Лако Је Критиковати 141

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Уклета кућа (A Haunted House 2013) би требало да је пародија филма „Паранормална активност“ из 2007, али и неких других филмова. Есенс Аткинс се доселила у кућу свог момка Марлона Вејнса, али је са собом довела и духа који је почео да лудује и узнемирава их, углавном током ноћи.

Критички осврт: Филм је заиста обећавао са фором са псом на самом почетку. Марлон и Есенс су добри комичари и то се одмах видело. Међутим, већ до половине филма кривуља духовитости се срозала до саме нуле. Форе су постале превише сведене, инфантилне и заправо су се рециклирале. Како је филм ишао ка крају, све је постајало све баналније и глупље. Такав је некакав и утисак о филму.

Едукативни моменат: Марлон није успео да реши проблем злог духа у свом дому јер се обратио нестручњацима. Додуше, не постоје стручњаци за истеривање духова јер духови не постоје, али било који проблем ако поверимо нестручним људима тешко да ће бити решен. И ми сами да бисмо га решили морамо бити стручни, а ту нам помаже образовање и искуство.

Оцена наставника:

(баш)

Одбегли са вешала (Gallowwalkers 2012) је вестерн у којем револвераш Весли Снајпс гања групу криминалаца како би им се осветио. Они су опасни и убијају наоколни народ, али највећи проблем са њима је тај што су они већ увелико мртви.

Критички осврт: Режисер Ендру Гот је направио спој вестерна и зомби-хорора, али је желео да исприча једну сасвим озбиљну причу и можда је ту проблем. Први поменути жанр и други поджанр уопште нису захвални за такву тематику (додуше, за вестерн не смем да тврдим с обзиром на то да их заиста нисам гледао много) и мора да се уложи много више напора да се преко њих изнесе озбиљна прича са јаким порукама. Оно што је Ендру добио је превише драматике ни око чега, развучене сцене и често нејасна догађања. Не могу да кажем, Ендру је користио снажне мотиве и ту је девојчица која у бунар сипа котарице пуне крви и Ектор Хенк са зашивеним устима и култ белокосих који извршавају божанску правду и све је то негде на ивици метафоре и визуелно крајње интересантно, али не може да замаскира сасвим обичну, хиљаде пута виђену радњу. Битке које воде двојица протагониста Весли и Рајли Смит сувише су ми смушене и цео утисак, без обзира на псеудомудре разговоре и драмске паузе, заиста је блед. Некако од оваквог филма, где има и револверашких обрачуна и немртвих који деру кожу живима као у првом и још неким деловима „Уздигнућа пакла“, ипак очекујете више. И ту се наново враћам на почетак моје приче и све мислим да је сам циљ са којим је кренуо Ендру у овај пројекат можда био погрешан.

Још да додам да су сцене предвидљиве, те је било јасно да ће (и зашто ће) Весли убити Рајлија, а глума ми је баш безвезе. Верујем да је за љубитеље вестерна сасвим у реду да протагониста буде набријани, сав значајни, брзи, мудри и усамљени револвераш и уз то ментор дечку који обећава, али је мени крајње смешан. Крај филма је коректан, али то је најбољи комплимент који бих могао да му дам. Углавном, ово је филм са интересантном, ако не већ сјајном идејом, која уопште није експлоатисана током разраде.

Едукативни моменат: Џени Гаго је рекла како само једна ствар недостаје Веслију да буде одличан револвераш: разлог да живи. Мотивација је веома важна за сваки посао који неко ради и уколико је мотивација добра и тај неко ће се трудити да буде добар у свом послу. Пронађите нешто што ће вас мотивисати.

Оцена наставника:

(бледа, као и филм што је)

Џон умире на крају (John Dies at the End 2012) је филм заснован на истоименом роману Дејвида Вонга. Радња се одвија као прича коју у кинеском ресторану Чејс Вилијамсон говори новинару Полу Џијаматију о томе како се бори против бића из других димензија. Он, наиме, може да их види (иако други људи не могу) због посебне дроге коју је набавио његов пријатељ Џон (Роб Мејс), која успут појачава и чула, али и доводи до натприродних нуспојава.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Дон Коскарели филм започео негде од средине и као да је имао намеру да гледаоце муњевитом брзином убаци и у акцију и у трип. И што се мене тиче, успео је. Нисам читао поменуту књигу, али сам обожавалац стрипова о „Дилану Догу“, те ми је врло брзо постало јасно да се Чејс и Роб баве сличним послом; ловом на утваре. Но, док се Дилан озбиљно бави овим послом, двојица спадала очигледно пародију читав жанр и виђеније филмове. Разговор Чејса и Роба преко телефона врло личи на разговор Била Пулмана и Роберта Блејка у „Изгубљеном ауто-путу“, на пример. Алузија има баш много, те се лако препознају и „Матрикс“ и „Звездани ратови“ и други филмови, тако да овај филм личи на колаж готово свега што сам гледао. 🙂 То у доброј мери даје утисак врло расуте, хаотичне радње. Ипак, некакав правац се назире и свеукупно има то шмека. Очигледно је овде Донова вештина дошла до пуног изражаја.

Још једна ствар је овде интересантна. Комични део (и то стварно комични јер је стварно и смешно) лако заведе и наведе на помисао да је цео филм само добро зезање, у чему има истине додуше, али је и идеја водиља заправо маестрална и врло оригинална. Многи озбиљни СФ-филмови уопште немају такву идеју, а још мање њих пласирану на овакав начин. Дефинитивно је другачије и свеже, а са врло ситним буџетом.

Едукативни моменат: Глин Тирман је дошао до закључка да пакао уопште не мора да буде под земљом, већ да он постоји и у нашем свету, али га ми не видимо. И то није уопште научна фантастика, мада није ни оно на шта је Глин заиста мислио. Сиромаштво, ратови, глад и крволочни режими заиста постоје негде у свету, далеко од наших погледа, али можда треба да обратимо пажњу на њих и дамо солидарну помоћ.

Оцена наставника:

(свакако)

Боја ван простора (Color Out of Space 2019) је филм базиран на истоименој краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. Метеор је пао на фарму петочлане породице Николаса Кејџа и из њега се разлила боја која је потпуно изменила крајолик, али и саме чланове породице.

Критички осврт: Овај филм подсећа на „Клетву“ из 1987. Уосталом, оба филма су адаптације исте приче, али је поставка другачија. Док је у старом филму проблем била супстанца непознатог састава из метеортита, овде је више у питању неки ванземаљски ентитет. Има ту неких заједничких детаља, али сензибилитети ових филмова уопште нису исти. Овај модернији филм више је налик одличном „Уништењу“ из 2018, али није тај ниво ни по наративу, ни по специјалним ефектима и идејама.

Има предвидљивих момената, али има и сцена које су заиста гадне и макар делују изненађујуће (ако већ то заиста нису). Дијалози су слабији сегмент овог филма и нису отишли даље од неких општих, познатих фраза. Глума је добра, а што се саме радње тиче, па она је прилично језива, донекле узбудљива и фокусирана на породицу која се распада због свих оних „дечјих болести“ од којих пате њени чланови. Отац (Николас) је преокупиран традицијом и његова очекивања од осталих су укалупљена. Мајка (Џоели Ричардсон), пак, сувише је окупирана својим послом, син (Брендан Мајер) је превише површан и нема готово никаквих интересовања, а млађи син је превелика маза, презаштићен. Они заправо и страдају на начин који одсликава те њихове мане или боље речено мане њихових односа, а који су, рекао бих, широко применљиви. И та метафора и актуелност, према мом мишљењу, највећа је вредност овог филма. Похвалио бих такође и мајсторство режисера Ричарда Стенлија да за злокобну, мрачну атмосферу не искористи тамне тонове, већ врло шљаштећу љубичасту боју, која би у другим приликама била заправо кичерајски забавна. Боја је у овом случају и непријатељски ентитет; не чудовиште или виша сила, те такав маштовити антагониста надокнађује неинвентивност његових дела. Овај филм са једне стране пада, са друге се подиже и само је питање на коју страну ће тас ваше ваге превагнути. Мој тас је ипак на оној са позитивним утиском.

Едукативни моменат: Николас је рекао да сан који сањамо сами је само сан, али сан који сањамо заједно је стварност. Ово, ако већ није мудро, макар је поетично. 🙂

Оцена наставника:

(дрхтуљива)

Предатор (The Predator 2018) је четврти наставак франшизе о злом ванземаљцу чији је назив у наслову филма. Овога пута предатор је слетео на Земљу бежећи од сопственог рода и на њега је наишао војник Бојд Холбрук и случајно успео да га онеспособи. Пошто је знао да ће, као сведок том нечувеном догађају, бити мета за одстрел сопствене војске, послао је сву опрему предатора на своју адресу чиме је желео да се обезбеди. Невоља је што је његов син опрему отпаковао и нашао начин да је користи. Тиме је он постао мета и војске и предатора. Сада је Бојд морао да нађе начин да спаси и сина и себе, а у томе ће му помоћи група душевно оболелих војника.

Критички осврт: Ако ћемо баш да ситничаримо, уводна сцена која нас упознаје са клинцем, осим што је и предвидљива и опште место, нема баш много ни логике. Наставник оставља дете (које је у очигледном проблему) самог у учионици. Има још наивних сцена, посебно акционих, што је изгледа у овом жанру јако тешко избећи. Но, свеукупно гледано, смислена прича постоји, довољно је закомпликована и интересантна, са фином динамиком. Ту су и сасвим солидни специјални ефекти и помало разочаравајући крај. Све у свему, заиста није лоше, али није ни епохално.

Режисер Шејн Блек је дао неколико добрих фора (попут оне кога заиста лови предатор) и врло живописну глумачку екипу која је сјајно дочарала лудаке (пун аутобус њих) и они јесу дали неопходан зачин филму. Међутим, главно јело, да га тако назовем, није толико сјајно. Управо двоје главних глумаца Бојд и Оливија Ман као да нису довољни зрели за своје улоге. Стерлинг К. Браун се већ одлично снашао у улози главног антагонисте, али некако није искоришћен до самог краја. Шејн је зато желео да искористи једну теорију која је ипак тек на нивоу спекулације о томе како аутизам није поремећај, већ наредни корак у еволуцији. Није то скроз без основа, али како је он то представио, сасвим је неспретно и неуверљиво. Но, у овом случају рачунао бих намеру, па онда не могу то да гледам толико негативно.

Едукативни моменат: Аутистични дечак је показао вештине које чак ни одрасли нису имали. Наиме, он је видео логику у знаковима којима су се споразумевали ванземаљци. Аутистична деца мимо овог филма најчешће немају неку екстра способност, али јесу део људске заједнице и заслужују шансу да у њој живе и доприносе јој ако је то могуће, као и свако други.

Оцена наставника:

(на једва)

Западни свет (Westworld 1973) је филм о посебном забавном парку будућности у којем гости могу доживети незаборавне авантуре захваљујући роботима који им све то омогућавају. У фокусу приче су двојица пријатеља Ричард Бенџамин и Џејмс Бролин који су одабрали да се забаве у делу који је уређен као Дивљи Запад. Све је кренуло добро и њих двојица су искусили многе њима забавне догађаје као што су кафанска туча и бекство из затвора, али се нешто покварило у централном систему и роботи су почели да убијају људе. Јул Бринер је андроид револвераш који се намерио на Ричарда и, након што му је убио пријатеља, јури га преко читавог забавног парка.

Критички осврт: Ово је, без сваке сумње, култни филм и виђеније дело СФ-а, али није баш без мана. И те мане су се некако концентрисале на само финале филма које пада у логици, динамици и изазовима који су постављени пред Ричарда. Некако су сви роботи, након што су масакрирали наоколни народ (без икаквог објашњења што су то урадили), нестали. Појављују се свега два неактивна (краљица и њен витез) и један активан – девојка у тамници, мада је њена улога помало нејасна. Људи у лабораторији су сувише наивно настрадали, а сви су остали некако препуштени, без икакве интервенције споља. Но, без обзира на ове мањкавости, свакако је квалитетан рад у питању и по много чему пионирски.

Едукативни моменат: Овај парк је показао да историја може бити занимљива. Верујем да може бити и вама, уколико јој дате прилику и прочитате неки занимљив текст из те науке.

Оцена наставника:

(благотворна)

Порок (Vice 2015) је филм снимљен директно за видео. Брус Вилис је власник посебног футуристичког комплекса у коме гости могу да се иживљавају до миле воље и остварују своје садистичке пориве на особљу – које, све до једног, чине роботи по изгледу сасвим налик људима. Невоља настаје када једна од робота Амбир Чилдерс почиње да се сећа свих својих погибија, што не би смело да се дешава пошто се меморија робота ресетује сваког јутра. Она је успела да побегне из овог морбидног забавишта за одрасле и то је проблем за Бруса, коме такав скандал није потребан. Зато он шаље своје људе да је ухвате, али испоставиће се да и она има помоћ пријатеља.

Критички осврт: Изгледа да је јако тешко направити акцију без наивних момената попут оног када пуцају с мале удаљености и не погађају ништа. А овде тога баш има претерано. Оно чега нема претерано је иновативне радње. У ствари, нисам сигуран да уопште неке радње и има. Амбир бежи, а Брусова екипа је јури. И то је, углавном то. Ово би била сведена верзија „Истребљивача“ из 1982, а има препознатљивих елемената и из других филмова. У ствари, филм толико изгледа препознатљиво да уопште нисам био сигуран да ли сам га гледао на самом почетку. Сви ликови су стереотипи; ту је дама у невољи прелепа Амбир, полицајац који је загрижен за свој посао и усамљени вук Томас Џејн, кога шеф не гледа са разумевањем и има идеју да му одузме значку, а ту је и богати власник Брус, који је изван закона итд, итд. У овом филму ама ич не постоји оригиналног и једино што му могу признати је да су продукција и глума пристојни, те динамика сасвим солидна. Ипак, далеко је од узбудљивог, што бисмо очекивали када је већ режисер Брајан А. Милер одустао да мистерије већ у првих двадесетак филма када нам је читаво замешатељство научник Колин Еглсфилд објаснио више него детаљно.

Едукативни моменат: Брајан Гринберг је рекао да ако се бојите то не значи да нисте храбри. Храбри сте ако не дозволите да вас страх спречи да урадите оно што желите.

Оцена наставника:

(на један или један на два, свеједно)

Давалац (The Giver 2014) је филм рађен према истоименом роману Лоис Лоури. Описује друштво у будућности које се одржава захваљујући стриктним правилима. Једно од њих је да када млади матурирају добијају послове на церемонији која се тада приређује. Брентон Твејтс је управо један од њих и њега су издвојили како би добио посебно занимање – да буде чувар сећања. Испоставиће се да ће то Брентона изменити много више него што су старешине намеравале.

Критички осврт: Овај филм је налик „Другачијој“ која је настала исте године, али бих рекао да овде сценаристи и режисери нису „преписивали“. Пре ће бити да је то урадила (ако је урадила) списатељица Вероника Рот јер је њен роман (по којем је овај други филм рађен) настао после романа Лоис Лоури (по којем је рађен овај филм). Но, како год било, овај филм има већу дубину јер се бави захтевнијим темама, а где ћете захтевнију од суштине живота? Режисер Филип Нојс се запитао колико су емоције и искуства значајни и колико морамо да изгубимо да бисмо заправо добили (како је, уосталом, филм и насловљен). Све то визуелно добро упаковао, а главни двојац ментор Џеф Бриџиз и пулен Брентон су сјајно одглумили.

Филм је интересантно и амбициозно осмишљен и има ту нешто маште, али има и мањкавости од којих је највећа та да је прича већ више пута виђена и готово сасвим је предвидљива. Аргументи које потежу Мерил Стрип и Џеф сувише су очигледни да били виспрени, а пред млађахног Брентона премало је изазова постављено при његовом бекству. Сви виђенији ликови слабо су разрађени, као уосталом и цео филм. Истина, динамика је пристојна и крај је другачији у односу на гомилу других филмова, али не анулира побројане мањкавости.

Едукативни моменат: Брентон је био одабран јер је поседовао четири пожељне особине: интелигенцију, интегритет, храброст и способност да види оно што други не могу. Свакако да би таква комбинација особина била довољна да свакога издвоји. Треба радити на њима. 🙂 И то можемо учењем. Брентон је научио да знајући шта је шта није исто као знати шта да радимо када осећамо нешто.

Оцена наставника:

(може плус)

Јеж Соник (Sonic the Hedgehog 2020) је филм рађен према истоименој Сега видео-игри. Соник је живео на свом лепом острву под заштитом мудре сове, али је морао да побегне када је дивље племе желело да се докопа његове моћи. Тако је завршио у варошици у Зеленим брдима у Монтани. Тамо се лепо снашао, пре свега захваљујући својој брзини, али га је мучила усамљеност. Једно вече се толико узнемирио због тога, да је из нервозе толико брзо трчао и као последица је настао електромагнетни пулс због кога је велики део државе остао без струје. Власти су се заинтересовале за овај феномен и тамо послале, додуше невољно, ексцентричног и злобног научника Џима Керија. Џим је врло брзо постао свестан Соника и његових моћи, те је решио да га улови и дисекује, али ће Соников заштитник постати локални шериф Џејмс Марсден. Џим има врло скупоцене и врло напредне роботе и друге машине, али на страни Џејмса и Соника су брзина и пријатељство.

Критички осврт: Допада ми се ведар тон овог филма, а и хумор заиста није лош. Ту су и добри глумци, пре свих Џим, који се у оваквој улози осећа као риба у мору. Додуше, ситних грешака има, тако да је нејасно како суперсонични јеж није стигао да уђе у прстен када је желео да спаси сову. Но, већи проблем са којим се филм бори је крајње излизана прича, чак и за дечји филм. Иначе неку јачу ману не бих могао да наведем. Заправо, похвалио бих специјалне ефекте и маштовита техничка решења.

Едукативни моменат: Џим је рекао како је самопоуздање јадна замена за интелигенцију. Има ту истине, али само ако имамо самопоуздања без покрића. У супротном, самопоуздање уопште није лоша особина.

Оцена наставника:

(блеђа варијанта)

Гномео и Јулија (Gnomeo & Juliet 2011) је цртаћ инспирисан делом Вилијама Шекспира „Ромео и Јулија“. У две баште које се налазе једна поред друге налазе се две заједнице баштенских патуљака. Једни су са плавим, а други са црвеним капицама. Те две заједнице су у међусобном сукобу и гледају како да напакосте једни другима. Невоља настаје када се један плави патуљак заљуби у патуљчицу са црвеном капом, а и она у њега.

Критички осврт: Ово је једна слатка, не претерано оригинална прича о играчкама, пардон, баштенским патуљцима, која држи пажњу и има лепе поруке.

Едукативни моменат: Гномео и Јулија, али и сви остали, схватили су да љубав, мир и пријатељство не треба да трпе због глупих ствари као што је, рецимо, разлика у боји. Ако су то схватили баштенски патуљци, надам се да ће то схватити и прави људи. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може некако)

Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

(само таква)

Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

(са ве-е-еликим минусом)

Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

(плус)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

(солидна)

Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

(рецимо)

Соба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

(јака)

Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

(благодарна)

Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

(нисам могао да преломим на пет)

Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

(бајковита)

Лако Је Критиковати 58

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Убрзани снимак (Time Lapse 2014) је филм о троје младих; Мету О’Лирију који је неостварени сликар, а у ствари је домар у комплексу апартмана где живи, његовој девојци Данијели Панабејкер и њиховом цимеру Џорџу Фину. Њихов комшија Џон Рис-Дејвис тајанствено је нестао, а Мет је у обавези да провери шта је са њим. Наместо њега ипак је у Џонов апартман отишла Данијела. И тамо је сазнала да је њихов комшија нека врста воајера. Пошто је његов апартман преко пута њиховог, сваки дан је правио фотографије сликајући њихов прозор. Њој су се придружила и њих двојица и схватали су да је ствар далеко компликованија; фото-апарат је заправо СФ машина која снима оно што ће се десити сутрадан. Такве фотографије су им готово одмах биле инспирација да своју будућност искористе најбоље што могу.

Критички осврт: У једној од епизода „Зоне сумрака“, које су се снимале средином прошлог века, видео сам управо ову идеју. Тако да није оригинална, али јесте добро постављена. И реализација је прилично добра, са сјајно уклопљеним љубавним троуглом, тако да овај филм жанровски балансира између драме и трилера.

Већих грешака у филму нема, што је похвално с обзиром на то да их често буде када је замешатељство с временом посреди. Иако је од почетка било јасно да ће се све ово лоше завршити, поступци ликова нису баш предвидљиви и изненађења и преврата има. Све у свему, вреди погледати.

Едукативни моменат: Грешка у поступцима ликова је да су правили изборе како би добили оно што је на слици. Другим речима, владали су се према ономе како будућност треба да изгледа, а не онако како су желели да изгледа.

Оцена наставника:

(дакако)

Исплата (Paycheck 2006) је трилер у коме главну улогу тумачи Бен Афлек, инжењер који се бави крађом технологије. Нека компанија га унајми да прекопира технологију друге компаније и након тога му његов пријатељ Пол Џијамати обрише сећање, а та друга компанија профитира. Радња почиње када Бенов пријатељ Арон Екхарт, на забави коју је приредио, даје предлог да оно што ради уради за њега. За то ће му бити потребне три године, али ће исплата бити милионска. Бен пристаје на то и након три године испоставља се да је заиста успео. Међутим, не може да се сети како, нити на чему је радио. Убрзо је схватио да је обећану суму решио да не узме и да све што је „зарадио“ је двадесет наизглед обичних предмета у коверти.

Критички осврт: Идеја је добра и добро је реализована, ако изузмемо дијалоге између Уме Терман и Бена, који су или примењена филозофија живота или нежно одлучна мелодраматика, али промашај у оба случаја.

Филм је прилично узбудљив и има много акције. Акцију најчешће прати и претеривање, па је тако и у овом случају. Бен трчи испред воза у метроу, који не може да га стигне… Као да су у питању брзе пруге Србије. 😀 После има и експлозија и којечега, а Бен је и даље неповређен, без обзира на силину поменутих експлозија. И иако и Арон каже да Бен није супер агент, већ обичан инжењер, показује спретност у борби безмало као Џејмс Бонд. Ума га у томе прати у стопу, иако је и она (обична) научница. Додуше, она је у овом филму биолог, што јој свакако даје кредита, али не баш оволико. 😀

Едукативни моменат: Иако је Бен мислио да су ситнице у коверти непотребне, испоставило се да су му спасиле живот. И у свакодневном животу кажу да ситнице живот значе. То треба да разумемо кад нам неко нешто поклони од срца или када смо незадовољни што немамо много.

Оцена наставника:

(мада сам помислио да дам и четворку)

Ловац на уцењене главе (Bounty Killer 2013) је футуристички акциони филм у којем главну улогу имају убице које раде по налогу деветочлане Владе. Њихов задатак је да побију бизнисмене са жутим краватама који желе да потлаче обичан народ. Један од најуспешнијих је Скитница (Метју Марсден), заљубљен у женског убицу, која је, пак, превише еманципована. Проблем настаје када обоје откривају да је Влада расписала потерницу за њега. Метју одлучује да оде до чланова Владе и суочи се са њима. Међутим, то није тако једноставно јер су сви заинтересовани да га улове.

Критички осврт: Свака борба, иако сурова, скроз је сјајна, попут добро уиграног балета. И пуцачина је добра. Део када Метју бежи од Цигана је, у том смислу, најслабији. Превише подсећа на „Побеснелог Макса“ и експлозије су слабо одрађене. Иначе специјални ефекти нису на висини. Амбијенти су маштовито осмишљени, али не изгледају реални. Мислим, и не треба да буду реални, али треба тако да изгледају. 🙂

Флешбекови су сјајни, без обзира да ли су део филма или анимација. Такође, има врло ефектних сцена, као када Метју и Кристана Локен разговарају у звучно изолованој канцеларији са лаганом музиком, а око њих се дешава покољ. Има и предвидљивих сцена, попут последње. Међутим, оно где ја видим највећу вредност овог филма је тај концепт борбе једног друштвеног поретка против другог, која је потпуно огољена и претворена у „дивљи запад“. Једне вредности су замењене другима, па и друштвени статус; успешни, пословни људи су негативци, а убице не само позитивни, већ и слављени. Ред, који тренутно имамо, замењен је нередом и све то указује колико су друштвени односи у ствари фрагилни и да договори, на којима почивају, могу да буду и прекршени. Устројство света, напросто, никада није довољно добро или, макар, није довољно добро за све. И та идеја је добро спакована у причу на ивици суперхеројштине, коју, сасвим успешно, воде не тако познати и признати глумци.

Едукативни моменат: Капитализам, демократија, анархија… Сваки друштвени поредак има своје предности и мане. И нити један од њих неће бити добар за сваког човека. И ту нема правог савета шта нам ваља чинити, али свакако треба да познајемо сваки од тих друштвених или државних уређења, како бисмо се лакше снашли када се нађемо у неком од њих.

Оцена наставника:

(са добрим једним плусом)

Подивљали (Savaged 2013) је филм познат и под називом „Avenged“ (Осветнички). Аманда Адријен је глувонема девојка која је пошла на дуг пут ка свом дечку Марку Ентонију Самјуелу, са којим је намеравала да отпочне заједнички живот. Међутим, уз пут је наишла на банду локалних дивљака који су, пред њом, убили два Индијанца, а њу отели, брутално је силовали и убили. На њу је наишао Индијанац, чувар светог гробља, који познаје древну вештину врачева и који је успео да је врати у живот. Са њом, вратио је и дух древног поглавице, жељног освете.

Критички осврт: Када су лоши момци отели Марка, Родни Роуланд је певушио веома слично као што је то радио Дејвид Патрик Кели у закључној сцени „Ратника“ из 1979. Свакако да има још паралела са другим остварењима, али је најуочљивија она са филмом „Убити Била“, а чак су и глумице Ума Терман и Аманда веома сличне гледајући физиономију. Додуше, освета сваке од ових жена различито је решена у оба ова филма. Ова идеја није лоша, мада није ни оригинална. Што се реализације тиче, филм је дефинитивно мучан, али далеко од тога да није добар. Глума је одлична, фотографија такође, а и специјални ефекти свакако доприносе.

Едукативни моменат: Тема овог филма је расизам. Много ликова је страдало због расизма, па чак и они који су то страдање изазвали. Било каква мржња према било коме може да изазове само лоше ствари и то по све актере. И при томе не мора да дође до паранормалних појава; реалност је ово сасвим добро показала.

Оцена наставника:

(јака, богме)

Бранитељи (Защитники 2017) је руски суперхеројски филм. Током Хладног рата Совјети су развили пројекат „Патриота“ који је подразумевао и експериментисање на људима. Од тих људи створени су суперхероји. Пројекат је напуштен и они су се разишли по васцелој Русији. Међутим, када је преамбициозни научник Станисал Ширин постао претња за државу, војска се дала у потрагу за суперхеројима јер само они могу да га зауставе.

Критички осврт: Када Рује направе суперхеројштину некако из тог филма напросто зрачи снага и наспрам њихових стамених суперхероја, амерички изгледају као напудерисане цурице. И то не могу да не поштујем. Са друге стране, замерам што се режисер Сарик Андреасјан сувише трудио да његов филм личи на холивудски хит. Видан је утицај „Матрикса“, „Фантастичне четворке“ и других. У реду је труд да се прати стандард што се продукције и специјалних ефеката тиче, али у свему осталом мислим да би било боље да је ово био аутентичан руски филм. Овако, направљена је једна сасвим обична прича, без већих грешака (ситних има, па тако Антон Пампушњиј свако мало цепа панталоне када се преображава у звер, али му се свако мало наново враћају кад поврати лик човека), али и без икакве инвентивности. Другим речима, технички је урађена сасвим солидно, али креативности ни трага.

Едукативни моменат: Алина Ланина је поменула како је њена супермоћ што уме да прави добро боршч (руско национално јело). Ову моћ не треба занемарити, посебно када смо гладни. Другим речима, треба ценити и наизглед обичне способности, посебно када нам добро чине.

Оцена наставника:

(гравитира ка два)

Њушкало (Sniffer 2006) је норвешки краткометражни филм. Дени Шлесинџер је човек који ради на испитивању парфема тако што мирише пазух ознојеног корпулентног мушкарца. Сваки корак његовог посла одвија се на звук пиштаљке. Да би дошао на посао, мора да носи металне чизме јер људи на његовом свету немају тежину. За њега се све мења када је голуб случајно улетео у просторију у којој ради.

Критички осврт: Потпуно је гротескан филм са погодно одабраним глумцима. Иако је прекратак и без дијалога и монолога, много тога поручује, баш је ефектан и даје комплетну, заокружену причу. Неко са мало тога каже много, док појединим филмовима не вреди ни што трају преко два сата.

Едукативни моменат: Свакодневни посао и уобичајена рутина држе нас „приземљенима“, попут металних чизама које су ликови у филму носили. Главни јунак је одлучио да их се ослободи, али да ли је то значило и слободу за њега, то нам је режисер Боби Пирс препустио да размислимо. Ја свакако верујем да повремено треба одступити од устаљеног. Нећемо полетети, али можемо да доживимо неке лепе ствари.

Оцена наставника:

(може)

Вампири (Vampires 1998) је филм базиран на истоименом роману Џона Стиклија. Џејмс Вудс и Данијел Болдвин су део екипе која убија вампире и коју подржава Ватикан. Тај посао обављају мање-више сасвим добро све док нису налетели на Томаса Ијана Грифита, за кога се испоставило да је веома моћан вампир и противник кога је тешко победити. Томас има планове да повећа своју моћ и буде још јачи. Џејмс схвата да Томас нешто смера и покушава да га заустави, без обзира што су наредбе кардинала Максимилијана Шела сасвим другачије.

Критички осврт: Главни вампир није Дракула и то јесте нека промена, али је ипак ово сасвим просечна прича, што и није чудно јер ју је радио сасвим просечан режисер. Очигледно нисам љубитељ рада Џона Карпентера, мада овај филм и не личи на Џона, већ више на Квентина Тарантина. Уколико је Џони заиста одлучио да потражи узоре међу бољим колегама, то могу само да похвалим. 🙂

Истина је да овај филм није најбржи могући, али има неког шмека и фотографија је прилично ефектна, баш као и сцене. Но, са друге стране, Џон је префорсирао ликове и превише су „кул“. Даље, некако је ни из чега направио љубавну причу између Данијела и Шерил Ли, те је нејасно када се толико заљубљивање десило. А како је Џејмс у финалној борби дохакао Томасу, потпуно је разочаравајуће. Као и свака борба пре тога – потпуно неинвентивна, неубедљива и млака. Дакле, Џон је започео и љубавну мелодраму и акцију, али је обе оставио са много рупа, некако празњикаве (да не кажем испразне), а хорор није ни начео. Уз све то, радња се креће потпуно предвидљивим током. Све у свему, ово је један солидан покушај да Џон буде Квентин.

Едукативни моменат: Иако је кардинал, Максимилијан се показао сасвим супротан од онога у шта га је сопствена вера упућивала. Када се човек бави неком професијом, то није гаранција да ће његов карактер бити у складу са њом. У сваком послу има и добрих и лоших и људи и стручњака.

Оцена наставника:

(и то врло блага)

Паранормални филм (Paranormal Movie 2013) је америчка пародија која се дешава у кући запоседнутој демоном, кога глуми Дип Рој.

Критички осврт: Филм је рађен као пародија пре свега на јефтине и лагане емисије, попут „Ловаца на духове“ (енг. Ghost Hunters) на каналу Сај-фај и то је у реду. Глупаве емисије и треба пародирати, али је у овом филму то урађено превише приземно јер хумор је управо такав и сваки скеч, да га тако назовем, траје дуго, како би се, ваљда, тај хумор потцртао. Уз то, претенциозно је рађен да буде „добро зезање“ филмске екипе. У филму учествују и популарни гости, као што су Вилијам Кат, Ерик Робертс и Кевин Сорбо. Међутим, ни та тројица сасвим солидних глумаца нису поправила утисак (Ерик у овом филму није био чак ни солидан). Ово је само још један у низу нискобуџетних треш филмова, у покушају да буде „урнебесна комедија“.

Едукативни моменат: Вилијам је на крају прихватио да га преузме демон и тако спасио запоседнутог Кевина Фарлија. Оно што је нама неприхватљиво, не мора да буде и другима. О томе треба размишљати и када се (олако) одбацују ствари које нам више нису потребне.

Оцена наставника:

(наравно)

Вила пират (The Pirate Fairy 2014) је још један од филмова о Звончици. Додуше, у овом наставку главну ролу има друга вила Зарина, која поставља много питања и жели да створи нешто ново. Пошто је експериментисала са вилиним прахом, произвела је грдне невоље у насељу вила и један од главних вилењака разрешио ју је дужности. Она се одметнула и постала гусар, а годину дана касније успела је својим бившим пријатељима да украде и плави вилински прах. Њене другарице, заједно са Звончицом, кренуле су у потрагу за њом, да врате и прах и њу.

Критички осврт: Дефинитивно одобравам цртаће са Звончицом, пре свега јер садрже добре едукативне поруке, имају смислену причу и чак и када у њима има борбе (као у овом случају) потпуно су ненасилни. Уз све то анимација је сјајна, а у овом случају радња је добро уклопљена са причом о Петру Пану, односно Капетану Куки.

Едукативни моменат: Често млади пронађу друштво у које ће се уклопити, тј. у коме ће бити прихваћени, а да то друштво, у ствари, није добро за њих. Тако је вила Зарина пронашла гусаре, за које се испоставило не само да су лоши по њу, већ и да желе само да је искористе. Друштво треба мудро бирати.

Оцена наставника:

(стабилна)

Барби: Звездана авантура (Barbie: Star Light Adventure 2016) је још један цртаћ, али у ком главну улогу има кћерка популарне лутке Барбике. Она живи у футуристичком свету, на планети са предивном природом. Међутим, њеном и свим другим световима прети уништење, пошто, према пророчанству, звезде ће престати да играју. Да би то спречио, краљ Старлијан позива младе на своју планету, како би им задао мисију спасавања свемира. Једна од позваних је и Барби.

Критички осврт: И овај пут имамо Барбику са њеним другарицама и нешто модернијом варијантом Кена, са том разликом што је ова у СФ издању и неодољиво личи на Дизнијеву суперпопуларну снежну краљицу Елзу. Лутка мора да се прода, а у маркетингу и у рату – све је дозвољено. 🙂 Филм је крцат шареним аранжманима, скупим луткицама и јефтином филозофијом. И, наравно, све је пренаглашено слатко. Додуше, нема срца и стилизованог цвећа, али има звездица (филм се и бави галаксијом, уосталом) у свим могућим варијантима и на свим могућим местима.

Прича је потпуно бесмислена и отприлике изгледа као смишљање „у ходу“ девојчице која се игра луткама. У ствари, верујем да би и просечна девојчица смислила причу налик на ову, ако не и бољу. Још већи проблем је што овај филм, намењен деци, не шаље никакве значајније поруке. Лик Барбике је ведар, она има лепоту (пре свега), харизму вође, вештину и показује иницијативу и донекле интегритет, али не представља неки квалитетнији узор. Све то чини да филм буде, некако, испразан.

Едукативни моменат: Краљ који је организовао мисију грешио је од почетка јер је веровао да само он, неприкосновено, може да реши проблем. Титула и позиција нису гарант да ћемо бити најпаметнији. Добро је чути и туђе мишљење, а најбоље је решавати проблеме тимски.

Оцена наставника:

(али заиста једва)

Лако Је Критиковати 54

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Поље снова (Field of Dreams 1989) је америчка спортска драма. Кевин Костнер је фармер и породични човек који живи у варошици у Ајови. Једног дана зачуо је глас у пољу кукуруза и растумачио да му је говорио да изгради терен за бејзбол. Он је то и учинио, упркос лошој финансијској ситуацији. Након неког времена на том терену су се појавили духови давно умрлих играча. Међутим, тиме његов задатак није био завршен и глас није утихнуо.

Критички осврт: Када сам видео о чему се ради у филму, нисам баш био раздраган идејом да га гледам. Бејзбол је спорт који нити разумем, нити ме ич занима. Међутим, како је филм одмицао, просто ме је радња заокупирала. Уз то, сасвим су добри глумци.

Крај ми је покварио утисак. Иако прича добро прави пазл, да га тако назовем, који се уклапа у финалу и заокружује целу причу (додуше, очекивано), ипак је превише разводњен и испуњен оном Американцима својственом патетиком. А има и непотребног претеривања, па на самом крају колона кола долази са људима који једва чекају да гледају празан бејзбол терен у некој селендри у Ајови… Мада, Американцима можда то и не звучи тако бесмислено.

Едукативни моменат: Берт Ланкастер глуми неуспелог бејзбол играча, који је умро, а да није остварио своје снове у првој лиги. Међутим, да је успео у томе, не би постао лекар у свом родном месту и помогао многој деци и утицао на живот свих тамошњих суграђана. Пораз не треба увек трагично схватити јер он и не мора да доведе до трагедије. Он може да нам преусмери живот, можда чак и на боље или да нас ојача или научи нечему. Колико год лудо звучало, пораз је, у ствари, веома користан. И потребан, такође.

Оцена наставника:

(на три)

Ја сам… Гаврило (I Am… Gabriel 2012) је филм чија се радња дешава у малом граду у Тексасу под називом „Обећање“. За житеље овог градића наступио је веома тежак период праћен разним недаћама. А онда се појавио необичан дечак који изгледа да има одговоре на сва питања.

Критички осврт: Већ на почетку су кренули филозофски дијалози, а истовремено толико сведени, да ми је одмах било јасно да ме сценарио неће задивити. Надаље, било ми је јасно ни да ме глума неће задивити. У ствари, ништа у овом филму ме није задивило. Идеја је потпуно неинвентивна, а радње практично и нема. Филм више изгледа као промотивни спот Јеховиних сведока или већ неке секте или религије. Уз све то, ликови су толико дивни људи да више нису реални, а чак и они који су грешни, врло брзо су се прешалтовали на толико покорне и понизне покајнике да, напросто, морате да им опростите. И да им ви не опростите, Бог свакако јесте и Он их воли, што је дечак у филму поновио безмало двадесет и осам пута.

Углавном, потпуно ми измиче поента снимања овог и оваквих филмова. Није ми јасно како преко измишљене филмске префорсирано романсиране приче може да се промовише Божја реч, пошто је то очигледно била намера. Но, оставимо то по страни; што се самог филма тиче, он је лош, баш као и продукција.

Едукативни моменат: Град „Обећање“ доживео је период кризе и лоших дешавања, да би се онда ствари поправиле. Можете то да припишете и божанској милости, пошто је вера ствар избора и права човека, али можете и да прихватите то као део живота. Све има свој крај, па и лоша времена. Морају и она да прођу, а ми треба да се трудимо да их пребродимо и превазиђемо. Најбоље би било да активно учествујемо у томе.

Оцена наставника:

(али сигурна)

Гримизни врх (Crimson Peak 2015) је амерички хорор рађен у духу готике. Прича почиње у граду Буфало у савезној држави Њујорк, крајем 19. и почетком 20. века. Главна хероина је Мија Вашиковска, богата наследница, која покушава да постане писац. У њен град долази енглески племић Том Хидлстон са пословним предлогом за њеног оца. Пословна сарадња није успела, али се десило нешто друго; Мија и Том су се заљубили једно у друго. Након што је Мијин отац Џим Бивер трагично настрадао, она се удала за Тома и са њим отишла у Енглеску, где му је дом. Томова кућа је велика, пропала и чува неке страшне и натприродне тајне.

Критички осврт: Видан је утицај других филмова на овај (лептир је лајтмотив дела „Кад јагањци утихну“), а и прича је далеко од оригиналне. Па, ипак, лепо је испричана, са необичном и интересантном естетиком. Ефекти су допринели да филм буде језив, а костими, глума и дијалози да се дочара одговарајуће време. У филму има помало од свега; мистерије, хорора, љубавне мелодраме… И то свеукупно у збиру не изгледа лоше, напротив.

Едукативни моменат: Џим је рекао како се у Америци цени труд, а не привилегије. Не знам да ли је у Америци стварно тако, али знам да је извор свих проблема код нас то што се привилегије дају без труда. Рецимо, диплому можете стећи без труда, али и позиције и многе друге ствари. И док се то не промени, боље бити неће.

Оцена наставника:

(али не баш најјача могућа)

Мумија (The Mummy 1999) је авантуристички филм чија радња почиње у старом Египту и причом о несрећној љубави између Арнолда Вослуа и Патрисије Веласкез. Та прича се завршила трагично и Арнолд је жив мумифициран. Године 1926. Џон Хана показао је предмет, до кога је дошао сумњивим путевима, својој сестри Рејчел Вајс, библиотекарки у музеју археологије у Каиру. Она је видела своју шансу да се докаже као египтолог, те кренула у авантуру живота. Испоставило се да је предмет кључ за васкрсење Арнолда, али и свег зла који он представља.

Критички осврт: Има заиста ефектних сцена, које сам морао да одгледам више пута. И цео филм ми се јако допао јер има шарма, духовит је, виспрен и права авантура. Само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Иако је Џон мислио да ништа нису ућарили од читаве ове опасне авантуре, видели смо, на самом крају, да то баш није тако. И када нам се чини да из неког рада ништа нисмо добили, варамо се. Некаква корист увек постоји.

Оцена наставника:

(од мене)

Повратак мумије (The Mummy Returns 2001) је наставак претходног филма. Рејчел Вајс је у браку са Бренданом Фрејзером и у своје археолошке авантуре воде и свог малог сина Фредија Боута. У последњој таквој авантури докопали су се наруквице Краља Шкорпиона Двејна Џонсона, коју жели и Арнолд Вослу, наново васкрсли древни велики свештеник. Његов циљ је да васкрсне, а потом убије Двејна и тако од њега преузме непобедиву војску бога Анубиса.

Критички осврт: Јасно је да је овде морало да се убаци штошта новога, а тога има на претек. Неке новине су пигмеји налик на гоблине, реинкарнација која се сасвим добро уклапа у причу и Краљ Шкорпиона који и изгледом оправдава своје име.  Наравно, ту су и старе, опробане ствари и ликови који су и даље једнако шармантни и духовити, а и клинац уопште није лош. Специјални ефекти нису најбољи могући, али су сасвим пристојни, док је прича и више од тога.

Едукативни моменат: У завршној сцени, када су се обојица – и Брендан и Арнолд – нашли у истој и наизглед безизлазној ситуацији, различито су одреаговали и они, али и изабранице њиховог срца Рејчел и Патрисија Веласкез. Другим речима, љубав оба пара била је на проби и опстала је само она између Рејчел и Брендана. У таквим ситуацијама се и види да ли је љубав заиста права. Да додам да је у тој сцени Арнолд показао право глумачко умеће јер му се у погледу видела завист према другом пару, као и очај што његова љубав није попут њихове.

Оцена наставника:

(још једна)

Шокер (Shocker 1989) је хорор филм о масовном убици Мичу Пилеџију који убија читаве породице у предграђу Лос Анђелеса. Питер Берг је млади рагбиста кога не дотиче општа паника становника тог предграђа, али ускоро ће убица ударити и на његову породицу. Питер схвата да је са њим повезан на другачији, натприродан начин.

Критички осврт: Очигледно је режисер Вес Крејвен инспирацију за хорор филмове проналазио у ноћним морама. И при томе јесте био креативан, можда и више него што је била права мера јер то неминовно доводи до тога да филм у мањој или већој мери скрене у дубиозу. Посебно је финале филма такво, па више нисам разумео ни где су, ни шта раде. Довољно је рећи да је Мич говорио кроз ватру у разваљеном телевизору, а да ју је Питер угасио – даљинским управљачем. 🙂

Нелогичности и наивних момената има, баш као у сваком филму овог типа и овог ранга. При почетку филма Питер, током рагби тренинга, налеће на стуб у који удари заиста јако и иако показује све симптоме потреса мозга, готово да нико не реагује, па ни његов тренер (што је мени, као наставнику, незамисливо). Онда, како Мич одгриза усну једном чувару, а прст другом, када покушају да га врате у живот пре егзекуције, најблаже речено је смешно. У парку лежи мртав човек врло уочљив и недалеко од људи и деце који уживају у рекреацији. Таквих сцена има прершт.

Као што написах, филм јесте маштовит и можда је чак и утицао на касније наставке „Страве у Улици Брестова“. Ипак, можда је боље да није. 🙂

Едукативни моменат: Питер се у прво време понашао веома индиферентно према проблему масовног убице, са којим се суочио цео град, да би му, касније, тај исти убица променио цео живот. Не можемо игнорисати неку општу ситуацију у којој се наши суграђани или сународници налазе и да се посветимо искључиво сопственим циљевима јер та „туђа“ ситуација неминовно мора да утиче и на нас.

Оцена наставника:

(па, може са плусићем)

Деца ноћи (Children of the Night 1991) је хорор о вампирима. Две девојке Ами Доленц и Маја Маклафлин из малог града отишле су у стару цркву како би направиле лични „обред чишћења прљавштине“ од поменутог градића. Подрум цркве је поплављен, па се обред састојао у томе да пливају у тој води. Ова наивна младалачка игра пробудила је злокобног вампира који је био потопљен у тој води и који је шчепао једну од њих. Ускоро, цео град је био под опсадом вампира.

Критички осврт: Нисам сигуран да сам гледао добру верзију (а такву – добру верзију тешко је наћи када је у питању лош филм), али ова коју сам гледао има потпуно неприродне прекиде између сцена. Но, и да ти међупростори постоје у оригиналном филму, свеједно, радња је у тоталном хаосу, а на крају не само да се хаос не разрешава, већ кулминира. А завршна сцена је тек нејасна. Дан свиће након победе над вампирима и просјак је сада богати бизнисмен, а свештеник је поштар… И они машу главним јунацима који су још у дроњцима и прљави због целоноћне битке. Шта рећи? 🙂 Идеја за филм није скроз лоша, али је веома лоше реализована, да не кажем режирана.

Маске за вампире јесу гадне и смешне и већ до тада виђене много пута у сличним филмовима, али има и оригиналних момената виђења вампира. Па, тако, Маја спава тако што су јој плућа изван тела, која прогута када се пробуди по ноћи, а Карен Блек пљује некакву слуз која се претвара у чауру. Неки од вампира су и симпатични попут Амине бакице и цео филм донекле има неког шмека, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Маја је својој другарици рекла да вечни живот, који је добила од вампира, уопште није дар јер је, истовремено, и много изгубила. Ми, наравно, нећемо добити вечни живот, али ће нам се дешавати да добијемо нови посао или позицију. Иако ће нам то изгледати као обећана награда, треба ипак сагледати и шта тиме заиста добијамо, али и губимо.

Оцена наставника:

(вуче на један)

Звездана капија: Континуалност (Stargate: Continuum 2008) је дугометражни филм рађен према серији „Звездана капија СГ-1“ и други је такав филм по реду. Екипа која чини СГ-1 успела је да дохака свим ванземаљским паразитима и остао је још само један у телу Клифа Симона. Сви су се окупили на погубљењу (најпре одвајању паразита од домаћина), али је нешто пошло наопако. Чланови тима почели су да нестају један за другим, а испоставља се да Клиф не само да зна зашто је то тако, већ је и узроковао да се то деси. Једини преостали су Аманда Тапинг, Бен Броудер и Мајкл Шенкс и они покушавају да побегну одатле и поврате све оне и све оно што је нестало.

Критички осврт: Да бисте могли да пратите овај филм неопходно је да познајете серију. Код филмова који проистичу из серија, потребно је да ипак буду јачи, да тако кажем, него просечна епизода. И овде то јесте случај (мада не и што се тиче продукције и специјалних ефеката) и прича балансира негде на граници апокалипсе и грандомазних планова, а има и авантуре, акције и интрига. Ипак, све ми је прилично млако и нимало узбудљиво. Није да филм није забаван, али није ни блокбастер. Похвалио бих то што је солидно решено путовање кроз време, што је, иначе, увек замка због парадокса које је тешко избећи.

Едукативни моменат: Џо Бриџиз није дозволио Аманди, Бену и Мајклу да прођу кроз звездану капију и измене садашњост, иако је требало да је побољшају. Људи се, напросто, плаше промена и зато су промене веома спор процес. То и није тако лоше јер промене могу да се покажу и лошим. Моје мишљење је да треба бити и мудар и храбар истовремено, али посебно ово потоње јер, на крају крајева, промене су неминовне.

Оцена наставника:

(веома, али веома блага)

Свемирске лопте (Spaceballs 1987) је пародија „Ратова звезда“, а у мањој мери и других СФ филмова попут „Ејлијена“ и „Планете мајмуна“. Свемирске лопте су народ који предводи неодговорни председник Мел Брукс и чија је родна планета остала без свежег ваздуха. Зато су одлучили да отму ваздух од планете Друидије којом руководи краљ Дик Ван Патен. План је да отму краљеву кћерку Дафни Зунига и уцене га да им ода шифру за отварање штита око планете. Међутим, краљ Дик ангажује свемирског пустолова Била Пулмана да спасе принцезу.

Критички осврт: Неке ствари никад не застаревају, па ни хумор у овом филму. Иако има инфантилан карактер, скроз је добар и виспрен. Уз то, сви глумци су сјајни у улози комичара.

Едукативни моменат: Мел (у улози Јогурта) би рекао: „Никад не потцењујте снагу Шворца.“ Ја бих додао да не потцењујете ништа и никога. Најпре, то је ружан став, а потом, то нешто или неко некада може и (не)пријатно да вас изненади.

Оцена наставника:

(сигурица)

Легенда о чуварима: Сове Га’Хула (Legend of the Guardians: The Owls of Ga’Hoole 2010) је цртаћ о совама. У ствари, главни јунак је једна млада сова која сања да припада легендарној армији Га’Хула и да се бори против злих сова. Ускоро ће се испоставити да ће му се жеља испунити када његовог брата и њега отму зле сове, а са циљем да их претворе у своје војнике.

Критички осврт: Цртаћ веома подсећа на „Господаре прстенова“, што донекле јесте занимљиво. Ипак, радња је потпуно класична, а ликови стереотипи (једино што су у питању сове). Има и узбудљивих момената, као и прилично симпатичних. Уз то, анимација уопште није лоша. И оно што јесте важно је да филм има емоцију и шаље добре поруке.

Едукативни моменат: Једна сова је рекла: „Само зато што се пева, то је не чини песмом“. Сове су веома мудре, нема сумње.

Оцена наставника:

(ту негде, можда и мање)

Лако Је Критиковати 51

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Фантастичне звери и где их пронаћи (Fantastic Beasts and Where to Find Them 2016) је прича која се дешава у свету Харија Потера, али без овог јунака. Године 1926. магични зоолог Еди Редмејн стиже бродом у Њујорк како би популарисао магичне животиње међу чаробњацима и зауставио њихово убијање и истребљење. И док их је носио у чаробном коферу, неке од њих су успеле да се искраду. У исто време, магична сила походи Њујорк, руши и убија. Едијеве нестварне животиње су оптужене за та недела, али, по свему судећи, дешава се нешто много веће од тога.

Критички осврт: Специјални ефекти су сјајни, а идеје за животиње заиста маштовите (а да уопште нема змајева). Уз то, глумци су харизматични и добри. Прича је необична, чему доприноси и атмосфера појединих сцена. Верујем да овај филм није оборио стандард који је поставила сага о Харију Потеру, напротив. Све похавле.

Едукативни моменат: Едијева филозофија је да ако бринете, дупло патите. 🙂 Некада има ситуација када не можемо да не бринемо, али има и таквих у којима је брига безразложна. Тада немојте дупло патити. Уосталом, многи проблеми су решиви, иако нам тако не изгледају.

Оцена наставника:

(одлична)

Човек са Земље (The Man from Earth 2007) је америчка фантастика која започиње тако што су колеге факултетског професора Дејвида Ли Смита дошле да га испрате, пошто је он одлучио да се исели. Он их је послужио пићем, али и невероватном причом о свом животу. Наиме, тврдио је да је он, заправо, кромањонац стар преко 14.000 година. Али ту се његова фантастична прича не завршава.

Критички осврт: Аутори филма успели су да направе више него солидно СФ дело без специјалних ефеката, драматичних акционих сцена и уверљивих маски. Читав филм је прави позоришни комад, урађен кроз веома виспрен, филозофски дијалог и где је динамика постигнута пуким метежом (премештањем ствари и ликова са једног места на друго у оквиру собе и окућнице). И све је то довело до тога да су ми осећања (па, тиме и процена) помешана. С једне стране мислим да је идеја заиста оригинална и брилијантна, а са друге да напросто није фер да овај филм парира другим, сличним остварењима, с обзиром на то да је урађен овако једноставно и „без муке“. Но, истина, требало је сетити се оваквог приступа, а и довести довољно добру глумачку екипу која ће то да одради како треба.

Едукативни моменат: Иако су присутни били све сами људи од науке, почели су да сумњају у оно што су знали како се већ Дејвидова прича развијала. И то научници и раде – сумњају или боље рећи критички посматрају и често мењају своја гледишта и схватања. Не зато што је наука погрешна, већ зато што се временом стичу нова сазнања и унапређују научне теорије.

Оцена наставника:

(у ствари прилично постојана)

Ванземаљска нација (Alien Nation 1988) је филм о ванземаљцима који су пристигли на Земљу и имплементирали се у људско друштво. Нажалост, попримили су и лоше манире, па су два ванземаљца убила власника једне радње. У ту акцију су се уплела два детектива која су се случајно задесила тамо и у пуцњави, која је уследила, један од њих (Роџер Арон Браун) изгубио је живот. Његов партнер Џејмс Кан прихватио је као новог партнера ванземаљца Мандија Патинкина, али не зато што је симпатизер те расе, напротив, већ зато што жели да ухвати одговорне за погибију његовог партнера.

Критички осврт: Ово свакако јесте нов приступ овом поджанру фантастике, мада се фантазија одувек радо миксовала са другим жанровима. Осим оригиналног приступа, филм готово ничег другог оригиналног нема. Ово је прави класични старињски кримић, са наивним пуцачинама и стереотипним детективима. На крају има мало и хорора, али, такође, већ виђеног. И иако акције не мањка са све јурњавом колима и чак и експлозијама, причица није довољно занимљива да би држала пажњу.

Едукативни моменат: Иако то у филму није баш најбоље поентирано, ово дело јесте својеврсна алегорија о неравноправном положају типова људи (који нису ванземаљци, али се многи људи према њима тако опходе као да јесу). Расизам је ружна ствар људског карактера и нема никаквог основа да делимо људе, а још мање мрзимо оне који не припадају истом типу као ми.

Оцена наставника:

(колебао сам се између три и четири)

Ловац на ванземаљце (Alien Hunter 2003) је филм о ванземаљцима пронађеним на Јужном полу. У ствари, научници из тамошње базе пронашли су необични објекат за који постоји сумња да је ванземаљског порекла, па је позван криптограф са Универзитета Беркли Џејмс Спајдер. Џејмс се надао да је позван са добрим разлогом, али оно што су открили превазишло је његова очекивања.

Критички осврт: С обзиром да је у питању телевизијски филм, који се снима и са ниским буџетом и са ниским стандардима, пријатно сам изненађен. Прича је више него солидна, а и специјални ефекти нису лоши. Чак постоје прилично оригинални моменти у филму (ванземаљски патоген, начин како од њега умиру и људи и гајене културе и свемирски брод који посаду превози у виду енергије). У позадини СФ приче одвија се и љубавна мелодрама, али ништа наметљиво и без патетике. Нисам приметио ни неке веће грешке.

Едукативни моменат: Поједини научници су се понели веома одговорно када је наступила пандемија, те су донели одлуку да ће жртвовати свој живот, али тиме спасити свет. У случају епидемије није потребно жртвовати се за друге, али јесте потребно поступати према безбедоносним процедурама (прихватање вакцинације, као и добровољног карантина и предузимање свих других мера опреза). На тај начин показујемо одговорност и према себи и према другима.

Оцена наставника:

(и то заслужена)

Мапети из свемира (Muppets from Space 1999) је још један дугометражни филм урађен са луткама из некада популарне емисије „Мапет шоу“. Један од познатијих ликова Гонзо усамљен је јер је једини од своје врсте (ма која год то врста била) и несрећан због тога. Међутим, онда је почео да добија поруке из свемира да ванземаљци и то, према свему судећи, његов народ, долазе по њега. Други Мапетовци не верују у Гонзово причу, али, свеједно, покушавају да му помогну да дочека долазак свемирског брода.

Критички осврт: Од самог почетка, односно од прве сцене, филм ми се допао. Помало је шашав, поприлично шармантан и шаље лепе поруке. У сваком случају је оправдао квалитет који је „Мапет шоу“ годинама градио.

Едукативни моменат: Кермит је донео пресудну одлуку када је рекао да није важно у шта они верују (тј. не верују јер нису веровали да су се Гонзу заиста обратили ванземаљци), већ у шта верује њихов пријатељ и да у томе треба да га подрже. Некада, колико год нам изгледало да су нам драги људи нереални или амбициозни у својим жељама, не морамо да будемо глас разума, већ треба да будемо подршка. И то двострука; и да подржимо намере, али и да будемо подршка ако дође до разочарања због (евентуалног) неуспеха.

Оцена наставника:

(на пет, па и више 🙂 )

Трансцедентно (Transcendence 2014) је СФ трилер о пару научника Ребеки Хол и Џонију Депу који желе да направе виртуелну свест. Међутим, терористичка група је против те идеје и извршава атентат на Џонија. Иако је изгледало да је атентат неуспео, Џони је, ипак, подлегао повредама и дани су му одбројани. Тада Ребека долази на смелу идеју да његову свест учита у компјутер и на тај начин га спаси.

Критички осврт: Иако је филм замешатељство разних (по дефиницији узбудљивих) жанрова (осим СФ-а, ту је и трилер, па и хорор), ипак је спор и темпо је могао да буде и бржи.

Сигуран сам да је овај филм имао много других и логичнијих токова како да се одвија, па су тако терористи могли да нападну постројење које је Ребека изградила практично одмах како су сазнали за њега, а не да делују тек након две године. Но, прича иде како иде и иако не могу да кажем на најбољи могући начин, не могу ни да кажем да је лош. Додуше, идеја није нова и поступци ликова су предвидљиви, али ипак је свеукупно сасвим солидно.

Едукативни моменат: Ми преко интернета немамо посла са свесном вештачком интелигенцијом, али имамо са живим људима. Као што Ребека никад није могла да буде сигурна да ли разговара са Џонијем или неким (нечим) другим, тако и живи људи са којима комуницирамо преко нета могу лажно да се представе и што је још горе да нам науде. Увек треба бити опрезан.

Оцена наставника:

(не баш претерано јака)

Сан Андреас (San Andreas 2015) је један од оних филмова катастрофе, која је, овог пута, погодила Лос Анђелес, а потом и Сан Франциско. Ради се о земљотресу најјачем до сада који буквално руши зграде и изазива цунамије. Филм прати судбину породице Двејна Џонсона, иначе професионалног спасиоца баш у оваквим ситуацијама. Ипак, показало се да је овај пут мисија превелики залогај чак и за њега.

Критички осврт: Јесте филм напет и јесу специјални ефекти више него солидни, али ово је тек још један у низу филмова о катастрофама. Ништа новог није донео у том поджанру и чак, дешава се према утврђеном обрасцу; тата херој Двејн, са све мамом хероином Карлом Гуџино, спашава своје чедо кћерку јединицу Александру Дадарио и успут схватају да су погрешили што су уопште помислили да се разведу. И сцене су предвидљиве, пуне општих места и патетичне. Посебно крај. Заправо, мислио сам филму да дам неку бледу тројку, али када сам видео сцену у којој се развија америчка застава над рушевинама града и чуо „узвишене“ Двејнове речи, схватио сам да толико благ не могу да будем. 🙂

Едукативни моменат: Многи људски животи су спашени у филму јер су послушали савет научника Пола Џијаматија. Када бисмо више слушали научнике, а мање читали сензационалистичке полуписмене и научно недотупаве новинске чланке, и животи би били спашени и квалитет живота би нам био бољи.

Оцена наставника:

(на тројкицу)

Страшан филм (Scary Movie 2000) је пародија на друга филмска остварења. Једна је од оних америчких урнебесних комедија када је свака сцена скеч за себе и готово да нема утицаја на даља дешавања. У америчком предграђу почиње да се дешава серија убистава и неколико младих је уплашено да ће они бити следеће жртве јер су претходне године случајно убили човека у дивљој вожњи колима. Томе иду у прилог и претеће поруке које добијају.

Критички осврт: Радња нема ама баш никакву логику, а ту логику не добија ни на крају. У ствари, тек на крају губи сваки смисао. Но, то није ни битно. Смисао овог филма је да буде смешан или смехотресан, како желите. Да ли је у томе успео? Па, донекле. Има смешних фора, али их је значајније мање у односу на оне које нису смешне. Посебно ми је безвезан тај амерички инфантилни хумор, који у доброј мери призејмљује филм. Ипак, ликови јесу симпатични.

Едукативни моменат: Порука овог филма… У ствари, када би уопште било било какве идеје да овај филм има икакву поруку, онда би она била да не судимо према физичком изгледу особе и ономе што ми мислимо о њој. Мишљење може да нас превари, а особа да нас изненади. Баш као што је изненађење био Дејв Шеридан (који је, иначе, био баш уверљив).

Оцена наставника:

(заиста бледа)

Страшан филм 2 (Scary Movie 2 2001) је наставак претходног филма. Преживели у масакру из тог претходног наставка постали су објекат проучавања (и не само проучавања) професора Тима Курија и његовог асистента Дејвида Кроса који су, иначе, заинтересовани за паранормалне појаве. Зато су их одвели у кућу у којој се дешавају необјашњиви феномени.

Критички осврт: Овом делу сам наклоњенији јер је више фантастичан и више је смешан. Откровење ми је Џејмс Вудс који је и раније играо комичне ликове, али је сада показао да уме да буде заиста будаласт. Штета је што се појављује само у прологу филма.

Едукативни моменат: Регина Хол је лако савладала живог скелета јер се није препала од њега. Истина је да нас страх у доброј мери спречава да превазиђемо неке проблеме, али и да тај страх проблемима даје на већем значају него што га заиста имају. Порука је да га треба савладати – најпре страх, а онда ћемо лако решити и проблем.

Оцена наставника:

(тек за пар нијанси јача од претходне)

Притајено зло: Дегенерација (Resident Evil: Degeneration 2008) је компјутерски анимиран филм рађен према познатој истоименој и играној саги. Терористички напад десио се на аеродрому и зомбији су почели да нападају људе. Неколико преживелих, међу којима и сенатор Мајкл Сорић, сакрило се у ВИП просторијама аеродрома. Специјални агенти су кренули да их спасу и то ће свакако бити почетак једне опасне авантуре.

Критички осврт: Радње као и има, али је некако безвезна и направљена само ради акције. Уз то је и неинвентивна и прилично досадна уз бескрајну и пребрзо издекламовану нарацију на почетку и мистерију која апсолутно није мистериозна. Да додам да мотиви ликова нису увек јасни.

Монолози и дијалози су светлосним годинама далеко од виспреног, а нису ослобођени ни патетике и драме. Уз то, мимика лица је прилично слаба у овој анимацији, тако да то ни не изледа уверљиво. Анимација је допринела да читав филм више изгледа као видео игра.

Могао бих да разумем да је ово једна епизода цртане серије и то сасвим просечне, али за дугометражни филм ово је више него јадан материјал. Ни близу узбудљиво као играни филм.

Едукативни моменат: Један мото из овог филма гласи: „Ако се не потрудиш да спасиш један живот, нећеш спасити ниједан.“ Пошто је то неописиво глупо речено, преформулисаћу да звучи макар смислено. Најчешће не можемо помоћи целом свету, па ни већем броју људи. Без обзира на то, много смо учинили и ако смо допринели да макар једној особи живот учинимо лепшим.

Оцена наставника:

(између кеца и двојке – дакле један и по)

Лако Је Критиковати 50

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ледено доба: Отопљавање (Ice Age: The Meltdown 2006) је други наставак саге о животињама из леденог доба. Оне су сада у долини којој прети опасност да буде поплављена због глобалног отопљавања. Да би се спасиле, животиње су предузеле сеобу до сигурног места, али времена је мало.

Критички осврт: Најпре сам помислио да овде праве радње и нема, али сам се преварио. Прича је, штавише, веома слојевита и обрађује неколико тема упоредо кроз неколико ликова, а ту је и маскота овог цртаног серијала – зверчица залуђена жиревима. И сви ликови су симпатични и зачуђујуће животни.

Анимација је перфектна и заиста дочарава животињске кретње. Све у свему, динамичан цртаћ са лепим и емотивним порукама.

Едукативни моменат: Велики лењивац је све време покушавао да се докаже пред својим пријатељима и грешио је због тога. Пред правим пријатељима нема потребе за доказивањем јер они већ знају ваше вредности, што се у случају великог лењивца на крају и показало.

Оцена наставника:

(лепа)

Бекство са планете Земље (Escape from Planet Earth 2013) је канадско-амерички цртаћ о ванземацима плаве коже, браћи Брендану Фрејзеру и Робу Кордрију, који тимски раде на акцијама спасавања својих сународника са других планета. При томе је Брендан херој и звезда, а Роби је логистичка подршка и увек на маргини. Њихови карактери су непомирљиви и зато стално избијају варнице између њих двојице, што је резултовало разлазом. Тако да је Брендан отишао сам у мисију на Земљи, али су га тамо људи заробили. Без обзира на свађу, Роби, вођен братском оданошћу, кренуо је за њим како би га избавио.

Критички осврт: Иако је прича далеко од оригиналне, чак је обична и сасвим предвидљива до самог краја, баш ми се допао цртаћ. Анимација је сјајна (мада су ликови тенденциозно насликани да буду преслатки и измаме симпатије), хумор је заиста успео (мада не и превише виспрен), а поруке су лепе и важне (но, опет, не и дубокоумне).

Едукативни моменат: Овај цртаћ нас учи да спретност и снага, коју је имао Брендан и ингениозна памет коју је имао Роби, не значе ништа ако не доносимо исправне одлуке.

Оцена наставника:

(додуше поклоњена)

Планета са благом (Treasure Planet 2002) је футуристички цртаћ који прати живот младића Џозефа Гордона-Левита, опседнутог причама о гусарима и њиховим авантурама. Посета једног необичног ванземаљца, која му је омогућила увид у технолошки напредну мапу, омогућила му је и да доживи свој (гусарски) сан.

Критички осврт: Циљна група овог остварења су мали и велики дечаци. Све је ту – СФ налик на онај из „Звезданих ратова“, гусари, главни јунак склон авантурама и адреналинским спортовима на високо технолошком скејту и мушко пајташтво са елементима менторског односа старијег према млађем. Прича (или боље речено причица) је већ виђена много пута и ништа ново није донела, мада морам да признам да је лепо одрадила генерацијски јаз и вечито проблематичан отац-син однос, те је тиме реална чак и у немогућој звезданој саги. Уз то, шаље добре поруке и даје наду да је снове могуће остварити и са прилично ситним годинама.

Анимација је солидна, мада не од оне врсте која оставља без даха, а и решења за чудовишне ванземаљце нису претерано инвентивна и не одступају од опробаног Дизнијевог рецепта.

Едукативни моменат: Све што је било потребно младом протагонисти је била шанса да се докаже. Младост то, напросто, тражи и сасвим је разумљиво (мада старији и мудрији имају свест о томе да не морају да доказују никоме ништа). Но, ако је већ доказивање део одрастања, па тиме и нека потреба, треба изабрати праве и добре прилике где ћемо се доказати. Наиме, млади се често „доказују“ на лош начин (непотребним пркосом и безобразлуком или тако што ће, пред друштвом, запалити цигарету, на пример), али њихова „дела“ их неће приказати у добром светлу и касније, када одрасту, тиме се неће поносити.

Оцена наставника:

(али заиста јака)

Знаци (Signs 2002) је амерички филм о фигурама (ликовима) у житним пољима, који су, посебно седамдесетих година прошлог века, привукли пажњу јавности и за које се веровало да су их сачинили ванземаљци. У овом филму је наводно доказано да су те рукотворине направили људи, али су почели да се појављују и у новије време, за које се испоставило да су ипак дело туђина. Филм прати судбину бившег свештеника Мела Гибсона и његове породице који имају своје усеве, а које походе ванземаљци. Ускоро су и Мел и његова породица постали жртве тог похода.

Критички осврт: Иако филм изгледа спор, у ствари је баш занимљив. Режисер и уједно сценариста М. Најт Шамалан створио је чудну атмосферу која држи пажњу (уз сјајну подршку свих одабраних глумаца), а успео је у свему што је желео – да дочара хумор, језу, као и емотивну драму, а како је већ за чим било потребе.

Филм има много наивних момената и много недоречености, чак толико да радњу (посебно пред крај филма) доводи на ивицу одрживости, али је на мене оставио добар утисак пре свега зато што је необичан.

Едукативни моменат: Испоставило се да су високо технолошки развијени ванземаљци имали проблем са – обичним вратима. Често се дешава да неко ко решава компликоване задатке, лако пада на оним једноставним. То је зато што такве проблеме узимамо здраво за готово наместо да им се посветимо и решимо их са пажњом. У крајњој линији, и мали, једноставни проблеми могу да постану велики ако остану нерешени.

Оцена наставника:

(на петицу)

Пол (Paul 2011) је прича о ванземаљцу на кога су налетела два „гика“ Сајмон Пег и Ник Фрост на пропутовању кроз Америку и то она места за која се везују посете ванземаљаца (попут чувене Области 51). Испоставило се да је Полу потребна помоћ да побегне са Земље и њих двојица су пристала да му помогну, али то није баш тако лака мисија.

Критички осврт: Форе су генијалне, а ванземаљац је очаравујуће дизајниран, тако да мора да измами симпатије. Двојица главних гикова такође су ми симпатични, тим пре што делимо слична интересовања. 🙂 Углавном, цео филм ми је симпатичан и верујем да ће бити и вама.

Едукативни моменат: Двојица главних протагониста постигла су успех у области коју обожавају онда када су писали о ономе што им се заиста десило. Најбоља дела ћемо остварити онда када радимо у области коју познајемо, односно у којој имамо искуства. Зато је важно да то искуство и стекнемо.

Оцена наставника:

(много јака)

Путници (Passengers 2016) је футуристички СФ који прати судбину свемирског брода „Авалон“. Овај брод хрли са Земље ка планети коју путници треба да колонизују и то путовање траје 120 година. Путници, укупно њих 5.000, у хибернацији су и бродом управља аутопилот. Међутим, брод је ушао у појас астероида и један повећи га је погодио и проузроковао низ кварова. Брод је успео да поправи скоро све, осим једног. Последица тог квара је да се 90 година пре времена пробудио путник Крис Прат. Он врло брзо схвата да је сам и да неће доживети долазак на обећану планету.

Критички осврт: Ја волим овакве филмове. Ово је тврди свемирски СФ са одличним специјалним ефектима, добром причом и још бољом глумом. Иако је крај префорсирано драматичан и срећан са екстремно малим шансама да срећан буде, свеједно сам уживао гледајући.

Едукативни моменат: Андроид бармен Мајкл Шин је лепо објаснио Крису. Крис се лоше осећао јер није био на месту где је желео. И колико год замишљао место где би заиста желео да буде, не би му било боље. Наместо да замишља где би радије био, много боље је да утроши енергију на то да најбоље искористи место где заиста јесте.

Оцена наставника:

(наравно)

Последња дестинација 5 (Final Destination 5 2011) је последњи наставак саге о (младим) људима који су преварили смрт. Административци једне фирме кренули су аутобусом на излет и дружење. Међутим, док су прелазили преко моста, Николас Д’Агосто имао је визију да ће се тај део моста срушити и да ће сви изгинути осим његове бивше девојке Еме Бел. Он се успаничио и повео Ему ван аутобуса, а неке његове колеге кренуле су за њим. Испоставило се да су ти што су кренули једини и преживели несрећу, али не задуго. Ускоро је почео ланац необичних смртних случајева по редоследу какав је требало да се деси на мосту.

Критички осврт: Попут већине претходних наставака и овај је узбудљив и динамичан. У овом случају има чак и нечег новог јер је уз хорор причу сасвим успешно направљен и трилер. Уз то, крај је маестрално решен и заиста представља велико финале целе саге.

Едукативни моменат: Пред крај овог филма поставља се (филозофско) питање ко заслужује, а ко не да живи. Другим речима, чији је живот вреднији. Ја дубоко верујем да не постоји подела на вредне и мање вредне животе, али свакако да постоје разлике у томе колико су поједини животи задужили друге, колико су тим другима вредели и колико су им доброг и среће дали.

Оцена наставника:

(са мини-минусом)

Страшан филм 5 (Scary Movie 5 2013) је, такође, последњи наставак, али овог пута комичне саге која пародира друга филмска остварења. Чарли Шин је изгубио живот услед деловања натприродних сила, а његово троје деце усвојио је његов брат Симон Рекс. Услов да би усвајање било одобрено је да се Симон са децом, као и својом супругом рокерком Ешли Тисдејл, усели у кућу за коју се испоставило да је походе духови.

Критички осврт: Овај филм је снимљен нешто касније у односу на прва четири, али та пауза очигледно није помогла да се развију свеже идеје. Сам почетак са Чарлијем је нешто и обећавао, али све касније потпуна је пропаст. Можда има две смешне форе, а све остало је само простачко.

Едукативни моменат: Тешко ми је било да било шта окарактеришем као едукативно из овог филма, пошто је већина тога безвезна. Онда ми је синуло да филм може да се искористи и као контрапример. Дакле, ако желите да будете духовити, не морате да будете и банални.

Оцена наставника:

(потпуна)

Гурање (Push 2009) је филм о људима који имају натприродне моћи и које користи тајанствена америчка организација Дивизија. Међутим, нису сви чланови ове организације добровољци, па је тако Камила Бел побегла, одмах након што је добила ињекцију која садржи дрогу за побољшање моћи. Дивизија је кренула у потрагу за њом, а она је затражила помоћ од њеног бившег дечка Криса Еванса. И Камила и Крис имају супемоћи, али их имају и њихови противници, тако да је борба веома тешка и неизвесна – чак и за оне који могу да виде будућност, попут Дакоте Фанинг.

Критички осврт: Филм је почео општим местом да би већ на самом почетку постало јасно да се ради о варијанти Икс-људи. Све је обећавало да ће филм бити класична акциона суперхеројштина (што и јесте), али је и динамичан, узбудљив и занимљив и са шмеком манге. Радња је интелигентно осмишљена, добро комбинујући узрок и последицу.

Специјални ефекти су поприлично добри, мада нису морали баш одмах, односно у првих двадесет минута, да демонстрирају готово све супермоћи које посебни људи имају. Што се тих моћи тиче, неке обесмишљавају друге јер су сувише супериорне и готово је немогуће победити их. Тако да филм има рупа, а и мотиви ликова нису баш увек најјаснији.

Едукативни моменат: Протагонисти су нашли начина да дохакају непријатељима који имају изузетне моћи. Колико год да нам неки проблем изгледао „моћно“, често ће се наћи начин да га решимо, само треба да имамо вољу и добру стратегију.

Оцена наставника:

(са добрим једним минусом)

Вештина (The Craft 1996) је амерички тинејџерски филм. Робин Тани је проблематична тинејџерка која се са родитељима доселила у предграђе Лос Анђелеса. У новој школи упознала је три девојке, одбачене од друштва, за које се испоставило да су вештице. И управо су чекале четврту како би „затвориле круг“.

Критички осврт: Филм има мало шмек „Вештица из Иствика“, али и оних тинејџ романтичних комедија популарних деценију раније („Тинејџ вештица“, „Тинејџ вукодлак“ и „Тинејџ шта год вам падне на памет“). Свакако кокетира са млађом публиком и нуди врло површан (и не претерано динамичан) „филозофски“ поглед на решавање проблема. Мада, истини за вољу, тинејџерима и јесте својствено да траже лакша решења проблема, тако да је и у том смислу филм близак њима. Осим што је површна, радња је и предвидљива и јасно вам је да је само питање времена када ће главне протагонисткиње почети да плаћају цену што су се поигравале са недокучивим силама природе. То се дешава у финалу филма који би, када бисмо цео филм представили као график, био доњи пик, праћен све мање уверљивом глумом и поступцима ликова.

Ликови су, иначе, чисти стереотипи и иако постоји позадина приче за готово сваког од њих, ипак нису довољно разрађени.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: немојте радити другима оно што не желите да други раде вама.

Оцена наставника:

(бледа)

Лако Је Критиковати 45

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Изван (Beyond 2014) је британска СФ драма, која прати судбину Ричарда Џеј Данума, који је на једној журци упознао девојку Џилијан Макгрегор. Њих двоје започињу љубавну везу у тренутку када астероид прети да погоди Земљу и изазове страховите последице.

Критички осврт: Одлична прича са маестралним разрешењем, добром глумом и виспреним дијалозима. Ово је доказ да и филм са веома скромним буџетом може да буде изузетан. Додуше, можда се неће допасти фановима тврде фантастике (чак ће се можда и разочарати), али квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Лик који Џилијан глуми није могла да има децу јер је као прилично млада имала абортус. Дошло је до компликација и то је оставило последице. Овај конкретни случај није СФ, већ једна реална прича која се много пута поновила и свакако је разлог да се у школама више учи о репродуктивном здрављу.

Оцена наставника:

(дакако)

Товар (Cargo 2009) је швајцарски футуристички СФ. У години 2267. Земља је руинирана и становници су је напустили и населили сателит који су направили у њеној близини. Међутим, тамо је превише људи и епидемија која влада свакодневно односи животе. Зато се млада лекарка Ана Шваброх пријављује за осмогодишњу мисију како би зарадила новац и платила пут на обећану планету Реју, где се већ налази њена рођена сестра.

Критички осврт: Ко би рекао да Швајцарци могу да направе овако квалитетан СФ? Иако идеја и прича не врцају од оригиналности, сасвим су добре и добро одрађене, са јаким и актуелним порукама, уз продукцију и глуму која их убедљиво дочарава. Само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Значајан мотив у овом филму је тај што се људима нуди симулација која им даје илузију да је све у реду и да постоји нада; излаз из тескобног живота који воде. Са друге стране, алтернативно решење постоји и то је Земља, али је потребно радити да се на Земљи створе повољни услови. У ствари, таква је наша реалност; медији нуде једну површну и поједностављену идиличну слику стварности и дају осећај да је све, заправо, у реду, те скрећу пажњу од правих проблема са којима се ваља суочити ако заиста мислимо да направимо бољу будућност. И то нам поручује овај филм. Некада је научна фантастика животнија од актуелног ТВ програма.

Оцена наставника:

(уз похвале)

Мој непријатељ (Enemy Mine 1985) је футуристички филм који говори о 21. веку као периоду када су се људи отиснули међу звезде. Успели су да колонизују многе планете, али су наишли на ванземаљце Драке са којима су отпочели рат. Денис Квејд је ратни пилот који је у току борбе, а због погрешне тактике, завршио на не баш гостољубивој планети. На истој планети је завршио и припадник ванземаљске расе, његов непријатељ у боју. Испоставља се да ће непријатељи морати да сарађују како би преживели.

Критички осврт: Чини ми се да сам сличну причу гледао у једној од епизода серије „Галактика“ снимане деценију, две пре овога, а запамтио сам је (мада не скроз) зато што је прича и у тој верзији била добра. Уз то, постоји не једна сцена малтене идентична сцени у „Повратку Џедаја“. Очигледно Денис није проживео своје звездане снове (односно ратове), па је овај филм био начин да их ипак оствари. Но, нека, филм и није лош, а далеко од тога да је Денис лош глумац. Уосталом, практично само он (и једним делом уз помоћ Луиса Госета Млађег) успео је да изнесе цео филм и држи пажњу приде.

Пошто су то осамдесете, нешто је морало да буде шљаштеће, па зашто то не би била метеоритска киша (на непознатој планети) која изгледа као ватромет? 🙂 Или родна планета Драка која бљешти (само) зато што то тако романтично изгледа?

Крај је епски помпезан, туче су смешно наивне, а поруке високо моралне. Међутим, свеукупно филм свакако има шмека.

Едукативни моменат: У једном тренутку су се Луис и Денис сукобили у вези са тим ко је крив за рат и ко се бори за праву ствар. У рату свака страна верује да је у праву, те на тај начин оправдава своје учешће у рату. Истина је да за рат нема оправдања.

Оцена наставника:

(минус)

Надарена (The Girl with All the Gifts 2016) је британска постапокалиптична драма. Већина људи на Земљи оболела је од гљивичне болести која их је претворила у зомбије. Неколицина преживелих покушава да се одржи унутар војних база, а и да нађе лек. Да би у томе успели, експериментишу на деци. Међутим, међу том децом једна девојчица је посебна и докторка Глен Клоус верује да је она кључна за добијање лека. Показаће се да је она кључ за сасвим нов поредак.

Критички осврт: Очигледно је да је поджанр који се бави зомбијима превазишао површну хорор причу у којој застрашујући полумртваци лагано пружају руке ка добро наоружаним херојима. 🙂 У последње време сам гледао више од пар таквих филмова који нуде и једну садржајну причу и смисленију научну логику. Овај филм је управо такав и прича коју нуди веома је добра, баш као и глума и све остало. Свака част.

Едукативни моменат: Овај филм има моје симпатије и зато што је главна (одрасла) хероина Џема Артертон – наставник. Она држи наставу деци на почетку, али и на крају филма, са тим да се услови у једном и у другом случају значајно разликују. И то је у реду јер настава мора да се мења, пошто се и прилике мењају. Надам се да надлежни неће чекати зомби апокалипсу да би то схватили и променили нешто у садашњем систему образовања.

Оцена наставника:

(сигурна)

Владавина ватре (Reign of Fire 2002) је британско-ирско-амерички постапокалиптични филм. Апокалипсу су изазвали змајеви, који су хибернирали још од доба диносауруса, за чије уништење су они одговорни. Овај пут на ивици су да истребе људски род и Кристијан Бејл и људи које предводи покушавају да преживе.

Критички осврт: Ово је сасвим свежа идеја. Наиме, змајеви су (и то прилично успешно) измештени из вечитог средњег века и епске фантастике и убачени у једну веома коректно одрађену научну фантастику, са добром глумом харизматичних глумаца и сасвим солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Змајеви су решили да постану доминантна врста на планети. Змајеви, на срећу или на несрећу, не постоје, али то и даље не значи да смо ми доминантна врста. Треба да престанемо толико себи да дајемо на значају и да више поштујемо и живот који није људски.

Оцена наставника:

(не баш плус)

Лаварантула (Lavalantula 2015) је један од оних нискобуџетних филмова катастрофе и по ко зна који пут узрок катастрофе је најезда паукова. Новитет у овом филму је што се рађају из лаве вулкана који је прорадио у Лос Анђелесу.

Критички осврт: Заиста треба маште не само да се смисле пауци који ватром убијају плен, већ комплетан овај филм. Финална борба између краљице паукова и Стива Гутенберга нема ич покрића у било каквој логици и здравој памети уопште, али јесте маштовита и изгледа као добра пародија на суперхеројске филмове.

Куриозитет је да се у овом филму нашао добар део екипе некада јако популарне „Полицијске академије“, попут Марион Ремзи. И та екипа, као и поменути Стив, али и Дени Вудберн (и за овог потоњег ми је баш жао што не може да приушти бољу улогу у бољем филму) и зна да глуми. У филму се појављују и старлете и старлетани који везе немају. Но, нису само они очајни. Очајни су и специјални ефекти. Рецимо, људи горе као да су пластичне лутке.

Битка Није Пиплс и паука у њеној кући заиста је симпатична, иако тотално небулозна. 🙂 И добра је фора када лик одевен као Индијана Џоунс бежи од котрљајућег глобуса. Има још добрих фора, заиста не могу да кажем другачије и тај комични моменат је прилично успео. Све остало није. Филм је потпуно смешан у сваком смислу. Радња је за такве филмове класична и крцата грешкама (што је, такође, класично за овакве филмове). Рецимо, паука час има, час нема (на истом месту) како је за коју сцену погодно. И иако се бави зоологијом, апсолутно ништа у овом филму није у складу са науком, почевши од паука који се рађају из лаве и бљују ватру. Но, поново кажем, маштовито јесте и неког шмека има.

Едукативни моменат: Одлична фора у филму је да када је Стив наишао на Ијана Зијринга и замолио га за помоћ, овај га је одбио речима да већ има проблема са ајкулама (Ијан глуми у такође крш филмском серијалу „Ајкулнадо“). Иако нам туђи проблеми не изгледају приоритетно (у односу на наше сопствене ретко кад ће нам изгледати), морамо да поштујемо да су тим људима њихови проблеми битни. Чак и када нам родни град руинирају ватрени пауци, а они одлазе да се боре против ајкула. 🙂

Оцена наставника:

(мало сам поклонио оцену)

Поноћни специјал (Midnight Special 2016) је амерички трилер о необичном дечаку кога је отео рођени отац Мајкл Шенон. Наиме, дечак је био на секташком ранчу чији су га чланови сматрали неком врстом спаситеља због његових паранормалних моћи. Поглавар ранча Сем Шепард пријавио је отмицу, желећи по сваку цену да им се дечак врати. Међутим, за њега је заинтересована и национална безбедност САД.

Критички осврт: Свакако очекујете да филм са оваквом радњом буде динамичан трилер, али овај то није. Мислим, није динамичан. У ствари, толико је спор да је на добром путу да буде досадан, мада је прича сасвим у реду, као и глума, продукција и све остало. Идеја као идеја, није лоша, али није ни нова. Град који се појављује на крају требало је да буде врхунац који добрих (готово) два сата чини вредним чекања, али није баш тако испало. Јесте лепо осмишљен дизјан свих тих зграда, али није ме баш ни „одувао“. Све у свему коректно одрађен филм, који препоручујем онима који воле да се опусте и гледају натенане.

Едукативни моменат: Сви су мислили, чак и дечакови родитељи, да је Сунце за њега погубно. Испоставило се да је управо супротно и да је лековито деловало на њега. Колико год били блиски са неким, не можемо да знамо шта му прија боље од тог неког. Зато није добро успостављати однос равнајући се према ономе што ми мислимо да је за тог неког добро.

Оцена наставника:

(на тројку)

Уздигнуће пакла: Крвна линија (Hellraiser: Bloodline 1996) је четврти у низу филмова из саге о „Уздигнућу пакла“. У години 2127. у свемирској станици Брус Ремзи призвао је демоне (обожаваоцима ове саге добро познате под именом Кенобити) из пакла, а како би их уништио. Међутим, у томе су га прекинули војници који су пристигли на станицу и притворили га. Како би им објаснио у каквој се (опасној) ситуацији налазе, он мора да им исприча причу која датира од пре неколико стотина година и у вези је са његовим прецима, креаторима играчака.

Критички осврт: Не могу да кажем да сама прича нема смисла, напротив. И идеја је сасвим у реду. Проблем је реализација која је некако смушена. Посебно крај који би, по природи ствари, требало да буде драматичан, а у ствари је преспор, без енергије и како рекох – смушен. Уз то, главни Кенобит Даг Бредли потпуно ме је разочарао својим преглумљавањем, а те његове последње тренутке представили су потпуно супротно лику који је изградио, тако да је он био сав нешто збуњен и преплашен. Баш је изгубио на ауторитету. 🙂 Иначе је превише филозофирао у филму, а заправо је на различите начине изговарао исту мисао. И други глумци баш нису били на висини задатка и глума „шкрипи“ негде на ивици толеранције.

Едукативни моменат: Иако је мислио да је направио играчку, творац играчака из XVIII века направио је, заправо, опасну ствар. Неке играчке и игре неће баш отворити врата пакла, али могу да буду опасне, па је чак и у игри добро бити опрезан.

Оцена наставника:

(може плус)

Прича од прича (Il racconto dei racconti (Tale of Tales) 2015) је француско-британски филм који је режирао Италијан Матео Гароне. Ова европска бајка сачињена је из три необичне судбине краљевских породица које се тек овлаш додирују, да тако кажем.

Критички осврт: И глума и специјални ефекти су сјајни. Сцена када краљ Џон Рајли убија морску неман добра је и због ефеката, али и начина снимања. И већина других сцена је баш ефектна, на пример када сахрањују краља или када краљица Салма Хајек (у овом филму више него одлична), јурећи за сином, доспева у центар лавиринта и када се уверила да није ту, полако и достојанствено се враћа назад. Имао сам утисак као да свака сцена има неку своју симболику. Уз то, Матео је постигао све што је хтео; сцене које су мучне (када оштрач ножева одводи у шуму Ширли Хендерсон, како би јој, на њен захтев, одрао кожу), заиста то јесу, сцене које су застрашујуће (када Салма прогони двојника свог сина у сушари) потпуни су хорор, а сцене које су узбудљиве (када акробата спасава принцезу Бебе Кејв преко конопца разапетог над амбисом) више су него узбудљиве. 🙂 Уз све то, филм је пун емоција и све време окупира пажњу. Много је тешко остати равнодушан током гледања.

Занимљиво је да нити једна бајка није класична где добро побеђује зло и заправо је та граница добра и зла прилично нејасна. Томе доприноси и радња која је непредвидљива, мада је некаква форма бајке препознатљива. Све у свему, необичан и уметнички одрађен филм.

Едукативни моменат: Краљ Тоби Џонс веровао је да има маестралан план да своју кћерку Бебе Кејв не уда и задржи уз себе. Међутим, десило се нешто што није очекивао и морао је да је уда за пећинског џина Гијома Делонеа, што је још и била најгора варијанта. Колико год да нам неки план изгледа савршено, увек треба рачунати да могу да се десе непредвиђене потешкоће. Зато није лоше имати и резервни план.

Оцена наставника:

(бајковито сјајна)

Повратак у средњу нуклеарну – том први (Return to Nuke ‘Em High Volume 1 2015) је четврти наставак саге о овој средњој школи која је направљена у суседству нуклеарне електране. Пошто је школска менза почела да дистрибуира храну која је контаминирана, ученици су почели да се претварају у агресивне постапокалиптичне ликове.

Критички осврт: На енглеском говорном подручју имају реч која би могла да опише овај… филм. Гласи: „unwatchable“, што би у буквалном преводу значило „негледљив“ (ако та реч у српском речнику уопште постоји, али јасно вам је на шта се односи). Ја бих још додао да је хумор у филму толико сведен, да је покушај да буде смешан ништа више од вређања интелигенције гледаоца. Што се саме радње тиче, па експлоатисана је до сада хиљаде пута, али то није основни проблем у овом филму. Проблем је што, заправо, радње и нема, већ се смењује једна бљувотина за другом, без правог завршетка. Има и поприлично секса и голотиње, а ваљда како би то „продало“ филм. У ствари, већ увиђам неки образац у крш филмовима чији је обавезан додатак и голотиња; најчешћи мотив је мутирање услед радиоактивне (обавезно флуоресцентно зелене) супстанце, а хумор балансира у покушају да буде пародија на друга остварења (увек неупоредиво боља) и онога што Амери називају урнебесним комедијама. Осим хумора у покушају, ту је обавезан и покушај да се шокирају гледаоци вулгарним алузијама и касапљењима. И сваки покушај било чега је, наравно, безуспешан.

Ипак, у овом филму има и нечег доброг – музика на журци је изненађујуће одлична.

Едукативни моменат: Нездрава храна никад није добро решење; не зато да се не бисмо претворили у мутирана чудовишта из глупих филмова, већ зато што може довести до приличних здравствених тегоба.

Оцена наставника:

(односно нула)

Лако Је Критиковати 43

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

17 поново (17 Again 2009) је тинејџ комедија. Зек Ефрон је млада нада кошарке у својој средњој школи, али је пред важну утакмицу, која је требало да му одлучи стипендију на колеџ и будућност, открио да му је девојка Елисон Милер трудна и одбацио је све због ње и детета. Двадесет година касније он (овог пута глумац је Метју Пери) је разочаран човек без жељеног унапређења и пред разводом, који криви своју супругу (Лесли Ман) за пропуштену прилику у младости. Тада се у његовом животу појављује мистериозни школски домар Брајан Дојл-Мари који га претвара у седамнаестогодишњака. Међутим, то није време када је он био млад, већ је сада време његове (испоставиће се проблематичне) деце.

Критички осврт: Комедија, у ствари, није лоша, иако је тема небројено пута експлоатисана, те нимало оригинална. Уз то, потпуно пропагира америчке бљутаве системе вредности, а односи и догађаји толико су претерани да су већа научна фантастика од тога да Метју Пери наново доживи седамнаест.

Ликови су симпатични, а посебно они које глуме Томас Ленон и Никол Саливан. Ни остали нису лоши (више-мање). Мада јесу стереотипи.

Едукативни моменат: Некада нам изгледа као да смо неке животне прилике пропустили и кајемо се због тога. Можда је боље на то гледати као другачије изборе које смо правили и заправо никад не можемо бити сигурни да је избор који смо направили лошији од оног који нисмо.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Најеженост (Goosebumps 2015) је прича о младићу Дилану Минету који је пристигао из великог града у варошицу Медисон. Тамо је упознао другара Рајана Лија (који му се, у ствари, више наметнуо), али и девојку Одеју Раш. Врло брзо се испоставило да Одеја и њен отац Џек Блек крију неке тајне, а које су изван граница нормалног.

Критички осврт: Ово би неки назвали пародијом Стивена Кинга, али мени више личи на омаж њему. Хумор није сатиричан, чак некако је ведар и свеж, а ликови су харизматични и врцави.

Американци обожавају светлосне снопове ка небу и нису избегли један такав ни у овом филму, али опростиво је јер је све остало заиста добро – и прича и глума и специјални ефекти.

Едукативни моменат: Из Џекових књига излазила су свакојака чудеса. Ми не можемо очекивати да ће из наших књига излазити чудовишта и друге занимљиве ствари, али читајући књиге можемо очекивати да научимо и доживимо много тога занимљивог.

Оцена наставника:

(солидна)

Пан (Pan 2015) је још једна у низу прича о Петру Пану, али је овога пута у питању „предбајка“, односно како је Петар (глуми га дечак Леви Милер) постао то што јесте у земљи Недођији. Петрова мама Аманда Сајфред оставила га је испред сиротишта када је био беба. Испоставило се да сиротиште води зла опатица Кети Берк која продаје дечаке гусарима. Они их бродовима који лете одводе у земљу Недођију, где их гусар Црнобради (Хју Џекман) експлоатише као рударе како би нашао магично вилинско камење. Ипак, то није судбина намењена и Петру и он, заједно са Куком (Гарет Хедлунд), успева да побегне међу домороце. Према њиховом пророчанству, Петар је изабрани да победи Црнобрадог и поново пронађе царство вила.

Критички осврт: Заиста прелепа и живописна бајка, у којој има и борбе, па и погибије, али је тако суптилно представљена да је филм потпуно примерен деци. Чак и Други светски рат који се дешава у реалном свету представљен је потпуно наивно. Да ли је то добро или не, тешко је рећи, али филм сигурно није испразан и површан. Прича је слојевита и добро осликава компликованост људских односа, где интереси играју битну улогу. Уз све то, специјални ефекти су сјајни, а глума одлична.

Едукативни моменат: У једном тренутку капетан Кука је рекао Петру (парафразирам) да можда он и није изабрани кога домороци очекују, али да је он свакако неко и да ће то сигурно бити довољно. Поједностављено речено, не морамо ми да будемо славне личности или великани; то што јесмо свакако је довољно да урадимо добре и лепе ствари. 🙂

Оцена наставника:

(свакако)

Белци (Det vita folket 2015) је шведски филм који се дешава у фиктивној тзв. сигурној кући. То је, заправо, нека врста затвора у који доводе људе са циљем да их, након спроведених процедура, депортују из земље. Ми не знамо зашто их шаљу, нити знамо где конкретно. Једино што је очигледно је да они то не желе и једна од њих Вера Виталиј на све начине покушава да побегне одатле. У томе јој помаже чувар који је и сам био затвореник у тој кући.

Критички осврт: Швеђани су направили веома необичан филм који је дефинитивно недоречен што се радње тиче, али добро осликава међуљудске односе засноване на националним, верским и расним карактеристикама. Слабо познајем прилике у Шведској, али видим да је режисерка Лиса Ашан алудирала на надмен (и хладан и окрутан) однос својих земљака према странцима. На неки начин на то указује и наслов филма. Свакако филм има поруку, дубоку и смислену људску причу и онај европски, уметнички шмек у контрапункту са оштром критиком европског народа или макар једног његовог дела. И морам да додам да филм прилично држи пажњу, иако је далеко од динамичног.

Едукативни моменат: Чуварима у овом филму је представљало проблем што затвореници нису желели да разговарају са њима, па нису могли да дођу до жељених података. Заправо, до података нису могли да дођу јер нису желели да их разумеју. А нису их разумели јер их нису сматрали равним себи. Сваки човек, без обзира на националност, тип, вероисповест, посао који обавља, има неке своје жеље и мотиве, баш као што их имају сви.

Оцена наставника:

(и то добра једна)

Планета ајкула (Planet of the Sharks 2016) је футуристички постапокалиптични филм. Цео свет је под водом и људи живе у градићима сачињеним од бунгалова који плове. Научници предано раде да поврате копно које је нестало, али су се суочили са још једним проблемом: јатом ајкула које искачу из воде и масакрирају људе.

Критички осврт: Власници ТВ мреже „Сај-Фај“ много воле филмове о ајкулама и овај је још један у низу, једнако лош као и остали. Специјални ефекти су као да су цртани у Пејнту, а сцене су развучене колико год је то било могуће, тако да је добар део филма промоција скијања на таласима. И морале су да буду развучене јер радња, осим што је неинвентивна и неоригинална (на пример, велики талас који прети да потопи брод виђен је у толико филмова, попут „Посејдона“ или „Савршене олује“), нема ни много „меса“. Прича је сасвим обична за овакав филм и тек донекле кокетира са науком. Наиме, режисер и сценариста Марк Аткинс је негде начуо да ХААРП има неке везе са јоносфером, па је ову антену претворио у оруђе које шаље светлосни сноп ка небу (наравно, а шта би друго слало), додуше под погрешним углом, што узрокује нове проблеме. И један део филма је посвећен мудровању о измишљеној апаратури која прати тај ХААРП, што филм чини не само бесмисленим, већ и застрашујуће досадним. Крај је, наравно, опште место.

Налупетао се Марк и што се чињеница о ајкулама тиче, а ове искачу из воде и откидају људима главе као од шале. Оно што ми се баш не допада је популарисање убијања ових животиња, као да тога већ данас нема и превише.

Глума се креће од подношљиве до смешно лоше, али за овакав филм ништа неочекивано. 🙂

Едукативни моменат: Нашој Земљи заиста прети апокалипса налик на описану, а узроковаће је глобално загревање. Због појачане емисије гасова стаклене баште, пре свих угљен-диоксида, долази до пораста просечне годишње температуре. То има за последицу отапање поларних капа, те ће се ниво воде светског мора повећати. Неће то преплавити целу планету, али поједине делове копна хоће и направиће велике проблеме у целом свету.

Оцена наставника:

(плус)

Савршена олуја (The Perfect Storm 2000) је филм који је наводно снимљен према истинитом догађају (што аутора приче Себастијана Џунгера није спречило да убаци и неколико фантастичних детаља). Џорџ Клуни је капетан рибарског брода који се те 1991. вратио у Глостер у Масачусетсу са слабим уловом. С обзиром на то да му од тога зависи егзистенција, као и члановима његове посаде, одлучује се да још једном крене у риболов, иако је сезона риболова на измаку и временске прилике постају све лошије. У овом другом покушају срећа им се насмешила што се улова тиче, али су зато упали у олују до тада невиђену. Борба за егзистенцију претворила се у борбу за голи живот.

Критички осврт: Филмови који приказују катастрофе углавном су нискобуџетни и углавном су лоши. То није случај са овим филмом, макар што се буџета тиче. Продукција и специјални ефекти су заиста добри. Додуше, добри су и глумци, али су ми оставили утисак да су некако оманули. Посебно Џорџ и Дајана Лејн.

Прича је веома динамична и готово током целог филма држи пажњу, али има и превише рупа, нелогичних одлука и поступака. Рецимо, мисија спсасавања хеликоптером је толико наивно и испланирана и реализована, да су и спасиоци завршили у мору као жртве којима је потребна помоћ. Разумем ја да је све то тако одрађено због драматике, али малко га претераше. Осим драматике, претерана је и мелодраматика. Само на крају филма су три дуге тугаљиве сцене и агонија никако да се заврши. Не агонија по рибаре, већ по мене. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму једна ствар је реално приказана: да бисте остварили успех, потребан вам је добар тим људи (идеално би било да ви можете да их изаберете, али за чланове ове посаде то баш није било тако, а најчешће није ни у реалном животу), много напорног рада и пожртвовања, знања, па и ризика. И то све није гаранција да ћете постићи успех јер могу да се десе неповољности на које не можете да утичете (тзв. „виша сила“). Али ако желите успех, морате да пробате.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Путовање на запад (西遊·降魔篇 2013) је кинески филм о ловцима на демоне. Један водени демон је напао село рибара и у помоћ им је притекао таоистички свештеник који је убио поприлично велику ражу. Иако су сељани поверовали да је пошаст уништена, појавио се момак запуштене косе тврдећи да ража није демон и да опасност још увек није прошла. Ускоро су се и уверили у то, а уз велику муку успели и да савладају правог демона. Додуше, у томе им је помогла Шу Ци јер су се методе дугокосог момка показале сувише мирољубиве. Агресивна Шу се, свеједно, заљубила у момка и на све начине покушала да придобије његову љубав. У међувремену се појавио још један демон, овог пута у лику свиње и њих двоје, али и још неки ловци на демоне, покушали су да га савладају и нико у томе није успео. Учитељ момка упутио је свог пулена на тзв. краља мајмуна јер само овај може да му помогне да савлада моћног противника.

Критички осврт: Кинези су ме још једном уверили да живе на потпуно другој планети у односу на нас. 🙂 Филм је потпуно померен и иако на тренутке предвидљив и иако је пут водио ка препознатљивој форми за кинеска остварења, опет је пун изненађења и преврата. Читава представа коју изводи Шу како би завела момка заиста је оригинална. Филм веома комично почиње и то толико да погибије приказане на почетку уопште не умањују ведрину (а врло су сурове, заправо), да би се завршио као врло озбиљна трагична љубавна прича. Опрост који младић даје демону на крају само појачава тај ефекат и трагедију коју проживљава.

Специјални ефекти су солидни, а бајковити моменти су у вези са будистичком религијом и тим њиховим митовима, мада, зачуђујуће, њихове борилачке вештине и оно летење кроз ваздух и борбе у том истом ваздуху потпуно су маргинализоване. Са друге стране, борба главног демона и Буде епохална је, како се и очекује. Посебно ценим приказ Буде као свеприсутног ентитета, а не као богочовека и то је урађено заиста маестрално. Филозофија је присутна и у дијалозима (који су превише брзи да би се пристојно пропратили), али је видљивија у поступцима ликова, пре свих главног протагонисте. Он је једини и преживео од свих ловаца на демоне јер је његов начин једини исправан. Макар тако они верују, а и руку на срце, ако љубав не може да победи мржњу, онда би цела поставка људског бивствовања била бесмислена.

Едукативни моменат: Једна од најтежих ствари у животу (ако не и најтежа) је опростити ономе ко нам је учинио нажао. Момак је то успео да учини и зато он и јесте свети човек. Пошто сам атеиста не верујем у свете ствари, али такав поступак свако мора да поштује.

Оцена наставника:

(уз честитке Кинезима)

Последњи господар ваздуха (The Last Airbender 2010) је још један филм где је будизам помешан са епском фантастиком. У алтернативном свету, где постоје народи земље, воде, ваздуха и ватре, ови потоњи су постали агресори и покорили добар део остатка света. Покорени народи, као и они који пружају отпор, надају се повратку Аватара, човека који може да управља свим елементима, али и да разговара са духовима. Изгледа да се један такав и појавио у леду у којем је спавао, а случајно су га ослободили брат и сестра народа воде Џексон Ретбоун и Никола Пелц.

Критички осврт: За разлику од претходног филма, овај је значајно американизован и комерцијализован, а режија је и те како под утицајем холивудских блокбастера попут „Господара прстенова“ и у нешто мањој мери „Матрикса“. Па ипак, не могу да кажем да је филм лош, напротив. Прича је динамична и држи пажњу, специјални ефекти су сјајни, а глума је потпуно пристојна. У ствари, немам ниједан јачи аргумент против овог филма – могу само да га препоручим љубитељима фантастике.

Едукативни моменат: Аватар је морао да овлада свим елементима да би био лидер народима овог измишљеног света. Да би неко био руководилац било чега, мора добро да познаје посао и то сваку фазу рада и сваки сектор. Код нас, у Србији, то није тако, али логично је да би требало да буде. 🙂

Оцена наставника:

(помалко мањкава)

Бездан (The Abyss 1989) је научно фантастични филм чија је радња смештена у доба хладног рата између САД и Русије. Америчка подморница Монтана са нуклеарним наоружањем доживела је хаварију при сусрету са неидентификованим подводним објектом у области Кајманске бразде. Маринци су одмах кренули у помоћ, али су затражили и помоћ тима са подводне платформе једне приватне компаније. Тим предводи Ед Харис и он одобрава мисију, мада нерадо јер зна да његови људи нису квалификовани за посао. Ускоро ће се испоставити да нико није квалификован за оно што ће доживети.

Критички осврт: Филм је јако добро почео, те развио добру и узбудљиву причу (са добром акцијом и тучом која је маестрално одрађена), са исто тако добром глумом и специјалним ефектима који би могли да парирају и оним у филмовима данас. Међутим, од тренутка када је Мери Елизабет Мастрантонио доживела клиничку смрт, све је кренуло низбрдо. Прича је постала језиво патетична, са оним најгорим могућим америчким пренемагањима о бесмислености ратовања. Просто морам да се запитам, поред обиља таквих холивудских филмова, са таквим порукама о миру, како је могуће да Амери све време ратују по свету? Неке ствари ће заувек остати мистериозне. Углавном, завршетак филма, досадан, како већ написах патетичан и крајње неинвентиван, потпуно је урушио утисак који је градио више од половине трајања. Изглед ванземаљаца је обећавао, али када је режисер Џејмс Камерон дозволио ближи поглед на њих и када сам сазнао да је у питању Е.Т. са надоградњом, то је било још једно разочарење.

Едукативни моменат: У бездану се испоставило да постоји предиван и интелигентан живот у за нас мрачним, страшним и непознатим условима. Живот проналази своје начине и на местима где га никада не бисмо очекивали. Зато и треба да упознамо све оно што нам је непознато јер ко зна на какве дивне ствари ћемо наићи.

Оцена наставника:

(на два)

Битанга (Rogue One 2016) је осми наставак „Звезданих ратова“, али хронолошки гледано ради се о преднаставку, односно делу пре првог. Прича је о томе како су непознати јунаци успели да дођу до планова о Звезди смрти, које је, сећате се, принцеза Леја проследила Обију-Ван Кенобију у првом делу легендарне свемирске саге.

Критички осврт: Што се саме приче тиче, она је коректно испричана, без рупа како у самом филму, тако и у односу на наставке који се на ову причу надовезују. Специјални ефекти су сасвим у реду и продукција није заказала ни овај пут. Међутим, све остало јесте. Филм је потпуно досадан и безидејан и не поседује ни делић сцене која већ није виђена у неком од филмова из ове серије. Уз то, оптерећен је великим речима и општим местима. Укратко, не видим нити један добар разлог зашто је овај филм снимљен, а не могу да наведем ни један разлог зашто овај филм треба погледати.

Едукативни моменат: Ствари нису увек како нам изгледају. Иако је изгледало као да је Мадс Микелсен, отац Фелисити Џоунс, корумпирани научник који ради за окупаторе, он је, у ствари, омогућио побуњеницима да онеспособе застрашујуће оружје. Треба добро упознати дела и мотиве људи, како бисмо могли да донесемо суд о њима.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Лако Је Критиковати 41

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Велики пријатељски џин (The BFG 2016) је бајка о земљи џинова. Руби Барнхил је девојчица која живи у сиротишту и воли да остане будна до касно у ноћ. Тако је, једне ноћи, видела да се по граду шуња прави правцати џин. И он је видео њу, те је отео и одвео у своју земљу. Испоставило се да је тај џин доброћудан, али да то није случај и са његовим сународницима.

Критички осврт: Ово је једна нежна и лепушкаста и надасве досадна прича. У ствари, приче практично и нема. Или је виц у томе да је испричана за сасвим мали узраст јер за сваки иоле старији је увреда интелигенције. Другим речима, толико је сведена и лишена било какве авантуре и мистерије, да јој не помажу ни лепе речи изречене, а ни покушај филозофског погледа на велике теме.

Фотографија и специјални ефекти су одлични, али то некако није довољно. Утисак не поправљају ни лепе идеје, попут земље снова. Додуше, има и решења која су потпуни промашаји, као што је наводно леп сан малог дечака да прича са председником САД-а, као и ангажовање британске краљице у целој причи. Ако је Стивен Спилберг мислио да ода почаст тој жени и њеној крунисаној глави, само је проузроковао контраефекат јер богатство којим је окружена и небројена послуга тескобан су контраст животној причи сироте девојчице. Иначе су поруке које филм шаље некако збуњујуће. Са једне стране филм прича о пријатељству и храбрости, а са друге имамо девојчицу која скаче са балкона само зато што верује да ће је џин спасити (што не да није храбро, већ није ни нормално понашање ако применимо у свакодневном животу), те управља воланом кола која други див користи за раскалашне игре попут оних америчких вашара где се камиони сударају. А џин је, наводно, добар, иако ју је отео из сиротишта на самом почетку филма.

Ликови су потпуни стереотипи, почевши од управнице сиротишта, жене у зрелим годинама запуштене и са виклерима. У филму иначе нема ич оригиналног.

Едукативни моменат: Девојчица је имала проблем и обратила се особи за коју је знала да тај проблем може да реши (у овом случају то је била енглеска краљица). Можда ће нам изгледати да смо беспомоћни када се обраћамо за помоћ и да немамо довољно знања да проблем решимо сами. Међутим, управо је обрнуто. Знање је и када умемо да препознамо ситуацију када и коме треба да се обратимо када имамо проблем, посебно када је здравље у питању.

Оцена наставника:

(може плус)

Временска линија (Timeline 2003) је авантуристички филм базиран на истоименој књизи. Говори о томе како је откривен портал за путовање кроз време и то у годину 1357. у време сукоба између Енглеза и Француза. Овим порталом манипулише Дејвид Тјулис, председник моћне фирме, која финансира археолошка истраживања баш у вези са поменутим ратом. Научници на терену открили су, на необичан начин, да је вођа тима професор Били Коноли у невољи и то заробљен у времену од пре шестсто година. Зато су се они, заједно са професоровим сином Полом Вокером, запутили кроз портал да га пронађу и врате у садашњост.

Критички осврт: Прича заиста није лоша (као ни продукција), мада је готово у потпуности предвидљива. Видан је труд режисера Ричарда Донера да је учини динамичном, па тако, ваљда, и занимљивом, те се догађаји прилично брзо смењују један након другог. Има ту као неке и мистерије, као када Френсис О’Конор повезује археолошке ископине у садашњости са оним које је видела у прошлости и тако проналази тајни тунел, али све је то некако тек овлаш обрађено, односно недовољно да би се направила интрига. Глума је, па, солидна, мада у појединим моментима има и преглумљавања, а и општих места.

Едукативни моменат: Џералд Батлер је рекао да сами стварамо своју историју. И то јесте тачно и увек је било, а добило је нову димензију у време информационо комуникационих технологија јер за сваким од нас остаје тзв. интернет отисак. Све оно што напишемо или створимо на интернету даје представу о томе шта смо све радили и ствара слику о нама самима. И то треба увек имати на уму.

Оцена наставника:

(јака)

Један кога волим (The One I Love 2014) је филм о брачном пару који има проблема и зато им њихов терапеут Тед Денсон предлаже да оду да проведу викенд на месту које им је препоручио. У питању је лепа, али усамљена кућа, уз коју се налази и гостинска кућа. Веома брзо откривају да се у тој другој кући дешавају необјашњиви догађаји. И они заиста почињу да утичу на њихову везу, као што им је терапеут и обећао.

Критички осврт: Све ми се допада у овом филму. Идеја је сасвим оригинална, а и реализована је одлично и то уз учешће свега двоје глумаца. И њих двоје (као и сама радња, наравно, а са свим превратима) успевају потпуно да одрже пажњу и при томе успели су да буду сасвим уверљиви у обе улоге – главног пара и њихових побољшаних двојника. Мистерија се до краја не разјашњава потпуно, али то у овом филму уопште није минус.

Моја препорука, посебно за оне који воле љубиће. 🙂

Едукативни моменат: Постоје стране наше личности које су допадљиве и оне друге које нису. И тога треба да будемо свесни посебно када судимо о другима и њиховим мање допадљивим странама.

Оцена наставника:

(са два плуса)

Закрвављен (Blood Shot 2013) је помало комични трилер у којем вампир Мајкл Бејли Смит уништава опаке терористе у својству америчког агента. Међутим, испоставља се да је група коју предводи Бред Дуриф достојан противник чак и бесмртном вампиру. Ова група планира да активира нуклеарну бомбу у сред Лос Анђелеса. Шеф одреда вампира Ланс Хенриксен ангажује вампира, а са њим у мисију креће и полицајац који тек што је изгубио посао Бренан Елиот.

Критички осврт: Идеја са којом је овај филм направљен прилично је добра, као и закључак, али је реализација прилично лоша. Додуше, има пар симпатичних цака (као када вампир штити Бренана од метака), продукција није скроз лоша, као ни специјални ефекти, а и глума је углавном солидна. Међутим, у већем делу филма место радње је проблематично (потпуно је нејасно одакле су узели радиоактивни материјал, на пример), емоције су више него површне, а мотиви ликова не увек јасни. Уз то, сцене се понављају (те Бренан у више наврата има сличан дијалог пред вратима куће своје жене Кристи Клајнос), а оне које се односе на акцију претеране су, што је честа грешка у акционим филмовима. Тако да пуцају једни на друге са пар корака удаљености и не погађају се, а Бренан преживљава експлозију при којој, у реалним условима, од њега не би остао ни прах.

У једном тренутку филм улази у дубиозу и испоставља се да је Бред некакав чаробњак који призива духа који светли плавичастом светлошћу и тај дух опседа вампира. Онда се радња наново враћа на прави колосек, да би постала предвидљива и завршила се класичним општим местом.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл био вампир чудовишног изгледа, чудовишта су заправо били људи против којих се борио. Да ли је неко добар или лош не одређује изглед, већ поступци.

Оцена наставника:

(плус)

Наркополис (Narcopolis 2015) је британски футуристички филм. Детектив Елиот Кауен проналази леш коме недостаје пола главе и упркос наређењу свог шефа да напусти случај, он наставља да истражује. Истрага га доводи до шокантних преврата и до краја филма остаје усамљени борац који покушава да победи моћног власника компаније за производњу дроге.

Критички осврт: Ово бих назвао једним заиста добрим покушајем да се уради квалитетан СФ трилер. Прича је добра и солидно реализована, што се режије, продукције и глуме тиче. Иако је довољно компликована да ју је јако тешко пратити и донекле предвидљива, има добре преокрете. Ипак, има и нелогичних момената, а посебно је лоше решен крај, када Елиот преокреће причу у корист свог сина Гарија Лојда. На почетку Гари на неки начин извршава самоубиство јер нема времена да заврши мисију хакерисања коју је започео, а на крају филма (када због петљања са путовањем кроз време добија другу шансу) испоставља се да је имао времена и за то и да се изгрли, изљуби и исприча са својим оцем… Такође, нејасна је уплетеност и убиство руског научника Џонатана Прајса. Уз све то, туче су некако неуверљиве. Но, добро, ово потоње је мањи проблем у овом филму.

Едукативни моменат: Да ли је легализација дроге наша будућност заиста не знам. Засигурно знам да са дрогом будућности нема.

Оцена наставника:

(на три)

Дред (Dredd 2012) је футуристички филм који претпоставља да људи живе у мегаполисима (градовима са много десетина милиона становника). У таквим градовима царује криминал, а једини који се боре против њега су судије, односно полицајци који имају овлашћења да донесу пресуду и да је спроведу у дело. Један од њих је и Дред (Карл Ербан) који, осим задатка, добија и налог да испита подобност новајлије Оливије Тирлби, која има парапсихолошке моћи. Они одлазе у зграду, која је у ствари град у малом, са намером да истраже три убиства. Међутим, тамо наилазе на нешто веће и организованије и вођа тамошње банде Лина Хиди затворила је сваки излаз из зграде и наредила лов на двоје судија.

Критички осврт: Сам ток радње је свакако класичан, али је радња дефинитивно динамична и све време држи пажњу. Томе доприносе и импресивни (али и поприлично насилни) специјални ефекти. Овакве акције типа „Рамбо“, где један јунак побеђује гомилу, а тако својствене Силвестеру Сталонеу (додуше, он је и глумео Дреда 1995), тешко да могу да прођу без рупа, односно нелогичности. И овај пут режисер Пит Тревис то није успео да избегне и поједини поступци су сувише наивни, а моћ Оливије није доследна. У једној сцени је толико психички измучила Вуда Хариса да се, несрећник, упишкио од страха, да би у се некој од наредних сцена немоћно предала да је овај отме.

Овај филм не нуди много више од тек пар површних порука. Нека дубља прича ликова је само загребана, тако да је овај филм само – забаван.

Едукативни моменат: Један судија је победио на десетине криминалаца, иако је Лина Хиди била убеђена да ће они победити њега. То само говори да је, осим квантитета, квалитет веома значајан и није реткост да се појединац издвоји из гомиле.

Оцена наставника:

(на пет)

Самоубилачки одред (Suicide Squad 2016) је мало другачија суперхеројштина. Након смрти Супермена, официр Вајола Дејвис је покренула пројекат формирања одреда људи натпросечних способности који ће бранити грађане од опасности. Невоља је једино што је намислила да одред сачињавају негативци – лопови и убице. Упркос здравом разуму, одред је формиран и већ је добио и свој први задатак.

Критички осврт: Ову суперхеројштину издваја од гомиле других то што су антихероји у ствари протагонисти. И тај необични спој је у потпуности успешан. Радња је за овакву врсту филма сасвим обична, али и закомпликована тиме што је тешко пропратити ко је када на чијој страни и ко је ту у ствари позитиван, а ко негативан лик. Тим пре што су приче о супер-зликовцима продубљене и дата им је довољно јака емотивна подлога да могу да изазову емпатију нас гледалаца.

Похвалио бих глуму, живописност ликова, специјалне ефекте и то што филм нимало није досадан.

Едукативни моменат: Приметио сам тренд да се са суперхеројима (људима или бићима који имају натприродне моћи) мешају и људи који супермоћи немају, али имају изузетне способности. Рецимо, Вил Смит је сасвим обичан човек, али непогрешиво погађа мету. Неке способности које поједини људи имају заиста су поштовања вредне, без обзира што нису паранормалне.

Оцена наставника:

(заслужена)

Барбарела (Barbarella 1968) је филм снимљен према француском стрипу са истоименом хероином. Барбарелу глуми Џејн Фонда и она је представник Владе планете Земље у далекој будућности. Њу шаље председник Клод Дофен да на другој (такође насељеној) планети пронађе професора изумитеља позитронских зрака и тако отклони претњу својој планети на којој већ стотинама година влада мир.

Критички осврт: Веома врцав филм са маштовитом радњом и још маштовитијим костимима. Поједине идеје у филму су веома занимљиве и чак и за ово време биле би оригиналне, а има и урнебесних, као када Џејн нападају крвожедни папагаји тигрице. Филм је аутентичан за оно време, лепршав, питак и плитак, са основном идејом да ослика тадашњу поп културу и сексуалне слободе, пре свега истичући адуте оскудно одевене лепотице Барбареле. Посебно бих истакао да радња није класична и да се на исти (некласичан) начин и завршава. Све похвале.

Едукативни моменат: Барбарела се у два наврата сусрела са опасношћу која јој уопште није изгледала као опасност. У првом случају напала су је деца и њихове лутке, а у другом папагајчићи. У животу нам се то највероватније неће десити, али се дешава да се испостави да је нешто што доживљавамо као безопасну и безбрижну игру, заправо веома опасно. Ово посебно важи за децу. Тако да, децо, пре било какве игре размислите колико је она заиста безбедна.

Оцена наставника:

(од мене)

Скот Пилгрим против света (Scott Pilgrim vs. the World 2010) је америчка тинејџ комедија. Скот (Мајкл Сера) је момак из Торонта у Канади. Након једва одболованог раскида са Бри Ларсон, Скот почиње платонску везу са средњошколком Елен Вонг. Међутим, у то неко време среће девојку из својих снова (буквално) Мери Елизабет Винстед. Започиње паралелно везу и са њом, али да би везу одржао, мора да се бори против њених седам бивших љубави.

Критички осврт: Као што је претходни филм осликавао популарну културу шездесетих, тако и овај филм осликава, додуше алтернативну, културу данас. И то што популарише алтернативу – кроз музику, видео-игрице и начин размишљања заиста ми се допада. У овом филму гикови су хероји и освајачи симпатија. И зато је и овај филм освојио све моје симпатије. Уз то, глума је добра, специјални ефекти зачуђујуће и задивљујуће добри и прича је сасвим откачена. Мада не и оригинална, а посебно није оригиналан начин како је режирана. Овај начин је ипак „патентирао“ Оливер Стоун у „Природно рођеним убицама“ (ако већ не неко пре њега). Такође, поједине сцене су преузете из суперпознатог филма „Кил Бил“, али то већ није последица крађе идеја, већ јасне алузије. Све у свему, утисак је сасвим позитиван.

Едукативни моменат: Осим музике и трендова који нам се већ дуги низ година (практично једини) нуде и које, нажалост, већина младих прихвата, треба дати шансу и другим музичким и уопште културним правцима и садржајима јер и они могу бити „кул“, а сасвим извесно су и квалитетнији и смисленији.

Оцена наставника:

(сигурна)

1408 (1408 2007) је хорор филм о уклетим хотелима. Џон Кјузак је писац који се бави баш тиме и о томе пише књигу. Власници хотела га зову да посети њихове уклете собе, али осим рекламе за њихове услуге, Џон није добио много материјала за своје писаније. Онда је сазнао за собу број 1408 у хотелу „Делфин“ у Њујорку и покушава да је резервише. Међутим, први пут се дешава нешто необично. Менаџер хотела Самјуел Л. Џексон не жели да му изда собу и Џон је морао да посегне чак и за правним саветима како да ту собу ипак добије. Чак и тада Самјуел покушава да га одговори од замисли, наводећи да је заиста много људи умрло у тој соби, али Џон се није поколебао. Испоставило се да је његова одлука била потпуно погрешна.

Критички осврт: Ово је необична мешавина правог хорора од кога се најежите и психолошког, од којих овај потоњи нуди и једну дубљу причу. Неке сцене јесу језиве (као када Џон схвати да је у згради насупрот његовој лик који га имитира), друге јесу добро осмишљене (када покушава да кроз прозор преко симса пређе у другу собу), али има и неуверљивих (када среће зомбија у цевима за вентилацију). Међутим, не могу да кажем да су сцене и уопште цео филм оригинални, али опет, шта може ново да понуди прича о уклетим кућама? Овако испричана свакако ништа.

Џон и Самјуел су били стандардно добри, а ни специјални ефекти нису лоши. Као и цео филм – није лош, али је далеко од грандиозног.

Едукативни моменат: Да би писао о нечему и уопште судио о томе, Џон се трудио да то нешто (у овом случају хотеле и оно што нуде) најпре упозна. И то је једини исправан начин ако већ хоћемо да критикујемо.

Оцена наставника:

(заиста блага)

Лако Је Критиковати 37

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Поноћ у Паризу (Midnight in Paris 2011) је филм који је режирао Вуди Ален. Главни јунак је Овен Вилсон, успешан, али неиспуњен холивудски сценариста, који жели да постане прави писац. Зато са својом вереницом Рејчел Макадамс одлази у Париз, како би га тај град инспирисао. Овен се заљубљује у Париз, али не и површна Рејчел која сања о луксузном животу у Америци. Једне вечери, када је одлучио да сам прошета улицама града, пошто су црквена звона огласила поноћ, његову пажњу је привукла весела дружина у старинском аутомобилу. На њихов наговор, улази у кола и изненада пролази кроз време – затиче се у друштву познатих уметника из двадесетих година прошлог века, његовог омиљеног периода. Тада се његов живот мења; посвећује се књизи, а ноћи проводи у друштву својих идола и девојке Марион Котијар која га је поколебала у одлуци да ожени Рејчел.

Критички осврт: Прича почиње као прозаична, типична америчка. Наравно, уз такву причу иду и стереотипни ликови, али руку на срце и сјајна глума, посебно Овена Вилсона који се већ показао у различитим улогама. А онда неосетно креће фантастични моменат који је заиста добро уклопљен. Једино је ограничење (и то поприлично), а да бисте пратили радњу, то да треба да познајете америчку и донекле француску књижевност с почетка прошлог века. И не само књижевност. Име Хемингвеј ће вам бити познато, али ту су и Гертруда Стајн, Жан Кокто, Ђуна Барнс, као и брачни пар Фицџералд. Ту је и Кол Портер, који је био композитор, а ликова има још.

Волим филмове Вудија Алена, али истина јесте да у њима постоји шаблон који он готово увек практикује. Увек је у центру збивања несхваћени јунак, отпадник (или отпадак, како кад) од друштва, те када је сам Вуди глумео то је увек био он, а овога пута је то Овен. Вуди воли и да компликује и петља са некаквом личном животном филозофијом (и у пар момената је заиста тешко схватљив), али има ту неку лакоћу којом износи радњу. Тако да је филм лепршав, али није претерано динамичан. Додуше, и тема је таква. И морам рећи, добра је, а и лепо је обрађена.

Едукативни моменат: Као што рече Хемингвеј у филму: „Ниједна тема није лоша, ако је прича истинита, ако је проза чиста и искрена, и ако афирмише лепоту и храброст под пристиском.“ Шта ја могу мудрије да кажем? 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Катастрофа филм (Disaster Movie 2008) је америчка апокалиптична комедија. Момак Мет Лантер сања да је дивљак који је живео 10.001. године п.н.е. и да наилази на Ејми Вајнхаус (коју глуми Никол Паркер). Она му предочава пророчанство да ће апокалипса наступити 29. августа 2008, а да ће је проузроковати кристална лобања. На тај дан Мет је направио журку за 16. рођендан (иако пуни 25) и заиста, апокалипса је почела да се дешава. И једини који може да је спречи управо је Мет.

Критички осврт: Форе су, заправо, потпуно сведене, бесмислене и нимало смешне. Да зло буде горе, неке форе се и понављају и то већ након неколико минута. Има алузија на разне филмове (суперхеројштине и Дизнијеве блокбастере) и серије („Секс и град“, „Чари“ итд), као и славне личности, углавном певаче и глумце, те постоји некакав покушај сарказма, али он је успео само у наслову. Овај филм је дефинитивна катастрофа. Ја заиста верујем да је за хумор потребан неки коефицијент интелигенције, али изгледа да аутори филма Џејсон Фридберг и Арон Селцер не заступају то становиште.

Радња у филму је небитна, без фокуса и без смисла, а глума је префорсирана. Нико ми се од глумаца није допао. Једино могу да кажем да ми је колико-толико симпатична Никол Паркер у улози Дизнијеве принцезе. Иначе, тешко да је у филму било шта симпатично. Лишен је сваког шмека.

Едукативни моменат: У филму има много баналности и оне не само да нису смешне, већ нису ни шокантне. Напросто су глупе. Када неко вређа некога, он није духовит. Глуп је јер нема ниједан виспрени начин да упути критику.

Оцена наставника:

(и нимало смешна)

Трка до Вештичије планине (Race to Witch Mountain 2009) Дизнијев је филм и римејк такође Дизнијевог филма из 1975. Свемирски брод са паром младих ванземаљаца Анасофијом Роб и Александром Лудвигом принудно је слетео недалеко од Лас Вегаса. Тајна јединица америчке војске јури ово двоје, али их није лако ухватити јер осим напредне технологије поседују и натприродне моћи. Они наилазе на таксисту Двејна Џонсона који нерадо пристаје да им помогне, а касније им се придружује и специјалиста за НЛО Карла Гуџино. Невоља је што их, осим америчке војске, гања и опасни убица са планете са које су и двоје младих. Једина шанса да се спасу је да се домогну свог свемирског брода, који се налази у војној бази унутар Вештичије планине. И тако је кренула трка до те дестинације из наслова филма.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма било је јасно да су ликови чисти стереотипи, почевши од Двејна Џонсона, који је возач жељан живота ван тркачких стаза, али му криминалци не дозвољавају да то и оствари у миру.

Много је општих места. Тајни пролази у напуштеној кући који воде до задивљујућих предела и заслепљујуће експлозије које погађају свуда наоколо аутомобила, али не и сам аутомобил – само су нека од њих. И да, опет она прича да људи користе тек деличак капацитета мозга… Не знам колико је потребно, у времену експанзије интернета, да се аутори Дизнијевог студија информишу да то заиста није тачно. Или је напросто заиста тачно да Американци користе тек део свог мозга. Једино ми није јасно зашто се тиме толико диче, да то помињу у безмало сваком другом филму овог типа? Ваљда је срамота да ти мозак ради 10%…

Специјални ефекти су ме разочарали, посебно онда када вагон прелеће преко аутомобила и када деца ванземаљци заустављају метке које војници испаљују. Углавном, поред свих тих лоших ствари, трка из наслова овог филма није била узбудљива. Напротив, досадна је. Када је Карла Гуџино видела свемирски брод заиста се потрудила да буде ванредно фасцинирана. За разлику од мене, који сам већ увелико био нефасциниран самим филмом, а и свемирски брод је обичан лимени покров, толико пута виђеног облика.

Прича, као прича, није лоша, па чак и има своју логику, мада ми је нејасно зашто су ванземаљци уопште напустили и препустили свој брод на почетку, а има још неких мање јасних делова. Има и делова чији смисао не видим уопште, као што је борба ванземаљског убице и Двејна у броду, обесмишљена супермоћима Александра (који је ту присутан и који своје моћи једва користи) и због које се бродица љуља лево-десно, иако је пола свемира прошла. Па, ако је једна туча љуља, шта ће тек да јој ураде опасни објекти у свемиру? Патетични крај ништа није поправио утисак.

Едукативни моменат: На крају је Александар признао Двејну да је погрешио када је рекао да му људи никада не би помогли. Јер увек се нађе и човек који би. Другим речима, не треба никада генерализовати јер у свакој групи људи постоје изузеци.

Оцена наставника:

(на једва)

Планета 51 (Planet 51 2009) је цртани филм чија се радња одвија на поменутој планети. Џастин Лонг је зелени хуманоид који је таман добио посао у опсерваторији и намерава да изведе девојку својих снова Џесику Бил на састанак. Изгледа као да је све кренуло да се одвија по најбољем могућем сценарију за млађаног ванземаљца, када у близини његове куће слеће ванземаљска летелица. Из летелице излази људски астронаут Двејн Џонсон и судбина га повезује управо са Џастином. Џастин пристаје да помогне ванземаљском астронауту, али цена је превелика – не само да губи посао и девојку коју воли, већ је на добром путу да изгуби и мозак. 🙂

Критички осврт: Већ на самом почетку генијална фора за „Ејлијена“ обећавала је да ће ово бити добар цртаћ. Одличне су алузије и на друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“ и „Певајмо на киши“.

Филм је необичан спој педесетих и будућности, што је мало чудно с обзиром на то да је прављен у скорије време, али се мени свакако допада. Ликови су потпуни стереотипи, али то је извесно и била намера, како би асоцијација са приликама на Земљи била очигледнија.

Има америчких „пренемагајућих“ момената, посебно пред крај, али дозирана драма може да прође. Цео овај цртаћ може да прође – забаван је, нуди нови поглед на тему (ванземаљски, да будем прецизнији), има одличну анимацију и шаље позитивне поруке. И осим дозиране драме и све остало је дозирано – и врцави моменти и насиље.

Едукативни моменат: Ванземаљци су се препали од људског астронаута јер га нису познавали. Страх од непознатог је један од најчешћих и најпроблематичнијих страхова, те је то још један аргумент зашто су образовање и искуство важни – да нам непознате ствари учине познатима.

Оцена наставника:

(плус)

Епски (epic 2013) је цртани филм о девојци која долази на село да живи са оцем. Она није одушевљена овим обртом у свом животу јер јој је отац научник занесењак, опчињен идејом о мајушним људима који одржавају равнотежу у природи. Девојка је покушала да одврати оца од маштарија и таман када је одустала од те намере, сама се уверила да мајушни људи заиста постоје. И више од тога; увели су је у свој магични свет.

Критички осврт: Прича је, реално, већ више пута испричана. Уз то, предвидљивија не може бити, а и ликови су потпуни стереотипи. Са друге стране, прича је лепа, динамична, са добром анимацијом и поједини детаљи су одлично решени. Рецимо, када зла створења својим малим стрелама погоде дрво, на том месту набујају гале (оно карактеристично болесно ткиво, заправо тумори). И има сјајног хумора, више инфантилног него виспреног, али свакако смешног.

Едукативни моменат: Гусеница је рекла да свици из годова мудрости не приказују будућност. Само нас воде уз знање из прошлости. И то је мудра реченица, али треба јој нешто додати и нешто избацити. Најпре ћемо избацити оно „само“, јер звучи сувише скромно и умање значај знања које смо у прошлости и из прошлости стекли. А додаћемо да нам знање из прошлости може помоћи да ако већ не можемо да предвидимо будућност, а оно да нам та будућност буде свакако боља.

Оцена наставника:

(готово реална)

Снежна краљица 2: Поново замрзнута (Снежная королева 2: Перезаморозка 2014) је руски цртаћ и наставак класичне бајке о Снежној краљици. Један од јунака из претходног дела који је победио краљицу је трол Орм, сада житељ одлеђеног краљевста тролова. Но, његов живот није идиличан и бори се са многим, углавном материјалним проблемима, а има велику жељу да својој баки омогући да проживи лепу старост. На крају, немајући куд, одлучује се да лажима постигне циљеве. И то је имало велику цену; ослободио је Снежног краља, који је напао његов народ и његове пријатеље.

Критички осврт: Анимација ме није очарала, али је добра. И форе нису лоше, али су ипак сувише инфантилне, а јурњава и незгоде су префорсиране. Уводна прича о лошем животу трола у његовом свету траје предуго, тако да ништа, у ствари, није урађено са мером. Још неке сцене су развучене, као када зли близанац трола тријумфује и јасно је да је то урађено јер прича нема „меса“, што довољно говори колико је слабашна. Уз то, није ни претерано креативна.

Све ово је велико разочарење, с обзиром на то да памтим руске бајке (и анимиране и игране) као феноменална, ма монументална филмска остварења.

Едукативни моменат: Трол је у једном писму написао да лажи могу да боле, али истина боли више. И то је тачно тако. Али се показало и да је истина, колико год болна била, ипак најбољи излаз из сваке тешке ситуације и да ће она најмање штете направити другим људима.

Оцена наставника:

(због старе славе руских бајки у филмовима, иначе двојка)

Легенда о Тарзану (The Legend of Tarzan 2016) је нова прича о светски познатом човеку из џунгле. У овој верзији Тарзан је већ „припитомљен“ и живи у Лондону поштован као племић. Он није вољан да се враћа свом старом животу, али га амерички изасланик Самјуел Л. Џексон моли да то ипак учини, а како би испитао да ли је истина да Белгијанци поробљавају афричка племена. Тако Тарзан одлази у Конго, не знајући да га тамо чека изасланик белгијског краља Кристоф Валц са планом да му дохака.

Критички осврт: Колико сам схватио, Тарзан у овом филму није носио познате тарзанке, а које су у давна времена уведене (без иоле логике) ради пристојности и превенције евентуалне цензуре. Некако сам очекивао више врцавих сцена, тако и са партнерком Марго Роби, тим пре што је Александер Скарсгорд тип глумца који нема срама те врсте, те обожаван диљем света пре свега због своје појаве. Режисер Дејвид Јатс се одлучио више за романтичну и тек помало шкакљиву варијанту и то је у реду. Оно што ову причу чини добром ипак није то, већ сама позадина приче која одсликава читав један мучан друштвени поредак тог доба – ропство, као и вечити мотив „прогресивног“ света – новац. Уз добру глуму, али и режију (честитке Дејвиду) са флешбековима тачно тамо где треба и дозираним, сасвим пристојном и колико год је то могуће реалном радњом, филм је сасвим добар. Посебно су добре сцене са животињама које иду у пакету са сјајном фотографијом. И сцене борби су одличне. Не мањка ни оно класично скакутање с лијане на лијану, као ни легендарни Тарзанов крик. 🙂

Крај је предвидљив и прави иритантно амерички, али добро, макар је срећан. 🙂

Едукативни моменат: Многи људи немају милости према другим људима. Тај однос је у овом филму још више појачан тиме што постоји компарација са односом животиња које су показале милост према човеку (Тарзану). Уз то, Тарзанове животињске одлике би требало да превагну на страну окрутности, а приказано је сасвим супротно. Свакако морамо да се запитамо шта је то што нас чини људима и што нас чини хуманима (енг. human значи „човек“) и да ли смо заиста бољи (ма шта год то значило) од животиња. То што смо рођени као људи и са (само)свешћу није довољно. Морамо више да се трудимо.

Оцена наставника:

(са микро минусом)

Робокап (RoboCop 1987) је кримић који се дешава у америчком граду Детроиту. Челник тамошње мега-компаније Дан О’Херлихи има сан да направи град будућности, а да би у томе успео, мора најпре да очисти град од криминала. Зато је компанија купила и полицију, али то није било довољно. Милиони су уложени како би се полицијске снаге ојачале роботима, али се роботи нису показали као добро решење. Млад и амбициозни сарадник Мигел Ферер је предложио програм израде киборга (Робокапа) и указала му се прилика да свој план реализује у дело када је новајлија Питер Велер погинуо на дужности. Над Питером је извршена компликована операција и додати су му механички делови, а одстрањени органски. Сва је прилика била да је пројекат успео, све док Робокап није почео да сања и да се сећа свог претходног живота.

Критички осврт: Ово је некаква визија будућности какву су имали људи осамдесетих и иако има напредних решења, представља необичан спој прошлости и будућности, донекле екстремизован и свакако бруталан. Прича није необична, напротив. Сасвим је обична и без мистерије и било чега што не бисте очекивали. У ствари, површна је и празњикава, попут многих других из тог периода; једна од познатијих је „Ватрене улице“, али је адут тог филма одлична музика. Овде је музика сувише (мело)драматична. Уз то, прича је сувише фокусирана на главни ток радње, тако да су неке друге приче или маргинализоване (као што је породична прича Робокапа) или недоречене.

Види се да је филм рађен осамдесетих и то не само због смешних специјалних ефеката (додуше, понека каскадерска вратоломија је била сасвим успешна (остале су више личиле на гимнастичке вежбе)). Све је тако наивно и разиграно, чак и пљачкаши банке. 🙂 Борба између Робокапа и робота Еда 209 не само да је наивна, него је и пресмешна, да би се завршила тако што робот, милионе долара вредан, не уме да се спушта низ степенице (и при томе се бацака и испушта крике попут бебе годзиле). Сасвим је нејасно како су замислили да се бори против криминала. У филму има још момената који нису јасни, па тако ни полицијска масовна акција против Робокапа.

Едукативни моменат: У овом филму очигледна је борба између људи и машина која не јењава још од Индустријске револуције. И данас смо сведоци да ИКТ све више помаже људима у раду, али и смањује потребу за радном снагом. И то јесте цивилизацијски проблем. Међутим, филм такође даје јасну поруку да је Робокап значајно бољи у односу на већег и снажнијег Еда 209. Машине не могу потпуно заменити људе, али људи који поседују технологију и знање да раде са њом, дефинитивно ће заменити оне који то знање немају. (Ово су рекли мудрији од мене, а згодно иде као порука овог филма.)

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Остатак (The Remaining 2014) је апокалиптични филм који почиње венчањем млађане Алексе Веге. Међутим, наместо да то буде најлепши дан у животу једне девојке, испоставило се да јој је, заправо, последњи. Најпре су многи људи, укључујући и Алексине родитеље, једноставно пали мртви, да би онда уследила права катаклизма и долазак палих анђела. У метежу који је настао, Алекса и њени пријатељи покушавају да преживе.

Критички осврт: Иако изгледа да јесте у питању нискобуџетни филм, продукција је сасвим добра, а специјални ефекти солидни. Уз то, хорор је заиста успео. Другим речима, сцене су прилично језиве, без обзира што се демони ни у једној сцени не виде најбоље. Заправо, практично се не виде уопште.

Ликови су стереотипи, али верујем за Амере сасвим прихватљиви. То и да је прича сасвим класична, биле би једине моје замерке филму. Све остало је сасвим у реду, без већих грешака и са много динамике. Додуше, филм је навијачког типа и усмерен је ка религији, односно вери као једином критеријуму за спасење душе. Но, добро, то је премиса и то могу само да прихватим, свиђало се то мени (као атеисти) или не. Објективно, било би некоректно да то утиче на оцену коју дајем.

Едукативни моменат: У једном тренутку свештеник је рекао да су сви људи добили исте доказе (алудирајући на Христово појављивање међу људима), али да су се различито определили. Ово не мора да важи само за религију. Ми сви добијамо исте вредносне системе, а које нам друштво у коме живимо пласира, али да ли ћемо их поштовати зависи од нас самих. И као што ми имамо могућност избора, тако треба да прихватимо да их имају и други и да имају право на тај избор.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Затим (Hereafter 2010) је амерички филм који је режирао Клинт Иствуд. Филм прича три различите приче. Једна се одвија у Француској и протагониста је новинарка Сесил де Франс која је доживела тзв. искуство блиске смрти. Друга се одвија у Америци и у њој главну улогу има Мет Дејмон, медијум за мртве. И трећа у Лондону, где дванаестогодишњи дечак у несрећном сплету околности губи свог брата близанца. Главни ликови ове три приче срешће се на једном месту, на крају филма, што ће променити живот сваког од њих.

Критички осврт: Било је очигледно да ће близанац настрадати и на који начин ће се то десити. И то је толико опште место, да ни патетика која је уследила није утицала да осећам емпатију. Заправо, много су јаче сцене које су дошле након ње (сахрана и када мајка Линдси Маршал објашњава преосталом сину зашто мора да га напусти). Има још предвидљивих сцена, па је било прилично јасно у шта ће се изродити разговор Мета Дејмона са умрлим родитељима Брајс Далас Хауард, као и шта ће јој отац поручити. Такође, неке сцене су и непотребно развучене, тако да филм није морао да траје више од два сата, а вероватно би постигао исти ефекат. Па, ипак, сцене јесу јаке, односно тешке и пуне емоција, тако да никако не могу рећи да филм не вреди. Уз то, глума је одлична, али су и глумци одабрани.

Допало ми се што филм није ни потпуно сив, ни потпуно ведар. Срећне догађаје замењују лоши, а лоше добри, а такви су и поступци ликова. Све то, дефинитивно, чини да филм изгледа реалније. И допало ми се што крај није потпуна америчка патетика. Дозирана је. Све укупно даје једну добру, лепу, помало тужну и свакако топлу људску причу.

Едукативни моменат: Када је Сесил питала свог љубавника да ли постоји живот после смрти, он јој је одговорио одречно. Да постоји, рекао је, неко би то до сада већ открио (доказао). И ту је само донекле у праву. Много тога ми још увек нисмо ни открили, ни доказали, али то не значи да све то не постоји. Сведоци смо готово свакодневних нових научних открића. Разумно је претпоставити да ће их у будућности такође бити јер наука напредује џиновским корацима.

Оцена наставника:

(може)