Лако Је Критиковати 37

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Поноћ у Паризу (Midnight in Paris 2011) је филм који је режирао Вуди Ален. Главни јунак је Овен Вилсон, успешан, али неиспуњен холивудски сценариста, који жели да постане прави писац. Зато са својом вереницом Рејчел Макадамс одлази у Париз, како би га тај град инспирисао. Овен се заљубљује у Париз, али не и површна Рејчел која сања о луксузном животу у Америци. Једне вечери, када је одлучио да сам прошета улицама града, пошто су црквена звона огласила поноћ, његову пажњу је привукла весела дружина у старинском аутомобилу. На њихов наговор, улази у кола и изненада пролази кроз време – затиче се у друштву познатих уметника из двадесетих година прошлог века, његовог омиљеног периода. Тада се његов живот мења; посвећује се књизи, а ноћи проводи у друштву својих идола и девојке Марион Котијар која га је поколебала у одлуци да ожени Рејчел.

Критички осврт: Прича почиње као прозаична, типична америчка. Наравно, уз такву причу иду и стереотипни ликови, али руку на срце и сјајна глума, посебно Овена Вилсона који се већ показао у различитим улогама. А онда неосетно креће фантастични моменат који је заиста добро уклопљен. Једино је ограничење (и то поприлично), а да бисте пратили радњу, то да треба да познајете америчку и донекле француску књижевност с почетка прошлог века. И не само књижевност. Име Хемингвеј ће вам бити познато, али ту су и Гертруда Стајн, Жан Кокто, Ђуна Барнс, као и брачни пар Фицџералд. Ту је и Кол Портер, који је био композитор, а ликова има још.

Волим филмове Вудија Алена, али истина јесте да у њима постоји шаблон који он готово увек практикује. Увек је у центру збивања несхваћени јунак, отпадник (или отпадак, како кад) од друштва, те када је сам Вуди глумео то је увек био он, а овога пута је то Овен. Вуди воли и да компликује и петља са некаквом личном животном филозофијом (и у пар момената је заиста тешко схватљив), али има ту неку лакоћу којом износи радњу. Тако да је филм лепршав, али није претерано динамичан. Додуше, и тема је таква. И морам рећи, добра је, а и лепо је обрађена.

Едукативни моменат: Као што рече Хемингвеј у филму: „Ниједна тема није лоша, ако је прича истинита, ако је проза чиста и искрена, и ако афирмише лепоту и храброст под пристиском.“ Шта ја могу мудрије да кажем? 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Катастрофа филм (Disaster Movie 2008) је америчка апокалиптична комедија. Момак Мет Лантер сања да је дивљак који је живео 10.001. године п.н.е. и да наилази на Ејми Вајнхаус (коју глуми Никол Паркер). Она му предочава пророчанство да ће апокалипса наступити 29. августа 2008, а да ће је проузроковати кристална лобања. На тај дан Мет је направио журку за 16. рођендан (иако пуни 25) и заиста, апокалипса је почела да се дешава. И једини који може да је спречи управо је Мет.

Критички осврт: Форе су, заправо, потпуно сведене, бесмислене и нимало смешне. Да зло буде горе, неке форе се и понављају и то већ након неколико минута. Има алузија на разне филмове (суперхеројштине и Дизнијеве блокбастере) и серије („Секс и град“, „Чари“ итд), као и славне личности, углавном певаче и глумце, те постоји некакав покушај сарказма, али он је успео само у наслову. Овај филм је дефинитивна катастрофа. Ја заиста верујем да је за хумор потребан неки коефицијент интелигенције, али изгледа да аутори филма Џејсон Фридберг и Арон Селцер не заступају то становиште.

Радња у филму је небитна, без фокуса и без смисла, а глума је префорсирана. Нико ми се од глумаца није допао. Једино могу да кажем да ми је колико-толико симпатична Никол Паркер у улози Дизнијеве принцезе. Иначе, тешко да је у филму било шта симпатично. Лишен је сваког шмека.

Едукативни моменат: У филму има много баналности и оне не само да нису смешне, већ нису ни шокантне. Напросто су глупе. Када неко вређа некога, он није духовит. Глуп је јер нема ниједан виспрени начин да упути критику.

Оцена наставника:

(и нимало смешна)

Трка до Вештичије планине (Race to Witch Mountain 2009) Дизнијев је филм и римејк такође Дизнијевог филма из 1975. Свемирски брод са паром младих ванземаљаца Анасофијом Роб и Александром Лудвигом принудно је слетео недалеко од Лас Вегаса. Тајна јединица америчке војске јури ово двоје, али их није лако ухватити јер осим напредне технологије поседују и натприродне моћи. Они наилазе на таксисту Двејна Џонсона који нерадо пристаје да им помогне, а касније им се придружује и специјалиста за НЛО Карла Гуџино. Невоља је што их, осим америчке војске, гања и опасни убица са планете са које су и двоје младих. Једина шанса да се спасу је да се домогну свог свемирског брода, који се налази у војној бази унутар Вештичије планине. И тако је кренула трка до те дестинације из наслова филма.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма било је јасно да су ликови чисти стереотипи, почевши од Двејна Џонсона, који је возач жељан живота ван тркачких стаза, али му криминалци не дозвољавају да то и оствари у миру.

Много је општих места. Тајни пролази у напуштеној кући који воде до задивљујућих предела и заслепљујуће експлозије које погађају свуда наоколо аутомобила, али не и сам аутомобил – само су нека од њих. И да, опет она прича да људи користе тек деличак капацитета мозга… Не знам колико је потребно, у времену експанзије интернета, да се аутори Дизнијевог студија информишу да то заиста није тачно. Или је напросто заиста тачно да Американци користе тек део свог мозга. Једино ми није јасно зашто се тиме толико диче, да то помињу у безмало сваком другом филму овог типа? Ваљда је срамота да ти мозак ради 10%…

Специјални ефекти су ме разочарали, посебно онда када вагон прелеће преко аутомобила и када деца ванземаљци заустављају метке које војници испаљују. Углавном, поред свих тих лоших ствари, трка из наслова овог филма није била узбудљива. Напротив, досадна је. Када је Карла Гуџино видела свемирски брод заиста се потрудила да буде ванредно фасцинирана. За разлику од мене, који сам већ увелико био нефасциниран самим филмом, а и свемирски брод је обичан лимени покров, толико пута виђеног облика.

Прича, као прича, није лоша, па чак и има своју логику, мада ми је нејасно зашто су ванземаљци уопште напустили и препустили свој брод на почетку, а има још неких мање јасних делова. Има и делова чији смисао не видим уопште, као што је борба ванземаљског убице и Двејна у броду, обесмишљена супермоћима Александра (који је ту присутан и који своје моћи једва користи) и због које се бродица љуља лево-десно, иако је пола свемира прошла. Па, ако је једна туча љуља, шта ће тек да јој ураде опасни објекти у свемиру? Патетични крај ништа није поправио утисак.

Едукативни моменат: На крају је Александар признао Двејну да је погрешио када је рекао да му људи никада не би помогли. Јер увек се нађе и човек који би. Другим речима, не треба никада генерализовати јер у свакој групи људи постоје изузеци.

Оцена наставника:

(на једва)

Планета 51 (Planet 51 2009) је цртани филм чија се радња одвија на поменутој планети. Џастин Лонг је зелени хуманоид који је таман добио посао у опсерваторији и намерава да изведе девојку својих снова Џесику Бил на састанак. Изгледа као да је све кренуло да се одвија по најбољем могућем сценарију за млађаног ванземаљца, када у близини његове куће слеће ванземаљска летелица. Из летелице излази људски астронаут Двејн Џонсон и судбина га повезује управо са Џастином. Џастин пристаје да помогне ванземаљском астронауту, али цена је превелика – не само да губи посао и девојку коју воли, већ је на добром путу да изгуби и мозак. 🙂

Критички осврт: Већ на самом почетку генијална фора за „Ејлијена“ обећавала је да ће ово бити добар цртаћ. Одличне су алузије и на друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“ и „Певајмо на киши“.

Филм је необичан спој педесетих и будућности, што је мало чудно с обзиром на то да је прављен у скорије време, али се мени свакако допада. Ликови су потпуни стереотипи, али то је извесно и била намера, како би асоцијација са приликама на Земљи била очигледнија.

Има америчких „пренемагајућих“ момената, посебно пред крај, али дозирана драма може да прође. Цео овај цртаћ може да прође – забаван је, нуди нови поглед на тему (ванземаљски, да будем прецизнији), има одличну анимацију и шаље позитивне поруке. И осим дозиране драме и све остало је дозирано – и врцави моменти и насиље.

Едукативни моменат: Ванземаљци су се препали од људског астронаута јер га нису познавали. Страх од непознатог је један од најчешћих и најпроблематичнијих страхова, те је то још један аргумент зашто су образовање и искуство важни – да нам непознате ствари учине познатима.

Оцена наставника:

(плус)

Епски (epic 2013) је цртани филм о девојци која долази на село да живи са оцем. Она није одушевљена овим обртом у свом животу јер јој је отац научник занесењак, опчињен идејом о мајушним људима који одржавају равнотежу у природи. Девојка је покушала да одврати оца од маштарија и таман када је одустала од те намере, сама се уверила да мајушни људи заиста постоје. И више од тога; увели су је у свој магични свет.

Критички осврт: Прича је, реално, већ више пута испричана. Уз то, предвидљивија не може бити, а и ликови су потпуни стереотипи. Са друге стране, прича је лепа, динамична, са добром анимацијом и поједини детаљи су одлично решени. Рецимо, када зла створења својим малим стрелама погоде дрво, на том месту набујају гале (оно карактеристично болесно ткиво, заправо тумори). И има сјајног хумора, више инфантилног него виспреног, али свакако смешног.

Едукативни моменат: Гусеница је рекла да свици из годова мудрости не приказују будућност. Само нас воде уз знање из прошлости. И то је мудра реченица, али треба јој нешто додати и нешто избацити. Најпре ћемо избацити оно „само“, јер звучи сувише скромно и умање значај знања које смо у прошлости и из прошлости стекли. А додаћемо да нам знање из прошлости може помоћи да ако већ не можемо да предвидимо будућност, а оно да нам та будућност буде свакако боља.

Оцена наставника:

(готово реална)

Снежна краљица 2: Поново замрзнута (Снежная королева 2: Перезаморозка 2014) је руски цртаћ и наставак класичне бајке о Снежној краљици. Један од јунака из претходног дела који је победио краљицу је трол Орм, сада житељ одлеђеног краљевста тролова. Но, његов живот није идиличан и бори се са многим, углавном материјалним проблемима, а има велику жељу да својој баки омогући да проживи лепу старост. На крају, немајући куд, одлучује се да лажима постигне циљеве. И то је имало велику цену; ослободио је Снежног краља, који је напао његов народ и његове пријатеље.

Критички осврт: Анимација ме није очарала, али је добра. И форе нису лоше, али су ипак сувише инфантилне, а јурњава и незгоде су префорсиране. Уводна прича о лошем животу трола у његовом свету траје предуго, тако да ништа, у ствари, није урађено са мером. Још неке сцене су развучене, као када зли близанац трола тријумфује и јасно је да је то урађено јер прича нема „меса“, што довољно говори колико је слабашна. Уз то, није ни претерано креативна.

Све ово је велико разочарење, с обзиром на то да памтим руске бајке (и анимиране и игране) као феноменална, ма монументална филмска остварења.

Едукативни моменат: Трол је у једном писму написао да лажи могу да боле, али истина боли више. И то је тачно тако. Али се показало и да је истина, колико год болна била, ипак најбољи излаз из сваке тешке ситуације и да ће она најмање штете направити другим људима.

Оцена наставника:

(због старе славе руских бајки у филмовима, иначе двојка)

Легенда о Тарзану (The Legend of Tarzan 2016) је нова прича о светски познатом човеку из џунгле. У овој верзији Тарзан је већ „припитомљен“ и живи у Лондону поштован као племић. Он није вољан да се враћа свом старом животу, али га амерички изасланик Самјуел Л. Џексон моли да то ипак учини, а како би испитао да ли је истина да Белгијанци поробљавају афричка племена. Тако Тарзан одлази у Конго, не знајући да га тамо чека изасланик белгијског краља Кристоф Валц са планом да му дохака.

Критички осврт: Колико сам схватио, Тарзан у овом филму није носио познате тарзанке, а које су у давна времена уведене (без иоле логике) ради пристојности и превенције евентуалне цензуре. Некако сам очекивао више врцавих сцена, тако и са партнерком Марго Роби, тим пре што је Александер Скарсгорд тип глумца који нема срама те врсте, те обожаван диљем света пре свега због своје појаве. Режисер Дејвид Јатс се одлучио више за романтичну и тек помало шкакљиву варијанту и то је у реду. Оно што ову причу чини добром ипак није то, већ сама позадина приче која одсликава читав један мучан друштвени поредак тог доба – ропство, као и вечити мотив „прогресивног“ света – новац. Уз добру глуму, али и режију (честитке Дејвиду) са флешбековима тачно тамо где треба и дозираним, сасвим пристојном и колико год је то могуће реалном радњом, филм је сасвим добар. Посебно су добре сцене са животињама које иду у пакету са сјајном фотографијом. И сцене борби су одличне. Не мањка ни оно класично скакутање с лијане на лијану, као ни легендарни Тарзанов крик. 🙂

Крај је предвидљив и прави иритантно амерички, али добро, макар је срећан. 🙂

Едукативни моменат: Многи људи немају милости према другим људима. Тај однос је у овом филму још више појачан тиме што постоји компарација са односом животиња које су показале милост према човеку (Тарзану). Уз то, Тарзанове животињске одлике би требало да превагну на страну окрутности, а приказано је сасвим супротно. Свакако морамо да се запитамо шта је то што нас чини људима и што нас чини хуманима (енг. human значи „човек“) и да ли смо заиста бољи (ма шта год то значило) од животиња. То што смо рођени као људи и са (само)свешћу није довољно. Морамо више да се трудимо.

Оцена наставника:

(са микро минусом)

Робокап (RoboCop 1987) је кримић који се дешава у америчком граду Детроиту. Челник тамошње мега-компаније Дан О’Херлихи има сан да направи град будућности, а да би у томе успео, мора најпре да очисти град од криминала. Зато је компанија купила и полицију, али то није било довољно. Милиони су уложени како би се полицијске снаге ојачале роботима, али се роботи нису показали као добро решење. Млад и амбициозни сарадник Мигел Ферер је предложио програм израде киборга (Робокапа) и указала му се прилика да свој план реализује у дело када је новајлија Питер Велер погинуо на дужности. Над Питером је извршена компликована операција и додати су му механички делови, а одстрањени органски. Сва је прилика била да је пројекат успео, све док Робокап није почео да сања и да се сећа свог претходног живота.

Критички осврт: Ово је некаква визија будућности какву су имали људи осамдесетих и иако има напредних решења, представља необичан спој прошлости и будућности, донекле екстремизован и свакако бруталан. Прича није необична, напротив. Сасвим је обична и без мистерије и било чега што не бисте очекивали. У ствари, површна је и празњикава, попут многих других из тог периода; једна од познатијих је „Ватрене улице“, али је адут тог филма одлична музика. Овде је музика сувише (мело)драматична. Уз то, прича је сувише фокусирана на главни ток радње, тако да су неке друге приче или маргинализоване (као што је породична прича Робокапа) или недоречене.

Види се да је филм рађен осамдесетих и то не само због смешних специјалних ефеката (додуше, понека каскадерска вратоломија је била сасвим успешна (остале су више личиле на гимнастичке вежбе)). Све је тако наивно и разиграно, чак и пљачкаши банке. 🙂 Борба између Робокапа и робота Еда 209 не само да је наивна, него је и пресмешна, да би се завршила тако што робот, милионе долара вредан, не уме да се спушта низ степенице (и при томе се бацака и испушта крике попут бебе годзиле). Сасвим је нејасно како су замислили да се бори против криминала. У филму има још момената који нису јасни, па тако ни полицијска масовна акција против Робокапа.

Едукативни моменат: У овом филму очигледна је борба између људи и машина која не јењава још од Индустријске револуције. И данас смо сведоци да ИКТ све више помаже људима у раду, али и смањује потребу за радном снагом. И то јесте цивилизацијски проблем. Међутим, филм такође даје јасну поруку да је Робокап значајно бољи у односу на већег и снажнијег Еда 209. Машине не могу потпуно заменити људе, али људи који поседују технологију и знање да раде са њом, дефинитивно ће заменити оне који то знање немају. (Ово су рекли мудрији од мене, а згодно иде као порука овог филма.)

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Остатак (The Remaining 2014) је апокалиптични филм који почиње венчањем млађане Алексе Веге. Међутим, наместо да то буде најлепши дан у животу једне девојке, испоставило се да јој је, заправо, последњи. Најпре су многи људи, укључујући и Алексине родитеље, једноставно пали мртви, да би онда уследила права катаклизма и долазак палих анђела. У метежу који је настао, Алекса и њени пријатељи покушавају да преживе.

Критички осврт: Иако изгледа да јесте у питању нискобуџетни филм, продукција је сасвим добра, а специјални ефекти солидни. Уз то, хорор је заиста успео. Другим речима, сцене су прилично језиве, без обзира што се демони ни у једној сцени не виде најбоље. Заправо, практично се не виде уопште.

Ликови су стереотипи, али верујем за Амере сасвим прихватљиви. То и да је прича сасвим класична, биле би једине моје замерке филму. Све остало је сасвим у реду, без већих грешака и са много динамике. Додуше, филм је навијачког типа и усмерен је ка религији, односно вери као једином критеријуму за спасење душе. Но, добро, то је премиса и то могу само да прихватим, свиђало се то мени (као атеисти) или не. Објективно, било би некоректно да то утиче на оцену коју дајем.

Едукативни моменат: У једном тренутку свештеник је рекао да су сви људи добили исте доказе (алудирајући на Христово појављивање међу људима), али да су се различито определили. Ово не мора да важи само за религију. Ми сви добијамо исте вредносне системе, а које нам друштво у коме живимо пласира, али да ли ћемо их поштовати зависи од нас самих. И као што ми имамо могућност избора, тако треба да прихватимо да их имају и други и да имају право на тај избор.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Затим (Hereafter 2010) је амерички филм који је режирао Клинт Иствуд. Филм прича три различите приче. Једна се одвија у Француској и протагониста је новинарка Сесил де Франс која је доживела тзв. искуство блиске смрти. Друга се одвија у Америци и у њој главну улогу има Мет Дејмон, медијум за мртве. И трећа у Лондону, где дванаестогодишњи дечак у несрећном сплету околности губи свог брата близанца. Главни ликови ове три приче срешће се на једном месту, на крају филма, што ће променити живот сваког од њих.

Критички осврт: Било је очигледно да ће близанац настрадати и на који начин ће се то десити. И то је толико опште место, да ни патетика која је уследила није утицала да осећам емпатију. Заправо, много су јаче сцене које су дошле након ње (сахрана и када мајка Линдси Маршал објашњава преосталом сину зашто мора да га напусти). Има још предвидљивих сцена, па је било прилично јасно у шта ће се изродити разговор Мета Дејмона са умрлим родитељима Брајс Далас Хауард, као и шта ће јој отац поручити. Такође, неке сцене су и непотребно развучене, тако да филм није морао да траје више од два сата, а вероватно би постигао исти ефекат. Па, ипак, сцене јесу јаке, односно тешке и пуне емоција, тако да никако не могу рећи да филм не вреди. Уз то, глума је одлична, али су и глумци одабрани.

Допало ми се што филм није ни потпуно сив, ни потпуно ведар. Срећне догађаје замењују лоши, а лоше добри, а такви су и поступци ликова. Све то, дефинитивно, чини да филм изгледа реалније. И допало ми се што крај није потпуна америчка патетика. Дозирана је. Све укупно даје једну добру, лепу, помало тужну и свакако топлу људску причу.

Едукативни моменат: Када је Сесил питала свог љубавника да ли постоји живот после смрти, он јој је одговорио одречно. Да постоји, рекао је, неко би то до сада већ открио (доказао). И ту је само донекле у праву. Много тога ми још увек нисмо ни открили, ни доказали, али то не значи да све то не постоји. Сведоци смо готово свакодневних нових научних открића. Разумно је претпоставити да ће их у будућности такође бити јер наука напредује џиновским корацима.

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 35

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Бити Џон Малкович (Being John Malkovich 1999) је америчка комедија о неоствареном луткару Џону Кјузаку који је нерадо прихватио посао у једној фирми, смештеној у полуспрату пословне зграде. На свом радном месту случајно је открио мајушна врата која су, заправо, портал ка мозгу глумца Џона Малковича. Он је своје искуство поделио са својом женом Камерон Дијаз и колегиницом Кетрин Кинер и обе су виделе прилику да промене нешто у свом животу. Са Кетрин је чак развио и бизнис и почели су да наплаћују људима да буду Малкович на 15 минута. Ускоро је у глави овог глумца постало веома тесно. 🙂

Критички осврт: Филм је дефинитивно померен и другачији у односу на већину других филмова. И како радња тече, филм је све сулудији. И заиста сјајан.

Глума је предобра, а издвојио бих Камерон Дијаз, која је лепа и сходно томе увек глуми неке опасне лепотице. Овог пута, она је неугледна и вероватно сасвим луда жена са кризом идентитета. Генијалне су њене реплике о Џону Малковичу.

Едукативни моменат: Често мислимо да је другима боље него нама. Међутим, када бисмо заиста имали портал који би нас одвео у њихову главу, схватили бисмо да свако има своје проблеме и да никоме живот није савршен.

Оцена наставника:

(убедљива)

Боја магије (The Colour of Magic 2008) је телевизијски филм из два дела, рађен према истоименој књизи Терија Прачета. На свету, који се налази на диску смештеном на леђима четири слона и огромне корњаче, највећи град Анк-Морпорк добио је свог првог туристу Шона Астина. Житељи овог града нису баш били сигурни шта је то туриста, али су видели да је пун злата, те врло вољни да му га преотму. Шон је, пак, био вољан да обиђе све знаменитости, те је унајмио квазичаробњака Дејвида Џејсона како би му био водич. Дејвид је ово прихватио, али само како би преварио Шона. То није одговарало поглавару града Џеремију Ајронсу, те је чаробњак ипак морао да буде на услузи туристи. И више од онога што је очекивао јер су упадали из авантуре у авантуру широм Дисксвета, чак и до самог руба, па и преко.

Критички осврт: Нажалост, успео сам да дођем само до једног (првог) дела филма, али знам како ће се све завршити јер сам прочитао књигу (као и сваку до сада Прачетову, објављену код нас). А филм јесте мање-више доследан књизи и заправо није испао уопште лоше. У ствари, испаде да је телевизијски филм, са скромним средствима, пристојније урађен него многа помпезно најављена биоскопска остварења. Специјални ефекти су солидни, а глума сасвим добра. Можда за нијансу више инфантилна, али укупан утисак је позитиван.

Едукативни моменат: Иако је Шон претеривао у својим захтевима и био, најблаже речено, неопрезан, те срљао у авантуре, та његова глад да види нешто ново не само да је разумљива, већ је и добра. Треба путовати, видети све што вреди видети од знаменитости и упознавати људе и њихову културу. Свако путовање је богатство, вредно злата којим се Шон разбацивао. 🙂

Оцена наставника:

(пристојна)

Завет (The Covenant 2006) је прича која се дешава у америчком граду Ипсвичу, месту које су основали колонисти из старог света, а који су из своје постојбине побегли како би избегли смрт због вештичарења. Постојало је пет породица оснивача, а четири су опстале и модерни наследници су у свом месту познати као „Синови Ипсвича“. Један од њих Стивен Стрејт треба да постане пунолетан и тиме добије пуну моћ. У дане пред тај догађај у његову школу стижу још двоје ђака – Себастијан Стен и Лаура Ремси, а са њима и необични и застрашујући догађаји.

Критички осврт: Филм је покушај да буде хорор, а у ствари је напржена америчка тинејџ мелодрама. Општих места има, а почињу већ на самом почетку када млади вешци неустрашиво скачу у бездан, да би се дочекали на ноге. Најпре ми је било тешко да похватам ко је ко. Вешци су упали на журку и сви су млади и лепи и најмање четворица веома личе један на другог. Потом сам одгледао јурњаву колима, која је узбудљива (и то можда) само режисеру Ренију Харлину, док је правио ту сцену. 🙂 И уопште нисам скапирао поенту тог првог дела, осим да на брзину упознамо ликове и трапаво приказане односе између њих.

И даље у добром делу филма није било радње. Нешто се дешава, рецимо чудно, али уједно и недефинисано и нефокусирано. Негде преко половине филма постало је јасно оно што је било очигледно: да је Себастијан Стен такође вештац. А онда је кренула радња, која боље да није кренула. 🙂

Специјални ефекти су, па, солидни. У последњој, финалној борби, допало ми се што су се Стивен Стрејт и Себастијан међусобно гађали некаквим флуидним лоптама, зрацима и нечим попут таласа, што одскаче од стереотипног сударања светлосним зрацима. Додуше, било је лако претпоставити на који ће начин Стивен победити. Све у свему, више пута виђена и предвидљива причица.

Едукативни моменат: У овом случају можемо да научимо нешто и од протагонисте и од антагонисте. Стивен је веровао да ће победити без ичије помоћи, али је то успео тек када му је помогао отац. Тада је добио довољну моћ да победи непријатеља. Некад је прихватање помоћи у ствари снага, а не слабост. Себастијан је желео Стивенову моћ јер му сопствена није била довољна. На крају је, можда, изгубио не само моћ, већ живот. Постоји пословица која каже да ко хоће веће, изгуби из вреће. И то се често покаже као истина.

Оцена наставника:

(али јака)

У име краља: Прича о опсади тамнице (In the Name of the King: A Dungeon Siege Tale 2007) је фантастика која се дешава у неко фиктивно средњовековно време. Не баш идиличан, али миран и љубављу испуњен живот фармера Џејсона Стејтама нарушавају непријатељски настројени људи са лицем звери, који су му убили сина, а отели жену Клер Форлани. Испоставља се да овом армијом управља зли чаробњак Реј Лиота који жели да преузме престо од краља Берта Рејнолдса. Краљ окупља војску, којој Џејсон није хтео да приступи, али временом сазнаје да је у тој војсци неопходан и то да је предводи јер је давно изгубљен краљев син.

Критички осврт: Јача страна овог филма је што скоро уопште нема патетике. Кажем – скоро – пошто је има, али заиста дозирано. А проблем је са овим филмом што нема јасно постављену радњу, нити односе међу ликовима, а ни позиције нису сасвим јасне. Они се боре, а зашто то чине, не бих знао, као што ми је нејасан мотив Реја Лиоте да по сваку цену убије Џејсоновог сина. Онда једна армија одлази са Метјуом Лилардом, друга остаје са краљем Бертом Рејнолдсом… Ништа ми није било јасно.

Бумеранг је оружје које има Џејсон Стејтам и то јесте прилично оригинално и не среће се често као реквизит главног хероја, али би режисер Уве Бол требало да зна да када удари у мету, бумеранг се не враћа. Додуше, можда он то и зна, али верује да ми не знамо. 🙂 У појединим сценама борбе подозревам да су били окрутни према коњима и то ми се баш не допада, ако је то заиста како мислим да јесте било. Осим тога, сцене борбе су океј, види се да су вежбали, али ми нису изгледале увек уверљиво. Као ни маске негативаца. У ствари, маске ми нису изгледале никако. 🙂 Много боље су испале Хамадријаде (или већ нешто слично њима), које нису ни имале маске, већ су замишљене као лепе девојке које висе са пузавица попут оних акробата које висе са трака (не знам како се код нас та акробација зове, али је Енглези зову „Aerial silk“). Финална борба је мало поправила утисак, посебно она између двојице чаробњака Реја Лиоте и Џона Риса-Дејвиса. Рађена је у духу старих филмова (а и цео филм има тај старински шмек) и, заправо, борба се одвијала у више нивоа и свако је нашао достојног противника.

Продукција је пристојна, а глума је сасвим добра (посебно Метјуова, који ми се некако највише дојмио, иако глуми негативца). У ствари, била је добра док Берт није почео да крешти у покушају да одглуми бес. Не знам шта му би. Стварно.

Едукативни моменат: Џејсон није желео да се придружи краљевој војсци јер је био љут на краља. Сматрао је да је обавеза краља да заштити свој народ, што овај није учинио када су људи-звери напали варошицу први пут. И у праву је јер високе позиције, које људи и у данашње време могу да заузму, нису само могућност да се добије моћ. Оне представљају и одговорност. И то је нешто што често сви заборавимо, а посебно они на позицијама.

Оцена наставника:

(на два)

У име краља 2: Два света (In the Name of the King 2: Two Worlds 2011) је наставак претходног филма, мада нисам уочио јасну везу између њих. Долф Лундгрен је бивши војник, који живи у Ванкуверу и држи часове борилачких вештина деци. У његов дом долазе маскирани и мистериозни људи који га нападају, а у помоћ му прискаче чаробница која отвара портал и пребацује га у средњи век. Он тамо упознаје краља Лохлина Манроа који га шаље у мисију да убије злу вештицу. Она, наводно, предводи групу опасних канибала.

Критички осврт: У овом наставку продукција је значајно лошија, а и цео филм. Све ми се не свиђа, тако да је свеједно одакле ћу да почнем. Рецимо од сцена борбе. Некако су смушене, а томе доприноси и камера, која се непрекидно нешто лелуја. И Долф Лундгрен је лелујао све време и понашао се као да има гадну костобољу. У томе је био једино и уверљив.

Глума је безмало очајна, а дијалози су потпуно безвезни и углавном неразумљиви (не зато што, наводно, причају као што би причали људи у средњем веку, већ зато што јесу неразумљиви – немају смисао). А назови љубавна сцена између Долфа и Натасије Малте неартикулисана је. И поједине сцене су нејасне. Мисија Долфова је била да уђе у непријатељски логор и убије Јастшембска Кристину. Обично у другим филмовима, у истим ситуацијама, јунаци се све нешто прикрадају, посебно када је у логору гомила војника. Али не и овај – он се само ушетао. Радња у овом филму изгледа као нешто што се смишљало у ходу. Е, сад ће мало да причају, па би баш сад било згодно да се боре, а у следећој сцени ће краљ да убије свог слугу… Тако да нелогичност појединих сцена практична је последица недостатка праве радње.

Тврђава им је генијална. Личи на нешто што би било прикладно за забавни парк. Змај, додуше, и није тако лош. Јесте мали, али је ефектан. Најјаче је када су побегли у ту, па, тврђавицу, а како би се сакрили од змаја. И још капију затворили. А тврђава није засвођена, тако да све што је змај требало да уради је да – улети одозго. 🙂 Но, то је још било и симпатично у овом неинвентивном, нејасном и надасве досадном филму.

Едукативни моменат: Натасија Малте дала је амајлију Долфу, рекавши му да ако верује у оно што она ради, та амајлија ће га штитити. Ако не верује, то ће бити макар лепа ствар коју вреди погледати. Ово би било поједностављено гледање на туђа веровања и уверења. Ако и сами верујемо, нема проблема, али и ако не верујемо, и даље нема проблема, јер треба да толеришемо веру других. А та вера нама може да буде лепа, попут уметности (библија као књижевно дело, а иконе као ликовна уметност, рецимо).

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Хобит: Шмаугова пустошења (The Hobbit: The Desolation of Smaug 2013) други је наставак саге о Хобитима, заснован на Толкиновом роману. Дружина патуљака са појачањем једног хобита (Мартин Фриман) на путу је ка својој домовини, а како би је повратили од змаја. Након бројних перипетија, успели су да уђу у своју планину и пробудили су змаја, који уопште није вољан да врати богатство које је отео.

Критички осврт: Нема шта, приче о хобиту, као и пре њих „Господари прстенова“, стандардно су добре. Иако филм траје три сата, дефинитивно држи пажњу занимљивом и бајковитом причом и спретном акцијом. Патуљци су заиста симпатични и уносе хумор, тако да са њима никада није досадно. Они јесу добитна комбинација, односно дружина. Посебно је смешан део када их заробљавају шумски вилењаци, предвођени Леголасом (Орландо Блум).

Наравно, није све перфектно, па је тако у појединим деловима анимација прилично јасно уочљива, као када се мењолик трансформише из медведа у горостаса. Има и пар недоследности, па је тако Билбо разумео паука и након што је скинуо прстен. И има драматичне глуме и превише, али, опет, у питању је бајка, па је то, ваљда, у реду. 🙂

Едукативни моменат: Еванџелин Џили није послушала свог вилењачког краља Ли Пејса да се забаракадира у своју шуму и препусти остатак света злу. Додуше, имала је она и лични (љубавни) мотив, али свеједно, када се нешто лоше дешава у нашој средини, не можемо бити аутистични и себични и морамо да реагујемо. Па, макар и из себичних мотива, јер можемо очекивати да ће у неком тренутку то лоше стићи и до нас, ма колико год себе заштитили.

Оцена наставника:

(стандардна)

Неиспричани Дракула (Dracula Untold 2014) је још једна филмска верзија о Дракули. Он је принц у Румунији и турски вазал. Зарад мира, он уредно плаћа порезе, али када је турски султан Доминик Купер затражио 1000 дечака и са њима и Дракулиног сина Арта Паркинсона, румунски принц је напокон пружио отпор. Пошто му је било јасно да неће победити моћну турску војску, он тражи помоћ од демона Чарлса Денса. Овај га претвара у вампира и тако Дракула стиче моћи довољне да порази хиљаде непријатељских војника. Међутим, цена за то је прескупа.

Критички осврт: Специјални ефекти су безмало сјајни. Но, иако су сцене борбе величанствене, Дракула који сам побеђује армију од хиљаду људи ипак је претеривање. Сама прича као прича, сасвим је у реду и некако – обична. Ништа што не бих очекивао. Има и мало више оних мелодраматичних општих места, као када Дракули умире његова драгана Сара Гадон. И да, крај је баш без везе.

Лук Еванс је одлично решење за главну улогу. Осим што ју је одрадио мајсторски, физиономија му је одговарајућа. Већ кад га видите личи вам на Дракулу. Уз то, има неоспориву харизму, што није мала ствар јер он носи цео филм. И други глумци су се показали, тако да што се тога тиче, могу само да похвалим.

Едукативни моменат: Дракулина драга је рекла како јој је супруг ужасан у лагању и да му је то једна од најбољих особина. Иако изгледа противуречно, ипак има смисла јер је искреност заиста врлина. Нажалост, веома ретка. 🙂

Оцена наставника:

(гравитира ка тројци)

Уништитељ (Demolition Man 1993) је филм са Силвестером Сталонеом. Он глуми полицајца, који је покушао да спасе тридесетак таоца које држи психопата Весли Снајпс. У томе не само да није успео, већ су га окривили за њихову смрт, те је казна била да га замрзну у криогенској комори на 70 година. У години 2032. Весли је успео да побегне из криогенског затвора и почео да терорише футуристичко друштво које је крајње мирољубиво. Полицајка Сандра Булок, схватајући да нису дорасли оваквом криминалцу, иницира да се одледи онај ко јесте – Сталоне. И он сада пред собом има два задатка; да се уклопи у друштво које је, најблаже речено, чудно и што је важније, да ухвати Веслија.

Критички осврт: Увек сам се чудио људима који не воле фантастику, а воле акционе филмове. Па ови потоњи су јача фантастика од саме фантастике. Оно што је Силвестер Сталоне (као, наводно, обичан војник) успео да уради и преживи већ у првих пет минута филма, не може ни неки суперхерој. 🙂 И даље у филму његови подвизи су надљудски, али макар је филм динамичан и у ствари и није тако лош.

И идеја за филм је сасвим добра. Визија будућности је прилично наивна, као и глума Сандре Булок и свих осталих, али је зато и оригинална. У филму има врцавих момената, а издвојио бих реакцију Сталонеа када га Сандра пита да ли жели да имају секс. Цео тај разгвор и све касније што следи заиста је смешно. Мада је та цака са футуристичким сексом виђена још 1968. у филму „Барбарела“. Начин како је Сталоне дохакао Снајпсу, такође је већ виђен – у другом делу „Терминатора“, али сама та финална борба није разочарала, напротив. Додуше, након ње иде опште место, где јунак бежи пред експлозијом и љуби девојку. Све у свему, необичан филм, некако шармантно лаган, а опет са главним негативцем који је психопата и убија на десетине људи.

Едукативни моменат: Денис Лири је имао избор: или да живи лагодним животом, али по правилима Најџела Хоторна, или да живи у беди, али да остане доследан себи. Он је изабрао ово потоње. И сви ми смо често пред таквим изборима и тешко је рећи који је прави. Лично, подржао бих Дениса, али не осуђујем ни људе који изаберу линију мањег отпора. Но, ни не ценим их, такође.

Оцена наставника:

(можда ипак између тројке и четворке)

Нулта теорема (The Zero Theorem 2013) је футуристички филм настао удруженим радом Британаца, Француза и Румуна. Кристоф Валц је вредни мрав који ради у компанији, чији је власник Мет Дејмон. Кристоф не налази логику у томе да свакодневно одлази на посао, а да буде одвојен у посебном одељку од својих колега и верује да би исте услове имао и када би посао обављао и код куће. Уз то, он чека позив који не жели да пропусти јер верује да ће му неко рећи која је сврха његовог живота. Управа му излази у сусрет и омогућава му да ради од куће, а даје му задатак да докаже нулту теорему.

Критички осврт: Фотографија у филму је врло упечатљива, практично од самог почетка. Режисеру Терију Гилијаму очигледно је био веома важан тај визуелни дојам. Међутим, оно у чему ја видим праву вредност овог филма је његова дубина, прича која је читава једна филозофија и глума која је фантастична. Имао сам утисак као да сам одгледао једну одличну позоришну представу која ме није оставила равнодушним. Све похвале.

Едукативни моменат: Овај филм, у ствари, изврће веру наопачке. Вера почива на томе што нас након овоземаљског живота чека награда, која ће дати смисао свему овоме што нам се дешава и што је, гледано са становишта смрти као коначног догађаја, бесмислено. Кристоф покушава да пронађе смисао већ сада, односно да разуме зашто све то ради и зашто га то чини посебним. И онда схвата да је све време имао погрешну директиву и да није поента да се тражи сврха живљења, већ да сам живот има сврху, ако га проведемо – срећни. 🙂

Оцена наставника:

(скроз)

Супер 8 (Super 8 2011) је прича о групи клинаца који снимају аматерски филм о зомбијима, са жељом да га пријаве на фестивал. Једну ноћ су се договорили да снимају на железничкој станици и тамо су присуствовали застрашујућој несрећи јер је, како се испоставило, њихов наставник биологије Глин Терман својим камионом изазвао судар са возом. Из воза је побегло нешто, за шта је заинтересована и војска. Војници су тајновити, а становници града Лилијана у Охају, у коме клинци живе, убрзо су постали сведоци да се чудне ствари дешавају.

Критички осврт: Уовом филму има ред драме, ред фантастике и ред акције са војном темом. И сви ти „редови“ су добро поређани у једну садржајну причу, са добром глумом и сјајним специјалним ефектима. Пропуста има, па су војници некако сувише олако пустили клинце да побегну колима са места несреће с обзиром на то да се ради о супертајној операцији. Са друге стране, прилично су били предани када су хапсили Кајла Чендлера (читав батаљон је малтене био укључен). Но, на то може да се зажмури, када је све остало заиста одлично.

Едукативни моменат: Кајл је, након смрти супруге, имао сасвим погрешну директиву. Уместо да се посвети свом сину Џоелу Кортнију, он се посветио свом послу. На крају је схватио шта му је најважније. У животу морамо да правимо листу приоритета и посао је свакако један од њих, али су први – особе које волимо.

Оцена наставника:

(свакако)

Лако Је Критиковати 20

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. С обзиром да је ово неки јубиларни чланак, посвећујем га мом куму Слоби, коме признајем да о филмовима зна много, много више него ја. Његова критичка виђења би било занимљиво прочитати. Можда некад буде и гостовао на мом блогу, а до тада ево мојих препорука. 🙂

Јастог (The Lobster 2015) је црна комедија о будућем друштву у коме се форсирају парови, а самци се кажњавају на чудан начин – претварају их у животиње. Наиме, самачки живот траје 45 дана у хотелу по тачно успостављеним правилима и тај период може да се продужи за по један дан за сваког уловљеног самца који се крије у шуми. У току тог периода самци имају рок да пронађу (идеалног) партнера, а ако се то не деси следује им необична животињска судбина. У хотел доспева и Колин Фарел, чији је брат већ претворен у пса, сада Колиновог љубимца. Колин се одлучује за жену која наводно нема емоција, те они прелазе у двокреветну собу како би започели заједнички живот. Међутим, она свирепо убија његовог пса/брата и открива да он ипак има емоције које је до тада крио, а како би јој се допао. Она одлучује да га пријави управи хотела јер је започео лажну везу. Међутим, он је онесвешћује уз помоћ хотелске спремачице Аријане Лабед, те јој се свети за братовљеву смрт тако што ју је сам претворио у (нама непознату) животињу. Одмах након тога бежи у шуму где се придружује одбеглим самцима. Међутим, и они имају своја правила и прекршиоце кажњавају на ужасне начине. Најважније правило је да се не заљубљују, а Колину се управо то десило. Наиме, упознаје Рејчел Вајс и са њом отпочиње искрену и нежну везу. Двоје заљубљених одлучују да побегну у град, али њихове планове открива вођа самаца Леа Седу која их сурово кажњава и њихову љубав ставља на тешку пробу.

Критички осврт: За овај филм можемо рећи и ово и оно, али никако да је предвидљив. Чак, прилично је шокантан, не само због радње која је сулуда, већ и због невиђене суровости и ликова који ту суровост прихватају на сасвим неочекиван начин. Заправо, емоције и реакције су препознатљиве и донекле логичне, али су доведене до екстрема; некада огољене, буквалне, (као када се Колин улизује свом пријатељу Џон Си Рајлију како га овај не би уловио и предао управи хотела), некада претеране (углавном претерано смирене). И све што је приказано у ствари је екстрем; хотел у коме су парови, али и шума у којој су самци. И једни и други су врло стриктни и веома оштри у казнама (рецимо, самцима који флертују исеку усне жилетом и натерају их да се љубе, што зову „црвени пољубац“). И везе које се успостављају су на неки начин екстремне јер се партнери траже према неким карактеристикама које су само уочљиве, али не морају бити значајне за везу. Колин се заљубљује у Рејчел јер је кратковида као и он, а Бен Вишо намерно удара главом у сто да би му нос крварио, а како би био што сличнији Џесики Барден којој често иде крв из носа. Верујем да је то пародија односа који се иначе у реалном животу успостављају на основу оног што ми људи сматрамо есенцијалним, а заправо је површно (лепота, тип коме људи припадају и слично). И дијалози које ликови воде сулуди су као и цео филм. Но, у целој тој луцидности могу да се препознају јасне и добре поруке.

Едукативни моменат: Друштво често врши притисак на људе да живе на прихватљив начин и то јесте у ствари смешно, као што је то филм приказао. Истина је да живот не мора да се одвија по униформном и јасно успостављеном редоследу и да морамо да очекујемо да ће неко (и то не мало њих) реаговати другачије од оног што очекујемо (Колин се заљубио тек у заједници која љубав санкционише).

Оцена наставника:

(од мене)

Екс машина (Ex Machina 2015) је научно фантастични филм који почиње тако што млади програмер Донал Глисон побеђује на лутрији коју је организовао његов шеф Оскар Ајзак. Награда је једнонедељни боравак на Оскаровом осамљеном имању. Када је Донал стигао на имање, Оскар је тражио од њега да уради тзв. Тјурингов тест. Наиме, Оскар открива да је направио вештачку интелигенцију и потребан му је Донал да утврди да ли је у томе заиста и успео. Другим речима, Доналов задатак је да открије да ли је машина свесна попут човека. Најпре су потписали уговор о поверљивости, а онда су започели разговори са женским роботом Алисијом Викандер која не само да га је убедила да је свесна, већ се он и заљубљује у њу.

Критички осврт: У овом филму све ми се допада. Радња је одржива, динамична и са паметним превратима. Глума је изванредна и добро осликава људску природу, а и специјални ефекти су пристојни. Сцене су такође добре, а дијалози занимљиви, научни и растерећени великих речи, што посебно ценим. Не мислим да је ово врх научне фантастике, али свакако добар филм без сумње.

Едукативни моменат: Није добро играти се са људским осећањима и то је Оскар схватио на најтежи могући начин.

Оцена наставника:

(плус)

Надзирачи (Watchmen 2009) је научна фантастика рађена у тзв. нео-ноир поджанру, а која говори о суперхеројима описаним у ограниченој серији стрипова из 1986/87. године. Према филму, ова суперхеројска група се оформила 1939. као сила која се супротставила растућем криминалу у тадашњој Америци. Постава се од тада променила, али се променио и закон, тако да су осамдесетих година „маске“ биле забрањене, баш у време када је хладни рат између СССР-а и САД кулминирао толико да је постојао оправдани страх да ће доћи до нуклеарног рата. Влада САД је ипак ангажовала најмоћнијег суперхероја, др Менхетна (Билија Крудапа), како би решио кризу. И сами сада већ „пензионисани“ суперхероји доживљавају своје личне кризе за које је иницијална каписла убиство једног од њих Џефрија Дин Моргана.

Критички осврт: Морам да признам има одличних сцена укључујући прву, која је због изреке да се дан по јутру познаје обећавала добар филм. И јесте добар, али ипак имам неколико замерки.

Радња је прилично развучена и некако изгледа као да нема фокус. Филм прати судбине неколико суперхероја, па обрађује више прича (не нужно и међусобно повезаних) наизменично. Осим што се све време преплићу садашњост и прошлост (што је за суперхеројског физичара др Менхетна нормална ствар, али за мене је било напорно), један од главних токова радње је претња тадашњег СССР-а САД-у, коју у ствари решава влада Америке, а суперхероји (пре свих поменути Менхетн) су значајни више као евентуална и не баш тако сигурна одбрана него као решење проблема. Тако да они у том делу радње активни учесници баш и нису, а кризу тадашње Америке због претње нуклеарним ратом преживљавају попут сваког другог грађанина те земље. Други ток радње је крими прича, пошто је неко убио Џефрија на самом почетку. Међутим, нико ту крими причу од суперхероја као да не схвата озбиљно све док неко не нападне Метјуа Гуда, што се дешава тек на средини филма (а средина је негде после сат и по), тако да све до тада, практично, радње и нема. А и оно што има, иако је видан труд да изгледа уметнички (што се посебно види у начину како је камера снимала), некада је претерано мрачно (попут приче о суперхероју кога глуми Џеки Ерл Хејли), а уз то и не више од клишеа (исто прича о Џекију када убија убицу девојчице, али и друге приче). Највећа замерка том делу филма је што је, брате мили, досадан.

Ипак, други део, када некаква радња почиње и бива динамична, а посебно сам крај, који је потпуно неочекиван и несвакидашњи, потпуно поправља утисак. Тим пре што напокон даје смисао свему ономе што је виђено пре тога, а што је изгледало свакако, само не смислено. Специјални ефекти, као и борба, сјани су, а глумци су и уверљиви и занимљиви као појаве. Суперхероји су много мање супер, а много више приземни (што их заправо и чини супер) и што се моћи тиче, али и карактерних особина. Џекијева маска је највише у складу са нео-ноир жанром и мрље на њој се мењају попут мрља на Роршаховом тесту (те је себи наденуо надимак по научнику који је тај тест и осмислио). Чак му је и смрт занимљива. 🙂

Едукативни моменат: Суперхероји су спасили свет плативши велику цену. Али оно што је такође битно, њихово јунаштво није било видљиво, нити препознато. И многа дела су управо таква; нису препозната, али то не значи да нису велика и сјајна.

Оцена наставника:

(на пет)

Спокој (Serenity 2005) је филм који приказује човечанство у будућности. Земља је постала премала и колонизоване су друге планете новонађеног Сунчевог система, са тим да су оне унутрашње успоставиле савез са међупланетарним парламентом на челу. Спољашње планете нису биле тако просвећене, те је становништво на њима било попут дивљака. Између ових планета дошло је до рата или је макар становништво унутрашњих планета било убеђено да је тако. Свеједно, парламент је одобрио експерименте на појединцима како би се добило људско оружје и једна од њих је и Самер Глау. Њу спашава брат Шон Махер и одводи је на брод „Спокој“, на коме ради као лекар. Посада брода није баш одушевљена што је добила, најблаже речено, чудног члана, али временом схватају да она крије тајну која може да промени комплетан ток актуелне политике савеза планета.

Критички осврт: Овај филм бих квалификовао као једну коректну научну фантастику. Све је ту што треба да буде; добра и одржива прича, додуше без превише мистерије или макар са мистеријом која се прилично брзо разрешава, са солидним специјалним ефектима, те сјајном борбом, како оном између људи, тако и оном у свемиру са свемирским бродовима. Већих грешака нема, глума је уверљива, а има и више него неколико врцавих доскочица. Филм можда не нуди неку иновацију, али зато пружа све остало.

Овај филм има моје симпатије јер помало подсећа и на култну серију „Блејкова седморка“ са краја седамдесетих и почетка осамдесетих, коју сам као клинац обожавао.

Едукативни моменат: У филму је главни разлог помора на планети Миранда био екстремна промена понашања људи. Једни су толико постали неагресивни, мирни и пасивни, да су изгубили жељу за разговором, дружењем, па потом јелом и пићем и напокон су се препустили и умрли. Други су постали сувише агресивни и претворили се у безумне убице и канибале. Лоша осећања и особине, попут беса, свадљивости и нетрпељивости су људске особине и некада су и потребне, па таман толико да се „испразнимо“. Наравно, не треба ићи у крајност.

Оцена наставника:

(са џамбо плусом)

Село проклетих (Village of the Damned 1995) је римејк филма из 1960. Једног дана у америчкој варошици у округу Марин, док су се становници припремали за локалну прославу, десило се нешто сасвим необично. Сви људи тамо, али и све животиње, колективно су пали у несвест. Ова несвестица је потрајала шест сати и привукла је пажњу власти, а која је послала екипу да извиди шта се дешава, на челу са докторком Керсти Али. Људи су се пробудили из несвести, али ту необичним догађајима није био крај. Становници су ускоро сазнали да је током несвести неколико жена остало у другом стању. На месном састанку, који је уследио, Керсти им је понудила избор да ли ће задржати децу. Исто тако, понудила им је и новчану помоћ, ако изаберу да децу задрже, уз, наравно, обавезу да деца буду доступна за истраживања. Све новопечене труднице су ипак одлучиле да роде и родиле су неколико дечака и девојчица, међусобно веома сличних, али и веома опасних по становнике градића, па чак и сопствене родитеље.

Критички осврт: Филм укупно гледајући није лош и радња је довољно интригантна и динамична да држи пажњу, а почива на прилично виспреној идеји. Мој проблем је што га је режирао Џон Карпентер, који је (још увек живи) доказ да медиокритети могу да праве велике ствари. Могу да их праве, али друго је питање да ли у томе и успевају. 🙂

Џон воли да „употребљава“ сцене како му затребају, а без много уплитања у логику и да ли су одрживе. Па, тако су деца час у граду где живу спаљују вођу резигниране гомиле, да би у следећој сцени они седели мирно у својој кућици ван тог града, где су пешице стигли много пре полиције која буквално јури аутомобилима. Грешака има још, па је тако торбица спаљене жене практично неопрљена, Мајкл Паре гине у ничим изазваној експлозији (Џон иначе воли експлозије, па је тако и кућа ван града разрушена у ланчаној експлозији, иако је постојала само једна торба са динамитом), рука Карен Кан је сасвим у реду у сцени после болничког лечења, иако ју је метнула у казан са кључалом водом и има тога још. Уз то, дијалози нису увек на висини задатка, има прилично претеране мелодраматике, а Керстино научно објашњење откуд таква деца ту, заиста је јадно.

Но, неке сцене су баш добре, попут оне када деца ментално пробијају зид у мислима Кристофера Рива, а и глумци су сасвим солидни. То не могу да кажем и за специјалне ефекте, који уосталом и нису били толико захтевни.

Едукативни моменат: Иако их сматрамо малима и нејакима, деца имају моћ да промене свет око себе. У овом филму је та моћ предимензионирана, али у реалном свету она свакако постоји и може бити и негативна и позитивна, а на нама је да је правилно усмеримо.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Бум (Kaboom 2010) је тинејџ фантастика где је главни лик осамнаестогодишњак Томас Декер који има чудне снове. Међутим, и јава му постаје чудна када на журци среће две девојке које је заправо сањао. За једну од њих, девојку његове најбоље другарице Хејли Бенет, испоставља се да има парапсихолошке моћи, а другу убијају људи са животињским маскама пред самим Томасом. Иако га Хејли убеђује да је халуцинирао, Томас не одустаје од потраге за убијеном девојком чије је тело нестало када се освестио. Он открива да иза тог догађаја стоји култ који крије мрачне тајне и који води његов отац, за кога је веровао да је погинуо у саобраћајној несрећи.

Критички осврт: Овај филм се састоји из две паралелне приче, које се на крају филма (додуше веома трапаво) повезују и, након двоминутне више комичне него драматичне акције јурцања колима, збрзано завршавају. Са тим да једна прича, која је овоземаљска и тинејџерска, уз то и „кул“, „тренди“ и шокантна, потпуно „једе“ (да тако кажем) ову другу – научно фантастичну, која је мрачна, застрашујућа и у покушају да буде мистериозна. Јер некако видим да је прва прича та која покушава да популарише ЛГБТ заједницу млађој публици (Томас је у овом филму бисексуалац, а Хејли лезбијка), а кроз сапуницу која је младима атрактивна и глумце који су листом лепи млади људи. И да, овоме у прилог иде и то што има много еротичних момената, који нису прешли границе, ако не рачунамо изговорене речи. Научно фантастична компонента је овде, рекао бих, само зачин и то не претерано успешан. Рецимо, када се дешава расплет, и Томас и Џуно Темпл одједном знају гомилу информација, иако им се видно није десило никакво откровење које би им помогло да те информације сазнају. Хејли је успела да савлада своју разуларену девојку тако што ју је полила водом и ова се топила као у причи о чаробњаку из Оза, мада је касније објашњено да није вештица, већ да је моћи стекла путем научних експеримената. Има ту још неколико и невештих и нејасних момената.

Можда је филм ипак требало да буде рађен у неком другом жанру и као такав верујем да би био бољи, могуће и врло солидна драма. И то чак и са оваком сиромашном продукцијом и глумом не баш увек на висини.

Едукативни моменат: Томас је увидео да су људи из његовог окружења значајни и за ову другу (парапсихолошку) причу. Тешко да ће се нама дешавати натприродни феномени, али је истина да људи из нашег окружења имају много већи утицај на нас него што нам се чини. И то не само на област живота у коме се појављују, као што је случај са колегама које срећемо на послу. Зато је веома битно за нас да своје окружење добро одаберемо.

Оцена наставника:

(може плус)

ПараНорман (ParaNorman 2012) је цртаћ о дечаку, Норману, који има способност да комуницира са мртвима, па га зато сви у месту у коме живи, негде у Масачусетсу, сматрају чудаком. Ионако компликован живот му се још више компликује када умире његов ујак и постхумно му саопштава да он мора да настави неку врсту традиције и спречи да се обистини вештичија клетва (бачена још негде у доба мрачног средњег века) и да мртви устану из гробова.

Критички осврт: Реално, цртани не прича ништа много новог, а врцави хумор јесте добар, али одликује и бројне друге цртаће које сам гледао. Обрт настаје када Норман схвата праву тежину вештичије клетве, односно када ми схватимо да аутори цртаћа нису имали идеју да направе плитку и много пута виђену апокалиптичну причицу. Они су се одлучили за заначајно наивнији, дечји приступ, али је таква прича добила дубину и изнедрила јаке поруке о људској природи, грешкама, кајању, праштању и пријатељству. Зато све похвале за ово дело, а и за занимљиву анимацију.

Едукативни моменат: Норман је схватио да се његов ујак носио са проблемом вештичије клетве тако што је крпио проблем. Он је одлучио да га реши. И ту постоји значајна разлика у приступу, а овај потоњи начин, иако тежи, једини је исправан.

Оцена наставника:

(солидна)

Деда Мраз 2 (The Santa Clause 2 2002) је наставак приче о новопеченом Деда Мразу, а кога глуми (као и у првом делу) Тим Ален. Иако је веома успешан у свом послу и доноси радост деци широм света као ниједан његов претходник, Тиму ипак прети могућност да више не буде Деда Мраз. Заправо, процес „де-дедамразизације“ је већ отпочео, а да би га зауставио Тим мора да нађе Баку Мраз. И то за свега 28 дана. Да зло буде веће, његов син Ерик Лојд прави велике проблеме у школи. Тим је потребан и у стварном свету, али и на северном полу како би довршио припреме за велики дан, тј. ноћ. Зато двојица његових блиских сарадника вилењака праве лутку налик њему, која ће га заменити, а како би он могао да помогне сину и нађе супругу.

Критички осврт: Прича у филму предвидљивија не може бити и веома је јасно да ће будућа Бака Мраз бити Елизабет Мичел, директорка школе коју Ерик похађа, као што је јасно и да цело замешатељство са лутком двојником неће изаћи на добро. 🙂 Наравно, јасно је и да ће крај бити срећан, као што је јасно и како ће се до тог краја доћи. Па, ипак, филм није досадан, напротив. Баш је забаван, има шарма и заиста даје једну лепу емоцију, пре свега због глуме која је управо таква – емотивна и искрена, пре свега Елизабетина.

Едукативни моменат: Ерик је био несрећан што није могао да се похвали другарима каквим се „кул“ послом бави његов тата јер је морао да чува тајну. И та тајна га је оптерећивала све док није схватио да она не мора да буде терет, већ дар. Ако бисмо тако посматрали тајне које нам други људи поверавају, верујем да бисмо их боље чували. 🙂

Оцена наставника:

(лепа, као и филм што је)

Богови Египта (Gods of Egypt 2016) је романсирана и поприлично измењена легенда о египатским божанствима. Радња је смештена у алтернативном старом Египту, где богови живе међу људима. Озирис, владар Египта, а кога глуми Брајан Браун, одлучио је да преда престо свом сину, Хорусу (Николај Костер-Волдо). На крунисању се појављује Озирисов брат Сет (Џералд Батлер), убија Озириса и ослепљује Хоруса, те преузима престо. Сет је злоћудан бог и његова владавина доноси мукотрпан, робовски живот људима, али и одмазду боговима. Двоје робова Брентон Туејтес и Кортни Итон, поклоници Хоруса, успевају да уђу у Сетову ризницу и да украду једно Хорусово око. Међутим, док су бежали са пленом, Сетов поклоник архитекта Руфус Суел убија Кортни стрелом. Брентон стиже до Хоруса и прави погодбу са њим да ће му дати око и помоћи да поврати власт ако поврати у живот његову љубљену Кортни. И њих двојица заједно крећу у борбу како би повратили престо и љубав свог живота.

Критички осврт: Филм балансира на граници легенди и научне фантастике (па тако око Земље која је плоча лебди нека врста свемирског брода на коме је врховни бог Амон Ра (Џефри Раш)). И овај микс је сасвим успешан, а идеја да богови живе међу људима, прилично је занимљива и нова. До сада су увек били издвојени. Иначе ми се допада како су решени богови – и њихов изглед и њихове моћи, како опште тако и специфичне.

Дакле, филм ми се свиђа и због живописне приче, динамичне са доста акције, а има и смислене приче у самим односима између ликова, као и њиховим мотивима, који и када су божји, прилично су приземни. Рецимо, Тота, бога мудрости (Чедвик Боузман), покреће сујета, Хоруса освета, а Хатор, богињу љубави (Елоди Јунг), вера у љубав. Допада ми се и какве поруке шаље филм, јер Хорус временом због нових искустава мења своје мотиве и постаје боља личност и владар какав и треба да буде.

Специјални ефекти су, па, углавном. 🙂 Наиме, неки делови су више него очигледно анимирани. С друге стране, неки су сјајно осмишљени. Рецимо, када Брентон Туејтес прелази преко моста са замкама, метални војници машу мачевима наоколо, што би била старинска верзија исто тако постављених ласера у модерно чуваним зградама.

Едукативни моменат: Неко је рекао да се види какви смо људи према томе какви смо у односу према онима који нам нису значајни за остварење неког циља. Овај филм је показао да се то види и према онима који нам јесу значајни, али за које напросто сматрамо да нам нису равни. Истина је да су сви људи значајни онолико колико им ми на том значају дајемо. Али је такође и истина да не треба потцењивати друге људе јер колико год нам њихове позиције изгледале небитно, могу да нас изненаде са тим шта заправо све могу. Речју, никога не треба ниподаштавати.

Оцена наставника:

(може)

Испод коже (Under the Skin 2013) је филм рађен по истоименом роману из 2000. Централна личност је Скарлет Џохансон, која је узела одећу од (из неког разлога) паралисане младе жене, а коју је из шипражја крај аутопута однео мотоциклиста Џереми Маквилијамс (који је заиста професионални мотоциклиста, а не глумац). Скарлет је набавила још одеће и шминке из тржног центра и почела вожњу у свом комбију са циљем да заводи мушкарце по Глазгову. Онај који се превари да оде са њом у неку напуштену кућу, потоне кроз под у потпуно црнило, где га чека застрашујућа судбина.

Критички осврт: Можда филм има неких (скривених) порука, али је толико досадан да су ми напросто промакле. Филм је заиста невиђено сморан, почевши од самог почетка. Сцене су развучене до бесмисла. Осим тога, морбидан је, помало психоделичан и има комплекс „Одисеје у свемиру 2001“, а све то ваљда зато да би био уметнички. Колико је у томе успео, заиста не знам (и не желим да знам), али ако јесте – то би било једино у чему је успео. И поред тога, односно колико год уметнички био, и даље мислим да је филм глупост.

Едукативни моменат: Испод слатке спољашњости Скарлет крило се црно, мистериозно биће. Према изгледу нећемо моћи лако да откријемо карактер који може да буде и веома лош, ма колико год особа била лепа. Другим речима, ако се руководимо само према изгледу лако можемо лоше проценити некога. И да – немојте улазити у кола непознатих људи. 🙂

Оцена наставника:

(али уметничка, са постољем)