Лако Је Критиковати 151

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

justice legaue (Small)Лига правде против тинејџ Титана (Justice League vs. Teen Titans 2016) је двадесет и пети по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Дејмијен Вејн, Бетменов син, незадовољан је својом маргиналном улогом током борби суперјунака са суперзликовцима. Зато га је Бетмен послао у интернат за младе суперхероје, односно Титане. Дејмијен се није уклопио са својим вршњацима, макар не у почетку, али је онда наступила огромна опасност и хтео-не хтео морао је да ради тимски са другим малим суперјунацима. Наиме, једина девојчица у групи Рејвен има оца демона који је успео да уђе у њихов свет са мотивом да га покори и руинира. Претходно је успео да узурпира старије суперхероје, односно Лигу правде, тако да је судбина човечанства зависила од нове генерације.

Критички осврт: Интересантна причица, пре свега намењена млађој публици. Згодна су цака ти тинејџери Титани јер они показују одговарајућем узрасту да није тако мали и да неке моћи има, што тој младој публици свакако импонује. И тиме је млађа публика придобијена, што је и у реду, мада би због сцена насиља и врло еротичних костима суперхероја и суперзликоваца вероватно овај филм требало забранити за клинце. У сваком случају, прича је добра и занимљива, чак слојевита, пошто су ту садржани и односи деце и родитеља, њихова очекивања, проблеми у социјализацији због породичних проблема итд, итд. Сама поставка је једноставна, али је све наведено у доброј мери чини богатијом, садржајнијом, а и добро је уклопљено.

Едукативни моменат: Дејмијен је морао да научи како да буде део тима. То није било лако, али је временом дошао до тога да ако не може спасити своје, никог другог не може спасити. Дакле, да би научио да буде херој, те све оно што са тим иде, морао је најпре да прихвати да има неког свог. Другим речима, да бисмо били хероји морамо да маримо за друге.

Оцена наставника:

5(свакако)

fatalfive (Small)Лига правде против Фаталних пет (Justice League vs. the Fatal Five 2019) је тридесет и четврти филм из поменутог серијала. Из будућности је пристигла тројка суперзлочинаца са намером да ослободе преосталих двоје из затвора Зелених фењера. Са њима је успео да дође и футуристички херој Старбој, али је врло брзо доживео делимичну амнезију и завршио у затворској лудници. Но, некако се сетио своје мисије, а то је да заштити Џесику Круз (новајлију међу Зеленим фењерашима), те је побегао из затвора. Уместо да га тамо врате, чланови Лиге правде ће му се придружити у мисији да спречи зликовце у свом науму.

Критички осврт: Анимација у овом филму је значајно сведенија, као и прича, макар у поређењу са другим филмовима из серијала. Има ту мало брчкања са путовањем кроз време које није баш без рупа, али свеједно, није ни много проблематично. Акција је у реду, чак ни толико нападна, па је било и времена да се развије однос између Џесике и Старбоја, што је за причу важно. Укупан утисак је некако осредњи, тим пре што има превише и патетике и општих места.

Едукативни моменат: У цртаћу су цитирали Мартина Лутера Кинга који је рекао да само у мраку можете видети звезде. Шта рећи више?

Оцена наставника:

3(не више од овога)

WhereTheWildThingsAre_1400x2100Где дивље ствари јесу (Where the Wild Things Are 2009) је филм снимљен према истоименој књизи Мориса Шендака из 1963. Ради се о дечаку Максу Рекордсу који је усамљен, али му чланови породице не пружају пажње колико би он желео. Зато је побегао у свој магични свет где су његове плишане играчке постале грозоморна чудовишта и прогласиле га краљем. Иако је обећао да ће их учинити срећним, некако није успео у томе и свет маште претворио се у тескобни свет из кога је наново пожелео да побегне.

Критички осврт: Сама идеја да дечак бежи у неки свој свет маште није нова (сигурно није, с обзиром на то када је књига настала), али дешавања у том свету и њихова кулминација јесу свеж приступ. Аутори филма су пренели стварност у свет маште, али тако да су оголели осећања, отелотворена кроз огромне звери, учинили их искреним и транспарентним. И дете се наново суочило са сличним проблемима као у реалном свету, иако сада није имало посла са компликованим одраслим особама. Јер није поента да препознамо осећања и то заиста и деца могу. Поента је да се суочимо са њима. И о томе говори овај филм кроз врло интересантну авантуру и бритке дијалоге. Допало ми се и то што Макс није стармали, сувише интелигентан и напредан за свој узраст. Он је дете и реагује као дете и то је филм учинило значајно објективнијим. Такође ми се допало што нема патетике, иако има емоције. Сасвим добар дечји филм, урађен са правом мером.

Едукативни моменат: Када је Макс рекао свом чудовишном пријатељу Керолу да ће Сунце једног дана нестати, овај му је одговорио да је он велики, а Макс краљ. Зашто би се тако велики момци бринули око нечег тако сићушног као што је Сунце? Ово само показује да је много тога у перцепцији. Проблеми су велики онолико коликим их ми учинимо.

Оцена наставника:

5(са мером и по мери)

girlsmonsters (Small)Девојчица против чудовишта (Girl vs. Monster 2012) је ТВ филм са Дизнијевог канала. Девојчица је Оливија Холт и она је кћерка ловаца на чудовишта, мада то не зна. На Ноћ вештица је желела да иде на журку и пева у бенду своје симпатије Лука Бенварда. Међутим, родитељи је нису пустили и чак укључили аларм како не би могла да напусти кућу. Зато је Оливија направила диверзију и искључила струју у кући. То је довело до тога да се из лабораторије њихових родитеља ослободе чудовишта која су они успели да заробе. Најмоћнија од њих Трејси Досон је одмах кренула да се свети Оливијиној породици, а крајњи циљ јој је сама Оливија.

Критички осврт: Режисер Стјуарт Гилард је преузео идеје из многих филмова, попут „Истеривача духова“, „Хокус покус“, „Харија Потера“, „Сок од буба“, а главну глумицу Оливију је претворио у Бафи, убицу вампира. И у читавом том замешатељству направио је један врло слабашан филмић, са сведеним дијалозима. Чак ни туђе добре идеје није умео да употреби на прави начин. Филм је пренаиван, што не могу (много) да замерим јер је дечји, али све остало могу. Хумор је заиста јадан, а радња пред крај почиње да губи смисао. Дечурлију најпре јуре натприродне силе и они су у клопци налик на ону из другог дела „Страве у Улици брестова“, али већ сцену касније они лудују на живој свирци и плешу са мање-више увежбаном кореографијом. Глумци се нису снашли или нису ни имали мотивације да глуме у овако нечему, тешко је рећи. Једини разлог зашто овом филму дајем плусић је музика која је певљива.

Едукативни моменат: Трејси је рекла како страх ствара чудовишта. Заправо, можемо и тако да посматрамо јер ако нас савлада страх, савладаће нас и чудовишта која смо због њега у нашој глави створили.

Оцена наставника:

1(уз бледи плус)

ginger (Small)Угрижена Џинџер (Ginger Snaps 2000) је филм о две сестре морбидних интересовања Кетрин Изабел и Емили Перкинс. Једно вече су кренуле да се освете доминантној другарици из разреда Данијели Хемптон, када их је успут напала звер и гадно израњавила Кетрин (у филму је она Џинџер). Иако су се спасиле, врло брзо је Емили схватила да опасност није прошла и да јој се сестра претвара у вукодлака, те грозничаво покушава да нађе лек. У томе ће јој помоћи локални нарко дилер Крис Лемки.

Критички осврт: Ово је свакако један од бољих филмова са вукодлацима које сам гледао. Све је уклопљено у тинејџ причу и промене које проживљава Кетрин лако могу да се доведу у везу са променама у пубертету, те је тиме филм нека врста црног хумора, веома успела. Поједини делови, односно сцене су у бојама, пре свих црвеној како би се мало евоцирали хорор филмови из осамдесетих и овај филм заиста има шмек „Америчког вукодлака у Лондону“ (тако некако се и завршава, а не очекивано срећно) и то је заправо плус. Још један у низу плусева је што филм није класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз изненадни звук, али јесте бруталан. Ликови су врло живописни, почевши од главних протагонисткиња, мада је на мене највећи утисак оставила њихова филмска мама Мими Роџерс.

Оно што могу да замерим филму је фантастични део; маска је лоша и већ депласирана, а и читаво то замешатељство са моћима вукодлака нису најјасније. Могуће га је убити регуларним начином, иако му ране зацељују готово одмах. Но, добро, није нешто што баш прави велику штету филму.

Едукативни моменат: Емили и Крис су урадили две паметне ствари: најпре су рационализовали проблем, а потом применили знања из биологије (ботанике, заправо) и разних доступних извора. И успели су да нађу лек. То и јесте начин како проблеме можемо решавати.

Оцена наставника:

4(на пет)

suck (Small)Сисање (Suck 2009) је рокенрол филм о бенду чији је фронтмен Роб Стефањук. Бенд није успешан, али то ће се променити када једини женски члан Џесика Паре постане вампир.

Критички осврт: Ово је нека врста мјузикла, али није напоран као други у том жанру јер је музика сјајна. Режисер Роб (који је и главни глумац) је увео и музичаре у овај филм и сјајно су се уклопили, а посебан утисак је оставио Димитри Коутс који је истовремено и страшан, величанствен и смешан. Иначе су физиономије свих глумаца баш добре за улоге које су тумачили. Има и алузија на славне музичаре, па тако млађани чланови бенда прелазе пешачки прелаз као што су то учинили Битлси на чувеној фотографији из 1969. Овај филм је напросто посвећен музичарима и у причи и у детаљима који је чине.

Хумор је сјајан, врцав. Роб је учинио смешним и специјалне ефекте, чак и тамо где није било потребе за њима, као када се протагонисти возе колима. Са друге стране, добро је уклопио сцене из филма „О, срећни човече“ из 1973. јер је било потребно да прикаже младог Малкома Макдауела. Свеукупно, дао је изузетан шарм филму, чија је радња тек наизглед тривијална.

Едукативни моменат: Радио водитељ Хенри Ролинс је саветовао своју публику да никад није касно за извињење. И заиста није, само је важно да то свакако учинимо. И многе ствари ћемо тако решити.

Оцена наставника:

5(рецимо)

omen (Small)Предзнак (The Omen 2006) је римејк истоименог филма из 1976. Лијев Шрајбер је политичар чија је каријера у успону и кумче председника САД. Његова супруга Џулија Стајлс се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Џовани Ломбардо Радиче саопштио Лијеву да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Лијева је да Џулија ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Лијев тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Морам да приметим да су глумци одлично одабрани. Њихове физиономије, харизма и глума потпуно одговарају улогама које су им додељене. Мија Фароу је била изузетна, а ни Лијев није био лош, заиста. Режисер Џон Мур није ризиковао и није мењао оригиналну причу, осим у неким детаљима. На пример, Дејвид Тјулис је изгубио главу на другачији начин (и уз боље специјалне ефекте, што се очекивало) него његов претходник Дејвид Ворнер. Уколико сте гледали претходни филм неће, дакле, бити изненађења, нити мистерије, али не могу да кажем да филм није узбудљив. Некако је Џон то надоместио добром акцијом (можда ипак пребрзом и прекратком) и солидном динамиком филма. Углавном, није урадио блистав посао, али коректан свакако.

Едукативни моменат: Оно што је добро код Лијева јесте што је дао прилику и Дејвиду и Питу Послтвејту да кажу своју верзију приче. Треба чути свако гледиште да би могао да се донесе суд о неком проблему. Некада ће нас убедити (као што су они Лијева), некада неће, али ће нам свакако представити неке аспекте о којима нисмо можда ни размишљали.

Оцена наставника:

4(богобојажљива)

yearone (Small)Година прва (Year One 2009) је филм који прати судбину Џека Блека и Мајкла Серае, који су практично избачени из свог племена прилично налик на какво праисторијско. Запутили су се у град Содому јер су начули да је тамо добар провод, а успут су срели неколико библијских личности. Но, у Содоми их чека авантура која ће променити њихов живот.

Критички осврт: Допада ми се хумор у овом филму и има чак и пајтоновских момената, као када се туку Каин (Дејвид Крос) и Авељ (Пол Рад). Глумци су добро одабрани и показали су се као добри комичари, Џек испред свих, мада је и Мајкл био безмало сјајан. Хумор ми се свиђа и зато што је врло виспрен и у доброј мери преиспитује религију. Режисер Харолд Рамис је убацио значајне библијске личности (мада без временске хронологије) и тиме јасно ставио до знања на шта ће хумор бити фокусиран. Додуше, могао је лако да склизне у пародирање догађаја из Библије, али срећом то није урадио. Некако верујем да би онда добио сведенији, очигледнији и предвидљивији хумор, тако да је овде добио праву ствар.

Едукативни моменат: Иако га је у првом трену слава понела, Џек је схватио да најбољи избор за народ није он, већ њихов сопствени избор. И у томе је суштина коју ни наше главешине не разумеју.

Оцена наставника:

4(ту негде)

Palm-Springs-Hulu-poster (Small)Палм Спрингс (Palm Springs 2020) је варијанта култног „Дана мрмота“. Увек исти дан испочетка преживљава Енди Семберг, који је један од званица на венчању Камиле Мендес и Тајлера Хочлина. Он је, заправо, момак деверуше Мередит Хагнер, али изгледа као да га она превише не занима. Више је интересовања показао за Камилину сестру Кристин Милиоти и успева да је заведе. И таман када је требало да имају романтичан тренутак у пустињи, тада се појавио Џеј Кеј Симонс и почео да гађа стрелама Ендија. Он га је израњавио, али не и убио, те је отишао у оближњу пећину из које је допирала чудна светлост. Енди је некако отпузао за њим, а за њима је кренула и Кристин и поред Ендијевих упозорења да то не чини. Следеће што се десило је исти дан – овог пута и за Кристин, као и за Ендија.

Критички осврт: Иако је било врло предвидљиво како ће се све то одвијати на почетку, а богами и на крају, опет је филмић заиста занимљив. Режисер Макс Барбаков је мало тога увео новога у односу на све раније верзије, али једну и то кључну ствар јесте; иако дан који се понавља сигурно мора бити иритирајући и без много смисла, ипак има и неких предности које је Енди уочио, а касније и заједно са Кристин. То је била добра потка да се касније развије и (филозофска) расправа између двоје заљубљених шта јесте најбоље решење за њих. Заправо, овде није у фокусу само љубана прича, већ и читав смисао онога што радимо, међуљудски односи, одлуке које доносимо и шта заправо сами себи радимо. И, наравно, излазак из зоне комфора који је увек болан.

Филм има неколико добрих фора, али не могу да кажем да је баш уренебесан. Више је некако шармантан. И има ту неких грешака и наивних момената, пре свега када се Кристин бави онлајн квантном физиком. Некако не могу да поверујем да било ко на такав начин може да овлада таквом једном материјом. И диносаурусе је тешко објаснити у филму, мада ми је јасна Максова идеја.

Едукативни моменат: Иако је Кристинин живот био поприлично лош, односно грешке које је направила су је унередиле, ипак је одлучила да не побегне у дан који се понавља и где се све што уради заборави, већ да настави са животом. Бег није решење, а погрешне одлуке и грешке које смо чинили могу да се поправе.

Оцена наставника:

4(заиста може)

closer (Small)Ближе Богу (Closer to God 2014) је филм о научнику Џеремију Чајлдсу који је успео да клонира људско биће и добио девојчицу коју је назвао Елизабета. Међутим, јавност је подељена гледе његовог рада и започели су протести људи по улицама. Он је принуђен, како би заштитио и себе и свој рад, да девојчицу доведе у своју кућу. То краткорочно решење није дало жељене резултате и Џереми није решио проблем протеста (који су се сада преместили испред његове капије), а настала је и нова опасност којој се није надао.

Критички осврт: Филм је некако необично спор. Сцене изгледају као да се режисер Били Сенесе двоумио шта даље да ради. И није урадио богзна шта. Преко половине филма се одвијала већ испричана и помало досадна прича са више него јасним и много пута изреченим недоумицама у вези са људским клонирањем. Ту су постављени и неки односи међу ликовима, али недовољно јасно и у потпуно суморној атмосфери (која одбија уколико дешавања нису баш фасцинантна или макар интересантна). При томе, глумци су се заиста потрудили и свој део урадили заиста добро, а и фотографија је сасвим на нивоу. Заправо, све то, уз сасвим солидно кадрирање, добро је замаскирало очигледно мајушан буџет филма.

Само финале филма је некакав хорор који није страшан и некако је неспретно изведен. Помахнитало чудовиштанце из већ неког разлога умлаћује мочугом кога стигне и закључујемо да је он тек неуспели експеримент, али некако не видим суштину. Е, сад, да би дао какву-такву суштину, Били се поново вратио теми и унео једну (и једину) ефектну сцену када Џереми износи мртво тело бебе испред гомиле и пита их „да ли се овога плашите“. Не добија одговор, већ га убија човек из гомиле, што исто има неко своје метафоричко значење. Онда се филм враћа на Џеремијев монолог (интервју) и ту Били јасно заузима став, што је у реду, али би све то вероватно било далеко боље да је тај говор Били (који је и сценариста) боље и написао. Заправо, замерам Билију што је дубиозно желео да представи тему којој се није посветио више од површног мишљења које може да се чује у јавности.

Едукативни моменат: Један од људи који су протестовали је рекао како није питање да ли нешто можемо да урадимо, већ да ли треба. Ми свакако можемо много тога, али за неке ствари и нисмо сигурни и онда оне представљају изазов. Некада је боље том изазову одолети.

Оцена наставника:

2(на три)

Црне тачке нашег новинарства

tumblr_n9gl9zDnYd1qcf2rso1_400 tumblr_n9gl9zDnYd1qcf2rso2_400Овај текст би могао да носи и назив: „Ево шта се догоди када верујете у све што новине пишу“. Ово је зато што ћу анализирати чланак:

Вечерње новости: Ево шта ће вам се догодити ако једете банане са тамним тачкицама (28.7.2014)

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Почињем од првог пасуса:

Истраживање које су спровели јапански научници су дошли до закључка да је банана с црним тачкицама осам пута здравија од зелених банана или другог воћа, пише „Amazing stories around the world“.

Овог пута нећемо се бавити правописом, а и ја нисам права особа да на такве грешке указује. Но, што се стручног дела тиче, већ могу да приметим пар ствари. Најпре, како одредити колико је нешто здравије од нечег другог? Могли бисмо да одредимо колико је теже, шире, топлије, удаљеније и уопште да упоредимо све оно што је мерљиво. Здравље напросто то није и мерне јединице за такво стање организма – не постоје. Другим речима, не можете некоме рећи да сте осам пута здравији од њега, јер би то била бесмислица. Но, чак ако ову бројку прихватимо у пренесеном, а не у буквалном значењу и даље имамо проблем. Ако кажемо да су јапански научници открили да су банане (са црним тачкама) здравије од било ког воћа, то би значило да су упоређивали све воће на свету, кога има толико много (пробајте само да набројите оно које знате) да би истраживање трајало годинама, можда и деценијама и то је заиста мало вероватно.

Оно што недостаје овом тексту су подаци о научницима који су вршили истраживање. Ми сазнајемо да су они из Јапана и то је све. Не знамо из ког су града, за који институт или универзитет раде и шта су по струци; да ли су биохемичари или генетичари на пример. Без тих података и без датума, текст делује сувише бајковито; у једној земљи, некада давно… Додуше, текст се позива на литературу, па имамо шансе и да је проверимо. И сајт „Amazing stories around the world“ (Изненађујуће приче широм света) заиста постоји, као и текст о бананама. tumblr_n9ecls65dP1tgt7sro1_400Међутим, у питању је блог, а не научни сајт. Да ли блог може да буде добар извор сазнања? Не баш, јер блог може да пише свако, а да ствар буде грђа, нисам успео да нађем ни податке о аутору. И текст о бананама нема нити једну референцу (литературу на коју се текст позива), што му је и замерено у једином коментару који је овај текст добио (а на који није одговорено).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Други пасус:

Када се упореди с грожђем, јабукама, лубеницама, ананасом и крушкама, зреле банане садрже највише антиканцерозних материја.

Банане могу да садрже само антиканцерогене супстанце, јер супстанца и материја нису исте ствари. Но, ако занемаримо ову честу грешку коју лаици праве, морамо да се запитамо да ли ми заиста знамо које су све супстанце антиканцерогене (јер само у том случају има смисла да правимо описана поређења)? Нажалост, не знамо, баш као што не знамо ни које све супстанце стварају рак. На званичном сајту Америчког друштва за борбу против канцера (American cancer society) у самом наслову „Познате и вероватне канцерогене супстанце“ (Known and Probable Human Carcinogens Introduction) видимо да се за неке од њих тек претпоставља да изазивају рак. Ова опака болест условљена је многим факторима (тим пре што има много различитих облика који захватају различите органе) и супстанце које их спречавају откривају се и дан данас, али и даље за многе од њих није јасно у каквој су вези са развојем болести. Хипотетички гледано, можда лубеница поседује супстанцу која може да направи преврат у медицини (а коју банана нема), али ми још увек не знамо за њу. Закључак је да је изјаве оваквог типа није добро олако давати, већ је много боље навести на које конкретно супстанце се мисли.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Трећи пасус:

Како банана зри, развија тамне тачкице по себи. Што више тачкица има, више је обогаћених ћелија које развијају имунитет.

tumblr_n68dckvega1qg36hjo1_1280Ова друга реченица (баш као ни претходне) не значи много, па сам потражио оригинално истраживање како бих сазнао више. И нашао сам га. Урадили су га истраживачи са Универзитета у Токију, Факултета фармацеутских наука, те департмана медицинске хемије. (Haruyo Iwasawa and Masatoshi Yamazaki: Differences in Biological Response Modifier-like Activities According to the Strain and Maturity of Bananas. Food Sci. Technol. Res., 15 (3), 275 – 282, 2009.) Рад је веома тешко препричати тако да буде схватљив баш свакоме, али покушаћу. Најпре да вас укратко упознам са апоптозом. То је програмирана ћелијска смрт, јер је условљавају гени. Ћелије морају с времена на време да умиру, како би их замениле нове, свеже. Уколико се то не дешава, јасно вам је, почињу да се гомилају и ствара се тумор. Ово није класичан тумор, када ћелије подивљају и почињу неконтролисано да се деле, али тумор јесте и може да направи велике проблеме, а један од примера је канцер оваријума (женских полних жлезда). Механизам како се апоптоза дешава, невероватно је сложен, али је за причу важно да у њему учествују протеини названи фактори некрозе тумора (Tumor necrosis factors), а јапанске научнике је занимао онај обележен грчким словом алфа (скраћено TNF-α). И заиста, уочили су да се активност овог протеина мења у зависности од зрелости, али и од сорте банана. И не само то, већ су уочили да се након поједене банане повећава број макрофага, што је и логично, јер је то тип белих крвних зрнаца који попут амеба окружују и једу дотрајале ћелије организма (погађате, оне које су уништене апоптозом).

Какве све ово има везе са црним тачкама? За сада никакве. У раду пише да у бананама има допамина и серотонина (први је неуротрансмитер и хормон, а други само неуротрансмитер, мада га називају и „хормоном среће“, јер утиче на сан и има антидепресивно дејство) и да се њихова количина повећава како банана све више сазрева. Пошто допамин с временом потамни, научници мисле (али не тврде) да је та његова активност у вези са тачкама на банани, а које су ипак узроковане стварањем глукозе у тим деловима (и ту се прича о тачкама завршава). Допамин утиче као диуретик (појачава излучивање мокраће), на вазоконстрикцију (скупљање крвних судова) и изгледа повољно на тзв. кардиогени шок (када срце не може у довољној мери да истисне крв у крвне судове). Има антиоксидативна својства, те и значајну улогу у имуном систему нашег организма.

tumblr_n52jnzODHE1tuqp2lo1_250Судећи према истраживању ових научника, одређене сорте банана је боље јести што су „одлежале“ више дана, али прави разлози далеко су компликованији од оних описаних у једној реченици новинарског текста. И при томе црне тачке нису извор здравља (на шта новински чланак указује), већ само показатељ да је банана зрелија.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Четврти пасус:

У том ступњу сазревања, банана је и најбоља за пробаву јер се шећер из банане тада најлакше апсорбује, за разлику од мање зрелих банане када је тежа за пробаву јер се скроб још није претворио у шећер.

Ово може бити тачно, јер је банана слађа што је зрелија, осим што скроб већ јесте шећер. Шећери су читава група једињења, позната још и као угљени-хидрати и грубо их можемо поделити на просте и сложене. Глукоза је, рецимо, прост шећер, а скроб сложен. Сложен је, најједноставније речено, зато што се састоји из много међусобно везаних глукоза. Када се те везе раскину, а што је циљ варења, добијамо глукозу. Скроб почиње да се вари већ у устима, јер у њима се лучи пљувачка која садржи ензим амилазу, способан да разложи скроб. Уколико дуго жваћете корицу белог хлеба осетићете временом да је слатка, баш зато што је амилаза урадила посао. Скроб наставља да се вари у дванаестопалачном цреву (под утицајем ензима панкреаса) и то није богзна какав тежак задатак за наше органе за варење (навикли смо их већ на свакодневни хлеб и кромпир, који су школски примери намирница богатих скробом), тако да истина је, глукоза је крајњи продукт варења и она се директно апсорбује (упија у цревним ресама), за разлику од скроба, али то није нарочито значајно. Уосталом, најобичнија коцка шећера обезбеђује нам чисту глукозу, ако је већ толико битно да себи олакшамо варење.

Можда је много значајније што се са зрелошћу банане повећава количина серотонина, који иначе поспешује перисталтику црева, па тако и боље варење и онога што смо пре банане појели.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Новински чланак је веома кратак. Не даје одговор на питање из наслова, али и са мало текста, видели сте, говори много. Оно што мени говори, а надам се, сада и вама, свакако је да постоје извори и „извори“, а да од нас зависи који ћемо прихватити као валидан.

tumblr_n9i7uuDAA21s58ydro1_500