Лако Је Критиковати 199

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мува II (The Fly II 1989) је наставак култног филма снимљеног три године раније. Ерик Столц је син научника из претходног наставка Џефа Голдблума и од њега је наследио брилијантан ум, али и хромозоме муве које је овај током петљања са телепортацијом несрећним случајем стекао. Ериково развиће се зато одвија необично брзо и другачије но код осталих људи и тим научника, на челу са злим Лијем Ричардсоном, који гаји Ерика у научној установи, очекује да ће гени муве преовладати. Оно што они не знају је да ће се њихово истраживање окренути против њих.

Критички осврт: Специјални ефекти који на почетку приказују рађање бебе у некој врсти чауре стварно су добри, чак импресивни. И остали специјални ефекти у филму нису лоши, али сама прича не би могла да прође са том описном оценом. Режисер Крис Валас није померио причу у односу на први део ни у ком смеру, нити ју је унапредио, нити уозбиљио. Заправо, радња је једна равна линија, макар до половине филма. Хорор који започиње у другој половини потпуно је разочаравајући, неспретан и нестрашан и наместо да поправи ствар, још више је погоршао.

Дафни Зунига и Ерик су добро одабрани, не само зато што су лепушкасти, него су успели да дочарају сензибилитет и харизму коју су имали њихови претходници Џеф и Џина Дејвис (Дафни је ипак било лакше).

Едукативни моменат: Ли је на крају осетио несрећну судбину својих експерименталних субјеката. Порука би била да не радимо другима оно што не бисмо желели да други раде нама.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Изабери или умри (Choose or Die 2022) је хорор у чијем је фокусу видео-игрица из осамдесетих која је некако завршила у модернијим временима. Заинтересовани играчи су се ипак нашли, али су и врло брзо зажалили. Игрица је постала део реалности и показала се погубном за људе око њих и њих саме.

Критички осврт: Видео-игра која постаје део реалности заиста није новитет у хорорима и већ у осамдесетим је та идеја пласирана. У овом филму видео-игра нуди крваве изборе, што такође није новина, а пример је „Петља“ из 2016. Но, филм не мора нужно да буде иновативан да би био добар, а овај је такав једним делом. Има своје успоне и падове, па је тако јачи пад када су Иола Еванс и Ејса Батерфилд у базену. Сасвим је нејасно шта се хтело постићи тиме, а избор који је стављен пред Иолу је бесмислен јер је требало да бира између живог Ејсе и свог филмског брата који је (давно) покојан. Успон у филму одмах долази након тога када се Иола и Ејса возе колима, па је то приказано у аркадној игрици што је добра форица. Свеукупно филм је више у успону него у паду, али некако није успео да се попне више од осредњег хорора можда и зато што је режисер Тоби Микинс губио фокус, односно није био доследан ни у радњи, ни у жанру. Филм је динамичан и држи пажњу, има добрих момената и неких финих, али неразрађених идеја, те нећете изгубити ако га погледате. Нећете много ни добити.

Едукативни моменат: Порука овог филма је код нас позната изрека: „Док једном не смркне, другом не сване“. Пошто сам биолог, таман да искористим ову народну изреку на примеру из еволуције. Наиме, изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Све се променило када су диносауруси нестали са планете јер су се сисарима указале нове, сада слободне еколошке нише. О томе следећи занимљиви текст:

Национална географија: Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике (15.12.2018)

Оцена наставника:

(мање-више објективна)

Спуштање (The Descent 2005) је британски хорор о шест пријатељица које су се запутиле у авантуру истраживања још увек неоткривене пећине. Тамо ће пронаћи „ужас из дубине“ како су код нас назвали овај филм.

Критички осврт: Режисер Нил Маршал је пун изненађења. Он прави сцене које ће вас тргунути, као у другим хорорима, али овде су често врло ненадане и што је битније – дозиране. Но, осим у детаљима, он прави и изненадне мешавине сна и јаве, преокрете у односима и судбинама ликова и у првих пола сата је преокренуо и поджанр хорора. Ако нисте претходно гледали трејлер, Нил ће вас навести да помислите да је то оноземаљски хорор, тим пре што је Шона Макдоналд на почетку филма изгубила филмског мужа и кћерку. Ако бисмо гледали детаље, Нил као да наводи и да би хорор могао бити у вези некаквог култа или бигфута. Но, тада се хорор фокусира на пећину и постало је јасно да шта год треба да се деси, десиће се ту. Нил је показао изузетну умешност у режији и сцене у мрачној пећини уопште нису ни мрачне, ни напорне, напротив – врло су ефектне. Осветљења има сасвим довољно да може да се види, а да се истовремено дочара и амбијент. Да би све зачинио унео је и природне препреке, узане пролазе, литице и поноре и савладавање свега тога стварно је узбудљиво. И хорор део је прилично узбудљив, мада бића из пећине нису претерано маштовито осмишљена, а и нејасно је на који начин се оријентишу. Некако ме није убедило то да користе звук или ехолокацију, мада је јасно да морају бити слепа. Оно што је још неубедљиво је дубока бара крви. Општих места има, попут оног када је Натали Мендоза случајно и у страсти борбе пробола Алекс Рид кроз врат.

Ипак, сви ти тањи делови приче су опростиви, али акциони делови, којих такође има, баш и нису. Добро их је замислио, као и аутфит протагонисткиња који подсећа на исти појединих суперхероина, али реализација није сасвим стамена. Не изгледа импресивно, чак је помало и треши и доста ту има некаквог нејасног превртања. Свакако јесте добра ствар коју је Нил урадио то што је узео шест врло карактеристичних и карактерних глумица, тако да их је лако разликовати у свем том мраку и по физиономији и по нарави. Упечатљива је сцена када Шона проналази спас пентрајући се преко свих оних костију и ту вероватно има неке симболике. Међутим, још је упечатљивија последња сцена (коју су Амери избацили прибојавајући се да је сувише депресивна) када схватамо да Шона у ствари није успела да побегне даље од сопственог сна.

Едукативни моменат: Оливер Милберн је рекао да треба да волимо сваки дан. И то је један добар поглед на живот и како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Спуштање: део други (The Descent: Part 2 2009) је наставак претходног филма. Спасиоци су дошли да траже шест жена које су нестале у пећини и њихова дводневна потрага је била неуспешна. Тада је пронађена једна од њих Шона Макдоналд, али она има амнезију. Полиција ју је повела са собом у јаму како би освежила памћење и упутила их до преосталих пет. Показаће се да ће спасилачкој екипи бити потребно спасавање.

Критички осврт: Ликови у овом филму су добро одабраних карактера и добро су дочарани, али не и односи између њих, конкретно хијерархија, па је у једном тренутку ауторитет Гавин Одерлихи, а у другом Даглас Хоџ. Но, то је миноран проблем. Овде је већи проблем логика самих сцена. Оно што је режисер претходног наставка Нил Маршал урадио маестрално, а то је коришћење светлости у пећини, овај режисер Џон Харис је потпуно омануо. Погибије су такође лоше изведене, крв очигледно није крв и све то изгледа врло треши. Са друге стране, сцене јесу страшне, али са шишмиш-људима и релативно мрачним и клаустрофобичним простором тешко је да хорор омане. Сама поставка филма не изгледа у реду јер шериф Гавин и његова полицајка Кристен Камингс, крајње необучени за претраге у пећинама, крећу са екипом и са једином преживелом Шоном управо у пећину. При томе, Шона је видно трауматизована (има амнезију, чак) и врло могући кривац за нестанак њених пет другарица, да не кажем осумњичена, те њено учешће у акцији не само да није у складу са процедуром, већ ни са здравом памети. Кад сам већ код здраве памети, колико човек мора да буде глуп да би се у пећини, где вребају чудовишта и где су све уски пролази и велики понори, лисицама везао за Шону? То је ипак урадио Гавин, али је зато његова погибија била врло ефектна, нема шта. Последња сцена није ефектна. Она је опште место без покрића, исфорсирана да би наставак заличио на доказано добри оригинал. Ипак, по квалитету ни налик му није.

Едукативни моменат: Шона и Натали Мендоза су на крају опростиле једна другој и чак спасиле једна другу у неком тренутку. Њих је удружила несрећа, али свеједно, праштање је племенита ствар и треба је пружити другима јер ако злопамтимо то ће нас изједати попут чудовишта из пећине, па можда чак и претворити у њих (што се у првом делу и десило са Шоном).

Оцена наставника:

(објективна)

Вормвуд: Апокалипса (Wyrmwood: Apocalypse 2021) је наставак филма из 2014. о зомбијима који пустоше Аустралију. У постапокалиптичном свету живи војник Лук Мекензи који хвата људе, зомбије и хибриде једних и других за потребе војске у бункеру. Он се нада да они праве лек у својој скривеној лабораторији, али када буде сазнао шта заправо раде то му се неће допасти.

Критички осврт: Николас Бошир има тик са руком нешто сведенији, али суштински исти оном који је имао и Брус Кејмпбел у „Злим мртвацима“ из 1987. „Мртваци“ су били треш, а такав је некакав и овај филм, али режисер Кија Роуч-Тарнер некако успева да буде уједно и добар. Сличне трикове је користио и код оригинала. Подозревам да је овде користио мотиве из других филмова, па је Лук разапет на дрво попут Арнолда Шварценегера у „Конану“, а онда је извео билдерску фору и свака част на томе. Да ли је заиста Кија користио мотиве из других филмова или није – не знам, али сцене јесу ефектне, а акција је баш динамична. При томе је ликове стављао у наизглед безизлазне ситуације и сасвим довољно изазова пред њих, а ти изазови чак нису ни били зомбији, већ војска. Ни прича није лоша, мада су мотиви ликова повремено нејасни, тим пре што се мењају у току радње, посебно Лукови.

Едукативни моменат: На почетку филма Лук је лоше делао и узроковао смрт многих из незнања. Ми нећемо бити толико екстремни, али свакако можемо много штете нанети ако знања немамо. Незнање је скупље од знања, заправо.

Оцена наставника:

(јака)

Свет се завршава у кампу З (World Ends at Camp Z 2021) је још један филм о зомбијима који нападају младеж док је боравила у кампу. Разлог њиховог боравка није била забава, већ посао: богати Мајкл Чемерис је одлучио да купи тај део природе. Но, некако му се није дало да посао и финишира.

Критички осврт: Лоша глума, исти такви дијалози и досадна дешавања, то би биле најважније карактеристике овог филма. Једино што је лепо у овом филму је камп и човек заиста да пожели да проведе викенд тамо. Углавном, до половине филма смо гледали како се успостављају некакви односи између ликова, а онда је започела зомби апокалипса. Ни једно ни друго није било инспиративно. Прво, ликови су стереотипи и потпуно бледи и незанимљиви, а друго зомбији нису страшни и сцене нису узбудљиве, нити су уверљиве. До краја се није разрешило ко је ставио маску злосрећном Артуру Бусијересу Галанту и правио чудне култне олтаре у шуми и какве везе то сада има са зомбијима, или се то ипак разрешило, само што сам превидео јер овакав филм баш не окупира сву могућу пажњу.

Едукативни моменат: Ен-Каролин Бинет је рекла свом дечку Мајклу да је најбоља ствар коју може да учини за камп да не чини ништа. И била је у праву и некад је нечињење свакако боље од било каквог чињења. Рецимо, ако постоји интенција да се направи рудник са застарелом технологијом која ће уништити природна богатства, свакако је боље не направити га. Или, још један пример. Ако има могућности и довољно новца да се направи овакав филм, боље је не направити га. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Мајка (Umma 2022) је прича о мајци Сандри Оу и кћерки Фивел Стјуарт које живе на ранчу без струје и технологије. Сандра верује да су срећне и да треба да развијају свој бизнис са пчелама, али Фивел има другачије планове за своју будућност. Њихов устаљени живот ће се променити када Сандру посети њен ујак Том Ји из Кореје и саопшти јој значајне вести. Наиме, њена мајка је умрла и од ње се очекује да је достојно испрати на онај свет. Проблем је у томе што старамајка не жели да оде. 🙂

Критички осврт: Радња се необично споро развија, али некако није досадно. Режисерка Ајрис Шим је јако добро дочарала атмосферу, те је тако градила сцене да оне увек имају неки подтекст који много говори о односима између ликова, као и њиховим карактерима. Многи родитељи се труде да не личе на своје родитеље у односу према деци, мада се то неминовно дешава и такву животну ситуацију Ајрис је екстремизовала у нешто мекшој хорор причи (мекшој у односу на оно шта Азијати могу да ураде са овим жанром). При томе је користила духове, што је чест мотив источњачких хорора и то је врло добро уклопила. Не и одлично јер је уплела изгледа и мало њихове митологије (или макар јапанске) и употребила кицуне, лисицу са много репова. Мало знам о томе, али кицуне би требало да буде месенџер између овоземаљског и света духова, тако да јесте правилно употребљена, али њена сврха у филму није јасна. Уз то, недовољно добро је анимирана и то се баш види. Крај филма је антиклимактичан, благ и неуверљив, те превише вуче на патетични Холивуд. Остаје готово бљутав укус након овог филма и једна врло добра идеја није добро и реализована, као да Ајрис није имала довољно снаге да је изнесе до краја.

Глумци су одлично урадили свој део посла, посебно Сандра.

Едукативни моменат: Сандра је схватила да је њена филмска мајка Мива Алана Ли имала тежак живот у иностранству, али због тога није желела да буде жртва и у праву је. Када блиски људи нису задовољни треба да их разумемо и да им помогнемо, али никако да трпимо због тога.

Оцена наставника:

(до пред крај филма била би четворка)

Икс (X 2022) је слешер који се дешава на једном осамљеном имању које је мала група порно филмаџија закупила да сними филм.

Критички осврт: Увод је уједно и тизер и то је врло мудро одрађено, таман довољно да привуче пажњу. И филм је одржао пажњу пре свега због свог ведрог духа и хумора који није баш чест у слешерима. Тема је интригантна јер је овде пустоловина порно групе и режисер Ти Вест је ту доста добро балансирао и одржавао је тај „кинки вајб“, али није прешао границу доброг укуса или је макар није прешао превише. Иначе ми се његова режија допала и то не само у хорор моментима, иако се он испраксовао за тај жанр. Очигледно Ти зна да је добар у свом послу, па се малко и разметао. Сцена са Мијом Гот и алигатором управо то и доказује и баш је ефектна, а добрих сцена има још. Но, да се вратим на Тијеву идеју да сними „кинки филм“ у хорор филму и чини ми се да ју је добро пласирао баш због тога што ју је представио из сасвим друге перспективе. Он није посезао за патетиком, емпатијом или моралним недоумицама, већ је кроз прилично добро написане дијалоге ликова провукао поруку да ти људи имају другачији поглед не само на секс, већ на живот уопште. У контрапункту са паром стараца који је изнајмио кућицу порно дружини, а који је немоћан да оствари физички контакт, све је то још ефектније пласирано. Такође ми се допада што је Ти сваки детаљ у филму поставио са разлогом, те је на крају заокружио причу и добио један ванредно добар хорор. Убиства нису маштовита као у сличним филмовима, али на њима и није акценат, ма колико то чудно изгледало у једном слешеру.

Едукативни моменат: Мија је имала мото да одбија да живи живот какав не заслужује. Ја бих подржао и додао да се свакако вреди потрудити да добијемо живот какав заслужујемо.

Оцена наставника:

(заиста може)

Свини Тод: Демонски берберин из улице Флит (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street 2007) је хорор снимљен по истоименом мјузиклу Стивена Сондхајма и Хјуа Вилера из 1979. награђеном престижном наградом Тони за позоришну уметност у Америци. Сам филм је такође вишеструко награђен разним наградама, али је Оскара добио само за сценографију. Главни протагониста је лондонски берберин Џони Деп који се 1846. вратио у свој родни град из петнаестогодишњег изгнанства у које га је бацио главни судија Алан Рикман како би се докопао његове жене Лоре Мишел Кели. Џони је у приземљу свог стана срео неуспешну пекарку Хелену Бонам Картер која му је открила да се Лора отровала. Џони је одлучио да се освети користећи своје оруђе бритву као – оружје. Пошто није било баш тако једноставно да дође до судије, чекајући погодан тренутак започео је своју праксу, али и крвави и морбидни бизнис са Хеленом.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон као да је преселио поставу из серијала о Харију Потеру у овај филм (Тимоти Спол, Хелена и Алан), а чак се и водећи протагониста Џони појављује у неком каснијем наставку ове саге (која се сада зове „Фантастичне звери“). Ипак, филм нема магију и не бави се тиме. Он је потпуно бертоновски и манир је више него препознатљива мрачна готика. Ово је тужна прича више него хорор, а мјузикл је од оне врсте где сви нешто певуше и мелодија се практично не разликује од почетка до краја филма. Зачуђујуће, али у овом филму то некако није напорно. Као што ни шљиштање крви на све стране не изгледа треши као у неким другим филмовима.

Иако су глумци одабрани, некако ме нису оборили с ногу својом глумом, али Џонијев изглед је зато безмало маестралан. Допада ми се крај и он је потпуни преокрет. Заправо он јесте на неки начин поетска правда, али је опет сасвим трагичан. Свеукупно, ово је једна добра несрећна љубавна прича.

Едукативни моменат: Џони је толико био заокупљен осветом да није приметио да је вољена жена Лора жива, нити је препознао своју кћерку Џејн Вајзенер. Када смо посвећени лошим циљевима, сва је прилика да ћемо пропустити добре ствари.

Оцена наставника:

(стамена)

Серија несрећних догађаја Лемонија Сникета (Lemony Snicket’s A Series of Unfortunate Events 2004) је филм рађен према истоименој трилогији књига писца из наслова. Лијам Ејкен и Емили Браунинг су сирочићи који су остали без родитеља јер су они погинули у пожару. Бригу о њима преузео је даљи рођак Џим Кери, гроф и неталентовани глумац, који има зле планове. Деца морају да се спасу од њега, али то није лак задатак јер их он увек пронађе и увек у некој новој улози.

Критички осврт: Нарација и дијалози су одлични. Одлична је и глума. Џим је сјајан као и увек, шармантан и духовит, а грофовски изглед је сасвим свеж и добро му стоји. Нови изазов је био и тај што је његов лик глумац и треба да глуми друге ликове у које се прерушава, а да опет остане препознатљив. Режисер Бред Силберлинг је правио неку врсту лепо дизајниране готике у свакој сцени и одговарајућем амбијенту и све време сам очекивао да ће однекуд да искочи Џони Деп као Маказоруки или Чарли. Ипак, Бред је пуштао и машти на вољу и уз костиме старе више од сто година и исте такве телескопе, комбиновао је фрижидер и врло модерну кухињу. Доба у којем се дешава радња је неодредиво, али свакако има свој шарм. Цео филм има шарм и необичну, али и дирљиву причу, лишену патетике што посебно ценим.

Едукативни моменат: Наратор је на крају филма рекао да је ово била прича о Бодлеровима, чија је одлика да верују да увек има нешто: нешто што треба изумити, нешто да се прочита или нешто да се загризе. И нешто да се уради да се начини уточиште, како год малено било. Можда нам је наратор поручио да ценимо то нешто што имамо јер, уз довољно умешности, од тог нечег можемо направити много шта.

Оцена наставника:

(јака)

Лако Је Критиковати 198

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Амитивилски ужас (The Amityville Horror 2005) је римејк истоименог филма из 1979. Рајан Ренолдс и Мелиса Џорџ и њено троје деце су се уселили у нову кућу. Кућу су добили врло повољно јер се годину дана раније у њој десио масакр, а испоставиће се да прети да се деси наново. Наиме, кућа је уклета и злодуси из ње опседају станаре, а посебан утицај имају на Рајана који постаје агресиван и убилачки настројен.

Критички осврт: Морам да похвалим глуму у овом филму, посебно Рајанову, али су и клинци били сјајни. Чак и најмлађа клинка, што не чуди јер ће касније израсти у диву Клои Грејс Морец. Међутим, ништа друго у овом филму не бих похвалио. Ово је сасвим осредњи хорор без трунке оригиналности, који није унапредио поджанр у којем је рађен ни за онолико колико амеба прође лажним ножицама.

Едукативни моменат: Мелиса је предложила Рајану да напусте кућу када су узнемиравајуће ствари почеле да се дешавају, а он јој је одговорио да ће их проблеми пратити где год да су. И ту је у праву, али проблеми нису потицали од особа већ од окружења. Ако је окружење нездраво и лоше утиче на нас, треба га променити.

Оцена наставника:

(објективна)

Брод духова (Ghost Ship 2002) је филм о посади поморског тегљача коју предводи капетан Габријел Берн. Габријел и његови људи су добили понуду од Дезмонда Харингтона, пилота за метеоролошке патроле, да истраже прекоокеански луксузни брод који је изгубљен још од 1962. Током једне од својих патрола, Дезмонд је угледао тај брод и одвео је посаду до њега. Они су заинтересовани јер према поморским законима брод који се нашао у међународним водама и све што се на њему налази припада ономе ко га нађе. На броду ће пронаћи огромно богатство, али и духове његових путника.

Критички осврт: Прва сцена у овом филму је невероватно ефектна, иако је у питању застрашујући масакр. У тој сцени је све уклопљено, укључујући и музику, те режисер Стив Бек свакако има разлога да буде поносан на тај део. Надаље као да није био у питању исти човек и режија је врло трапава. Стив је ту изгледа желео да измиксује више (под)жанрова, па тако имамо крими причу, акцију и хорор, али та мешавина није успела. Посебно је проблематичан хорор који то није, а није ни страшан, ни узбудљив. Прави пример је изгинуће Карла Ербана које је замишљено као застрашујуће, али је некако прошло благо. Ни остале погибије нису значајније допринеле, са тим да макар две нисмо ни пропратили. Највећи проблем у овој причи је што је готово од почетка било јасно ко је мастермајнд читавог овог замешатељства, тако да је мистерија потпуно пропала. Крај је сасвим опште место, а није да их није било ни током филма. Мотивација ликова није увек најјаснија (чак ни мотивација духова), а међусобни односи нису разрађени и ми тек на крају видимо да је Рон Елдард заљубљен у Џулијану Маргулис иако пре тога се то није дало ни наслутити. Неке сцене нису најјасније, посебно она када двојица убијају девојчицу Емили Браунинг. Да ли је то заиста било потребно? Много тога овде није било потребно, рекао бих, а оно што је било потребно није унесено. И то је штета. 

Едукативни моменат: Послуга прекоокеанског брода је желела да се докопа злата и због тога је побила све путнике, капетана и његову свиту. На крају нису добили злато, већ су у двострукој игри и сами били убијени. Ако смо у друштву које је лоше према другима, морамо да очекујемо да ће у неком тренутку бити лоше и према нама. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Дух ајкула (Ghost Shark 2013) је филм о ајкули коју су убили обесни рибари, па је њено тело завршило у пећини са магичним својствима. Та пећина је претворила ајкулу у духа који је и даље опасан по мештане варошице у чијој близини се налази. Заправо, још је опаснији јер може да се појави из било какве воде, а не само из мора. Изгледа да је само неколико младих прокљувило о чему се ту ради и трагају за начином како да зауставе крвожедног духа.

Критички осврт: Хајде да кажемо да почетак има неког смисла и да је ајкула постала дух у некој древној пећини са магијским симболима. Додуше, и ово што сам написао нема много смисла, али оно тек што је уследило нема уопште. Ајкула напада из водоводних цеви, базена, кофе са водом, чак и пуне чаше и такав филм неминовно мора да буде треши. На крају крајева, зашто се онда није појављивала у сваком човеку јер је људско тело сачињено из 60-65% воде? На примеру злосрећног Мајкла Витенера видели смо да може да уђе у тело и располути га изнутра. То убиство није баш праћено логичним специјалним ефектима, кад сам код тога.

Са друге стране, специјални ефекти су мудро коришћени тако да се најчешће не види колико заиста јесу лоши. Глума, пак, није лоша и прича има неки свој ток. Свакако да је оно што највише смета овом филму идеја која је потпуно сулуда и неозбиљна, али има и сцена које немају много смисла ни ван ајкулиних напада. Рецимо, троје младих долази до експлозива уз једно пробијање оградице колима, лупање стакла на комбију и за мање од тридесет секунди. При томе никоме није пало на памет да експлозив закључа у неку пригодну и по могућству војну институцију и да постави чувара. Заправо, од тог тренутка оцена стрмоглаво пада са стабилне двојке на стаменог кеца јер тек следе небулозне сцене када ајкула намерно гаси фитиљ динамита и успут пада са неба, да би у залогају прогутала Ричарда Мола и нестала у барици. Онда је искакала одасвуд. Но, падала је киша, па је то ваљда било у реду. 🙂

Едукативни моменат: Духови ајкуле заправо постоје – то је енглески назив за малу групу риба са хрскавичавим скелетом коју зовемо химере (ред Chimaeriformes). Оне су заиста сродне ајкулама и попут њих немају рибљи мехур.

Оцена наставника:

(може на два)

Кућа од воска (House of Wax 2005) је римејк (а заправо није) истоименог филма из 1953, који је и сам римејк филма „Мистерија музеја воштаних фигура“ из 1933. Шесторо младих из варошице запутило се у велики град како би гледали дуго очекивану утакмицу. Успут им се десила мистериозна незгода са једним колима, те док се остатак друшта другим колима одвезао на утакмицу, Џаред Падалеки и Елиша Катберт су свратили до оближње варошице да купе покидани део. У варошици ће пронаћи врло интересантан музеј воштаних фигура, али ће открити да је заправо читава варош један морбидан музеј.

Критички осврт: Ово је технички добро урађен хорор, са врло интересантним идејама у појединим сценама. Неке цаке су и предвидљиве, па је било јасно шта је жена која вири иза завесе или да ће Џон Абрахамс пронаћи Џареда у музеју воштаних фигура. Оно што квари овај филм су Роберт Ричард и Парис Хилтон, не зато што су лоши (мада глума у оваквим филмовима није претерано захтевна). Буквално су ту само да буду месо за клање и то у слешерима није толики проблем, али њихова убиства одударају од тока приче и њеног сензибилитета и заиста штрче. Донекле и обесмишљавају заплет јер их је Сем Харкес лагано убио док су камповали, те је питање зашто то није учинио уз помоћ свог филмског брата Брајана Ван Холта док су свих шесторо заједно спавали у шаторима ноћ пре тога. Свакако су Роберт и Парис вишак у причи и њихове улоге немају јаче оправдање, а и њихов лични проблем, у једном тренутку потенциран, остао је неиспричан.

Са друге стране филмски брат и сестра Елиша и Чад Мајкл Мари су добро спарени у контрапункту са такође филмским близанцима Семом и Брајаном, мада је изгледа режисер Жауме Колет Сера мало претерао са референцирањем на сијамске близанце (позива се на то у неколико сцена, укључујући и Семову погибију). Но, не могу да кажем, свеукупно је направио слешер који одскаче од просека.

Едукативни моменат: Кућа од воска коју су направила браћа се буквално истопила у пламену, без обзира што је била импресивно здање. То здање можемо посматрати као систем који не почива на правим вредностима (конкретно кућа од воска је уништила много живота) и такав систем кад-тад мора да се уруши.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Празан човек (The Empty Man 2020) је филм базиран на стрипу истог назива аутора Калена Бана и Ванесе Р. дел Реј. Прича прати Џејмс Беџ Дејл, бившег полицајца, који је у потрази за несталом девојком Сашом Фроловом и та истрага ће га одвести до врло агресивне секте.

Критички осврт: Морам да признам да овај филм има врло изненађујући увод који траје нешто преко двадесет минута (додуше и сам филм траје преко два сата). Ако се по јутру дан познаје, очекивао сам да ће ово бити добар филм, тим пре што главну ролу носи харизматични Џејмс, који и јесте и није у најбољим годинама. Врло брзо је Емптимен прешао у Кендимена, али се филм и даље држао на занимљивим стазама. Филм заправо често скреће сензибилитет и некако нисам био сигуран шта (ћу) да гледам; најпре сам помислио да ће то бити класичан хорор који се дешава младима на камповању у забаченим крајевима, да би после увода заличио на класичан градски слешер, те смо дошли до необичног споја кримића и секташења. Крај је прилично добро замишљен, мада има предвидљивих момената попут умешаности млађахне и занимљиве Саше. Режисер Дејвид Прајор се одлучио да завршницу учини уметничком, али се бојим да је малко скренуо у дубиозу. Можда је крими део могао да се направи мало випреније, али свеукупно заиста није лоше, свакако другачије и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Џејмс је истраживао случај нестале девојке Саше, али се испоставило да је много више открио о себи самом. То је још једна добра страна истраживања, што, иако се бавимо неком другом проблематиком, сазнајемо много о својим интересовањима, способностима и карактеру.

Оцена наставника:

(богами јака)

Ана и апокалипса (Anna and the Apocalypse 2017) је мјузикл о групи клинаца који покушавају да преживе у свету окупираном зомбијима.

Критички осврт: Наравно да је смешно што је ово зомби мјузикл, али је иначе филм смешан и због много добрих фора. Британци имају тај необични монтипајтоновски хумор и када успеју да га искористе то је заиста добра ствар. Како се радња развија и апокалипса узима свој данак, тако филм мења темпо у страшнију и тужнију варијанту и протагонисти се суочавају са личним губицима. Режисер Џон Макфејл је сасвим добро примењивао оно наставничко да док се шалимо, онда се шалимо, а када радимо онда смо озбиљни. На крају дана, филм и јесте о школарцима. И ово је један добар филм који говори и о одрастању. 

Музичке нумере можда нису баш музика коју слушам, мада је у питању сасвим певљив поп, ведар и мелодичан.

Едукативни моменат: Једну лепу поруку је Ела Хант отпевала у последњој песми, а то је да докле год дише, док је жива, биће и наде и она ће веровати. Другим речима, ма колико год да нас лоше задеси, не треба одустајати од живота и наде да ће бити боље.

Оцена наставника:

(минус, али ипак пет)

Месечев пад (Moonfall 2022) је један од најскупљих филмова независне продукције свих времена (буџет је износио између 138 и 146 милиона долара). Ванземаљски ентитет је запосео Месец, за који се испоставило да није природан сателит, те је скренуо његову путању ка Земљи. Циљ је да се уништи човечанство, али ће троје људи Хали Бери, Патрик Вилсон и Џон Бредли стати у његову одбрану.

Критички осврт: Режисер Роланд Емерих воли те апокалиптичне филмове и све их прави на сличан начин, тако да је и овај филм у сличном маниру као „Дан независности“. Сви елементи су ту: разметање специјалним ефектима, грандомазне идеје уништења, танка прича са лаким, готово наивним решењима, патетични моменти истих таквих ликова који постају хероји нације и света и неизоставна општа места. Недостаје само светлосни сноп ка небу, али да је било прилика верујем да би Роланд употребио и то. У финишу се дешава лудило и на Земљи и на Месецу, што са апокалипсом, што са јурњавом колима, што са ванземаљцима. Просто нисам сигуран да жив човек све то може пропратитити. 🙂 Филм јесте забаван и (пре)динамичан са интересантном идејом и врло симпатичним главним протагонистима Патриком и Џоном који као пар неодољиво подсећају на исти у „Близанцима“ из 1988. И цео филм је симпатичан, далеко више од поменутог „Дана независности“ и шаље неке добре поруке, попут оне да и наизглед безнадежни ликови попут Џона могу да ураде велике ствари. Симпатичан је и моменат када је Џон организовао састанак фрикова да размисле о спасавању света. 🙂

Едукативни моменат: Када је Џон рекао својој филмској мами да је нико, она му је одговорила да је за њу он неко. Увек смо тај неко за некога и то треба увек да имамо на уму.

Оцена наставника:

(скроз поклоњена)

Велики подухват (Moonshot 2022) је прича која прати просечног момка Кола Спрауса са натпросечном амбицијом да оде на Марс. Наиме, милијардер Зак Браф је омогућио талентованима и богатима да колонизују ту планету, а Кол не припада ниједној од те две групације. Зато је прибегао једином решењу: да буде слепи путник у ракети која путује на Марс. У томе ће му невољно помоћи Лана Кондор која невољно и путује, а само зато што жели да буде са својим дечком Мејсоном Гудингом који је већ на црвеној планети.

Критички осврт: Морам да признам да је Кол заиста добро урадио улогу, бескрајно је био шармантан и интересантан, али чини ми се улудо. Филм је сасвим осредњи са или већ виђеним или врло наивним моментима. Међутим, слатко је, нежно, без много трзавица, баш за опуштање, зачињено са мало хумора и пристојним дијалозима.

Едукативни моменат: Лана је рекла Колу како је он већ остварио свој сан да на свемирском броду обиђе свемир. Тај свемирски брод је Земља и ми за милијарду година не можемо да направимо ништа слично њој. На крају се запитала шта ми можемо да остваримо на неком другом месту што не можемо на Земљи? Другим речима, треба више да ценимо оно што имамо, а имамо нешто заиста изузетно.

Оцена наставника:

(на три или три на  четири)

Изгубљени град (The Lost City 2022) је авантуристичка комедија о списатељици Сандри Булок која је незадовољна својим лаганим љубавним романима, али свеједно промовише књигу заједно са моделом са њених корица Ченингом Тејтумом. Већ током прве промоције отео ју је ексцентрични и опасни милионер Данијел Радклиф јер је увидео да она у својој књизи уме да растумачи древно писмо несталог народа. Сандра му је нада да ће умети да растумачи и древни текст који говори о томе где се крије ватрена круна давно умрле краљице вулканског острва. Ченинг је кренуо за њима на острво да спаси Сандру уз помоћ свог тренера Бреда Пита. Ипак, мисија спасавања није била потпуно успешна и Сандра и Ченинг су се обрели у џунгли на острву док их јуре Данијелови бандити. Сва је прилика да ће Сандра сада окусити авантуру о којој је до тада само писала.

Критички осврт: Ово је сасвим солидна љубавна комедија са авантурицом која подсећа на оне које је имао Индијана Џоунс, али без превише изазова и са сасвим довољно хумора. Глумци су, очекивано, били одлични, а посебно ми се допао лик који је тумачио Ченинг баш због тога што је шепртља, а не набријан херој. То га је учинило сасвим животним и искреним.

Едукативни моменат: Данијел је веровао да је ватрена круна баснословно скупоцена, али се преварио. За древну краљицу она је то заиста и била, али не зато што је садржавала драгуље (јер није), већ зато што ју је њен вољени сачинио за њу. Многе вредности у животу не мере се новцем.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Мехур (The Bubble 2022) је тзв. мета-комедија о групи филмаџија који снимају шести наставак треши франшизе док наоколо дивља пандемија. Показаће се да ће и унутар сета почети дивљање. 🙂

Критички осврт: Филм је свакако забаван и растерећујући, али и прилично плитак. Режисер Џад Апатоу је хтео да се нашали на рачун Холивуда и пандемијске ситуације, али је закачио и религију, спорт и све чега је могао да се сети, али је то урадио карикирано, као када би весело друштво у кафићу исмевало неке друштвене појаве или професије. Нема ту ироније, нити неког виспренијег хумора и све личи на модернију верзију лаганих комедија осамдесетих. Неке форе су већ старе и познате, а неке прилично предвидљиве. Но, филм се колико-толико држи на окупу (додуше без јаче поруке), за разлику од филмске екипе коју глуме протагонисти.

Едукативни моменат: Киган-Мајкл Ки је рекао Карен Гилан да су проблеми прерушене поуке. Може и тако да се посматра. 🙂

Оцена наставника:

(објективно не може више)

Лако Је Критиковати 191

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Певајмо 2 (Sing 2 2021) је цртаћ и наставак истоименог филма из 2016. Режисер коала (глас је позајмио Метју Маконахи) је желео да направи мјузикл који ће се приказивати у познатим позориштима, али му критика није наклоњена. Ипак је скупио храбрости и са трупом отишао на аудицију код бескрупулозног поларног вука (Боби Канавале) и успео је да добије шансу, додуше уз обећање да ће се у представи појавити и чувени лав (Боно). Невоља је што је коала обећао да ће довести лава, иако га никад није упознао. Но, то је само један у низу проблема који ће кулминирати и претити не само да униште коалину каријеру, већ и живот.  

Критички осврт: Заиста леп цртаћ, са пресимпатичним ликовима (избор врста животиња је сјајан) и нежним емоцијама, а без патетике. Додатни плус је што овај мјузикл не смара дугачким песмама, а и саундтрек је сасвим добар.

Едукативни моменат: Када се коала пожалио овци (Џенифер Сондерс) како му је критичар рекла да није довољно добар, она му је одговорила да није важно шта непозната особа мисли, већ да ли он сам мисли да је довољно добар. Када је потврдио, саветовала га је да се онда бори за оно у шта верује. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао, ипак)

То је Флешбигл, Чарли Браун (It’s Flashbeagle, Charlie Brown 1984) је још један у низу цртаћа о дечаку из наслова и његовој дружини. Очигледна је пародија на тада актуелни „Флешденс“, али је у овом случају наместо Џенифер Билс краљица плеса заправо – Снупи.

Критички осврт: Цртаћ је неодољив, као и сваки из овог серијала, али је овде прича баш, баш разуђена. Цео део када су деца на журци једва се уклапа у остатак филмића, као део пазла који покушавамо на силу да уметнемо. Ипак, нумера са те журке „Луси каже“ је одлична.

Едукативни моменат: Чарлију се није допало што је његов пас необичан, али се његовој сестри Сали и те како допало и чак је захваљујући њему добила лепу оцену у школи. Оно што се нама не свиђа другима може да се свиђа, посебно ако су нечији карактер и интересовања у питању. Морамо бити толерантни.

Оцена наставника:

(повелики минус)

Кетвумен: гоњена (Catwoman: Hunted 2022) је цртаћ о суперхероини из наслова. Она се дрзнула да опљачка организацију Левијатан која контролише комплетно подземље света. Ипак, пре њих су је се дочепали Бетвумен и Интерпол и предложили јој погодбу да ће јој укинути све оптужбе по којима је терете разне државе због крађе, ако изиграва мамац како би се полиција домогла вођа Левијатана. Бетвумен је пристала, али у овој акцији није била само мамац већ врло активан учесник.

Критички осврт: Овај суперхеројски цртаћ је занимљив јер је урађен као аниме и прилично је добар што се тога тиче. Сцене су ефектне, али има претеривања у акцији, па је тако Кетвумен побегла из просторије где је била гомила криминалаца упереног оружја ка њој. И како се радња даље развија, пред Кетвумен и Бетвумен постављају се све већи изазови; вампири, чудовишта, демони, као да већ нису довољни мачеваоци и кримоси с пиштољима за две хероине које немају никаквих супермоћи. Ипак, акција је свакако узбудљива, а прича је добра, има некакав шмек старињских кримића у којима доминирају софистицирани крадљивци накита.

Едукативни моменат: Један зликовац је рекао Кетвумен како је учио борилачке вештине код ученика чувеног мајстора Шиве, на шта му је противница одговорила да је њу сама Шива обучавала. И он је већ знао да ће изгубити, а ми треба да знамо да је јако важно ко нам је ментор, односно од кога учимо.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Терминатор 2: Судњи дан (Terminator 2: Judgment Day 1991) је, очигледно, други наставак саге о терминатору, роботу дизајнираном да у будућности уништава људе. Роботи су измислили времеплов којим су послали у прошлост једног од њих Роберта Патрика како би убио вођу побуњеника док је још дете (Едварда Фелонга). Међутим, људи су послали свог репрограмираног робота Арнолда Шварценегера да спречи Роберта у његовој мисији. Дечакова мајка Линда Хамилтон има своју мисију, а то је да спречи такву будућност. И Арнолд ће ту одиграти кључну улогу за спас човечанства.

Критички осврт: Овај филм има много мана, почевши од саме приче која је парадоксална. Још у претходном делу су се будућност и прошлост толико повезале да сада, када се цела будућност променила, ништа од дешавања у два филма не би могло да се деси, укључујући и само постојање главног јунака Едварда. Такође, сцене су сувише погодне и некада не баш логичне, па Роберт не убија Линду и тера је да позове Едварда, иако он то може сам да учини тако што ће преузети њен облик. И како то да је на крају Линда слободна и није у затвору или лудници након свега што је урадила?

Но, ако занемаримо патетичне моменте када мали дечак губи своју велику играчку, оно што овај филм издваја и убраја у култне је сјајна акција, идеја за терминатора којег глуми Роберт (и физиономија је сасвим одговарајућа) и наравно, Арнолдове реплике које су постале антологијске.

Едукативни моменат: Лајтмотив у овом филму је да нема судбине осим оне коју сами створимо. И ту заиста има истине, под условом да смо ми ти који ће доносити одлуке и мислимо својом главом.
.

Оцена наставника:

(може чак и пет)

Успавана лепотица (Sleeping Beauty 2014) је екранизована добро позната бајка о принцези Грејс ван Дин, коју је проклела зла вила Оливија Д’Або, те је ова пала у столетни сан, као и читаво њено краљевство. Само пољубац момка чистог срца може да је ослободи клетве. Такав момак у суседном краљевству заиста постоји, иако није принц.

Критички осврт: Већ у првој сцени су се виделе две ствари. Прва је да су краљ Каспер ван Дин и краљица Катарина Оксенберг малко старији пар за бебу одојче. Није да замерам, али у тренутку снимања он је имао 46, а она 48 и то се види упркос шминки. За утеху, у филму после 15 година нису остарили ни дана. Каспер је пустио браду, али и даље је остао једнако млад или стар, како желите. Друга је да нико у овом филму неће бити номинован за Оскара за глумачко остварење, мада су старији (доста старији, очигледно) ипак колико-толико одбранили боје своје професије у односу на младе девојане које су заиста лоше. Најстарија вила Оливија је на заласку младости, али је у глуми била попут излазећег Сунца у односу на своје три млађахне колегинице. Додуше, то и није тако тешко, а и на срећу све их је побила у првој сцени и тиме одмах подигла квалитет филма. Чак је и Катарина била у односу на њих сјајна. Ипак је та „Династија“ нешто научила, изгледа.

Специјални ефекти у складу су са глумом, тако да су спорадични. Занимљива је идеја унети зомбије у овај филм, али је занимљиво и то што чак и зомбији нису били уверљиви. Заиста, колико је тешко глумити зомбија? Зомбији се иначе боре против пет витезова предвођених размаженим принцом Едвардом Луисом Френчом и филм највећим делом прати њихову пустоловину и то је можда и највећи проблем овог филма јер је та авантура у потпуном расулу, баш као и понашање ликова, њихови мотиви и међусобни односи. При томе је довољно предвидљива да је јасно којим ће редоследом сваки од њих страдати. Филм је лош, ту нема сумње, али морам да похвалим нешто другачији приступ што се принца шармантног тиче и нека решења режисера Каспера (овај филм му је деби) попут неуспелог Едвардовог пољупца, али и успелог пољупца Фина Џоунса и Грејс када су једно друго спасили, што је родно равноправно и иновативно. Финална сцена је фино решена, такође, иако је опште место.

Едукативни моменат: Фин је био незаменљиви члан групе која је кренула да пробуди принцезу јер је једини знао да чита мапу, односно да чита уопште. Остали су били витезови, али мачевање не вреди много ако не знају где су. Дакле, ум царује, снага кладе ваља.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Црни Божић (Black Christmas 2006) је слешер који се дешава у кући студентског сестринства, а за коју се испоставља да је кућа у којој је живео Роберт Ман, луди убица. Баш за Божић Роберт је побегао из затворске луднице како би овај празник провео код своје куће. Девојке које су остале да проведу Божић са својим „сестрама“ биће у великом проблему због тога.

Критички осврт: Почетак није обећавао. У прва два убиства убица се крио испод кревета и у оба случаја је убојити предмет био шиљат. И оба убиства су била предвидљива. И остала убиства била су врло налик и свакако јесу гадна, али сцене нису страшне и то вађење очију и сам начин усмрћивања добрано доводе филм на ивицу треша, но не сасвим преко ње. У коначном збиру ово је осредњи хорор који није унапредио поджанр у којем је рађен ни за милиметар.

Едукативни моменат: Када је Оливер Хадсон преварио своју девојку Кејти Касиди и снимак секса са Џесиком Хармон поставио на интернет, правдао се тиме да није убио човека, нити опљачкао банку и да није урадио никакав злочин и самим тим није повредио никог. Међутим, две девојке јесу биле повређене због тога што је урадио, а једно недело не можемо правдати тиме што нисмо починили неко веће.

Оцена наставника:

(минус)

Пре него што ђаво позове (Sebelum Iblis Menjemput 2018) је индонежански хорор о човеку који је склопио пакт са ђаволовом конкубином, обогатио се и оженио лепом глумицом. Но, пошто није био спреман да плати цену за све што је добио, ђаво је дошао по своје. 

Критички осврт: Филм ми се већ на почетку допао због више него чудне вештице која се појавила, иако сам знао да ће запалити новац наместо да га узме као хонорар. Такође је било врло јасно да ју је у кућу пустио човек како би направио пакт са ђаволом. Надаље је режисер Тимо Тjaджанто направио заиста гадну заврзламу. Тај човек се не шали када прави хорор. Маске и дешавања су прилично застрашујући и то је главни адут овог филма, али не и сама радња. Осим што има предвидљиве делове, Тимо ју је прилично одужио и већи део филма се протагонисти гањају са ђаволом што по кући, што по шуми, што опет одаје утисак да прича није имала много „меса“. И објективно и није. Поставка је врло једноставна, а поједностављени су и ликови и њихови односи и мотиви. Много минуса има сама прича, која је све само не иновативна и слојевита, али је овај филм добио добре плусеве на хорор делу који је технички одрађен одлично, чак и са не богзна каквим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Човек који је склопио пакт са ђаволом схватио је, баш као и његова породица, да нема лаке зараде. Није потребно да нас ђаво позове, ако смо довољно мудри и без њега ћемо ово знати.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Пре него што ђаво позове – стих 2 (Sebelum Iblis Menjemput Ayat 2 2020) је наставак претходног филма. Једине две преживеле сестре из првог дела отела је група младих. Они потичу из сиротишта у којем их је старатељ злостављао, а онда је наставио да их злоставља са оног света када су га убили. Зато су замолили старију сестру Челси Ислан да им помогне јер она има искуства у борби против нечастивих.

Критички осврт: Овај филм ми је био још страшнији од претходног и био је страшан већ од саме прве сцене, иако се ништа конкретно није појавило: жена је само упрла прстом на своју визију (коју гледаоци не виде) и касније се прозор отворио. И то је све, али атмосфера је дефинитивно злокобна. Касније је већ почела да се појављује вештица (мрачна свештеница) и режисер Тимо Тjaджанто је потврдио да је добар мајстор хорора. И овај пут је акценат ипак био на страшним сценама и чини ми се да се овде Тимо малко и размахао и да је применио разне грозоте виђене у другим филмовима, те се заљуљао на ивици дубиозе. Углавном, Тимо је пожелео да јаше на таласу ефектних хорор сцена из претходног филма и толико се фокусирао на њих да није понудио много више од тога.

Додуше, допао ми се увод у причу какав је Тимо направио и како је повезао ликове из претходног филма са новим ликовима из овог, а има ту и некакав преврат који и није тако лош. Но, опет пропратна прича, која је прилично тешка јер је у вези са злостављањем деце, напросто није дошла до изражаја, а и не знам како би се сместила међу све те врло лоше написане дијалоге. 

Едукативни моменат: Челси је своју снагу у борби против моћног и натприродног непријатеља нашла у томе што се у претходном филму борила против још моћнијег и – изборила. Ми се нећемо борити против оноземаљских, али хоћемо против овоземаљских проблема и ако скупимо храброст да се суочимо са њима и научимо да их решавамо, сваки следећи ће бити лаганији, ма колико нам тешко изгледао.

Оцена наставника:

(што би била реалнија оцена и за претходни филм)

Преноћиште (Overnight 2022) је прича о двоје младих који су се обрели у непознатој варошици и морали су да преноће у једном тамошњем старомодном хотелу. Испоставиће се да је то фатална грешка.

Критички осврт: Филм је прилично полетно започео и веома брзо се приземљио попут авиона без пилота. Башка што идеја са хотелом мртвих душа није нова (била је обрађена у другим, исто тако јефтиним хорорима), као ни временске петље (била је обрађена у другим, неупоредиво бољим хорорима), ово је баш слаб и крајње предвидљив хорор. Када би требало да одредим шта је најлошије у филму, то би свакако били дијалози. Сасвим су прозаични и репетативни. Глума је такође прилично лоша, а поступци ликова, пре свих двоје главних протагониста, сасвим су нејасни и нелогични. И то је толико изражено, уз сву некакву мистерију коју форсирају хотелијери, да прича изгледа неартикулисано. Што се тиче самог хорора и тога да ли је страшан, ово је један од ретких филмова где сам заспао негде на средини. 🙂

Едукативни моменат: Једино што је едукативно у овом крајње небулозном филму је када је Британи Кларк упозорио њен филмски дечко да ако објављује комплетан живот на друштвеним мрежама, може да очекује последице у реалном животу.

Оцена наставника:

(огледао сам филм да ви не бисте морали)

Мрачни шапат: том 1 (Dark Whispers: Volume 1 2019) је филм о Андреи Деметријдис, која је дошла у кућу своје недавно преминуле мајке и пронашла књигу која је привукла њену пажњу. Почела је да чита и схватила да књигу чини десетак кратких хорор прича.

Критички осврт: Омнибусе је јако тешко процењивати због врло разноврсних прича, а овај посебно јер прича има заиста много, разноврсних су жанрова, а једна је и анимирана. Рецимо, прва прича ме је одувала, али прича у селу крај мангрове је прилично обична, док је она у којој учествују Ентони Лапаља и Ед Спелирс предвидљива. Заиста су различитог квалитета.

Оно што је добро урађено (а обично тако не испадне) је везивна прича са Андреом која читајући све те приче доживљава сваку од њих и физички. Крај је некако остао недоречен, без поруке, антиклимактичан, али је свеукупан утисак више позитиван него негативан.

Едукативни моменат: У последњој причи Ашер Кеди је опростила својој другарици Бри Бејн јер је живот кратак. И то је истина и боље је провести живот у дружењу него у озлојађености јер се неко огрешио о нас. Чак и да се пријатељство прекинуло, треба опростити јер грешка коју је неко починио само ће нас наново оптерећивати.

Оцена наставника:

(једвита)

Лако Је Критиковати 187

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истина или изазов (Truth or Dare 2017) је ТВ филм о осморо младих које је њихов пријатељ Лук Бејнс довео у напуштену кућу где се, пре много година, десила трагедија. И тада су у кући боравили млади који су играли игру истина или изазов и при томе настрадали под мистериозним околностима. За Лукове пријатеље је представљало изазов да ту игру одиграју и они, али се готово одмах испоставило да је враг однео игру и постали су жртве врло сурових задатака од којих нису могли да побегну.

Критички осврт: Овај филм баш узнемирава због застрашујућих (и понеког гадног) задатака за омладину и да сам на месту сценариста Томија Хатсона и Итана Лоренса, који су их смишљали, мало бих се забринуо за себе. 🙂 Сцена када Каси Скербо и Бритни Сарпи комадају једна другу за столићем је преужасна. Свакако је узбудљиво и динамично, а за један телевизијски филм и сасвим солидно. Специјални ефекти су прилагођени и то је најбољи комплимент који могу да дам, а крај филма заслужује све комплименте. Колико год да је филм постигао у овој теми са малим изгледима да то успе (много кредита иде и глумцима), ипак су замерке прилично велике. Било је мање-више јасно ко ће остати у финалу, а некако је то најављено и кроз љубавни троугао на почетку, како би све било интригантније. Такође, неки изазови су предвидљиви или је такав њихов исход, али је најпроблематичнији део погибија Харвија Гилена. Њега је убила зла сила током задатка, а не зато што га није извршио и то обесмишљава цео концепт.

Едукативни моменат: Хедер Лангенкамп је рекла младима како могу бити паметнији од игре; поента је да деле изазове и помажу једни другима. На тај начин су протагонисти имали једину шансу да преживе, али на тај начин и ми имамо веће шансе да ефикасније и квалитетније урадимо посао.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Трик ил’ част (Trick ‘r Treat 2007) је хорор који се дешава током Ноћи вештица у фиктивној Вореновој долини у Охају. Поједини становници ове варошице сусрешће се са ужасавајућим бићима и људима и тај сусрет ће бити фаталан.

Критички осврт: Ово је збирка кратких прича у којима су ликови међусобно тек овлаш повезани, али су те везе врло занимљиве. Приче су све у духу празника Ноћи вештица не само зато што се одвијају те ноћи, већ и због бундева, слаткиша и костима који су лајтмотив сваке сцене. Ту је негде и мали дух овог празника који нам је на примеру напада на Брајана Кокса показао шта заиста значи чувена енглеска флоскула „Trick ‘r Treat“. Углавном, врло добро одрађен хорор са истим таквим превратима, тим пре што су миксовани поджанрови, што је ем мајсторство режисера Мајкла Дафертија да се снашао у сваком, ем није монотоно.

Едукативни моменат: Дилан Бејкер је убијао слабије од себе све док није налетео на Ану Паквин која му је дохакала. Људи који су силни кад-тад ће срести неког моћнијег. И то њима треба да буде на памети ако су довољно мудри (што најчешће није случај), а нама треба да буде јасна изрека да и над попом има поп.

Оцена наставника:

(врло јасна)

Трик или част (Trick or Treat 1986) је филм о момку Марку Прајсу који обожава рок и свог идола певача Тонија Филдса. Његов свет се срушио када је сазнао да је Тони погинуо у пожару у хотелу, па га је његов познаник који ради као радио-водитељ Џин Симонс утешио тако што му је дао јединствену, необјављену Тонијеву плочу. Марку није било довољно да само слуша плочу већ је схватио да када је пушта уназад да ће му се обратити његов идол. Невоља је што је то уједно и призвало Тонија из пакла. И као што каже трејлер овог филма: Тонијеви обожаватељи му нису дозволили да остане мртав, а он њима није дозволио да остану живи. Марк је схватио да мора стати на пут пакленом певачу.

Критички осврт: Радња се споро развија и то у овом случају јесте замерка јер првих четрдесетак минута ми све време гледамо како се Марк бори са момцима из школе који га угњетавају и заокупљен је глам роком и Тонијем, као и девојком Лисом Орголини, али никаквог напретка ликова и саме радње ту нема. Тек онда креће да се дешава нешто и ту се појављује чудовиште које напада девојку у колима. Режисер Чарлс Мартин Смит је направио предугачак увод у којем није изградио мистерију јер је нема; чест мотив у хард року и другим жешћим правцима је сатанизам, свирање плоче обрнуто и пакао који се због тога подиже. Било је само питање када ће се то десити и, као што написах, десило се касније него што би била права мера.

Како је кренуо хорор да се одвија, радња је већ постала интересантнија и свакако се померала у неком смеру. Тај смер је свакако могао да буде и бољи, али је и овако довољно добар. Чарлс је ћапнуо помало мотива из „Страве у Улици брестова“ и „Кери“ и вероватно других битнијих хитова, али ништа превише ресавски, тако да је колико-толико направио аутентични култни класик.

Едукативни моменат: Марк је идеализовао Тонија и није желео да прихвати да је рок музичар и те како имао своје бубице и заправо био лоша личност. Тек када је било касно и када му се много тога лошег десило, схватио је какав је он. Слепо праћење некога није опција, односно није потребно да имамо идоле. А ако имамо узоре, онда треба и да разумемо да ни они нису савршени јер то заиста нико и није.

Оцена наставника:

(врло реална)

Јелењи рогови (Antlers 2021) је филм рађен према краткој причи Ника Антоске (који је уједно и у тиму сценариста) „Тихи дечак“ објављеној две године раније у часопису „Герника“. Кери Расел је наставница у варошици у централном делу Орегона и она примећује повученог ђака Џеремија Т. Томаса, те почиње да сумња да се ради о злостављаном детету. Испоставиће се да је његова прича заиста мрачна, али много фантастичнија.

Критички осврт: Филм је режирао Скот Купер, али изгледа као да је то учинио ипак Гиљермо дел Торо. Филм је страшан, укључена су деца и чудовиште је попут оних из „Пановог лавиринта“. Да ли је Скот узимао савете од свог продуцента не знам, али видим да је ово испао сасвим солидан (мада никако савршен) хорор са глумцима који су добро одабрани, чак и деца. Оно што овом и другим хорорима смета су погодне сцене и нејасне мотивације ликова. Чудовиште прождире, али то није урадило са Роријем Кокраном и Џесијем Племонсом, са тим да овог потоњег није ни убило, а могло је на идентичан начин. Кери јури за Џеремијем и утрчава у напуштени и мрачни рудник сасвим сама, док јој је у колима брат Џеси који је малтене на самрти и којег није збринула у болници. Све је то на тако танком леду да се он већ претвара у воду коју ова прича не пије. 🙂 Финална борба између чудовишта и Кери је разочаравајућа, али је сам крај решен изненађујуће добро.

Интересантно је да су поруке овог филма еколошке и прелаз са приче Грејама Грина о томе како су духови предака љути на сцену загађења обале је маестрално изведена. Ипак, заштита животне средине се јавља тек у уводној и још неким ефектним сценама и скрајнута је. Акценат је више на злостављању деце и туробним судбинама протагониста и те две теме заиста не иду заједно и у комплету је то лоше испало, неразрађено, без фокуса, недоречено и без закључка. Овај филм не изгледа као коначни производ, већ нешто на чему треба још радити.

Едукативни моменат: Кери је доказала и да најстрашнији проблеми могу да се реше ако неко покаже интересовање, као што је она за свог ђака Џеремија. 

Оцена наставника:

(врло блага)

Истекао (Expired 2022) је филм који прати судбину Рајана Квантена, који живи негде у будућности и који убија људе. Рајан се загледао у Џилијан Нгујен, коју је видео у метроу, а потом се и заљубио. Испоставиће се да је за њега та љубав буквално фатална.

Критички осврт: Филм је невиђено сморан са туробном атмосфером, крупним кадровима и Рајановим монолозима који су више него прозаични. Само му је недостајало да убацује узвике „ах“. Радња се врло споро одвија и велики део филма они ходају улицама. Више од половине филма је прошло, а мени уопште није било јасно ка чему све то иде и где они иду када ходају тим улицама. На крају се испоставило да је у питању несрећна љубавна прича са СФ зачином, чија поставка није лоше замишљена, али реализација је неподношљиво напорна. Могао бих да похвалим глуму свих актера, али ми у овом случају изгледа као расипање енергије.

Едукативни моменат: Џилијан је питала Хјуга Вивинга шта он жели, а он је одговорио да жели истину. Џилијан му је рекла да не може наћи истину на месту где су (нека врста бордела). Онда ју је он упитао зашто људи ту долазе када знају да је све лаж. Она је одговорила зато што је то боље од ничега. Не могу да кажем да је Џилијан у праву, али могу да закључим да то да ли ћете добити истину, лаж или ништа много зависи и од места где тражите.

Оцена наставника:

(да)

Мајка/андроид (Mother/Android 2021) је филм чија је радња смештена у блиску будућност у којој је обавезна послуга у кући андроид. Међутим, у једном тренутку је дошло до бага на мрежи и андроиди су почели да раде оно што никако нису смели: да убијају људе. У фокусу приче су Клои Грејс Морец и Алџи Смит, двоје младих који покушавају да дођу на сигурно место. То је утолико тежи задатак што је Клои у деветом месецу трудноће.

Критички осврт: Овај филм нема оригиналну поставку. Она је виђена у бројним филмовима почевши од култног Терминатора, а и Емили Блант у „Тихом месту“ из 2018. је такође била трудна. Углавном, апокалипса се десила и сада Клои и Алџи настоје да преживе, а настојање сценаристе и режисера Матсона Томлина је да нам укаже на очигледно: да нам нису потребне погодности које имамо јер их нису имали ни наши преци. На Клоином примеру је желео да нас увери да и порођају дајемо више кредита но што га заслужује јер су се толике жене порађале на њиви, а ако идемо даље у прошлост – док су прикупљале плодове и ловиле и зубима кидале пупчану врпцу. Мени то звучи више као демагогија него као аргумент, али хајде да прихватимо да су нас највиши домети науке и технике размазили. И шта даље? Даље су двоје у безизлазној ситуацији покушавали да нађу излаз и таман када сам помислио да ће ово бити још један у низу постапокалиптичних филмова са елегантно избегнутим специјалним ефектима и кул СФ-моментима, протагонисте су напали андроиди у шуми. И сцена је била заиста узбудљива, морам рећи. Таква је и још страшнија сцена када је Клои ушла у кућу андроида са спаси Анџија. На крају је све то испало са јако добро осмишљеним обртом, мада сам га ја предвидео. Не могу да тврдим да је то зато што је предвидљив или зато што имам толико одгледаних филмова, посебно у овом поджанру, али не могу да тврдим ни да је лоше реализован. Као ни сам филм, уосталом, који је динамичан чак и у оним сценама које су више драмске. Допада ми се и што Матсон није трошио време на јефтине акције попут туче Анџија и војника, али јесте на патетичне тренутке на крају филма које, руку на срце, баш и није могао да избегне. Морам да похвалим и фотографију. 

Едукативни моменат: Када је Клои кренула да спаси Алџија, Раул Кастиљо јој је рекао да само може да одшета оданде, Алџи неће ни знати. Тада му је одговорила да не може јер ће она знати. И то је права ствар јер треба да будемо племенити, пожртвовани, солидарни, савесни и морални због себе, а не због других.

Оцена наставника:

(климава)

Сусрет (Encounter 2021) је филм о бившем маринцу Ризу Ахмеду који има мисију да спаси своја два сина од инвазије ванземаљаца. 

Критички осврт: Риз има сјајну харизму (коју не показује у сваком филму, али у овом јесте) и одлично је одглумио. При томе његова улога се мења или макар наш поглед на њу, како Октејвија Спенсер (и ми са њом) чује другачије мишљење које јој даје Рори Кокран. И тај преокрет у причи је одличан јер оно што је кренуло као СФ, сада поприма сасвим нови крими жанр и мотив главног протагонисте је другачији. За разлику од тог преокрета, друге сцене у филму, посебно оне завршне, нису изненађујуће и непредвидљиве. Јасно је било да ће Риз одлучити да остави дечаке у неком ресторану и да ће се старији од њих сакрити у колима. То малко чини да филм није од оних који ће вас одувати, али је добар у готово свим аспектима, посебно је добра сама прича и фотографија.

Едукативни моменат: Када је Октејвија рекла свом пријатељу како је тужна што је погрешила у процени Ризове личности, пријатељ јој је узвратио да не можемо увек бити у праву. И добро ју је утешио, рекао бих, а биће утешно и нама ако схватимо да је то тако и у нашем случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је то то)

Пророчанство (The Prophecy 1995) је филм о рату између анђела који се боре и на небу и на Земљи. На Земљи они су у потрази за мрачном душом која се обрела у телу мајушне Мораје Снајдер, коју покушава да заштити њена учитељица Вирџинија Мадсен и полицајац који није успео као свештеник Елајас Котијас. Показаће се да су њих двоје достојни противници моћним анђелима.

Критички осврт: „Пророчанство“ има своје добре моменте, али су само моменти у питању, пошто цео филм није добар. Док се дешава епонимна битка на небесима која утиче на читаво човечанство, на Земљи се одвија једна блага и бледа крими прича која се и не одвија баш потпуно логички. Наиме, Елајас врло брзо креће сам у истрагу и наместо да тражи помоћ сарадника, придружује му се локална учитељица Вирџинија. Но, хајде да кажемо да му је она била нужан сарадник, али му Кристофер Вокен уопште није био изазован противник иако нас је у много сцена уверио да је његова моћ огромна. Заправо, улога једног таквог глумца је протраћена у овом филму. И идеја је протраћена кроз крајње неинспиративну радњу која још и нема неку јачу динамику, а мистерију ни у траговима, иако се режисер и сценариста Грегори Вајден баш потрудио да нас увери да је у ствари има.

Едукативни моменат: Кристофер је глумио анђела Гаврила и у филму је представљен као арханђел смрти, освете, откровења и благовести. За ова прва два нисам сигуран, али је у Библији свакако описан као божји гласник и он је један од седам великих серафима, што значи да припада групи анђела који у хришћанској религији заузимају прво место уз Бога.

Оцена наставника:

(некако је објективна)

Доле на Земљу (Down to Earth 1947) је наставак филма из 1941. „Ево долази господин Џордан“. Рита Хејворт глуми музу Терпсихору која је из свог дома Парнаса пратила рад младог бродвејског режисера Ларија Паркса и незадовољна његовим мјузиклом о музама (и њој, пре свих) одлучила је да се спусти на Земљу и утиче на њега да измени сценарио. Она ће у томе успети, али ефекат којем се надала ће изостати.

Критички осврт: Капирам зашто су анимирани небески двори, али ми није јасно зашто се то радило са зградама у реалном граду? Ваљда је тако морало, а и доприноси шарму који филм без сваке сумње има, а који је имало и доба када је филм снимљен. У овом филму је полазиште планина Парнас, дом муза из грчке митологије и она је некако уклопљена у религијску представу раја или макар представу какву је имао Холивуд. Јасно је да је режисер Александер Хол хтео да направи некакав компромис између древне и модерне религије. Грчку религију је представио некако лепршаво, наивно и површно и ма шта год мислили о томе, то се заиста уклопило у сензибилитет филма. Глума је, па, онако, слатка и неуверљива и онај део филма који се односи на јаде незадовољне музе и љубавну комедију оправдава сву ту лепршавост и религије и глуме. Међутим, филм има и врло озбиљне моменте у причи.

Наиме, овај филм има врло озбиљну тему; Рита је поборник праве уметности, док је Лари наклоњенији комерцијали. Проблем је у томе што се ово друго много више исплати и питање је да ли би требало ипак инсистирати на правим вредностима. Режисер Александер је поставио ову дилему, али ју је уједно и елегантно заобишао тако што је у причу увео гангстера Џорџа Макридија који ће у случају финансијског неуспеха убити Ларија. С обзиром на то да је Рита сазнала за то захваљујући анђелу Роланду Калверу, онда је и њена одлука да промени мишљење постала јасна. Таква одлука је свакако и оправдана, али да ли је тиме порука филма на правој стази, могли бисмо дискутовати. Оно за шта мислим да нема дискусије је сам шоу и то онај комерцијални, који је углавном схватљив, али је сувише „goofy“, што би рекла браћа Амери. Крај филма је урађен прилично интелигентно, некако и срећно и тужно истовремено, са компликованом драмом када Рита има кризу идентитета. Све у свему, две крајности су спојене у овом филму – неозбиљна прича и озбиљне одлуке ликова, заправо много успешније него спој старе и нове религије.

Едукативни моменат: Главну улогу у овом филму је имала Терпсихора. У грчкој митологији је била муза заштитница плеса. Научили смо нешто ново.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Превара (Hoodwinked 2005) је анимирана бајка о Црвенкапи рађена у крими жанру. Полиција је пронашла Црвенкапу, баку, вука и дрвосечу у сумњивој сцени у бакиној кући и решила је да испита случај. Приче ликова су различите, али опет потврђују једна другу. Карика која их спаја уједно је и кључ ове мистерије коју ће решити жабац налик на старињске детективе, попут Поароа.

Критички осврт: У случају овог цртаћа сам радио наопако: најпре сам гледао наставак, па први део. Тако да ми је анимација била позната, те и даље ми се није дојмила (можда бих изузео неколико успелијих ликова попут полицајца роде), а и знао сам ко је негативац. Опет, морам признати да је режисер Кори Едвардс добро упаковао те сцене које и изгледају и не изгледају тако да је јасно који шумски створ је крив. Иначе ми је прича боља него она у другом делу, свежа, уз сјајне идеје да се бајке повежу са крими причама и да увек књига креће из почетка како који лик прича. Уз солидан хумор ово је врло успео цртаћ.

Едукативни моменат: Већ на почетку овог цртаћа се може чути изрека да не треба судити о књизи преко корица. Мудра изрека и не односи се само на књиге. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 184

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Неправда (Injustice 2021) је један у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Супермен је сазнао да ће постати отац јер је његова љубав Луис Лејн трудна. Међутим, Џокер је у вештој акцији успео да изведе да Супермен убије Луис, а потом је уништио читав Метрополис. То је разгневило Супермена и он је убио Џокера, али је онда постао опасност за читав свет. Бетмен и још неки јунаци одлучили су да га зауставе. Проблем је што је Супермен неуништив и што је на својој страни задржао моћне суперхероје.

Критички осврт: Ово је врло озбиљан цртаћ и тако је урађен, али није оригиналан. Супермена као тиранина смо већ имали прилике да видимо управо у Ди-Сијевим анимираним филмовима, углавном у алтернативним стварностима (што је и овде случај, а то знамо по томе што Супермен има живог тату, а не маму). Ауторе цртаћа о Супермену очигледно највише интригира његова смрт и његова злоупотреба моћи можда и зато јер су обе те појаве тешко замисливе због поставке таквог лика. Једноставније речено, представљају изазове. Овај је био изазов буквално за све ликове и солидно је реализован. Режисер Мет Питерс је врло добро водио причу и ако већ није успео да да оригиналну поставку, макар је унео машту у детаље. Оно што је уједно и јака и слаба страна приче је динамика која је баш брза, тако да се олако прешло преко смрти неколико хероја. Са друге стране, прича има дубину, слојевита је и са ликовима који, иако су нам познати, нуде нову страну сопственог карактера и развијају се. Они уче из сопствених грешака и то је најбоља страна овог филма. Добра страна је и што не нуди готова решења, али указује на оно што јесте погрешно.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам показује да никако није добро да неко има апсолутну моћ, па макар то био и Супермен. Судови морају бити институционализовани и институције морају да постоје и иако нам то делује као споро достижна правда, свакако је боље од оне коју спроводи само један човек.

Оцена наставника:

(сигурна)

Породица Адамс 2 (The Addams Family 2 2021) је наставак филма из 2019, а у фокусу је добро позната мрачна фамилија фрикова. Кћерка Среда је очигледно ингениозна и иако није победила на школском сајму науке, њен рад је ипак привукао пажњу богатом научнику Стрејнџу. Да ствари буду још „стрејнџније“ испоставиће се да му је Среда наводно кћерка и да он сада жели старатељство над њом. Њени родитељи нису срећни због тога и чак покушавају да побегну – у свом уклетом камперу (јер су иначе планирали породични одмор). Испоставиће се да бег није решење, а и да Среда жели да оствари своје замисли у фенси лабораторији коју Стрејнџ поседује. Било како било, њени родитељи не одустају од ње.

Критички осврт: Режисерски двојац Конрад Вернон и Грег Тирнан су, као и у првом делу, наново имали саркастичне опаске на рачун неких америчких вредности, али оне су остале само то – опаске. Нема ту дубине и разраде, већ су се више фокусирали на главну радњу која у ствари и није лоша. Делује расуто, тим пре што се дешава на путу и на разним локацијама, али јесте конзистентна. И јесте предвидљива, али и интересантна је и има хумора. Но, некако ми, као и први део, баш и није у духу породице Адамс како је изворно осмишљена и то је највећи минус. Плус је тај што музика није лоша, а и свеукупно је овај део за пар нијанси бољи од претходног.

Едукативни моменат: Среда је све време грешила јер је желела да поредак ствари буде логичан; да она победи на школском дану науке и да њен старатељ буде уједно и њен биолошки отац. Међутим, када размишљамо о ономе што се дешава у животу не можемо се руководити искључиво хладном логиком јер смо људи; морамо укључити и емоције. Заиста је важно да се награди и учешће на школској активности (не само победа), а и породица треба да буду они који вас воле и који су вам се посветили.

Оцена наставника:

(плус)

Пепељуга (Cinderella 2021) је адаптација познате бајке Шарла Пероа и мјузикл. Пепељуга је Камила Кабељо, која сања да постане дизајнер и има сопствену радњу. То не наилази на одобравање нити њене помајке Ајдине Мензел, нити њених суграђана. Но, преокрет настаје када се у Камилу загледа наочити принц Николас Галицин, јер то за Камилу постаје и шанса и препрека. 

Критички осврт: Најбоље форе у филму и убедљиво најсмешнији део је када се појавила кума вила Били Портер. То је уједно и једина верзија ове бајке где је кума у ствари кум (мада је ипак кума, ако ме разумете) и свакако корак даље у промовисању слобода и људских права. Улога је и у складу са једном од тема, а то је мода у којој доминирају геј дизајнери и не мислим да сам дискриминативан када то тврдим. Ово је варијанта филма „Ако се ципела уклапа“ из 1990, али је значајно боља. И тамо је Џенифер Греј била дизајнер, а овде је то Камила. Када сам поменуо људска права, овде је та тема вишеструко потенцирана, па се Камила бори да као жена успе у бизнису, а Талула Грејв у политици. Већина глумаца су црнци или хиспано, што је још један вид, а све је то добро пласирано кроз одлично одабране и изведене нумере. Режисерка Кеј Канон је мудро водила причу и искористила је све што јој је било доступно, пре свега буџет, али и сваки детаљ. Но није претеривала и све је урађено са укусом. И без обзира што је питка бајка, свакако није површна и има емоције, чему су допринели и глумци. Њихови ликови су додуше конзистентни, али нису најбоље могуће разрађени и некако стагнирају у филму, не развијају се током приче. Костими, сценографија и кореографија су већ перфектни.

Главна тема је свакако феминизам и у много ситуација Кеј поручује да девојчице не морају да буду беспомоћне и лепе принцезе како би дочекале свог принца (што се у васпитању све више намеће), већ могу да буду предузетници упркос притисцима друштва. Критичари ће замерити да се у реализацији ове идеје Кеј није довољно снашла и да су Камили у више наврата у помоћ притрчали управо мушкарци (принц је од ње откупио хаљину за своју сестру јер Камила није успевала да је прода, кум вила ју је опремио за бал, а краљ је променио став и дозволио њену љубавну везу са својим сином), те испада да она заиста ништа сама није могла да уради, али је не бих гледао тако строго. На крају крајева, поента је у друштвеном прихватању одређених односа и статуса и еманциповане жене у реалном животу не могу много да постигну ако немају подршку свог окружења. Свакако је овај филм могао да помери границе и да учини да се, на пример, Пепељуга заљуби у принчеву сестру, која јој је по сензибилитету сличнија, а што би радњу још више закомпликовало и учинило интригантнијом. Ипак, и са свим постојећим елементима, филм је већ повукао неколико корака у напред и то треба ценити. Једино ми остаје недоумица шта ће радити принц на пословном путовању своје девојке, али је Кеј изгледа прихваљтиво да мушкарац и не мора ништа да ради осим подршке својој лепшој половини. Живот нам је показао да то није ексклузива бајки, тако да и то могу да прихватим. 

Едукативни моменат: Ова бајка нас учи да не треба да се водимо нормама које су друштвено прихватљиве и које се од нас очекују, већ треба да живимо живот онако како желимо.

Оцена наставника:

(може)

Ксанаду (Xanadu 1980) је филм о сликару Мајклу Беку који ради посао који не воли. То ће се променити када на њега налети мистериозна Оливија Њутон Џон и када упозна музичара Џина Келија, који је стар, али и даље има снове. Испоставиће се да ће своје снове двојица уметника испунити заједно.

Критички осврт: „Ксанаду“ је у своје време био финансијски неуспех, а исто је доживео и од критике. Чак, овај филм је био инспирација да се успостави посебна награда за најгора филмска остварења „Златна малина“, која и јесте уведена у години када је филм снимљен. Да ли је филм баш толико лош? У ствари, како бих рекао, овај, заиста јесте. 🙂 У овом филму све је проблем, али је можда највећи тај што је режисер Роберт Гринуолд одлучио да направи мјузикл са много играња и то је и учинио. И добио је низ музичких спотова које је тек накнадно повезао причом или макар мени тако изгледа да је урадио. Упркос томе, прича има неког смисла или се макар одвија, али обилује наивношћу, површним и недореченим односима и испразним дијалозима. Сама поставка је безвезна: Мајкл је сликар којег је инспирисала муза Оливија да отвори ноћни клуб? Нејасно је како је он тиме остварио своје снове. Додуше, ако заради онда ће моћи да слика до миле воље. Иначе је Мајкл благо неуверљив у овом филму, али не због глуме. Он је напросто фрајер који зрачи сировом снагом и рођен за улогу ратника у „Ратницима“ снимљеног годину дана раније. Филм се завршава бледњуаво као што је и почео и као што се одвијао, без већег изазова за протагонисте и публику.

Едукативни моменат: Ксанаду или Шангди је била летња престоница Кублај-кановог Монголског царства од краја тринаестог века. Данас је то светска баштина Унеска.

Оцена наставника:

(мада може и више због култног статуса филма)

Ноћне књиге (Nightbooks 2021) је филм рађен према књизи за децу истог назива из 2018. писца Џеј Еј Вајта. Винслоу Фегли је дечак надарен за писање хорор прича, али је због нечега желео да одустане од тог свог хобија. И таман када је кренуо да спали своје дотадашње приче, заробила га је вештица Кристен Ритер. Хтео, не хтео, морао је да настави са својим причама јер вештица жели да их чује и то је једини разлог зашто га је оставила у животу. Дечаку је пажњу привукла једна друга прича коју је пронашао у библиотеци вештице јер му је пружила наду да је бег могућ.

Критички осврт: Ово је варијанта „1001 ноћи“ у којој је Шехерезада мајушни Винслоу. Кристен је била убедљива вештица, а и клинци су били убедљиви у својим улогама, али авај, превише стереотипни. Лик који тумачи Винслоу је дефинитивно већ виђен, баш као и сценографија која као да је преузета из саге о Харију Потеру. Мислио сам да ће ово бити омнибус (наново су у моди) налик на „Приче са мрачне стране: Филм“ из 1990, али ипак није, макар не на тај начин. Приче у причи постоје и имају занимљив шмек, а посебна им је вредност што заиста изгледају као оне које би дете смислило. Главна прича је ипак главна и она није лоша, чак је и слојевита и има емоцију, али је уједно и предвидљива.

Едукативни моменат: Када је Винслоу рекао за себе да је чудан, Лидја Џевет му је узвратила да је то сигурно тако. Али је и додала да то што је он такав, остале чини обичнима и они пошто не желе да буду обични, њега исмевају и називају га чудаком. И то је заиста тако и запитајте се мало да ли је у реду бити чудан и да ли када етикетирамо такве људе, да ли то више говори о њима или о нама.

Оцена наставника:

(слаба)

Злоћудно (Malignant 2021) је прича о младој жени Анабели Волис, која је трудна и у браку са насилним Џејком Абелом. Једно вече ју је он ударио и она се затворила у собу, тако да је морао да преспава у дневној соби. Тада је у њихову кућу упао неко ко је убио Џејка, а потом напао Анабелу. Она се пробудила у болници и увидела да више нема бебу, што ју је дотукло. Ту несрећним ситуацијама није био крај јер је Анабела схватила да је у некаквој парапсихолошкој вези са убицом и да може да види како он убија своје наредне жртве. Уз подршку сестре Меди Хасон она се обратила полицији, али инспектори који раде на случају Џорџ Јанг и Мишол Бријана Вајт немају много слуха за њене фантазије. Но и они ће увидети да се ту ипак чудне ствари дешавају. 

Критички осврт: Прва сцена у болници није обећавала. Најпре што је већ многоструко виђена сцена, потом што је исфорсирана и најзад глумци су стварно преглумљавали. Међутим, већ у наредној сцени ово је све некако прошло, попут дечје болести и претворило се у један сасвим солидни хорор кримић са неколико нијанси више театралности у појединим сценама но што је права мера и са необичним угловима снимања. И још необичнијим местима јер је режисер Џејмс Ван бирао све некакве дворце и уклете куће који по ноћи изгледају једнако и бајковито и језиво као из древних хорора о Франкенштајну. Иако се те грађевине са својом мрачном атмосфером нису баш уклопиле скроз, опет то не могу да замерим. Похвалио бих што је било доброг хумора у појединим сценама, а и специјални ефекти (и оно мало што их има) нису били толико лоши. Негде након одгледаног сата филма све сам провалио, а остало је још готово толико времена. Да ли је режисер Џејмс дао сувише трагова или сам се већ изверзирао у овом жанру (не би било чудно након толико одгледаних филмова), не знам, али је идеја одлична и свака част сценаристи Акели Купер. Истовремено је престало да буде занимљиво јер филм адутира на мистерију. И на акцију, али тек на крају и претерано суперхеројску која би у неком другом филму била можда импресивна, али овде је само неуверљива.

Едукативни моменат: Анабела је успела да савлада свог мрачног брата и он јој је запретио да ће се наново вратити. На то му је узвратила да је свесна тога, али је разлика што ће овај пут бити спремна за њега. И то можда није лош начин да тако гледамо на лоша искуства. И она су искуства и следећи пут када нам се лоше ствари задесе, боље ћемо реаговати на њих.

Оцена наставника:

(на три)

Ноћна кућа (The Night House 2020) је прича о удовици Ребеки Хол, која се бори са тугом због преране смрти свог филмског супруга Евана Џонигкејта, а потом ће се борити и са врло мистериозним и мучним разлозима његовог самоубиства.

Критички осврт: Филм почиње као прича о „Чича Горију“ – приказом разних ствари по кући, а онда се сцене ређају тако да полагано стичемо увид у то ко је Ребека и са чим се бори. Режисер Дејвид Брукнер је мудро и стрпљиво градио причу и са њом и мистерију, али у контрапункту са тим веома брзо увео духа у причу. Такође је увео и два проблема са којима је морао да се избори. Први проблем је што мистерија у овом филму није баш, баш мистерија и релативно брзо постаје јасно шта би могао бити разлог Евановог самоубиства и шта ће Ребека наћи у мистериозној кући преко реке. Дејвид је морао да адутира на преокрет и да оно што је очигледно окрене на сасвим другу страну и ту заиста није разочарао. Други проблем је што прича нема баш много „меса“ и хтео-не хтео, Дејвид је морао да врти радњу око неутешне Ребекине туге и ноћних паранормалних дешавања што може постати и монотоно и иритантно, али ипак није, чему је допринела и сама Ребека уз већ поменуту мудру режију. Сама Ребекина потрага за одговорима на нивоу је једног успешног кримића, тако да је све испало некако добро у овом филму, чија идеја није ни нова, ни маестрална.

Едукативни моменат: Сара Голдберг је саветовала своју пријатељицу Ребеку да, ма шта год открила о тајном животу свог покојног супруга Евана, увек га памти и као особу у коју се заљубила. Јер, између осталог, он је био и то. Свака личност је компликована и има много улога у нашем животуи не треба да их квалифукујемо само према једној и да заборавимо све остале.

Оцена наставника:

(веома солидна)

Ноћни зуби (Night Teeth 2021) је филм о момку Хорхеу Лендеборгу млађем који је заменио свог старијег полубрата Раула Кастиља на послу возача лимузине. Оно што Хорхе не зна је да је његов полубрат борац против вампира, а да су његове муштерије те ноћи заправо две опасне вампирице. Хорхе се нашао у сред рата не само вампира и људи, већ и самих вампира који се боре за превласт над Лос Анђелесом.

Критички осврт: Уводна нарација је требало да скрати време, уведе у причу и најави неочекивано, али је код мене макар произвела само контраефекат јер је баш прозаична. На страну то што нисам фан таквих увода јер верујем да је управо цака у томе да нам сам филм да комплетну причу и да је схватимо кроз сцене које пружа – уводне или већ неке касније. Касније сцене су свакако пружиле причу, која има пристојну динамику и донекле успешан спој жанрова хорора и романсе. Проблематичан је ту само лик главног протагонисте Хорхеа који у тој хорор-романси изгледа превише површан. Он се заљубљује у Деби Рајан, која га је практично отела, која је вампирица и која, заједно са Луси Фрај, масакрира људе наоколо. У једном тренутку њих двоје ћаскају код њега у кући као да су провели лепо вече на првом састанку и сада је она свратила да попију још једну кафу. Но, хајде да кажемо да је то стокхолмски синдром на делу и да се вратим на пружену причу. Она донекле изгледа необично, можда и зато што се све завршава за само једну ноћ, али није. Сасвим је обична и сигурно није таква која ће оставити неки јачи печат.

Глумци су заиста добро одабрани и то баш за сваку улогу (главну и споредну) и при томе мислим и на физиономију. Луси изгледа баш опако, али остаје нејасно како увек побеђује у више него неравноправном односу снага.

Едукативни моменат: Хорхе је имао велике планове за будућност, али их је променио за само једну ноћ. Добро је имати дугорочне циљеве, али пошто је живот чудо, треба бити отворен и за могућности које ће нам се пружити.

Оцена наставника:

(ту се негде врти)

Дина (Dune 2021) је римејк истоименог филма из 1984, односно први део те приче. Радња се одвија у будућности и у галаксији која је сада под патронатом цара, док феудалци имају читаве планете под својим поседом. Једна од водећих племићких породица су Атреиди и њиховог војводу Оскара Ајзака цар посматра као ривала. Зато ће му дати у посед пустињску планету у чијем се песку налази драгоцени зачин, али ће се тајно договорити са војводиним ривалом бароном Стеланом Скарсгордом да га униште. Они ће у тој намери успети, али не у потпуности. У животу ће остати млади наследник Тимоти Шаламе, који је моћнији од свог оца јер му је мајка вештица Ребека Фергусон. Тимоти ће се повезати са пустињским људима, а како би започео борбу против цара.

Критички осврт: Заиста се види велики труд режисера Денија Вилнева да направи достојан римејк култног СФ филма. За разлику од приче претходника Дејвида Линча, који је склон необичној и често неухватљивој режији, ова прича је значајно смиренија и дворске интриге су јаснијe. Tо их не чини мање виспреним, тако да је све врло успело, баш као и акција и специјални ефекти. За овај први део мислим да се Денијев труд исплатио.

Едукативни моменат: Џејсон Момоа је рекао младом принцу Тимотију да снови дају лепе приче, али да се све дешава када смо будни. Мудар је Џејсон у овом филму, нема шта.

Оцена наставника:

(и за труд и за рад)

Шака освете (Fistful of Vengeance 2022) је филмски приквел серије „Ву убице“ из 2019. Ву убица је Ико Уваис и он, уз помоћ пријатеља, мора да се супротстави Џејсону Тобију и његовој болесној амбицији да призове Првог човека и потпуно измени свет какав познајемо.

Критички осврт: Режисер Роел Рен као да је започео филм од средине јер нас је на брзака увео у акцију која ће уследити. Овај филм је у потпуности посвећен акцији, односно борилачким вештинама, које нису ни убедљиве, а далеко су од импресивних, баш као и моћи протагониста и антагониста. Цео филм је далеко. Поставка је претанка, дијалози су основношколски, а финале филма је неартикулисано и то је најбољи опис који могу да дам. Имам много разлога да верујем да ће све наде које будете уложили у филм пре него што га погледате бити изневерене када га погледате. 

Едукативни моменат: Ико и његова два пријатеља су морали да се ослободе беса, осећања кривице и сујете како би успешно завршили задатак. Сигурно је да би нам ова осећања свакако сметала и ако ми мислимо да будемо успешни, не би требало да их имамо.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао да ли да дам два)

Лако Је Критиковати 167

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Одмаралиште (‎The Resort 2021) је филм о четворо младих који су дошли на острво на Хавајима како би истражили локалну причу о духу девојке са пола лица. Пошто су желели да проведу дан уживајући на излету, њихово истраживање није баш било толико озбиљно, али ће се ипак таквим испоставити.

Критички осврт: Филм је безличан и безидејан, са прозаичним дијалозима. И ништа се практично не дешава у првих 45 минута. Онда се и даље ништа не дешава, а млади крећу да хистеришу заиста ни око чега. Онда наједном почиње да се дешава свашта, те их је троје изгинуло једно за другим. Хорор сцене би вероватно изгледале пристојно са већим буџетом и самим тим бољим специјалним ефектима. Овакве какве јесу делују јефтино, досадно и преписано из других филмова. У овом филму баш ништа није добро, чак ни квазипреокрет на самом крају. И стварно сам морао да се запитам чему служи модел скелета у болничкој соби Бјанке Хасе? Ту је био и постер за проверу вида и изгледа да је сценограф убацио у собу све што је имао, а што има везе са медицином. Симпатично.

Едукативни моменат: Много је тешко пронаћи било шта едукативно у овако испразном филму, али рецимо оно што ми је упало у очи је да Бјанка, највише заинтересована за истраживање, заправо није имала праву екипу. То јесу били њени пријатељи, али не и одговарајуће стручности, тако да би свеједно читаво истраживање пропало. Када бирате тим потребно је да најпре сагледате како ће различити чланови допринети.

Оцена наставника:

(наравно)

Црна вода: Бездан (Black Water: Abyss 2020) је прича о петоро младих који истражују до тада неоткривену пећину у северном делу Аустралије. Баш када су наишли на језерце у тој пећини, олуја споља (за коју нису знали) је изазвала бујицу која им је онемогућила излаз. Уз све то, у језерце је пристигао и гладни крокодил.

Критички осврт: Да. Кад могу ајкуле да буду звезде хорора, што не би били и крокодили? Мада је контекст у овом филму такав да много разлике не би чинила и ајкула. Животиња је једва излазила из воде. Заправо, сам контекст овог филма није најсрећније одабран. Иако је режисер Ендру Трауцки заиста добро снимио сцене и није грешио гледе осветљења, као што је то случај у другим филмовима (па протагонисти шетају кроз шуму ноћу као да је неко успут садио бандере), уз сасвим солидну продукцију и специјалне ефекте, некако није добио оно чему се вероватно надао. Клаустрофобично и мрачно окружење не пружа много могућности за маневар и ми у читавом филму имамо страх, улажење и излажење из воде и веома ретке нападе крокодила. Све то ишчекивање мора на крају да пређе у монотонију. Филм је заиста досадњикав и стварно ни микрометар није допринео поджанру у којем је рађен, без обзира на ефектно финале које је продужило мору Џесике Макнами и Амали Вард. Додуше, сам крај малко (више) нагиње ка трешу, али холивудски стандарди захтевају да се дохака звери.

Такође је Ендру добро одрадио личне приче ликова и добро их је разрадио, те су оне кулминирале у љубавни четвороугао, врло интригантан. Некако видим да Ендру има талента за посао за који се определио, али му сама прича није ишла на руку.

Едукативни моменат: Млади су направили кобну грешку јер нису проверили све услове, те нису очекивали олују која је поплавила пећину. Када год нешто радимо, без обзира да ли то било у пећини или у нашој соби, морамо да проверимо да ли имамо све услове за рад или макар са чим заиста радимо.

Оцена наставника:

(натегнута)

Изван жице (Outside the Wire 2021) је футуристичка прича о рату који се дешава у Украјини. Демсон Идрис је војник САД који је одбио наређење и за казну је завршио на првој линији фронта. Испоставило се да му је надређени Ентони Маки, који је и сам необичан, а и на врло је необичној мисији.

Критички осврт: С обзиром на место збивања, а и на време снимања филма, рекао бих да Холивуд има изванредну прекогницију. Иначе не љубим ратне филмове, али овај има врло солидну причу, одличну акцију, ефектне сцене и сјајне ефекте. Допало ми се што је режисер Микаејл Хофстрем направио комбинацију познатих страхота које рат доноси (и које надобудни пилот Демсон увиђа тек када заиста постане прави учесник) са модерним, футуристичким правцима у којима ће се ратови, нажалост, сасвим извесно водити. И поред СФ момената, некако је био убедљив, макар на почетку приче, а такви су били и глумци. Поменути Демсон не постаје пас рата тек тако; он се плаши, згражава, а у појединим ситуацијама се понаша неодлучно и чак кукавички. Мислим да је тај лик доста добро и реално разрађен, али је било предвидљиво да ће се наћи са оне стране медаље и видети сву страхоту тога да сада он буде колатерална штета. То је требало да буде поента, али је заправо део где филм пада. Заправо, од тог дела крећу да се дешавају преокрети и баш кад је требало да финишира и причу учини и паметном, а не само занимљивом, Микаејл ју је преместио са једне стабилне премисе на стаклене ножице. Ентони постаје сувише неинтелигентан и неопрезан за једног робота који има импресивне способности, а Демсон се лако извлачи из ситуација у којима је сва логика да не би смео да се извуче.

Овај филм критикује рат, а донекле и велике силе, укључујући САД, што поздрављам, али сам његов финиш је сувише благ и помпезан тако да не доприноси тој критици.

Едукативни моменат: Бол је из много разлога, заправо, и добар. Ентони је дао један разлог: да без бола нема ни емпатије.

Оцена наставника:

(углавном стабилна)

Заувек млад (Forever Young 1992) је прича која започиње 1939. и прати несрећну судбину пробног пилота Мела Гибсона. Наиме, љубав његовог живота Изабел Гласер је доживела саобраћајну несрећу и пала је у кому. Лекари нису очекивали да ће се икад пробудити и Мел је пао у депресију. Немоћан да се избори са ситуацијом, замолио је свог пријатеља научника Џорџа Вендта да га криогенски замрзне на годину дана. Џорџ је направио успех на том пољу и већ је успешно замрзнуо пиле, а сада му се Мел понудио као људски заморац. Међутим, Мел се пробудио педесет година касније и врло брзо схватио да нико није упућен у експеримент у којем је учествовао. Зато покушава да пронађе Џорџа, његову једину везу са животом који је имао. У томе ће му помоћи Џејми Ли Кертис и њен филмски син Елајџа Вуд, који је и пробудио Мела, додуше случајно.

Критички осврт: Ово је баш лепа прича, романтична, али пре свега тужна. Свакако је за папирне марамице и то је успех глумаца који су добро одабрани, а успех режисера Стива Мајнера је да причу није учинио патетичном. Неки делови су претерано романсирани, погодни и неуверљиви (да клинац спусти авион, на пример), али је то некако у овом нежном филму опростиво.

Едукативни моменат: Мел је дао савет Елајџи да не чека, него да изјави љубав Вероники Лорен одмах јер можда неће добити другу прилику. Зато, када волите некога, треба да то кажете или покажете чим пре.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Синхроност (Synchronic 2019) је прича о двојици пријатеља који су и колеге у служби неодложне помоћи. Џејми Дорнар је породичан тип, док је Ентони Маки увек у потрази за новом љубавницом. За обојицу креће буран период на послу када наилазе на младе, повређене или чак мртве, који су пробали нову дрогу која се појавила на улици. За Ентонија се дешава буран период и на личном плану јер сазнаје да има тумор на мозгу. Потом се лоша ствар дешава и Џејмију јер је сазнао да је и његова филмска кћерка Али Јоанидис пробала нову дрогу и – нестала је. И изгледа да само Ентони може да је нађе невероватним сплетом околности и управо због свог здравственог стања.

Критички осврт: Идеја је доста добра и добро је реализована, уз солидну глуму. Сценариста и режисер Џастин Бенсон је разрадио причу, али ситних недоследности има, тако да је правило да мораш бити на истом месту да би се вратио у своје време уведено прилично касно у филму, када смо се уверили да то баш није тако. И крај је предвидљив, али макар није патетичан и прати га интересантна музика. Све у свему добар филм.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не живимо у прошлости, већ да уживамо у садашњости. Успомене су лепа ствар, баш као младост, али да треба да живимо живот сада. Напросто да нам не би промакао.

Оцена наставника:

(може, заиста)

Бригадун (Brigadoon 1954) је мјузикл чија је радња смештена у Шкотску у једно необично сеоце које не постоји на мапама. Туристи из Америке Џин Кели и Ван Џонсон набасали су на то место када су се, током лова, изгубили у шуми. У том селу Џин ће пронаћи љубав свог живота, али ће открити да због те љубави мора да се одрекне свега.

Критички осврт: Овде је радња врло јасна већ од првих сцена: са једне стране имамо Џина, изгубљеног у шуми и у љубави, а са друге Сид Шарис, која чека Џина, овај, правог. Само је питање било када ће се фамозни сусрет десити и када ће њих двоје завршити заљубљени или распевани (ипак је ово мјузикл). Но, да то не би било баш једино у вези са чим ћемо се запитати, ту се убацио и љубоморни Хју Лејнг, чије је непромишљено дело требало да угрози све. То је као дало мало драматике, али се мени највише допало што је и јурцање за њим урађено кроз песму (свакако драматичнију него остале), а он се борио са свима тако што је плесао и постигао да буде несавладив. Заиста фасцинантно, готово као сама идеја која је, на неки начин, јединствена. Нисам виђао по другим филмовима ништа налик томе.

Што се самих песама тиче, свакако нису у жанру који ја волим да слушам, тако да нисам објективан, али сигуран сам да припадају лепој музици. Вокали су сјајни и моћни, а морам рећи и да су ми се допале фолкорно-балетске кореографије. Све у свему утисак је крајње позитиван.

Едукативни моменат: Сид је рекла како права самоћа није када волимо, а није нам узвраћено, већ када не волимо уопште. Иако звучи тужно у оба случаја, рекао бих да је Сид у праву.

Оцена наставника:

(слатка, као и филм што је)

Крв за Дракулу (Blood for Dracula 1974) је филм о вампиру из наслова (глуми га Удо Кир) који копни у свом двору у Румунији јер не може да преживи без крви девица. Зато је његов слуга Арно Јуиргинг организовао путовање у Италију јер је чуо да се тамо младе девојке одгајају у духу хришћанске религије, те у складу са тим немају секс без брака. Када су пристигли тамо, локалци су предложили да невесту пронађе у једној аристократској, али финансијски не баш добростојећој породици.

Критички осврт: Ово је сасвим другачији (замало да напишем нов) поглед на Дракулу. Он је врло фрагилан и слабашан, безвољан и депресиван, али у исто време и привлачан и занимљив. Но, није само Дракула необичан; такав је филм, који је некако опуштен и са глумом која излази из оквира филмске. Глумци су својим ликовима дали посебан, више позоришни и свакако уметнички шмек, какав и пристаје једном андерграунд филму.

Режисер Пол Мориси је направио еротски филм, али те сцене нису наметнуте, нити су најављене, како то већ бива у мејнстрим филмовима, већ су спонтане и у функцији приче. Наравно, било је потребно да Дракула може да пије само крв девица, да би то била добра потка за такав сензибилитет филма. Ништа друго битније не утиче на Дракулу, чак ни сунчева светлост, јер то није било ни значајно. Пол се није претерано бавио оним што није желео у фокусу и то је сасвим у реду. Оно што је Полу било у фокусу су друштвени односи, као и традиционалне вредности, те је управо еротиком и веома комотним односом показао да мисли о њима да су превазиђени. У прилог томе говори и нека врста пародије „Гордости и предрасуде“ Џејн Остин, али мислим да је овде ипак прва „мета“ била мејнстрим. У једном тренутку је Стефанија Казини зачуђено упитала своју најмлађу сестру Силвију Дионизио зар не чита часописе, након што ју је саветовала тако што јој је испричала гомилу бесмислица и флоскула без значења. На крају крајева, Пол јесте био пратилац Ендија Ворхола, најзначајније фигуре поп-арта, правца уметности који је контрирао масовној култури и указивао на то шта је погрешно у ономе што таква култура нуди. Рецимо да је овај филм сигурно донекле био успешан у томе.

Едукативни моменат: Таман да научимо шта је поп-арт. То је уметнички правац у савременој уметности, који је настао шездесетих година 20. века, а своје корене има у дадаизму и кубизму. Име правца дословно значи популарна уметност, а циљ ових уметника није стварање нових представа ствари већ софистицирани иронични уметнички коментар о стварима које намеће масовна култура, поигравајући се уједно са дотада постављеним границама присутности небитног и баналног у „високој“ уметности.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Зум (Zoom 2006) је суперхеројски дечји филм. Зум је име сада већ остарелог суперхероја Тима Алена који је добио задатак да тренира нове младе снаге, пошто опасност ускоро пристиже из друге димензије и неко мора да спаси свет.

Критички осврт: Јасно ми је да су критика и публика искасапили овај филм и јасно ми је зашто. Најпре сама идеја оригинална баш и није и рецимо да је исти мотив имао филм „Средња небеска“ снимљен годину дана раније; обуку младих хероја. Филм није претерано духовит, мада има можда пар добрих фора и у складу са узрастом којем је намењен, прилично је инфантилан. Хајде да кажемо да је то оправдано, али много инфантилних шала заиста нема оправдања, попут оне када деца муче Чевија Чејса. Нити имају сврху, а изгледају као засебни скечеви. Реплике у филму прилично су сведене, али чак и да су виспреније, тон и слика се никако не слажу. На почетку је Тим имао комотан однос са децом и она су имала проблем са њим, али се то некако није видело. Само су нас известили о томе. Заправо, имао сам осећај као да се режисер Питер Хјуит бавио маргиналним стварима, за које је веровао да су смешне, док је пропустио круцијалне; односе између ликова и разрадом ликова. Причом није ни морао да се бави јер је урађена према холивудском обрасцу, али резултат који је добио је прилично разуђена радња.

Други део филма прекрцат је патетиком и општим местима. Када би се овај филм приказао графиком функције, она би била врло, врло опадајућа испод апсцисе. Чак троје глумаца је номиновано за некакву „награду“ за најгорег глумца: Тим, Чеви и Кортни Кокс (само она је није и добила), али мени је убедљиво најгори био антагониста Кевин Зегерс. Ови остали нису били толико лоши, али јесу били „равни“.

Едукативни моменат: Испоставило се да је четворо деце успело да прође обуку и да савлада опасног Кевина тек када су почели да раде као тим. Прави тим и у реалном животу је суперхеројски и може да извојева победу у многим стварима.

Оцена наставника:

(објективна)

Последњи јунак (Последний богатырь 2017) је руска бајка, али започиње у модерном времену и прати живот преваранта Виктора Хорињака који се представља као бели маг и отклања људима злу магију и чисти им ауре. То га је увалило у невољу јер га је пронашао љутити супруг жене коју је недавно преварио. Виктор је успео да побегне од њега и његових пајташа, али је у том бегу стигао тамо где се није надао: у земљу маште где живе Баба Јага и Кошћеј Бесмртни. Тек тамо су га сачекале праве невоље.

Критички осврт: У односу на некадашње бајке, ова тек овлаш има руски сензибилитет, али су Рује остале доследне себи макар по томе што су унеле ликове из свог фолклора. Главна јунакиња, која ће и освојити Викторове срце, управо је Василиса Прекрасна (глуми је Мила Сивацкаја). Дакле, ово је интересантан спој истока и запада и не замерам јер и Руси се модернизују и очекивања њихове публике су да се прате трендови, а то је и вероватно начин да се освоји и светска публика. Свакако су то симпатично, шармантно урадили, врло маштовито и уз веома пристојне специјалне ефекте.

Едукативни моменат: Виктор је рекао Мили да треба сваку шансу искористити, ма колико мала била, да се помогне онима које волимо. Са друге стране, њега као белог мага позвала је жена у болницу како би помогао детету које је у коми. Виктор није имао срца да превари жену у тако тешкој ситуацији, а он је њој заиста био последња шанса. Свакако да неке шансе морамо проценити колике су оне заиста, како нас не би искоришћавали или нам уливали лажне наде.

Оцена наставника:

(нека је)

Бетмен: Душа змаја (Batman: Soul of the Dragon 2021) је цртаћ о Бетмену кога посећује његов стари пријатељ Ричард Драгон (чије презиме на енглеском језику и значи „змај“). Ричард ради као тајни агент и сазнао је да је једна секта успела да дође до врата која је некада чувао њихов учитељ борилачких вештина. Та врата иначе чувају свет пун ужаса и никако није добро да их отвори неко ко има лоше намере. Зато њих двојица окупљају преостале ученике старог учитеља како би сви заједно спречили да се то деси.

Критички осврт: Режисер Сем Љу је направио алузију на неколико филмова, углавном оних који практикују карате или фантазију или бравуре Џејмса Боунда, па је и завршио у стилу „Смртоносне битке“ из 1995. са примесом „Матрикса“. Но, све је то врло симпатично са причом која није лоша, баш као ни целокупан утисак. Једино бих замерио то што је анимација слабија; то је онај тип када неко корача неприродно, као по покретној траци за вежбање.

Едукативни моменат: Када је Шива рекла да су негативци узели мач и да су протагонисти изгубили, Бетмен је одговорио да јесу само ако одустану. Мудар је Бетмен, нема шта.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Лако Је Критиковати 151

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Лига правде против тинејџ Титана (Justice League vs. Teen Titans 2016) је двадесет и пети по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Дејмијен Вејн, Бетменов син, незадовољан је својом маргиналном улогом током борби суперјунака са суперзликовцима. Зато га је Бетмен послао у интернат за младе суперхероје, односно Титане. Дејмијен се није уклопио са својим вршњацима, макар не у почетку, али је онда наступила огромна опасност и хтео-не хтео морао је да ради тимски са другим малим суперјунацима. Наиме, једина девојчица у групи Рејвен има оца демона који је успео да уђе у њихов свет са мотивом да га покори и руинира. Претходно је успео да узурпира старије суперхероје, односно Лигу правде, тако да је судбина човечанства зависила од нове генерације.

Критички осврт: Интересантна причица, пре свега намењена млађој публици. Згодна су цака ти тинејџери Титани јер они показују одговарајућем узрасту да није тако мали и да неке моћи има, што тој младој публици свакако импонује. И тиме је млађа публика придобијена, што је и у реду, мада би због сцена насиља и врло еротичних костима суперхероја и суперзликоваца вероватно овај филм требало забранити за клинце. У сваком случају, прича је добра и занимљива, чак слојевита, пошто су ту садржани и односи деце и родитеља, њихова очекивања, проблеми у социјализацији због породичних проблема итд, итд. Сама поставка је једноставна, али је све наведено у доброј мери чини богатијом, садржајнијом, а и добро је уклопљено.

Едукативни моменат: Дејмијен је морао да научи како да буде део тима. То није било лако, али је временом дошао до тога да ако не може спасити своје, никог другог не може спасити. Дакле, да би научио да буде херој, те све оно што са тим иде, морао је најпре да прихвати да има неког свог. Другим речима, да бисмо били хероји морамо да маримо за друге.

Оцена наставника:

(свакако)

Лига правде против Фаталних пет (Justice League vs. the Fatal Five 2019) је тридесет и четврти филм из поменутог серијала. Из будућности је пристигла тројка суперзлочинаца са намером да ослободе преосталих двоје из затвора Зелених фењера. Са њима је успео да дође и футуристички херој Старбој, али је врло брзо доживео делимичну амнезију и завршио у затворској лудници. Но, некако се сетио своје мисије, а то је да заштити Џесику Круз (новајлију међу Зеленим фењерашима), те је побегао из затвора. Уместо да га тамо врате, чланови Лиге правде ће му се придружити у мисији да спречи зликовце у свом науму.

Критички осврт: Анимација у овом филму је значајно сведенија, као и прича, макар у поређењу са другим филмовима из серијала. Има ту мало брчкања са путовањем кроз време које није баш без рупа, али свеједно, није ни много проблематично. Акција је у реду, чак ни толико нападна, па је било и времена да се развије однос између Џесике и Старбоја, што је за причу важно. Укупан утисак је некако осредњи, тим пре што има превише и патетике и општих места.

Едукативни моменат: У цртаћу су цитирали Мартина Лутера Кинга који је рекао да само у мраку можете видети звезде. Шта рећи више?

Оцена наставника:

(не више од овога)

Где дивље ствари јесу (Where the Wild Things Are 2009) је филм снимљен према истоименој књизи Мориса Шендака из 1963. Ради се о дечаку Максу Рекордсу који је усамљен, али му чланови породице не пружају пажње колико би он желео. Зато је побегао у свој магични свет где су његове плишане играчке постале грозоморна чудовишта и прогласиле га краљем. Иако је обећао да ће их учинити срећним, некако није успео у томе и свет маште претворио се у тескобни свет из кога је наново пожелео да побегне.

Критички осврт: Сама идеја да дечак бежи у неки свој свет маште није нова (сигурно није, с обзиром на то када је књига настала), али дешавања у том свету и њихова кулминација јесу свеж приступ. Аутори филма су пренели стварност у свет маште, али тако да су оголели осећања, отелотворена кроз огромне звери, учинили их искреним и транспарентним. И дете се наново суочило са сличним проблемима као у реалном свету, иако сада није имало посла са компликованим одраслим особама. Јер није поента да препознамо осећања и то заиста и деца могу. Поента је да се суочимо са њима. И о томе говори овај филм кроз врло интересантну авантуру и бритке дијалоге. Допало ми се и то што Макс није стармали, сувише интелигентан и напредан за свој узраст. Он је дете и реагује као дете и то је филм учинило значајно објективнијим. Такође ми се допало што нема патетике, иако има емоције. Сасвим добар дечји филм, урађен са правом мером.

Едукативни моменат: Када је Макс рекао свом чудовишном пријатељу Керолу да ће Сунце једног дана нестати, овај му је одговорио да је он велики, а Макс краљ. Зашто би се тако велики момци бринули око нечег тако сићушног као што је Сунце? Ово само показује да је много тога у перцепцији. Проблеми су велики онолико коликим их ми учинимо.

Оцена наставника:

(са мером и по мери)

Девојчица против чудовишта (Girl vs. Monster 2012) је ТВ филм са Дизнијевог канала. Девојчица је Оливија Холт и она је кћерка ловаца на чудовишта, мада то не зна. На Ноћ вештица је желела да иде на журку и пева у бенду своје симпатије Лука Бенварда. Међутим, родитељи је нису пустили и чак укључили аларм како не би могла да напусти кућу. Зато је Оливија направила диверзију и искључила струју у кући. То је довело до тога да се из лабораторије њихових родитеља ослободе чудовишта која су они успели да заробе. Најмоћнија од њих Трејси Досон је одмах кренула да се свети Оливијиној породици, а крајњи циљ јој је сама Оливија.

Критички осврт: Режисер Стјуарт Гилард је преузео идеје из многих филмова, попут „Истеривача духова“, „Хокус покус“, „Харија Потера“, „Сок од буба“, а главну глумицу Оливију је претворио у Бафи, убицу вампира. И у читавом том замешатељству направио је један врло слабашан филмић, са сведеним дијалозима. Чак ни туђе добре идеје није умео да употреби на прави начин. Филм је пренаиван, што не могу (много) да замерим јер је дечји, али све остало могу. Хумор је заиста јадан, а радња пред крај почиње да губи смисао. Дечурлију најпре јуре натприродне силе и они су у клопци налик на ону из другог дела „Страве у Улици брестова“, али већ сцену касније они лудују на живој свирци и плешу са мање-више увежбаном кореографијом. Глумци се нису снашли или нису ни имали мотивације да глуме у овако нечему, тешко је рећи. Једини разлог зашто овом филму дајем плусић је музика која је певљива.

Едукативни моменат: Трејси је рекла како страх ствара чудовишта. Заправо, можемо и тако да посматрамо јер ако нас савлада страх, савладаће нас и чудовишта која смо због њега у нашој глави створили.

Оцена наставника:

(уз бледи плус)

Угрижена Џинџер (Ginger Snaps 2000) је филм о две сестре морбидних интересовања Кетрин Изабел и Емили Перкинс. Једно вече су кренуле да се освете доминантној другарици из разреда Данијели Хемптон, када их је успут напала звер и гадно израњавила Кетрин (у филму је она Џинџер). Иако су се спасиле, врло брзо је Емили схватила да опасност није прошла и да јој се сестра претвара у вукодлака, те грозничаво покушава да нађе лек. У томе ће јој помоћи локални нарко дилер Крис Лемки.

Критички осврт: Ово је свакако један од бољих филмова са вукодлацима које сам гледао. Све је уклопљено у тинејџ причу и промене које проживљава Кетрин лако могу да се доведу у везу са променама у пубертету, те је тиме филм нека врста црног хумора, веома успела. Поједини делови, односно сцене су у бојама, пре свих црвеној како би се мало евоцирали хорор филмови из осамдесетих и овај филм заиста има шмек „Америчког вукодлака у Лондону“ (тако некако се и завршава, а не очекивано срећно) и то је заправо плус. Још један у низу плусева је што филм није класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз изненадни звук, али јесте бруталан. Ликови су врло живописни, почевши од главних протагонисткиња, мада је на мене највећи утисак оставила њихова филмска мама Мими Роџерс.

Оно што могу да замерим филму је фантастични део; маска је лоша и већ депласирана, а и читаво то замешатељство са моћима вукодлака нису најјасније. Могуће га је убити регуларним начином, иако му ране зацељују готово одмах. Но, добро, није нешто што баш прави велику штету филму.

Едукативни моменат: Емили и Крис су урадили две паметне ствари: најпре су рационализовали проблем, а потом применили знања из биологије (ботанике, заправо) и разних доступних извора. И успели су да нађу лек. То и јесте начин како проблеме можемо решавати.

Оцена наставника:

(на пет)

Сисање (Suck 2009) је рокенрол филм о бенду чији је фронтмен Роб Стефањук. Бенд није успешан, али то ће се променити када једини женски члан Џесика Паре постане вампир.

Критички осврт: Ово је нека врста мјузикла, али није напоран као други у том жанру јер је музика сјајна. Режисер Роб (који је и главни глумац) је увео и музичаре у овај филм и сјајно су се уклопили, а посебан утисак је оставио Димитри Коутс који је истовремено и страшан, величанствен и смешан. Иначе су физиономије свих глумаца баш добре за улоге које су тумачили. Има и алузија на славне музичаре, па тако млађани чланови бенда прелазе пешачки прелаз као што су то учинили Битлси на чувеној фотографији из 1969. Овај филм је напросто посвећен музичарима и у причи и у детаљима који је чине.

Хумор је сјајан, врцав. Роб је учинио смешним и специјалне ефекте, чак и тамо где није било потребе за њима, као када се протагонисти возе колима. Са друге стране, добро је уклопио сцене из филма „О, срећни човече“ из 1973. јер је било потребно да прикаже младог Малкома Макдауела. Свеукупно, дао је изузетан шарм филму, чија је радња тек наизглед тривијална.

Едукативни моменат: Радио водитељ Хенри Ролинс је саветовао своју публику да никад није касно за извињење. И заиста није, само је важно да то свакако учинимо. И многе ствари ћемо тако решити.

Оцена наставника:

(рецимо)

Предзнак (The Omen 2006) је римејк истоименог филма из 1976. Лијев Шрајбер је кумче председника САД и политичар чија је каријера у успону. Његова супруга Џулија Стајлс се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Џовани Ломбардо Радиче саопштио Лијеву да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Лијева је да Џулија ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Лијев тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Морам да приметим да су глумци одлично одабрани. Њихове физиономије, харизма и глума потпуно одговарају улогама које су им додељене. Мија Фароу је била изузетна (можда и зато што се од рођења Розмарине бебе извештила у овој теми), а ни Лијев није био лош, заиста. Режисер Џон Мур није ризиковао и није мењао оригиналну причу, осим у неким детаљима. На пример, Дејвид Тјулис је изгубио главу на другачији начин (и уз боље специјалне ефекте, што се очекивало) него његов претходник и имењак Дејвид Ворнер. Уколико сте гледали оригинални филм неће, дакле, бити изненађења, нити мистерије, али не могу да кажем да филм није узбудљив. Некако је Џон то надоместио добром акцијом (можда ипак пребрзом и прекратком) и солидном динамиком филма. Углавном, није урадио блистав посао, али коректан свакако.

Едукативни моменат: Оно што је добро код Лијева јесте што је дао прилику и Дејвиду и Питу Послтвејту да кажу своју верзију приче. Треба чути свако гледиште да би могао да се донесе суд о неком проблему. Некада ће нас убедити (као што су они Лијева), некада неће, али ће нам свакако представити неке аспекте о којима нисмо можда ни размишљали.

Оцена наставника:

(богобојажљива)

Година прва (Year One 2009) је филм који прати судбину Џека Блека и Мајкла Серае, који су практично избачени из свог племена прилично налик на какво праисторијско. Запутили су се у град Содому јер су начули да је тамо добар провод, а успут су срели неколико библијских личности. Но, у Содоми их чека авантура која ће променити њихов живот.

Критички осврт: Допада ми се хумор у овом филму и има чак и пајтоновских момената, као када се туку Каин (Дејвид Крос) и Авељ (Пол Рад). Глумци су добро одабрани и показали су се као добри комичари, Џек испред свих, мада је и Мајкл био безмало сјајан. Хумор ми се свиђа и зато што је врло виспрен и у доброј мери преиспитује религију. Режисер Харолд Рамис је убацио значајне библијске личности (мада без временске хронологије) и тиме јасно ставио до знања на шта ће хумор бити фокусиран. Додуше, могао је лако да склизне у пародирање догађаја из Библије, али срећом то није урадио. Некако верујем да би онда добио сведенији, очигледнији и предвидљивији хумор, тако да је овде добио праву ствар.

Едукативни моменат: Иако га је у првом трену слава понела, Џек је схватио да најбољи избор за народ није он, већ њихов сопствени избор. И у томе је суштина коју ни наше главешине не разумеју.

Оцена наставника:

(ту негде)

Палм Спрингс (Palm Springs 2020) је варијанта култног „Дана мрмота“. Увек исти дан испочетка преживљава Енди Семберг, који је један од званица на венчању Камиле Мендес и Тајлера Хочлина. Он је, заправо, момак деверуше Мередит Хагнер, али изгледа као да га она превише не занима. Више је интересовања показао за Камилину сестру Кристин Милиоти и успева да је заведе. И таман када је требало да имају романтичан тренутак у пустињи, тада се појавио Џеј Кеј Симонс и почео да гађа стрелама Ендија. Он га је израњавио, али не и убио, те је отишао у оближњу пећину из које је допирала чудна светлост. Енди је некако отпузао за њим, а за њима је кренула и Кристин и поред Ендијевих упозорења да то не чини. Следеће што се десило је исти дан – овог пута и за Кристин, као и за Ендија.

Критички осврт: Иако је било врло предвидљиво како ће се све то одвијати на почетку, а богами и на крају, опет је филмић заиста занимљив. Режисер Макс Барбаков је мало тога увео новога у односу на све раније верзије, али једну и то кључну ствар јесте; иако дан који се понавља сигурно мора бити иритирајући и без много смисла, ипак има и неких предности које је Енди уочио, а касније и заједно са Кристин. То је била добра потка да се касније развије и (филозофска) расправа између двоје заљубљених шта јесте најбоље решење за њих. Заправо, овде није у фокусу само љубана прича, већ и читав смисао онога што радимо, међуљудски односи, одлуке које доносимо и шта заправо сами себи радимо. И, наравно, излазак из зоне комфора који је увек болан.

Филм има неколико добрих фора, али не могу да кажем да је баш уренебесан. Више је некако шармантан. И има ту неких грешака и наивних момената, пре свега када се Кристин бави онлајн квантном физиком. Некако не могу да поверујем да било ко на такав начин може да овлада таквом једном материјом. И диносаурусе је тешко објаснити у филму, мада ми је јасна Максова идеја.

Едукативни моменат: Иако је Кристинин живот био поприлично лош, односно грешке које је направила су је унередиле, ипак је одлучила да не побегне у дан који се понавља и где се све што уради заборави, већ да настави са животом. Бег није решење, а погрешне одлуке и грешке које смо чинили могу да се поправе.

Оцена наставника:

(заиста може)

Ближе Богу (Closer to God 2014) је филм о научнику Џеремију Чајлдсу који је успео да клонира људско биће и добио девојчицу коју је назвао Елизабета. Међутим, јавност је подељена гледе његовог рада и започели су протести људи по улицама. Он је принуђен, како би заштитио и себе и свој рад, да девојчицу доведе у своју кућу. То краткорочно решење није дало жељене резултате и Џереми није решио проблем протеста (који су се сада преместили испред његове капије), а настала је и нова опасност којој се није надао.

Критички осврт: Филм је некако необично спор. Сцене изгледају као да се режисер Били Сенесе двоумио шта даље да ради. И није урадио богзна шта. Преко половине филма се одвијала већ испричана и помало досадна прича са више него јасним и много пута изреченим недоумицама у вези са људским клонирањем. Ту су постављени и неки односи међу ликовима, али недовољно јасно и у потпуно суморној атмосфери (која одбија уколико дешавања нису баш фасцинантна или макар интересантна). При томе, глумци су се заиста потрудили и свој део урадили заиста добро, а и фотографија је сасвим на нивоу. Заправо, све то, уз сасвим солидно кадрирање, добро је замаскирало очигледно мајушан буџет филма.

Само финале филма је некакав хорор који није страшан и некако је неспретно изведен. Помахнитало чудовиштанце из већ неког разлога умлаћује мочугом кога стигне и закључујемо да је он тек неуспели експеримент, али напросто не видим суштину. Е, сад, да би дао какву-такву суштину, Били се поново вратио теми и унео једну (и једину) ефектну сцену када Џереми износи мртво тело бебе испред гомиле и пита их „да ли се овога плашите“. Не добија одговор, већ га убија човек из гомиле, што исто има неко своје метафоричко значење. Онда се филм враћа на Џеремијев монолог (интервју) и ту Били јасно заузима став, што је у реду, али би све то вероватно било далеко боље да је тај говор Били (који је и сценариста) боље и написао. Заправо, замерам Билију што је дубиозно желео да представи тему којој се није посветио више од површног мишљења које може да се чује у јавности.

Едукативни моменат: Један од људи који су протестовали је рекао како није питање да ли нешто можемо да урадимо, већ да ли треба. Ми свакако можемо много тога, али за неке ствари и нисмо сигурни и онда оне представљају изазов. Некада је боље том изазову одолети.

Оцена наставника:

(на три)

Лако Је Критиковати 139

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ђаво (Devil 2010) је хорор који говори о петоро људи који су се заглавили у лифту једне пословне зграде. Испоставиће се да квар није обичан и да ће ликови настрадати, али тако што ће их једно по једно убити нешто против чега не могу да се боре.

Критички осврт: Сценариста Брајан Нелсон је радњу сместио у клаустрофобичан простор лифта и то је већ довољно страшно јер мало је њих који се осећају као куче у лифту када у лифт уђу, напротив. Када се унесе и ђаво међу петоро заточених, већ имамо хорор који обећава. Уз то, још од уводне шпице је било јасно да ће камера урадити одличан посао. Заправо, многе ствари су биле јасне у овом хорору и нарација с почетка је допринела томе, тако да нисам сигуран да је она била добро решење. Има ту још лоших решења, предвидљивих момената и бледих преокрета и овај хорор свакако није страшан, мада има ту узбудљиву црту због тога што ликови немају где да побегну и врло ограничене могућности да се бране. Филм је добро осмишљен, а слабо реализован.

Глумци имају врло занимљиве физиономије, посебно Џефри Аренд и Џени О’Хара, мада су и други упечатљиви. Њихова глума је већ некако исфорсирана, тако да ме ни тај аспект није фасцинирао.

Едукативни моменат: Најтежи задатак који је детектив Крис Месина имао није компликован случај на коме је радио, већ опроштај који је дао Логану Маршалу-Грину. Опростити је једна од најтежих, али и најплеменитијих ствари које човек може да учини.

Оцена наставника:

(вероватно и мање)

Операција „Лавина“ (Operation Avalanche 2013) је филм о завери коју су иницирала двојица новајлија у организацији НАСА Метју Џонсон и Овен Вилијамс јер су схватили да амерички астронаути до Месеца доћи неће. Зато су направили филм који би се потурио јавности наместо правог слетања посаде Апола 11. Међутим, оно што је за њих започело као узбудљива мисија, испоставиће се као смртно опасна.

Критички осврт: Тема овог филма уопште ми није легла. Наиме, Амери и Руси се боре за превласт и апсолутно се не проналазим у томе, нити могу да пронађем било шта што би ми било интересантно (тим пре што нисам заговорник теорија завера јер заиста верујем да свет функционише по много приземнијем и очигледнијем, интересном принципу). Могу да прихватим да је то подлога за причу, да тако кажем, као што је то урађено у филму „2010: Година када смо остварили контакт“, али да баш то буде читава прича… Метју је баш ентузијастично урадио своју улогу, али ми је била сувише иритантна, што вероватно није његова кривица с обзиром на све претходно што сам написао.

Но, да не будем сасвим необјективан, филм има добре моменте и један од њих се дешава негде при половини филма када Метју сазнаје да уз његову операцију „Лавина“, постоји и резервна, операција „Северна шума“ која је значајно озбиљнија и подразумева жртвовање астронаута. Тада све оно што је Метју прихватио као сјајно „зезање“ постаје превише мрачно и његов неуспех тада добија конкретне и лоше последице. То је условило да филм поприми и параноичну ноту, тим пре што се сада дешавају и убиства. Међутим, имао сам осећај да је Метју, као режисер овог пута, много више пажње посветио маргиналном него суштинском и тако филм учинио: досадним (а имао је све карактеристике да такав буде, о чему сам се већ изјаснио), предвидљивим (јасно је било да су и Метју и Овен виђени за одстрел, као што је било јасно да ће Метју затећи мртвог пријатеља у гаражи) и неуверљивим. Буквално свака пуцачина у филму је таква. Шпијун кога је Метју наловио испред зграде, у којој су обављали снимање, паркирао се испред саме те зграде. Шпијунски баш и не делује, а када Метју бежи колима од агената који пуцају на њега не вреди ни говорити. Метју је форсирао шмек документарца и пошто није одустајао од тога ни у једној сцени, у неким случајевима је то само појачало неуверљивост, пре свега у поменутим сценама јурцања колима и пуцања.

Углавном, наместо да тему и ликове приближи гледаоцима, Метју нас је управо удаљио, детаљно објашњавајући идеје снимања (што је, ваљда требало да буде занимљиво или узбудљиво, али није, заиста није) и тим бесмисленим потерама. Уосталом, тешко је осетити емпатију према ликовима који су презентовани искључиво кроз своју амбицију и који су више него стереотипи.

Дакле, да, дао сам филму шансу, без обзира што је поджанр далеко од мојих интересовања колико и Месец у овом филму, али ништа не бих пропустио ни да му шансу нисам дао.

Едукативни моменат: У уводном делу филма председник Америке Џон Кенеди је рекао да како нам се повећања знање, тако се повећава и незнање. Ово звучи контрадикторно, али није. Што више сазнајемо, сазнајемо и шта све још не знамо и можемо научити.

Оцена наставника:

(нека буде)

Повезаност (Coherence 2013) је филм о осморо људи који су се окупили на вечери код пара Николаса Брендона и Лорин Скафарије. Те вечери је комета пролазила тик над земљом и изазвала је невероватне догађаје који ће променити животе свих њих.

Критички осврт: Све је почело као једна необавезна прича осморо људи који су се окупили у кући двоје од њих. Сам разговор није био неинтересантан, иако је трајао дуже него што би добар укус налагао. А онда су кренуле да се дешавају заиста интересантне, необјашњиве ствари. Заправо, најинтересантније је то што без икаквих ефеката и приказивања било чега наднаравног, радња је попримила крајње узбудљив, уврнут ток. Како се филм ближио крају све је постајало хаотичније, али и интригантније. Ово је заправо пример како са мало буџета и мало средстава може да се направи добар СФ, те свака част режисеру Џејмсу Ворду Биркиту. И глумци су помогли, наравно.

Едукативни моменат: Једна од прича коју је испричала Емили Балдони је заправо врло едукативна. Она је глумила балерину која је приредила читаву представу. Међутим, онда је управа театра решила да главну улогу преузме Светлана која је наводно најбоља на свету. Емили су понудили да буде замена, али је ова била сувише поносна и озлојађена (додуше с правом јер је она све осмислила и поставила), те није прихватила и остала је без посла. Једна друга балерина Катрин је прихватила да буде замена. И онда је Светлана одустала у последњем тренутку и на сцени је заиграла Катрин. 🙂 Може се рећи да је Катрин искористила шансу коју је Емили пропустила. Немојте пропуштати шансе само зато што сте превише поносни.

Оцена наставника:

(сјајна попут комете)

Бал вампира (Dance of the Vampires 1967) је филм познат још и по називима „Неустрашиве убице вампира“ и „Извините, али ваши зуби су у мом врату“. Професор Џек Макгоуран и његов верни асистент Роман Полански дошли су у срце Трансилваније како би пронашли и убили вампире. Мештани сеоцета у које су пристигли нису били ради да сарађују у том подухвату, али јесу били гостољубиви и угостили су њих двојицу. Роман је бацио око на крчмареву кћерку Шерон Тејт, али је њу отео локални гроф Ферди Мејн. Зато су Роман и његов професор кренули у грофов двор, односно у мисију спасавања деве, а успут и да дохакају грофу.

Критички осврт: Већ ми се прва сцена филма допала и најавила једну комичну причу са врло живописним ликовима, што се и јесте испоставило. Хумор је стварно смешан, али и инфантилан. У доброј мери личи на скечеве Бени Хила. Уз то, филм је и врцкаст, шармантан и заиста занимљив. Због своје наивности некоме неће изгледати као озбиљно дело, али је ово сигурно култни филм и дефинитивно сјајан.

Едукативни моменат: Колико год да су се трудили професор Џек и његов верни асистент Роман нису успели да реше проблем. Заправо су га само раширили. То само значи да за решавање проблема није довољна само добра воља. 🙂

Оцена наставника:

(и то фина)

Роки хорор филмски шоу (The Rocky Horror Picture Show 1975) је СФ мјузикл. Бари Боствик и Сузан Сарандон су заљубљени пар који се некуда запутио колима, али су наишли на забрану на путу. Да зло буде веће у тој новембарској кишовитој ноћи, пукла им је и гума. Успут су видели дворац, па су обоје кренули тамо како би затражили помоћ. Међутим, власник дворца Тим Кури је трансвестит и научник који жели да задржи придошлице како би се са њима забавио и показао им свој нови генијални изум. Наиме, Тим је успео да створи савршеног мушкарца (Питера Хинвуда) и да му подари живот.

Критички осврт: Музика је одлична, некако шизоидна, али свакако другачија и то поздрављам. Врло је препознатљив глам рок, који је у току настанка филма већ био устоличен као популарни правац у музици. Мени се лично допада, као и читава филозофија која тај правац прати. Нисам претраживао колико је утицао на рад режисера Џима Шармана, али је очигледно његов поклоник. У једном тренутку Тим касапи Мита Лоуфа, који је иначе донор дела Питеровог мозга, а пева конвенционалнији рок. Како би утешио узнемиреног Питера, Тим му говори како је убио Мита из милосрђа. Можда управо та сцена говори у прилог Џимовом мишљењу како је глам будућност и да су други правци рока напросто превазиђени. И још једна ствар говори у прилог гламу, а то је да је жанр филма научна-фантастика, која јесте један од његових мотива.

Оно што ми се није допало је сама Џимова намера. Он није хтео да исприча причу, већ је направио омаж филмовима који му се допадају, без јасне визије. Постоје и други мјузикли („Коса“ из 1979 и „Томи“ из 1975) који имају и те како јаке приче, те доказују да је врло могуће уз музику испоручити и садржај. У случају овог филма садржај изостаје. Он изгледа више као перформанс, музички спот, шоу и речју изгледа као све друго осим као филм. Он нема јасне поруке, те изгледа испразно, што и није баш одлика глама. Овај музички правац је померио границе и на врло очигледан начин се супротставио конвенцијама и предрасудама. Овако, све ово личи на рад Лејди Гаге; пријемчив звук и гламур ради гламура. Провлаче се ту негде и сексуалне слободе, али у контексту овог филма то је више пласирано као симпатично, него као људско право да свако живи онако како жели.

Но, филм има и јаких страна, осим поменуте музике. Он је заиста понудио нешто ново, има врло интересантну сцену и шарм, а и сјајну глуму готово свих. Знам да се Питер убрзо повукао из глуме јер је и сам схватио да он то не уме, али његова улога овде је и тако била да само изгледа, те то није много девалвирало филм.

Едукативни моменат: Једна песма коју пева Тим каже: „Немојте да сањарите, будите у томе.“ Лепа је песма и леп је савет.

Оцена наставника:

(мада је тројка реалнија)

Не диши (Don’t Breathe 2016) је хорор и трилер о троје младих који пљачкају станове у свом граду. Пошто је у том тројцу Дилан Минет најмање ентузијастичан у вези са криминалом којим се баве, остало двоје му обећавају да ће наредни посао уједно бити и последњи. Наиме, други момак Данијел Зовато је начуо да власник куће има велико богатство које је добио као одштету. Посао изгледа лак јер је власник слеп, али ће се испоставити за њих да је та кућа у ствари смртоносна клопка.

Критички осврт: Режисер Феде Алварез је врло мудро водио ову причу и оно што је он радио је да је све време вешто балансирао на ивици између оправданог и неоправданог. Не онога што је исправно и што није јер је јасно као дан да обијање туђих станова није исправно, као што је страшно уопште помислити да жртва пљачке буде слеп човек, а да плен буде новац који је тај слеп човек добио као надокнаду јер му је кћерка убијена. Заиста, може ли бити страшније? Међутим, питање које Феде поставља није то већ да ли неисправан поступак уједно може бити и оправдан. Феде је градио своје ликове тако да су они очигледне жртве несрећних околности и са којима напросто морате да осетите емпатију, што ће казаљку померити на већ неку страну скале исправности. 🙂 Истина јесте да има претеривања, па је Данијел очигледно (да очигледније не може бити) момак без скрупула, а филмска мајка Џејн Леви је толико портретисана као лоша да је већ постала карикатура. Но, Феде се одмах решава Данијела и његовим убиством и започиње преокрет у причи који нас нагони да „променимо страну“ и да почнемо да навијамо и да се бринемо за двоје преосталих младих, који су дефинитивно криминалци, али ми то неким чудом заборављамо. Питање „одакле им срца да уђу у кућу слепог човека“ постаје питање како ће из те куће изаћи. Слепи Стивен Ланг старкеља је у одличној форми, врло жилав и спретан и застрашујућ приде. Једина нада је да се двоје некако притаје, али им Феде не олакшава; кућа је напросто толико тесна да несрећни Дилан мора да налети на Стивена и никако не може да се одлепи од њега. 🙂 Напетих ситуација у филму има, без сваке сумње. Интересантно је да их Феде није правио оним класичним хорор сценама када се тргнете уз изненадну и гласну музику, већ напротив – дугим, мучним, страшним ситуацијама. Камера је све то добро зумирала, мада има доста мрачних момената када се не види много (додуше, било је и тешко избећи). Дакле, у том смислу хорор није класичан, али ни у самој поставци приче, дакако.

Динамика је добра, преврати су вешто изведени и чак и трчање на горњи спрат (у кући која је клопка) изгледа логично. Ипак, неке ствари пркосе логици и отварају очигледна питања попут тога како је слеп човек успео да отме и заточи целу једну девојку и уз то из врло утицајне, богате породице. Има ту још неких грешака, али без обзира на све њих, филм је сасвим добар.

Едукативни моменат: Стивен је схватио да у кући има уљеза тако што је намирисао Диланове ноге (заправо, патике), због чега је на крају несрећни момак страдао. Ето још једног разлога да се увек практикује лична хигијена. 😀

Оцена наставника:

(минус)

Невиђен (The Unseen 2016) је филм о Адену Јангу, човеку који живи повученим животом на северу Канаде и који крије невероватну тајну. Некако му успева да своје необично стање прикрије када год је у интеракцији са људима, али се све компликује када га позове његова бивша супруга Камиј Саливан, како би јој помогао око њихове кћерке Јулије Саре Стоун која је проблематична тинејџерка. Он мора да крене у град где оне живе и у томе му помаже локални дилер Бен Котон, али за противуслугу. Испоставиће се да је кћерка наследила нежељене гене од свог оца и да има исти проблем.

Критички осврт: Сећам се, пре много година, један мој ђак је правио велике проблеме у школи и добрано ишао путем деликвенције. Позвао сам оца и овај ми је одговорио како се он развео од своје жене и да га то не занима. Када сам га ја питао да ли се развео и од свог сина, спустио ми је слушалицу. Овај филм ме је подсетио на то и можда је метафора управо оваквог стања свести. Аден се развео од своје филмске супруге Камиј и кћерка Јулија Сара га не занима. Аден иначе пати од посебног „стања“ да постаје невидљив. И он то буквално и нефантастично и јесте у животу своје кћерке. Међутим, та невидљивост може да се протумачи и на сијасет различитих начина, па и друштвено-политички; како су мали људи, радници, невидљиви великим магнатима и потпуно обесправљени, што се и види у разговору Адена и његовог шефа.

Темпо филма је преспор и заиста треба много стрпљења да се филм одгледа, а при томе, режисер Џоф Реднап осим интригантног Аденовог стања (праћеног врло солидним специјалним ефектима) није понудио много тога што би држало пажњу. Има ту неке драме, као и крими-дела и све је то врло пристојно и студиозно урађено, али ништа што би баш заокупило. Тек негде на половини филма Јулија Сара нестаје и ту креће да се гради некаква интрига. Глума је сасвим солидна, мада изгледа као да су сви лошег расположења и спремни на свађу и тучу. Некако читава та атмосфера изгледа претерано. Има ту и нелогичних момената, па је тако најбоља другарица Јулије Саре знала за Аденово стање, иако није било начина да сазна.

Углавном, прича се на крају заокружује, мада не могу баш да кажем да кулминира. Филм има својих добрих и слабих страна, али ове добре ипак преовлађују. Ово је сасвим другачији поглед на невидљивог човека и, иако није освежавајући, свакако је оригиналан.

Едукативни моменат: Неки људи су заиста невидљиви; напросто нису запажени и верујем да то није лако. Ми са своје стране можемо учинити то да више обратимо пажње на њих.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Домет 15 (Range 15 2016) је филм настао у сарадњи две америчке компаније за продају одевних предмета са војном тематиком: „Ренџер Ап“ и „Артикал 15 одећа“ и добар део њиховог особља и глуми у филму. Петорица војних ветерана су завршила у притвору локалне полицијске станице због тулума који су приредили претходне ноћи. Када су се разбудили и отрезнили, схватили су да је напољу наступила зомби апокалипса. Најпре их је напао њихов адвокат, а сада зомби Вилијам Шатнер, а потом и сви остали. Момци су новонасталу ситуацију прихватили са нескривеним ентузијазмом и кренули да тамане зомбије, па и покојег преживелог приде.

Критички осврт: Разумем да је идеја режисера Роса Патерсона била да пародира зомби филмове, али би пародија требало да буде, шта знам, рецимо, смешна? Овај филм јесте вулгаран и поједностављен до најнижег дна, са дијалозима који су потпуно безвезни, али заиста нема ништа духовито. При томе ми је врло јасно која општа места у тим филмовима Роса нервирају, а унео је и неке алузије на политичке и социјалне појаве, али он напросто нема талента за сатиру. Или је можда боље рећи само да нема талента.

На пример, патуљасти зомби откида пенис једном од актера и онда му њиме маше испред лица. Остали збијају вицеве на његов рачун, док овај преклиње да га убију. И онда се један уозбиљи и – убије га. Или, рецимо, једна екипа момака хвали другу како су ови познати хероји и онда девојка Минди Робинсон пита какви су они то познати хероји, те је један од њих упуца. Сви јој одају почаст и крену да тамане зомбије, а њена другарица Џеси Вајзман остаје крај ње и плаче, те говори најгоре увреде на Миндин рачун, уз речи како ће јој недостајати… Има тога заиста много и немам ништа против ни грубих шала, ни померања граница, ни нових приступа, али је ово чиста банализација и напросто је глупо. Уосталом, многи наши филмови су врло мрачни, „таф“ (што би рекли браћа Амери) и са грубим шалама и много псовки, па су маестрални. Рос се руга и инвалидима и свима кога год је већ могао да поткачи, зачудо не тако да буде увредљиво, али ни тако да буде смешно.

У некој критици сам прочитао да је овај филм намењен бившим америчким војницима који знају како се они понашају под стресом, те да се свима другима вероватно неће допасти. Знам ја да сваки филм има своју циљну групу (мада је ова сувише специфична), али није уопште поента у томе. Поента је да се тема приближи и онима који нису бивши амерички војници. Ја много тога нисам што се може видети у разним филмовима, али иоле талентовани режисери су успели да изведу да се уживим у ситуацију и да, ако се већ не саживим са ликом, онда макар осетим емпатију. Гледајући овај филм нисам осетио ништа осим досаде. Иначе, филм неку радњу и нема или је пак има, али сасвим класичну. У једном тренутку има ту мало и борби у рингу јер је ово ипак амерички мушки адреналински филм. Верујем да је овај филм остварио оно због чега је направљен јер претпостављам да у Америци има много оних чијем менталном склопу ово прија. Хоћу рећи, велика земља, па много људи, те много и таквих људи. 🙂

Едукативни моменат: Некада контрапримери могу бити веома добри примери, али како не треба радити. Овај филм је један добар контрапример за оно шта јесте духовито.

Оцена наставника:

(са плусем, мада нисам сигуран због чега)

Терминатор (The Terminator 1984) је први филм у серијалу о опаком роботу из будућности чији је назив у наслову филма. У години 2029. људи се боре против машина и побеђују, захваљујући свом вођи Џону Конору. Зато су машине времепловом послале киборга Арнолда Шварценегера у прошлост да убије Сару Конор (Линда Хамилтон), Џонову мајку, док га још није родила. Сам Џон такође шаље свог борца Мајкла Бина како би је заштитио. Но, то није лак задатак јер је Терминатор веома јак и веома отпоран на метке.

Критички осврт: Добро је да се радња, иако се односи на будућност, дешава у садашњости и то највише због тога што су специјални ефекти пресмешни чак и за оно време. Но, хајде то и некако, него крајолик будућности који је потпуно апсурдан; све је прекривено некаквом каросеријом, а возила са гусеницама возе преко људских лобања којих је буквално гомила. Дакле, у току рата који се све време води и где ласери само прште и прже преостале људе, погинули су мирно трунули (онако сви заједно и у јеку жестоког рата) док нису остале само кости, да би тек онда возило прошло преко њих и све их смрвило. 🙂 Но, све то, као и цео филм, има невероватан шарм. Наравно, у питању је класик, култни филм, како већ желите и он је свакако поставио неке стандарде у поджанру у којем је рађен. Реално, нема ту богзна шта од радње; двоје лепих и измучених људи су у бескрајном бегу од супериорног непријатеља који је невероватно снажан и никада се не умара. Међутим, сама та тескобна ситуација већ је довољно интригантна, као и поставка приче и, оно што је најважније, питање како ће хероји уопште победити чудо које глуми Арнолд. И оно што свакако морам да ценим је труд режисера Џејмса Камерона да закрпи све рупе у причи које морају да настану услед петљања са временом.

Наравно, пошто је ово пре свега и изнад свега акциони филм, он садржи све оно што љубитељи тог жанра воле: тучњаве, пуцачине и јурњаве аутомобилима. Мени то није нарочито интересантно, али морам да признам да је у филму тај део урађен прилично солидно и то са невеликим буџетом. У овом филму Џејмс је савршено искористио своје глумце, посебно Арнолда коме је доделио улогу живота: да глуми безизражајну и безосећајну мишићаву машину.

Едукативни моменат: Линда је рекла Мајклу како је грозан свет у коме он живи. Међутим, то је и њен свет, само будући. Тај свет не мора да буде такав, ужасан, али то зависи од тога шта ми у садашњости радимо.

Оцена наставника:

(и би пет)

Пљус (Splash 1984) је романтични филм о томе како се младић Том Хенкс заљубио у сирену Дарил Хану. Он није знао да је она сирена, пошто када је на сувом њен рибљи реп се претвори у ноге. У сваком случају он је види као савршену жену и љубав свог живота, али она може да проведе са њим тек шест дана јер мора да се врати у свој подводни свет.

Критички осврт: Овај филм је права романтична комедија и у том поджанру својим конзументима је понудио све: романтику у огромним количинама и ако не комедију, а оно симпатичне ликове и њихове догодовштине. Чак је и фантастични део овде у служби романсе јер је у питању бајка за оба пола, па тако и за јачи пол јер је прелепа девојана заправо сирена. Чак се и бајковито завршава. У ту бајку лепо је уклопљен и заплет, који садржи мотиве друге бајке – Пепељуге (ето „пакета“ и за нежнији пол) јер она мора да се врати у свој свет када сат откуца не баш поноћ, али пун Месец, а и мотиве трилера пошто њу јуре сензација жељни научници. Тек да буде мало и узбудљиво и устрепта срца гледалаца због неизвесности да ли ће (иако знамо да хоће) љубав на крају победити. Ликови су при томе добро одабрани, посебно пар главних протагониста; Том није баш холивудски лепотан, али зрачи шармом дечка из комшилука, а Дарил је заиста раскошна сирена са косом виле Равиојле. И знају да глуме, што је још један плус. Сви остали ликови су довољно комични да буду толико неопходан зачин да би цела прича легла, мада су дефинитивно стереотипи. Режисер Рон Хауард је уклопио делове приче као пазл где је понеки део мало „угуравао“ на силу иако не одговара баш перфектно, но укупно гледајући добио је додуше класичну, али сасвим слатку причу. Уопште ме не би чудило да је за многе поклонике поджанра ово најбоља романтична комедија икад и ја бих рекао да се сигурно налази у самом врху.

Едукативни моменат: Том се пожалио свом филмском брату Џону Кенедију како је само желео да нађе неког, као сви остали људи и да буде срећан, а ево шта је добио – „рибу“. Онда му је брат рекао да заиста погледа шта је добио и да сви остали људи не срећу лако љубави свог живота попут њега. Тада је Том схватио да треба и те како да буде задовољан са оним што има и да не гледа друге. Да, неки су боље прошли него он, али има их много који никада неће бити срећни као он.

Оцена наставника:

(бајковита)

Лако Је Критиковати 136

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Породица Адамс (The Addams Family 2019) је цртаћ рађен према познатој монструозној породици. Глава породице Гомез је оженио вештицу Мортишу, али је венчање обављено на брзину пошто су преплашени мештани као руља нагрнули са циљем да отерају пошаст из своје варошице. Они су тако пребегли у Њу Џерзи и тамо пронашли напуштени уклети дворац који им је изгледао као савршено место да се ту настане. Године су пролазиле у том њиховом „рају“, све док њихов дом није засметао Марго, ТВ-звезди новокомпонованог програма који се бави преуређивањем стамбених објеката. Маргина идеја је да читаво насеље сачињавају слатке, колоритне и једнообразне куће и дом Адамсових се у ту слику није уклапао. Пошто није наишла на њихову сарадњу, Марго је одлучила да примени ултимативно оружје: провинцијске трачеве. То је био нови изазов за ову познату породицу, која се већ борила са неким својим проблемима – јазом генерација старијих и млађих Адамсових.

Критички осврт: Режисери Конрад Вернон и Грег Тирнан нису хтели исту ствар као и сви пре њих у филмовима и серијама о породици Адамс. Истина, они јесу супротставили два света: један морбидан, а други слаткаст и друштвено прихватљивији. У претходним верзијама морал и праве људске вредности налазиле су се на страни овог првог и то је добра поента. У овом цртаћу оба света пате од истог проблема: желе да устроје своје чланове да се уклопе и да буду исти као и сви други. Иако је овај приступ оригиналан, он неминовно мора да одскочи од духа породице Адамс и да учини ликове другачијим. Посебно ми штрчи лик Мортише и некако недостаје она страст која карактерише њену везу са Гомезом. И морам рећи да ми се ова њена верзија не допада. Сам филм није недопадљив и свакако шаље добре поруке, али не иде ми уз породицу Адамс.

Оно што још није добро у овом цртаћу је што је прича превише класична и предвидљива, што му мањка шмека и смешних фора, иако је анимација сасвим добра. И музика је добра.

Едукативни моменат: Гомез је схватио да није његов син Пагзли онај који га је изневерио јер није усавршио породичну традицију, већ је Гомез изневерио сина јер је заборавио да треба да му дозволи да буде оно што јесте. Често заборављамо да пустимо друге људе да буду оно што желе и требало би да имамо бољу меморију. 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Сан летње ноћи (A Midsummer Night’s Dream 1999) је филмска адаптација истоименог романа Вилијама Шекспира. У 19. веку у Монте Атини у тадашњој краљевини Италији, очекује се венчање војводе Тезеја (Дејвид Стратерн). Међутим, овај леп дан војводи је помрачио племић Егеј (Бернард Хил) који је затражио правду против своје кћерке Хермије (Ана Фрил). Он ју је обећао Деметријусу (Кристијан Бејл), али она жели Лисандара (Доминик Вест). Зато ће Хермија и Лисандар покушати бег из Атине, а кроз шуму, за коју ће се испоставити да је походе магична бића.

Критички осврт: Ово је један заиста сладак филм, у који нису уложени богзна какви специјални ефекти, а нису били ни потребни. Живописна сценографија и костими и сјајна глума учинили су да Шекспирово дело буде достојно адаптирано.

Едукативни моменат: Оно што је покренуло готово све ликове у овом делу је љубав. Љубав изгледа као сладак, летњи сан, али то не треба да завара – она је најмоћнија сила која постоји.

Оцена наставника:

(сањива као у летњој ноћи)

Био свет је мој (Were the World Mine 2008) је романтични мјузикл инспирисан делом Вилијама Шекспира „Сан летње ноћи“. Танер Коен је геј момак који трпи насиље својих вршњака, а суочава се и са разочарењем своје мајке Џуди Меклејн. Ипак, наилази на разумевање своје наставнице Венди Роби, која га врбује да учествује у школској позоришној представи (јасно је који је комад у питању). Танер на почетку није разумео текст који треба да савлада, али временом у њему проналази „рецепт“ како да направи магични цвет из Шекспировог романа. Он је цвет заиста и направио и искористио најпре на другарима из одељења, а потом и на читавом граду који се из хомофобичног претворио у своју супротност. Иако Танеру одговара овакав развој ситуације, Венди га наново, као добар ментор, води ка томе да учини праву ствар и врати све односе какви су и били.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен филм. Идеја је заиста сјајна, а и проблем дискриминације је обрађен на један нов, а заправо старињски начин. И све се поклапа са Шекспировим делом; ту су глумци, несрећно заљубљени и чаролије. Такође ми се допало то што су ликови, под утицајем магичног цвета, заиста и почели да говоре попут познатог писца. Изгледало је као да их је заразила некаква древна, али слатка болест.

Међутим, реализација није на висини задатка, чак и ако изузмемо видно нискобуџетну продукцију. Проблеми које Танер има са дискриминацијом и у породици сувише су бледи. Са друге стране, у појединим случајевима бих рекао да је режисер Том Гистафсон претерао, односно његови ликови реагују на претеран начин (жена неће да купи крему за руке од Танерове филмске мајке јер је он геј). У појединим случајевима радња је у нереду и изгледа као да има рупа између сцена, а и мотивација ликова није увек најлогичнија. Крај је сувише исфорсиран како би био срећан, али у овом случају бих ипак дао вишу оцену због (добре) намере. Још бих похвалио и музику.

Едукативни моменат: Танер је ипак на крају вратио свима слободну вољу, без обзира што је до тада био у окружењу које га не осуђује и са особом која му се свиђа. Људи треба да воле и да буду толерантни не зато што су (чаролијом или на било који други начин) натерани на то, већ зато што тако заиста осећају.

Оцена наставника:

(веома сањива, тј. танка)

Почетак (Inception 2010) је филм о врло необичном криминалцу Леонарду Дикаприју који улази у туђе снове како би дошао до података које може да прода. Њега и његов тим унајмљује његова дојучерашња жртва Кен Ватанабе и даје му понуду коју овај не може да одбије. Такође му даје и посао који се унеколико разликује; наместо да извуче информацију, он треба да усади идеју у главу богатог наследника Килијана Мерфија. То захтева компликован захват који подразумева сан унутар сна, што је опасно за све учеснике, па тиме и самог Леонарда и његову екипу.

Критички осврт: Режисер Кристофер Нолан је искомпликовао радњу за неколико нијанси више него што је то права мера, али свеукупно добио је један добар трилер, са интересантним дешавањима и истом таквом идејом. Уз то, узео је одличну екипу глумаца.

Едукативни моменат: Леонардо је схватио да је моћ идеје изузетна, а да може бити и опасна ако идеја постане опсесија. Идеје су одлична ствар и оне покреће и људе и читава друштва, али чак и у идејама треба имати меру.

Оцена наставника:

(такође сањива)

После смрти (Oltre la morte 1989) је италијански хорор који се дешава на једном егзотичном острву. Љут на научнике који су дошли да траже лек за канцер, а јер их криви за смрт кћерке, вуду врач са тог острва претворио је своју жену у зомбија, те ју је напујдао на те исте научнике. Заправо, све становништво је претворено у зомбије и они су побили све придошлице. У животу је остала само девојчица која се, након више година, вратила на острво. Ту ће је снаћи судбина коју је, као мала, избегла.

Критички осврт: Не знам шта је смешније: маске зомбија или глума. Камера је, при томе, толико добра да све сцене које су снимане у мраку залуд су снимане. 🙂

При почетку филма у једном тренутку мајка пушта своју трогодишњу девојчицу да трчи потпуно сама кроз џунглу, а већ у следећој сцени је, изгледа, та девојчица одрасла и сада је Кендис Дејли. Како ли се спасила са острва? Чамац покренула није, не због својих година, пошто је очигледно у питању напредно дете, већ зато што чамцима отказује мотор како приђу острву. То се десило Кендисиној дружби и они кренуше да, па да шетају острвом. Један од њих је успут отрчао да се бије са зомбијем. Радња се све време дешава, али зашто се дешава тешко је рећи. 🙂 Ни сведени дијалози не помажу много да се радња схвати. Зомбији при томе полагано навиру, учествују у борилачким вештинама (нисам експерт, али рекао бих да су у питању основе каратеа), кукају, чаврљају са протагонистима или пуцају на њих. Већ зависи од тренутка. Протагонисти најчешће најпре згрожено гледају како черече једног од њих, а онда се тек активно укључују.

Нарација у филму је такође проблематична; Кендис на почетку на чамцу прича причу из свог детињства, да би негде при крају наново причала ту причу, али уз тврдњу да ју је заборавила све до тада… Можда је најбоље решење да и ми заборавимо на овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Вуду врач није разумео шта су научници радили на његовом острву, па их је зато осудио на страшну смрт. Незнање нас најчешће неће коштати живота, али нас много може коштати.

Оцена наставника:

(без поправног)

Угриз (Bite 2015) је филм о младој жени Елми Беговић, која је са две другарице отишла да проведе девојачко вече (мало дуже, додуше) у Костарики. Док су се тамо купале у заливу сакривеним од очију туриста, а према препоруци момка којег су упознале, Елму је ујео инсект. По повратку у Америку тај ујед се показао нимало безазлен и Елма је доживела застрашујући преображај.

Критички осврт: Очигледан пандан овом филму или узор, како желите, свакако је „Мува“ из 1986. јер у оба случаја имамо особу која се претвара у инсекта и љубавну причу у позадини. Међутим, док је верзија режисера Дејвида Кроненберга једна успела метафора на болест и кризу коју пролазе особе које су и болесне и које су везане за те болесне особе, у овој верзији практично није успело ништа. Лепа Босанка Елма, ма колико год се трудила, напросто није имала довољно ни простора, ни харизме да ме увуче у њену причу која јесте животна и тиче се страха од промена и обавеза. Она и режисер Чад Арчибалд тако су градили њен лик да сам стекао утисак да је у питању размажена, плитка и још неиживљена Американка. Такав лик не могу озбиљно узети у анализу, а још мање саосећати са њом. Глума није лоша, лоши су ликови и нејасни су и неуверљиви њихови мотиви.

Чад очигледно нема Дејвидову вештину и његова режија је све само не мудра; ту су рупе и рупице, општа и предвидљива места (јасно је да ће куче показати одбојност према Елми како се она буде мењала), као и употреба ликова када то Чаду одговара. Елмин вереник Џордан Греј у добром делу филма уопште није присутан, што јесте чудно без обзира што не живе заједно. То све чини да радња буде мање реална, а више погодна. Сама прича има пристојну динамику и довољно је хорор, макар тиме што је гадан и што има пуно инсекатских јаја, чиме је циљ постигнут. Ту су и специјални ефекти који су успели да дочарају сву мучнину ситуације, тако да је и то плус филму. Велики минус је што филм остаје некако без поенте и завршава се општим местом, тако да не може да се уздигне изнад медиокритета у поджанру у којем је рађен. Чад се загледао у добар један Дејвидов узор, али није могао да му приђе ни на сто метара. 🙂

Едукативни моменат: Док се опијала у Костарики, Елму је сексуално искористио (и покрао) момак који се ту нашао. Док је болест којом се филм бави измишљена, алкохолизам је врло реална и може имати многе последице, па и ову коју је Елмин лик доживео.

Оцена наставника:

(на три)

Годзила (Godzilla 1998) је филм о чувеном јапанском чудовишту, односно огромном гуштеру. Настао генетичким мутацијама услед нуклеарних проба Француза, гуштер се запутио из Панаме у Њујорк и тамо почео да терорише становнике тог града. Војска САД је усмерила све своје снаге да се изборе са монструмом, а унајмили су и тим стручњака, међу којима и зоолога Метјуа Бродерика.

Критички осврт: Морам да признам да филм има духа и да је режисер Роланд Емерих унео низ ситних, али симпатичних фора (на пример када Метју буквално уђе у отисак стопала Годзиле и не види га). Некако је дао шармантан шмек овом филму, а Годзила је изгубила свој статусни симбол с правом стеченим у Јапану јер ју је Роланд претворио у само животињу. 🙂 Наиме, Годзила је у поменутој азијској држави настала нешто после Другог светског рата и представљала је метафору патње јапанског народа због бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Годзила је нарасла услед радијације и кренула да терорише људе. Некако такав монструм завређује више поштовања, али Роланд није мислио тако и наставио је сигурним стазама које су дубоко утабале звери из „Парка из доба јуре“. Неко би помислио да Амери све воле да подреде и маргинализују, али немојмо заборавити ко је бацио поменуте бомбе. 🙂 Интересантна је чињеница да је Холивуду било потребно чак 44 године да направи филм о овом монструму, тако да верујем да има ту неке филозофије или политике или макар отклона према читавом том феномену. Можда због тога, а можда и због неких других ствари, Роланд је направио филм значајно наивнијим него што сам очекивао. Пригрлио је звер у оној мери у којој су Јапанци приказали панични страх од ње. И, не мање битно, за звер је крива Француска због својих нуклеарних проба (које су вршили и Амери, али то сада није важно), но равноправно је учествовала у убијању звери преко свог представника Жана Реноа, па љутње и међународних инцидената нема. 🙂 Тим пре што се Жан показао макар једнако виспрен као Џејмс Боунд (сцена када пуца у лустере је сјајно осмишљена, на пример).

Наивних момената има не само у описаном крупном плану, већ и у детаљима. Марија Питило је украла Метјуу видео-касету на којој су наснимљени отисци стопала Годзиле у Панами, те је и објавила и тиме му нанела велику професионалну штету. И то је штета, а није ни логично – сви су сада у Њујорку могли да виде Годзилу уживо и милионску штету коју је направила зградама. Какве везе има што су сада сви могли да виде и њене отиске и то у држави за коју верујем да већина Амера не зна ни где се налази? 🙂 И све што следи је наивно; Французи отимају Метјуа, те га пријатељски убеђују да сарађује са њима, а прати их и све чује кроз полупани прозор новинар Ханк Азарија… И љубавни јади Маријини изгледају наивно и као у некој лабавој романтичној комедији.

И након нешто више од пола филма некако савладаше Годзилу и то се показало као тежак задатак чак и за супериорну америчку војску, а онда је филм променио и темпо и сензибилитет и претворио се у „Ејлијена“, да би се протагонисти наново вратили у „Парк из доба јуре“. Имао сам осећај као да се Роланд све време бори сам са собом какав филм заиста жели. Но, не могу да кажем да је све то испало баш, баш лоше. Филм има све елементе холивудског блокбастера, грандиозне је продукције и са сасвим солидним специјалним ефектима, те у доброј мери узбудљив. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични и све је то укупно врло солидно. Ово је један од оних филмова које су, према мом мишљењу, публика и критичари потценили.

Едукативни моменат: На примеру Годзиле видимо да чак и највећи падају. И то треба имати на уму. 🙂

Оцена наставника:

(на стакленом постољу)

Мрачно небо (Dark Skies 2013) је филм о драми коју преживљава породица Џоша Хамилтона коју походе ванземаљци. Џошу и његовој филмској супрузи Кери Расел постаје јасно да је њихов син у опасности и предузимају све како би га заштитили. Ипак, напредна врста из свемира делује као непобедив противник.

Критички осврт: Сам увод у причу се састоји из два дела која теку паралелно. Један је СФ-део који је у вези са необјашњивим догађајима у кући Џошове породице, а други је драма која нам приказује са којим проблемима се та породица бори. И ова два дела је режисер Скот Стјуарт лепо испреплетао, таман довољно да Џош и комплетна његова околина верује да су неприродни догађаји заправо природан сет последица које ће једна породица трпети због свађа и немаштине. Како се радња одвија, обе приче кулминирају и то је у реду. Заправо, читав филм је у реду. Он је технички солидно одрађен, али мени, са стажом од преко хиљаду одгледаних филмова, те сваком иоле искусном филмофилу, нема богзна шта да понуди. Све ово је већ виђено. На крају постоји као неки преокрет, ефекат изненађења или како бисмо већ то назвали, али не баш неочекиван. Не могу да кажем ништа против филма, али ни много у његову корист.

Едукативни моменат: Артур Кларк је рекао како постоје две могућности: или смо сами у свемиру или нисмо. И обе су једнако застрашујуће. 🙂

Оцена наставника:

(на три)

Лутка (人形 2014) или како је на енглеском преведено „Људски облик“ (Human Form) је кратак филм из Јужне Кореје. Прича прати девојчицу која жели да уради пластичну операцију лица и да буде као сви остали. Но, за то не наилази на одобравање своје породице, па се пријављује као добровољно заморче на експерименталну хирургију.

Критички осврт: Сећам се да сам гледао једну епизоду „Зоне сумрака“ која је имала практично истоветну тему. Међутим, у серији је акценат био на интелигентно испричаној причи, а овде је режисер Дојон Но више пажње посветио сензибилитету, односно атмосфери филма. Уосталом, главна протагонисткиња тамо је желела да сачува свој идентитет, а овде је уложила све моћи како би га се одрекла.

Тема је врло захвална за најразноврснија, па чак вероватно и политичка тумачења, тако да порука не може да изостане. Маске за које се млађани режисер Дојон одлучио врло су интригантне и, заправо, читав филмић је такав, интересантан. Не могу да проценим да ли је користио компјутерске ефекте или шминку, мада сам склонији да верујем у ово потоње.

Едукативни моменат: Девојчица је по сваку цену желела да буде као и сви други, али треба да знамо да оно што је лоше је увек лоше, чак и ако сви то раде.

Оцена наставника:

(суптилна)

Телма (Thelma 2017) је норвешки филм о девојци чије је име у наслову (глуми је Ејли Харбу), која је уписала факултет и жели да тамо стекне неке пријатеље. Међутим, тада почињу да јој се дешавају напади налик на епилепсију. Испоставиће се да су они много више од здравствених проблема.

Критички осврт: Филм почиње врло необичном сценом и довољно ефектном да заинтересује за причу која ће уследити. И надаље је било ефектних момената, попут оног када су Ејли и Окај Каја у театру и режисер Јоаким Трир, иако се одлучио за један спор, суптилан темпо, доказао је да уме да направи узбудљиву сцену. Међутим, та прва сцена је тако урађена да свако дешавање надаље референцира на њу, мада је у добром делу филма нејасно зашто. И ту је Јоаким вешто пласирао мистерију, чије је разрешење продужио, али заузврат понудио једну љубавну табу мелодраму која се дешава између две нове пријатељице. У овом филму изгледа као да ништа није случајно и сваки кадар има неку важност, те и Ејлин овлаш поглед на геј пар који је седео недалеко од њених родитеља и ње у ресторану.

Ликови су добро разрађени и глумци су урадили сјајно свој део посла. Иако нема много разговора, потпуно је јасно какве су Ејли и Окај девојке. Ејли је субмисивна девојка, оптерећена новостеченом слободом, али и грижом савести. Њена породица је хришћанског опредељења или је макар прибегла таквом ставу да би је контролисала. То значајно отежава Ејли да ужива у потпуности у ономе што заиста жели и доводи до фрустрације, а ту наступа и СФ моменат у филму јер фрустрације изазивају нападе праћене паранормалним феноменима. То и застрашује њене родитеље и отуда и жеља да је контролишу и не дозволе да се све то дешава и тиме се зачарани круг затвара. Јасно је да Ејли мора да изађе из тог круга и ту је окосница радње. Радња је врло слојевита јер и мотиви који покрећу ликове су врло великог спектра. Овај филм донекле подсећа на „Кери“, али је сасвим другачијег сензибилитета, а и протагонисткиње нису у истој ситуацији, нити сасвим истог карактера. И једном и другом филму признајем квалитет, само што је овај рађен студиозније, виспреније и суптилније.

Едукативни моменат: Ејлин филмски тата је рекао својој кћери како нас знање не чини бољим од других. И ту је у праву; оно што нас чини бољим од других, ако нас уопште чини, наш је карактер. Међутим, знање нам свакако даје неке предности.

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 133

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Троугао (Triangle 2009) је филм о групи људи који су кренули на крстарење бродићем чији је назив овај из наслова филма. Дан је био леп и као створен за вожњу бродом, али се одједном и ни од куда појавила електрична олуја. Велики талас је преврнуо барку, али су се сви, са изузетком Еме Лунг, спасили. И спас је ускоро наишао у виду огромног старињског прекоокеанског брода. Међутим, мала група преживелих бродоломника увериће се да је тај брод смртоносна клопка.

Критички осврт: Филм има неких пропуста, па је нејасно зашто је Мелиса Џорџ сама отишла по Лијама Хемсворта, оставивши Хенрија Никсона и Рејчел Карпани у ходнику. Та раздвајања и састајања иначе немају много смисла, али је очигледно било неопходно да ликови не буду све време заједно. Тако да су то врло погодни тренуци. Но, свакако морам да похвалим режисера Кристофера Смита који се ухватио у коштац са више него једном временском петљом која се понавља и направио читав чвор у који је укључио неколико екипа истих глумаца, те иако изгледа да се свакој од њих дешава другачија судбина и да се образац мења, то уопште није тако. У једном овако компликованом филму Кристофер је готово перфектно урадио СФ-део и сасвим перфектно драмски.

Кажем готово перфектно јер недостаје део у слагалици када Мелиса убија Хенрија и рањава Рејчел у соби. Која Мелиса то ради заправо? Ипак, не могу да му замерим превише јер је огроман део успео да „исхендлује“, а и верујем да би се и тој сцени могла наћи нека логика јер дешавања у чвору има заиста много. Са друге стране, драмски део је урадио одлично и ту се фокусирао на Мелисин лик која је развила пун потенцијал, додуше на уштрб свих других ликова, па и љубавне романсе са Мајклом Дорманом, која се осећала, али није имала шансе да се развије. У вези са тим драмским делом постоји и преокрет на самом крају који је изненађујућ и који отвара сасвим нов поглед на Мелису, каква је она заиста. Уз добру једну динамику, подношљиве специјалне ефекте и солидну продукцију, овај филм заиста вреди погледати.

Едукативни моменат: Мелиса је упала у временску петљу из које је желела да изађе верујући да ће то учинити тако што ће или променити образац догађања или тако што ће убити све остале, па чак и своју двојницу. Поента је да ће нам се дани понављати и проблеми заједно са њима све док се сами не променимо, а не тако што ћемо мењати своју околину.

Оцена наставника:

(плус)

Резолуција (Resolution 2012) је филм који можемо сматрати макар парцијалним првим делом филма „Бескрајно“ из 2017. Питер Силела је графички дизајнер и живи са својом супругом у граду. Једног дана је добио на мејл видео-снимак свог пријатеља Винија Карана како обитава у неком руралном беспућу и очигледно се дрогира. У договору са супругом, Питер креће код свог пријатеља како би му помогао да се одвикне од дроге. Међутим, испоставља се да ће ова пријатељска мисија постати смртно опасна по обојицу.

Критички осврт: Овом филму немам богзна шта да замерим, тим пре што је буџет којим су располагали режисери Арон Мурхед и Џастин Бенсон заиста пресмешан. Очигледно свесни да неке специјалне ефекте не могу да имају, крај су решили без њих и то је сасвим у реду и поштено, али са друге стране некако делује и непоштено да не видимо са каквим ентитетом су се суочила двојица пријатеља. 🙂 Но, није да нас нису припремили на то, посебно кроз Питеров разговор са Билом Оберстом млађим. Иначе су разговори у овом филму врло виспрени, тема је сасвим у реду и донекле оригинална, а онај део који се односи на фантастику можда је могао малко више да се разради. Но, и овако је солидан.

Едукативни моменат: Питер је показао колико је добар пријатељ Винију тако што га је лисицама привезао у соби. Ово је екстреман пример, али истина је да су нам пријатељи управо они који нам не подилазе и оспоравају нам лоше ствари.

Оцена наставника:

(ту негде)

Кокнији против зомбија (Cockneys vs Zombies 2012) је британски филм о двојици браће Харију Триадавеју и Расмусу Хардикеру, који су, заједно са екипом, кренули да пљачкају банку. Разлог овој њиховој намери је да дођу до новца како би спасили старачки дом у којем је њихов омиљени дека Алан Форд (глумац се заиста тако зове) да га не откупи компанија која жели да га сруши и расели старце негде на север. Пљачка се није баш показала успешном јер је полиција стигла и поставила барикаду испред улаза у банку. Тада је Ешлију Томасу, једном од чланова „банде“, пала идеја да заштићени таоцима покушају бег. Међутим, када су изашли изненадили су се: на улици су их наместо полиције дочекали зомбији.

Критички осврт: Филм има онај британски, необични хумор и изненађујући шарм. Мислим, Британци ми нису баш на врху листе шармантних народа, али истина јесте да праве добре, интелигентне филмове. Режисер Матија Хоене дао је неке нове моменте у поджанру који се бави зомбијима, па тако смо имали прилику да видимо шта би било када би дете у колицима било зомби, те да ли пословично спори зомбији могу да улове деку који хода уз помоћ помагала (то је једна од смешнијих сцена у филму). У сваком случају, направио је један смешан и забаван филм. У више наврата филма сам се запитао – шта сад – јер некако ми се чинило као да је филм запео и да нема даље. Но, Матија је наново додавао нека дешавања и правио акцију од сваког тренутка филма и одржао је пристојну динамику до самог краја. И музика је добра.

Едукативни моменат: Разлог што су филмска браћа Хари и Расмус кренула у пљачку банке је имао врло хуман и племенит разлог (да би спасили старачки дом), али не можемо да се не запитамо да ли је племенит и према људима у банци који су, практично, жртве. Постоји изрека која каже да је пут до пакла поплочан добрим намерама и то лако може бити случај ако претходно не размислимо добро о својим поступцима.

Оцена наставника:

(стабилизована)

Васкрсење зомбија (Zombie Resurrection 2014) је филм чија је радња смештена у постапокалиптичном свету. Мања група преживелих покушава да у руке правде спроведе и преда Ерика Колвина, одговорног за зомби апокалипсу, те успут наилази на варошицу и руинирану школу. У тој школи проналазе привремено склониште, али и зомбија способног да друге зомбије поново преобрази у живе, нормалне људе. То откриће код Ерика и дружине буди наду да постоји шанса за излечење целог друштва.

Критички осврт: Мислим да је цртаћ у уводној шпици био прилично добро осмишљен, а што се самог филма тиче, иако кршевит, имао је један добар потенцијал. Режисери Џејк Хокинс и Енди Фелпс су одабрали занимљиве протагонисте, односно спојили су у групу живописне ликове, које глумци и нису тако лоше дочарали. Део филма када стижу у руинирану школу могао је бити налик на некакву позоришну представу и са овом идејом (која је заиста занимљива), те клаустрофобичном сценом, можда би им чак и успело да направе нешто добро. И неке сцене, рецимо прва и последња, имају неку идеју и чак донекле изгледају ефектно. Проблем је што режисери не владају добро радњом. Најпре, темпо и сензибилитет филма се сасвим мења у тренутку када ликови улазе у школу. До тада то је била безвредна кршевита комедија, а онда се ситуација нагло уозбиљује. Потом, радња није фокусирана и ликови се разилазе и скупљају полухаотично и без јасног мотива. Многе сцене су лоше осмишљене и исто тако реализоване, као када Ерик зауставља Жад Колучи (која је сада већ зомби) уз помоћ дрвеног крста. Свеукупно, филм има тај небулозни, кршевити изглед који му је био и предодређен с обзиром на танак буџет и Џејк и Енди то нису успели да избегну. С обзиром на то да филм није нимало страшан и као да су Џејк и Енди предвидели да ће такав и бити, покушали су да преместе фокус и направе некакву алузију (или боље рећи игроказ) на хришћанство и апокалипсу библијског значаја, али су симболи сувише неартикулисани, те у томе такође нису успели.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је наћи било шта едукативно, али рецимо ако бисмо зомби-исцелитеља посматрали као метафору, онда бисмо могли да кажемо да све што се поквари може и да се поправи. Чак и ситуација која нам изгледа крајње апокалиптично. Само треба имати наде и мислити позитивно.

Оцена наставника:

(минус)

Злокобно 2 (Sinister 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. Шенин Сосамон је у бекству са своја два сина од свог насилног мужа и населила се у кућу за коју је њена другарица потврдила да у њој нико не живи. Ипак, у њој обитавају духови деце које Шенини синови могу да виде и који имају зле намере.

Критички осврт: Режисер Киран Фој је очигледно желео да направи и компромис и иновацију. С једне стране сасвим је поштовао рад свог претходника Скота Дериксона, који је радио први део, па је чак и започео филм на исти начин. Са друге стране променио је читаву перспективу и сада у фокусу није тата породице, који ће постати жртва, већ син, који треба да постане убица. Такође, опет с једне стране, задржао је Џејмса Рансона, који је оставио утисак у првом делу остваривши крајње симпатичну улогу, али са друге стране није „поновио“ убиства породица како их је осмислио Скот, већ је дао сопствена решења (оно са крокодилима је баш ефектно, признајем). Међутим, ту сада имамо проблем друге врсте; Киран се много више фокусирао на то да застраши самим начинима убиства, а мање на то да читаву причу учини страшном. Језиве сцене напросто није успео да уради као и његов колега Скот. Имао је Киран још неколико лоших потеза.

Рецимо, Киран је пробао да да смисао читавог тог феномена са демоном или Багулом, како су га већ назвали. Међутим, он се није помакао ни милиметар у објашњењу у односу на претходни наставак, иако је некакав професор кога тумачи Тејт Елингтон имао толико шокантне информације да је био на ивици лудила. Потом је Киран покушао да регрутовање деце убица повеже са насиљем у породици (чега у првом делу није било), што је урадио у доброј мери неспретно. Сам почетак како је градио причу и довео браћу у компетицију је донекле успео, али се карактер спорног брата тек тако одједном значајно променио, чинећи цео тај однос неуверљивим. И само насиље у породици није уверљиво, а сцена када Леа Коко на силу храни сина потпуно је непотребна. Било је сасвим довољно што је касније пребио Џејмса и то на онакав начин да стекнемо увид у његову насилну личност. Киран је и крај упропастио са онаквом завршном сценом, која је школски пример општег места. Углавном, рекао бих да је упао у замку претеривања јер је очигледно желео да одскочи у односу на претходни део, али му то није пошло за руком. Иако видим да филм некакав потенцијал има, те да Киран заиста није лош у свом послу, не видим да је успео да направи нешто што је квалитетније од просечног хорора.

Едукативни моменат: Леа је био насилан према својој породици и то му се на такав, насилан начин и вратило. Насиље ствара увек ново насиље.

Оцена наставника:

(мало доле, мало горе, али ту негде)

Крампус: Божићни ђаво (Krampus: The Christmas Devil 2013) је филм о демону Крампусу који, по налогу Деда Мраза, сурово кажњава оне који нису добри. Верујући да је у питању серијски убица, детектив и његов мали тим крећу у потеру.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном расулу. Полицајца нападају његови полицајци, његову жену нападају осуђеници, кћерка масакрира те исте осуђенике, а све их напада Крампус. При томе је Деда Мраз у некаквом тиму са Крампусом, те му издаје наређења коју децу да убије и тиме је његов лик потпуно обесмишљен. Додуше, ама ич у овом „филму“ нема смисла. Продукција је слаба, камера такође, а што се тиче глуме може да прође, ако изузмемо глумца који тумачи лик главног полицајца. Човек је истински неталентован.

Едукативни моменат: Бармен је у једној ствари био у праву – сваки посао има своје ризике. Онда када прихватимо посао, прихватили смо и одговорност, па и све ризике тог посла. И то морамо имати на уму.

Оцена наставника:

(без поправног)

Виши живот (High Life 2018) је прича о човеку Роберту Патинсону који сам одгаја кћерку у свемирском броду који се зауставио на удаљеном кутку свемира, крај црне рупе. Посаду тог свемирског брода чинили су затвореници осуђени на смрт или доживотну робију, попут Роберта, па им је дат избор да буду покусни кунићи и послати бродом у удаљене делове свемира. Ниједан од чланова није преживео, те је остао само Роберт и беба коју је добио на путу.

Критички осврт: Динамика филма ће се тешко коме дојмити, али без обзира на њу, мислим да је режисерка Клер Денис у овом случају потпуно успела да постави права питања о смислу живота и да их смести у један уметнички контекст. Она овде говори о бескрајној рециклажи воде, хране, материјала, али и људских гена – и зато је као амбијент управо погодан свемирски брод који не може да добија ресурсе из свемира већ изнова и изнова мора да користи постојеће. Баш као што се изнова и изнова рађају нове генерације људи и користе оно што су генерације пре њих користиле. Филм је у доброј мери оптерећен сексом и репродукцијом, али са намером; да, људска врста опстаје, али у ком смеру се креће, односно унапређује? Сама поставка филма – да су послати људи који се неће вратити и који су жртвовани тамо, да не би били убијени овде – већ довољно говори, али и свако дешавање даље. Једно од њих ме је баш изненадило, а то је ко је (или шта је) заправо посада брода који је пристигао иза Робертовог. Клер је направила и сасвим одговарајућу тескобну и безнадежну атмосферу, а да при томе није уопште користила тамне боје, што је својеврсно мајсторство. И глумци су одрадили свој део посла, а Роберт ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Наш живот неће постати квалитетнији ако освојимо најудаљенија пространства галаксије и исцрпимо неисцрпну црну рупу. Постаће квалитетнији онда када постанемо хумано и толерантно друштво. И то ми изгледа једнако далеко као и ово путовање кроз свемир, али је више могуће јер можемо да делујемо макар на себе саме.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао, али ипак)

Сој Андромеда (The Andromeda Strain 1971) је филм о катастрофи која је задесила варошицу Пидмонт у Новом Мексику. Тамо је пао сателит из свемира и изазвао тренутни помор готово свих становника. Власти САД су одмах схватиле да је сателит на себи имао нешто што је смртоносно и чије је порекло ванземаљско. Зато је у врло напредној лабораторији под земљом тим најбољих научника започео тајно истраживање са циљем да изолује непознати агенс и да нађе начин да га уништи пре него што запоседне Земљу.

Критички осврт: Ово је врло студиозно урађен филм са једним врло озбиљним приступом. Чак толико студиозно да је претерано развучен. Но, ипак, није досадан филм, далеко од тога. Додуше, не знам колико ће свакоме бити занимљив јер овде је акценат на научном раду (врло веродостојном), а не на акцији. Има малко узбудљивих момената на крају када Џејмс Олсон спасава читаво постројење од самоуништења у последњим секундама, када га гађају некакви ласери. Додуше, није ми најјасније чему ти ласери, но добро. Глума је предраматична, мада је и тема апокалиптична, па је то ваљда у реду, али оно што ми се свакако допало су реакције ликова које су врло реалне у датим околностима. Свеукупно, ово је јако добар филм и верујем да је био узор за филмове који су се касније појавили у том поджанру. Рекао бих да сам слично окупљање научника видео и у „Сфери“ из 1998, а и неки други мотиви из филма су препознатљиви у каснијим остварењима.

Едукативни моменат: Артур Хил, вођа тима научника, закључио је да су сви уморни, а уморни људи праве грешке. Ја увек подржавам и подстичем рад, али и одмор постоји са разлогом. 🙂

Оцена наставника:

(реална)

Супермен III (Superman III 1983) је, јасно, трећи наставак саге о суперјунаку из наслова, а да га тумачи Кристофер Рив. Ричард Прајор је хронични беспосличар у Метрополису, али када је открио да има невероватан таленат за компјутере, не само да је нашао посао, већ се за њега заинтересовао богаташ Роберт Вон. Роберт је успео да изнуди од Ричарда Прајора да овај тако узурпира компјутер да му обезбеди потпуну доминацију у трговини кафом, а потом и енергентима. И не само то; већ и да пронађе рецептуру за израду криптонита како би онеспособио Супермена, како му се овај не би мешао у послове. Ричард Прајор је тек делимично успео да обави овај други посао и направио је криптонит који није ослабио Супермена, али га је начинио мрзовољним и себичним. Но, и то је било сасвим довољно да Роберт профитира, а свет упадне у нове невоље.

Критички осврт: Оно што признајем за претходна два наставка, признајем и овом, а то је неодољиви шарм и машта. Један од бољих тренутака је када је Супермен спасио постројење хемијске индустрије од пожара. Додуше, та моћ је сасвим нова и не иде у прилог доследности лика, али је свакако оригинална. Такође, када се Ени Рос претвара у андроида, прилично је напредно решење. Цео део са злим Суперменом који исправља криви торањ у Пизи и гаси Олимпијску ватру, урнебесан је. Мислим, толико има другачијих и озбиљнијих начина да се покаже та злоба, а режисер Ричард Лестер се одлучио баш за оне који ми никада не би пали на памет. Има ту још луцидних и надасве занимљивих момената и то је сасвим у реду, али оно што не могу да кажем, а требало би, да је франшиза са овим трећим наставком сазрела. Другим речима, овај наставак се није издвојио у односу на претходне, једнако је луцидан и померен, али и наиван и крцат рупама и рупицама. Рецимо, зашто би Супермен уопште објављивао у интервјуу да је његова слабост криптонит? Истина, овај минерал је негде дубоко у свемиру распршен, али још у првом делу је Супермен могао да се увери да зликовци могу да дођу до њега и тако га победе. Зашто давати потенцијалним зликовцима тако моћно оружје на тањиру, пардон у новинама?

Још већи проблем са којим се филм бори је приличан недостатак фокуса. У једном тренутку Супермен среће своју прву љубав Анет О’Тул и наместо да се њихов однос развија кроз филм, па што да не, направи љубавни троугао заједно са Марго Кидер, режисер Ричард Лестер је то урадио тек на самом крају, а у главни део је увео још једну лепотицу Памелу Стивенсон, која је привукла Супермена. Она га је толико опчинила да је успела да га убеди да направи хаварију на нафтном танкеру. Памела глуми лепу глупачицу, која је заправо ингениозна, али до краја остаје нејасно зашто је тај свој таленат скривала. Углавном, Анет је била искључена из филма у току те љубавне авантуре, а Марго готово од самог почетка филма. Ричард Лестер је употребљавао ликове како му је кад одговарало, а тако је радио и са дешавањима и са Суперменовим активностима. У ствари, имам осећај као да сценаристи, брачни пар Дејвид и Лесли Њуман, уопште нису имали план како да заокруже причу већ су више писали по принципу „е, сад би било згодно да уради ово…“ Да, све је то (неким чудом) испало заиста згодно, па чак прича и има неки свој колико-толико логичан ток.

Едукативни моменат: У овом филму Супермен је био супер из много разлога, а један је и што је успео да победи самог себе. Када победимо себе, односно будемо бољи од онога што смо били, можемо с правом да се назовемо суперменима.

Оцена наставника:

(минусоидна)

Смрзнута II (Frozen II 2019) је наставак истоименог цртаћа из 2013. Елза је краљица Арендејла, краљевства на самом северу, и има моћ да ствара предмете од леда. Још у детињству јој је њен отац причао о зачараној шуми у којој је живео народ са којим су становници Елзиног краљевства желели да склопе добросуседске односе. Међутим, нешто је кренуло по злу и два народа су заратила. То је наљутило духове шуме и они су ту област прекрили непробојном маглом. Сада, много година касније, Елза је чула песму која је допирала баш из те шуме и схватила је да је дозива. Зато је пробудила духове шуме и кренула у поход, али не сама. Придружила јој се њена сестра Ана, као и њен вереник, Снешко и ирвас. Ова дружина је добила мисију да ослободи шуму и народ који се у њој налази.

Критички осврт: Океј, ово је мјузикл, али су од самог почетка заиста претерали са певањем. 🙂 Радња ми изгледа некако расуто; Елза трага за нечим неухватљивим и сувише апстрактним, а сви остали јурцају око ње, са разноврсним мотивима који их покрећу. Но, опет, прича се на крају заокружила и дала једну слатку бајкицу са лепим порукама. Није баш да је овај наставак поновио успех првог, али је одржао квалитет.

Едукативни моменат: Елза у песми каже како јој је тог тренутка дивно и да би волела да заувек тако остане, али јој је јасно да се ствари мењају (ма колико год се то њој не допадало). И онда каже како не може да замрзне моменат, али може да „зграби тај дан“. Другим речима, ако уживате у нечему немојте очајавати што ће проћи, већ искористите да уживате потпуно.

Оцена наставника:

(мајнус)