Лако Је Критиковати 144

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

embrace (Small)Загрљај вампира (Embrace of the Vampire 1995) је љубавна прича несрећног вампира Мартина Кемпа, који је пронашао своју давно изгубљену љубав или макар њену реинкарнирану душу отелотворену у телу згодне Алисе Милано. Проблем је у томе што је Мартину остало још мало од вечног живота; свега три дана да освоји Алисину љубав.

Критички осврт: Ово је спој романсе и еротике, што није неспојиво, напротив, али је проблем што су оба ова поджанра урађена некако сведено, приземно. Тако имамо спаваћице које се вијоре чак и у затвореном простору у спрези са лепо обликованим и (што је битније) обнаженим грудима вампирица. Приземна је и превише помпезна, а не знам колико је потребна, нарација спочетка. Уосталом, ту причу смо већ чули у класичној филмској причи о Дракули. Мартин је био заљубљен у лепушкасту племкињу и ипак је сачекао неколико векова и попио (према сопственом признању) базене крви да би напокон и на измаку снаге пронашао нешто што би била њена реинкарнација, односно Алиса. Нејасно је зашто одмах није претворио племкињу у своју супругу вампирицу, већ је чекао да онемоћа и да тражи њену реинкарнацију, те све уради тежим начином. Наиме, племкиња је већ била заљубљена у њега, а реинкарнација у другог, што је већ компликација. Можда вампири воле изазове? Било како било, хипнотисана Алиса је дошла свом вампиру Мартину који је наставио у истом, поетичном и смешном маниру свој монолог. У исто време Алису је звао њен дечко Харолд Прует и много се забринуо што му се не јавља, иако је очигледно ноћ. Верујем да је целом гледалишту било врло јасно оно што је млађахном Харолду промакло, а то је да Алиса – спава. Ноћ је. Не јавља се на телефон. Шта би радила? Додуше, лаконого је отишла до вампира, али у реалном животу тако нешто је заиста тешко да се деси, а тада Харолд заиста није имао разлога да посумња да се натприродне ствари ипак дешавају (тек почетак филма је био). Но, хајде да кажемо да је разлога за бригу ипак било, али свеједно је већи проблем са овим филмом што се мотиви понављају у недоглед; преко дана тема је секс и зашто Алиса треба/не треба да га има, а ноћу ту су страствени и пренаглашени Мартинови монолози. Све је већ кренуло да бива монотоно, а онда је почело нешто да се дешава (мада, објективно, филм радњу нема и поступци ликова се врте око спавања, разузданих журки и потпуно сведених дијалога), иако је можда било боље да не почне да се дешава ништа. Рејчел Тру је одвела своју најбољу другарицу са непознатим момцима и док се љубакала са једним од њих, други је вриштао, што су ово двоје протумачили као… сексуални крик након петнаест секунди? Углавном, тешко се могао видети смисао у било којој сцени, почевши малтене од прве. О међусобној повезаности сцена тек не вреди ни говорити.

Очигледно отуђена од било какве смислене радње, режисерка Ен Гурсо је све своје снаге усмерила ка сензуалној еротици и ту је постигла рецимо половичан успех. Једва нека таква сцена се издваја од просечног меког порно филма, рецимо она када Мартин убије Џордан Лад, па са њеном крви ради нешто што би била недвосмислена симулација кунилингуса док је Алиса са друге стране врата. Да, свакако је (најблаже речено) чудно, али то је ретко ефектна сцена. Финална сцена је све само не ефектна. Заправо, окршај ривала Мартина и Харолда је сасвим млак, баш као и глума свих глумаца. Филму се још штошта може замерити, типа да су споредни ликови употребљени само за поједине сцене или да су употребљени без икаквог оправдања, али је највећа замерка да је неиздрживо досадан.

Едукативни моменат: Рејчел је рекла Џордан како Алиса живи свој живот, Џордан свој, а Рејчел свој. И нико никоме не суди. Врло јасна поставка и најбоља могућа, рекао бих.

Оцена наставника:

1(немам никакве двојбе)

witch (Small)Вештица: Народна прича Нове Енглеске (The VVitch: A New-England Folktale 2015) је прича која прати породицу Пуританаца пристиглу у САД из Енглеске негде почетком 17. века. Ову породицу колонија је одбацила због чврстог става главе Ралфа Ајнесона и они су отишли и настанили се крај шуме на коју су наишли. Оно што нису знали је да су одабрали лоше место јер у тој шуми су живеле вештице и то веома зле.

Критички осврт: Оно што овај филм вероватно неће приближити већини публике је његов спор темпо и мрачна, али уједно и уверљива атмосфера пуна црних, сивих и браон тонова. Међутим, све то уједно и даје могућност ликовима да гестикулацијом, поступцима и дијалозима дају озбиљност драми јер овај филм по жанру то и јесте. Глумци су били на висини задатка и буквално сам осетио и био искрено дирнут њиховим безнађем које их је снашло. Њихови јади су у вези са отуђењем од друштва и чланова породице једних од других, те је њихова вера озбиљно пољуљана. У ствари, режисер (и уједно сценариста) Роберт Егерс је толико испреплетао та два мотива (отуђеност и помањкање вере) да нисам сигуран који има приоритет. Занимљиво је што ни у једном тренутку они не сумњају у то да Исус Христ заиста постоји. Они сумњају у његову милост и сопствену улогу у божанском плану. Углавном, ово је врло слојевита прича и шаље више порука. Једна од њих је да несрећа уме да удаљи људе, чак и оне који су нам врло блиски.

Некако пред крај, можда баш у право време, када је драмски део доживео кулминацију, започео је хорор део који је баш језив (посебно сцена када Кејт Дики верује да доји своје најмлађе дете). И завршио се на неочекиван начин. У сваком случају, ово је један добро и студиозно урађен филм. Свиђао се некоме или не свиђао, квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Ралф и читава његова породица толико су били заокупљени појмом греха, да нису ни примећивали када су га заиста починили. Фундаментална знања су важна, али се њихов значај губи ако немамо способност примене.

Оцена наставника:

5(сигурница)

boy (Small)Дечак (The Boy 2016) је хорор који се дешава у Енглеској. Тамо је завршила Американка Лорен Кохан, која је прихватила понуду двоје старих људи да буде дадиља њиховом сину. Проблем је што је њихов син у ствари – лутка.

Критички осврт: Лутка као застрашујуће биће није новина. Режисер Вилијам Брент Бејл ју је сместио у стварно језив контекст, тим пре што је пар стараца Дајана Харкасл и Џим Нортон очигледно погођен личном трагедијом која је такав контекст учинила и реалнијим и морбиднијим. Атмосфера је врло допадљива и погодна за овај жанр; све се одвија у дворцу и иако је време дешавања очигледно нека садашњица, све изгледа прилично старомодно, почевши од аутомобила којим Лорен долази. Међутим, оно што је Вилијам успео атмосфером, некако није успео радњом. Није разрађена и нимало је узбудљива, па чак ни преврат није изненађујући, тим пре што сам сличан видео у филму „Везана за кућу“ снимљеним две године раније. Тако да се добио врло блед ефекат, мада је прича заиста интересантна и има један добар потенцијал.

Едукативни моменат: Лорен је извела експеримент како би доказала да је лутка заиста жива и из њега је извукла погрешне закључке. Погрешни закључци могу и те како да одмогну сазнањима и формирању ставова, те није згорег да научимо и како се ради у науци на исправан начин.

Оцена наставника:

3(плус)

thmeg (Small)Мег (The Meg 2018) је заправо хипокористик за мегалодона, древну ајкулу која данас више не постоји. Тим научника, који финансира помало ексцентрични милијардер Рејн Вилсон, у технолошки напредној подводној истраживачкој станици, открио је да најдубље дно мора (Маријански ров) уопште није дно. Наиме, наишли су на слој водоник-сулфида испод кога је наново море са врло богатим живим светом. Међутим, већ када је прва екипа кренула у извиђање овог никад виђеног дубинског екосистема, наишла је на велики проблем и то буквално велики: 25 метара дугог мегалодона. Пошто је трочлана посада подморнице остала скршена на дну и у тешкој ситуацији, тим са станице је позвао искусног Џејсона Стејтама да их спаси. Он је то и успео, али ту мукама са џиновском ајкулом није био крај.

Критички осврт: Морам да признам да режисер Џон Тиртелтоб заиста влада ситуацијом и јако добро хендлује све ликове, а увео их је крдо и, када већ није могао да направи неку оригиналнију причу, онда је закомпликовао макар опробану класику и унео сјајне специјалне ефекте, маштовита техничка решења и божанствен подводни свет. При томе, учинио је филм врло узбудљивим и авантуре се само смењују, а посебно бих истакао напад на плажи који је интересантан због свег шаренила опреме купача у контрасту на мрачног мегалодона. Оно што Џон није успео то је да се ослободи патетике и ње има спорадично, али у већим дозама. Оно у чему је Џон успео је да не заврши филм општим местом и то поздрављам, иако је мало вероватно да неће бити наставка.

Едукативни моменат: У филму је речено да је мегалодон био дуг до 27 метара, што није баш тачно. Био је дуг око 18 метара, што га и даље чини највећом ајкулом икад. Велика бела ајкула достиже 6,5 метара (и то само женке), па ипак, изгледа да је баш она победила у компетицији са мегалодоном и разлог је његовог изумирања. Мањи не значи увек и слабији.

Оцена наставника:

4(вероватно би могло и три)

ajkulnadoIII (Small)Ајкулнадо 3: Ох, дођавола, не! (Sharknado 3: Oh Hell No! 2015) је, наравно, трећи наставак саге о ајкулама свих врста које се ковитлају у торнаду и успут једу све људе који се ту затекну. Ијан Зиринг, већ прекаљени борац против ајкулнада, добио је одликовање председника САД за своје подвиге, али се борба наставља јер овај натприродни торнадо руши чак и Белу кућу.

Критички осврт: Торнадо ајкула је спопао Вашингтон пре десетог минута филма. Нема околишања са ајкулама које упадају чак и у Белу кућу. Наравно, комплетан напад изгледа перфектно глупо. Тек понека фора је вредна пажње, попут оне када Ијан, његов филмски зет (Марк Макграт), председник Америке (Марк Кубан, који дефинитивно не зна да глуми) и потпредседница (Ен Колтер) дижу заставу како би пробуразили ајкулу и ставом дочаравају познати споменик у част америчких маринаца. Но, у овом филму почасти америчким вредностима ипак има превише.

У ствари, цео филм је глуп, што сам и очекивао после два одгледана наставка, али овај је и досаднији од њих. Дијалози су сведени, општих места има крдо, а патетике на тоне и ово потоње је оно што је потпуно научно фантастично у овој научној фантастици. Као што не могу да прихватим рози зрак из свемирског брода који јонизује торнадо и приземљује ајкуле, тако не могу да прихватим опроштајни говор Дејвида Хаселхофа од свог филмског сина Ијана када излази из тог свемирског брода у свемир како би постао херој… При чему је Ијан орошен сузама. Ајкуле у свемиру су малко поправиле утисак јер оне без проблема не само да одолевају суровом простору вакуума, већ су и даље гладне и врло усмерено улазе кроз пукотину на свемирског броду. Ијан их тада сече ласерском моторном тестером и нема везе што је опрема на поду, битно је да он лебди. То је толико глупо да је брилијантно и отуда плус на јединицу за овај филм. Међутим, онда се десило нешто што је преломило да овом филму ипак дам двојку. Наиме, Ијан се приземљио (из свемира) у ајкули која га је прогутала целог. Друга ајкула је прогутала његову филмску супругу Тару Рид. Она је пала недалеко од Ијанове, а онда се зачула моторна тестера. И прво што је Ијан извукао из исечене лешине је његов новорођени син! Тара је у међувремену оборила два светска рекорда: у необичности амбијента за порођај и у брзини порођаја, те је за бебом изашла потпуно фит, а стигла је и да навуче узани шортс. Нема смисла да излази обнажена, а и на лице места су дотрчале (мада је нејасно како су знале да треба баш ту) њихова кћерка Рајан Њумен и пријатељица Каси Шербо. Дејвид се, за то време, спустио на Месец. Напросто је непристојно и питати како је до тамо стигао.

Едукативни моменат: Ијан је веровао да је сан његовог филмског тате да одлети у свемир, али је прави мотив био да напокон постане херој свог сина. Ми не знамо мотиве других људи и није у реду нагађати, а посебно не осуђивати.

Оцена наставника:

2(на један, наравно)

Vivarium-poster (Small)Виваријум (Vivarium 2019) је хорор о брачном пару Имоџен Путс и Џеси Ајзенберг који су у потрази за кућом. Агент за некретнине, веома чудан Џонатан Арис, одвео их је у више него уређено насеље како би им показао кућу која је као створена да се у њој живи до краја живота. Док су разгледали двориште, Џонатан је нестао. Њих двоје су били затечени, али се нису много бунили; ионако им се понуда није допала и кренули су одатле. Испоставило се да је то немогуће и да они више никада неће напустити новостечени дом.

Критички осврт: Режисер Лоркан Финеган је желео да нам прикаже како пастелни рај може бити пакао и како врло уређен систем може изазвати хаос. Заправо, пружио је сан људима који прижељкују миран, породичан живот са кућицом у цвећу окупаном сунцем. Такође, пружио је сан о сигурном и добром послу и оба ова сна претворио у ноћну мору. Истина, користио је он ту мало играрију са другим димензијама и ванземаљцима, али суштински је у доброј мери гађао смисао оба ова прижељкивања тзв. средње класе. Док је умирала, Имоџен је управо ово и рекла; да је прижељкивала дом, на шта јој је „син“ Еана Хардвик рекао како је њена сврха да оспособи дете за живот и онда да – умре. На послу, један Мартин (Еана) смењује другог Мартина (Џонатана). У овом филму све је метафора и све је урађено заиста сврсисходно, иако је изгледало да ће оваква радња имати много празног хода. Заправо, филм нуди много више приче и детаља него што би се рекло на први поглед. Уз сјајног режисера, ту су и одлични глумци, посебно Имоџен.

Наравно, одмах ми је пало на памет да би филм могао да буде и критика савремених тенденција; да се упросечи (кроз системе образовања, на пример) и укалупи појединац како би буквално служио као радна снага. Немојмо заборавити ни модне трендове од којих је један свакако функционалност. Насеље у које доспевају Имоџен и Џеси управо је такво.

Оно што бих могао да замерим је што ликови нису довољно разрађени и ми суштински јако мало сазнајемо о њима, а у оваквим филмовима, где смо упућени на њихов карактер, то је неопходно. Такође, нема превише хумора, иако је изгледало да ће га бити. Но, опет, то није толико страшно да бих узео као већу ману.

Едукативни моменат: Некада и ред, тишина, пастелне боје и ведро небо не морају да нам пријају. И то је у реду и свакако треба имати помало од свега, па чак и хаоса и галаме. Али оно што је битније, савршен живот није онај који нам опште прихваћене вредности и друштво намећу, већ онај који нас чини срећним.

Оцена наставника:

5(да, дефинитивно)

scanerd (Small)Скенери (Scanners 1981) је филм о људима који имају телепатске способности. Један од њих је Стивен Лек, човек који живи као бескућник и једе остатке у ресторанима брзе хране. До њега је дошао професор Патрик Макгуан, који му је обелоданио да има моћи, али и да није једини. Он га регрутује да пронађе и савлада злоћудног Мајкла Ајронсајда, који има грандомазне планове да завлада светом са армијом скенера које је окупио.

Критички осврт: Режисери Дејвид Кроненберг и Кристијан Диге сувише су закомпликовали радњу, али су се до краја некако испетљали, направили преокрет и смислену причу. Ово је дефинитивно добар СФ, свакако култни, али има својих недостатака. Има превише узалудне јурњаве и сви окршаји се завршавају врло слично; скенери наоколо дисциплинују све оне који их нападну и нема ту много ни узбудљивих, ни ефектних сцена. Једна таква, ипак, свакако је она спочетка када Мајкл учини да другом скенеру у конференцијској сали експлодира мозак. Такође, пребрзо се дешава преображај Стивена од бескућника до тајног агента и његова мотивација (као и Патрика и Мајкла) није најјаснија. Има и логичких грешака, па је тако, услед хаварије која је настала када је Лоренс Дане искључио компјутерски програм за који се умно конектовао Стивен, експлодирала чак и телефонска говорница, а Стивену се слушалица истопила у руци без последица. Додуше, имао је рукавицу, али тешко да би га она могла заштитити.

Едукативни моменат: Патрик је желео да се његови синови понашају онако како је он замислио, а не како они желе. На крају је и њега самог и све друге то скупо коштало. Не треба да намећемо сопствену вољу јер то може да створи отпор и контраефекат.

Оцена наставника:

4(пљус)

fantasy (Small)Острво фантазија (Fantasy Island 2020) је филм о острву из наслова на које је дошло петоро људи који су победили на наградном конкурсу. Њихов домаћин Мајкл Пења објаснио им је да ће им острво омогућити да доживе своју фантазију, али им је одмах истакао и два услова. Један је да не могу да промене фантазију, а други је да морају да учествују у фантазији до њеног логичког завршетка. Не могу да је прекину. Гости су се запитали зашто би то уопште учинили, али врло брзо постаће им јасно.

Критички осврт: Овај филм је критика исецкала, али ја не бих био толико строг, без обзира на очигледне мањкавости. Најпре, тема није претерано оригинална и иде у врло предвидљивом смеру. Јасно је да ће се фантазије претворити у ноћне море. Прелаз из лепог сна у ноћну мору није баш увек највиспренији могући, али сама прича јесте солидно испричана и одржива је. И преврат који се дешава и укључује све ликове је врло добро осмишљен. Није баш одличан јер је превише погодан и питање мотивације Луси Хејл је донекле дискутабилно. Ипак, најпроблематичније је у овом филму што режисер Џеф Водлоу није направио јасну разлику између фантазија, жеља и потреба. Наиме, испада да је фантазија Порше Даблдеј да Луси буде заувек са својим дечком?!? Разумем ја да је то тада било решење за све, али разумем и да су фантазије лична ствар и самим тим усмерене ка себи самоме.

Ипак, динамика филма је задовољавајућа и он заиста држи пажњу. Глума ме баш није оборила с ногу, али је прихватљива за једну овакву лагану забаву.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: будите обазриви са оним што желите – можда се и оствари.

Оцена наставника:

4(мало више поклоњена)

roler (Small)Ролербол (Rollerball 1975) је футуристички филм рађен према краткој причи Вилијама Харисона, који је и сценариста овог филма. У свету који не воде владе, већ корпорације, омиљена је игра ролербол. То је врло насилна игра, али изгледа да је читаво друштво фасцинирано и у доба утакмица буквално никога нема на улицама. Звезда тима из Хјустона је Џејмс Кан, који је неприкосновени шампион већ читаву деценију. Челник компаније за продају енергената Џон Хаусман, за чији тим Џејмс игра, захтева да се овај повуче из игре. Џејмсу није јасан такав захтев с обзиром на његов успех и он врда пензију, али истовремено покушава да сазна више о новонасталој ситуацији. И не проналази одговоре, али успева и да остане у игри, у којој се, са сваком новом утакмицом, мењају правила тако да се игра трансформише у праву борбу гладијатора.

Критички осврт: Сећам се да смо, као клинци, имитирали јунаке овог филма и то на санкама, скијицама и ко је већ шта имао. Тако да овај филм буди лепе успомене. Међутим, филм ипак није дечји. Напротив, аутори филма нам од самог почетка показују да ће он бити више од пуке забаве и акције. На почетку утакмице не чује се државна, већ корпорацијска химна. Још у та давна времена, готово пола века од данас, јасно је било да капитализам није идеално решење и да он временом мора да кулминира (као и што и јесте) у правцу дехуманизације. Такође је било јасно да државе води профит, а не народ. И то је тек део друштвених појава које су режисер Норман Џвисон и сценариста Вилијам приказали и исказали бројне недоумице, углавном кроз врло бритке дијалоге. Филм врца од порука и сарказма, а његова актуелност је више него очигледна.

Филм је добро снимљен и за сваки кадар постоји добро оправдање зашто је крупан или са камером која се тресе, али је ипак претерано развучен. Мислим да је минутажа од преко два сата солидно могла да се сажме на стандардних сат и по. Посебно је Норман претерао са дужином сцена саме утакмице, али разумем да је морао неком акцијом да обогати више него сиромашну радњу.

Едукативни моменат: Овај филм говори о индивидуалном труду, упркос неприкосновености система. Појединац може да се издигне и може да мења ствари и иако је то Џејмсу успело у научној фантастици, многима ће то успети и у стварном животу. Мислите о томе јер можда је управо неко од вас тај појединац.

Оцена наставника:

4(минус)

monday (Small)Шта се десило с понедељком (What Happened to Monday 2017) је још један футуристички филм који започиње у 2043. Пренасељеност је узела свој данак и читавом човечанству прети пропаст. Зато је донесен закон који је предложила Глен Клоус под називом „политика једног детета“. Међутим, због повећања ГМО почели су да се рађају идентични близанци у већем броју. Ова политика је предвиђала да породица може да задржи једно дете, док сва остала браћа и сестре морају да се криогенски замрзну и тако чекају док се не смањи бројност људске популације. У таквој ситуацији кћерка Вилема Дафоа родила је седам кћерки и умрла на порођају. Вилем је успео да направи договор са лекаром да то не пријави властима, а он се прихватио одгајања унучица и научио их је да делују као тим, дајући привид спољном свету да су све оне једна особа (идентитет су преузеле од своје покојне мајке). Свака од њих је добила име по дану у недељи и то је био једини дан када су могле да напусте кућу. И тако су опстале тридесет година, а онда су започели проблеми.

Критички осврт: Филм почиње једним веома значајним, економским, еколошким и хуманим питањем пренасељености људима. Режисер Томи Виркола се није много бавио општом сликом, осим у неколико кадрова, већ је ситуацију преселио у необично окружење које чини седам идентичних сестара, макар по изгледу. Суровост система приказао је што кроз детаље (сцена када Вилем својим унукама редом сече прсте, веома је ефектна), што кроз врло грубу акцију. Сцена када се сестре туку са војницима одрађена је маестрално, ако занемаримо да би готово свака нанесена повреда бацила човека у кому, ако већ не убила на месту. Акција у филму пати од свих дечјих болести од којих иначе пати читав тај жанр. Рецимо, када њих десеторица добро обучених војника јури прилично повређену сестру, увек некако она има поприличну предност иако су само у сцени раније били удаљени неколико корака. Но, ипак, морам да кажем да је акција свакако узбудљива и прединамична.

У филму има и логичких грешака, па тако полицијски тим, који је упао у стан сестара, најпре је убио портира и то је некако прошло без икаквог осврта, а и питање је где су нестала тела свих тих полицајаца, као и једне сестре која је том приликом страдала. Такође има и предвидљивих момената и било је јасно шта се крије иза криогенског сна. Уосталом, економија било које државе не би могла да подржи тако високу технологију примењену на тако велики број деце. Такође, било је јасно какву ће поетску правду доживети лекарка која то ради деци, када је се Нуми Рапас дочепала. Но, најпредвидљивији моменат је био тај ко је заиста издао сестре. Могуће је да је то Томи могао и виспреније да прикрије, али не видим како. Без обзира на то, прича је свакако добра.

Нуми је овде могла да покаже све свје глумачко умеће јер је имала да ослика седам карактера, али нису сви једнако дошли до изражаја, што због тога што су кратко трајали у филму, што зато јер неке карактерне црте напросто нису упечатљиве.

Едукативни моменат: Глен је у свом завршном говору у једном била у праву; ради добробити људи некада морају да се доносе тешке одлуке. Тамо где није била у праву је да се добробит може градити на несрећи неких јер онда више не причамо о добробити човечанства, већ о олигархији.

Оцена наставника:

4(ма, може плус)

Лако Је Критиковати 143

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

necronomicon (Small)Некрономикон (Necronomicon 1993) је омнибус сачињен из четири приче које су базиране на причама Хауарда Филипса Лавкрафта. Хауарда глуми Џефри Коумс који је сазнао да се Некрономикон, књига мртвих, налази у библиотеци једног манастира. Позивајући се на свој углед, успео је да изведе да га пусте у библиотеку и тамо је украо кључ монаху. Тај кључ откључава посебну просторију у којој се Некрономикон налази. Тако је Џефри успео да се домогне књиге и почео је да је чита, те дознао о фантастичним догађањима.

Критички осврт: Приче су врло маштовите и врло захтевне, што специјални ефекти углавном нису адекватно пропратили. Рецимо да изгледају старо најмање једну деценију. Све четири приче су довољно интригантне, па донекле и застрашујуће. Занимљиво је да су тројица режисера Кристоф Ган, Брајан Јунза и Сузукеј Канејко изгледа донела консензус о томе да је љигаво исто што и страшно, тако да у свим причама само липте неке густе и обојене течности у које сигурно не бисте умочили прсте.

„Утопљеница“ ми је најбоље испричана прича и мој фаворит. „Хладноћа“ је превише погодна и превише предвидљива и као што је нејасно како је новинар Денис Кристофер тако наивно ушао у кућу Бес Мајер (коју сумњичи за масовна убиства), тако је било врло јасно да ће у чају који је од ње добио бити средство за омамљивање. „Шапат“ је солидан, луцидан и има потенцијала, а и искоришћене су неке прилично оригиналне цаке, док „Библиотека“ није имала веће шансе као везивна прича. Но, када бисмо рачунали просек за све те приче, свакако је утисак позитиван.

Едукативни моменат: Дејвид Ворнер је у другој причи тачно описао криптобиозу; да је то стање у које поједини организми упадну, када им се метаболизам готово угаси, те тако могу да поднесу екстремне услове попут потпуног недостатка воде и кисеоника или прениске температуре. Дејвид је као пример искористио амебу (она прави цисту, чак и када је окована ледом), а још један пример би био водени медведић. Ето мало и биологије.

Оцена наставника:

4(малко поклоњена)

frombeyond (Small)Од изван (From Beyond 1986) је филм такође рађен према причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На колико-толико осамљеном имању двојица научника Тед Сорел и Џефри Коумс успели су да покрену свој изум, машину коју су назвали резонатор, а која омогућава да се уђе у другу димензију. Теду ова димензија представља врхунац његовог истраживања, али у њој обитавају опасна бића.

Критички осврт: Иако је филм настао у деценији наивности, морам признати да дијалози заиста имају неког смисла, па чак и научног. И сама прича има смисла, а и мотиви ликова су у доброј мери оправдани.

Овде се меша хорор и еротика, што није необична комбинација, а овде доста добро и фасују једно уз друго јер је у питању некакав облик СМ-а. Нешто као у „Уздизању пакла“, са тим да је овај филм настао годину дана радније, па преписивања није било. Но, истина је да је режисер Стјуарт Гордон добро искористио еротичност својих протагониста, Барбаре Крамптон пре свих, те уједно и добро померио границе година које треба да имате да бисте гледали овај филм. Но, као што написах, добро је он уклопио те сцене, оне никако не сметају, напротив. И хорор део је прилично успео, са више гадним него страшним сценама додуше, али врло маштовито осмишљене са колико-толико успелим специјалним ефектима. Допала ми се туча између Теда и Џефрија на крају која је заиста инвентивна; када излазе један из другог, просто се преливају и глођу до костију… Тешко је речима дочарати, треба видети. Као и цео филм, који је, сигуран сам, култни и то заслужено.

Едукативни моменат: Џефри је поменуо пинеалну жлезду (епифизу) као мистичну жлезду, односно треће око. Истина је да ништа нема мистичног у њој. То је мала жлезда смештена између можданих хемисфера и регулише будност и спавање преко хормона мелатонина. Одговорна је за још неке процесе, али ниједан натприродан.

Оцена наставника:

5(може)

americkiuparizu (Small)Амерички вукодлак у Паризу (An American Werewolf in Paris 1997) је наставак филма из 1981, када је амерички вукодлак гостовао у Лондону. Том Еверет Скот је са двојицом другара Филом Бакманом и Винсом Вијлуфом на пропутовању по Европи, односно Паризу. Један од његових планова је да упозна софистицирану девојку и то му се и дешава на Ајфеловом торњу. Осетио је љубав на први поглед и решен је да освоји девојану, али ће сазнати да мистериозна лепотица крије страшну тајну.

Критички осврт: Критика није исекла, она је пресекла овај филм. Ја не бих био толико строг. Истина, овај филм има гомилу мана, као што је исфорсиран први Томов састанак са Жили Делпи, али је опет некако симпатичан, ведар. Такође је и глума префорсирана (посебно млађахног Тома), мелодраматике има преко сваке мере, као и не баш логичних поступака ликова. Причица је класична, али је интересантан начин како је режисер Ентони Волер дошао из тачке А (где обично млади крећу у луд провод) у тачку Б (где млади доживљавају хорор) и морам признати да је градио радњу значајно студиозније него у просечним, испразним хорорима. И при томе је успео да задржи ту романтичну ноту кроја провејава кроз цео филм (која подсећа на „дракулску“ љубав, али овде срећну и сведенију). При томе унео је врло ефектне сцене, попут оне у катедрали, а има и хумора као када немртва Џули Боуен покушава да звижди или када Фил истрчава из поменуте катедрале. Свакако је Ентони показао један добар потенцијал, који, како ми се чини, касније није разрадио и није направио богзна какву каријеру. Осим каријере, ако ћемо искрено, Ентони није разрадио ни филм. Тако да у радњи има рупа и то правих рупа; сцене се смењују, али је често врло нејасно како се ситуација у претходној сцени заиста разрешила.

Едукативни моменат: Пјер Косо је пропагирао нацистичке, скинхед идеје и ипак је пропао. Победила је љубав, односно Жили и Том, и ја заиста верујем да је тако и у животу, а не само у научној фантастици и да ће љубав увек победити мржњу.

Оцена наставника:

3(објективно је можда и мање, али ипак додајем и плус)

turning (Small)Скретање (The Turning 2020) је модерна адаптација приче „Окретај завртња“ из 1898. писца Хенрија Џејмса. Макензи Дејвис је учитељица која је добила понуду да буде приватни учитељ девојчици на богаташком имању. Веровала је да ће ово бити лаган посао за њу, али се грдно преварила. Наиме, девојчицин старији брат Фин Вулфхард је врло проблематичан, а кућепазитељка Барбара Мартен је задрта стара дама. Но, највећи проблем су застрашујуће необјашњиве ствари које се дешавају у кући.

Критички осврт: Режисерка Флорија Сигизмонди је направила сличну „грешку“ као и многи пре ње, односно правила је хорор од самог почетка и то тамо где му место није. Макензи је тражила девојчицу у штали (како би је упознала) и све је то пропраћено застрашујућим звуцима и ничим изазваном неизвесношћу. При томе ми још увек ни не наслућујемо шта би заиста могло да уплаши нову дадиљу. Такође, Флорија није успела да избегне општа места, као ни класичне хорор сцене које вас тргну уз изненадни звук. Међутим, највећи проблем са овим филмом је што је досадан. Флорија је набацала толико необјашњивих ствари које се дешавају некако насумице и ништа се не открива и више од половине филма тапкамо у месту. Уз то, ту је тај иритантни клинац Фин (који добро глуми, додуше) и потпуно нејасан однос између њега и Макензи, као и њен статус. Она јесте дадиља, али некако испада да је она малтене старатељ деце, што никако не може бити. Она је унајмљена, да тако кажем, и може отићи било када. Барбара је слушкиња, кућепазитељка, шта ли је већ и очигледно није старатељка ни она. Право је питање шта малолетна деца раде сама у дворцу без родитеља, односно старатеља? Ко је то дозволио и ко је уопште запослио Макензи? Још једна нејасна ствар је зашто је Мекензи трпела све то што је трпела. Питање мотива овде је више него дискутабилно.

Не могу да грешим душу, ово је технички добро урађен хорор са сасвим солидном глумом, али није унапредио поджанр у којем је рађен ниједним детаљем. Крај донекле поправља утисак јер има некакву идеју, али на неки начин и обесмишљава целу причу. Утисак је једва осредњи.

Едукативни моменат: Када је кренула да буде гувернанта, Макензи је рекла својој цимерки Ким Адис да ако упореди свој посао у школи где подучава 25 немирне деце са тим што ће бити дадиља једној девојчици, свакако је лакше. Испоставило се управо супротно. Ниједан посао не треба потцењивати.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

hountedhoused (Small)Уклета кућа 2 (A Haunted House 2 2014) је наставак истоименог филма снимљеног годину дана раније. Марлон Вејанс је покушао да спаси своју демоном запоседнуту вереницу Есенс Аткинс, али све је пошло по злу и она је умрла. Марлон је, са својим рођаком Ефионом Крокетом, побегао са лица места и годину дана касније већ је имао нову жену Џејми Пресли. Са њом и њено двоје деце се уселио у нову кућу, али се испоставило да је и та кућа, попут оне из претходног филма, уклета.

Критички осврт: Заправо ми је нејасан мотив да се сними овај филм. Форе су практично истоветне оном у првом наставку, што је вероватно требало да буде фора само по себи. Међутим, успела није највише зато што форе и у првом наставку нису биле смешне. И прича је иста, мада су сада овде пародирани други филмови, а и од уводне сцене је било јасно на коју страну ће ићи. И не само што су рециклиране форе из претходног дела, већ су се рециклирале током читавог филма, па је Марлон у више наврата имао хистеричне нападе приказане кроз сецкане сцене. Добро он то ради, али ипак… Свеукупан утисак је да није смешно, није ни инвентивно, а још мање смислено као целина.

Едукативни моменат: Марлон се понадао да ће уз нову жену имати нову прилику. Ипак, није успео да побегне од лоших дела које је починио раније. Од одговорности не можемо побећи само тако што ћемо напустити све оно што смо урадили.

Оцена наставника:

1(наравно)

WEB-motner (Small)Ја сам мајка (I Am Mother 2019) је аустралијски постапокалиптични СФ. У свету у коме више нема људи, у технолошки напредној бази, робот, који себе назива Мајком, одабрао је један од замрзнутих фетуса и иницирао његов убрзани развој. Добила се беба коју је Мајка одгајила и која је израсла у младу девојку Клару Ругард. Девојка показује добре резултате на тестовима које јој Мајка задаје и њихов суживот изгледа добро. То ће пореметити упад Хилари Сванк у базу, од које ће Клара сазнати врло узнемиравајуће информације.

Критички осврт: Ово је једна добро и интелигентно испричана прича и то са врло скромним буџетом. Режисер Грант Спјутор је успео да угради читаву једну филозофију о људским поступцима и карактеру и при томе је одговорио на кључна питања, јасно раздвајајући битно од небитног. Није се бавио детаљима ако за њима није било потребе, мада у филму детаља има. На пример, у једном тренутку робот који је персонификација мајке не може да покреће руку у довољној мери, да би се Клара побринула за то. Ми тек касније видимо да је и то, као и све остало, био део маестралног плана вештачке интелигенције. Крај је стварно ефектан и заправо објашњава све; зашто прва кћерка (Хилари то сасвим извесно јесте) није успела, док трећа јесте. Ситних грешака има (па тако јак ветар са мора није одувао папирног коњића кога је Клара направила за Хилари), као и предвидљивих момената (да Хилари неће желети анестезију током операције и да ће је извести Клара), али то је заиста занемарљиво. Морао бих да похвалим глуму обе глумице, која је врло солидна, а и глас који је Мајци позајмила Роуз Берн је пун погодак. Све је добро у овом филму и тешко да вас може оставити равнодушним.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је за Клару све било тест. И тако и јесте. Тестови нису само они које радимо када уписујемо средњу школу или факултет. Прави тестови су животне ситуације.

Оцена наставника:

5(врло добра, чак одлична)

neon (Small)Неонски демон (The Neon Demon 2016) је прича која прати шеснаестогодишњу девојчицу Ел Фанинг, која је остала без родитеља и дошла у Лос Анђелес како би постала манекенка. То јој је и пошло за руком и она је напросто зачарала модне креаторе и фотографе, али и изазвала љубомору других манекенки што ће се показати фаталном.

Критички осврт: У овом филму је пре свега битна естетика. Неко би могао да замери режисеру Николасу Виндингу Рефну да је естетику претпоставио причи, али, руку на срце, имао је и оправдање. Наиме, филм се бави модом, а како каже Алесандро Нивола „лепота није најважнија, она је једина“. Николас моду и глорификује и демистификује истовремено. Од овог режисера сам гледао само један филм „Уздизање Валхале“ (пошто је он само закорачио у жанрове које волим), али иако су оба ова филма сасвим различита, сличности постоје и можда су и својственост Николасовог рада. Његови филмови су сачињени не из покретних, већ уметничких слика, врло су спори, али са врло јаким порукама које прилично гађају суштину. Карактери које бира врло су живописни, они плене, иако су чудни и особењаци. У овом случају врло изражени особењаци јер се ради о хировитим модним властелинима. Истина, ликови нису разрађени, али у овом случају то некако ни није било битно. Врло интересантан део овог филма је онај који је посвећен хорору јер је невероватно језив, значајно више него у класицима тог жанра. Рецимо, када Кијану Ривс убија младу Елину комшиницу или када Џена Малон има некрофиличну епизоду. Сам тај контраст бруталног и гламурозног је сасвим успео у овом филму, рекао бих као и све остало. Уз то, Николас је показао изузетну храброст и заиста померио границе тог бруталног, па ипак некако није претерао преко сваке мере. Он је чак и натприродни моменат сасвим дозирао, мада све је ту; ритуално жртвовање младе девице и ефекти моћи која постаје очигледна.

Заправо, дијалози у филму нису ни претерано чести, ни претерано јаки. Николас није правио овај филм како бисмо га прочитали попут некакве књиге, већ како бисмо га искусили. Он поставља питања не кроз реплике, већ кроз поступке. Када Ели умире, она гледа у небо за које је сама тврдила да се осећа маленом у односу на његову величину и то је такође једно од питања које морамо да поставимо о сопственом животу; колико има смисла нека шира, велика слика, универзалне и више друштвене вредности, ако јој ми не сведочимо. Прича се на крају колико-толико заокружује и свеукупно заиста оставља утисак. Похвалио бих и музику.

Едукативни моменат: Чак и у модном свету лепота није све. Аби Ли Кершо и Бела Хиткот су лепотице без сваке сумње, али су остале у Елиној сенци јер је она ипак имала нешто што оне немају. Дакле, лепо је бити леп, али треба радити и на много чему другом.

Оцена наставника:

5(ту је негде)

GRETEL-HANSEL-MCLEOD (Small)Марица и Ивица (Gretel & Hansel 2020) је екранизација познате бајке браће Грим. Марица (Софија Лилис) је принуђена да оде из мајчине куће и са собом је повела свог млађег брата. Племенити ловац Чарлс Бабалола, кога је успут упознала и који је је спасио од немртвог, упутио ју је до људи који ће их збринути, али она није стигла до њих. Наместо тога завршила је у кући више него чудне Алис Криге, која има некакве намере, по свему судећи нимало добре.

Критички осврт: Ово је један заиста мрачан филм, што је режисер Оз Перкинс дочарао и фотографијом (која је безмало сјајна), али и самом причом. На почетку, у уводној нарацији, он креће као бајка, али онда поприма сасвим другачији, драмски ток. Марица је и у овој причи изгубљена девојчица, али не у шуми, већ у нехуманом систему друштвеног поретка тог давног доба. Она живи буквално на ивици езистенције са поремећеном мајком и наметнутом бригом за млађег брата. Читаву ту ситуацију је режисер заиста озбиљно поставио, иако она делује бајковито, односно одговара оној описаној у бајци каквој знамо.

Дијалози су врло виспрени, а ликови сасвим гротескни. Заправо, Оз је учинио све што је било у његовој моћи да ову причу учини паметном и дојмљивом, и то је и постигао. Филм је прилично спор, али опет је врло испуњен. Оно што је интригантно у овом филму су детаљи, који су довољно упечатљиви да их не можемо прескочити. У једном тренутку Софија гледа на раскошну трпезу Алис, а кроз отвор који је троугластог облика. Софијино око кроз такав отвор веома подсећа на знак масона. На самом почетку отац лепе девојчице (касније вештице) је „указао поверење тами“, а тај мотив се понављао више пута. Право питање је шта је Оз желео да поручи овиме. Можда је само поставио ствари једноставно; сваку намеру и сваки поступак протумачићемо онолико добро или лоше колико сами то желимо. Све зависи од нашег угла посматрања. То каже и Софија на крају, а наше је да се (не) сложимо са њом.

Још да додам да ми се свиђа и музика, иако некако одудара од атмосфере филма.

Едукативни моменат: Алис је упозорила Софију да буде опрезна и не покреће нешто што не може да заустави. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

5(си)

glass (Small)Стакло (Glass 2019) је последњи део трилогије којој припадају „Несаломљив“ из 2000. и „Подељен“ из 2016. Тројица људи Џејмс Макавој, Брус Вилис и Самјуел Л. Џексон су у психијатријској установи на посебном третману. Њихове случајеве води Сара Полсон, психијатар чији је циљ да их убеди да они нису суперхероји. Њихове моћи изгледају стварне и импресивне, али ће она унети оправдану сумњу. Ипак, Самјуел, као мозак ове групе, учиниће све да докаже супротно и то читавом свету.

Критички осврт: Обично режисери када направе искорак из супергеројштине ураде заиста искорак. Режисер М. Најт Шјамалан искорачио је неколико корака и направио сасвим другачију причу, донекле оригиналну и довољно интелигенту, са солидним преокретима. При томе уопште није користио импресивне специјалне ефекте и епске битке, што је својеврсно мајсторство. Утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао да све што је изузетно може бити објашњено рационално, али ипак да буде стварно. Самјуел иначе глуми суперхероја чија је моћ у интелекту и ова реченица то и доказује.

Оцена наставника:

5(баш, баш солидна)

redson (Small)Супермен: Црвени син (Superman: Red Son 2020) је цртаћ о суперхероју из наслова који је јунака сместио на тле СССР-а. Када је, као мали, Супермен открио какве моћи има, он се ставио на распологање држави. Међутим, пошто је открио да Јосиф Стаљин, тадашњи председник ове државе, лоше поступа са народом, убио га је и преузео власт. Тада се Супермен суочио са непријатељима изнутра, попут Бетмена, али и споља – Лексом Лутером из Америке. Без обзира на све препреке и противнике није одустао од сна да свет учини бољим за људе.

Критички осврт: Врло интересантно направљена варијанта приче о Супермену и читавој његовој екипи у алтернативној историји. Иако је Америка на крају победила, у овом филму нема баш стриктно добрих и лоших ликова. У оквире СФ-а убачена је једна врло озбиљна, политичка, али и социјална прича, са личним драмама ликова и све је то испало прилично добро. Маштовит цртаћ, са онолико сурових момената колико је било неопходно, без много претеривања.

Едукативни моменат: Супермен је схватио да је био толико доследан сопственим идеалима да није био у стању да види стварност. И то идеали свима нама могу да ураде, ма колико год нам изгледали добро. У свему треба имати меру (па и у идеалима којима тежимо), а није лоше и имати слуха и за друге људе, при томе.

Оцена наставника:

5(солидна једна)

Лако Је Критиковати 134

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

race (Small)Људска трка (The Human Race 2013) је филм о групи људи који су се задесили на непознатом терену и натерани су да се међусобно тркају. Уколико то не учине или ако прекрше неко од поменутих правила, умреће. Иако не знају ко их је ту довео и зашто им то ради, протагонисти су схватили да су у реалној опасности и чине све како би преживели.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коцку“ и претеча је добрих филмова попут „Круга“ из 2015, „Експеримента Белко“ из 2016. и „Ескејп рума“ из 2019. Међутим, битно је лошији у односу на све побројане филмове. Најпре, животна прича Брајане Лорен Џексон остала је да виси некако на почетку филма и заиста јој смисао не видим. Она је прва страдала и иако и треба, јер заиста лоше глуми, нејасно је што је филм започео са њом. Једино објашњење је да је режисер Пол Хог желео да нам покаже како ће филм бити потпуно неизвестан што се тиче тога ко ће преживети, те да очекујемо разна изненађења. У прилог томе говори и то да је један од главних ликова Пол Макарти-Бојингтон убијен усред филма и то очас посла, што бисмо рекли. Ипак, то некако није довољан разлог за такав и толики увод у причу.

Пол Хог се заиста потрудио око режије, па је чак увео и неке паралелне кадрове или како се то већ зове, али дијалози нису најбољи, а и нарација која објашњава правила трке понавља се превише пута. Ту су и прилично лоши специјални ефекти, а и поједине сцене су толико префорсирано сурове да изгледају као цртани филм о Тому и Џерију. У ствари, Пол Хог се толико фокусирао на насиље да су изостале поруке филма. Заправо, тема има један одличан потенцијал – да су људи принуђени да се тркају све време, што је дефинитивно применљиво на животне ситуације (односно живот уопште), али то апсолутно није искористио. Зато је и повезивање трке са животним причама Брајане, Пола Макартија-Бојингтона и Едија Макгија испало више као један лош „калем“.

Но, насиље и јесте једини адут који је Пол Хог могао да искористи јер сама трка није имала много шансе да буде узбудљива. Сувише је кућа, зграда, тунела, степеништа, ходника, путева… Тешко је пропратити ко је у којем тренутку где и ко ће по други пут некога престићи, што је значајно за радњу јер је једно од правила које ликове може коштати живота. Крај донекле поправља утисак и даје смисао целој овој авантури, али реално ништа што би било претерано маштовито.

Едукативни моменат: Када је Триста Робинсон гурнула Едија на траву (која је за тркаче смртоносна), спасиле су га штаке. Заправо, испоставило се да оно што је мана, сада је постало предност. Зато никад не потцењујте ни себе ни друге због мана које имате или имају јер врло лако може да се згоди да се изненадимо.

Оцена наставника:

2(плус)

carriers-promo (Small)Клицоноше (Carriers 2009) је постапокалиптични филм који говори о пандемији која је побила већину становништва. Филм прати судбину четворо младих који покушавају да стигну до обале океана и хотела за који верују да им може бити уточиште.

Критички осврт: Режисери браћа Пастор направили су добар спој трилера и драме и у првом случају сцене учинили и застрашујућим и узбудљивим, а у другом тескобним, пуним одлука које и те како имају тежину. И у оба случаја неће вас оставити равнодушним. Заиста, режија је у овом филму беспрекорна. И прича је добра, као и музика. Но, оно што је најбоље у овом филму је преиспитивање онога што је заиста добро и што је лоше. Алекс и Дејвид Пастор су своје протагонисте непрекидно стављали на искушења где је та танка линија коју треба повући, колико су заиста правила одржива и где престаје љубав. Можда су филм могли да заврше и малко другачије, али и овако је сасвим добро. И морам да похвалим и глумце који су сви од реда сјајни, мада признајем да ме је Крис Пајн пријатно изненадио јер нисам очекивао овакав глумачки потенцијал.

Едукативни моменат: Крис је морао да се суочи са неумољивом стриктношћу сопствених правила оног тренутка када је сам постао изузетак. Но, колико год сурово изгледало, правило је добро само ако се примењује увек, чак и када се односи на нас и када нам не иде на руку.

Оцена наставника:

5(заиста може)

lifeforce_po (Small)Животна сила (Lifeforce 1985) је филм рађен према роману „Свемирски вампири“ Колина Вилсона из 1976. Приликом проучавања Халејеве комете, посада свемирске летелице са Земље наишла је на ванземаљски свемирски брод. Вођени радозналошћу, ушли су на брод и тамо пронашли, између осталог, три савршено очувана хуманоида у стакленим капсулама. Капетан Стив Рејлсбек је одлучио да та тела понесу са собом и то се показало као кобна грешка.

Критички осврт: Не могу да кажем да је прича лоша, али оно што морам да приметим је да је режисер Тоуб Хупер направио замешатељство најмање три поджанра са врло различитим сензибилитетима и вртео их је као рингишпил, тако да уопште нисте сигурни шта гледате. 🙂 Један поджанр је свемирска фантастика, други је зомби, односно вампирска апокалипса, а трећи би био модернизована, технолошки унапређена и обрнута романсирана прича о Дракули. Дракула је у овом случају – она, односно глумица Матилда Меј. Она је у телепатској вези са Стивом, њеном одабраном жртвом, али та веза није баш да су њихови умови повезани, већ више некако Стивов ум лебди негде изнад Матилде и снима је с висине или где је већ постављена камера. 🙂 Можда је то неки нови вид телепатије: видео-камера-телепатија. 🙂 Наивне осамдесете нам приказују и наивну логику. Но, добро, свакако филм има својих рупица и рупа. Глумаца има много и углавном су добри, мада за неколико нијанси више драматични него што је права мера. Оно што је свакако Тоуб урадио јесте да је максимално искористио дражи прелепе и презгодне Матилде (и ту не мислим на глуму), а и мало је померио границе, те је Стив страсно пољубио Патрика Стјуарта. Додуше, Матилда је Патрику узурпирала тело, па и на тај пољубац био упућен њој. Ако је веровати појединим изворима, то је Патриков први филмски пољубац. 🙂

У сваком случају, врло маштовито и интригантно, али развучено преко сваке мере. Сама потрага Стива и Питера Ферта за Матилдом наоколо Лондона малко је на стакленим ножицама, а и чини ми се да је тај део заправо био вишак. Крај је интересантно решен, тако да је на неки начин испао повољан за вампире, донекле и људе, па и заљубљени пар – Матилду и Стива, малтене „хепи енд“ и „вин-вин“ ситуација, што у ствари никако не би требало да буде. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму смо видели да вампири не морају да пију само крв, већ животну енергију. И у реалном животу постоје „вампири“, људи који нам црпе енергију, време или новац. Такви људи су тзв. емоционални вампири и идеалне жртве су оне које не знају да кажу не. Научите да говорите ту реч. 🙂

Оцена наставника:

4(рецимо)

ад-астра (Small)До звезда (Ad Astra 2019) је филм о астронауту Бреду Питу који добија задатак у оквиру тајне мисије. Наиме, Земљу погађају необични струјни удари и односе људске животе. Војна команда верује да је узрок свемирски брод послат у свемир пре много година са мисијом да пронађе интелигентан живот. Тим бродом је командовао Бредов филмски отац Томи Ли Џоунс и изгледа да је он још увек жив. Зато је Бредов задатак био да оде на Марс јер само одатле може да пошаље поруку оцу да отклони опасност која са његовог брода пристиже. Ипак, показаће се да то није довољно и да ће Бред морати да оде све до Нептуна.

Критички осврт: Филм одише депресивном атмосфером и није ми јасно шта је режисер Џејмс Греј желео њоме да постигне, али оно што свакако јесте постигао је да ме је сморио практично од почетка. Толико је ставио у фокус Бреда и његове комплексне психичке тегобе, да је фантастични део скрајнуо негде у периферију вида. И то је штета јер је филм са изузетним специјалним ефектима и са истом таквом продукцијом. Не могу да грешим душу; Бред је изузетно изнео улогу, као и сви ликови около њега.

Џејмс је очигледно велики поштовалац „Одисеје у свемиру“, али плашећи се да неће моћи да понови успех тог филма (или из већ неког другог разлога), није баш сасвим остао доследан том поджанру, већ је дао дашак акције и хорора и убацио је пирате на Месец и мистерију норвешког свемирског брода који је одаслао С.О.С. сигнал. Ти делови баш штрче и пошто је то и Џејмсу било јасно, покушао је да их уклопи у остатак као деличак пазла који упорно гурамо у рупу која обликом не одговара. То је урадио на наиритантнији могући начин којег је могао да се сети – кроз Бредове (једноличне) монологе, које је толико префорсирао да је подигао лествицу патетике на највиши могући ниво. И то је једино што је успео јер филозофија коју филм нуди, са свим тим сценама, сасвим је приземна. Хорор сцену у норвешком броду је искористио и за психичке трауме Бредове, али то је тек промашај. И мислим да је цео филм ту и пао јер се на томе и базирао. Бред је морао да оде на ивицу Сунчевог система како би разумео мотиве свог филмског оца Томија, па самим тим и сопствене, и то као идеја уопште није лоше. И није проблем што нису нашли ништа оноземаљско. Проблем је што нису нашли ништа пажње вредно. Другим речима, путовање се није исплатило никоме, па чак ни нама гледаоцима. 🙂

Едукативни моменат: Томи је видео многе величанствене и прелепе светове, али их он таквима није доживео јер није нашао оно што је тражио. Можда и ми, када не бисмо имали нека своја амбициозна и превелика очекивања, могли бисмо више да уживамо у лепоти онога што нам се дешава.

Оцена наставника:

3(на два)

snatchers (Small)Узурпатори (Snatchers 2019) је филм о типичној тинејџерки Мери Непи, која жели да поврати свог бившег дечка Остина Фрибергера, те је попустила под његовим инсистирањем да имају секс. Двоје младих нису били опрезни и имали су незаштићен секс, те је Мери остала трудна. Невоља је што нису зачели бебу, већ – чудовиште.

Критички осврт: Режисери Стивен Седарс и Бенџи Клејман су направили одличан увод у причу. Сама прича је класична, али је интересантна и има и неку динамику и хумор. Хумор је смешан пре свега јер су режисери представили животне, искрене реакције и емоције, претерујући тек у пар наврата. У некој критици сам прочитао да би ово био „искварени Дизни филм“, али сам ја више мишљења да су Дизнијеви филмови ти који „кваре“ стварност. Овај би био много ближи реалном.

Ликови су врло живописни и глумци су их добро дочарали. Овај филм је од оних које називам „слатким малим филмовима“: забавни су, имају коректну продукцију и све остало, имају неких својих адута и немају већих грешака, али ни потенцијала да прерасту у нешто заиста вредно.

Едукативни моменат: Мери је у филму остала трудна и имала натприродну трудноћу. Међутим, превремена трудноћа није натприродна, чак врло је реална. Да не би дошло до ње, неопходно је да се користи контрацепција, на чему она није инсистирала. А свака млада девојка би морала да инсистира, без обзира колико заљубљена била и жељна пажње свог дечка.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

spring (Small)Пролеће (Spring 2014) је филм о момку Луу Тејлору Пучију који је најпре изгубио мајку, а потом и посао. Но, како несрећа не долази сама, због кафанске туче тражи га и полиција. Да би избегао хапшење, бежи из Америке у Италију и тамо упознаје необичну и ведру девојку Надиу Хилкер. Изгледало је као да се срећа напокон осмехнула Луу Тејлору, али ипак није баш тако и испоставиће се да Надиа има застрашујућу тајну.

Критички осврт: Прича је сасвим океј, али се врло полагано развија. Но, упркос томе држи пажњу. Наиме, сама романса између Надие и Луа Тејлора одвијала се сасвим фино и њихови дијалози су врло интересантни. Сам тај спој романсе са једном атмосфером и хорора са сасвим другачијом, скроз је успео. Та два жанра су дакле лепо уклопљена и то овај филм чини посебним, другачијим у односу на гомилу других. И сама идеја о чудовишту је оригинална. Специјални ефекти нису најбољи, али су некако занимљиви.

Едукативни моменат: Када се одлучивао између базена и океана, Лу Тејлор се одлучио за океан. Базен нема ајкуле, али океан нема граница, приметио је. Ја бих океан искористио у овом случају као метафору за машту. Машта нема граница, те даје огромне могућности. Наравно, ту су и могућности да погрешимо и то су те ајкуле, али ипак је тај бескрај могућности ипак оно што чини да тас ваге (одлуке) превагне на страну маште.

Оцена наставника:

5(чиста као суза и као Сунце)

Izbavitelj_slika (Small)Избавитељ (Избавитељ 1975) је југословенски хорор који се дешава у једној варошици. Време је кризе и људи су сиромашни, а прича прати судбину једног неуспелог писца Ивицу Видовића, који зарађује тако што продаје пар књига које има. Пошто га је газдарица избацила, мора да преспава у парку на клупи, али га је чувар парка Бранко Шпољар упутио у напуштене просторије банке. Тамо Ивица наилази на нешто неочекивано; бал који праве људи који нису сасвим људи и имају убилачке намере. Једна од њихових мета је и професор Фабијан Шоваговић (у филму се презива исто као и ја), отац младе Мирјане Мајурец, на коју је Ивица бацио око раније тог дана. Иако није стигао да упозори Фабијана, Ивица и он су се ипак напокон срели и постали савезници у борби против нељуди.

Критички осврт: Овај филм има политичку конотацију и то режисер Крсто Папић није крио. Уосталом, није ни могао јер је поставка више него очигледна. Оно што није смело да буде очигледно је да је Крсто априори против сваке тоталитарне власти, па таман то био и у тадашњој Југославији хваљени комунизам. Свакако овај филм не може бити по вољи власти и ту бих укључио и ову данашњу. Прича јесте сатира и то врло актуелна, а најбољи део ми је када Реља Башић објашњава Ивици како постоје „њихови“ и „наши“ људи, те каква је разлика између њих.

Но, радња јесте наивна, некако неспретна и није довољно разрађена. Филм пати и од већих и мањих грешака, па тако сиромашак Ивица иде по кафанама, а нејасно је и откуд Фабијану моћ да заустави разуларену руљу у тој истој кафани да не пребије Ивицу. Но, не могу да будем толико оштар према овом филму јер је Крсто направио добру атмосферу и добар један покушај да споји политичку и социјалну ситуацију са врло озбиљним хорор СФ-ом попут „Инвазије отимача тела“ и тако оваквој једној фикцији да дубље значење.

Едукативни моменат: Оно што ми се највише допало у филму је што људи-штакори имају моћ, али не неку натприродну, већ је она приказана кроз неке њихове карактерне особине. Истина је да ће безобзирни, бездушни, покварени имати моћ, али је истина и да никад неће бити заиста људи. Увек ће их нешто одати да су штакори. 🙂

Оцена наставника:

4(иде ка три)

countdown-movie-poster (Small)Одбројавање (Countdown 2019) је филм о једној апликацији на мобилним телефонима која говори људима када ће умрети. Медицинска сестра Елизабет Лаил ће открити две ствари: да ће умрети за свега три дана и да се апликација показала тачном у претходним случајевима.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Последње дестинације“, са тим да су умирања значајно мање креативна, а са више хорор и натприродних момената. Ту је и апликација, што је довољно актуелно и некако ми је изгледало да је режисер и уједно сценариста Џастин Дек покушао да пошаље поруку да олако прихватамо оне „уговоре“ или како ли се већ то зове када нешто инсталирамо на апарате. Ако је то заиста случај, не знам да ли ће постићи учинак и ја први не смем да тврдим да ћу надаље читати те сувопарне и дуге текстове. 🙂 Но, цака са тим како се крши уговор јесте занимљива.

Ликови су океј, неки су живописни (Том Сегура), други више стереотипи (Питер Фачинели), специјални ефекти пристојни, баш као и продукција. Ово је један технички добро одрађен хорор, са што предвидљивим, што исфорсираним крајем, али забаван је и држи пажњу. Има и страшних сцена и једна таква је када Елизабет затвара лаптоп, утолико пре што је неочекивана.

Едукативни моменат: Ен Винтерс није хтела да је њен пијани момак Дилон Лејн вози кући. У филму је то нотирано као грешка јер је променила своју судбину, али је у реалном животу то потпуно исправан поступак. Никад не седајте са пијаним возачем у кола. Последице могу бити катастрофалне, па и смртоносне.

Оцена наставника:

4(врло бледуњава)

image (Small)Проклетство вештичијег дрвета (Curse of the Witching Tree 2015) је британски хорор филм и првенац Џејмса Кроуа, који је и режисер и сценариста и директор фотографије. Прича прати Сару Роуз Дентон која се, са своје двоје деце, уселила у вековима стару кућу, за коју не зна да је походе немирне душе умрлих.

Критички осврт: Дијалози су сасвим океј, али сама прича није. Наравно да вештице, чедоморство, старе куће и дрвеће трешње или већ некаквог другог воћа иду заједно, а када се ту укључе ликови које час видимо, час не (да, баш као у „Ноћи вештица“ када Џејми Ли Кертис први пут види свог кољача), добијамо једну већ виђену причу у овом случају накрцану општим местима. Скроман буџет није дозволио неке јаче специјалне ефекте, тако да је главни дух дечак са врећом на глави, али свеједно, овај хорор дефинитивно није страшан. У ствари, у потпуном је хаосу јер ту има разноврсних догађања, не нужно повезаних међу собом. За неке филмове могу рећи да су слабо осмишљени, а за овај могу рећи да је неосмишљен. Некако изгледа као да је режисер и сценариста Џејмс натрпао све чега је могао да се сети и филм заиста изгледа као олуја мозгова. Ако ћемо право, режију и фотографију је урадио прилично добро, с обзиром на буџет, али сценарио… И крај је превише драматичан и превише развучен, а уз то и нејасан.

Глумци имају занимљиве физиономије и врло су се трудили, али ме некако нису убедили. Чак ме ни глумац у коми није убедио да је у коми (а није баш да му је задатак толико тежак) јер сувише добро изгледа за неког ко је у коми и око њега нема никаквих апарата. Све време се води полемика да га „пусте“, али је нејасно на који начин су то замислили. Да га искључе са инфузије? Углавном, у једном тренутку он изговара речи које су, заправо, прецизне информације у вези са опасношћу у којој је његов син и нико то не разматра даље. Додуше, медицинска сестра, или већ шта ли је, стручно објашњава кћерки да се не нада сувише јер је то невољна реакција. Разумем ја да је он бљувао или тргнуо руку или већ нешто, али говор ми не изгледа баш тако уобичајена реакција за неког ко је у коми. Чак ме ни Луси Кларвис и Сара нису убедиле да су кћерка и мајка јер се види да су малтене вршњакиње (разлика је свега четири године). Луси је све време носила некакве кикице, али није помогло.

Едукативни моменат: Сара је схватила да не може да помогне свом мужу, али може сину. Често ће се дешавати да некоме не можемо да помогнемо, ма колико год желели. Но, не треба да се осећамо лоше због тога јер ће увек бити и оних којима помоћ можемо да пружимо.

Оцена наставника:

1(са микроскопским плусем)

image-asset (Small)Ко је сместио Зеки Роџеру (Who Framed Roger Rabbit 1988) је полуиграни полуцртани филм помало базиран на роману „Ко је цензурисао Зеку Роџера?“ Герија К. Вулфа из 1981. Овај филм описује свет током 1947, али где прави људи и цртани ликови коегзистирају заједно. Зека Роџер је филмска звезда која има потешкоће у раду. Његов газда Алан Тилверн сматра да је то због лошег утицаја Роџерове жене Џесике и шаље приватног детектива Боба Хоскинса да је дискредитује, односно сними инкриминишуће фотке. И Боб у томе и успева, те прави фотке Џесике и Стубија Кеја, који је иначе власник читавог Града Цртаћа. Боб је исплаћен за добар посао, али се испоставља да ту није крај. Стуби је пронађен мртав и кривица је пала на (љубоморног) Зеку. Сада Боб добија задатак да докаже да Зека ипак није крив.

Критички осврт: Ово није први пут да се стваран свет комбинује са светом цртаћа. Уосталом, пингвини конобари су позајмљени из филма „Мери Попинс“ из 1964. Међутим, ово је први филм који је у потпуности спојио ова два света и тада је овај приступ био иновативан, али занимљиво је то да се није превише раширио и не знам много каснијих остварења налик на ово. Углавном, спој јесте успео и прича донекле пије воду и забавна је онолико колико су били и забавни они типични насилни цртаћи некада. Иако има ту неких преврата, филм је прилично наиван, а крај је већ сасвим инфантилан. Углавном, маште и интересантних детаља не мањка, а посебно ми се дојмио главни антагониста Кристофер Лојд који је патолошки опседнут изградњом ауто-путева. Где ли сам то већ видео? 🙂

Едукативни моменат: Зека Роџер је рекао како нам је понекад хумор једино оружје. И заиста и јесте, али свакако га не треба потцењивати.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

Лако Је Критиковати 127

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

mortal (Small)II na IIIСмртоносна битка (Mortal Kombat 1995) је филм рађен према видео-игри истог назива и први је у франшизи филмова која је уследила. Зли цар подземног света жели да пороби и овоземаљски, али не може док његови ратници не победе у десет узастопних борби одабране шампионе из нашег света. Силе зла успеле су да извојевају победу девет пута и одабрани за ову битку су последња нада – посебно два борца Линден Ешби и Робин Шу, као и полицајка Бриџет Вилсон.

Критички осврт: Овај филм ме је подсетио на то зашто не волим акционе филмове. Акционе филмове не волим и због тога што су њихов обавезни део општа места, предвидљивост и нелогичне ситуације (знате оно када пуцају једни на друге из близине и не погађају се или макар не главне протагонисте). Са друге стране морам да признам да је ово остварење свакако врло маштовито, са шмеком кинеске митологије и врло бајковитим ликовима и дешавањима. Филм је прављен без радње, али тако да га воле љубитељи борилачких вештина. Зато је све подређено томе. Туче изгледају реално и добро, са све поштовања вредним акробацијама и гимнастичким триковима, те чак мислим да је фантастични моменат у овом случају тај део уназадио. Рецимо, све је било добро док се Линден борио са Крисом Касамасом („Шкорпионом“), док овај није скинуо своје лице и разоткрио да има лобању наместо главе, те да бљује ватру. Цео тај део, са све Линденовом победом, потпуно је без везе. Готово иста ситуација је и са борбом између Робина и Франсоа Птија. Мислим да се режисер Пол В. С. Андерсон није снашао са уграђивањем фантастичног дела у борбу, али не могу да му замерим јер му је ово један од првих филмова (касније је фантастичном жанру дао не мали допринос). Није се снашао ни са правилима битке тако да је то пред крај било немогуће разлучити. Но, то иде на душу сценаристи Кевину Дронију.

Специјални ефекти који све то прате нису грандиозни, мада их има и то доста и много оних бљештећих, ваљда како би све било помпезније. Филм је иначе помпезан практично од уводне шпице.

Филм напросто одише наивношћу, мада морам признати да се Пол потрудио да протагонисте учини колико-толико реалним, истичући мане једнако као и врлине. Оно око чега се није баш потрудио је да те ликове и њихове међусобне односе мало више разради, а и дијалози су могли да буду бољи. И прича је могла да не изгледа баш толико површно. У ствари, филм више изгледа као да је рађен осамдесетих.

Едукативни моменат: Кристофер Ламбер је рекао Линдену, Робину и Бриџет да могу победити сваког противника, ма како невероватне моћи имао, ако најпре победе сопствени страх. Ово исто би се могло применити и на свакодневни живот где борбе са натприродним бићима нису баш свакодневница. Ми можемо да победимо велике проблеме, чак и оне који нам изгледају несавладиво, ако победимо страх од неуспеха или немоћи.

Оцена наставника:

2(на три, али ипак више два него три)

zoombies (Small)Зоомбији (Zoombies 2016) је хорор који се дешава у зоолошком врту власнице Ким Нилсен. Међу животињама је завладао необичан вирус који их је претворио у зомбије агресивне према људима. Сви запослени, као и стажисти у врту, остали су заробљени и препуштени на милост и немилост помахниталим животињама.

Критички осврт: Радње готово да нема јер се све време вијају по зоолошком врту и иако је камера све то врло пристојно снимила, продукција је очигледно слаба. Већ ми се прва сцена није допала. Могу да прихватим да специјални ефекти нису сјајни, али је све остало далеко од прихватљивог. Таква је и глума.

Проблем је у томе што су страшне сцене толико исфорсиране, често наивно постављене и са толико неуверљивим реакцијама ликова да изгледају више неприродно него жирафе месождери. И дођосмо до идеје; она је у ствари јако добра и звучи баш занимљиво; да код животиња које су угрожене проради ген за самоодржањем које би било усмерено ка отклањању највеће претње – људи. Нажалост, реализована је крајње неартикулисано, трапаво и научно некоректно, те је за режисера Глена Милера можда било боље решење да направи нефантастичан филм у коме би протагонисти остали заробљени са обичним зверима које би се, стицајем околности, ослободиле из својих кавеза. Добио би сличан учинак, а можда и бољи јер би све изгледало кудикамо реалније. Но, онда не би добио жирафе које кидају руке људима, што јесте донекле оригинално. Ипак, најзначајнији предатор је свакако – лав и чак и код зоомбија тешко је избећи да најстрашнији буду они који тај статус имају и у природним условима. Но, све је залуд јер су напади животиња (посебно поменутих лавова) потпуно нелогични, а чак је и саобраћајни удес урађен малтене као у цртаном филму. Глен је заиста лоше режирао и направио пропусте у готово свакој сцени. И као биолог морам да додам да ми се уопште не допада атмосфера у филму где Оне Батлер и Ендру Ашлер са усхићењем убијају птице.

Едукативни моменат: Ким је имала идеју да помогне очувању угрожених врста тако што ће их гајити у свом врту. Такав вид заштите животиња се назива ex sity, што значи ван природног станишта. Е, кад смо то научили, да научимо и да када се врати нека врста у дивљину (након што смо је ex sity методом размножили), онда се то назива реинтродукција. Мора и биологија да се зна. 🙂

Оцена наставника:

1(може на два)

little (Small)Мали монструми (Little Monsters 2019) је филм о несређеном момку Александеру Ингленду који је остао без веренице и завршио у кући своје сестре као подстанар и бебиситер свом сестрићу. Већ на први поглед допала му се учитељица његовог сестрића Лупита Нјонго и он се понудио да јој буде помоћ на излету који је она организовала за своје мале ђаке. Испоставило се да ће излет бити изузетно драматичан јер се из оближње војне базе тајни експеримент отео контроли и започела је инвазија зомбија. Александер и Лупита сада имају тежак задатак да сачувају и себе и сву децу од страшне смрти.

Критички осврт: Ово је сјајан филм за разбибригу, са добрим, свежим хумором и истом таквом причом.

Едукативни моменат: Лупита је пример учитељице за дивљење и то из много разлога. За све моје колеге је препорука да наместо сморног семинара одгледају овај филм. То ће бити право стручно усавршавање.

Оцена наставника:

5(може, наравно)

grass (Small)У високој трави (In the Tall Grass 2019) је филм рађен према истоименој причи Стивена Кинга и Џоа Хила. Брат и сестра Ејвери Витед и Лајсла де Оливејра су на путу ка Сан Дијегу, али су успут морали да зауставе аутомобил јер је трудној Лајсли позлило. Тада су зачули позив у помоћ дечака који је тврдио да се изгубио у оближњој високој трави. Одлучили су да уђу у то поље како би га спасили, али су убрзо схватили да и сами више не могу да се врате назад.

Критички осврт: Филм се „заглавио“ негде на потезу између визуелно перфектног режисера и не претерано спретног сценаристе, за које се испоставило да су иста особа – Винченцо Натали. Идеја за причу је интересантна, а реализована је, па, када бих давао сумативну оцену, рекао бих пре довољно него добро. На страну то што мотив полуделог и манијакалног (у овом случају Патрик Вилсон) члана екипе у невољи није новина (одмах ми је пао на памет први део, па и други део „Коцке“, али примера има и још и познатијих), некако је том аспекту филма дато много више простора него оном интригантнијем – самом лавиринту од траве. И мислим да је ту Винченцо најпре омануо, али су некако уз то ишли и нејасни мотиви ликова, као и њихова не баш уверљива осећања. Рецимо, Лајсла среће Патрика који је истовремено и претња и нада за спас и некако је пребрзо стекла поверење у њега, односно лако се прешалтовала са оправдане сумњичавости на захвалну пратиљу.

Даље, дијалози, који би требало да у једном клаустрофобичном филму и где су ликови упућени једни на друге буду адут, слабија су страна овог филма. Сами ликови су у доброј мери стереотипи, али су глумци урадили добар посао. Сигурно нису прва глумачка постава Холивуда, али су свеједно добри, онолико колико су то у овом случају могли да буду. И, напокон, чини ми се као да Винченцо није могао да „хендлује“ једноличан амбијент који пружа висока трава, па је уносио и напуштену цркву, руинирану куглану и, наравно, чистину са мистичним каменом. Уносио је он штошта, мање или више успешно, па и неке елементе који нису неопходни, попут оних зомбија или немирних душа у корену камена. Ту се негде поткрала и логичка грешка, па ако камен има моћ да зароби сваког ко га дотакне, зашто то није учинио и са дечаком? Но, то је мањи проблем са којим се филм бори. Ипак, поред свих проблема, филму морам да признам добру динамику коју је мајсторство било постићи с обзиром на мањак простора и ликова.

Едукативни моменат: Патрик је узвикивао мантру: „Mind that’s light sells right.“ У буквалном преводу, то би значило да просветљен ум добро продаје, али ја бих ову мудру проширио и на друге области живота осим трговине. Рекао бих да просветљен ум све добро ради.

Оцена наставника:

4(са просветљеним минусом)

insidous (Small)Подмукло: Последњи кључ (Insidious: The Last Key 2018) је наставак трећег дела франшизе „Подмукло“ и преднаставак првог и другог. Лиј Шен је медијум која, са своја два сарадника, помаже људима да се реше непријатних духова који су се запатили по кућама. Међутим, позиву који је добила од Кирка Асеведа није се радо одазвала. Наиме, Кирк живи у њеној бившој кући у којој је провела нимало срећно детињство. Сада мора да се суочи, осим са правим духовима, и са духовима прошлости.

Критички осврт: Режисер Адам Робител добро се поигравао са сенкама, мада јесте претерао или макар довео до границе претеривања оне сцене када вас изненадни звук тргне. Заправо, морам да му признам неколико ствари. Он је са малим буџетом остварио много и јако се добро сналази у спајању и комбиновању најмање два жанра, пре свега хорора (и то натприродног) и трилера, једнако застрашујућег, али је успео да унесе шарма колико год је то у овим жанровима било могуће. Такође, унео је свежину у жанр, иако филм не одише свежином, чак напротив. Рецимо, допало ми се што одрасла девојчица није постала атрактивна девојка, већ стара жена Лиј, што је другачије у односу на очекивано. Да, Адам свакако уме да приреди неочекивано и то се види у преврату негде на средини филма.

Оно што бих му замерио је поједностављење. Он је манијакалне навике Џоша Стјуарта, а касније и Кирка, приписао демонским силама и тако елегантно решио филм да сви они заправо буду жртве. У неку руку они вероватно и јесу жртве, али не на начин како је Адам приказао. Могу да разумем да је неко постао лош услед стицаја околности, али запоседнутност демоном некако више приличи метафори психичког растројства или генетичкој предиспозицији – које сигурно имају удела, али свеједно су једнострано и како рекох поједностављено гледање. Наравно, стоји и аргумент да Адам можда није хтео да уђе у филозофију насиља, већ да направи напросто забаван натприродни филм, али би онда читаво замешатељство на крају филма (у ходнику где су душе умрлих) било залудно. Све у свему, површно је урађен филм у коме све врца од метафора и симболике, а то се види и по томе како је слабашно урађен осећај кривице двојице насилника. Све остало бих свакако похвалио, као што већ јесам у првом пасусу, те додао да прича нема јачих грешака и да је глума била солидна до добре.

Едукативни моменат: Демон са кључевима је закључавањем уништавао своје жртве и симболика је овде веома јасна. Ми држимо кључ наших осећања, мисли и жеља и ми смо ти који треба да откључамо понуђене опције, а не да то други чине наместо нас јер ћемо се увек осећати као да имамо оков око врата.

Оцена наставника:

4(оцена је буквално између три и четири, али нека)

it_chapter_two (Small)Оно – друго поглавље (It Chapter Two 2019) је наставак филма из 2017, рађен према роману Стивена Кинга из 1986. У градићу Дерију у Мејну зли кловн се наново вратио и започео серију убистава. Дружина, која му се супротставила пре 27 година и која је раштркана по разним деловима Америке, поново се окупила на позив јединог који је остао у Дерију – Исаије Мустафе. Исаија има план како да дохака чудовишту, али битка која им предстоји неће бити нимало лака.

Критички осврт: Интересантно за хорор жанр, али овај филм је прилично спор. Вероватно су разлог масовни флешбекови и колико год да се сваком од њих неко оправдање може и наћи, поставља се питање да ли су заиста били неопходни сви они (исту недоумицу имам и за улогу Тича Гранта).

Предвидљивих сцена има, па је тако врло било јасно да је бака Џоун Грегсон, која је дочекала Џесику Чајстен у стану њеног оца, заправо чудовиште. Додуше, сцена је врло језива. Језивих сцена има и праћене су сјајним специјалним ефектима, али оно где ми режисер Андрес Мускијети није био баш сасвим јасан је у чему је желео да поентира. С једне стране фокус је усмерио на личне страхове и трауме из младости сада већ одраслих људи чији су животи добрим делом свим тим дешавањима из детињства и одређени, а са друге стране на мистичну звер којој могу да дохакају само ритуалом северноамеричких нативних Индијанаца. Некако се та два хорора размимоилазе, иако је Андрес уложио завидан труд да их сједини, као што му је то пошло за руком у првом делу. Међутим, у првом делу је то било и једноставније јер су протагонисти били деца и лако је дечје истинске страхове повезати са гротескним ликом кловна и чудовишта које представља јер они и припадају свету дечјих снова, таман били и кошмари. Када поменух кошмаре, као и у првом делу и у овом сам имао утисак да се ради о једном од наставака „Страве у улици Брестова“. А ту је и преписана сцена из „Створа“ из 1982, када глава постаје пауколико чудовиште уз потпуно истоветну реплику коју је тада изговорио Дејвид Кленон, а сада Бил Хејдер. Андрес очигледно воли да даје омаже.

Има и неуспелих сцена, као када Џејмса Рансона напада некакав зомби. У ствари, та сцена је сјајно почела, али је завршетак фијаско. И завршетак филма је фијаско. Разумем ја да је Андрес желео да поентира да страх има онолику моћ колику јој сами дајемо, али је то урадио на врло трапав начин. И ако се малко задубимо у ту сцену, видећемо гомилицу протагониста који довикују кловну да је само кловн, те лако можемо да замислимо сличну ситуацију у којој гомила добацује једној особи да је црнац, геј, дебео или шта год. Дакле, они су прибегли „леку“ од којег им је и самима било лоше – дискриминацији. Поуке које филм шаље су врло збуњујуће. Сам крај, са полетном музиком и великим речима, које је иначе написао самоубица (Енди Бин) како би оправдао свој чин, тек су нова димензија миксованих порука. О патетици не бих овај пут.

Едукативни моменат: Једна од последњих порука у филму је да група која је себе назвала „Губитници“ треба да буде храбра јер губитници немају шта да изгубе. Ипак, то је поједностављено гледиште и увек постоји нешто што може да се изгуби, а ми треба да будемо храбри упркос томе.

Оцена наставника:

3(вероватно треба и мање од овога)

lavkraft ktulu (Small)Последњи Лавкрафт: Реликвија Ктулуа (The Last Lovecraft: Relic of Cthulhu 2009) је филм рађен према краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта и истовремено омаж овом писцу. Двојица пријатеља Девин Макгин и Кајл Дејвис су увучени у авантуру свог живота јер је Кајл последњи потомак Лавкрафта и једини способан да спаси свет од надолазеће претње – ванземаљског крвожедног Ктулуа.

Критички осврт: Нисам упућен у „Ктулу митологију“, како је називају, али фанови кажу да ју је филм пропратио. Филм има тај неки шарм стриповске приче, али је радња свакако супертанка. И морам да признам да известан шарм дају и ликови који су, ипак, стереотипни.

На почетку је ту било малко асоцијације на Индијану Џоунса и његове отимаче ковчега, вероватно и на „Догму“ (и тамо и овде је неки рођак неког познатог био одабрани) и могуће на још неке филмове, али овај филм се можда и није бавио толико пародијом, колико хумором који уопште није лош. Неколико фора је баш било смешно и врло су успеле. У ствари, хумор је кључан у овом филму јер ниским буџетом није могао да оствари богзна какве ефекте и адутира на њих. Режисер Хенри Сејн их је мудро користио и иако није могао да приушти застрашујућу маску Старспона (глуми га Итан Вајлд), макар му је обукао симпатичне мајице. У ствари, учинио је све што је у његовој моћи да направи нешто од филма који је имао све предиспозиције да буде кршевит. И прилично се добро зезао са групом људи коју пежоративно називамо гиковима, те испоручио све предрасуде које имамо о њима. Додуше, то није урадио малициозно, па могу да прихватим шалу.

Едукативни моменат: Девин је направио стрип о својој авантури и постао познат стрип-аутор. Ако на животне ситуације гледамо као на авантуру која инспирише, можемо много тога занимљивог да направимо, попут њега.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

dvehiljadeiprva (Small)2001: Одисеја у свемиру (2001: A Space Odyssey 1968) је култни филм режисера Стенлија Кјубрика. Људи у будућности (тада) открили су монолит на Месецу, црн и јако висок, који је очигледно поставила нека ванземаљска напредна врста. Монолит је само стајао у кратеру укопан, те постао мистерија и строго чувана тајна америчке Владе и одабраних научника. Приликом једног проучавања послао је пискутав сигнал ка Јупитеру. Осамнаест месеци касније, свемирски брод „Дискавери“ (Откриће), са малом групом научника и напредним компјутером Халом 9000 запутио се ка тој планети.

Критички осврт: У филму су заиста добро урађени ти прелази; рецимо са кости која је аустралопитекусу послужила као оружје и средство за престиж, до свемирског брода. Заправо, у оба случаја се ради о алаткама и Стенли као да се пита докле смо ми заиста стигли у еволуцији и докле она заиста може ићи, али пре свега која је њена сврха. Овај филм има интересантну радњу, али оно што нуди је читава једна филозофија.

Специјални ефекти за оно време су фантастични. Види се (и по томе и по свему другом) да је Стенли мислио на сваки детаљ. Рецимо, стјаурдеса у свемирском броду носи необичну капу као део униформе, што је згодан трик да не би морао да прилагођава ефекте дугој коси која би се распршила у простору без гравитације. Стенли се малко разметао и ефектима и техничким решењима и можда тиме допринео да филм буде спор, али, заиста интересантно, уопште због тога није досадан. Такође, Стенли је добро уклопио и музику. Да не дужим; добро је уклопио све и направио уметнички филм и ремек-дело СФ-а, приде. 🙂

Едукативни моменат: Од коришћења кости као оружја, до изградње свемирског брода са вештачком интелигенцијом, човек је прешао велики пут. Заправо, свако ново откриће је ново путовање и тако треба и да посматрамо стицање знања. Сваки пут када смо нешто научили, ми смо „путовали“, односно стекли нова искуства и напредовали.

Оцена наставника:

5(чиста као суза и као Сунце)

dveiljadedesta (Small)2010: Година када смо остварили контакт (2010: The Year We Make Contact 1984) је наставак претходног филма. Рој Шајдер, који је управљао свемирским програмом и самим тим и мисијом до Јупитера из претходног филма, повукао се са своје функције баш зато што је мисија пропала и сви учесници у њој су побијени. Међутим, сада му се пружила прилика да истражи разлоге неуспеха тако што ће путовати руским свемирским бродом до „Дискаверија“ који још увек кружи у близини Јупитера. И док владе САД-а и Русије практично започињу рат на Земљи, две њихове свемирске посаде и даље раде заједно како би разрешиле мистерију и превазишле све изазове које је мисија поставила пред њих.

Критички осврт: У односу на први филм који је био поезија, овај је више литерарни састав на тему. Значајно је обичнији и некако отрежњујући, намеран да да одговоре на отворена питања из првог дела која су била тако добро постављена да одговори вероватно нису ни били потребни. Но, свеједно, филм је снимљен и немајући куд морао сам да га погледам. И није ме разочарао; у питању је један сасвим солидан СФ, са сасвим коректним специјалним ефектима (мада не увек примереним простору без гравитације) и добром глумом. Има ту и некаквих мировних подука, мада, историјски гледано, у време снимања филма већ је долазило до отопљавања хладног рата између СССР-а и САД-а, па је ово можда био један вид доприноса бреинстормингу како да се тај сукоб разреши. У свемиру је то одрађено боље, на Земљи мало трапаво, али свакако је видан труд да се пропагирају добри међународни односи. И то, између осталог, треба ценити.

Едукативни моменат: Боб Балабан је рекао како би волео да је видео маневар свемирског брода, а Рој како би волео да га је преспавао. При томе, Боб је био тај који је спавао, а Рој је био будан. Ово само говори да немамо сви иста искуства и иако нам туђа изгледају као боља опција уопште не мора да буде тако. Другим речима, не можемо знати колико је нешто добро док то не осетимо сами, али ако нисмо осетили свакако не треба ни да прецењујемо, ни да потцењујемо.

Оцена наставника:

5(овог пута чиста само као Сунце)

shadowmoon (Small)У сенци Месеца (In the Shadow of the Moon 2019) је филм о полицајцу Бојду Холбруку који, крајем осамдесетих година прошлог века, наилази на серијског убицу са врло необичним оружјем, какво до тада виђено није. Он је успео да дохака убици, али девет година касније наново се појављује и наново убија.

Критички осврт: Ово је један сасвим добар трилер са одличном глумом. Можда је превише динамичан, па су ми неки „кораци“ промакли, али свеједно је утисак сјајан. Крај је драматичан, али је сасвим добро решен.

Едукативни моменат: У овом филму идеја је била елиминисати не онога ко је политичар и који шири мржњу према другима, већ оне који му пружају подршку. И то заиста и нажалост има смисла. Политичар је личност која сама по себи не би имала моћи да му је други не дају у виду своје подршке. Све што треба да урадимо јесте да му је ускратимо онда када видимо да ради лоше ствари.

Оцена наставника:

5(стабилна)

Лако Је Критиковати 123

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

razorback (Small)Дивљи вепар (Razorback 1984) је филм снимљен према причи Питера Бренана. Џуди Морис је америчка репортерка која је отишла у аустралијску варошицу да истражи масовно убијање кенгура. Њена мисија је заштита права животиња. Она је успела да направи снимке рада у фабрици где се кенгури касапе, али љути власници су је сустигли на путу и покушали да је силују. Утом се појавио џиновски вепар, па су побегли, али не и Џуди, коју је вепар убио. Власти су прогласиле да је она нестала. Након неког времена у варошицу је пристигао и њен супруг Грег Харисон како би истражио шта јој се заиста десило.

Критички осврт: Прва сцена је ефектна, мада није баш морало двогодишње дете да буде жртва, а и режисер Расел Малкахи је претерао у детаљима како би сцену учинио језивијом. У ствари, толико је прелетао преко тих детаља, да је све то више личило на музички спот. И даље је убацивао детаље који су брзо промицали, као да се бојао да ли је око сат и по довољно времена да поубацује све што је замислио. А занимљиво је како је замислио своје земљаке из руралних насеља. Они изгледају буквално као протагонисти (више као антагонисти, додуше) постапокалиптичног дистопијског друштва (пре свих манијакални Дејвид Арг и Крис Хејвуд, можда чак и страшнији од предимензиониране животиње). Нешто као у „Побеснелом Максу“ (сцена када Грег оставља Криса у бунару, веома је налик сцени када се Макс свети). Можда му је тај филм био и узор, а уосталом Арки Вајтли је глумила и у другом делу „Максове саге“. То доприноси да филм буде другачији у односу на друге „јао, напала ме ајкула/пирана/мутирани комарац/страшна животиња коју већ можете да замислите“ филмове. Некако овај филм у свему има дуалну природу. Он је уједно и прави и психолошки хорор (ово друго због више него мучних сцена), а протагонисти су све време у опасности и од натприродног вепра и овоземаљских лудака који пуцају и кољу. Уз то, неке сцене у филму су врло рационалне, али има и таквих које су луцидне, па и параноидне. Неке су врло колоритне попут оних у „Прохујало са вихором“, док су друге сасвим обичне. Ипак не мислим да је Расел колебљив, неодлучан човек. Мислим да је напросто експериментисао, али оно што му морам признати је да је сваку сцену сасвим добро уклопио, а све њих заједно повезао у један смислени филм који уопште није лош. Изузетак је само финална сцена која је могла да буде узбудљивија.

Едукативни моменат: У овом филму џиновски вепар је јурио људе као плен и то се у стварном животу не дешава. Заправо, много чешће и више људи убија животиње него што животиње убаијају људе. Истина је да у свету још увек постоји безразложно и брутално убијање животиња, чак и у развијеним земљама. Много тога о томе можете сазнати на сајту организација која се бави заштитом животиња: Пета (https://www.peta.org) и Гринпис (https://www.greenpeace.org/international/) су неке од познатијих. Ми треба да будемо информисани о томе и да ускратимо подршку за нехумана поступања према животињама.

Оцена наставника:

4(на три)

Tremors A Cold Day In Hell dvd cover (Small)IIПодрхтавање: Хладан дан у паклу (Tremors: A Cold Day in Hell 2018) је шести наставак франшизе о грабоидима; џиновским црвима који живе под земљом и људождери су. Овај пут су се појавили на северу Канаде (Нунавуту) и побили малу екипу истраживача која се тамо задесила. Када су њихове колеге дошле на место догађаја, позвале су највећег стручњака у убијању грабоида – Мајкла Гроса, који се у тој улози истакао још од првог наставка. 🙂

Критички осврт: Радња је потпуно класична, али је макар има. И мотив који покреће ликове је у реду јер су сада суочени са тим да морају да ухвате грабоида живог јер нужда (ма како на стакленим ножичицама била) то захтева. Сценариста Џон Велпли је поубацивао разноврсну зоолошку опасност, па су ту, осим грабоида, који су подземни, такође и ес-бластери који су летећи и изгледа увелико домаћи (нисам гледао све наставке између првог и овог, па нисам упућен, али према реакцијама ликова бих рекао да нису изненађени њиховим постојањем), а сада се појављују и водени облици и, како би све животне средине и еколошке нише биле покривене, ендопаразити. Дакле, у недостатку бољих идеја гледе радње, Џон је онда макар направио борбу са фауном на свим фронтовима. Мислим да је било довољно и да само грабоиди буду проблем јер су сцене са њима довољно ефектне, а специјални ефекти који их прате сасвим солидни. Посебно је симпатична сцена када Џејми Кенеди у ждрелу грабоида трага за жлездом која ће спасити Мајклов живот.

Ликови су потпуно стереотипни. Џејми је сувише форсирао свој лик као симпатичног спадала и помоћника главном Мајклу, а Мајкл је дефинитивно преглумњавао и ниједан ми није био уверљив. Више-мање ми је свака сцена која је укључивала Мајкла и Џејмија била неуверљива. Добра је замишљена фора када у мисији спасавања усплахиреног научника Мајкл даје упутства да научник ради све што и он и овај то заиста и ради, иако Мајкл запада у очигледно кризну ситуацију, али и та сцена је такође неуверљива. Но, пар добрих фора има (попут одбијања Танје Ван Грјан да скине фармерке када јој се грабоид закачио за њих; цака је у разлогу) и колико год сведене, свакако су боље од оних америчких пренемагања, радовања и навијања када униште неког грабоида.

Како би изазвао разнежене емоције и можда добио коју оцену критичара више, Џон је увео лик Џими Ли Мани која је филмска кћерка протагониста из првог (и најбољег у овом серијалу и највише траженог по видео-клубовима од свих филмова у години када је снимљен и култног приде) филма: Кевина Бејкона и Фин Картер. Згодан трик, али је јасно да не може значајније да допринесе квалитету, а тешко да би ишта и могло у случају овог филма. Ех, да, и крај филма је сличан крају првог дела.

Едукативни моменат: Када је Танја рекла Мајклу како није свестан хитности своје ситуације, он јој је одговорио да не сме да допусти хитном да преовлада над важним. Ја бих додао да не смемо да допустимо да преовлада над квалитетом јер он је важан. Некада се дешава да неки посао збрзамо да бисмо га урадили на време и то на уштрб квалитета. Да се то не би десило, важно је да одвојимо довољно времена за посао и да почнемо на време.

Оцена наставника:

2(сасвим довољно)

higher (Small)IIIВиша сила (Higher Power 2018) је филм о човеку Рону Елдарду, који се лечи од алкохолизма и који је отуђен од своје две кћерке. Чини му се као да лошије бити не може, али су га догађаји који су уследили демантовали. Наиме, њега је најпре отео, а потом уценама натерао да ради ужасне ствари (укључујући и убиства) Колм Фиоре, човек који кује велике планове. Дела која чини, ма како деструктивно изгледала, воде ка једном невероватном циљу.

Критички осврт: У овом филму је много тога исфорсирано. Рецимо, на почетку Рон има божанствене односе са својом породицом и само се љубе, љубе и грле и опет љубе. И грле. И љубе. Ваљда зато да би се појачао његов губитак. И исфорсиран је његов излив беса према Остину Стауелу и претерано је драматична присмотра Ронова и тако даље. Овај филм треба да носи назив „Виша хипербола“. Зашто напросто Рон није имао нормалне односе са супругом и кћеркама? Губитак породице је свакако страшна трагедија и била би уверљива и без цмакања. Овако је постигнут контраефекат. Тек ми није била уверљива Жад Тејлор која умире од рака са беспрекорно нашминканим очима. Иначе је у филму Жад мама Џордан Хансон од које је старија целих шест година (пар месеци мање), а од друге кћерке Маријел Џаф старија је четири године (опет пар месеци мање). Па, свака јој част, утолико пре што је Џордан у филму старија сестра. 🙂 Није колико их имаш, већ како их носиш.

Углавном, нешто занимљиво је почело да се дешава тек око пола филма. Пре тога није ми јасно ни шта сам гледао. 🙂 И с обзиром на очигледно јадан буџет, специјални ефекти уопште лоши нису и нису лоше ни осмишљени. Но, проблем са хиперболом и даље није јењавао. Музика је била сва драматична, а такав је био и Колм. И испољавање моћи суперхероја због стреса није баш да није коришћен мотив више пута до сада (најпознатији пример је свакако Дедпул). Но, оно што свакако морам признати овом филму је да је дао један нови поглед на суперхеројштину. Најпре, ту је глумац који је давно прошао и пупољак и цвет младости, а ни по изгледу није репрезентативан, а потом показано је да је суперхерој врло наменска и потрошна „роба“. Није да подржавам, али свакако је иновативно.

Крај је предвидљив, мада је преокрет добро урађен. Флешбекови су непотребни, а доза патетике није могла да се избегне. Све у свему, овај филм је заиста добро осмишљен, са све антагонистима који то у ствари нису, али је режисер Метју Санторо погрешан човек на правом месту.

Едукативни моменат: Колм је (можда мало више помпезно) рекао Рону да може да постигне заиста много ако одбаци све изговоре за неуспех. И у праву је, злоћа један. 🙂

Оцена наставника:

3(нажалост)

spaced (Small)IСвемирски освајачи (Spaced Invaders 1990) је филм о посади Марсоваца на свемирском броду који су изгубили остатак флоте. Онда су (са планете Земље) ухватили радио-сигнал, а потом и чули емисију Орсона Велса „Рат светова“ из 1938. коју су пустили на локалном радију мале вароши како би обележили празник Ноћ вештица. Марсовци су помислили да се заиста дешава то што чују и повезали да је њихова флота напала Земљу, те похитали да јој се придруже.

Критички осврт: У овом филму практично нема радње, али је све време драматично. Ликови се састају и растају толико да ми је тешко било да похватам ко је када где, али сам макар схватио да Даглас Бар уопште нема контролу над активностима своје филмске кћерке Аријане Ричардс. Дијалози су потпуно без везе, али што је још горе све време се понављају исте реченице за које понекад чак не постоји ни труд сценаристе (и уједно режисера) Патрика Рида Џонсона да макар измени ред речи. Додуше, нећу да грешим душу, можда је то и чинио, али су свеједно све реченице звучале исто. Ствар око које се Патрик сигурно није потрудио (то већ могу да тврдим) је хумор. У овом филму га напросто нема иако је замишљен да буде комедија са све ванземаљцима који су врло способни да се шале на рачун осигурања за аутомобил, а не знају како да пређу улицу. Не знају ни шта је улица, а ни шта је аутомобил. И Аријана, девојчица која је нова у граду, зна тачно у секунди да се снађе на мапи града и да каже чија се кућа налази на тачки коју је показао робот. Све се у овом филму олако дешава јер Патрик напросто није укључио мозак док је ово писао и режирао или је веровао да то неће учинити његова публика. Ово је једна бесмислена забава која није забавна. Једино бих могао да похвалим маске ванземаљаца, које су крајње симпатичне.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да ће Даглас имати лак посао шерифа у варошици и да ће „улице чувати од крава“, испоставило се да је имао великих проблема са инвазијом ванземаљаца. Инвазије ванземаљаца нису нешто што се дешава сваки дан, али свеједно, ниједан посао не треба потцењивати и сваки има својих лоших страна и тешких тренутака.

Оцена наставника:

1(наравно)

rises (Small)Успон мрачног витеза (The Dark Knight Rises 2012) је последњи наставак трилогије о Бетмену кога глуми Кристијан Бејл. Он се повукао из своје суперхеројске улоге, али не задуго; опасни Том Харди је окупио војску у подземљу спремну да заузму Готам сити. Полиција остаје заробљена у подземљу, градске власти су побијене, моћници су постали немоћни и једини ко може да победи ову злу силу је управо Бетмен.

Критички осврт: Овде су заправо сви ликови суперхероји, али маскирани у обичне људе. То је била идеја и у прва два наставка, али је овде некако највише дошла до изражаја. Кроз карактере својих ликова глумци су дочарали који су супер-хероји у питању, па је тако Џозеф Гордон-Левит полако постајао Робин, а Ен Хатавеј је одлична у улози жене-мачке. Њен разговор и Бетменов на балу сасвим се разликује од сличног у другом делу квадрилогије продуцентске куће „Ворнер броса“, који би био најближи пандан овом филму. Ен није неартикулисана несрећна жена као што је то ономад била Мишел Фајфер, већ је жена са ставом који не само да је артикулисан, већ садржи читаву филозофију о модерном капиталистичком уређењу. Заправо цео филм је о томе и то га издваја у гомили других. Већ при почетку филма јасно је да зликовци немају идеју наивну, а грандиозну; типа да униште Готам сити или буду његови господари, већ они представљају читав покрет који има за циљ да промени друштвене токове. Негде од половине филма у Готаму влада хаос, али не онај на какав смо навикли са зликовцима који се иживљавају, већ нешто што би био комунизам у свом изворном облику, са свим својим негативним конотацијама. Ова прича је прилично дубока, али је та дубина добрано прекривена слојем акције. Ово и јесте одлична акција, са много преврата у само једној сцени. А свака сцена је заиста ефектна, посебно она када крећу експлозије по граду.

Осим поменутог разговора на балу и други дијалози су виспрени, а глума на нивоу задатка. Специјални ефекти су на нивоу такође. Заправо, ово је спектакл достојан да буде завршница сјајне франшизе.

Едукативни моменат: Бетмен је рекао да алат у рукама једног човека може бити оружје у рукама другог. Све се да злоупотребити и све може постати опасно; зато мерама опреза никад краја. Овде мислим и на алатке на интернету.

Оцена наставника:

5(свакако)

HK-_Forbidden_Super_Hero_The_Abnormal_Crisis-p (Small)IVХК Хентај Камен: Ненормална криза (HK 変態仮面 アブノーマル・クライシス 2016) је јапански филм, други по реду, о перверзном суперхероју (Рјохеи Сузуки) који своје моћи добија када навуче женске гаће на главу. Овај херој се труди да води нормалан живот (ради као разносач пице, студира и има љубавне састанке са својом девојком), али у томе никако не успева. Његови непријатељи су га напали жешће него икад и још му се на факултету набацује професорка биологије Ајаме Мисаки. Скрхан од искушења и пораза, Гаћоња одлази на тренинг код још већег перверзњака који живи осамљено у брвнари на планини. Тамо је схватио да његове моћи могу бити још веће и – перверзније.

Критички осврт: Поред првог дела који је пробио све границе, шта још да се уради у овом делу да би се то превазишло? Целокупно гледајући, други филм заиста није одмакао много даље, осим евентуално само у неким детаљима.

Овде има мало више спрдње са Спајдерменом (било ју је и у првом делу, али чини ми се не толико конкретно пародије на тог суперхероја колико на све заједно), па је чак у једном тренутку главни протагониста као свој омиљени филм навео „Spiderhell“ (спајдер-пакао). Но, добро, свеукупно није испало лоше и, као и први филм, овај је потпуно луд. Чак и када актери само разговарају, ти разговори су сасвим луцидни. Глума која све то прати је сјајна (мада у појединим ситуацијама превише раздрагана и разиграна, што је чест случај у азијатским филмовима). Ипак, Ајаме ми није оставила утисак фам фатал, иако је лепа жена у питању. То опет и не могу толико да замерим њеној глуми; напросто не зрачи. Око специјалних ефеката су се трудили (и изгледа да су имали већи буџет него у претходном филму), те су неки успели, неки баш и не. Рецимо, врло је успешан изглед главног антагонисте који је сада некакав пауколики киборг са држачима за кикице… Оно је заиста маштовито смишљено, морам признати. Но, свакако, оно што сам признао првом филму, признајем и овом – храброст да се не праве компромиси. Наравно, то значи да филм није за децу.

Сама радња је класична за један суперхеројски филм, али акценат и није био на њој. Фора на крају је предвидљива јер је слична виђена у претходном филму, али добро. Мрљица која јури Рјохеија је већ довитљивија цака.

Едукативни моменат: Хентај Камен није само перверзан; он је перверзан због правде. Наравно, у овом филму је све комично, па се то не доводи у питање, али у свакодневном животу мора да се постави питање да ли неко може да правда било какву карактерну особину или поступак ако има за циљ нешто чак и племенито? Питање у ствари није тешко. Одговор је – не. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sincity (Small)Град греха (Sin City 2005) је филм рађен према стриповима Френка Милера. Састоји се из неколико крими прича о ликовима које повезује један неугледни бар.

Критички осврт: Овај филм је режиран тако да изгледа као стрип и у односу на друге филмове које сам гледао, а који су имали сличну идеју режисера, најдаље је отишао. Другим речима, заиста изгледа као стрип. Филм је баш мрачан (тако је и сниман, али пре свега због теме), али је одличан. Покушао сам својевремено да читам стрип по коме је рађен, али сам одустао јер ми се није допао, можда и зато што је више крими него фантастичан, за разлику од филма. Овај филм напросто не може да се не допадне; он плени дешавањима, сценама, сликом, живописним ликовима, па и глумом.

Још да будем мало злобан и да додам да је касније овај филм сниман, Микију Рорку не би била потребна онаква маска, пошто је сада већ има. То би, верујем, уштедело буџет. 🙂

Едукативни моменат: Брус Вилис, Мики и Клајв Овен нису баш играли улоге јунака који би требало да буду узор, али су сви одреда своје страшне походе имали зато да би заштитили некога до кога им је стало. Та племенита особина да жртвују себе зарад другог је оно што некога чини јунаком. У граду који није Син Сити, јунак не мора да се жртвује, нити да касапи људе, али може да буде и онај ко се заузме за неког другог и заштити га од насиља, на пример.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

indianaraiders (Small)Отимачи изгубљеног ковчега (Raiders of the Lost Ark 1981) је први филм у франшизи о археологу – пустолову Индијани Џоунсу (Харисон Форд). На факултет на коме предаје, у Бедфорду у Конектикату, пристигла су два војна агента са молбом да за њих, а пре нациста, пронађе легендарни ковчег Јевреја у коме су се налазиле таблице са десет Божјих заповести. Те таблице је Мојсије добио од свевишњег. Ковчег је изгубљен током времена, али изгледа да су му нацисти ипак на трагу. Зато је Индијана отпутовао у Танис у Египат јер сви трагови указују да је ковчег тамо. Међутим, на локалитету где се ковчег изгледа налази, нацисти увелико копају и решени су да ликвидирају Индијану који им је највећа претња да дођу до циља.

Критички осврт: Ово је култни филм и одлична авантура која је и прављена тако да буде узбудљива од почетка до краја. Има он својих рупа и рупица, нећемо да се лажемо, али толико је изазова стављено пред Индијану, и то са много маште, шарма и интересантних детаља, да морам да прогледам кроз прсте. И још једном да погледам кроз прсте што је готово свака сцена савршено погодна. Баш у тренутку када Индијана јури сокацима Египта за плетеном корпом, у којој је заробљена његова љубав Карен Ален, појављује се сијасет трговаца/носача са истим таквим корпама. У Каиру у тадашње време другачијих корпи није било. Ваљда. 🙂 Са друге стране, сјајна је фора када Харисон онесвести немачког војника и отме му униформу, како би се јелте маскирао, те открије како му је униформа – мала. Рекох, хвала богу да неко (режисер Стивен Спилберг) размисли и о томе да то опште место у акционим филмовима не може увек да успе баш због тога што се људи много разликују и у димензијама тела, на пример. Но, погодних момената ипак има више.

Едукативни моменат: Када су антагонисти отворили ковчег уопште нису нашли оно што су очекивали, ни на први поглед, нити оно што је уследило. Некада нешто много желимо, а да не знамо праву вредност тога. Зато наше циљеве треба да сагледамо критички; и оно што заиста добијамо, али и оно што тиме губимо.

Оцена наставника:

5(са мајушним минусом)

see (Small)Видимо се јуче (See You Yesterday 2019) је прича о двоје заиста генијалних клинаца Еден Данкан Смит и Данте Кричлоу, који су измислили времеплов и имају идеју да га презентују као апликацију на престижне колеџе. Но, већ при првом успелом тестирању почели су проблеми услед измене догађаја у прошлости.

Критички осврт: Прва сцена ми се већ допала, а у другој Мајкл Џеј Фокс је аргументовао Еден зашто путовање кроз време не би било добро, након свих његових „повратака у будућност“ 😀 . (Заправо он је и рекао „Great Scott“, што је била узречица Кристофера Лојда у тој трилогији.) Но, његов аргумент није био без смисла, чак је заправо био добар увод у дешавања. А дешавања је режисер Штефон Бристол ингениозно упаковао у причу, која се сваким наредним повратком у прошлост Еден и Дантеа све више компликовала. Први, наизглед безазлен догађај, изазвао је катастрофалну последицу, а онда је свака наредна промена (додуше понекад и предвидљива), изазвала нову, ништа мање добру.

Ово је један интелигентан филм, који је „загребао“ и положај црнаца у Америци и самим тим је слојевит. Визуелно је добро режиран и са сјајним глумцима. Завршница је маестрална, уз буквално мрвицу патетике. Свака част и капу скидам Штефону.

Едукативни моменат: Данте је рекао како су пријатељи породица коју можемо да бирамо. Заиста је паметан млади Данте.

Оцена наставника:

5(како да не?)

supermanielita (Small)Супермен против Елите (Superman vs. The Elite 2012) је цртаћ о познатом суперхероју. Током његових акција у зараћеним земљама трећег света, појавили су се млади суперхероји са изузетним моћима и жељом да свет доведу у ред. Иако су започели сарадњу, врло брзо долази до сукоба између Супермена и њих јер се начини решавања проблема ових суперхероја значајно разликује. Њихов сукоб кулминираће у битку чији је исход неизвестан.

Критички осврт: Овај цртаћ је врло занимљив. У њему је описан сукоб две државе измишљених назива, али који јако подсећају на данашње земље које су у неким својим ратовима. И у цртаћу су. И, наравно, Супермен долази да помогне у сукобу и верујем да се просечан Американац лако проналази у тој сцени јер рекао бих да они иначе верују да су суперхероји који спасавају свет. Наравно, мислим да то верује обичан народ, док њихови политичари верују у интерес и новац, пре свега, па такве сукобе и распирују и радо учествују на сваки начин. Но, верујем и да је свима јасно какву спољашњу политику води Америка и зато је овај цртаћ у ствари и интересантан. Појављује се Елита, коју чине суперхероји чији је вођа Црни Манчестер и, као што му име сугерише, он је Британац. Елита има циљ да се брутално обрачуна са целим светом који представља опасност за Америку (терористи, наравно), али према најавама ЦМ-а, и да успоставе ред у том истом свету. Супермен, са друге стране, не подржава убијање терориста, па самим тим ни Елиту. Изгледа да неки такав поглед имају и аутори овог филма (режисер Мајкл Ченг и сценариста Џо Кели), и то бих рекао по дијалозима који су се могли чути у филму и који се лако могу схватити као јасна критика америчком јавном мњењу. Њиме се овај филм највише и бави; колико је популизам моћна ствар и колико трендови мењају идоле. Антагонисти у овом филму нису негативци у изворном смислу, али њихове методе су бруталне и Мајкл се побринуо да буду очигледне (те овај цртаћ није намењен малишанима). Супротстављен њима је Супермен који сада изгледа као супердиносаурус јер су његова добра воља и оптимистичко веровање да „постоји други начин“ да добро победи зло сасвим превазиђени. Већ сам поменуо какав став заступају Мајкл и Џо и то је и добро и није добро јер очигледно навијаштво не доприноси да филм буде виспрен, али признајем да би суптилнија режија била тешко изводљива у овом случају. Но, сцена када Супермен „полуди“, испала је довољно виспрено, тако да неких таквих момената у филму ипак има. Свакако бих цео филм похвалио јер има неку идеју која није лоша, чак донекле и храбру (кажем донекле јер Амери ипак „терају воду на своју воденицу“), а довољно је актуелна.

Што се радње тиче, па она није богзна шта јер је акценат ипак био на едукативном моменту. Такође и битке су осредње, мада прилично деструктивне. Само у првој сцени борбе Супермен и Атомска Лобања поразбијаше већину града (и исушише цело језеро приде), тако да не знам шта остаде за будуће битке. Наравно, цртачи ће то фино доцртати, али није цела поента у томе. Има нечег и у логици. 🙂 Но, добро, касније су се наводно љутили на њега због вишемилионске штете, па је то колико-толико покривено.

Едукативни моменат: Супермен је рекао како га његове моћи не стваљају изнад закона. Када би тако и политичари мислили, заиста би били супермени, а и народу би било значајно боље.

Оцена наставника:

4(слабуњавица)

Лако Је Критиковати 119

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Muppets_1-sht_v4.inddМапети (The Muppets 2011) је седми филм о овим познатим луткама. Прича почиње у малом граду Смолтауну. Џејсон Сигел има брата Волтера који је другачији и коме треба много подршке. Зато му се Џејсон посветио, чак и на уштрб љубавне везе коју има са локалном учитељицом Ејми Адамс. И наместо да само њих двоје отпутују на романтично путовање у Лос Анђелес, како би прославили десетогодишњицу забављања, Џејсон је повео и Волтера. За Волтера је то велики догађај јер ће имати прилику да види Мапете, које обожава од детињства. Међутим, када су пристигли, имали су шта да виде. Театар у коме су наступали Мапети је руиниран и већ је уговорено да га купи богати и лакоми Крис Купер. Крис не жели да обнови позориште, већ да га сруши и ту постави нафтне бушотине. Волтер који је, из потаје и због стицаја околности, чуо Крисове намере, сазнао је и да Мапети треба да сакупе десет милиона да поврате своје власништво. Са братом и Ејми успео је да пронађе Кермита и остале чланове екипе, који су одлучили да се боре за своје и да наново започну свој некада популарни шоу, за који се надају да ће им донети неопходна средства.

Критички осврт: Хумор је баш добар, а Ејми и Џејсон су се одлично снашли као комичари. Мапетовци су већ стандардно сјајни и смешни. Но, оно што ми се више допада у овом филму је нежна емоција коју пружа. Наравно, све је романсирано, погодно и у последњем тренутку, али маестрално и неодољиво.

Едукативни моменат: Речи песме коју Џејсон и његов мапетовски брат певају кажу да је живот песма ако има некога да је пева заједно са нама. Лепа и мудра песма, нема шта.

Оцена наставника:

5(њежна, као и филм што је)

detektivpikachu (Small)IVПокемон детектив Пикачу (Pokémon Detective Pikachu 2019) је филмска прича о познатим јунацима из аниме цртаћа. Џастис Смит је дечак који, за разлику од свих осталих, нема свог покемона. Прича почиње када је сазнао да му је отац из Рајм Ситија, који је иначе детектив, погинуо у акцији. Зато је отишао у тај град познат по томе што у њему људи и покемони живе у хармонији. И тамо је нашао свог покемона Пикачуа, са којим је започео истрагу гледе смрти свог оца, која је обавијена велом тајне и иза које се крије читава теорија завере.

Критички осврт: Оно што замерам читавом серијалу о Покемонима је сам концепт. Ма колико год слатки били (а у филму је Пикачу буквално неодољив), људи и деца их користе за међусобне борбе у рингу. То неодољиво подсећа на мучне борбе паса и других животиња и мој ментални склоп то не може да прихвати, а као наставник то свакако не могу да одобрим. У филму је то ублажено тиме што је поставка другачија у том смислу да градоначелник Рајм Ситија Бил Нај заговара хармонију између људи и Покемона, а не борбе и што је филм довољно инфантилан да га не можемо озбиљно схватити.

Млађани Џастис се баш наплакао над судбом клетом свог филмског оца Рајана Ренолдса, али некако ме није дотакао. Нити он, нити сам филм напросто немају емоцију довољно јаку да изазову реакцију. Са друге стране, нема превише патетике, али има специјалне ефекте, врло солидну режију, фину динамику и довољно смислену причу. У ствари, филм ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Када је Џастис гледао холограмски приказ који је приредио Бил, ма колико фасцинантан био, није садржавао све значајне детаље (јер их овај није ни приказао). Ма колико год сликовита и садржајна нечија прича била, тешко ћемо добити целовиту слику само из једног извора. Зато је потребно да се информишемо из више.

Оцена наставника:

4(ипак иде ка тројци)

alita-battle-angel-poster (Small)IVАлита: Борбени анђео (Alita: Battle Angel 2019) је сајберпанк филм рађен према истоименој манга цртаној серији. Радња се дешава у будућности, тачније 2563, након великог рата. Преживели са свих страна света окупили су се испод јединог преосталог лебдећег града Залема и започели живот под руководством грађана Залема. Један од њих, лекар Кристоф Валц је на отпаду (пристиглом из Залема) пронашао делове женског киборга, склопио је и оживео. Назвао је Алита (глуми је Роза Салазар) према својој покојној кћерки. Испоставиће се да челнику Залема Едварду Нортону не одговара што је Алита наново жива и мобилише све снаге како би је уништио. Но, то није лако јер је овај киборг сасвим посебан.

Критички осврт: Већ на самом почетку било ми је јасно да нећу гледати неки иновативни филм. Сам град будућности веома подсећа на онај из цртаћа о Астро Боју, а металне конструкције зграда виђене су зилион пута. И када је Кристоф почео да склапа Алиту, те када је објашњено да је немогуће ући у летећи град Елизијум, пардон Залем, то је само потврдило тај мој закључак. 🙂 Сценариста Џејмс Камерон је покушао ово да ублажи старим триком; да направи замешатељство различитих жанрова и прича, па одмах на почетку имамо спој Ролербола и Џека Трбосека, на пример.

Филм, свакако, има маштовитих детаља, ако већ нема оригиналну причу. Такође, специјални ефекти су сјајни. Алитино лице је одрађено толико добро да сам у неком тренутку потпуно прихватио Розу са неприродно великим манга очима као сасвим природну лепојку. Такође, сјајно су направили киборга од Еда Скрејна, али ни остали нису лоши. Киборзи који су напали Розу и Кристофа (приликом његове акције заустављања крвопролића над усамљеним женама у забаченим уличицама) веома су интересантно осмишљени, а све је пропраћено сјајном акцијом. Иначе је акција у филму сјајна, динамична и узбудљива. Но, можда је у томе и проблем. Ради се о томе да ме је овај филм јако подсетио на „Духа у љуштури“, пре свега због главне хероине јер и она потиче из сличне манге. Не верујем ни да грешим ако бих рекао да су ова два филма у истом поджанру, тим пре што имају заиста много заједничког, почевши од главне хероине, што сам већ поменуо. И не верујем да грешим ако приметим да Амери суштински не разумеју тај поджанр који су преузели од Азијата. Они не виде дубљу причу у томе, као ни симболику и метафоре, те не могу да дочарају емоције и остваре уметнички дојам. Напросто праве филм да буде пријемчив за њихову публику и том тренду је подлегао чак и режисер Роберт Родригез, који иначе уме да скрене са благодарних мејнстрим стаза. Један од доказа за то је и сцена када Роза пружа своје срце Киану Џонсону. Симболика ове сцене је јасна, али је она некако одрађена, па… одрађена је у правом смислу те речи и уз врло сведен дијалог.

Филм није оптерећен патетиком, али плакања и мелодраме има. Но, нечега мора бити. Макар је глума која све те сцене износи сасвим у реду.

Едукативни моменат: Кристоф је био против тога да Роза буде ратник, али на крају је морао да јој то омогући јер је у томе била најбоља. Некада нам се неће допасти избори наших најдражих, али морамо да их поштујемо ако њих чине срећним и ако су се пронашли у томе.

Оцена наставника:

4(стаменита)

amitvil (Small)IIАмитвил: Буђење (Amityville: The Awakening 2017) је десети наставак саге о уклетој кући у Амитвилу. Читава сага се базира на истинитом догађају који се збио 1974. када је Роналд Дефео убио шесторо чланова своје породице. У филму кућа у којој се све то десило је уклета. Четрдесет година након убиства у њу се доселила самохрана мајка Џенифер Џејсон Ли са своје две кћерке и сином Камероном Монаханом који је у коми. Џенифер Џејсон Ли се доселила из практичних разлога; како би могла да обезбеди сину сву неопходну негу. Међутим, десило се више него што се надала – Камерон је почео да се буди из коме. Ипак, њена старија кћерка Бела Торн има своје сумње јер је проучила историјат те куће. Испоставља се да је у праву и да Камероново оздрављење није ни природно, ни добро за све њих.

Критички осврт: Након више него класичног почетка, видимо више него класичну америчку кућу и више него стереотипне ликове. Међу њима и Камерона који је у коми и на апаратима и требало је само сачекати да се злодух смести у његово тело. 🙂 И надаље хорор је био класичан, са свим оним добро познатим општим местима. Рецимо, у кући нестане струје, а осигурачи су, наравно, у подруму. И има нелогичности, па тако Џенифер Морисон свраћа у кућу своје сестре у три по поноћи. Јесте, рекла је да ће свратити након ноћне смене, али је то могло да значи и ујутро. Овако испада превише буквална и при томе без икаквог јачег разлога. Све у свему, више пута виђено и испразно. Утисак је мање него осредњи.

Једино вредно помена у овом филму је сјајна глума Џенифер Џејсон Ли и њена патолошка повезаност за сина, која опет, ствара дубљу патологију у читавој породици. И други глумци су били на висини задатка, али је Џенифер Џејсон Ли бриљирала.

Едукативни моменат: Џенифер Џејсон Ли је желела свог сина натраг по сваку цену. Циљ је, без сваке сумње, веома важан, али ће нам се таквим учинити и многи други циљеви. Право питање је шта бисмо све учинили да их постигнемо. Овај филм показује да постоје границе и да циљ, ипак, не оправдава средства. И ту могу да будем сагласан.

Оцена наставника:

2(веома бледуњава)

deb (Small)IVНоћ живе Деб (Night of the Living Deb 2015) је игра речима на енглеском језику и алузија на познати филм „Ноћ живих мртваца“. Деб, односно Дебора (Марија Тејер) је необична девојка која је, једно вече у бару, одлучила да приђе момку Мајклу Касидију, у кога се већ дуже време била загледала. Испоставило се да се ујутру пробудила у његовом стану, али се није сећала како је ту доспела. Није ни он, али му се новонастала ситуација није допала. Он је покушао да се реши Марије, но то није лако јер је у међувремену завладала зомби апокалипса.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Марија је одлична комичарка, а форе које сам видео заиста су оригиналне и – смешне. Све је подређено хумору у овој врцкастој причи, али радње има, одржива је и води ка неком циљу. Истина, има претеривања, али дозирано и тек у пар момената. Специјални ефекти заиста нису на висини задатка, иако је продукција пристојна. Зомбији су тек малко дошминкани људи и нису страшни. Како написах, ово није хорор, већ комедија. И то романтична комедија, али која није преслатка и бљутава.

Едукативни моменат: Мајкл се на крају ипак заљубио у Марију, иако је спочетка желео да побегне од ње. У међувремену ју је упознао. Дакле, треба дати прилику особама које упознајете; нећете се заљубити у све њих, али ће неке од њих постати дивни пријатељи или сјајни пословни партнери, на пример.

Оцена наставника:

4(заиста може)

prospect (Small)IVНалазиште (Prospect 2018) је футуристички филм који се дешава у доба када људи путују свемиром и траже своју срећу на другим планетама. Софи Тачер је тинејџерка која је на путовању са својим оцем Џејом Дупласом и управо су пристигли на планету са бујном шумом, али препуном отровних спора. Њихова мисија је да пронађу органски узгојене драгуље како би зарадили новац за бољи живот. Међутим, како су се спуштали, све је кренуло по злу. Шатл им се покварио, а на њих су наишла двојица наоружаних са намером да им покраду све вредности које имају. У окршају који је уследио Џеј је убијен, а Софи је побегла. Но, један од нападача Педро Паскал ју је пронашао и Софи, иако је свесна да је он убица њеног оца, прихвата да са њим заједно пронађе начин да оде са ове негостољубиве планете.

Критички осврт: Након ефектног почетка почела је радња која ми баш није „легла“. Они су на некој планети где углавном има само биљака и јурцају зa необичним драгуљима. Океј, ти драгуљи су спаковани у некакву, најблаже речено, чудну амбалажу, али опет ме филм није заинтригирао. Ипак, оно што морам да признам је дубока прича која прати главне протагонисте и сам стицај околности при коме су Софи и Педро упућени једно на друго је добро осмишљен. Заправо, филм је у целини једна добра драма која се базира на врло сведеним мотивима, али истовремено и компликованим људским односима.

Глума је добра и подела улога је добра. Педро заиста има и одговарајућу физиономију и просто зрачи карактер који је требало да дочара. Ни Софи не заостаје, али он је на мене оставио већи утисак баш зато што је омогућио гледаоцу да његов лик упозна на начин како упознајемо људе у свакодневном животу. Његова прича и карактер нису дати „на тацни“ и одмах, већ се полако граде. Спочетка, он изгледа као лакоми „џибер“ који изазива све, само не поверење, да би на крају побрао симпатије и постао истински јунак за кога морамо да навијамо. Што се Софи тиче, сва је прилика да филм приказује њено одрастање. Она тинејџерске снове мора да замени врло конкретним егзистенцијалним проблемима и постаје свесна да је одговорност нешто што морамо имати и за друге људе. Овај филм, иако СФ по жанру, на један врло једноставан начин представља стваран живот који нуди много избора, а један од њих је и бежање на неко друго место (земљу обећану) за који се Софи на крају и определила. И да, што се тиче СФ дела, он је врло далеко од задивљујућих ефеката и технологије. Навикли смо на ласерске сабље и пушке, а овде можемо видети пуцаљке налик на штапове. Но, то свакако доприноси и атмосфери и шарму филма.

Едукативни моменат: Педро је закључио како се добар партнерски однос заснива на међусобном поверењу. У случају Софи и њега није било поверења, макар у почетку, али тада њихов однос и тако није био партнерски већ су из нужде били упућени једно на друго. Касније, када се између њих двоје створио правилан партнерски однос, спасили су једно друго. И само такав и такви односи могу да спасу и нас.

Оцена наставника:

4(на пет)

captivestate (Small)VЗаробљена држава (Captive State 2019) је филм о нападу ванземаљаца на Земљу. Напад је био застрашујући и владе држава су се одлучиле на безусловну предају. Ванземаљци су запосели планету и њене ресурсе, а људи су претворени у робове. Ипак, појединци су се организовали у покрету отпора и труде се да „запале ватру“ која ће бити пример целом човечанству да не сме да одустане од борбе.

Критички осврт: Оно што се мора признати режисеру Руперту Вајату је да баш уме да направи увод у причу. Филм одмах почиње акцијом и веома, веома ефектном сценом. И, надаље, филм ми је држао пажњу јер је веома динамичан, узбудљив и сјајно режиран (вреди режију похвалити два пута, заиста). Ово је врло необичан спој тврдог СФ-а и политичког трилера. Уз то, Руперт (уједно и сценариста) успео је да провуче и врло јаку симболику и алузију на актуелне власти, па, могу рећи, у читавом свету. У филму има много акције, али је прича много више од адреналинске забаве. Преокрет је виспрено одрађен и заокружује целу причу.

Едукативни моменат: У овом филму власт је представљена популистички и лицемерно. Прокламовала је демократију, а оно што су људи заиста имали је ропство. Политичари ће увек да „терају воду на своју воденицу“ и њихов приказ стварности разликоваће се од онога што је реална стварност. Треба критички и увек са резервом слушати оно што причају.

Оцена наставника:

5(сигурна)

occupation (Small)IОкупација (Occupation 2018) је још један филм у коме су ванземаљци напали Земљу и освојили је. Међутим, у шуме је пребегао покрет отпора сачињен од неколико мештана из аустралијске варошице. Они су узвратили нападом, са циљем да ослободе што је могуће више својих суграђана. Но, није им лако јер их ванземаљци све време прогоне и бомбардују.

Критички осврт: Добро, најпре смо упознали све ликове у тој некој варошици које је требало да упознамо, а онда је кренула акција. Да, пре тога је била сасвим непотребна нарација о томе какву поуку треба да извучемо из филма. Ако је филм добар и упечатљив, сигуран сам да ћемо поуку извући без проблема. Мада могу да прихватим да би Амери свакако имали проблем, али ово је аустралијски филм. 🙂 Углавном, акција која је уследила је океј. Има много експлозије, ласера и фенси оклопљених ванземаљаца. Било је ту хаоса, смрти и дозивања вољених, али некако ми није било узбудљиво. Можда и зато што сам сличан и почетак и замајац приче видео у зилион других филмова. А онда се појавио свемирски брод који је улуд пропраћен узвишеном музиком јер као да је долетео из тих зилион других филмова. Неће вас очарати ни изглед ванземаљаца, који је већ стандардан, а то да заударају преузето је из филма „Дан независности“. Уосталом, кад су агресивни и ружњикави, што не би и смрдели приде? 🙂

Мотиви ликова ми нису увек најјаснији, као ни њихове реакције. Младолика Изи Стивенс изгубила је мајку и брата, за које не зна да ли су живи (и мала је вероватноћа да јесу након синоћњег силовитог напада), а сада у брвнарици коју су пронашли као уточиште понаша се као да је на камповању са драгим пријатељима и сва полетна јури да сакупи гранчице у шуми. Да ли је могуће да је толико површна? Могуће је, пошто је и филм такав. Ствар погоршавају општа места, мотивациони говори, успорени ход хероја герилаца, патетика… Свега има само не онога чега треба да буде: маште, инвентивности, шарма, дубље приче, узбудљивих сцена, било чега вредног. Под тим не подразумевам што главни баја ванземаљац носи плашт. 🙂 Сцена када се Рианон Фиш порађала је била ефектна због свих дешавања около, али то ипак није довољно, тим пре што су све остале сцене лошије, а како је филм одмицао постале су све небулозније, нелогичније и достигле нову градацију горег. Како је Чарли Териер пробудио Дена Јуинга из коме напросто је најјачи СФ моменат у филму, иако није требало то да буде. 🙂 Но, крај је убедљиво врхунац, али то није комплимент.

И као да све ово није довољно лоше, већ је и минутажа филма превелика. 🙂

Едукативни моменат: Када је заповедник ванземаљаца рекао Дену да нису имали избора, овај му је одговорио да избор увек постоји. И заиста је тако, те морамо прихватити одговорност за изборе које чинимо.

Оцена наставника:

1(без поправног)

timecop (Small)IIIВременски полицајац (Timecop 1994) је филм о полицајцу Жану Клоду ван Даму који је добио понуду да ради у новој, невероватној јединици која има задатак да сачува садашњост. Наиме, сјајни научник је успео да изуми времеплов и сада се та машина већ користи како би појединци стекли богатство и моћ. Циљ новоформиране јединице је да спречи зликовце у томе. Међутим, пре него што је ступио на дужност, Жана Клода и његову супругу Мију Сару напале су професионалне убице и успеле су да убију њу, али не и њега. Након десет година Жан Клод успешно ради као временски полицајац, али онда наилази на случај који му открива заверу коју спроводи сам политички врх, а која има везе и са нападом који је проживео и у коме је изгубио жену. Он је решен да разоткрије главног у тој завери, али то није једноставан задатак јер путовање кроз време омогућава да се многе ствари у садашњости промене у корист негативца.

Критички осврт: Макар три пута смо видели да Жан Клод може да уради шпагу, али, интересантно, ниједном није досадило јер је увек сцена у којој то изведе врло ефектна и донекле чак и смислена. Рецимо, када ју је направио над кухињским елементима, заиста је заслужио „титулу“ цара и он и режисер Питер Хајамс који је све то осмислио. Питер се свакако боље снашао у акцији него у фантастици, иако признајем да је тема веома захтевна с обзиром на парадоксалне ситуације које путовање кроз време може да направи. Наравно да има нелогичних сцена, попут завршне када се Жан Клод враћа у светлију садашњост и када му у наручје притрчава дете које узвикује „Тата, тата!“. Према следу радње он то дете никада није видео, али га дете очигледно препознаје. То мора да значи да је уз то дете све време био Жан Клод, али очигледно неки други он. И где је тај други он сада? Такође ми је сасвим нејасна логика и одлука Рона Силвера да се убије у експлозији, али је главни проблем што је радња превише закомпликована. И Жан Клод и Рон скакућу из времена у време и сукобљавају се у сваком од њих, што са једне стране обесмишљава неке наредне кораке, а са друге отежава нама гледаоцима да све то пропратимо.

Сама поставка је већ проблематична. Пошто се садашњост мења у односу на то колико се прошлост променила и сви ликови је прихватају такву каква је („раније“, неизмењене садашњости се сећа само онај ко је био у прошлости и изменио је), како онда временски полицајци уопште знају да се у прошлости било шта дешава? Такође, Скот Лоренс је објаснио да може да се путује само у прошлост јер се будућност није десила. У реду, али како су се онда они који су отишли у прошлост потом и вратили? За њих данашње време постаје будуће, зар не? И сам времеплов је проблематичан. Он је замишљен као летелица, безмало авион, који преноси путнике у прошлост и нестаје заједно са њима. Међутим, не појављује се у прошлости заједно са њима. Дакле, где је? И зашто је путовање у прошлост тако компликовано, а за повратак у садашњост довољно је притиснути дугме на малом апарату?

И као да све ово није довољно, филм је оптерећен општим местима, као оним да Жан Клод губи једног партнера Џејсона Шомбинга, да би добио другог кога не жели и који је, наравно и зар сте сумњали, жена – Глорија Рубен. Ипак, не могу баш да „уништим“ овај филм. Иако је у жанру који не волим превише (акција), морам признати да има пристојну динамику и држи пажњу. Такође, види се труд режисера да направи једну озбиљнију причу у области политичког трилера. Све то није довољно, али не би било фер занемарити.

Едукативни моменат: Садашњост је на крају ипак опстала и постала лепша, захваљујући поштењу полицајца Жан Клода. Он није дозволио да га Рон поткупи или заплаши, као његове партнере. Поштење и храброст су особине које могу да спасу и садашњост и будућност.

Оцена наставника:

3(минус)

Bill_and_Teds_Excellent_Adventure (Small)IVБилова и Тедова одлична авантура (Bill & Ted’s Excellent Adventure 1989) је филм који говори о двојици не превише паметних момака Кијану Ривсу и Алексу Винтеру који имају само једну ноћ да спреме презентацију из историје из које немају добре оцене и сва је прилика да неће положити овај предмет. То не одговара људима из будућности којима су ова двојица веома важни, па шаљу свог агента Џорџа Карлина да времепловом дође до њих, али и да им „позајми“ тај исти времеплов како би путовали кроз историју и научили све што је потребно.

Критички осврт: Наслов овог филма нам је тачно рекао шта ћемо гледати, једино што бих ја избацио епитет „одличну“, пошто је ова авантура више врлодобра.

Телефонска говорница као времеплов већ је у то време увелико била заштитни знак серије „Доктор Ху“, а ни остала футуристичка чудеса не врцају од оригиналности. Но, овде је ионако значајна прошлост. Режисер Стивен Херек провео је двојицу протагониста кроз разна историјска раздобља тек толико да у сваком направи понеки скеч, акциону или романтичну сцену. За више није ни могао јер је идеја била да Кијану и Алекс науче целокупну историју на том свом путовању, што никако није реално, али није ни путовање кроз време, ако ћемо право. 🙂 Хумор при томе није урнебесан, али је на моменте допадљив, док је у више момената инфантилан. Заправо, цео филм је у доброј мери инфантилан. Но, заиста има шмек неодољивих осамдесетих и потпуно испразне и површне, али лепе поуке. Велики плус је што нису тупили са Абрахамом Линколном (глуми га Роберт В. Барон), што сам очекивао када су га (испред Сократа, Бетовена и Сигмунда Фројда, али верујем да не би било разлике ни да су били присутни Ганди, Ајнштајн и Тесла) представили као посебног госта. Знате већ какви су Амери и очекивао сам велике, надахнуте речи, али аутори филма остали су доследни маниру у коме је цео филм сниман и тако нису покварили утисак.

Сама прича је на крају заокружена (мада предвидљива у потпуности) и довољно маштовита. Кијану и у мањој мери Алекс су преглумљавали, али добро, опростиво је.

Едукативни моменат: Кијану и Алекс су научили историју кроз авантуру. Ми немамо времеплов да можемо да урадимо исто, али сазнавање нових ствари, на који год начин се дешавало, свакако је одлична авантура и води ка одличном успеху. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некаква)