У свакој школи ми ћемо се распоредити на Гаусовој кривој и већина нас ће заузети неку своју позицију при средини. И то тако мора јер се нормална расподела иначе не би тако звала. Питања која ће неки наставници поставити себи је где су тачно и да ли је то довољно.
Да ли је довољно, одговориће вам следећи текст:
Бигзов школски портал: Добар, лош и наставник (23.9.2019)
Предуслов био да се у платним разредима наставничка професија рангира значајно боље него што је то данас случај. Ако тога нема, губи се смисао награђивању јер се онда не награђује образовање и природа посла. Не иде да службеник са средњом школом у некој управи има већу плату од наставника. Верујем да је посао тог службеника важан и да није лак, али тешко можемо дискутовати и поредити значај посла човека који образује младе генерације, будућност сваког народа.
Остатак текста на:
Бигзов школски портал: Награђивање наставника – први део (11.1.2018)
Заиста волим да читам текстове са блога који се зове „Клотфркет“ и најчешће их и линкујем на Биолошком блогу, јер верујем да добри текстови треба да се деле. Верујем ја и да лоши текстови, додуше понекад, треба да се деле, али на овом блогу текстови су добри. То не значи и да сам увек сагласан са свиме што пише. Рецимо, пажњу ми је привукао:
Блог – Клотфркет: Најбољи наставници у Србији (15.5.2016)
✓✗◊★♪♫♠♣♥♦
Категорија најбољег увек је спорна. Пре свега зато што је немерљива. Мерљива је у спорту, када бацате куглу или обарате противника у рингу. У настави, онако комплексној и неупоредивој, можемо само да препознајемо добре примере. У мојој школи, рецимо, препознао сам их најмање десет, а који се издвајају у односу на њих седамдесет. И сваки од тих десет има нешто посебно што га издваја и у тих десет. То знам, јер као помоћник директора и посећујем наставу и пратим рад колега. Један од њих има невероватну ширину и буквално отвара нове видике својим ђацима, друга је изузетно вредна и толико добар наставник да ђаци без устезања и без много грешака причају језик који предаје када нам странци дођу у школу, док трећа не само да има фантастичан однос са децом, него је рођени дипломата и у односу са родитељима. Час једне колегинице, сада већ у пензији, тако је био динамичан и тако је брзо прошао, да смо и ђаци и ја били у чуду како једна активност може толико да нас заокупи да изгубимо појам о времену. Од сваког од њих могу само да научим нешто, а да ли могу и да одредим најбољег међу њима? Шансе не постоје. Зато и кажем да је потрага за најбољима у ствари препознавање добрих примера.
✓✗◊★♪♫♠♣♥♦
Много колега и које знам лично и које знам преко Фејсбука заслужују било коју престижну награду. И нису их добили и неће их добити. Неки, као што каже ауторка поменутог блога, због тога што је њихов рад „невидљив“. И ту сам сагласан и искрено, жао ми је због тога. Моја колегиница, биолог, из Школе „Дринка Павловић“ у Београду, без претеривања водећи је наставник биологије у Србији. Подигла је Стручни актив наставника биологије у Београду из практично ничега (а по узору на тај, настали су и у другим градовима) и иницирала је покретање Биолошког блога. Предложена је, мислим, прошле године и није постала „најбољи едукатор“. Није виђена на друштвеним мрежама, али је виђена у, чини ми се, свим другим активностима. Она је ПП презентацију заменила канапчетом на који штипаљкама качи фотографије и слике. Заиста генијално. 🙂 Но, оно што је најбитније, она је задужила наставу биологије овде код нас. И о томе се овде ради. И зато нисам сагласан са неким деловима текста.
✓✗◊★♪♫♠♣♥♦
У тексту који сам прочитао није ми се допало следеће:
Што се мене тиче, када би ми се хтело, нашла бих корелацију између мог предмета, ексера, шљиве, стратуса и кумулуса. Повежем два, три предмета, направим двочас на два језика, пустим два видео-клипа, поделим два пута по 30 шарених листића, два групна рада, три у пару, и једно скајп укључење некога из Енглеске или Америке (стицајем неких околности, то могу да обезбедим за пет минута). Не само угледни, него и огледни час би испао. Не би ми требало више од три сата припреме.
Ово звучи као да свако може да направи неку лудорију и да то претвори у сјајан час. У реду, прихватам. Питање је – а што онда то не раде? Зашто многи наставници сматрају да је ПП презентација огледни час или (монолошка) прича о некој занимљивој теми? Знам наставнике којима је то редован део сваког часа. Хајде нећемо о огледном часу. Зашто је добар део наставе у Србији екс катедра? Нико ме неће убедити да наставник не може да направи квиз без ичега. Ја то радио, сећам се, са најобичнијом зеленом таблом и кредом, а радионице исто тако и са папирима из обичне свеске. Шарени папирићи потпуно непотребни, а час супер занимљив и мотивишући. И зашто неће ни то? Ево, одговорићу вам ја. Зато што неће да утроше тих (процењених) три сата припреме. Зато што неће да раде неки пројекат, неће да буду иновативни, неће да заинтересују ђаке и неће да користе ИКТ. Знам и наставнике који неће да раде ни свој посао, па ни један поменути час недељно допунске или додатне. Речју, неће да се труде. А зашто неће, то ме заиста не занима и то је њихов проблем. Али ја имам проблем са тим када се минимализује рад оних који хоће.
✓✗◊★♪♫♠♣♥♦
Такође ми се није допало:
Уз образложени предлог би требало да напишем све семинаре којима су присуствовали, објављене научне радове, презентације примера добре праксе, а они се нигде не гурају да свој рад презентују.
Добро, ови други се гурају. Али хајде да окренемо и други образ. Ти људи који се „гурају“ и те како утичу на рад својих колега. Знам много примера где моје колегинице деле презентације и припреме (на које су утрошиле ко зна колико времена) са својим струковним колегама. И те друге колеге су добиле презентације на готово, а њихови ђаци су можда добили квалитетнију наставу. Ако тако гледамо, учионица тих колегиница умножила се вишеструко. Њихов рад је сада значајан за много ђака и ван школе у којој раде. То „гурање“ некако постаде трпељивије, зар не? 🙂 А знам и контрапримере. Када сам ономад делио школска такмичења са колегама, тако да они нису морали да их праве, те изгубе не три, већ дванаест сати, неки од њих комотно су ме прозивали да су тестови овакви, а ја онакав. При томе, ама баш никоме од њих ни на крај памети није пало да покаже како тест заиста и треба да изгледа. 🙂 Али, да не кукам. Оно што јесте важно је да је то „гурање“ можда неки помак напред не само за тог наставника који се гура. И то треба ценити, зар не? И можда је некаква награда заиста решење.
✓✗◊★♪♫♠♣♥♦
Награђивање има својих мањкавости и ауторка блога их је уочила и сагласан сам, ту нема спора. Није све у ИКТ-у и нико не каже да ће ИКТ и новотарије дати боље резултате. Није гаранција ни да ће добри стари „старински начин“, који се у тексту потенцира, дати добре резултате. Али и једни и други могу да направе разлику (и то не само у својој учионици) и добре примере треба препознати и зашто да не, наградити. Јер ти људи раде и за своје колеге и за ђаке тих својих колега, а сигуран сам и да су некима (ако не и многима) инспирација. Мени сигурно јесу и зато ми и не смета да их зову најбољима. Што се мене тиче, свакоме од њих признајем да је бољи од мене (неке знам и лично, тако да сам заиста уверен у то). Камо среће да је више оваквих награђивања и то таквих да људи имају сатисфакцију, па зашто да не и материјалну. Не би шкодило. 🙂
✓✗◊★♪♫♠♣♥♦
И – без бриге, попут ауторке блога, ни ја ту престижну награду никад нећу добити (са тим да заправо и не смем да тврдим да је она неће добити, баш као што не смем да тврдим за било кога другог), тако да ни код мене нема сукоба интереса. У ствари, толики сам Нарцис да ми недостатак награде не ремети ништа. 🙂 И за крај да пожелим успех свима који конкуришу за нови круг наједукатора. Навијам за вас. 🙂
Из пера једног наставника 