Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.
Напред, Тинејџери Титани! Против Тинејџера Титана (Teen Titans Go! vs. Teen Titans 2019) је филм који прати пету сезону серије о тинејџ Титанима. На почетку се тинејџерски суперхероји сукобљавају са Духом Господином, који је успео да запоседне Рејвен. Како се нашао у њеном уму успео је да пробуди њену демонску природу, која се јако допала њеном тиму. Али, допала се и њеном оцу демону који ту кћеркину моћ жели за себе како би покорио све светове мултиуневрзума. Зато се удружио са собом из другог света и организовао је борбу Титана из та два света како би Рејвенина моћ испливала и како би могао да је украде. Но, није му успело, али је успео да киднапује обе Рејвен. Њихове две екипе су сада морале да удруже снаге како би спасиле своје пријатељице, али и мултиуниверзум од пропасти.
Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Толико је унесено добрих идеја и хумора да имам само речи хвале.
Едукативни моменат: Две екипе супермоћних тинејџера су морале да раде заједно упркос разликама. И успели су – и да превазиђу разлике, да раде заједно и да постигну циљ, односно спасу свет. Велике шансе да и ми постигнемо исто у неком тиму имамо ако поштујемо разлике међу нама.
Оцена наставника:
(сигурна)
Тинејџери Титани: Проблеми у Токију (Teen Titans: Trouble in Tokyo 2006) је финале серије о јунацима из наслова која се емитовала од 2003. до 2006. Младе Титане је у њиховом граду Џамп Ситију напао јапански нинџа (који може да се регенерише) Сајко-Тек. Они су успели да га заробе, а на испитивању је признао Робину да га је послао озлоглашени Брашоган. Након тога је нинџа нестао, па су се млади јунаци нашли на путу ка Токију како би дохакали Брашогану. Међутим, тамо су сазнали да он у ствари не постоји и да је урбана легенда. Но, Робин баш није убеђен у то.
Критички осврт: У централном делу филма радња се одвија засебно за сваки лик, па делује баш разуђено. Такође, логичких грешака има, па тако ликови и разумеју и не разумеју јапански (осим Старфајер која може да учи језике преко пољубаца и код ње је јасно). Но, све у свему прича није лоша, иако предвидљива, а посебно је занимљива анимација која је ту негде на ивици аниме и стандардног суперхеројског цртежа. На крају крајева, радња се и одвија у Јапану.
Едукативни моменат: Робин је прихватио да не мора само да буде суперхерој, већ да може и да се посвети себи и девојци коју воли. У реду је да будемо одговорни, чак и „вркохоличари“, али треба бити умерен у свему. Само једном се живи. 🙂
Оцена наставника:
(блага)
Титан П.З. (Titan A.E. 2000) је филм чија скраћеница у наслову значи „после Земље“ јер радња почиње у години 3028, када су ванземаљци уништили Земљу, а наставља се у 3043. Радња прати момка Кејла (глас је позајмио Мет Дејмон) који има моћ да окупи све људе расуте по свемиру и да им пружи нови дом.
Критички осврт: У анимацији се види комбинација стилова, ручног и ЦГИ, али не бих смео да потпишем да је баш успела. Некако одудара; као да сте сместили оне раније Дизнијеве ликове из бајки у врло реално компјутерски дочаран СФ свет. Прича је далеко од иновативне; људе су побила бића која су зла (и само зато што су зла), али одабрани (који је леп, а истовремено балансира на ивици криминала) спасиће човечанство и успут освојити срце девојке која је у покрету отпора. Познато? Ту су наравно и баш нереалне поставке да је људска технологија дошла дотле да смо способни да направимо целу планету из космичке прашине, а не можемо да се изборимо са ванземаљцима. Добро, после петнаест година смо се изборили, тако да је то океј ипак. 🙂 Но, филм има и својих добрих страна. Сама радња је сасвим у реду и довољно динамична, а и антагонисти су бића од енергије сачињена, као и њихова технологија, што је прилично ако не оригинално, а онда ретко. И преокрет је добар, како би дошло до прерасподеле снага. У сваком случају, филм има својих лоших и добрих страна и у просеку је – просечан. Некако верујем да би боље прошао и код критике и код публике да је играни, са Метом у главној улози, подразумева се.
Едукативни моменат: Кејл није веровао да су људи вредни спасавања све док их није упознао. И то је добра порука, да морамо некога да упознамо пре него што просуђујемо о тој особи.
Оцена наставника:
(исто блага)
Самоубилачки одред (The Suicide Squad 2021) је наставак истоименог филма из 2016. Зликовци из Ди-Сијевих стрипова су у затвору и да би добили блаже казне, Влада САД их је ангажовала за врло опасну мисију која се дешава на измишљеном острву Корто Малтезе. Испоставиће се да ће неки од њих постати прави суперхероји и спасиће хиљаде живота становника тог острва.
Критички осврт: Одличне су форе у филму и сјајан је, мада има сцена које су наивне, попут оне када Идрис Елба и Џон Сина у домородачком селу крећу да ослободе Џоела Кинамана. Ипак, и та сцена је таква да би се направила фора и исфорсирао ривалитет Идриса и Џона. Но, тамо где се режисер Џејмс Ган највише потрудио је да нас стално подсећа на то да протагонисти нису добри људи, те је то урадио и у тој и у многим другим сценама, а најефектнија је романса (врло кратка) коју је имала Марго Роби са Хуаном Дијегом Ботом. Такође ми се допало што није било извесно ко ће преживети, а ко не и иако се радња одвијала према обрасцу за суперхеројске блокбастере, изненађења је било. Такође и хумора, а динамика филма и специјални ефекти су допринели. Допала ми се надоградња Полка-Дот Мена (глуми га Дејвид Дастмалчијан) који се први пут појавио у играном филму и који испаде врло шаљив лик са врло озбиљним моћима. Такође ми се допала и прича са ванземаљском морском звездом, за коју је остало нејасно колико је она негативац, а колико несрећно биће. Заправо, све ми се свиђа у овом филму који је бољи него првенац.
Едукативни моменат: Таика Ваитити је рекао својој филмској кћерки Данијели Мелчиор да су пацови најпрезренији од свих бића, али да имају своју сврху. Њихова улога се показала при крају филма и испоставило се да је добра, што не чуди јер свака врста има своју значајну улогу у природи.
Оцена наставника:
(апсолутно)
Плима и осека (Tides 2021) је немачко-швајцарски СФ. У будућности богата елита је напустила Земљу јер наша планета више није пружала могућности за живот људи. Населили су се на планети Кеплер, удаљеној десет година путовања. Међутим, људи на Кеплеру су из генерације у генерацију изгубили фертилност и Земља је наново постала опција. Прича прати експедицију која је пристигла на родну планету како би се уверила да нуди шансе за живот и за – размножавање.
Критички осврт: Почетком нисам био фасциниран, али се испоставило да је у питању добар филм са разрађеном причом. Наиме, у почетку је све било превише класично и досадно; Нора Арнезедер се спустила на Земљу и видела је, јао замислите, децу! И заробила ју је комуна која је на врло ниском степену развоја и она је почела да саосећа и тако даље и тако даље. Међутим, онда се развила радња и заокупила ми пажњу и иако је било јасно да је Ијан Глен антагониста (а представио се као пријатељ), опет је било занимљиво. Иначе, приметио сам да су сви у филму били прљави, иако су се и туширали и купали у мору свако мало. Но, опет, атмосфера је добро дочарана и кроз ликове и кроз сценографију.
Едукативни моменат: Нора је желела да учини најбоље за своје људе са Кеплера, али то је значило да угрози домороце, па је одустала од тога. Не може се правити срећа на туђој несрећи.
Оцена наставника:
(на мишиће)
Измењена стања (Altered States 1980) је филм рађен према истоименом роману Педија Чајефског. Протагониста је научник Вилијам Херт који је изгубио веру у Бога и зато се окренуо себи. Желео је да досегне сопствену суштину, али кроз науку. Наиме, он је веровао да атоми од којих смо сачињени памте целокупну историју живота, баш као и наши гени, само што су успавани. Његова мисија је била да их пробуди, а у ту сврху је комбиновао модерну технику и печурке које су Мексиканци користили у ритуалима. Печурке су изазвале халуцинације, али невоља је настала када су његови експерименти постали сувише стварни и – опасни.
Критички осврт: Волим Вилијама јер он има и став, харизму и одличан је глумац. Без обзира да ли је препреден или наиван, увек успе да ме убеди у карактер свог лика, па је тако било и овај пут и за то му је довољна једна сцена. И уверио ме је да је луцидан, а из сцене у сцену овог филма и радња постаје све луђа. На почетку је експеримент био врло нејасан, апстрактан и изгледало је да ни сам Вилијам није имао идеју где ће га одвести, а онда се од средине филма врло конкретизовао у неочекиваном правцу. И што се идеје тиче могу да мислим ово или оно, али признајем да је све то урађено уз одличну маску аустралопитекуса и врло реално дочарано. Другим речима могу да прихватим да би се наш предак тако понашао када би се обрео у граду. Надаље је експеримент више заличио на „Одисеју у свемиру“, што има смисла, али умањује оригиналност који филм свакако има. И, као и у „Одисеји“, овде су визуелни ефекти прилично добри. На крају се из читавог тог хорора и СФ-а измигољила једна љубавна прича и то је занимљиво решење за крај. Некако је режисер Кен Расел често скретао „курс“ радње, али ју је и заокружио и то је прилично вешто радио, тако да делови приче не одскачу један од другог. Можда радња није довољно разрађена, али и овако сиров материјал није лош, заиста.
Едукативни моменат: Вилијам је све време тражио одговоре у наци, а заправо их је имао пред собом све време, а то су његова филмска супруга Блер Браун и његова деца. Схватио је заправо да је одговор који је њему потребан – љубав.
Оцена наставника:
(па, у ствари, може)
Седам у рају (Seven in Heaven 2018) је филм о младићу Тревису Тоулу који је отишао на журку и пожелео да учествује у игри која је у наслову филма. Џејк Манли, момак који стално задиркује Тревиса, делио је карте сваком учеснику и двоје који би извукли одређене карте могли су да бирају или да се пољубе пред свима или да проведу седам минута у ормару. Карте су извукли Тревис и девојка Хејли Рем, те су тако завршили у ормару. Но, када су изашли, схватили су да више нису у свом свету.
Критички осврт: Изгледа да се особа која је нашминкала Тревиса мало занела и претерала са кармином. Немам ништа против мушке шминке, а још мање филмске, али ово је било баш уочљиво, а очигледно без идеје да тако буде. Но, то је заиста миноран проблем овог филма. Знчајно већи је што филм не ваља ништа. Дакле, двоје младих су најпре завршили у димензији сличној, али утолико различитој што је ниво агресије већи, а потом у можда некој другој димензији где се све претворило у крајње неразумљиву дубиозу. Тревис и Хејли су се борили против некаквих лоших намера и све то уопште нема поенту. Мислио сам да ће Тревисова филмска мајка Џасинда Барет унети мало светла објашњавајући мистериозну карту због које је Тревис завршио у ормару, али је она дала апсолутно антиклимактично објашњење. Ништа није објаснила и тако наставила серију безразложних дешавања у филму, а додатну забуну уноси школски саветник Гари Кол, који у свакој димензији нешто зна, али је проблем што то што он зна нисмо сазнали и ми. Видим да је режисер Крис Ајгеман потенцирао Тревисову несрећу због губитка филмског оца, али је и то остало некако недоречено и, што је једнако лоше, лишено емоција. У филму нисам видео нити идеју, нити поенту, тако да неке логичке грешке (попут оне да су двоје младих преживели у запаљеној кући у потпуном диму седам минута) заиста нису пажње вредне.
Едукативни моменат: Млади на журки су мислили да им полицајци не могу ништа јер су се затворили у кућу, а ови нису имали налог, нити шансе да га добију. Међутим, један од полицајаца се досетио и позвао родитеље деце. Никад немојмо потцењивати противника, тим пре ако не радимо исправну ствар.
Оцена наставника:
(ни плуса, ни разгледнице)
Облак (La Nuée 2020) је француски хорор. Филм прати судбину самохране мајке са двоје деце која се одлучила да гаји скакавце јер верује да је то посао будућности. Међутим, посао јој иде слабо и приноси скакаваца су испод очекиваних. Приликом једне незгоде она је открила да су ови инсекти врло заинтересовани за људску крв и месо, те да се након таквог оброка више размножавају. Посао почиње да јој се развија и она ту види шансу да својој деци пружи све неопходно, али цена постаје све већа.
Критички осврт: Тема ме је одмах заинтересовала јер главна протагонисткиња гаји скакавце. Знам да би то било логично негде у Индонезији, рецимо, али жена је Францускиња? Додуше, Французи једу пужеве, а некако верујем да је то гадније. 🙂 За сам филм могу да кажем да је гадан (и то не само онима који се грозе инсеката), али није страшан, иако је хорор. Ово је једна веома успела драма, мање због теме, а више због глумаца који су одлични, укључујући и децу. У прилог филму иде и то што се драстично разликује од других, пре свих америчких, који се баве истом темом – нападима инсеката. Заиста није по шаблону. Ипак, имам и замерке за филм, пре свега ту што није довољно разрађен. Аутори филма су користили ликове и њихове пропратне приче мудро, али су све те приче остале да висе у ваздуху након више него наглог краја. На самом крају филма сам се запитао – добро и шта сад? Разумем потребу да се једна оваква прича исприча, она је слојевита, говори о тешком животу људи на фармама, али пре свега о самохраним мајкама, о нетолеранцији према различитима у сваком смислу, насиљу које се дешава у породици и на интернету; много тема је ту начето, али је тако лоше решено да порука изостаје. Или су аутори имали идеју да нам изнесу проблеме о којима су размишљали, па да ми сами мозгамо о њима и успут се згрозимо и препаднемо због хорор сегмента. У сваком случају, добар је филм, али мислим да је на њему могло још да се поради.
Едукативни моменат: Скакавци не једу људе, већ биљке. И могу да поједу онолико хране на дан колико су тешки. И то је импресивно, без обзира што су много мањи од нас.
Оцена наставника:
(врло солидна)
Воштана фигура (Waxwork 1988) је филм инспирисан немачким немим филмом из 1924. истог назива (само у множини). Дејвид Ворнер је отворио Музеј воштаних фигура у варошици и позвао младе мештанке Мишел Џонсон и Дебору Форман, као и њихове пријатеље, на ноћни парти. Оне и њихови пријатељи су прихватили позив, али ће се испоставити да је то велика грешка. Дејвидов музеј није обичан и млади ће имати посла са мрачним силама које обитавају у њему.
Критички осврт: Сценографија је сасвим добра, ако изузмемо то да су у музеју воштаних фигура постављени прави глумци, односно статисти, те је неминовно да се види како се мрдају. Али добро, и то може бити део шмека. Похвалио бих и костиме, а глумци су лепи или занимљиви, али не сви једнако умешни. Рецимо Дејна Ашбрук је заиста био лош.
Идеја ми се допада и ово би могао бити омнибус са врло фином везивном причом (што често није случај), али су приче спорадичне. Прва, са вукодлаком, сувише је и предвидљива и збрзана. Много ми се више допала прича у којој је Мајлс О’киф вампир и запањујуће је да се тип виђен за Тарзана и ратника у јефтиној епској фантастици добро снашао у улози злокобног и префињеног аристократе. Оно што квари приче су монолози које повремено имају ликови док лутају музејом јер је то заиста непотребно. Ни дијалози нису на висини, односно прилично су површни, баш као и односи између ликова. Разрешење ми се није допало, мада то не мора да значи да је лоше. Некако ми је у првом делу „Страве у Улици брестова“ то легло, а овде баш и није. И онда је уследила финална битка која ми а) није имала много смисла јер злодуси нису баш најбоље дефинисани – шта раде, какву претњу представљају и зашто су и жртве сада злодуси једнако као и они који су их жртвама начинили и б) неспретна је. У старињским филмовима, попут оних о Робину Худу, те су битке изгледале једнако величанствено и врцаво, а ова, која је савременија, значајно је лошија. Но, и да похвалим да у овом филму има и хумора и морам признати да, иако га има у малим дозама, прилично је добар.
Едукативни моменат: Млади су отишли у музеј и снашла их је страшна судбина. Но, ово је фантастика. У реалном животу, у музеју могу да вас снађу само занимљиве ствари и увек треба да посетите музеј када год сте у прилици – и то не само воштаних фигура.
Оцена наставника:
(на четири)
Воштана фигура II: Изгубљени у времену (Waxwork II: Lost in Time 1992) је наставак претходно описаног филма. Једини преживели у авантури у музеју Моника Шнаре и Зак Галиган сада су у новом проблему: Моника је оптужена да је убила свог очуха Џорџа Бака Флауера. Њена одбрана је да је то урадила рука воштане фигуре, али суд то није прихватио. Зато су Моника и Зак отишли у кућу покојног Патрика Макнија који је био упућен у причу и тамо открили збирку чаробних предмета. Један од њих је био и времеплов и њих двоје су га искористили како би пронашли доказ Моникине невиности. Проблем је био у томе што путовање кроз време уопште није тако једноставно, а још мање је безбедно.
Критички осврт: Нема сумње да је ово наставак првог дела и почиње тамо где први завршава, само што главна девица није више Дебора Форман, већ Моника, па је Зак (који је остао у улози) најпре морао да је назове њеним филмским именом (Сара) како бисмо ваљда били сигурни да је то тај лик. И та уводна сцена ме је подсетила како је Патрик неуверљиво погинуо. Иначе је Зак таксисти рекао да иду у Улицу ружа и тиме ми је потврдио да режисер Ентони Хикокс очигледан фан „Страве у Улици брестова“ и да је пар мотива из претходног филма ипак преписао из тог филма. Није ми јасно што онда није преузео и лик Фредија Кругера као једног од воштаних злодуха. Инспирацију коју је имао од „Ноћи живих мртваца“ није крио и то је једина прича у причи која је била црно-бела. У овом наставку смо сазнали да је и фан „Кери“ јер је Моника сва била исполивана крвљу након ефектне и потпуно небулозне борбе са откинутом шаком која ју је пратила још од првог дела. Након те сцене уследила је колико-толико логична сцена у суду, али је после ње наново филм враћен на колосек теме јер то се од њега и очекује. И ту је у ствари и проблем. У првом делу комплетно замешатељство са разним чудовиштима имало је смисао јер се све дешавало у музеју који је имао хорор поставке. Овде је премиса да су протагонисти путовали кроз време, а заправо су путовали кроз различите филмове са чудовиштима. Они су тражили доказ да чудовишта постоје, истина, али је без обзира на то ипак сасвим нелогично и потпуно бесмислено. Или је можда управо генијално, а то би већ било питање става гледаоца. Углавном, сви ти филмови у филму су спорадично успели, ако изузмемо онај у свемирском броду који је потпуни фијаско из много разлога. Један је да су направили рупу у свемирском броду кроз коју је усисан сав ваздух, али је чудовиште након тога наставило да јури за њима. Гравитације је и даље било, али су се сви, укључујући и чудовиште, кретали као на површини Месеца. Ваљда Ентони има мишљење да се тако крећеш у простору без ваздуха. Кретње ван свемирског брода не бих ни коментарисао. Прича са Брусом Кембелом већ је успешнија, макар зато што је смешна (а каква би са Брусом и била), али и даље је небулозна. Протагонисти су се највише задржали у мрачном средњем веку, али тек ту је настао проблем јер је Ентони обелоданио да се окренула и премиса приче, док су се мотиви ликова мењали из минуте у минут… На крају се све претворило у бесмислену дворску интригу беспотребно растегнуту и са баш, баш површним дијалозима. Да би још више закувао ствар, финалну битку између Зака и Александра Годунова Ентони је изместио у више временских раздобља, односно различитих хорор прича и то заиста више није личило ни на шта.
Закључио бих да је Ентони очигледно фан хорора и то је показао, што јасним алузијама, што преузетим моментима. Оно што није доказао је да је уме да направи сопствени добар хорор.
Едукативни моменат: Моника није желела да бежи, иако је било јасно да тамо куда су кренули нико не би могао да је нађе (у другом времену), већ је желела да се суочи са оним за шта је терете. Другим речима, хтела је да преузме одговорност за активности у којима је учествовала. И то је добар мотив у овом лошем филму.
Оцена наставника:
(само зато што је у пар наврата смешно, иначе кец)
Из пера једног наставника 