Кутак за песнички тренутак

Бој на Раковици

Боже мили чуда великога,

Кад се шћаше по школи основној,

По основној школи да преврне,

Да другога на чело доведу;

Да се светле бркови и име

Раковице сина проклетога –

Славног уче брка непојамних.

Наставници нису ради кавзи

Јер су јадна сиротиња раја,

Ал’ су зато сложни, креативни,

Сви ка’ један, што наш народ рече.

На невољи се јунак познаје –

У невољи и муци да брани

Снагом својом слободу сужњима

Слогу дивну да занавек стече;

Да протера бркове из школе,

Е да мирно школске броји дане.

Тешке муке снађу школу нашу –

Ведетаре грозне страховладу

Ка Јерина завеле у школу:

Јали брци да нам расту чарни,

Јали да се у рај преметнемо,

Бој бијући, а на славу часну.

Бој отпоче на мегдану славном

Од септембра ребримо се мучки,

Ране љуте задобисмо славне

Брке страшне храбро доватисмо

Све Бранећи чест и достојинство:

беду општу школе разоткрисмо

Ка је ова наша раковичка.

Ударисмо јако најијаче

Шестоперцом од књига везеним,

Све учећи Јерине-ведeте

Како слова да се пишу красна.

Све бранећи углед наше школе,

А од брка штитећ љуту снагу.

А што приче на смак света личе,

Поправиће мједом и погачом

Опанцима и белом прегачом

Андрићевци наше горе вуци

Школу красну кад се битка сврши

Да се србски њима подичимо.

Станко Кржић

Сонет о школи са плавим кровом

Била једном школа једна,

у њој деца добра, вредна,

наставници орни , чили,

сви су у њој срећни били.

У школи са плавим кровом

учило се песмом, словом,

са осмехом, то зна свако,

стицало се знање лако.

Пројекти се низали,

успеси су стизали,

А онда?

Е, онда…

Дође онда жена нека,

није знала шта је чека.

Мислила је да је лако

да директор буде свако.

Не иде.

Наставници школу воле

таман посла да дозволе

да угледна школа ова

остане без плавог крова.

И снова.

Шта је онда било?

Наоштрили оловке,

збили се у поворке,

писали су дописе,

сакупљали потписе…

И ???

Остаје им само нада

да ће разум да савлада

невидљиве, чудне силе

које су се над њих свиле.

За њих сада зна баш свако

да се боре, то је лако

када школу бране своју

све им иде, ко по лоју.

Глас се њихов на далеко чује,

као ехо свуда одјекује,

одбацују будућност сиву

и НЕ ДАЈУ ИВУ!

Јелена Пантић