Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

(субјективна)

Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

(сасвим солидаре)

Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге (које су јој, успут, појели), али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија која се пласира у филму није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има, али због његове необичности не могу да кажем да је осредњи, но свеједно нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се мутуализам и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

(која опасно иде на два)

Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстровертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

(са *)

Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

(мада може и један)

Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

(па, хајде)

Ледена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

(јасна)

Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезна, али је сасвим океј.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

(можда са минусом)

Лако Је Критиковати 54

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Поље снова (Field of Dreams 1989) је америчка спортска драма. Кевин Костнер је фармер и породични човек који живи у варошици у Ајови. Једног дана зачуо је глас у пољу кукуруза и растумачио да му је говорио да изгради терен за бејзбол. Он је то и учинио, упркос лошој финансијској ситуацији. Након неког времена на том терену су се појавили духови давно умрлих играча. Међутим, тиме његов задатак није био завршен и глас није утихнуо.

Критички осврт: Када сам видео о чему се ради у филму, нисам баш био раздраган идејом да га гледам. Бејзбол је спорт који нити разумем, нити ме ич занима. Међутим, како је филм одмицао, просто ме је радња заокупирала. Уз то, сасвим су добри глумци.

Крај ми је покварио утисак. Иако прича добро прави пазл, да га тако назовем, који се уклапа у финалу и заокружује целу причу (додуше, очекивано), ипак је превише разводњен и испуњен оном Американцима својственом патетиком. А има и непотребног претеривања, па на самом крају колона кола долази са људима који једва чекају да гледају празан бејзбол терен у некој селендри у Ајови… Мада, Американцима можда то и не звучи тако бесмислено.

Едукативни моменат: Берт Ланкастер глуми неуспелог бејзбол играча, који је умро, а да није остварио своје снове у првој лиги. Међутим, да је успео у томе, не би постао лекар у свом родном месту и помогао многој деци и утицао на живот свих тамошњих суграђана. Пораз не треба увек трагично схватити јер он и не мора да доведе до трагедије. Он може да нам преусмери живот, можда чак и на боље или да нас ојача или научи нечему. Колико год лудо звучало, пораз је, у ствари, веома користан. И потребан, такође.

Оцена наставника:

(на три)

Ја сам… Гаврило (I Am… Gabriel 2012) је филм чија се радња дешава у малом граду у Тексасу под називом „Обећање“. За житеље овог градића наступио је веома тежак период праћен разним недаћама. А онда се појавио необичан дечак који изгледа да има одговоре на сва питања.

Критички осврт: Већ на почетку су кренули филозофски дијалози, а истовремено толико сведени, да ми је одмах било јасно да ме сценарио неће задивити. Надаље, било ми је јасно ни да ме глума неће задивити. У ствари, ништа у овом филму ме није задивило. Идеја је потпуно неинвентивна, а радње практично и нема. Филм више изгледа као промотивни спот Јеховиних сведока или већ неке секте или религије. Уз све то, ликови су толико дивни људи да више нису реални, а чак и они који су грешни, врло брзо су се прешалтовали на толико покорне и понизне покајнике да, напросто, морате да им опростите. И да им ви не опростите, Бог свакако јесте и Он их воли, што је дечак у филму поновио безмало двадесет и осам пута.

Углавном, потпуно ми измиче поента снимања овог и оваквих филмова. Није ми јасно како преко измишљене филмске префорсирано романсиране приче може да се промовише Божја реч, пошто је то очигледно била намера. Но, оставимо то по страни; што се самог филма тиче, он је лош, баш као и продукција.

Едукативни моменат: Град „Обећање“ доживео је период кризе и лоших дешавања, да би се онда ствари поправиле. Можете то да припишете и божанској милости, пошто је вера ствар избора и права човека, али можете и да прихватите то као део живота. Све има свој крај, па и лоша времена. Морају и она да прођу, а ми треба да се трудимо да их пребродимо и превазиђемо. Најбоље би било да активно учествујемо у томе.

Оцена наставника:

(али сигурна)

Гримизни врх (Crimson Peak 2015) је амерички хорор рађен у духу готике. Прича почиње у граду Буфало у савезној држави Њујорк, крајем 19. и почетком 20. века. Главна хероина је Мија Вашиковска, богата наследница, која покушава да постане писац. У њен град долази енглески племић Том Хидлстон са пословним предлогом за њеног оца. Пословна сарадња није успела, али се десило нешто друго; Мија и Том су се заљубили једно у друго. Након што је Мијин отац Џим Бивер трагично настрадао, она се удала за Тома и са њим отишла у Енглеску, где му је дом. Томова кућа је велика, пропала и чува неке страшне и натприродне тајне.

Критички осврт: Видан је утицај других филмова на овај (лептир је лајтмотив дела „Кад јагањци утихну“), а и прича је далеко од оригиналне. Па, ипак, лепо је испричана, са необичном и интересантном естетиком. Ефекти су допринели да филм буде језив, а костими, глума и дијалози да се дочара одговарајуће време. У филму има помало од свега; мистерије, хорора, љубавне мелодраме… И то свеукупно у збиру не изгледа лоше, напротив.

Едукативни моменат: Џим је рекао како се у Америци цени труд, а не привилегије. Не знам да ли је у Америци стварно тако, али знам да је извор свих проблема код нас то што се привилегије дају без труда. Рецимо, диплому можете стећи без труда, али и позиције и многе друге ствари. И док се то не промени, боље бити неће.

Оцена наставника:

(али не баш најјача могућа)

Мумија (The Mummy 1999) је авантуристички филм чија радња почиње у старом Египту и причом о несрећној љубави између Арнолда Вослуа и Патрисије Веласкез. Та прича се завршила трагично и Арнолд је жив мумифициран. Године 1926. Џон Хана показао је предмет, до кога је дошао сумњивим путевима, својој сестри Рејчел Вајс, библиотекарки у музеју археологије у Каиру. Она је видела своју шансу да се докаже као египтолог, те кренула у авантуру живота. Испоставило се да је предмет кључ за васкрсење Арнолда, али и свег зла који он представља.

Критички осврт: Има заиста ефектних сцена, које сам морао да одгледам више пута. И цео филм ми се јако допао јер има шарма, духовит је, виспрен и права авантура. Само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Иако је Џон мислио да ништа нису ућарили од читаве ове опасне авантуре, видели смо, на самом крају, да то баш није тако. И када нам се чини да из неког рада ништа нисмо добили, варамо се. Некаква корист увек постоји.

Оцена наставника:

(од мене)

Повратак мумије (The Mummy Returns 2001) је наставак претходног филма. Рејчел Вајс је у браку са Бренданом Фрејзером и у своје археолошке авантуре воде и свог малог сина Фредија Боута. У последњој таквој авантури докопали су се наруквице Краља Шкорпиона Двејна Џонсона, коју жели и Арнолд Вослу, наново васкрсли древни велики свештеник. Његов циљ је да васкрсне, а потом убије Двејна и тако од њега преузме непобедиву војску бога Анубиса.

Критички осврт: Јасно је да је овде морало да се убаци штошта новога, а тога има на претек. Неке новине су пигмеји налик на гоблине, реинкарнација која се сасвим добро уклапа у причу и Краљ Шкорпиона који и изгледом оправдава своје име.  Наравно, ту су и старе, опробане ствари и ликови који су и даље једнако шармантни и духовити, а и клинац уопште није лош. Специјални ефекти нису најбољи могући, али су сасвим пристојни, док је прича и више од тога.

Едукативни моменат: У завршној сцени, када су се обојица – и Брендан и Арнолд – нашли у истој и наизглед безизлазној ситуацији, различито су одреаговали и они, али и изабранице њиховог срца Рејчел и Патрисија Веласкез. Другим речима, љубав оба пара била је на проби и опстала је само она између Рејчел и Брендана. У таквим ситуацијама се и види да ли је љубав заиста права. Да додам да је у тој сцени Арнолд показао право глумачко умеће јер му се у погледу видела завист према другом пару, као и очај што његова љубав није попут њихове.

Оцена наставника:

(још једна)

Шокер (Shocker 1989) је хорор филм о масовном убици Мичу Пилеџију који убија читаве породице у предграђу Лос Анђелеса. Питер Берг је млади рагбиста кога не дотиче општа паника становника тог предграђа, али ускоро ће убица ударити и на његову породицу. Питер схвата да је са њим повезан на другачији, натприродан начин.

Критички осврт: Очигледно је режисер Вес Крејвен инспирацију за хорор филмове проналазио у ноћним морама. И при томе јесте био креативан, можда и више него што је била права мера јер то неминовно доводи до тога да филм у мањој или већој мери скрене у дубиозу. Посебно је финале филма такво, па више нисам разумео ни где су, ни шта раде. Довољно је рећи да је Мич говорио кроз ватру у разваљеном телевизору, а да ју је Питер угасио – даљинским управљачем. 🙂

Нелогичности и наивних момената има, баш као у сваком филму овог типа и овог ранга. При почетку филма Питер, током рагби тренинга, налеће на стуб у који удари заиста јако и иако показује све симптоме потреса мозга, готово да нико не реагује, па ни његов тренер (што је мени, као наставнику, незамисливо). Онда, како Мич одгриза усну једном чувару, а прст другом, када покушају да га врате у живот пре егзекуције, најблаже речено је смешно. У парку лежи мртав човек врло уочљив и недалеко од људи и деце који уживају у рекреацији. Таквих сцена има прершт.

Као што написах, филм јесте маштовит и можда је чак и утицао на касније наставке „Страве у Улици Брестова“. Ипак, можда је боље да није. 🙂

Едукативни моменат: Питер се у прво време понашао веома индиферентно према проблему масовног убице, са којим се суочио цео град, да би му, касније, тај исти убица променио цео живот. Не можемо игнорисати неку општу ситуацију у којој се наши суграђани или сународници налазе и да се посветимо искључиво сопственим циљевима јер та „туђа“ ситуација неминовно мора да утиче и на нас.

Оцена наставника:

(па, може са плусићем)

Деца ноћи (Children of the Night 1991) је хорор о вампирима. Две девојке Ами Доленц и Маја Маклафлин из малог града отишле су у стару цркву како би направиле лични „обред чишћења прљавштине“ од поменутог градића. Подрум цркве је поплављен, па се обред састојао у томе да пливају у тој води. Ова наивна младалачка игра пробудила је злокобног вампира који је био потопљен у тој води и који је шчепао једну од њих. Ускоро, цео град је био под опсадом вампира.

Критички осврт: Нисам сигуран да сам гледао добру верзију (а такву – добру верзију тешко је наћи када је у питању лош филм), али ова коју сам гледао има потпуно неприродне прекиде између сцена. Но, и да ти међупростори постоје у оригиналном филму, свеједно, радња је у тоталном хаосу, а на крају не само да се хаос не разрешава, већ кулминира. А завршна сцена је тек нејасна. Дан свиће након победе над вампирима и просјак је сада богати бизнисмен, а свештеник је поштар… И они машу главним јунацима који су још у дроњцима и прљави због целоноћне битке. Шта рећи? 🙂 Идеја за филм није скроз лоша, али је веома лоше реализована, да не кажем режирана.

Маске за вампире јесу гадне и смешне и већ до тада виђене много пута у сличним филмовима, али има и оригиналних момената виђења вампира. Па, тако, Маја спава тако што су јој плућа изван тела, која прогута када се пробуди по ноћи, а Карен Блек пљује некакву слуз која се претвара у чауру. Неки од вампира су и симпатични попут Амине бакице и цео филм донекле има неког шмека, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Маја је својој другарици рекла да вечни живот, који је добила од вампира, уопште није дар јер је, истовремено, и много изгубила. Ми, наравно, нећемо добити вечни живот, али ће нам се дешавати да добијемо нови посао или позицију. Иако ће нам то изгледати као обећана награда, треба ипак сагледати и шта тиме заиста добијамо, али и губимо.

Оцена наставника:

(вуче на један)

Звездана капија: Континуалност (Stargate: Continuum 2008) је дугометражни филм рађен према серији „Звездана капија СГ-1“ и други је такав филм по реду. Екипа која чини СГ-1 успела је да дохака свим ванземаљским паразитима и остао је још само један у телу Клифа Симона. Сви су се окупили на погубљењу (најпре одвајању паразита од домаћина), али је нешто пошло наопако. Чланови тима почели су да нестају један за другим, а испоставља се да Клиф не само да зна зашто је то тако, већ је и узроковао да се то деси. Једини преостали су Аманда Тапинг, Бен Броудер и Мајкл Шенкс и они покушавају да побегну одатле и поврате све оне и све оно што је нестало.

Критички осврт: Да бисте могли да пратите овај филм неопходно је да познајете серију. Код филмова који проистичу из серија, потребно је да ипак буду јачи, да тако кажем, него просечна епизода. И овде то јесте случај (мада не и што се тиче продукције и специјалних ефеката) и прича балансира негде на граници апокалипсе и грандомазних планова, а има и авантуре, акције и интрига. Ипак, све ми је прилично млако и нимало узбудљиво. Није да филм није забаван, али није ни блокбастер. Похвалио бих то што је солидно решено путовање кроз време, што је, иначе, увек замка због парадокса које је тешко избећи.

Едукативни моменат: Џо Бриџиз није дозволио Аманди, Бену и Мајклу да прођу кроз звездану капију и измене садашњост, иако је требало да је побољшају. Људи се, напросто, плаше промена и зато су промене веома спор процес. То и није тако лоше јер промене могу да се покажу и лошим. Моје мишљење је да треба бити и мудар и храбар истовремено, али посебно ово потоње јер, на крају крајева, промене су неминовне.

Оцена наставника:

(веома, али веома блага)

Свемирске лопте (Spaceballs 1987) је пародија „Ратова звезда“, а у мањој мери и других СФ филмова попут „Ејлијена“ и „Планете мајмуна“. Свемирске лопте су народ који предводи неодговорни председник Мел Брукс и чија је родна планета остала без свежег ваздуха. Зато су одлучили да отму ваздух од планете Друидије којом руководи краљ Дик Ван Патен. План је да отму краљеву кћерку Дафни Зунига и уцене га да им ода шифру за отварање штита око планете. Међутим, краљ Дик ангажује свемирског пустолова Била Пулмана да спасе принцезу.

Критички осврт: Неке ствари никад не застаревају, па ни хумор у овом филму. Иако има инфантилан карактер, скроз је добар и виспрен. Уз то, сви глумци су сјајни у улози комичара.

Едукативни моменат: Мел (у улози Јогурта) би рекао: „Никад не потцењујте снагу Шворца.“ Ја бих додао да не потцењујете ништа и никога. Најпре, то је ружан став, а потом, то нешто или неко некада може и (не)пријатно да вас изненади.

Оцена наставника:

(сигурица)

Легенда о чуварима: Сове Га’Хула (Legend of the Guardians: The Owls of Ga’Hoole 2010) је цртаћ о совама. У ствари, главни јунак је једна млада сова која сања да припада легендарној армији Га’Хула и да се бори против злих сова. Ускоро ће се испоставити да ће му се жеља испунити када његовог брата и њега отму зле сове, а са циљем да их претворе у своје војнике.

Критички осврт: Цртаћ веома подсећа на „Господаре прстенова“, што донекле јесте занимљиво. Ипак, радња је потпуно класична, а ликови стереотипи (једино што су у питању сове). Има и узбудљивих момената, као и прилично симпатичних. Уз то, анимација уопште није лоша. И оно што јесте важно је да филм има емоцију и шаље добре поруке.

Едукативни моменат: Једна сова је рекла: „Само зато што се пева, то је не чини песмом“. Сове су веома мудре, нема сумње.

Оцена наставника:

(ту негде, можда и мање)

Лако Је Критиковати 53

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Пакао (Hell 2011) је немачко-швајцарски постапокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала појачана активност Сунца која је десетковала човечанство. У фокусу радње су младић, девојка и њена сестра који покушавају да пронађу подношљиво место за живот. Оно што заиста проналазе је баш прави пакао.

Критички осврт: У питању је веома мучан и тежак филм, али заиста добар (мада није ни оригиналан, нити непредвидљив). Режисер Тим Фелбаум успео је да створи и напету и хорор атмосферу, која је врло реалистична, што свакако није лако јер тема то није. Специјалних ефеката готово да нема и апокалиптичан свет је дочаран глумом, сценом и костимографијом. И то јесте поштовања вредно.

Едукативни моменат: Слична катастрофа може да нас снађе и због ефекта стаклене баште. Ако не смањимо емисију угљен-диоксида, прегрејаћемо планету. Поменути гас понаша се као стакло у стакленику. Задржава топлоту у атмосфери и узрокује да просечна годишња температура буде већа. Тек да се зна. 🙂

Оцена наставника:

(али не препоручујем свакоме, односно осетљивима)

Одвуци ме у пакао (Drag Me to Hell 2009) је прича о девојци са фарме Алисон Ломан, која покушава да успе у банци у којој ради у великом граду. Управо због те своје амбиције, одбија да помогне Циганки Лорни Равер да сачува свој дом. Лорна зато баца клетву на њу и Алисон почињу да походе мрачне силе.

Критички осврт: Глумци су више него добро одабрани за улоге које тумаче (које су, додуше, стереотипне), али је на мене испред свих оставила утисак Лорна, која је и гадна и поносна, до сажаљења јадна и застрашујућа; баца вас из једног осећања у друго једнако лако као што је Алисон бацила у пакао.

Филм сасвим вешто балансира на ивици треша и сав је, некако, у прелазима; након сцене која је одлична акција када Лорна напада Алисон у колима, долази сасвим тривијална хорор сцена код видовњака Дилипа Раоа. Тако да уопште нисте сигурни шта да очекујете већ у наредној сцени. Међутим, једино је редослед сцена, односно дешавања неочекиван. Сама радња јесте класична и самим тим предвидљив је њен ток и нажалост накрцан општим местима. Јасно је било да ће се Алисон обрукати пред родитељима изабраника свог срца Џастина Лонга, а да зло буде веће ту је богата мама Моли Чик, која (према устаљеном обрасцу) не одобрава снаху у најави. На крају је Алисон стављена у сјајно осмишљену моралну дилему, која потпуно скреће „курс“ филма. Уопште нисам сигуран да ли је идеја режисера Сема Раимија да нас застраши или да искаже сопствену оригиналност у презентовању бизарних сцена. Колико сам видео, уопште не инсистира да се напади злодуха дешавају увек ноћу, што је, ипак, некакав предуслов за страшан филм. 🙂

Укупно гледајући, ово је више него пристојан хорор, али верујем да утисци о њему могу бити разноврсни, баш због те његове дуалне природе, да је тако назовем – предвидљиве радње и изненађујућих сцена.

Едукативни моменат: Алисон је била у прилици да одлучи о Лорниној судбини и она је одлучила како је одлучила. Често ће вам се дешавати да одлучујете и самим тим имате моћ над неким. И увек треба да имате на уму да се позиције мењају чешће него што мислите. Данас та особа моли за нешто вас, а сутра ћете, можда, молити ви њу. Баш као што овај филм и поручује, а то поручује и Његош у свом „Горском вијенцу“.

Оцена наставника:

(на пет)

Останите укључени (Stay Tuned 1992) је прича о породици ТВ манијака Џона Ритера, чији је брак у кризи баш због његове ненормалне посвећености телевизији. Ту његову зависност искористио је ђаволасти Џефри Џонс и понудио му уговор који Џон није могао да одбије – бесплатну сателитску ТВ са 666 канала. Оно што Џон није знао је да ће га сателитска антена усисати, заједно са његовом супругом Пам Добер, те убацити у телевизијске емисије и филмове које режира сам пакао.

Критички осврт: Мени је овај филм заиста забаван и сладак, са смисленом и оригиналном причом, а и одличним хумором. Свакако да има наивних момената и по томе, а и по шмеку, више приличи осамдесетим годинама, али му то не бих узео за зло. Већи је проблем што филм није рађен „за сва времена“ јер су емисије и филмови које (виспрено) пародира били актуелни тада, те они којима то доба није познато, ни филм неће бити занимљив. Већ сам и ја заборавио неке од њих, па ми ни цаке које на њих алудирају, самим тим, нису ни јасне, ни смешне.

Едукативни моменат: Још је и тада било јасно да технологија отуђује, а сада компјутери и више него икад. У реду је провести неко време за компјутером, посебно ако је то време  корисно утрошено или ако сте се лепо забавили, али увек треба да буду на првом месту драги људи из стварног живота.

Оцена наставника:

(плус)

Змајев бисер (The Dragon Pearl 2011) је дечји филм који почиње кинеском легендом која каже да је змај поклонио древном краљу бисер како би потукао зле непријатеље. Бисер се у рату негде загубио, а краљ је од очајања умро. У садашњем времену археолози су пронашли гробницу тог краља, а њихова деца су одгонетнула и велику тајну коју крије.

Критички осврт: Ово је наиван (породични) филм са класичном радњом, који је уз то сасвим предвидљив. Готово од почетка је било јасно да је Робер Мамон у ствари антагониста (уосталом, неко мора да буде негативац у оваквом филму). Радња је сувише млака, са покушајем динамике и акције у завршним сценама, а специјални ефекти су прилично слаби, мада змај заиста изгледа неодољиво. И глума је млака и чак је и Сем Нил подбацио.

Најбоље у овом филму је, заправо, одјавна шпица када Кинези изводе музичку тачку са бубњевима.

Едукативни моменат: Све невоље су потекле одатле што родитељи нису слушали своју децу. То је, иначе, извор многих несугласица и у породици и ван ње.

Оцена наставника:

(на три)

Мумија: Гробница Змаја императора (The Mummy: Tomb of the Dragon Emperor 2008) је последњи наставак трилогије о мумији. Овог пута, све почиње у Кини и амбицијом окрутног императора Џета Лија да постане бесмртан. Но, пошто није одржао реч према вештици Мишел Јоу, она, наместо да му бесмртност подари, претворила га је у мумију. Много година касније, млади пустолов Лук Форд открио је царев гроб, али тако и допринео да се овај „пробуди“, подигне своју армију и угрози цео свет. Но, ту су Лукови родитељи, професионални агенти, који ће се супротставити древном непријатељу.

Критички осврт: Брендан Фрејзер је заиста симпатичан и довољно комичан да држи пажњу, а и други глумци су сасвим добри. Јесу били предраматични, но то је у складу са глумом из времена када су снимани авантуристички филмови тог типа и тиме су то време дочарали, али и време одмах након Другог светског рата у коме се радња дешава. Откривање цареве гробнице исувише подсећа на вратоломије Индијане Џоунса, што, изгледа, и јесте била идеја. У том делу филма замке су прилично занимљиве и ефектне, а таква је и сва даља акција у филму које, богами, има. Специјални ефекти у доброј мери прате квалитетом.

Филм је далеко од оригиналног и сасвим је предвидљив, те ће вам намере Дејвида Колдера сигурно бити јасне и пре него што их искаже у филму. Али је, истовремено, филм и маштовит, динамичан и забаван.

Едукативни моменат: Брендан је свом сину Луку Форду предочио да он има више искуства са мумијама јер их се „наубијао“ у своје време. На то му је Лук узвратио да је била свега једна мумија, што баш и није неко велико искуство. Наравно, јасно је да је потребно много више рада у некој области да бисмо могли да се позивамо на искуство, иако, не поричем, свако искуство је значајно и треба радити на томе да га стичемо.

Оцена наставника:

(минус)

Џин са секиром: Бес Пола Банјана (Axe Giant: The Wrath of Paul Bunyan 2013) је амерички хорор са џином наказног лика који убија људе секиром. Група преступника на програму рехабилитације у природи случајно је разбеснела овог дива и то их је скупо коштало.

Критички осврт: Идеја је да законски преступници (који се понашају неочекивано питомо) доживе просветљење због амбијенталних радионица организованих у колиби у шуми. Наместо тога, доживљавају хорор причу и то је од самог почетка било јасно да ће се дешавати. Као што је било јасно и да ће филм бити веома, веома лош.

Глума је очаравајуће лоша (повремено сам заиста сумњао да се глумци и статисти у ствари спрдају), а свако осећање одглумљено је најбуквалније што је могуће. Добра намера је очигледна, баш као и лоше расположење и нема ту места за нешто сложеније и прикривене намере.

Специјални ефекти су смешни, а још смешније је како џин убија људе. У ствари, све је смешно, почевши од крајње сведене и јадно испричане приче (мада је ово први пут да видим да су Американци искористили нешто из сопственог фолклора).

Едукативни моменат: Џин се наљутио и почео да убија зато што су му млади преступници украли рог са лобање животиње. Ми никад не знамо колико која ствар неком другом значи и због чега. То је разлог више да се према туђим стварима односимо одговорно.

Оцена наставника:

(на ништа)

Ловац: Зимски рат (The Huntsman: Winter’s War 2016) је наставак филма „Снежана и ловац“ из 2012. Зла краљица Шарлиз Трон је имала сестру Емили Блант, која је доживела велику несрећу и то ју је претворило у Снежну краљицу. Отишла је на север и тамо започела освајања са војском коју је створила тако што је отимала децу и обучавала их као ловце (војнике). Закон кога су морали да се придржавају је да никад никог не воле. Тај закон прекршили су Крис Хемсворт и Џесика Частејн јер су се заљубили једно у друго и платили су скупу цену. Много година касније, када је Шарлиз била поражена, Емили је пожелела да се дочепа сестриног чаробног огледала. Уз то огледало, Емили би била непобедива и Крис, уз два патуљка, кренуо је у мисију са циљем да огледало нађе први.

Критички осврт: Ретко се дешава да је други део бољи од првог, али у овом случају то јесте тако. Прича је боља и садржајнија, са више акције и мање одуговлачења. Једино где су претерали је мелодраматика између Криса и Џесике, али није толико страшно.

Било ми је жао што се Шарлиз појавила тек нешто мало на почетку, с обзиром да је лепо само гледати је, па ми је опет било драго што се наново појавила при крају, баш као што ми је било драго што се Кристен Стјуарт није појавила уопште. 🙂 Тако да је то допринело мом позитивном утиску о филму. Допали су ми се и костими обе краљице, које симболично приказују и надмоћ једне (златне Шарлиз) над другом (сребрне Емили).

Едукативни моменат: Шарлиз је веровала да када је учинила зло својој сестри да ју је тиме ојачала. Постоји изрека која каже да све оно што нас не убије – ојачаће нас и у томе има истине, али нема оправдања да се другоме зло нанесе.

Оцена наставника:

(можда мало поклоњена)

Мапетова божићна песма (The Muppet Christmas Carol 1992) је адаптација романа Чарлса Дикенса на мапетовски начин. Мајкл Кејн је бескрупулозни богаташ кога не воли чак ни поврће и који нема милости ни према коме. Његово понашање не мења се чак ни за Божић, па да би га научили памети, на Божићно вече појављују му се три духа; прошлости, садашњости и будућности. Лекције које ће добити од њих потпуно ће га променити.

Критички осврт: Мапети ме никад до сада нису разочарали, те ни овај пут није изузетак. Пружили су једну лепу и топлу причу са дирљивим песмама и виспреним хумором. Једина замерка је што су отишли у дубиозу са смрћу малог жапца, Кермитовог сина, за чим није било потребе. Требало је да се заврши песмом коју је отпевао током посете духа из садашњости и то је било довољно емотивно. Но, утисак је сасвим добар, а одушевило ме је и то што је филм права промоција Дикенсове књиге, што се види у завршним реченицама. Браво!

Едукативни моменат: Јасно је да ће човек попут Мајкла, окренут себи и окренут од људи, бити усамљен. Међутим, не морамо да будемо ни усамљени, ни несрећни, нити да нас људи не воле и избегавају. Можемо да се променимо и да будемо љубазнији, дарежљивији и толерантнији. И ту је највећа вредност овог дела Чарлса Дикенса – све може да се поправи, па и наш карактер, само ако постоји воља и труд.

Оцена наставника:

(са сасвим малим минусом)

Свемирски полицајац (Space Cop 2016) је комична трешина о полицајцу из будућности, који се услед једне акције у свемиру нашао у садашњем времену. И ту је, такође, наставио да буде полицајац, а за партнера је добио детектива из прошлости, који је био замрзнут. И њих двојица имају задатак да зауставе опаке ванземаљце који прете да униште Земљу.

Критички осврт: Прича у овом филму није нарочито значајна (прављен је превасходно да би био смешан), али није ни далеко од сасвим класичне, просечне. Једино што јесте занимљива идеја је спој два полицајаца – из прошлости и из будућности.

Хумор у филму није лош, али се, углавном, вртео око бахатости свемирског полицајца који уништава све где се појави. Слично као и Слеџ Хамер, само што је овај потоњи имао више шмека. Специјални ефекти су лошији од лоших. Маске су смешне и као да су рађене за школски маскембал, а и футуристички градови су очигледне макете. Но, и то је, ваљда, у функцији хумора. Углавном, верујем да су они циљеви које су аутори филма поставили, а то је спрдња, свакако испуњени. Филм је, дефинитивно, спрдња.

Едукативни моменат: Гледајући Свемирског полицајца изгледа нам као да од њега ништа не можемо да научимо, пошто је он једна бахата шепртља. Ипак, то није скроз тачно. Као што постоје људи који нам примером показују како треба радити, тако постоје и они који су нам „узор“ како не треба. 🙂

Оцена наставника:

(јака)

Пирана 3 Де (Piranha 3D 2010) је римејк истоименог и нетродимензионалног филма из 1978. Радња се дешава у америчкој варошици крај језера на коме млади воле да праве журке. Зато полицајка Елизабет Шу има пуне руке посла са бахатим тинејџерима, али праве невоље тек наилазе када се у подводном земљотресу ослободе застрашујуће рибе из дубина.

Критички осврт: Лајтмотиви овог филма су млади, лепи и голишави људи и крвожедне пиране које касапе. Дакле, голотиња и хорор, што јасно говори да је у питању филм који је дефинитивно прављен да се „прода“. И други се филмови, наравно, праве из истог разлога, али код оних добрих постоји и макар покушај уметности, оригиналности, добре приче, било чега. Овде, истина, има добрих цака, попут оне када пропелер глисера ухвати косу девојке, па зато глисер стане (што, опет, има за последицу нову узбудљиву акцију), али има и наивних момената, као када полицајци пуцају на пиране из пиштоља… Елизабет чак испаљује на њих електрични омамљивач. Шта рећи? 🙂

Специјални ефекти су прилично добри, а добро су и осмишљени, мада не увек реални. Девојка се буквално прекинула на пола у рукама спасиоца, вриснула због тога и онда клонула… Занимљиво изгледа, али ипак… Но, огрешио бих душу да кажем да известан новац и труд није уложен у њих како би овај филм изгледао као макар пристојан хорор. Опет, ништа што већ није виђено у овом поджанру и, конкретно, у вези са овом темом. И оно мало радње што има, одрађено је „по обрасцу“.

Биологија у филму је прилично атрактивна, али и прилично проблематична. Није новина у филмовима овакве врсте да подводни земљотрес ослободи пролаз за бића из далеке праисторије, али је објашњење у том случају увек на стакленим ножицама, пре свега због (не)одрживости екосистема у коме су пиране боравиле. Уз то, боравиле су у потпуном мраку милионима година, а сада су се одлично и за трен прилагодиле приобалним условима… Тешко да би се то заиста тако дешавало.

Едукативни моменат: Када би овај филм имао дубље значење, могли бисмо да тумачимо да природа, колико год чудесна и пуна изненађења, може бити непредвидива, па и опасна. Зато чак и природњаци морају да буду опрезни, за разлику од два „стручна“ рониоца приказана у филму.

Оцена наставника:

(али не слаба)