалоге и то временом замара, тим пре што су ти дијалози и развучени и досадни, а оно мало акције што има, тек делимично је успела.

Све личности су, заправо, личности из бајки и не могу да кажем да су незанимљиве. С једне стране постоји труд да оне буду у кохезији са оригиналима, али са друге стране оне су и модернизоване и уједно пародиране. Краљица Срце, на пример, личи на проститутку, а и њено понашање не одаје другачији утисак. Но, колико год да су ликови занимљиви, глума која их дочарава није увек на висини задатка.

Едукативни моменат: Рампулстилтскин је преварио Смрт договором који је само њему донео добит. Често ћемо бити у прилици да склапамо договоре, односно уговоре и веома је важно да о сваком од њих добро размислимо, а писане уговоре добро да прочитамо, а како бисмо били сигурни да ће и за нас они бити повољни.

Оцена наставника:

2(на три)

curious_case_of_benjamin_button (Small)Необични случај Бенџамина Батона (The Curious Case of Benjamin Button 2008) је филм о човеку кога глуми Бред Пит и који стари – уназад. Након смрти, оставио је за собом дневник који сада чита Џулија Ормонд својој мајци Кејт Бланчет док је ова на самрти у болничкој постељи. Прича из дневника говори о животу овог необичног човека.

Критички осврт: Прелеп филм са сјајном идејом и истом таквом реализацијом. Нуди једну филозофију о пролазности, људима, срећи и свим тим великим темама на један једноставан, питак начин. Такође нуди и топлу људску причу, са нежним емоцијама, али растерећен патетике, што поздрављам изнад свега. Приче људи који се појављују су дубоке и искрене, крајње животне и обичне, а опет занимљиве. Филм држи пажњу све до краја и не пада ни у једном моменту. Све ми се у филму допада и препоручујем га, посебно љубитељима драме.

Едукативни моменат: Бред је у једној сцени филма рекао како нам је живот дефинисан приликама које нам се нуде, чак и онима које смо пропустили. Мени ово звучи као ведар поглед на живот. То би значило да не треба жалити за пропуштеним приликама јер оне нису заиста пропуштене, пошто су једнако усмеравале наш живот. И у збиру, уопште не мора да испадне лоше.

Оцена наставника:

5(дивна, као и филм што је)

afterlife (Small)После. Живот (After.Life 2009) је филм о девојци Кристини Ричи, која је погинула у саобраћајној несрећи. Њено тело је преузео погребник Лијам Нисон, како би га припремио за сахрану, али проблем је што Кристина одбија да прихвати да је мртва.

Критички осврт: Филм помало подсећа на серију „Шест стопа испод“ (Six Feet Under), код нас преведена као „Два метра под земљом“. И то је већ први плус. Други плус је што је филм „померен“ од уобичајеног. Идеја за филм је прилично свежа, мада има предвидљивих момената. Сличну дилему – шта је стварно, а шта креација ума потенцијалног психопате, која чини интригу филма и која је најбољи аспект филма, имали смо и у „Кловерфилдском путу 10“, али овај филм је снимљен осам година раније. Реализација у смислу режије, продукције и фотографије прилично је добра, а што се тиче приче, нешто мало мање. Прича, истина, држи пажњу и сасвим се добро одвија, али ми крај није најбољи могући.

Атмосфера у мртвачници није застрашујућа, мада постоји пар (неуспелих) покушаја да буде. Више је приказана као тескобна и заиста тера на размишање или, да будем прецизнији, на црне мисли. Томе доприносе и дијалози, који су више него солидни и може се чути и пар мудрих, не могу да кажем. Глумци су сасвим добро одрадили своје улоге и мислим да су добра решења баш свако од њих. Ликови су прилично конзистентни и добро су разрађени, тако да ни ту немам примедбу. Све у свему, готово да примедби и немам.

Едукативни моменат: Када је Кристина питала Лијама зашто умиремо, одговорио јој је да бисмо ценили живот. Веома мудро речено, а сагласан сам да живот треба ценити. И то сваки живот на овој планети.

Оцена наставника:

5(са пар минуса)

TheHordePoster (Small)Хорда (The Horde 2016) је хорор сниман за Де-Ве-Де. Наставница Тифани Брувер је повела своје ђаке на екскурзију са задатком да направе лепе фотографије природе. Са њом је кренуо и њен момак Пол Логан. Но, уместо лепог провода у природи, наишли су на групу канибалиста гротескног изгледа.

Критички осврт: Филм помало подсећа на „Урођен“ из 2011, али му, по квалитету, није ни до колена. У ствари, питам се да ли филм може бити класичнији са више клишеа, општих места, стереотипних ликова… Вероватно може, али овај је лишен сваке назнаке иновативности и креативности, почевши од тога да младих има тачно онолико колико треба за хорор овог типа: три момка (од којих је један аутсајдер) и две девојке. Глума, посебно главног протагонисте Пола, језива је. Но, он је набилдован, па је то, ваљда, довољно. 🙂 . Уз глумца такве физиономије некако иде и акција. Међутим, некако је и млака. Сцене када Пол убија једног по једног негативца монотоне су, сцене туче неуверљиве су (посебно са Метом Вилингом), а јурњава колима није ни помена вредна и уз то и сасвим нелогична. Дијалози су потпуно досадни и испразни.

Аутори филма нису успели да постигну да буде занимљива радња, дијалози, ликови или било шта друго, већ су адутирали на сцене насиља, као и акционе сцене. У овим потоњим нису направили успех, као што већ објасних, а ове прве јесу грозне, али, такође, већ виђене и не постижу ефекат каквом су се надали.

Не допадају ми се поруке које овакви филмови шаљу. Обично су хорде, попут ове из филма, дефектне на неки начин и осим психолошког, ту је обавезан и физички дефект. Људи који су унесрећени неком деформацијом у оваквим филмовима приказују се као накарадни, садисти и слично, што је и тешка дискриминација и жалосно, на крају крајева. Објашњење зашто су ти људи такви је загађење радиоактивним материјалима и инцестом, што читаву поставку чини још већим трешом. А објашњење на крају филма, које је требало да да смисао свему, нити је имало смисла уопште, нити је поправило утисак.

Едукативни моменат: Што би рекла учитељица Тифани, лепота је у свему. Само је треба уочити и, што да не, забележити фото-апаратом или већ на било који други креативан начин. Сигуран сам да вас у томе неће омести деформисани канибалисти јер они постоје само у веома лошим филмовима. 🙂

Оцена наставника:

1(уз препоруку да не губите време)

Лако Је Критиковати 53

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hell_dvd-or_ (Small)Пакао (Hell 2011) је немачко-швајцарски постапокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала појачана активност Сунца која је десетковала човечанство. У фокусу радње су младић, девојка и њена сестра који покушавају да пронађу подношљиво место за живот. Оно што заиста проналазе је баш прави пакао.

Критички осврт: У питању је веома мучан и тежак филм, али заиста добар (мада није ни оригиналан, нити непредвидљив). Некако су успели да створе и напету и хорор атмосферу, а о реалистичном тек да не говорим (што није лако с обзиром да је научна фантастика у питању). Још је занимљиво да овде нема богзна каквих специјалних ефеката. У ствари, нема их готово уопште. Све се постигло глумом, сценом и костимографијом. И то јесте поштовања вредно.

Едукативни моменат: Слична катастрофа може да нас снађе и због ефекта стаклене баште. Ако не смањимо емисију угљен-диоксида, прегрејаћемо планету. Поменути гас понаша се као стакло у стакленику. Задржава топлоту у атмосфери и узрокује да просчена годишња температура буде већа. Тек да се зна. 🙂

Оцена наставника:

5(али не препоручујем свакоме – треба имати „стомак“ за овај филм)

dragmetoposter (Small)Одвуци ме у пакао (Drag Me to Hell 2009) је прича о девојци са фарме Алисон Ломан, која покушава да успе у банци у којој ради у великом граду. Управо због те своје амбиције, одбија да помогне Циганки Лорни Равер да сачува свој дом. Лорна зато баца клетву на њу и Алисон почињу да походе мрачне силе.

Критички осврт: Глумци су више него добро одабрани за улоге које тумаче (које су, додуше, стереотипне), али је на мене испред свих оставила утисак Лорна, која је и гадна и поносна, до сажаљења јадна и застрашујућа; баца вас из једног осећања у друго једнако лако као што је Алисон бацила у пакао.

Филм сасвим вешто балансира на ивици треша и сав је, некако, у прелазима; након сцене која је одлична акција када Лорна напада Алисон у колима, долази сасвим тривијална хорор сцена код видовњака Дилипа Раоа. Тако да уопште нисте сигурни шта да очекујете већ у наредној сцени. Радња јесте класична и крцата предвидљивим дешавањима и општим местима и јасно је да ће се Алисон обрукати пред родитељима изабраника свог срца Џастина Лонга, а да зло буде веће ту је богата мама Моли Чик, која не одобрава снаху у најави. Са друге стране, на крају је Алисон стављена у сјајно осмишљену моралну дилему, која потпуно скреће „курс“ филма. Такође, уопште нисам сигуран да ли је идеја режисера Сема Раимија да нас застраши или да искаже сопствену оригиналност у презентовању бизарних сцена. Колико сам видео, уопште не инсистира да се напади злодуха дешавају увек ноћу, што је, ипак, некакав предуслов за страшан филм. 🙂

Укупно гледајући, ово је више него пристојан хорор, али верујем да утисци о њему могу бити разноврсни, баш због те његове дуалне природе, да је тако назовем.

Едукативни моменат: Алисон је била у прилици да одлучи о Лорниној судбини и она је одлучила како је одлучила. Често ће вам се дешавати да одлучујете и самим тим имате моћ над неким. И увек треба да имате на уму да се позиције мењају чешће него што мислите. Данас та особа моли за нешто вас, а сутра ћете, можда, молити ви њу. Баш као што овај филм и поручује, а то поручује и Његош у свом „Горском вијенцу“.

Оцена наставника:

4(на пет)

maxresdefault (Small)Останите укључени (Stay Tuned 1992) је прича о породици ТВ манијака Џона Ритера, чији је брак у кризи баш због његове ненормалне посвећености телевизији. Ту његову зависност искористио је ђаволасти Џефри Џонс и понудио му уговор који Џон није могао да одбије – бесплатну сателитску ТВ са 666 канала. Оно што Џон није знао је да ће га сателитска антена усисати, заједно са његовом супругом Пам Добер, те убацити у телевизијске емисије и филмове које режира сам пакао.

Критички осврт: Мени је овај филм заиста забаван и сладак, са смисленом и оригиналном причом, а и одличним хумором. Свакако да има наивних момената и по томе, а и по шмеку, више приличи осамдесетим годинама, али му то не бих узео за зло. Већи је проблем што филм није рађен „за сва времена“ јер су емисије и филмови које (виспрено) пародира били актуелни тада, те они којима то доба није познато, ни филм неће бити занимљив. Већ сам и ја заборавио неке од њих, па ми ни цаке које на њих алудирају, самим тим, нису ни јасне, ни смешне.

Едукативни моменат: Још је и тада било јасно да технологија отуђује, а сада компјутери и више него икад. У реду је провести неко време за компјутером, посебно ако је то време  корисно утрошено или ако сте се лепо забавили, али увек треба да буду на првом месту драги људи из стварног живота.

Оцена наставника:

4(плус)

dragonPearl (small) (Small)Змајев бисер (The Dragon Pearl 2011) је дечји филм који почиње кинеском легендом која каже да је змај поклонио древном краљу бисер како би потукао зле непријатеље. Бисер се у рату негде загубио, а краљ је од очајања умро. У садашњем времену археолози су пронашли гробницу тог краља, а њихова деца су одгонетнула и велику тајну коју крије.

Критички осврт: Ово је наиван (породични) филм са класичном радњом, који је уз то сасвим предвидљив. Готово од почетка је било јасно да је Робер Мамон, у ствари, антагонист (уосталом, неко мора да буде негативац у оваквом филму). Радња је сувише млака, са покушајем динамике и акције у завршним сценама, а специјални ефекти су прилично слаби, мада змај заиста изгледа неодољиво. И глума је млака и чак је и Сем Нил подбацио.

Најбоље у овом филму је, заправо, одјавна шпица када Кинези изводе музичку тачку са бубњевима.

Едукативни моменат: Све невоље су потекле одатле што родитељи нису слушали своју децу. То је, иначе, извор многих несугласица и у породици и ван ње.

Оцена наставника:

2(на три)

The-Mummy-Tomb-of-the-Dragon-Emperor-Movie-Wallpapers (Small)Мумија: Гробница Змаја императора (The Mummy: Tomb of the Dragon Emperor 2008) је последњи наставак трилогије о мумији. Овог пута, све почиње у Кини и амбицијом окрутног императора Џета Лија да постане бесмртан. Но, пошто није одржао реч према вештици Мишел Јоу, она, наместо да му бесмртност подари, претворила га је у мумију. Много година касније, млади пустолов Лук Форд открио је царев гроб, али тако допринео да се овај „пробуди“, подигне своју армију и угрози цео свет. Но, ту су Лукови родитељи, професионални агенти, који ће се супротставити древном непријатељу.

Критички осврт: Брендан Фрејзер је заиста симпатичан и довољно комичан да држи пажњу, а и други глумци су сасвим добри. Јесу били предраматични, али то је у складу са глумом из времена када су снимани авантуристички филмови тог типа и сасвим су је дочарали, као и време одмах након Другог светског рата, у коме се радња дешава. Откривање цареве гробнице исувише подсећа на вратоломије Индијане Џоунса, што, изгледа, и јесте била идеја. У том делу филма замке су прилично занимљиве и ефектне, а таква је и сва даља акција у филму које, богами, има. Специјални ефекти у доброј мери прате квалитетом.

Филм је далеко од оригиналног и сасвим је предвидљив, те ће вам намере Дејвида Колдера сигурно бити јасне и пре него што их искаже у филму. Али је, истовремено, филм и маштовит, динамичан и забаван.

Едукативни моменат: Брендан је свом сину Луку Форду предочио да он има више искуства са мумијама јер их се „наубијао“ у своје време. На то му је Лук узвратио да је била свега једна мумија, што баш и није неко велико искуство. Наравно, јасно је да је потребно много више рада у некој области да бисмо могли да се позивамо на искуство, иако, не поричем, свако искуство је значајно и треба радити на томе да га стичемо.

Оцена наставника:

4(минус)

axegiantЏин са секиром: Бес Пола Банјана (Axe Giant: The Wrath of Paul Bunyan 2013) је амерички хорор са џином наказног лика који убија људе секиром. Група преступника на програму рехабилитације у природи случајно је разбеснела овог дива и то их је скупо коштало.

Критички осврт: Идеја је да законски преступници (који се понашају неочекивано питомо) доживе просветљење због амбијенталних радионица организованих у колиби у шуми. Уместо тога, доживљавају хорор причу и то је јасно да ће се дешавати од самог почетка. Као што је јасно и да ће филм бити веома, веома лош.

Глума је очаравајуће лоша (повремено сам заиста сумњао да се глумци и статисти, у ствари, спрдају), а свако осећање одглумљено је најбуквалније што је могуће. Добра намера је очигледна, баш као и лоше расположење и нема ту места за нешто сложеније и прикривене намере.

Специјални ефекти су смешни, а још смешније је како џин убија људе. У ствари, све је смешно, почевши од крајње сведене и јадно испричане приче (мада је ово први пут да видим да су Американци искористили нешто из сопственог фолклора).

Едукативни моменат: Џин се наљутио и почео да убија зато што су му млади преступници украли рог са лобање животиње. Ми никад не знамо колико која ствар неком другом значи и због чега. То је разлог више да се према туђим стварима односимо одговорно.

Оцена наставника:

1(на ништа)

huntsmanww (Small)Ловац: Зимски рат (The Huntsman: Winter’s War 2016) је наставак филма „Снежана и ловац“ из 2012. Зла краљица Шарлиз Трон је имала сестру Емили Блант, која је доживела велику несрећу и то ју је претворило у Снежну краљицу. Отишла је на север и тамо започела освајања са војском коју је створила тако што је отимала децу и обучавала их као ловце (војнике). Закон кога су морали да се придржавају је да никад никог не воле. Тај закон прекршили су Крис Хемсворт и Џесика Частејн јер су се заљубили једно у друго и платили су скупу цену. Много година касније, када је Шарлиз била поражена, Емили је пожелела да се дочепа сестриног чаробног огледала. Уз то огледало, Емили би била непобедива и Крис, уз два патуљка, кренуо је у мисију са циљем да огледало нађе први.

Критички осврт: Ретко се дешава да је други део бољи од првог, али у овом случају то јесте тако. Прича је боља и садржајнија, са више акције и мање одуговлачења. Једино где су претерали је мелодраматика између Криса и Џесике, али није толико страшно.

Било ми је жао што се Шарлиз појавила тек нешто мало на почетку, с обзиром да је лепо само гледати је, па ми је опет било драго што се наново појавила при крају, баш као што ми је било драго што се Кристен Стјуарт није појавила уопште. 🙂 Тако да је то допринело мом позитивном утиску о филму. Допали су ми се и костими обе краљице, које симболично приказују и надмоћ једне (златне Шарлиз) над другом (сребрне Емили).

Едукативни моменат: Шарлиз је веровала да када је учинила зло својој сестри да ју је тиме ојачала. Постоји изрека која каже да све оно што нас не убије – ојачаће нас и у томе има истине, али нема оправдања да се другоме зло нанесе.

Оцена наставника:

5(можда мало поклоњена)

The-Muppet-Christmas-Carol (Small)Мапетова божићна песма (The Muppet Christmas Carol 1992) је адаптација романа Чарлса Дикенса на мапетовски начин. Мајкл Кејн је бескрупулозни богаташ кога не воли чак ни поврће и који нема милости ни према коме. Његово понашање не мења се чак ни за Божић, па да би га научили памети, на Божићно вече појављују му се три духа; прошлости, садашњости и будућности. Лекције које ће добити од њих потпуно ће га променити.

Критички осврт: Мапети ме никад до сада нису разочарали, те ни овај пут није изузетак. Пружили су једну лепу и топлу причу са дирљивим песмама и виспреним хумором. Једина замерка је што су отишли у дубиозу са смрћу малог жапца, Кермитовог сина, за чим није било потребе. Требало је да се заврши песмом коју је отпевао током посете духа из садашњости и то је било довољно емотивно. Но, утисак је сасвим добар, а одушевило ме је и то што је филм права промоција Дикенсове књиге, што се види у завршним реченицама. Браво!

Едукативни моменат: Јасно је да ће човек попут Мајкла, окренут себи и окренут од људи, бити усамљен. Међутим, не морамо да будемо ни усамљени, ни несрећни, нити да нас људи не воле и избегавају. Можемо да се променимо и да будемо љубазнији, дарежљивији и толерантнији. И ту је највећа вредност овог дела Чарлса Дикенса – све може да се поправи, па и наш карактер, само ако постоји воља и труд.

Оцена наставника:

5(са сасвим малим минусом)

spacopСвемирски полицајац (Space Cop 2016) је комична трешина о полицајцу из будућности, који се услед једне акције у свемиру нашао у садашњем времену. И ту је, такође, наставио да буде полицајац, а за партнера је добио детектива из прошлости, који је био замрзнут. И њих двојица имају задатак да зауставе опаке ванземаљце који прете да униште Земљу.

Критички осврт: Прича у овом филму није нарочито значајна (прављен је превасходно да би био смешан), али није ни далеко од сасвим класичне, просечне. Једино што јесте занимљива идеја је спој два полицајаца – из прошлости и из будућности.

Хумор у филму није лош, али се, углавном, вртео око бахатости свемирског полицајца који уништава све где се појави. Слично као и Слеџ Хамер, само што је овај потоњи имао више шмека. Специјални ефекти су лошији од лоших. Маске су смешне и као да су рађене за школски маскембал, а и футуристички градови су очигледне макете. Но, и то је, ваљда, у функцији хумора. Углавном, верујем да су они циљеви које су аутори филма поставили, а то је спрдња, свакако испуњени. Филм је, дефинитивно, спрдња.

Едукативни моменат: Гледајући Свемирског полицајца изгледа нам као да од њега ништа не можемо да научимо, пошто је он једна бахата шепртља. Ипак, то није скроз тачно. Као што постоје људи који нам примером показују како треба радити, тако постоје и они који су нам „узор“ како не треба. 🙂

Оцена наставника:

2(јака)

piranha_d_sea_sex_blood_poster (Small)Пирана 3 Де (Piranha 3D 2010) је римејк истоименог и нетродимензионалног филма из 1978. Радња се дешава у америчкој варошици крај језера на коме млади воле да праве журке. Зато полицајка Елизабет Шу има пуне руке посла са бахатим тинејџерима, али праве невоље тек наилазе када се у подводном земљотресу ослободе застрашујуће рибе из дубина.

Критички осврт: Лајтмотиви овог филма су млади, лепи и голишави људи и крвожедне пиране које касапе. Дакле, голотиња и хорор, што јасно говори да је у питању филм који је дефинитивно прављен да се „прода“. И други се филмови, наравно, праве из истог разлога, али код оних добрих постоји и макар покушај уметности, оригиналности, добре приче, било чега. Овде, истина, има добрих цака, попут оне када пропелер глисера ухвати косу девојке, па зато глисер стане (што, опет, има за последицу нову узбудљиву акцију), али има и наивних момената, као када полицајци пуцају на пиране из пиштоља… Елизабет чак испаљује на њих електрични омамљивач. Шта рећи? 🙂

Специјални ефекти су прилично добри, а добро су и осмишљени, мада не увек реални. Девојка се буквално прекинула на пола у рукама спасиоца, вриснула због тога и онда клонула… Занимљиво изгледа, али ипак… Но, огрешио бих душу да кажем да известан новац и труд није уложен у њих, тако да овај филм изгледа као сасвим пристојан хорор. Опет, ништа што већ није виђено у овом поджанру и, конкретно, у вези са овом темом. И оно мало радње што има, одрађено је „по обрасцу“.

Биологија у филму је прилично атрактивна, али и прилично проблематична. Није новина у филмовима овакве врсте да подводни земљотрес ослободи пролаз за бића из далеке праисторије, али је објашњење у том случају увек на стакленим ножицама, пре свега због (не)одрживости екосистема у коме су боравиле. Уз то, боравиле су у потпуном мраку милионима година, а сада су се одлично и за трен прилагодиле приобалним условима… Тешко да би се то заиста тако дешавало.

Едукативни моменат: Када би овај филм имао дубље значење, могли бисмо да тумачимо да природа, колико год чудесна и пуна изненађења, може бити непредвидива, па и опасна. Зато чак и природњаци морају да буду опрезни, за разлику од два „стручна“ рониоца приказана у филму.

Оцена наставника:

3(али не слаба)

Лако Је Критиковати 39

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

inbred-movie-poster-version-smallУрођен (Inbred 2011) је британски хорор филм. Четворо младих преступника и њихова два социјална радника одлазе у једно забачено село у Јоркширу, са идејом да кроз пројекат уређења куће развију тимски дух и друге друштвено пожељне особине. Међутим, испоставља се да је село насељено веома чудним и што је битније – опасним људима.

Критички осврт: Прича да су обични, најчешће урбани људи пристигли у забачено, мистериозно и застрашујуће место, уопште није нова. Међутим, ова верзија је веома необична, заиста померена. И иако није претерано динамичан филм, држи пажњу од почетка у потпуности. Негде у последњој трећини постаје динамичнији, али више због панике коју су протагонисти представили заиста уверљиво.

Сцене су веома живописне, као рецимо њихов шоу, где публика ставља заштитне (а у ствари 3-де за гледање филма) наочаре или сцена када гомила мештана са разноврсним оруђем, у некој врсти колоне, креће да прогони дошљаке. Један од њих, са дугом косом којом таласа, свира бенџо. 🙂 Има и наивних сцена (ако изузмемо касапљење које је са намером тако направљено), па су клинца приковали за земљу тако да је могао да се извуче када год је хтео, а бегунци неуспешно гурају комби, да би га у следећој сцени покренули без проблема. Међутим, тих пар сцена заиста не квари утисак, који је изненађујуће добар, мада ми садистичке теме лично нису блиске. 🙂 И крај је заиста ефектан, а сасвим једноставно решен.

Углавном, за овај поджанр хорора, ово је једна веома успешна реализација, која је успела да понуди нов приступ и чак једну дубљу причу (што је, с обзиром каква је тема, заиста мајсторство). У филму има сексуалних алузија и спектар је прилично широк; ту је и фетишизам, содомија, трансвестија, хомосексуализам и пре свега садизам – све чега су  аутори филма успели да се сете и то су пласирали на виспрене начине (рецимо, ликовима које муче навлаче перике, што је у функцији сценских маски, а један антагонист разоткрива да други има ласицу у панталонама и то се све одвија прилично ласцивно, а опет ништа се конкретно банално није десило). Са друге стране, пољубац двоје младих у тренутку безнађа некако је нежан и чист и супротстављен свему томе и порука је веома јасна; постоји исправан начин и све остало је болест. Међутим, то је релативизација једне веома озбиљне и деликатне теме која дотиче много људи и тако презентована сувише површно изгледа и узета је здраво за готово. И то је моја једина замерка филму.

Едукативни моменат: На питање шта ће стари возови ту, васпитач је одговорио. „Заправо је у питању јавни интерес. Демонстрира се кроз способност централистичког владања, неопходне за управљање друштвом.“ Дечаку није било јасно, те је васпитачица појаснила: „Одереш све оно што је вредно и преостало фрљнеш на отпад.“ Онда је дечак питао васпитача зашто није одмах тако рекао. Одговорићу ја наместо њега. Ми желимо да звучимо паметно и често покушавамо да то учинимо користећи стручну терминологију. Ја, пак, веома верујем да ћемо звучати довољно паметно ако други разумеју шта смо хтели да кажемо. 🙂

Оцена наставника:

5(на четири)

gul-smallСредња монструмска: Гул влада (Monster High: Ghouls Rule 2012) је цртаћ о Ноћи вештица, рађен за потребе мултинационалне компаније Мател. У средњој школи за монструме, злоћудни професор сваке године приказује застрашујући и упозоравајући филм о Ноћи вештица, али мало који ученик верује у то. Међутим, ускоро постају жртве грубих шала својих младих суседа – „нормалаца“. Зато се организују да врате истом мером, али када су стигли до варошице затиче их непријатно изненађење. Тамо је неко већ вандализовао школу и кривица пада на њих, посебно на млађаног Холта који је, иначе, полу монструм, а пола обичан момак. Његови пријатељи покушавају на све начине да га спасу јер га је полиција ухапсила, али се ситуација све више и више компликује.

Критички осврт: Анимација је далеко од савршене, али лагао бих када бих написао да је потпуно лоша. Мени се, свеједно, не свиђа. Сви су актери лепи као лутке (у ствари и јесу лутке и читав цртаћ је и направљен као реклама за њихову продају), те „фенси“ обучени (средњошколке монструмке имају платформе на којима би им и наше певаљке позавиделе) и од неке идеје да се млађима представи свет другачији од уобичајеног (а што може бити један добар васпитни моменат ка бољем разумевању и уважавању различитости), скреће се пажња на површне вредности, односно изглед. Такође, ситуације и осећања су исфорсирани и исфолирани. Нема ту искрености и и све је потпуно подређено америчком поимању какви тинејџери треба да буду.

Форе су сувише инфантилне и нимало виспрене (само је једна била занимљива када се малено афричко божанство удварало девојци вукодлаку). Добро је једино што их нема много. Радња је, па, класична, пуна општих места и дешава се више прича истовремено, како би, ваљда, били ангажовани сви главни ликови, тако да сам имао утисак да гледам тек нешто дужу емисију лоше цртане серије.

Едукативни моменат: Монструми су нашли решење како да изгладе ствари са „нормалцима“ тако што су пронашли оно што имају заједничко, односно слична интересовања. И то уопште није лоша тактика. Ако желимо да приближимо неки проблем некоме, можемо то да учинимо тако што ћемо пронаћи нешто што ће тог неког заинтересовати, а то је опет нешто што је тој особи блиско и што је интересује. Слично је и са подучавањем, понудама за сарадњу, посао итд.

Оцена наставника:

2(и не више од тога)

hocuspocus-smallХокус покус (Hocus Pocus 1993) је дечји филм о три вештице које су због својих злодела биле обешене у Сејлему. Најстарија од њих Бет Мидлер бацила је клетву да ће се вратити и да ће остварити свој наум да буду вечно младе. То се и десило у данашње време, након триста година. Клинац Омри Кац упалио је магичну свећу која гори црним пламеном јер није веровао у вештице и магију и то је васкрсло вештице. Брзо се покајао због свог поступка јер су оне намериле да побију сву децу из Сејлема, а како би себи обезбедиле вечни живот. Сада то што је погрешио морао је и да исправи, а уз помоћ своје млађе сестре Торе Берч, симпатије Винесе Шоу и мачка који говори.

Критички осврт: Најприкладнији епитет који иде уз овај филм је да је – сладак. Или сладуњав, како желите. Наравно, може ту да се нађе још епитета који описују филм, као што су, рецимо, предвидљив и наиван. Но, ово потоње је зато што је ипак дечји филм у питању. И за један дечји филм прича је сасвим у реду, са, додуше, сувише амерички патетичним завршетком.

Специјални ефекти нису нимало импресивни. Смешни су у ствари. Глума је баш разиграна, посебно сестара вештица и иако ме није фасцинирала, ипак јесте нов приступ у тумачењу вештица. Музика је сасвим добра (што је препознатљиви манир Дизнијевих филмова), посебно нумера „I put a spell on you“ („Бацила сам чини на тебе“) коју пева Бет Мидлер.

Безвезни моменат у филму ми је што је Омри Кац дечко из великог града који не верује у враџбине, али је баш њега усуд снашао да се увери да вештице постоје и да промени своја уверења. Ем што је то чист клише, ем што је напорно наметање онога у шта аутори филма желе да верујемо. А ја чврсто верујем да машта треба да се развија без притиска.

Едукативни моменат: Омрија је млађа сестра углавном нервирала и радила је све оно што он није желео. Међутим, на крају је све учинио да је спаси. И пре тога је ишао у покладе са њом, иако то није желео. Но, то је породица или би макар таква требало да буде. За чланове своје породице често радимо ствари које не желимо и неретко се дешава да ће они чинити нешто што не желимо и што ће нас нервирати. Али, не треба заборавити да ће породица учинити све за нас и помоћи нам у свакој невољи. То морамо да ценимо и зато породица треба да нам буде на првом месту.

Оцена наставника:

4(може плус)

las_brujas_de_zugarramurdi-smallВештице из Зугарамурдија (Las brujas de Zugarramurdi 2013) је шпанска црна комедија. Уго Силва је екстремно неодговоран отац који је свог малог сина повео у пљачку златаре. Сама пљачка је веома живописна јер су Уго и његови сарадници били прерушени у уличне забављаче (Уго је био Христ који носи свој крст, а у крсту – оружје за пљачку). Нешто је кренуло по злу и полиција је брзо стигла на место догађаја, а Уго, син му и партнер Марио Касас успели су да побегну таксијем који су отели (са све таксистом). Циљ им је да са пленом побегну у Француску и тако их је пут навео преко злокобног села Зугарамурди. Испоставило се да тамо живе вештице људождерке које имају мрачне планове са тројицом и по мушкараца.

Критички осврт: Ово је типични шпански потпуно померен филм, у коме је темперамент тог народа дошао до пуног изражаја. И волим када се то у филму види (а не да се преузима од Холивуда или кога већ) јер је тако филм аутентичнији и искренији. Од почетка је динамичан и од почетка вас увлачи у сулуду причу и све време напросто не верујете шта гледате. Иако је прича наизглед класичне поставке (група вештица жели да обави сатанистички ритуал са све жртвовањем), уопште није класичан. Свака идеја је оригинална и иако специјални ефекти нису на нивоу оних из холивудских блокбастера, то потпуно није ни важно јер их надомешћује управо та оригиналност. Решење за Велику Мајку, богињу вештица, напросто је брилијантно.

Уз то, похвалио бих одличну глуму, врцав хумор и сјајне сцене. Све ми се допада, укључујући и музичку нумеру и кореографију током обреда.

Едукативни моменат: У средњој школи сам научио да појам „иморал“ означава морал мале групе који може значајно да се разликује од опште прихваћених моралних вредности. Вештице су имале своја уверења која су се драстично разликовала од цивилизацијских, па је тако завист њима пожељна особина. Најмлађа вештица Каролина Банг је одлучила да не прихвати такав иморал и није погрешила. Не морамо да прихватимо правила мале групе ако нам не одговарају. Чак ни да бисмо у тој малој групи били прихваћени. Јер, шта нам значи да нас прихвате ако нам се не свиђа то што раде?

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

count-yorga-vampire-smallГроф Јорга, вампир (Count Yorga, Vampire 1970) је амерички хорор филм. У току једне сеансе призивања духова добро расположено друштво упознаје грофа Јоргу (глуми га Роберт Куори), љубавник жене чији су дух призивали. Јорга је дошао из Бугарске и ускоро се испоставља да је вампир. Пошто је напао и крв испио девојкама из тог друштва, момци су одлучили да га убију. Међутим, то је много тежи задатак него што су мислили.

Критички осврт: Одмах на почетку филма наратор нам је испричао све што би требало да знамо о вампирима – колико су моћни и шта су им слабости. Нема ми ту шта да размишљамо да ли су овакви или онакви, него да лепо знамо и само још да се опустимо и одгледамо филм. 🙂

Начин како су тада схватали хорор потпуно је комичан. Отприлике се своди на то да гроф полако иде ка жртви са разрогаченим очима, а врхунац је када снимају браву како се помера, да би онда ушао вампир који је сцену пре тога био напољу. Наравно да ће он ући и не разумем где је ту ефекат изненађења и шта има толико драматичног у пуком отварању врата.

Камера и звук нису баш најбољи увек у сваком тренутку, али то је тек један проблем овог филма. Потпуно ми је нејасно зашто је доктор изводио директну трансфузију крви (из момка у девојку) када је још почетком прошлог века почела да се развија техника са складиштењем крви и до седамдесетих година требало би да је већ довољно усавршена. А и како је доктор у филму изводио трансфузију и како је приказана далеко је од уверљивог. Додуше и глума је далеко од уверљивог, такође. Специјални ефекти нису ни уверљиви, јер их нема. Кечап по стомаку избодених вампирица не рачунам. 🙂

Поједине сцене су непотребно развучене, па тако мора да се одгледа како гроф силази низ комплетно и не тако мало степениште. 🙂 Но, разумем да све мора да буде успорено и драматично, са све грмљавином и плаштом око рамена вампира. Роберт Куори је прави избор за племића и вампира. Можда не толико због глуме (која није претерано ни захтевна), колико због неоспориве харизме коју је имао. Но, то некако није довољно у филму који је прилично јадна копија приче о Дракули. Радња се некако котрља, да би крај потпуно урушио и оно мало квалитетног што филм има да понуди. Сцене постају нелогичне, заправо небулозне, а ионако лоша глума постала је још гора и мелодраматична. Једино што бих издвојио као симпатичан моменат је када је убијен гроф, те се претворио у песак, а неко је прстима утиснуо очи и уста, те је личио на смајлија „нацртаног“ на плажи. Но, да је добра оцена – смајли, овај филм га не би добио, макар не оног насмејаног. 🙂

Едукативни моменат: Када је доктор назвао полицију и пожалио се на вампире, полицајац је одговорио да је он 58. лудак који то тврди. На то се доктор резигнирано запитао да ли је полицајцу пало на памет да је тих 58 људи, можда, у праву. За вампире биће да нису, али и иначе ако много људи око вас тврди једно, а ви друго, не мислим да обавезно треба да мењате став и приклоните се већини. Некада и већина уме да погреши и да следи (често и слепо) лоша убеђења. Тако да нисам на „докторовој страни“. Са друге стране, ставове увек треба преиспитивати.

Оцена наставника:

2(мада може и један без проблема)

avengers-smallОсветници (The Avengers 1998) је филм снимљен на основу истоимене серије која је почела да се емитује 1961. и није стала до краја те деценије. И у серији и у филму протагонисти су тајни агент Џон Стид (Рејф Фајнс) и др Ема Пил (Ума Терман), бивши шеф пројекта Просперо. Овај пројекат је направљен са циљем да се управља временским приликама. Пројекат је злоупотребио Шон Конери са циљем да уцењује владе држава и тако стиче богатство. Једини који га могу спречити су, наравно, Џон и Ема.

Критички осврт: Филм је тенденциозно рађен тако да буде чудан, па су такви и дијалози и то је повремено трапаво изведено јер није увек јасно шта је ко хтео да каже. Такође, филм је рађен у маниру серије из шездесетих коју сам волео као клинац, тако да је освојио моје симпатије (осим дела где је Рејф Фајнс лупетао о бубамари и то је велики минус од мене). Међутим, без обзира на симпатије и добру вољу коју имам, ово је заиста лош филм. Радња је све само не фокусирана, те изгледа као да је неко добијао идеје током саме израде филма шта ће се дешавати: е сад мало будите у балону, сад га гађај из пиштоља, сад немој, е а сад би баш било згодно да трчиш кроз ходник… На крају се добила једна бесмислена прича. Но, признајем, око самог краја аутори филма баш су се потрудили и врло је помпезан.

Специјални ефекти су баш добри, а и акција, без обзира да ли је јурцање колима, туча или нешто треће. Ипак, филм се не прави само зарад акције, а то што је неоспорно симпатичан не значи и да је добар.

Едукативни моменат: У једном разговору Рејф је рекао Уми да правила мора да постоје иначе је игра бесмислена. У ствари, колико год нам правила била заморна, без њих је свака активност обесмишљена. Она, напросто, морају да постоје.

Оцена наставника:

3(па још на два)

short-circuit-original-smallКратак спој (Short Circuit 1986) је филм о роботу који је био намењен да буде део војне опреме, али је оживео због удара грома и испоставило се да је постао плашљиви пацифиста. Сплетом околности нашао се на слободи и срео Ели Шиди, ексцентричну девојку која поштује живот и нежна је према животињама. Најпре је мислила да је срела ванземаљца, али је онда схватила да је налетела на нешто једнако јединствено.

Критички осврт: Нисам сигуран да је ово филм за децу јер више личи на неку романтичну комедију. Међутим, потпуно је инфантилан, наиван и тиме и нелогичан. Рецимо, компанија и војска уопште се нису сетили да поставе човека да пази на Елину кућу, иако је било јасно да ће јој се робот вратити и иако би то била нека стандардна процедура. Уз све то, филм је површан, испразан и без поенте, а ситуацију не поправља ни Елина „дубока“ филозофија о томе шта је живот. Да додам и да је досадан, без праве радње и без „меса“, па је развучен до бесмисла. Глуму не бих коментарисао јер у оваквом филму нема претераних захтева, али ми је изгледало да два главна лика Стив Гутенберг и Џорџ Бејли нису направили богзна колики помак у односу на „Полицијску академију“ која их је прославила. Све у свему, ово би била далеко тупавија верзија култног „Е. Т. ванземаљца“.

У прилог филму могу да кажем да има три смешне форе. 🙂

Едукативни моменат: Робот је био жељан знања да би могао да живи. И то би требало да буде тако и код људи јер знање нам омогућава да живимо. И да живимо квалитетно и уживамо у животу.

Оцена наставника:

1(само таква)

insurection-smallЗвездане стазе: Побуна (Star Trek: Insurrection 1998) је трећи у низу филмова из серије „Нове генерације“, а девети, чини ми се, у свеукупној серији. Овог пута посада Ентерпрајза добила је дојаву да је робот командир Дејта (Брент Спајнер), током мисије посматрања народа Ба’ку на њиховој планети, претрпео квар и да се понаша веома непријатељски. Капетан Ентерпрајза Патрик Стјуарт и официр Мајкл Дорн успели су да ухвате и поправе Дејту, али ту је био тек почетак искушења која су их дочекала на необичној планети.

Критички осврт: Овај наставак је зачуђујуће добар. Прича, која није лоша, уопште није ни предвидљива, мада се назире ко је ту негативац. Има изненађујућих обрта, а и чудних сцена (попут оне када песмом лове Дејту), које дефинитивно уносе свежину у овај серијал.

Манир у коме је рађен филм је и даље лежеран, што је карактеристика „Нове генерације“ и има много тих „шумова“ (када ликови напросто ћаскају или откривамо неке ситнице из њиховог живота) који су непотребни. Но, јесу симпатични, мада увек не и уверљиви, попут изненадног веселог расположења Џонатана Фрејкса и његовог очијукања са Марином Сиртис. Са друге стране, дијалог Патрика Стјуарта и Доне Мерфи морам да похвалим као прилично виспрен и њихово очијукање као не само уверљиво, већ и врло суптилно.

Акционе сцене борби су, као и у сваком наставку са овом поставом, не само неуверљиве, већ тотални фијаско.

Едукативни моменат: Један од челника народа Ба’ку рекао је да ако поверите посао машини који иначе обавља човек – одузимате нешто том човеку. И ту има истине, али са друге стране, машине могу да помогну човеку да боље обавља свој посао. Борба, да је тако назовем, између машина и људи почела је са индустријском револуцијом (јер је развојем машина престајала потреба за толиким бројем људи, па су остајали незапослени) и никада више неће престати. Битно је да у овој борби не изгубимо, а то ћемо постићи не тако што ћемо се „борити“ против технологије, односно одбијати да је прихватимо, већ тако што ћемо све време учити како да је на најбољи начин користимо.

Оцена наставника: 

4(па, стабилна)

apollo8sd-smallАполо 18 (Apollo 18 2011) је прича која је наводно преузета са сајта који је обелоданио истину о мисији из наслова. Она, у ствари, није отказана, већ су тројица послана на Месец: Ворен Кристи, Лојд Овен и Рајан Робинс. Прва двојица слетела су на северни пол нашег сателита и тамо се суочила са веома опасним обликом живота.

Критички осврт: Богами, филм има застрашујуће сцене, а то што је сниман у маниру документарца, иако је далеко од оригиналног приступа, дефинитивно појачава ефекат да се ради о реалном догађају. То чини филм још страшнијим.

Мистерија се гради чак до половине филма, ако не и преко тога, али уопште није досадно. И то је успех, тим пре што у филму видите тек два и повремено још једног глумца (и сви глуме сасвим добро). У ствари, цела прича ми има смисла, као и злокобно понашање људи из Владе САД, тако да ми није јасно зашто је филм добио баш негативне критике. Истина, тема уопште није оригинална, али није ни у многим другим филмовима који су значајно боље прошли. А и ванземаљски облик, који се повремено претвара у камен, донекле јесте оригиналан и прикладан ми је за терен Земљиног сателита. А и у складу је са музичком групом Дејвида Боуија. Једини проблем који ја видим је – биологија. Представљен екосистем неодржив је, чак и да су ванземаљска бића нашла начин да хибернирају као камење.

Едукативни моменат: Када год идемо негде или радимо било шта, могу да нас снађу и невоље на које уопште нисмо помишљали да могу да нас снађу (астронаути сигурно нису могли да претпоставе да ће бити мета напада ванземаљског живота на Месецу). То не значи да треба да одустанемо од те активности и пре него што смо је започели, али значи да је добро обавити темељну припрему.

Оцена наставника:

4(дајем ја)

Blades Of GloryОштрица славе (Blades of Glory 2007) је америчка комедија о спортистима који се баве уметничким клизањем. Фил Ферел и Џон Хедер су врхунски клизачи и вечити ривали. На једном првенству обојица су освојили златну медаљу, али то није било довољно добро за иједног. Зато су се потукли на победничком постољу и изазвали инцидент који је имао за последицу да их заувек избаце из сваке врсте такмичења, а за Џона и да га се званично одрекне његов очух Вилијам Фикнер. Обојица су пронашли послове у вези са клизањем, али то их није чинило срећним. Након три и по године наново су се срели и наново потукли и овај пут завршили у затвору. Тада им је тренер Крејг Т. Нелсон предложио да се окушају на олимпијским играма у Монтреалу, али као пар. Наиме, забрана такмичења се односила само на клизање соло. Ни један ни други нису били одушевљени идејом, али су ипак пристали и тако постали први пар мушкараца који се такмичио у овој дисциплини на леду икад.

Критички осврт: Овај филм није фантастика, али дефинитивно има фантастичних (немогућих) момената који, пре свега, пркосе законима физике (када двојица главних протагониста изводе фигуру „Гвоздени лотос“ и када Џон клизаљком поткресује длачице с Филове браде). Али то и јесте један од адута овог филма, а у служби хумора. Хумор је дефинитивно успео и у филму има много доброг, здравог зезања. Посебно ми се дојмио Фил као комичар. Цела прича је добра, конзистентна и има сасвим пристојну динамику.

Едукативни моменат: Начин како је тренер Крејг Т. Нелсон дошао на идеју да се њих двојица такмиче, заиста је генијалан. Док је гледао снимак њихове туче на ТВ-у и како бацају један другог, он је у томе видео пируете и друге фигуре на леду. Начин како ћемо посматрати ствари у великој мери зависи од нас и он може бити негативан, позитиван, али и веома субјективан. 🙂 Уз мало маште може бити и креативан и довести до неких лепих идеја.

Оцена наставника:

5(чиста)

Лако Је Критиковати 27

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

The-Divergent-Series-Allegiant-6-movie-poster (Small)Одани (Allegiant 2016) је трећи наставак саге о „Другачијој“. У постапокалиптичном Чикагу становници су схватили да су део експеримента, који изводи неко ван градских високих зидина. Међутим, новоуспостављена владарка Наоми Вотс одлучила је да никог не пусти ван тих зидина и да сурово казни све оне који су били саучесници претходној владарки. Њен син Тео Џејмс, „Другачија“ Шејлин Вудли и њихово мало друштво, супротставили су се Наоми и решили да побегну ван града како би видели свет, који тамо очигледно постоји.

Критички осврт: Овај трећи део саге потпуно је добио шмек „Игара глади“ (и то такође трећег дела) јер опет је у питању надигравање младе хероине Шејлин Вудли и моћника Џефа Денијелса. Иако Џеф није Доналд Садерланд, сасвим је био добар. Углавном, у поређењу са овом другом поменутом сагом, овај трећи део је далеко бољи. И уопште ме није разочарао, чак прича је баш добра. Осим оног дела како је човечанство отпочело рат до истребљења, који не само да ми није логичан, већ ми уопште није јасан. Такође, генетика која прати целу причу нема утемељења у реалној науци. Има још лоших момената, па тако бег преко зида био је поприлично наиван, са све пушкарањима где нико никог не погађа (иако су мете ничим заштићене), осим несрећне Меги Кју и то на најпредвидљивији могући начин.

Но, идеја да уз експериментални град Чикаго постоји Завод фокусиран на њега, чији становници прате животе житеља Чикага (као да је у питању ријалити будућности), заиста је добра, као и разлог зашто се то дешава. Технологија коју сам видео у Заводу стварно је сјајно осмишљена, те као зачин даје онај прави, добар „укус“ научне фантастике.

Едукативни моменат: Главни јунаци су релативно лако премостили високи зид којим је заштићен град. Међутим, „зид“ који су много теже прешли је подела међу људима – на присталице нове и старе власти, на осветнике и мирољубиве, на генетички „чисте“ и „оштећене“… Тек када су успели да пренебрегну разлике и уједине се вођени истим циљем, схватили су да им је добро баш ту где јесу и да не морају више да беже. Зидови су престали да буду важни јер их, реално, више није ни било. 🙂

Оцена наставника:

4(са микроплусићем)

Project-Almanac-poster (Small)Пројекат Алманах (Project Almanac 2015) је псеудодокументарац о групи клинаца који су пронашли нацрте конструкције времеплова, које је израдио покојни отац једног од њих Џонија Вестона. И успели су у томе да времеплов саставе и врло брзо увидели какву добит могу имати. Међутим, оно што је почело као забава и друга шанса за пропуштене животне прилике, постала је ноћна мора са трагичним ланцем последица услед промена прошлости.

Критички осврт: Филм је добро сниман (као да је аматерска камера), баш у духу теме којом се бави, али ми је било заморно да гледам како се камера нон стоп клати. Но, то би била моја једина замерка. Ово је један одличан тинејџерски филм, који шаље добре поруке и доказује да и без деструктивних лудовања као што је алкохол, дрога и насиље, млади могу лепо да се проведу. И уз тај провод иде и одлична музика.

Допало ми се што је прошлост приказана значајно пластичније него у другим филмовима. У другим остварењима, која се баве овом темом, прошлост увек иде по тачно одређеном редоследу. У овом, наставник хемије Гари Грабс увек је млађаном Сему Лернеру постављао другачије питање. И то је потпуно логично, јер на поступке људи утиче милион детаља, а наступ Семов сваки пут је био другачији, као и тајминг када је шта радио и говорио. Другим речима, путовање кроз време успешно је решено и то је један од свега пар филмова, од свих које сам гледао, где ово могу да напишем.

Едукативни моменат: У филму су ми се допале две ствари. Најпре, Џони Вестон да би аплицирао на колеџ приказује шта уме, а не шта зна (као код нас), а друго, осваја девојку Софију Блек-Д’Елију тиме што је паметан. Било би лепо да оно прво постане пракса у нашем школству, а оно друго много чешћа појава. 🙂

Оцена наставника:

5(уз честитке)

Synchronicity (Small)Синхронија (Synchronicity 2015) је још један филм о путовању кроз време. Мали тим научника, које предводи физичар Чед Макнајт, направио је времеплов. Но, да би га покренули потребан им је веома скуп материјал, који им може обезбедити богаташ Мајкл Ајронсајд. Он то и чини, али је његова цена прескупа. Пошто је сатерао Чеда у ћорсокак, овај утрчава у портал који је његова машина направила и наново преживљава све испочетка, али сада је добио могућност и да види ситуацију из сасвим другог угла.

Критички осврт: Рецимо да је ово био покушај да се направи један уметнички филм. Не знам колико је тај покушај успео, али оно што је свакако успело је да је направљен добар филм, са веома интересантним паром глумаца. И то без коришћења готово икаквих ултратехнолошких специјалних ефеката, нити неког значајнијег буџета.

И овде имамо добро осмишљено путовање кроз време, практично без иједне рупе. У овом случају нема неке тешке физике, већ више спекулације о паралелним димензијама, уз занимљиву и помало компликовану љубавну причу. Све у свему, утисак је баш, баш добар.

Едукативни моменат: Чед је осудио поступке девојке у коју се заљубио јер није знао све. Тек када се вратио у прошлост, постало му је јасно да га је она у ствари заиста волела и да је много жртвовала за њега. Не смемо судити о поступцима других док не видимо целу причу јер може да се деси да се о те друге огрешимо.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

hot-tub-time-machine-portrait (Small)Џакузи времеплов (Hot Tub Time Machine 2010) је такође филм о путовању кроз време, али овај пут комично. Средовечни Роб Кордри је покушао да изврши самоубиство, али су га спасили и лекар је саветовао његовој двојици најбољих другара Џону Кјузаку и Крејгу Робинсону да проведу неко време са њим. Они га воде у долину Кодијак, где су као млади провели лепе дане. Међутим, ово зимовалиште се сада потпуно променило и све је изгледало као да им забава ипак није суђена. У неко доба и на неки магичан начин прорадио је џакузи на отвореном, у склопу њиховог апартмана, па они одлучују да искористе макар то. Испоставља се да је џакузи у ствари времеплов и води их у луде осамдесете.

Критички осврт: Филм у ствари и нема праву радњу, већ је више фокусиран на животе тројице другара, њихове међусобне односе и кризу средњих година. А и оно што има од радње, или боље рећи – сва дешавања у филму – прилично су предвидљива, тако да је врло брзо постало јасно да је Роб Кордри отац од Кларка Дјука. Као што је било јасно да ће Роб да изгуби опкладу итд. Без обзира на то, заиста има добрих фора и свеукупно, ово је добра комедија. Уз то, има све моје симпатије јер говори о осамдесетим, које су ми омиљена деценија. 🙂

Едукативни моменат: Када су били на крову, Роб и Џон имали су добар разговор о пријатељству. Роб је замерио Џону што га је искључио, а Џон се правдао тиме да није желео да буде увучен у све Робове глупости. Мање је зло, сматрао је Џон, да мизеран буде само један (Роб), а не обојица. То звучи логично, али није исправно. Пријатељи се препознају једино у невољи. Када вам иде добро, увек ћете имати људе око себе.

Оцена наставника:

4(на пет)

source (Small)Изворни код (Source Code 2011) је француско-амерички СФ. Војни пилот Џејк Џиленхол буди се у возу као нека друга особа, у друштву девојке Мишел Монахан, коју не познаје. Међутим, она познаје њега и затечена је његовим чудним понашањем. Неколико минута од тада воз је експлодирао и Џејк, наместо да погине, буди се у некој врсти капсуле. Тада сазнаје да је део напредног војног експеримента, да се експлозија у возу заиста десила и побила све путнике и да он може небројено пута да се „враћа“ у воз тачно осам минута пре те трагедије. Његов задатак је да открије где је бомба и ко ју је поставио, а како би спречио нов напад истог бомбаша.

Критички осврт: Иако нешто нисам импресиониран ликом и делом Џејка Џиленхола, морам признати да је одабрао добар филм у коме ће одиграти главну улогу. Филм је доста добро дозиран, тако да када год постане досадна једна интрига, појављује се друга. Уз то, има довољно акције, али ништа претерано, тако да је режисер Данкан Џонс и ту такође пронашао праву меру. И направио сјајан филм. Овај режисер је урадио до сада свега три филма, од којих сам гледао два и оба су одлична, тако да и то мало што је урадио, заиста поштујем. Видећемо да ли је трећа срећа. 🙂

Едукативни моменат: Порука коју шаље овај филм сасвим је јасна, а ако и није, дефинитивно ће бити на самом крају. Ако упоредимо свакодневне проблеме људи са трагедијом која им се десила, схватамо шта проблеми заиста јесу. Велики проблеми могу да нас нађу било где. Не можемо од њих побећи, макар бежали (возом) цео живот и зато ове мале проблеме треба маргинализовати и уживати у животу. Колико год је то могуће.

Оцена наставника:

5(ко суза)

Iinside (Small)Унутрашње ја (The I Inside 2003) је прича о момку Рајану Филипију, који се буди у болници са делимичном амнезијом. Наиме, не може да се сети ичега што се десило у последње две године. Уз помоћ педијатра Стивена Рија покушава да поврати сећање, али убрзо схвата да не само да може да се сети прошлих догађаја, већ може и да им се врати и – промени их.

Критички осврт: Ово није први филм са оваквом тематиком, тако да не нуди неку оригиналну причу. Мада, сама прича није лоша, иако има неких трапаво одрађених сегмената. Рецимо, када мења прошлост, хајде што у садашњости његов цимер из болничке собе Стивен Ленг умире (на сличан начин као што га Рајан у прошлости случајно убија), већ и његовој жени Пајпер Парабо почиње да крвари чело, услед повреде нанете две године раније. Хм. Има још нелогичних момената. Рецимо, како је Сара Поли у болници, као посетилац, у два сата ноћу или како Пајпер може да запали цигару у тој истој болници? Но, опет, то значајније не квари утисак. Утисак највише квари сам крај, који свакако даје објашњење, али је далеко од маестралног и већ је виђен у много бољем филму „Други“, код нас преведеном као „Духови у нама“.

И да, глума Рајанова је вазда проблематична. Улога је била прилично захтевна, а он ју је урадио некако… инфантилно. Додуше, требало је да глуми младог, размаженог богаташа, али, свеједно, није био на висини задатка.

Едукативни моменат: Рајан је покушавао увек изнова и изнова да промени след догађаја, како би исход био прихватљив за њега. И ни у једном покушају није био задовољан, па је пробао поново. Ми не можемо да мењамо прошлост, али можемо да увежбавамо неку вештину, све док напокон не будемо задовољни како смо је увежбали. Од Рајана можемо научити да треба бити истрајан.

Оцена наставника:

3(на два)

virtuosity986 (Small)Виртуозност (Virtuosity 1995) је прича о будућем друштву у коме се полицајци обучавају у виртуелној реалности. Пошто је тај програм тек у фази пробе, испитивања се врше на затвореницима. Један од њих Дензел Вошингтон прилично је успешан, што и не чуди с обзиром да је бивши полицајац. Невоља настаје када Стивен Спинела, креатор криминалца у програму, своју креацију пушта у реалан свет. Она се отелотворује у лику Расела Кроуа, који почиње да сеје страх и смрт. Једини који је дорастао овом сајбер-криминалцу је управо Дензел и он добија понуду да ако ухвати Расела, као награду добије слободу.

Критички осврт: Радња је прилично предвидљива и било је јасно шта ће психопата Расел следеће да уради. Али не и Дензелу, који је, наводно, једини дорастао овом виртуелном криминалцу. Идеја није оригинална, али изгледа да сценаристи Ерику Бернту ни радња ни идеја нису били главни адути, већ акција. А има је у филму поприлично, углавном пушкарања и нешто јурњаве аутомобилима.

Поједине сцене нису баш уверљиве. Рецимо, Кели Линч је тек овлаш погледала тело убијене жене и знала је да је убијена с леђа (иако није патолог), а знала је и да је била окренута ка Дензелу, иако није била присутна када се пуцало. Расел Кроу је, пак, уверљив као психопата и некако више осећам, него што могу да тврдим, да је то зато што има агресију као црту личности. Његов лик је требало да буде хибрид гомиле масовних убица, али сам препознао тек двојицу: Џокера из „Бетмена“ и прилагодљивог Терминатора кога у другом наставку глуми Роберт Патрик. Било како било, занимљиво је Раселово оркестрирање врисцима таоца и компоновање симфоније од тога. Мотиви осталих ликова нису увек јасни, пре свега Стивена Спинеле, али добро, можда и може да се објасни неурачунљивошћу.

Почетна компјутерска симулација прилично је смешна, рецимо у поређењу са „Матриксом“, „Троном“ (наставком, наравно) или већ неким другим филмом који се бави алтернативним генерисаним реалностима, али опет има нечег занимљивог и некако је урађена са шмеком. Ипак, специјални ефекти су могли да буду и бољи.

Едукативни моменат: Оно за чим је Расел жудео је да буде снимљен камером и да сви гледају у њега. Огромна већина људи неће, попут њега, да прибегава екстремним деловањима како би постала позната, али има и оних који ће за славу урадити свашта. Отуда старлете и клаберке, тзв. скандал-мајстори и слично. Међутим, од нас зависи да ли ћемо све те људе гледати и дати им на значају који, наравно, не заслужују.

Оцена наставника:

2(може на три)

tell_tale_xlg (Small)Издајица (Tell-Tale 2009) је трилер, а можда и психолошки хорор, о човеку Џошу Лукасу, самохраном оцу девојчице са ретким генетичким поремећајем, којем је пресађено срце. Оно што Џош није очекивао, то је да његово срце задржи сећања донора, те почне да управља његовим животом. Наиме, донор је убијен и одговорни за његову смрт су управо запослени у болници у којој је Џош добио срце. Џош се претвара у осветника и почиње да их убија једног по једног.

Критички осврт: Филм је инспирисан делом Едгара Алана Поа „Издајничко срце“, мада сама радња није иста, а башка што је смештена у модерно време. Поова кратка прича настала је 1843.

Идеја да ћелије, односно органи људског тела задржавају памћење одређене особе, које се онда преноси и на онога коме је орган трансплантован, није нова. Већ је виђена у неколико филмова, само се разликују сами органи – у овом случају то је срце, али били су и око и рука и слично. Признајем да је овде та идеја добро разрађена, али је и даље филм помало заморан, спор и некако депресиван (што је, изгледа, обележје британске кинематографије).

Са друге стране, не могу да кажем да филм није добар. Има јаку и довољно застрашујућу причу, те таман када сам помислио да измиче главни мотив, односно интерес негативаца зашто су урадили то што су то урадили, прича се на самом крају заокружује и постаје потпуна. Што се глуме тиче, дефинитивно се види труд глумаца, али не бих могао да тврдим да сам очаран.

Едукативни моменат: Често говоримо да се за љубав чини све и то је прилично звучна парола. Међутим, када се примени у животним ситуацијама, напросто су јасније границе и питање је да ли их је увек могуће и морално прећи. Другим речима, идеали и узвишени циљеви јесу лепа ствар, али живот их често демантује. Зато је најважније бити искрен према себи и што је могуће више реалан јер тако ћемо једино знати шта можемо да очекујемо од нас самих, а шта могу од нас да очекују други.

Оцена наставника:

4(минус)

a-christmas-horror-story-poster (Small)Божићна хорор прича (A Christmas Horror Story 2015) је хорор који се састоји из четири независне приче. Заједничко за све њих је што се дешавају током божићне ноћи.

Критички осврт: Ово је чудан спој једног доброг хорора и бајковитог треша. Део који се односи на хорор је стандардно рађен, са све оним моментима који ће вас тргнути. И ту има свега – религијски мотивисаних крвавих масовних убистава, духова и деце које обузимају мрачне силе. У бајковитом делу Деда Мраз се бори са вилењицама зомбијима. Шта рећи? 🙂

У ствари знам шта да кажем. Овај необични омнибус је озбиљан опонент идиличним божићним причама и заиста уноси једно фино освежење у тај део поджанра. Све ми се допада у филму, а посебно крај последње приче о Деда Мразу.

И да кажем да је уводна нумера сјајна!

Едукативни моменат: Уз Деда Мраза појављује се и Крампус, демон из баварских легенди, који кажњава неваљалу децу. Крампус у филму је прилично бруталан, али истина јесте да у животу мора да постоји и казна, једнако као и награда јер у супротном деца ће се размазити, стећи утисак да без последица могу лоше да се понашају и заиста ћемо имати хорор. 🙂

Оцена наставника:

5(може)

Species__poster_usa (Small)Врсте: Буђење (Species: The Awakening 2007) је други део, односно наставак филма „Врсте“. Хелена Матсон је професорка на факултету, коју због лепоте студенти напросто гутају очима, а због изузетног знања уважени Универзитет Оксфорд нуди јој запослење. Пред њом је много избора и изгледна сјајна каријера, али све се мења када је проналазе нагу у парку са необичним подливима по телу. Одводе је у болницу, где лекари добијају невероватне анализе и пре него што су успели да их потврде, она се преобразила у чудовиште и масакрирала медицинско особље. У болницу долази њен ујак Бен Крос, који је одводи одатле и води у Мексико. На путу ка тамо открива јој да она није људско биће, већ хибрид човека и ванземаљца и да је настала у експерименту у коме је и сам учествовао. У Мексику је његов бивши колега Доминик Китинг, за кога се нада да ће им помоћи. И заиста га проналазе у Мексику, али и још бића налик на Хелену.

Критички осврт: И да прихватимо да би двојица научника независно од било какве (Владине) институције могли да петљају са ванземаљском ДНК, филм је свеједно почео да губи смисао већ након пола сата. Тада је таксиста, који је возио Бена Кроса, почео да се преображава у ванземаљца и напао га, да би уследила борба која је, најблаже речено, неуверљива. Тек објашњење које је уследило, не само да је неуверљиво, већ нема ни схватљиву логику. Онда су ствари наставиле хаотично да се одвијају, да би се негде након сат времена филма вратиле у колосек првог наставка (када је Хелена постала слична опасност као што је то била Наташа Хенстриџ у поменутом наставку). Но, ни тада права радња не почиње, јер радње у овом филму, заправо, ни нема. Све време се бесциљно јурцају по Мексику.

Овај филм је требало да прода разголићеност две лепотице: Хелене Матсон и Марлене Фавела. Глума сигурно не, с обзиром да је очајна. Како њих две, тако и осталих. То чак иде дотле да убијени рецепционар видно и чак убрзано дише, иако је пробуражен (већ нечим, нисам баш укапирао шта је то) кроз груди. Додуше, нејасно је зашто је уопште имао ту цев кроз груди, када га је већ Хелена убила тако што му је пробила главу. И мотиви ликова су крајње нејасни, како оних који глуме људе, тако и оних који глуме ванземаљце.

Маске су океј, али специјални ефекти нису богзна шта. Но, и да јесу, тешко би помогли овом филму.

Едукативни моменат: У овако небулозном филму тешко је пронаћи било шта едукативно, али да пробам. Хелена је млада, прелепа и препаметна, али је ипак била несрећна, јер је била чудовиште. То се у реалном животу не дешава (макар не да буде право чудовиште као у филму), али поента је у томе да чак и када нам се чини да неко има све, то не значи да нема неке своје бриге и проблеме. Никоме живот није идеалан и не треба завидети другима и идеализовати их.

Оцена наставника:

1(са постољем)

Лако Је Критиковати 21

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

open-urijrosex_88 (Small)Деда Мраз 3: Мразово бекство (The Santa Clause 3: The Escape Clause 2006) је трећи наставак о новопеченом Деда Мразу, кога глуми Тим Ален. Деда Мразова супруга Елизабет Мичел је пред порођајем и у не баш најбољем расположењу, те јој јако недостају њени родитељи. Деда Мраз их доводи, али пошто не сме да открије своју тајну, они верују да су у Канади, а не на северном полу, где Тим има фабрику играчака. Тимовом тиму придружује се и Џек Мраз (Мартин Шорт), персонификација мраза, коме је Тим дао још једну шансу да се искупи за недела која је починио по свету (замрзавао је тамо где није смео). Међутим, наместо да Џек искористи пружену му шансу, он прави диверзије и то не само у радионици за прављење играчака, већ и у односима између Мраза и његове тазбине. На крају чак успева да превари Тима да се уз помоћ магије одрекне своје позиције Деда Мраза, а како би је Џек преузео. Северни пол се мења и комерцијализује и Тим има тежак задатак да поврати све на старо.

Критички осврт: Ово је последњи наставак саге о Деда Мразу и надам се да ће тако и остати јер прича је већ почела да се понавља. И даље је ово сладак и забаван породични филм, али не нуди много што се креативности тиче (тим пре што је сценографија непромењена из претходних делова). У прошлом наставку Тимову улогу хтела је да преотме играчка, а сада је то урадио Мартин. Породични проблеми су тема сваког наставка, а путовање у прошлост и промена тока догађаја тема је многих других остварења.

Специјални ефекти су осредњи, какви су били и у претходним наставцима, али су они снимани добар број година раније. У прилог филму могу да поменем да је врцав, да је одабир глумаца добар и да шаље лепе поруке за децу.

Едукативни моменат: Тим је закључио да тајне нису за породице. И заиста нису, ма колико год нам те тајне изгледале важне и страшне. Јер породица је та од које ћемо добити највећу подршку и помоћ – а то није могуће ако нешто тајимо.

Оцена наставника:

4(заиста бледа)

Zathura (Small)Затура: Свемирска авантура (Zathura: A Space Adventure 2005) је прича о два брата (Џош Хачерсон и Џона Бобо) која се не слажу најбоље и која проводе дан са оцем Тимом Робинсоном. Дечаци су прилично немирни и праве зврчке један другом, тако да је Џош послао Џону у подрум, где је овај пронашао необичну друштвену игру за двоје. Игрица се зове као и наслов овог филма. Џона покреће игрицу и дечаци схватају да све што се у њој дешава, дешава се и њима у реалности. Читава њихова кућа нашла се у свемиру, пуним опасности. Једини начин да заврше ову наметнуту пустоловину је да заврше игру.

Критички осврт: Идеја за филм је добра, али не и оригинална – нешто слично је виђено у „Џуманџију“. Добра је и реализација. Филм је пре свега дечји и таква је и машта, односно фантазија која је приказана. Међутим, у појединим моментима, режисер Џон Фавро баш се заиграо, те је још више поједноставио и ипак на тај начин потценио своју (малу) публику. Океј, кућа лебди у свемиру и има своју атмосферу (чак и сопствени сателит – бицикл), али, свеједно, филм треба да прати и сопствену, али и научну логику. Тако да је грешка што су обојица и Џош и Декс Шепард одлетели у свемир без одела и преживели без икаквих озледа. Такви моменти ипак обесмишљавају јер онда нема разлога да Декс пристигне из свемира са кацигом, када се први пут појавио у кући. Но, без обзира на то, општи утисак је да је филм заиста маштовит, па чак и узбудљив. Иако је прилично предвидљив и прилично је јасно ко је Декс заиста много пре него што се то у филму открило.

Кристен Стјуарт је, на срећу, до пола филма била у криогенском сну, те није активно глумила (глуматала). Мада не могу да грешим душу, оно што је глумила није било баш толико лоше. Дечаци су, пак, били на висини задатка, а и специјални ефекти.

Едукативни моменат: У ери компјутера све је више тога „на изволите“, а бојим се да је све мање маште. Зато је важна игра и дружење и деца могу са тек једном таблом и папирним картицама, али и једни са другима, да проживе невероватне авантуре. Децо, некада ваља искључити компјутер и изаћи напоље на игру са вршњацима.

Оцена наставника:

5(стамена)

ralf_ghostsofmars (Small)Духови Марса (Ghosts of Mars 2001) је филм који говори о тераформираном Марсу на коме у будућности већ постоје рударске колоније. Воз са групом полицајаца одлази у једну од њих са задатком да приведу правди криминалца (глуми га репер Ајс Кјуб) који се терети за вишеструко убиство. Међутим, у колонији не затичу уобичајену вреву, већ пустош. Ускоро откривају да су многи радници сурово побијени, а да се са другима дешава нешто веома чудно.

Критички осврт: Ретко када имам речи хвале за остварења режисера Џона Карпентера и овај пут неће бити та ретка прилика. Џон је црвену планету схватио у најбуквалнијем могућем смислу и црвено је у филму доминантна боја – земљиште је малтене рубин црвено, чак су и етерични ванземаљци у облику црвене олује, зидови по затвору имају црвене мрље, ознаке полицајаца, део опреме, па чак и панталоне главног криминалца Ајса Кјуба – све је црвено. И крв је, наравно, црвена, а у овом филму има је поприлично. И у једном таквом (црвеном) амбијенту Џон је направио причицу.

Све у филму је већ виђено много пута, почевши од мистерије у марсовској колонији где су сви мртви, па до полуделих манијакалних убица у хеви-метал стилу. И то и није тако страшно јер филм не мора увек да буде са иновативном идејом да би био добар. Но, овај то свакако није, чак досадан је. Иако се стално нешто дешава (па и неочекивани моменти, као када Лобо Себастијан отфикари себи прст, када је пун самопоуздања отварао конзерву ножем) и иако врца од флешбекова у флешбековима, прича некако нема енергије. Чак и „грандиозне“ сцене ратовања. Узгред буди речено, неке секвенце се понављају неколико пута, попут оне када Клеа Дувал пуца из воза, а Ајс Кјуб крај ње баца гранате. У ствари, заклео бих се да је та секвенца само једном и снимљена, па убацивана на више места. Но, небитно, борбе су свакако једноличне, као и изгинућа (свима је одсечена глава или пререзан гркљан), а туче у појединим тренуцима изгледају поприлично наивно.

И логика приче је неодржива. Док су се људи борили са опседнутима, побили су их на десетине. Духови ванземаљаца напуштају мртво тело и траже живог домаћина, те је логично очекивати да ће сваког значајнијег лика опседати мноштво духова, а то се десило тек неколико пута и тек понеки дух. За Карпентера иначе мислим да користи сцене како му која одговара, без обзира на смисао, а то очигледно ради и са логиком (коју је сам поставио), па осим описаног необичног селективног понашања ванземаљаца, и опседнути су час безумни, час користе врло усмерене тактике ратовања. У једном тренутку попели су се на воз са циљем да уђу унутра и нејасно је зашто то нису урадили и први пут. Но, нејасно је и зашто ја упорно гледам Карпентерове филмове. 🙂

Едукативни моменат: Иако је Наташа Хенстриџ веровала да Ајс Кјуб није починио злочине за које се терети, њен посао полицајца је био да га приведе и она је то и покушала. И то и јесте једино исправно јер није на њој да пресуђује, већ да ради свој посао. Некада у нашим пословима постоји свашта нешто што нам није логично, нити правично, чак ни смислено, али то јесте део нашег посла и требало би да га одрадимо. Јер када би свако од нас мењао поступке на послу у зависности од сопственог мишљења или уверења, настао би хаос и врло вероватно се посао не би ни урадио. То опет не значи да не можемо да нађемо механизам како да утичемо да се лоши делови нашег посла побољшају.

Оцена наставника:

1(црвеном хемијском 🙂 )

Snowpiercer-Poster (Small)Ледоломац (Snowpiercer 2013) је јужнокорејски футуристички и постапокалиптични филм на енглеском језику. Због глобалног загревања које све више штети природи и људима, човечанство се одлучило на конкретна решења и у ваздух су распршили расхладну супстанцу CW-7. То је довело до апокалипсе – свет се заледио и живи свет је изумруо. Неколицина срећних људи је успело да преживи тако што се укрцало на воз, покретну Нојеву барку, која јури светским пругама. Међутим, за неке од њих – оне који су смештени у последњим вагонима – живот у возу веома је тежак и одлучују се на побуну против оних у првој класи. Побуну предводе Крис Еванс и Џон Херт, али им је потребан и Сон Кан Хо, човек који је дизајнирао врата и браве у возу и који се налази у затворском вагону. Они успевају да га избаве и креће сурова борба из вагона у вагон.

Критички осврт: Сви су се нешто пренеразили када су схватили да једу инсекте. С обзиром да су у неким културама инсекти један од извора хране, мислим да су направили превелику драму око тога (тим пре што касније у филму сазнајемо да им ни канибализам није био стран). Мени је много интригантније како се гаје ти инсекти, што у филму није објашњено, али да се наслутити преко стаклених башти и морског екосистема у појединим вагонима. Систем који је приказан, иако заиста занимљив, биолошки гледано (а верујем и у сваком другом смислу) прилично је неодржив (иако у једном тренутку постоји покушај да се објасни рециклажа воде, на пример). Можете само да га прихватите да је такав, мада сам се у појединим тренуцима у филму ипак запитао – а како раде ово или оно… Осим са логиком поставке, филм се рве и са логиком појединих сцена, па тако у једном тренутку боре се са хордом маскираних, да би у следећој сцени затишја у кадру било тек њих неколико. Толики људи нису могли да нестану, тим пре што је простор прилично скучен (у питању је тек један вагон). Или када Крис спасава дечака у поду првог вагона, он ставља своју руку као запреку зупчаницима. То је погодно због приче, али потпуно је непрактично јер цео филм витлају секирама и другим оруђима идеалним да се искористе наместо те руке. На крају филма видимо белог медведа, који је незнано како преживео напољу 18 година. Иако је у питању поларна животиња, и она има своју еколошку валенцу, односно минимум температуре који може да поднесе, а смрзавање свега у року од седам минута сигурно је испод тог минимума. Грешака има још.

Са друге стране, има прегршт добрих сцена. Рецимо, када крене битка у тунелу, где једна страна има предност у виду наочара за ноћни вид, или када Влад Иванов и Крис пуцају један на другог из међусобно удаљених вагона користећи ситуацију када воз прави заокрет. Осим добрих сцена похвалио бих и добру глуму, две даме пре свих – Октавије Спенсер и Тилде Свинтон, која је дочарала, најблаже речено, веома необичну министарку. Крис, пак, чини ми се, има још да учи. 🙂

Укупно гледајући, цео филм је веома необичан и превазишао је моја очекивања. Очекивао сам још једну сјајну или мање сјајну постапокалиптичну причу, а испоставило се да она из вагона у вагон поприма нове, непредвидљиве токове и постаје не само јасна алузија на данашње раслојено друштво, већ и веома озбиљна драма, која реално приказује људске карактере. Филм је покушао да опише цео свет на малом узорку и иако у томе није у потпуности успео, свакако је поентирао на многим значајним сегментима.

Едукативни моменат: Један део микро устројства света у возу је и образовање, које је индоктринирано и јасно усмерено ка пожељном васпитању. Иако је у овом случају карикирано (али не и нереално), образовање је невероватно значајно за одржање и развој било ког друштва и то су чак схватили и људи на Нојевој барци/возу, али не и они који то треба да схвате у Србији. Иначе, учитељица Алисон Пил, иако је имала кратку улогу, прилично је била ефектна и приказала је наставни кадар у једном новом светлу. 🙂

Оцена наставника:

5(на четири)

metropia_xlg (Small)Метропија (Metropia 2009) је шведско-данско-норвешки цртаћ на енглеском језику. Говори о Европи 2024. године, која је уједињена из нужности. Сви природни ресурси, а пре свега горива, потрошени су и саобраћај практично не постоји. Људи се превозе из града у град путем супер-метроа који повезује све области Европе. Роџер је момак из Стокхолма који избегава метро јер сматра да се нешто чудно тамо дешава. Међутим, када једно јутро затиче уништен бицикл, схвата да нема избора ако жели да стигне на посао. И његове сумње се остварују јер се у метроу дешавају заиста чудне ствари и неке од њих га заувек мењају.

Критички осврт: Аутори анимације будућност су замислили сиву и разрушену. Ликови су гротескни, успорени, а аниматори се нису трудили ни око гестикулације, ни око покрета. Све то доприноси једном суморном и сведеном расположењу, али носи и ризик да вас један овакав карикатуран цртаћ одмах на почетку одбије. Од вас зависи да ли ћете му дати шансу и одгледати га. Треба ли му дати шансу?

Према мом мишљењу дефинитивно да. Прича је спора, али је довољно интригантна да држи пажњу. Уз то је и смислена, реална и шаље веома јаке поруке о Европској унији и уопште глобализацији, односу према животној средини и људским правима, профиту и свим значајним и великим темама. И оно што амерички филм ретко кад има, а што садржи чак и европски цртаћ, то је она нота уметничког, коју напросто не можете да не видите и када уметник нисте.

Едукативни моменат: У цртаном филму је приказано како шампон, осим косе, пере и мозак. И без шампона и високе технологије истина је да медији и маркетинг врше велики утицај на нас и наша једина одбрана је образовање и критичко премишљање о свему.

Оцена наставника:

5(може)

9PZIYdQkPL._SL00_ (Small)Зодијак: Знаци апокалипсе (Zodiac: Signs of the Apocalypse 2014) је канадски телевизијски филм који почиње открићем у Перуу, а који представља древни приказ знакова из зодијака. Пошто су водећи стручњаци из области археологије погинули у киши метеора, која се сручила на пећину где су истраживали, Емили Холмс из научне установе „Полидинамика“ ангажује Џоела Греча, такође научника, да настави истраживање. Он то и прихвата, пре свега због новца, али открива нешто што заиста није очекивао. Приказани круг у коме су знакови зодијака крије страшну тајну – да предстоји апокалипса, али истовремено крије и решење како да се она спречи.

Критички осврт: Идеја за филм уопште није лоша. Наиме, предсказања апокалипсе, која датирају од древних цивилизација и обистињују се у модерно време, дефинитивно није нова, али овај пут јесте креативно разрађена. Сад, што се реализације тиче, не могу да кажем да је филм досадан, али није ни претерано успешан. Био би и забавнији и успешнији да поједине сцене нису баш развучене, а и да није било толико крупних грешака.

Не разумем се у археологију, осим нешто мало оног дела који је у вези са палеонтологијом, али ми ипак прилично наивно изгледа да неко (а тај неко је Џоел Греч), ма како добар научник био, датира непознату ископину у тренутку када је види, те зна да је она старија од сумерске цивилизације, на пример. Но, то није једини наивни моменат. Рецимо, Андреа Брукс је била затрпана гомилом камења незнано колико времена, али је могла да се придигне на ноге, те настави са истраживањима већ сцену касније. Кристофер Лојд са веома озбиљном прострелном раном кроз груди, кога успут мучи Арон Дуглас, ћаска са њим као што би свако други проћаскао онако, уз пиће. 🙂 Онда када је Џоел дошао да украде камен, нико из зграде га није видео, иако су све време до тада посматрали како се експеримент са каменом одвијао и са места се нису помакли. А погибија Емили Холмс не само да је наивна, већ је заиста без и трунке логике. Застрашујући ветар ју је однео, али не и остало троје који су били удаљени од ње ни метар.

Специјални ефекти су наивни као и описани моменти у филму. 🙂 А крај је једно опште место – сноп ласера ка небу (Амери га напросто обожавају) штити Земљу од стреличастих и убојитих зрака, док момак љуби девојку. 🙂

Едукативни моменат: Знакови зодијака у филму уопште немају оно значење које му обично приписујемо. Додуше, ово је фантастика, али и у реалном животу древне вештине које датирају из старих цивилизација често су референца за алтернативну медицину и све друго алтернативно. Истина је да ми заиста не знамо у шта су заиста веровали ти стари народи, већ тек можемо да реконструишемо, више или мање успешно – што значи да је све то за њих можда представљало нешто сасвим друго у односу на наше тумачење (попут календара Маја који се прекида 2012, а што смо ми тумачили као апокалипсу). И да смо и погодили, опет нико не каже да нам њихова веровања могу помоћи да оздравимо. Уосталом, веровали су они и у живописне богове, за које данас знамо да – не постоје. 🙂

Оцена наставника:

2(плус)

TsxMTEEyMTtqOzEMDYwOzIwNDg7ODAwOzEyMDA (Small)Гнев титана (Wrath of the Titans 2012) је измишљена грчка легенда, у којој главну улогу има Персеј (Сем Вортингтон). Иако је убио Кракена и спасао Андромеду (Розамунд Пајк), Персеј није желео да се придружи боговима, већ се одлучио на живот обичног рибара. Међутим, опасност се надвила над људима јер су богови почели да губе своје моћи, пошто су људи престали да им се моле. Моћи богова су до тада држале заточене опасне становнике Тартара (пакла), који су сада почели да се ослобађају и пустоше овоземаљски свет. Хад (Рејф Фајнс) и Ареј (Едгар Рамирез) удружили су се против Зевса (Лијам Нисон), како би му одузели моћи и проследили их Крону, главном титану, јер им је обећао да ће заузварт задржати своју бесмртност. Ослобађање Крона из Тартара значило би уништење човечанства, па је Персеј ипак морао да се активира како би то спречио.

Критички осврт: Радња је прилично питка, да не употребим неку другу, можда оштрију реч. Постављена је јасна логика; богови, полубогови и смртници заузели су своје позиције и ту нема много удубљивања, филозофије, драме, преврата, а све да би се у први план изнео спектакл. У ствари, цео филм је замишљен као путовање кроз митологију, а како би се Персеј сусретао са свим чудесима које удружени грчка митологија и специјални ефекти могу да пруже (Химера, Минотаур, Киклопи и нешто као Хекатонхејре). Узгред, специјални ефекти нису лоши, али нису увек били и на висини задатка. Но, није у томе поента. Филм се не прави ради специјалних ефекта и тога да се публика задиви уз 3 Де ефекте у биоскопима. А циљ овог филма је био управо то.

Едукативни моменат: Персеј је сматрао да није достојан да живи живот бога, јер је получовек. Зевс је рекао Персеју да то што је получовек чини га јачим, а не слабијим од бога. Често се дешава да људи напусте своје дотадашње послове како би напредовали и постали шефови, директори или већ некакви руководиоци. И тада не треба да забораве на свој претходни посао јер он их је учинио томе што јесу сада и искуство са тог посла је предност, а не недостатак и нешто чега треба да се стиде.

Оцена наставника:

3(гравитира ка четворци)

fantastic-four-poster-7 (Small)Фантастична четворка (Fantastic Four 2005) је први филм у саги о четворо суперхероја, описаних у стрипу још шестдесетих година прошлог века. Научник Јоан Грифид, не тако доброг имовинског стања, предложио је пројекат свом колеги Џулијану Макману, да истраже космичку олују високе енергије, а коју је узроковао соларни ветар. Према Јоановом мишљењу, та олуја је покренула еволуцију на Земљи, те је стога очекивао да ће сазнања о њој унапредити и постојеће знање и омогућити примену у многим сферама, попут медицине. Џулијан, знатно богатији, прихвата да буде и партнер и да финансира пројекат, те они, заједно са Јоановим пријатељем Мајклом Чиклисом, бившом девојком Џесиком Албом и њеним братом Крисом Евансом, одлазе на Џулијанову свемирску станицу. Међутим, олуја им се примакла значајно раније него што је Јоан израчунао, те не само да их је изненадила, већ их је и сустигла и повредила, а касније се испоставило и – претворила у суперхероје.

Критички осврт: Овом филму немам богзна шта да замерим. За једну суперхеројштину стандардно је добар, а кокетира са науком довољно површно да неке логике има, а да не буде потпуно глупо. Најпре сам мислио да гњаве сувише са њиховом потребом да опет буду обични, али сам онда схватио да се око тога заправо развија радња и – није испала тако лоша. Дијалози су врло приземни, а специјални ефекти… Па, може то и боље. У сваком случају, забаван филм.

Едукативни моменат: У овом филму еволуција је покретачка сила од које очекујемо да постанемо суперхероји једном у будућности. Научно, то дефинитивно неће ићи тако, али једна ствар у филму је приказана тачно; суперхероји су постали онда када су решили да превазиђу своје конфликте и делују као тим. Тада су већ могли да чине велика дела и побеђују.

Оцена наставника:

4(са микро минусом)

genisys-poster (Small)Терминатор: Генеза (Terminator Genisys 2015) је, ако добро бројим, пети наставак саге о Терминаторима, убојитим роботима из будућности (прецизније, 2029. године). У тој будућности људи се боре против робота, а које ствара вештачка интелигенција Скајнет. Људи нема много, али се храбро боре на челу са Џејсоном Кларком и успевају да задају смртни ударац Скајнету. Међутим, Скајнет је успео да пошаље једног Терминатора Арнолда Шварценегера натраг у прошлост (у 1984) како би убио мајку вође људи Емилију Кларк, те спречио да се он уопште роди. За њим креће Џејсонов млади пријатељ, саборац и штићеник Џај Кортни, а како би заштитио Емилију.

Критички осврт: Одувек сам волео фантастику са Шварценегером, који дефинитивно зрачи харизмом, без обзира на накарадну глуму и накарадни акценат. Његови научно фантастични филмови потпуно су комерцијализовани, али су зато и допадљиви и у овом новијем остварењу прави је матори шмекер, мада је мало више глумачког простора уступио млађаним Емилији и Џају. И наравно, наново изговара своју чувену реченицу: „I’ll be back“. Сјајно. 🙂

Што се радње тиче, па, има неког смисла. Додуше, прилично су закомпликовали путовање кроз време, са све убаченим алтернативним прошлостима и будућностима, тако да све то није лако пропратити. Али цео филм се лако прати јер је динамичан (можда и прединамичан јер су убацили све могуће варијанте Терминатора којих су могли да се сете), узбудљив и са сјајним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Иако је Емилија знала каква је будућност очекује, схватила је да ипак ствари нису унапред одређене, да не постоји извесност, као ни судбина и да, ипак, све највише зависи од наших избора.

Оцена наставника:

4(до-о-обра)

MPW_69009 (Small)Унутрашњи свемир (Innerspace 1987) је филм о путовању у микросвет. Денис Квејд је војни пилот проблематичног понашања, који је прихватио да учествује у научном пројекту смањивања људи. Циљ овог пројекта је био да мајушни пилот у мајушној летелици прокрстари кроз тело зеца. Пројекат је добро започео и Денис и летелица су смањени, али је тада у лабораторију улетела група криминалаца и све пореметила. Тако да је Денис уместо у зецу, стицајем околности, завршио у Мартину Шорту, који је у филму продавац за касом у супермаркету. Мартин веома брзо схвата да у телу има уљеза, али и да су за њега заинтересовани веома опаки људи, на челу са богаташем Кевином Макартијем.

Критички осврт: Филм је сниман у наивним осамдесетим, па тако има и наивних момената. Фиона Левис са фотоапарата случајног пролазника добија фотографије какве не би направио ни приватни детектив и са њих све сазнаје – и где је завршио садржај драгоцене ињекције и како се зове човек који је ту ињекцију добио, као и где ради. Међутим, опростиво је пошто је у питању комедија (и то успела). У ствари, филм је мешавина више жанрова, тако да је СФ само један део приче и не нужно доминантан. Ово је и кримић и романтична комедија, са све Мег Рајан која се специјализовала за ово потоње. Жанр који волим одрађен је сасвим пристојно за годину у којој је сниман и замерки немам, напротив.

Као биологу, скроз ми је било занимљиво да видим како је Стивен Спилберг дочарао људску анатомију и прилично сам задовољан и познавањем и ефектима. Једино ми није јасно који део средњег уха конкретно је Денис искористио да би могао да комуницира са Мартином.

Едукативни моменат: Овај филм ми је послужио као инспирација да се направим радионицу са седмацима, да они описују путовање кроз људско тело, са тим да су микропилоти били они. 🙂

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 20

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. С обзиром да је ово неки јубиларни чланак, посвећујем га мом куму Слоби, коме признајем да о филмовима зна много, много више него ја. Његова критичка виђења би било занимљиво прочитати. Можда некад буде и гостовао на мом блогу, а до тада ево мојих препорука. 🙂

lobster_ver (Small)Јастог (The Lobster 2015) је црна комедија о будућем друштву у коме се форсирају парови, а самци се кажњавају на чудан начин – претварају их у животиње. Наиме, самачки живот траје 45 дана у хотелу по тачно успостављеним правилима и тај период може да се продужи за по један дан за сваког уловљеног самца који се крије у шуми. У току тог периода самци имају рок да пронађу (идеалног) партнера, а ако се то не деси следује им необична животињска судбина. У хотел доспева и Колин Фарел, чији је брат већ претворен у пса, сада Колиновог љубимца. Колин се одлучује за жену која наводно нема емоција, те они прелазе у двокреветну собу како би започели заједнички живот. Међутим, она свирепо убија његовог пса/брата и открива да он ипак има емоције које је до тада крио, а како би јој се допао. Она одлучује да га пријави управи хотела јер је започео лажну везу. Међутим, он је онесвешћује уз помоћ хотелске спремачице Аријане Лабед, те јој се свети за братовљеву смрт тако што ју је сам претворио у (нама непознату) животињу. Одмах након тога бежи у шуму где се придружује одбеглим самцима. Међутим, и они имају своја правила и прекршиоце кажњавају на ужасне начине. Најважније правило је да се не заљубљују, а Колину се управо то десило. Наиме, упознаје Рејчел Вајс и са њом отпочиње искрену и нежну везу. Двоје заљубљених одлучују да побегну у град, али њихове планове открива вођа самаца Леа Седу која их сурово кажњава и њихову љубав ставља на тешку пробу.

Критички осврт: За овај филм можемо рећи и ово и оно, али никако да је предвидљив. Чак, прилично је шокантан, не само због радње која је сулуда, већ и због невиђене суровости и ликова који ту суровост прихватају на сасвим неочекиван начин. Заправо, емоције и реакције су препознатљиве и донекле логичне, али су доведене до екстрема; некада огољене, буквалне, (као када се Колин улизује свом пријатељу Џон Си Рајлију како га овај не би уловио и предао управи хотела), некада претеране (углавном претерано смирене). И све што је приказано у ствари је екстрем; хотел у коме су парови, али и шума у којој су самци. И једни и други су врло стриктни и веома оштри у казнама (рецимо, самцима који флертују исеку усне жилетом и натерају их да се љубе, што зову „црвени пољубац“). И везе које се успостављају су на неки начин екстремне јер се партнери траже према неким карактеристикама које су само уочљиве, али не морају бити значајне за везу. Колин се заљубљује у Рејчел јер је кратковида као и он, а Бен Вишо намерно удара главом у сто да би му нос крварио, а како би био што сличнији Џесики Барден којој често иде крв из носа. Верујем да је то пародија односа који се иначе у реалном животу успостављају на основу оног што ми људи сматрамо есенцијалним, а заправо је површно (лепота, тип коме људи припадају и слично). И дијалози које ликови воде сулуди су као и цео филм. Но, у целој тој луцидности могу да се препознају јасне и добре поруке.

Едукативни моменат: Друштво често врши притисак на људе да живе на прихватљив начин и то јесте у ствари смешно, као што је то филм приказао. Истина је да живот не мора да се одвија по униформном и јасно успостављеном редоследу и да морамо да очекујемо да ће неко (и то не мало њих) реаговати другачије од оног што очекујемо (Колин се заљубио тек у заједници која љубав санкционише).

Оцена наставника:

5(од мене)

exmachina (Small)Екс машина (Ex Machina 2015) је научно фантастични филм који почиње тако што млади програмер Донал Глисон побеђује на лутрији коју је организовао његов шеф Оскар Ајзак. Награда је једнонедељни боравак на Оскаровом осамљеном имању. Када је Донал стигао на имање, Оскар је тражио од њега да уради тзв. Тјурингов тест. Наиме, Оскар открива да је направио вештачку интелигенцију и потребан му је Донал да утврди да ли је у томе заиста и успео. Другим речима, Доналов задатак је да открије да ли је машина свесна попут човека. Најпре су потписали уговор о поверљивости, а онда су започели разговори са женским роботом Алисијом Викандер која не само да га је убедила да је свесна, већ се он и заљубљује у њу.

Критички осврт: У овом филму све ми се допада. Радња је одржива, динамична и са паметним превратима. Глума је изванредна и добро осликава људску природу, а и специјални ефекти су пристојни. Сцене су такође добре, а дијалози занимљиви, научни и растерећени великих речи, што посебно ценим. Не мислим да је ово врх научне фантастике, али свакако добар филм без сумње.

Едукативни моменат: Није добро играти се са људским осећањима и то је Оскар схватио на најтежи могући начин.

Оцена наставника:

4(плус)

watchmen (Small)Надзирачи (Watchmen 2009) је научна фантастика рађена у тзв. нео-ноир поджанру, а која говори о суперхеројима описаним у ограниченој серији стрипова из 1986/87. године. Према филму, ова суперхеројска група се оформила 1939. као сила која се супротставила растућем криминалу у тадашњој Америци. Постава се од тада променила, али се променио и закон, тако да су осамдесетих година „маске“ биле забрањене, баш у време када је хладни рат између СССР-а и САД кулминирао толико да је постојао оправдани страх да ће доћи до нуклеарног рата. Влада САД је ипак ангажовала најмоћнијег суперхероја, др Менхетна (Билија Крудапа), како би решио кризу. И сами сада већ „пензионисани“ суперхероји доживљавају своје личне кризе за које је иницијална каписла убиство једног од њих Џефрија Дин Моргана.

Критички осврт: Морам да признам има одличних сцена укључујући прву, која је због изреке да се дан по јутру познаје обећавала добар филм. И јесте добар, али ипак имам неколико замерки.

Радња је прилично развучена и некако изгледа као да нема фокус. Филм прати судбине неколико суперхероја, па обрађује више прича (не нужно и међусобно повезаних) наизменично. Осим што се све време преплићу садашњост и прошлост (што је за суперхеројског физичара др Менхетна нормална ствар, али за мене је било напорно), један од главних токова радње је претња тадашњег СССР-а САД-у, коју у ствари решава влада Америке, а суперхероји (пре свих поменути Менхетн) су значајни више као евентуална и не баш тако сигурна одбрана него као решење проблема. Тако да они у том делу радње активни учесници баш и нису, а кризу тадашње Америке због претње нуклеарним ратом преживљавају попут сваког другог грађанина те земље. Други ток радње је крими прича, пошто је неко убио Џефрија на самом почетку. Међутим, нико ту крими причу од суперхероја као да не схвата озбиљно све док неко не нападне Метјуа Гуда, што се дешава тек на средини филма (а средина је негде после сат и по), тако да све до тада, практично, радње и нема. А и оно што има, иако је видан труд да изгледа уметнички (што се посебно види у начину како је камера снимала), некада је претерано мрачно (попут приче о суперхероју кога глуми Џеки Ерл Хејли), а уз то и не више од клишеа (исто прича о Џекију када убија убицу девојчице, али и друге приче). Највећа замерка том делу филма је што је, брате мили, досадан.

Ипак, други део, када некаква радња почиње и бива динамична, а посебно сам крај, који је потпуно неочекиван и несвакидашњи, потпуно поправља утисак. Тим пре што напокон даје смисао свему ономе што је виђено пре тога, а што је изгледало свакако, само не смислено. Специјални ефекти, као и борба, сјани су, а глумци су и уверљиви и занимљиви као појаве. Суперхероји су много мање супер, а много више приземни (што их заправо и чини супер) и што се моћи тиче, али и карактерних особина. Џекијева маска је највише у складу са нео-ноир жанром и мрље на њој се мењају попут мрља на Роршаховом тесту (те је себи наденуо надимак по научнику који је тај тест и осмислио). Чак му је и смрт занимљива. 🙂

Едукативни моменат: Суперхероји су спасили свет плативши велику цену. Али оно што је такође битно, њихово јунаштво није било видљиво, нити препознато. И многа дела су управо таква; нису препозната, али то не значи да нису велика и сјајна.

Оцена наставника:

4(на пет)

Serenityfrenchfront (Small)Спокој (Serenity 2005) је филм који приказује човечанство у будућности. Земља је постала премала и колонизоване су друге планете новонађеног Сунчевог система, са тим да су оне унутрашње успоставиле савез са међупланетарним парламентом на челу. Спољашње планете нису биле тако просвећене, те је становништво на њима било попут дивљака. Између ових планета дошло је до рата или је макар становништво унутрашњих планета било убеђено да је тако. Свеједно, парламент је одобрио експерименте на појединцима како би се добило људско оружје и једна од њих је и Самер Глау. Њу спашава брат Шон Махер и одводи је на брод „Спокој“, на коме ради као лекар. Посада брода није баш одушевљена што је добила, најблаже речено, чудног члана, али временом схватају да она крије тајну која може да промени комплетан ток актуелне политике савеза планета.

Критички осврт: Овај филм бих квалификовао као једну коректну научну фантастику. Све је ту што треба да буде; добра и одржива прича, додуше без превише мистерије или макар са мистеријом која се прилично брзо разрешава, са солидним специјалним ефектима, те сјајном борбом, како оном између људи, тако и оном у свемиру са свемирским бродовима. Већих грешака нема, глума је уверљива, а има и више него неколико врцавих доскочица. Филм можда не нуди неку иновацију, али зато пружа све остало.

Овај филм има моје симпатије јер помало подсећа и на култну серију „Блејкова седморка“ са краја седамдесетих и почетка осамдесетих, коју сам као клинац обожавао.

Едукативни моменат: У филму је главни разлог помора на планети Миранда био екстремна промена понашања људи. Једни су толико постали неагресивни, мирни и пасивни, да су изгубили жељу за разговором, дружењем, па потом јелом и пићем и напокон су се препустили и умрли. Други су постали сувише агресивни и претворили се у безумне убице и канибале. Лоша осећања и особине, попут беса, свадљивости и нетрпељивости су људске особине и некада су и потребне, па таман толико да се „испразнимо“. Наравно, не треба ићи у крајност.

Оцена наставника:

4(са џамбо плусом)

village-of-the-damned807 (Small)

Село проклетих (Village of the Damned 1995) је римејк филма из 1960. Једног дана у америчкој варошици у округу Марин, док су се становници припремали за локалну прославу, десило се нешто сасвим необично. Сви људи тамо, али и све животиње, колективно су пали у несвест. Ова несвестица је потрајала шест сати и привукла је пажњу власти, а која је послала екипу да извиди шта се дешава, на челу са докторком Керсти Али. Људи су се пробудили из несвести, али ту необичним догађајима није био крај. Становници су ускоро сазнали да је током несвести неколико жена остало у другом стању. На месном састанку, који је уследио, Керсти им је понудила избор да ли ће задржати децу. Исто тако, понудила им је и новчану помоћ, ако изаберу да децу задрже, уз, наравно, обавезу да деца буду доступна за истраживања. Све новопечене труднице су ипак одлучиле да роде и родиле су неколико дечака и девојчица, међусобно веома сличних, али и веома опасних по становнике градића, па чак и сопствене родитеље.

Критички осврт: Филм укупно гледајући није лош и радња је довољно интригантна и динамична да држи пажњу, а почива на прилично виспреној идеји. Мој проблем је што га је режирао Џон Карпентер, који је (још увек живи) доказ да медиокритети могу да праве велике ствари. Могу да их праве, али друго је питање да ли у томе и успевају. 🙂

Џон воли да „употребљава“ сцене како му затребају, а без много уплитања у логику и да ли су одрживе. Па, тако су деца час у граду где живу спаљују вођу резигниране гомиле, да би у следећој сцени они седели мирно у својој кућици ван тог града, где су пешице стигли много пре полиције која буквално јури аутомобилима. Грешака има још, па је тако торбица спаљене жене практично неопрљена, Мајкл Паре гине у ничим изазваној експлозији (Џон иначе воли експлозије, па је тако и кућа ван града разрушена у ланчаној експлозији, иако је постојала само једна торба са динамитом), рука Карен Кан је сасвим у реду у сцени после болничког лечења, иако ју је метнула у казан са кључалом водом и има тога још. Уз то, дијалози нису увек на висини задатка, има прилично претеране мелодраматике, а Керстино научно објашњење откуд таква деца ту, заиста је јадно.

Но, неке сцене су баш добре, попут оне када деца ментално пробијају зид у мислима Кристофера Рива, а и глумци су сасвим солидни. То не могу да кажем и за специјалне ефекте, који уосталом и нису били толико захтевни.

Едукативни моменат: Иако их сматрамо малима и нејакима, деца имају моћ да промене свет око себе. У овом филму је та моћ предимензионирана, али у реалном свету она свакако постоји и може бити и негативна и позитивна, а на нама је да је правилно усмеримо.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

kab (Small)Бум (Kaboom 2010) је тинејџ фантастика где је главни лик осамнаестогодишњак Томас Декер који има чудне снове. Међутим, и јава му постаје чудна када на журци среће две девојке које је заправо сањао. За једну од њих, девојку његове најбоље другарице Хејли Бенет испоставља се да има парапсихолошке моћи, а другу убијају људи са животињским маскама пред самим Томасом. Иако га Хејли убеђује да је халуцинирао, Томас не одустаје од потраге за убијеном девојком чије је тело нестало када се освестио. Он открива да иза тог догађаја стоји култ који крије мрачне тајне и који води његов отац, за кога је веровао да је погинуо у саобраћајној несрећи.

Критички осврт: Овај филм се састоји из две паралелне приче, које се на крају филма (додуше веома трапаво) повезују и након двоминутне више комичне него драматичне акције јурцања колима, збрзано завршавају. Са тим да једна прича, која је овоземаљска и тинејџерска, уз то и „кул“, „тренди“ и шокантна, потпуно „једе“ (да тако кажем) ову другу – научно фантастичну, која је мрачна, застрашујућа и у покушају да буде мистериозна. Јер некако видим да је прва прича та која покушава да популарише ЛГБТ заједницу млађој публици (Томас је у овом филму бисексуалац, а Хејли лезбијка), а кроз сапуницу која је младима атрактивна и глумце који су листом лепи млади људи. И да, овоме у прилог иде и то што има много еротичних момената, који нису прешли границе, ако не рачунамо изговорене речи. Научно фантастична компонента је овде, рекао бих, само зачин и то не претерано успешан. Рецимо, када се дешава расплет, и Томас и Џуно Темпл одједном знају гомилу информација, иако им се видно није десило никакво откровење које би им помогло да те информације сазнају. Хејли је успела да савлада своју разуларену девојку тако што ју је полила водом и ова се топила као у причи о чаробњаку из Оза, мада је касније објашњено да није вештица, већ да је моћи стекла путем научних експеримената. Има ту још неколико и невештих и нејасних момената.

Можда је филм ипак требало да буде рађен у неком другом жанру и као такав верујем да би био бољи, могуће и врло солидна драма. И то чак и са оваком сиромашном продукцијом и глумом не баш увек на висини.

Едукативни моменат: Томас је увидео да су људи из његовог окружења значајни и за ову другу (парапсихолошку) причу. Тешко да ће се нама дешавати натприродни феномени, али је истина да људи из нашег окружења имају много већи утицај на нас него што нам се чини. И то не само на област живота у коме се појављују, као што је случај са колегама које срећемо на послу. Зато је веома битно за нас да своје окружење добро одаберемо.

Оцена наставника:

2(може плус)

paranorman (Small)ПараНорман (ParaNorman 2012) је цртаћ о дечаку, Норману, који има способност да комуницира са мртвима, па га зато сви у месту у коме живи, негде у Масачусетсу, сматрају чудаком. Ионако компликован живот му се још више компликује када умире његов ујак и постхумно му саопштава да он мора да настави неку врсту традиције и спречи да се обистини вештичија клетва (бачена још негде у доба мрачног средњег века) и да мртви устану из гробова.

Критички осврт: Реално, цртани не прича ништа много новог, а врцави хумор јесте добар, али одликује и бројне друге цртаће које сам гледао. Обрт настаје када Норман схвата праву тежину вештичије клетве, односно када ми схватимо да аутори цртаћа нису имали идеју да направе плитку и много пута виђену апокалиптичну причицу. Они су се одлучили за заначајно наивнији, дечји приступ, али је таква прича добила дубину и изнедрила јаке поруке о људској природи, грешкама, кајању, праштању и пријатељству. Зато све похвале за ово дело, а и за занимљиву анимацију.

Едукативни моменат: Норман је схватио да се његов ујак носио са проблемом вештичије клетве тако што је крпио проблем. Он је одлучио да га реши. И ту постоји значајна разлика у приступу, а овај потоњи начин, иако тежи, једини је исправан.

Оцена наставника:

5(солидна)

open-uri (Small)Деда Мраз 2 (The Santa Clause 2 2002) је наставак приче о новопеченом Деда Мразу, а кога глуми (као и у првом делу) Тим Ален. Иако је веома успешан у свом послу и доноси радост деци широм света као ниједан његов претходник, Тиму ипак прети могућност да више не буде Деда Мраз. Заправо, процес „де-дедамразизације“ је већ отпочео, а да би га зауставио Тим мора да нађе Баку Мраз. И то за свега 28 дана. Да зло буде веће, његов син Ерик Лојд прави велике проблеме у школи. Тим је потребан и у стварном свету, али и на северном полу како би довршио припреме за велики дан, тј. ноћ. Зато двојица његових блиских сарадника вилењака праве лутку налик њему, која ће га заменити, а како би он могао да помогне сину и нађе супругу.

Критички осврт: Прича у филму предвидљивија не може бити и веома је јасно да ће будућа Бака Мраз бити Елизабет Мичел, директорка школе коју Ерик похађа, као што је јасно и да цело замешатељство са лутком двојником неће изаћи на добро. 🙂 Наравно, јасно је и да ће крај бити срећан, као што је јасно и како ће се до тог краја доћи. Па, ипак, филм није досадан, напротив. Баш је забаван, има шарма и заиста даје једну лепу емоцију, пре свега због глуме која је управо таква – емотивна и искрена, пре свега Елизабетина.

Едукативни моменат: Ерик је био несрећан што није могао да се похвали другарима каквим се „кул“ послом бави његов тата јер је морао да чува тајну. И та тајна га је оптерећивала све док није схватио да она не мора да буде терет, већ дар. Ако бисмо тако посматрали тајне које нам други људи поверавају, верујем да бисмо их боље чували. 🙂

Оцена наставника:

4(лепа, као и филм што је)

gqesjuw (Small)Богови Египта (Gods of Egypt 2016) је романсирана и поприлично измењена легенда о египатским божанствима. Радња је смештена у алтернативном старом Египту, где богови живе међу људима. Озирис, владар Египта, а кога глуми Брајан Браун, одлучио је да преда престо свом сину, Хорусу (Николај Костер-Волдо). На крунисању се појављује Озирисов брат Сет (Џералд Батлер), убија Озириса и ослепљује Хоруса, те преузима престо. Сет је злоћудан бог и његова владавина доноси мукотрпан, робовски живот људима, али и одмазду боговима. Двоје робова Брентон Туејтес и Кортни Итон, поклоници Хоруса, успевају да уђу у Сетову ризницу и да украду једно Хорусово око. Међутим, док су бежали са пленом, Сетов поклоник архитекта Руфус Суел убија Кортни стрелом. Брентон стиже до Хоруса и прави погодбу са њим да ће му дати око и помоћи да поврати власт ако поврати у живот његову љубљену Кортни. И њих двојица заједно крећу у борбу како би повратили престо и љубав свог живота.

Критички осврт: Филм балансира на граници легенди и научне фантастике (па тако око Земље која је плоча лебди нека врста свемирског брода на коме је врховни бог Амон Ра (Џефри Раш)). И овај микс је сасвим успешан, а идеја да богови живе међу људима, прилично је занимљива и нова. До сада су увек били издвојени. Иначе ми се допада како су решени богови – и њихов изглед и њихове моћи, како опште тако и специфичне.

Дакле, филм ми се свиђа и због живописне приче, динамичне са доста акције, а има и смислене приче у самим односима између ликова, као и њиховим мотивима, који и када су божји, прилично су приземни. Рецимо, Тота, бога мудрости (Чедвик Боузман), покреће сујета, Хоруса освета, а Хатор, богињу љубави (Елоди Јунг), вера у љубав. Допада ми се и какве поруке шаље филм, јер Хорус временом због нових искустава мења своје мотиве и постаје боља личност и владар какав и треба да буде.

Специјални ефекти су, па, углавном. 🙂 Наиме, неки делови су више него очигледно анимирани. С друге стране, неки су сјајно осмишљени. Рецимо, када Брентон Туејтес прелази преко моста са замкама, метални војници машу мачевима наоколо, што би била старинска верзија исто тако постављених ласера у модерно чуваним зградама.

Едукативни моменат: Неко је рекао да се види какви смо људи према томе какви смо у односу према онима који нам нису значајни за остварење неког циља. Овај филм је показао да се то види и према онима који нам јесу значајни, али за које напросто сматрамо да нам нису равни. Истина је да су сви људи значајни онолико колико им ми на том значају дајемо. Али је такође и истина да не треба потцењивати друге људе јер колико год нам њихове позиције изгледале небитно, могу да нас изненаде са тим шта заправо све могу. Речју, никога не треба ниподаштавати.

Оцена наставника:

5(може)

under-the-skin-posterИспод коже (Under the Skin 2013) је филм рађен по истоименом роману из 2000. Централна личност је Скарлет Џохансон, која је узела одећу од (из неког разлога) паралисане младе жене, а коју је из шипражја крај аутопута однео мотоциклиста Џереми Маквилијамс (који је заиста професионални мотоциклиста, а не глумац). Скарлет је набавила још одеће и шминке из тржног центра и почела вожњу у свом комбију са циљем да заводи мушкарце по Глазгову. Онај који се превари да оде са њом у неку напуштену кућу, потоне кроз под у потпуно црнило, где га чека застрашујућа судбина.

Критички осврт: Можда филм има неких (скривених) порука, али је толико досадан да су ми напросто промакле. Филм је заиста невиђено сморан, почевши од самог почетка. Сцене су развучене до бесмисла. Осим тога, морбидан је, помало психоделичан и има комплекс „Одисеје у свемиру 2001“, а све то ваљда зато да би био уметнички. Колико је у томе успео, заиста не знам (и не желим да знам), али ако јесте – то би било једино у чему је успео. И поред тога, односно колико год уметнички био, и даље мислим да је филм глупост.

Едукативни моменат: Испод слатке спољашњости Скарлет крило се црно, мистериозно биће. Према изгледу нећемо моћи лако да откријемо карактер који може да буде и веома лош, ма колико год особа била лепа. Другим речима, ако се руководимо само према изгледу лако можемо лоше проценити некога. И да – немојте улазити у кола непознатих људи. 🙂

Оцена наставника:

1(али уметничка, са постољем)