Лако Је Критиковати 177

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Спирала: Из књиге о тестери (Spiral: From the Book of Saw 2021) је девети наставак серијала „Тестера“. Полицајац Крис Рок не воли да ради по правилима и зато је капетаница Марисол Николс у тој полицијској станици одлучила му додели партнера; младог, али обећавајућег Макса Мингелу. У том тренутку крећу да се одвијају убиства полицајаца и која јако наликују на злодела убице са надимком „Слагалица“, а који им је познат из претходних наставака франшизе. Међутим, они знају да је тај убица мртав и да се овде ради о имитатору. Изгледа да је нови убица у некаквој вези са Крисом јер све време њему шаље поруке и трагове који полицајца доводе до нових монструозних убистава.

Критички осврт: Режија је прилично добра, али ми флешбек који је имао Крис након посете његовог филмског оца Самјуела Л. Џексона није баш најјаснији. Већина сцена су поновљене оне које смо већ видели и изгледа као да је режисер Дарен Лин Боусман хтео да „подвуче најважније“, а заправо је потценио своју публику. Ако желиш да направиш зафркнуту мистерију, онда не радиш такве ствари, а и дијалози би требало да буду мало виспренији. Да, другог флешбека није ни требало да буде јер му у сцени Крис није ни присуствовао. И остали флешбекови су једнако лоше одрађени, посебно Крисова присећања од пре деценије када су сви изгледали – исто. Истина, Самјуел је имао бркове. 🙂 Но, флешбекови су изгледа традиција и уједно слабост читаве франшизе, колико сам дознао (мада друге филмове још нисам гледао). Међутим, ту постоји много озбиљнији проблем; Макс је једини полицајац који је убијен ван обрасца и ван јасног разлога и од тог тренутка сам очекивао да ће се појавити некако и жив и луд. И испоставило се да сам у праву. Дарен је остао веран претходним филмовима и у поменутим флешбековима и у врло суровим СМ игрицама са жртвама, али је баш због њих причу која је требало да буде паметна учинио врло приземном. Очигледан пример контраефекта, рекао бих.

Крис је врло занимљив и као појава и због своје харизме, али некако није био на висини задатка. Некако су у овом филму сви оманули.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао Крису како треба да уради исправно – како је и увек чинио. Проблем је у томе што самом Самјуелу није било јасно шта је исправно. Мерила вредности не одређујемо ми према свом нахођењу, она су врло јасна, очигледна. Само је питање хоћемо ли се према њима владати.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Улица Страха: 1978. (Fear Street: 1978 2021) је други део истоименог филма (али са другачијом годином у називу). Кијана Мадеира жели да скине враџбину са своје девојке Оливије Скот Велч и зато се обраћа за помоћ осамљеној и чудној Џилијан Џејкобс. Наиме, када је била млада, Џилијан је једина преживела клетву вештице (убијене у њиховој варошици Шејдисајду још 1666). Наводно, због те клетве у том градићу редовно се дешавају ужасни масакри. Кијана и Оливија су избегле један такав (у претходном наставку), али самој клетви нису успеле да побегну и Оливија није при себи и има убилачки нагон. Међутим, Џилијан не уме да им помогне, но пристала је да им исприча своју причу. У овом наставку гледамо управо ту причу.

Критички осврт: Не могу да тврдим да је претходни наставак врцао од креативности, али овај је свакако класичан слешер. Све се дешава у летњем кампу где су млади, који се заљубљују, сексају и злоупотребљавају дроге, а у слободно време су насилни према другачијима. Ово је баш погодан и често виђен мотив. Јасно је да у таквом филму мора да има општих места, а приметио сам да су отворени преломи ноге постали једно такво у модернијим хорорима, па се то згодило и Рајан Симпкинс. Овде се згодила и једна логичка грешка; убица гони само клинце из Шејдисајда, док га они из Санивила не занимају. Међутим, у претходном филму без проблема је убијен Џереми Форд, који не само да је из Санивила, већ је био љути противник овог другог суседног града. Такође, некако је збрзана евакуација клинаца, лик Кјаре Аурелије, веома маркантне и упечатљиве, некако се изгубио, а Тед Садерланд се појавио баш у погодном и предвидљивом тренутку. Где се денуо већи део финала, тешко је рећи. Уз то, изгледало ми је да га је Макејб Слајд гадно повредио, што се на самом крају није баш видело. Но, да занемаримо то, ово је свакако значајно слабији наставак у односу на првенац, али није лош. Сасвим је солидан, заправо.

Едукативни моменат: Емили Рад је веровала да ако буде све радила „савршено“ да неће проћи трагично (што је била судбина људи из њене варошице), али није успела. Можда и зато што је радила оно што се од ње очекује, а не оно што заиста жели и што је добро за њу. Не могу да тврдим да ће свако проћи трагично ко ради оно што се од њега очекује, али свакако неће проћи срећно.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Досељеници (Settlers 2021) је филм о породици коју чине муж (Џони Ли Милер), жена (Софија Бутела) и мала кћерка (Бруклин Принц) који осамљено живе на планети блиској Земљи. Њихов живот се мења када на њихову фарму пристигне троје уљеза.

Критички осврт: Све више је аутора који се одлучују на то да СФ претворе у драму и то јесте са једне стране захвално, али са друге није маштовито. Просто се питам да ли је онај прави СФ са новим световима, застрашујућим ванземаљцима и фасцинантном техником постао ексклузива високобуџетних блокбастера и нискобуџетних мукбастера. Но, тако је како је и режисер Вајат Рокфелер је урадио оно што и многи други пре њега; поставио је своје малобројне ликове у једну депресивну футуристичку ситуацију и направио сложене односе између њих. Оно што је свакако добро урадио је свој посао и режија и бирани кадрови су сјајни, а и то што је изградио мистерију око тога откуд протагонисти ту и зашто је ситуација све време опасна. Међутим, онда је и то на неки начин разоткрио на пола филма и као да је крива на графику постала равна линија. Шта даље? И баш кад је кренуло то питање, десио се преокрет и неколико година касније се стиже до праве приче која је већ постављена на – најблаже речено – поремећеним односима. И на крају је Вајат добио океј причу са јасним порукама и врло вероватно метафорама о људској природи, сврсисходности живота и вазда необјашњивој људској деструкцији.

Глумци су добри (укључујући и девојчицу), а Исмаел Круз Кордова плус има и сасвим необичну и врло интересантну физиономију. Њему чак ни брада не расте на уобичајени начин.

Едукативни моменат: Нел Тајгер Фри (која глуми одраслу Бруклин) је била заробљена у свету који је креирао Исмаел јер није знала ни за шта што се ван тог света налази. Зато је одлучила да оде и истражи тај свет споља. То је и моја препорука вама: да путујете и истражујете друге светове како вас не би политички лидери држали заробљене у свету који су креирали да буде добар само по њих.

Оцена наставника:

(рецимо)

Тихо место део II (A Quiet Place Part II 2021) је наставак филма из 2018. и прати судбину породице из тог филма која покушава да преживи у свету који су руинирала чудовишта пристигла из свемира.

Критички осврт: Филм је готово одмах почео акцијом и то врло добром, морам признати. И надаље је имао прилично добар темпо, иако је људи сада било мање јер су их чудовишта у међувремену појела. Можда је могло мало више изазова да се постави пред протагонисте, али и ово је сасвим солидно.

Едукативни моменат: Килијан Мерфи је признао Милисент Симондс да није дорастао њеном филмском оцу Џону Красинском. Али је додао да она јесте и зато ју је послушао и пратио. И у оба случаја је исправно поступио; критички је проценио своје способности и пронашао је ауторитет који вреди поштовати (чак и ако је млађи од њега).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Лига изузетне господе (The League of Extraordinary Gentlemen 2003) је филм инспирисан истоименом серијом стрипова чији су аутори Алан Мур и Кевин О’нил. Радња се дешава 1899. и Фантом (Ричард Роксбург), који предводи армију плаћеника, врши злодела свуда по свету са циљем да тим истим светом загосподари. Зато Британска империја ангажује Лигу чији су чланови обдарени изузетним моћима, а које предводи Алан Квотермејн (Шон Конери), како би дохакали Фантому.

Критички осврт: Премиса овог филма (да личности из класичне књижевности буду суперхероји) је безмало одлична, али то није заслуга аутора, већ дела на основу којих је филм снимљен. Прича у филму није искористила пун потенцијал ових суперјунака, али није толико лоша. Најпре сам помислио да антагониста Фантом из опере није достојан противник лигашима, али се испоставило да није тако. Специјални ефекти су солидни, као и акција, али филму недостаје напетости и динамике. Све то јесте технички добро одрађено, али док гледате тешко да ћете осетити узбуђење или било какву другу емоцију. Режисер Стивен Норингтон је прилично детаљно објаснио моћи и позадинске приче својих ликова (вероватно зато што публика не чита), али се самим ликовима (њиховим карактерима, емоцијама и односима) премало посветио. Свакако један добар потенцијал, али врло мало искоришћен.

Едукативни моменат: Све књиге из којих су ови ликови преузети вредне су читања. Дакле, навалите. 🙂

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Света планина (La montaña sagrada 1973) је мексичка фантазија која прати авантуре Орасиа Салинаса који је лопов и жељан злата алхемичара (глуми га Алехандро Ходоровски, који је уједно и режисер и сценариста). Пошто не може да победи алхемичара, Орасио постаје његов шегрт и овај га упознаје са седморо најмоћнијих људи на свету. Сви заједно крећу на Свету планину како би открили тајну бесмртности јер је то једино што моћници немају.

Критички осврт: Најблаже речено за овај филм је да је веома необичан. Он је потпуна апстракција и практично свака сцена је метафора или алузија на друштвени поредак, политику, историју или религију. И при томе Алехандро није био благонаклон ни према чему и његова критика је врло оштра. Рецимо, док у позадини војска убија људе са фластерима преко уста (чиме је њихов „злочин“ очигледан), у првом плану елита у балским хаљинама и фраковима пузи на коленима. То изгледа нестварно, али би порука могла да буде стварна да се та иста елита заправо понизила да би била ту где јесте и све то има неодољиву асоцијацију на двоструки морал и аршине. Филм је накрцат тиме, а Алехандро, да би презентовао радњу, користио је тарор карте, које ја не познајем довољно. Но, видим да се појављује и лопов, будала, кула… Кула, на коју се пење главни протагониста Орасио, прилично је висока. Она у тароту представља рушење система вредности. Јасно је да их је Алехандро довео у питање. Заправо, изгледа да је био заљубљеник у окултно, тако да друштво које упознаје Орасио заправо су персонификације планета као у астрологији. Он их је малко пародирао, али свеједно све то изгледа јако интересантно, баш као и сценографија којом се такође бавио Алехандро. Бавио се и костимима, али је он своје карактере више разодевао но што их је обукао. Заправо, у читавом филму је померио границе и то заиста много, иако је мало простора у филму посветио експлицитном сексу и са тим сценама (зачуђујуће) није претеривао. Но, бавио се љубављу и персонификација Венере (Хуан Ферара) је произвођач уметака за тело (мишиће, гузу и остало) јер је имао став да људи не желе да их воле због тога какви су, већ због тога каквим се представљају. И ево данас (после толико година), многи људи то живе. 🙂 Посебно је морбидан, али и комичан део где Хуан улепшава мртве тако да буду на услузи живима.

Нисам сигуран да ће се овај филм допасти свакоме јер он је заиста уметнички и иако неку радњу има, заправо је дугометражна инсталација са свим оним што би уметник поручио свету. И он то на крају и ради најбуквалније могуће. Мени се све то допало јер је сасвим другачије, а опет сврсисходно и макар донекле разумљиво. Део који ми се не допада је окрутност према животињама, посебно борба паса у једној сцени и то богами утиче да једна оцена буде мање.

Едукативни моменат: Оно што је Алехандро на крају поручио је да не трагамо за илузијама (светом планином), већ да живимо стваран живот.

Оцена наставника:

(уметничка)

Земља Мајка (Earth Mother 2020) је филм о персонификацији Земље (глуми је Анет Мија Флорес) која се појављује с времена на време међу људима и то је урадила и у модерно време. Спремно су је дочекале канибалистички расположене вештице, али је она утекла и пронашла заштитника Џоша Лејка Кима. Он није задовољан тиме јер је посматра као терет, тим пре што је изгубио посао због ње, али ће њено присуство у његовом животу помоћи да схвати ко је он заиста.

Критички осврт: Филм је јако добро започео рођењем Мајке Земље и то је трајало пар минута. Онда су се појавиле три сестре и све је кренуло наопако. Њихова глума, маске, појава, дијалози, ништа није било у реду. Ствар се није поправила ни са Џошовом појавом већ у наредној сцени која је ем неуверљива, ем преписана из плитких осамдесетих када јуноша наилази на анђела/сирену/вилу/какву год нестварну лепотицу. Ствар није поправило ни појављивање Ијана Кевина Скота у наредној сцени, баш као ни сва остала појављивања (појављивање Лије Крајц је уз то и сасвим нејасно) и сцене у филму. Или да будем прецизнији, филм напросто није добар. Мајка Земља је стигла и она највећи део филма практично ништа не ради осим што бежи од три вештице и лута по околини. Једна вештица представља прошлост, друга садашњост, трећа будућност и тај контекст је нејасан. Оне додуше живе вечно захваљујући томе што поједу свако отелотворење Мајке, али и даље није јасно зашто су подељене по тим временским одредницама. Углавном, ту је та немушта и неартикулисана Мајка која је сва спиритуална и нимало еколошка, иако је ту било простора да се пружи нека добра порука те природе (а никад их доста). У филму је дат апсолутни примат некаквој магијској бледој борби која се заправо дешава наоколо Мајке Земље која је најпре беспомоћна жртва и тек у финалној борби доминира. Све је то предосадно и све то прате испразни дијалози, лоша продукција и иста таква глума већине. На крају је био као некакав преокрет, који и није тако лош и види се ту нека идеја, али и даље све је то јадно реализовано, а ликови и догађаји су међусобно врло танко повезани.

Едукативни моменат: Некада су и контрапримери добри примери. Иако су протагонисти промовисали дување траве као сјајан начин за постизање спиритуалности, истина је да то нимало није сјајна навика и да може да доведе до зависности и лоших промена у организму. Мајка Земља то свакако не би одобрила, а у овом филму јесте јер је напросто филм лош. 🙂

Оцена наставника:

(неуметничка)

Хофманове приче (The Tales of Hoffmann 1951) је екранизована позната и истоимена опера чији је аутор Жак Офенбах, а која је настала по узору на три кратке приче немачког књижевника Ернста Теодора Вилхелма Хофмана. Примабалерина Стела (Мојра Ширер) је послала љубавну поруку Хофману (Роберт Рунсвил) са молбом да се нађу након њеног наступа. Међутим, поруку је украо Хофманов ривал Роберт Хелпман, те је Хофман отишао у таверну и присутним момцима тамо испричао своје три несрећне, али и крајње необичне приче о неоствареним љубавима.

Критички осврт: Овај филм је редак по томе што је у ствари опера. Немам довољно музичко образовање да проценим колико је квалитетна, али очекујем да ту грешке нема јер се ово ипак снимало; једноставније је него наступ уживо на позорници. Неки певачи су били уједно и глумци, али су друге заменили глумци и балерине, мада су мене преварили; мислио сам да су сви оперски певачи. Свакако ми цело дело изгледа добро са маштовитом сценографијом, можда претерано колоритном, али свакако ефектном. Приче су некако луцидне, необичне, али то је свакако комплимент. Углавном, уверен сам да треба да постоји и понеки овакав филм.

Едукативни моменат: Опера је облик позоришта у којем се драма преноси у целини или углавном кроз музику и певање. Опера се појавила у Италији почетком 17. века и користи многе од елемената говорног позоришта као што су сценографија, костими и глума. Међутим, уопштено гледајући, опера се разликује од других облика драматизације по важности песме и конвенција певачке технике. Ето, да научимо макар шта је опера – јер то јесте део опште културе.

Оцена наставника:

(ваљда може)

Тед 2 (Ted 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. о плишаном медведу који је оживео због велике жеље дечака да има пријатеља. Сада су обојица одрасли и док се сада одрасли дечак (Марк Волберг) развео, Меда се оженио лепом и простом Џесиком Барт. Они имају проблема у браку, али ће прави проблем тек уследити када држава оспори њихову заједницу јер не признаје Меду као праву особу. Зато је плишани јунак присиљен да се бори за своја права уз помоћ свог пријатеља Марка и неискусне правнице Аманде Сајфред.

Критички осврт: Почетак филма уопште није обећавао. Приказано је Медино венчање са Џесиком (није се баш показала у улози, ако ћемо искрено) и све на том венчању је изгледало као низ неповезаних и несмешних скечева. Онда је радња попримила врло необичан ток и заиста је било смешно (не баш свака фора), али и нејасно куда све то води. Негде после пола сата ланац догађаја је уродио плодом и кренула је главна радња. Централна радња дешава се у суду и некако је исфорсирана, односно цео тај случај, а такви су и докази око којих случај гради Џон Слатери. У тренутку када је доказао да Тед има механичку кутију на грудима сви су се освестили (или сморили ако су на страни Теда) да је он можда ипак само играчка, без обзира на сва претходна чудеса која су видели од њега. Исфорсирана је и промена става Моргана Фримана (у филму глуми врхунског адвоката), који је прихватио Тедов случај када је видео да је Марк довео сопствени живот у опасност да би спасио живот свог плишаног пријатеља. Са друге стране, ситуација са зликовцем Ђованијем Рибизијем и његовим моћним савезником је сувише поједностављена. Треба похвалити мотив у филму који референцира на људска права, колико је та тематика већ у оваквом филму могла да дође до изражаја.

Лик који тумачи Марк на срећу није пристигао са лагера холивудских клишеа за главног протагонисту, већ је незрео, помало чак и сиров и глуп. Негде су и претерали са тим његовим карактеристикама, али свеукупно оставља добар утисак особе која није савршена, али ипак симпатична. Управо је такав некакав и цео филм.

Едукативни моменат: Аманда је схватила да није дорасла да победи у Тедовом случају на суду, али се обратила ономе за кога зна да то може (Моргану). Не морамо да будемо стручни и способни за све, али треба да знамо када и од кога можемо да затражимо помоћ.

Оцена наставника:

(једва, али хајде)

Беба шеф: Породични посао (The Boss Baby: Family Business 2021) је цртаћ и наставак филма из 2017. о напредним бебама које воде исто тако напредне фирме. У фокусу приче је Тим (глас му је позајмио Џејмс Марсден) и његова породица; супруга и две кћерке. Тим се труди да буде најбољи отац на свету, али му то изгледа не полази за руком што се тиче његове старије кћерке и она према њему има дистанцу. А онда открива да је његова млађа заправо суперинтелигентна беба која ради за бебећу корпорацију и да има мисију управо у школи своје старије сестре. Она убацује свог оца у ту мисију, али и његовог брата Теда (Алек Болдвин) са којим Тим нема сјајне односе. Захваљујући течности добијеној високом технологијом, њих двојица се подмлађују и одлазе у школу Тимове кћерке са задатком да раскринкају директора школе, спрече светску доминацију беба и помогну кћерки да има добар наступ на школској представи.

Критички осврт: Идеја је потпуно сулуда, а цео филм је луцкаст и маштовит. Заправо, ретко ко је имун на слатке бебе и овај рецепт не може да не успе. Прича јесте класична, али је приступ другачији, тако да је утисак сасвим позитиван. Могло је ипак да буде мало више хумора и мало бољег уједно.

Едукативни моменат: Тед, за разлику од Тима, нема породицу и самац је. Међутим, у једном тренутку је направио разлику између тога да је сам и да је усамљен. Тим пре што има брата Тима, који га воли, баш као и његова породица. Наш избор може да буде такав да смо сами, али то нужно не значи да треба да будемо и усамљени. Увек ће бити драгих људи око нас ако се потрудимо.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Констракта у настави биологије

Ово је мој једини час који сам снимио самоиницијативно, без супервизије Министарства просвете. Идеја је била да објасним неке биолошке појмове који се помињу у познатој песми, а и да понудим тумачење једног наставника биологије. Дакле, ако погледате дочекаће вас ред песме, ред предавања.

П.С. Наставник биологије мора бити здрав. 🙂

Миша Машина је онај наставник

На „Зеленој учионици“ је освануо следећи текст:

Писмо „оног детета“ свим наставницима (14.3.2022)

Не бих анализирао овај текст, већ сам желео да вам пренесем генијалан коментар генијалног човека. Он је био наставник и има свој бенд. На крају текста моћи ћете да чујете моју омиљену песму коју певају. Но, прво његов коментар (који БТВ има више лајкова него сам текст).

Писмо „оног наставника“ свим ученцима

 
Драги моји, знам да може да вам буде тешко. Знам и да вашим родитељима (или родитељу… или старатељу) може да буде тешко. Живот је некад СИВ, некад ЦК.
 
Али, да се не лажемо:
 
Ја вам нисам ни родитељ, ни старатељ. Нисам вам ни најбољи, ни најгори друг – нисам вам друг уопште. Заједно проводимо време јер је то у опису мог посла, а вас је довео избор ваш или ваших родитеља, ваш претходни успех (ако сте сада средњошколци) или, једноставно, нема ближе школе. Ја појма немам ко ће ми бити у разреду. Штавише, ја често појма немам ни ко ми јесте у разреду – ја вам предајем један или неколико предмета, али предајем и другим разредима. Ја вас често имам изнад 200 током недеље!
И ви и ваши родитељи, знам, вапите за пажњом – наставник је тај који вас гледа неколико сати дневно. Али, зар не – не гледа вас један наставник, већ више њих, а један вас гледа пар сати недељно, највише. Но, нека буде и да имате само једног наставника (ето, учитеља – на пример): вас је тридесеторо, а он је један.
 
То је тридесет живота, искустава, нади, страхова, успеха и неуспеха; тридесет срећи и несрећи – којима можете да додате и макар толико родитељских срећи и несрећи. Свако од вас је посебан, јашта, и свако заслужује пажњу и разумевање.
 
Али наставник није дежурна социјална установа.
 
Ваши родитељи имају вас, једно или двоје (просечно). Ваш најбољи друг има вас. Ваши другари имају вас и још неколико добрих другара. Ваши баба и деда имају пар вас унучића. Ваше тетке и тече имају можда десетак вас које повремено виде и, ваљда, све време воле.
 
Наставник има (најмање) тридесeторо вас.
 
Има и своју децу, ако неко није приметио.
 
Наставник ће дати све од себе – али није му много ‘себе’ преостало наког што га зајашу политиканти, функционерони, мини-стар; није му остало много ‘себе’ када – као и ваши родитељи, бабе и деде, тетке и тече – калкулише како да прегура до следеће ниподаштавајуће плате или како да „индивидуализује“ наставу за свих 200 ученика којима предаје. Ваш наставник можда нема веће муке од ваших родитеља, али и ви и ваши родитељи очекујете да за вас има више времена, воље и снаге него што и ваши родитељи за вас имају.
 
Зар не?
 
Укратко: неће моћи.
 
Не зато што наставник не жели, већ зато што нема снаге и времена за то. За вољу га, ипак, не питајте – његова је воља у свему овом и иначе најмање битна.
 
Дакле, да се не лажемо: ако наставник и постигне са вама више него што је постигао ваш родитељ, старатељ, рођак или пријатељ, то није зато што му је то посао – то је зато што је и он у том тренутку имао срећу да може да вам се посвети толико. Но, наставничка снага није бесконачна: можда је, помажући теби и Пери, занемарио Мару и Лазу. Тешко да ће то ико приметити осим Маре и Лазе. А онда ће Мара и Лаза да пишу како им наставник није посветио довољно пажње, не знајући да се наставник сатро од муке да помогне теби.
 
Теби.
 
И многима попут тебе.
 
Зато, укратко: доста више качења о грбачу наставницима.
 

 

 

Лако Је Критиковати 164

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Судија Дред (Judge Dredd 1995) је футуристички филм рађен према серији стрипова. У пренасељеним мегаградовима будућности има много криминала на улицама, а за његово сузбијање задужене су посебне јединице судија. Они су и полицајци и порота и егзекутори у једној особи. Један од њих је и Силвестер Сталоне, који има изузетан углед међу судијама. У једном тренутку дешава се убиство Мичела Рајана, новинара који је на трагу скандалозној причи у вези са судијама, те сумња пада на Дреда. Иако је судија Дајана Лејн дала све од себе да га одбрани од врховног суда, докази су били против Дреда и он завршава у затвору. Заправо, до затвора ни не успева да стигне јер га главни судија Јирген Прохнов жели мртвог и шаље своје људе да га убију. Јирген кује читаву заверу која би требало потпуно да промени стање ствари.

Критички осврт: Некако ми Силвестер није тај калибар као Арнолд Шварценегер (мада му је једини раван; сви остали су смешни), али морам признати да је у овом филму заиста кул. Само његово појављивање при почетку је пресмешно позерско, али свеједно кул. Импресивно је колико је у овом филму утрошено на СФ амбијент, техничке идеје, па и специјалне ефекте. Судије изгледају богато у својим металом накићеним униформама, али ми истовремено та униформа не одаје утисак погодности за антитерористичке или било какве акције. И то ми се допада, али ми се не допадају делови који су преузети из „Звезданих ратова“, и шлемови, па и музика. Увек гласам за оригиналност, па таман и необичну попут поменуте Силвестерове униформе. Оно што ми се још дојмило је и та претерана помпезност у филму, баш као и у Силвестеровој глуми. И, оно од чега се Силвестер никако није дао ослободити у тим раним радовима, свакако је „синдром Рамбо“, када сам убија гомилу наоружаних, оклопљених полицајаца из непосредне близине.

У овој причи сплетке постоје, али оне су далеко од мистерије колико је и футуристичко време из филма далеко од данашњег. Одмах је ту јасно ко је негативац, а ко је добрица. Но, прича дефинитивно није лоша. Мада морам да укажем на ситну стручну омашку; да би Силвестер и Арманд Асанте имали исти ДНК морали би и да изгледају исто.

Едукативни моменат: Силвестер је могао на сопственом примеру да се увери колико закон, у који се клео, нимало није савршен (пошто је и сам био осуђен иако недело није починио). Колико год да смо уверени да је неки систем, идеја, научни или било какав други рад савршен, никако нисмо у праву. Ништа није савршено и свему се може наћи мана. Зато је и потребно критички сагледавати све.

Оцена наставника:

(не баш јака)

Космички грех (Cosmic Sin 2021) је футуристички филм који се дешава неких петсто година од сада, када је човечанство колонизовало друге планете. Тада је и остварило контакт са ванземаљцима који су се показали врло непријатељски расположени, па је земаљска војска одлучила да прва нападне и пренесе рат на туђинску територију. 

Критички осврт: Заиста постоји труд сценариста Едварда Дрејка и Корија Ларџа да дијалоге учине виспреним, али они то некако нису успели. Са друге стране Едвард као режисер нас вратоломном брзином упознаје са гомилом неких ликова (без иоле разрађених личних прича) тако да је тешко и све њих пропратити, као и осетити било какву емпатију или поистоветити се. Мотивација је при томе нејасна, осећања плитка, а карактери су стереотипи.

Сама прича је у неким ситуацијама збрзана, а у другим буквално изгледа као одуговлачење, попут оних момената када посада са мисијом креће да нападне ванземаљце. Кад поменух ванземаљце, они су нека врста Предатора са ејлијенском крви и обучени по последњој моди епске фантастике. Прилично јефтино све то изгледа, иако су специјални ефекти у свемиру донекле у реду. Углавном, Едвард се нагледао фантастике и очито је био жељан да све поджанрове смести у један филм, па су те сцене у свемиру врло налик на Марвелове суперхероје који се боре са силама зла… Но, колико год да је фантастике одгледао, Едвард није научио богзна шта, а толико је и показао у овом досадном, неинвентивном филму. Цео филм је једна равна линија и ниједну емоцију није изазвао код мене.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да је напад најбоља одбрана. Ја нисам сигуран да је то тако, али свакако можемо да помислимо и то да ако нас неко напада, да се у ствари брани. Можда је онда добра тактика да објаснимо тој особи да нема потребе да се брани, па тиме ни да нас напада. 

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Извађен (Extracted 2012) је филм о научнику Саши Ројзу који је изумео начин како да практично уђе у свест другог човека. Овај изум наменио је за хумане циљеве, али се за патент заинтересовала полиција која му је довела и „заморче“ – Доминика Богарта, наркомана који је наводно убио своју девојку Ожи Дјук. Задатак за Сашу је био да покаже да ли је Доминик крив или невин. Међутим, на крају експеримента нешто је кренуло по злу и Саша је остао заробљен у Доминиковим сећањима. 

Критички осврт: Ово је још један, али додуше редак пример, како филмови независне продукције могу да буду у ствари добри, а са малим буџетом. Идеја није грандиозна, али са друге стране није ни помпезна. Режисер Нир Пенери није хтео да направи неки компликовани трилер у којем се кују велике завере и опет је добио интересантну причу коју вреди испричати. Напросто је нашао праву меру, па није претерао ни у патетици иако је крај за једног од двојице главних протагониста потпуно трагичан. Уз то, глумци су одрадили свој део посла сасвим коректно, а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Ликови које су тумачили Доминик и Ожи трагично су завршили иако су се јако волели. То је зато што су били наркомани и наместо да имају своју љубав и леп заједнички живот, они су имали дрогу. Та отровна супстанца даје само један исход у животу и то нимало није научно фантастично као овај филм; то је реално.

Оцена наставника:

(заиста је ту негде)

Лутке (Dolls 1987) је хорор чија се радња дешава негде у забитима Енглеске. Његова радња прати судбине шесторо људи који су пронашли склониште за време олује у вили постаријег луткара и његове супруге. Ту ноћ ће открити да су лутке у тој кући сасвим другачије од обичних.

Критички осврт: Већ ми се допао сам почетак када Керолин Перди-Гордон вози кола, онако одевена и са онаквом фацом прави онакав штос. Сјајно! И форе су се наставиле, као и ведар дух тако карактеристичан за осамдесете. И за оно време специјални ефекти су прилично солидни, са тим да режисер Стјуарт Гордон није приказивао оне које није могао да приушти, попут напада лутака на Банти Бејли. Међутим, иако је прича заокружена на крају, некако је у неком тренутку филм постао само идеја, концепт, скица, како желите, потпуно неразрађена, без дубине, емоције, било чега што би нас „укључило“ у дешавања. Ово би била врло солидна епизода „Зоне сумрака“, али за цео филм некако није довољно.

Едукативни моменат: Овај филм нам у свом хорор маниру поручује да је бољи начин да сачувамо оно дете у себи које смо били јер ћемо онда бити и мање незадовољни и мрзовољни. Некада заиста није лоше бити детињаст.

Оцена наставника:

(са плусем, мада не знам зашто)

Спирала (Spiral 2019) је канадски филм о хомосексуалном пару Џефрију Бојеру-Чепмену и Арију Коену, са малолетном кћерком Џенифер Лапорт, који су се сви заједно доселили у једну мирну варошицу. Џефрију се нису допали мештани, а посебно не најближи суседи – брачни пар Лохлин Манро и Чандра Вест, те, за разлику од његовог безбрижног партнера, подозрева да им они спремају велико зло. 

Критички осврт: Режисер Куртис Дејвид Хардер је направио озбиљан трилер или хорор, али је баш отегао мистерију чије се разрешење све време наслућивало. Међутим, на крају је направио добре преокрете и сјајно повезао Џефријеву трауматичну прошлост са дешавањима у филму. Причу је водио паметно, а сцене је учинио врло ефектним (и повремено застрашујућим), почевши од прве. Уз то, филм шаље јаке поруке и све је то у затвору појаснио Лохлин, мада је тај део могао да буде и сведенији. Сигуран сам да бисмо схватили и без толико објашњења.  

Едукативни моменат: Лохлин би могао да симболизује зло које опстаје све док постоје предрасуде према одређеним групама људи. И наместо да као друштво напредујемо и постанемо толерантнији према свима, ми се заиста уврћемо као спирала описана у филму. Практично не напредујемо и нећемо све док имамо такве ставове.

Оцена наставника:

(иде на пет)

Урлик (Howl 2015) је хорор који дожављају путници једног воза који се, усред ноћи, покварио док је пролазио кроз шуму и – стао. Машиновођа је нестао, а кондуктеру Еду Спелирсу, стјуардеси Холи Вестон и малобројнима који су се ту задесили убрзо је постало јасно да могу нестати и они сами. 

Критички осврт: Интересантна је музика у филму, а и ликови су занимљиви. Посебно ми се допада што Ед глуми шоњицу који ни колица дами нема снаге да подигне и хвала богу да су се једном досетили да такав један буде главни протагониста у оваквом филму, а не вазда неки ничим изазван херој који има завидне бицепсе и уз то је и кул фаца. Можда је и то успех овог филма јер су ликови у њему, почевши од поменутог Еда, прилично реални, животни, аутентични. Режисер Пол Хајет није баш имао много изгледа да гради мистерију јер је врло брзо постало јасно да затечени путници воза имају посла са вукодлаком, па је зато градио драму у самом возу и то прилично успешно. И хорор део је заиста добар, стварно узбудљив, без већих грешака и са необично солидним специјалним ефектима за нискобуџетни филм. Прича није оригинална (и поступци ликова су очекивани), али је свеједно интересантна, као и сам амбијент. Можда је крај могао Пол да реши и другачије, али и овако је сасвим солидно заокружио причу.

Едукативни моменат: Када је воз стао Елиот Кауан је рекао да имају два избора: или да се жале у недоглед или да учине нешто да се спасу из такве ситуације. Ово друго, рекао бих, захтева више напора, али је боље решење.

Оцена наставника:

(малко сам се колебао)

Муза (Muse 2017) је шпански филм на енглеском језику рађен према роману „Дама број тринаест“ писца Хосе Карлоса Сомозе. Елиот Кауан је факултетски професор који има везу са студенткињом. Међутим, она је тек тако, без видног разлога, извршила самоубиство у његовом купатилу. Након годину дана Елиот и даље није прежалио своју љубљену, али из ноћи у ноћ сања убиство непознате жене. Тај сан га интригира, али ће га тек заинтригирати када буде схватио да се убиство из сна заиста десило и на јави.

Критички осврт: Морам да признам да ми током гледања ова прича некако није фасовала. Након необичног и донекле ефектног почетка, крећу да се појављују неке музе којима се приписују убиства врло необична, али и дешавања у којима има пророчанских снова, мистериозног јајета које је попут коцке у „Чуварима пакла“, култа професора са универзитета и као да све то није довољно, главна протагонисткиња Ана Улару има проблем са мафијом. Први део филма је заиста у потпуном хаосу, који Кристофер Лојд као једини преживели у сусрету са музама није много уредио својом претерано језгровитом причом. Другим речима, баш и није дао Елиоту неку информацију која би њему, али и нама, приближила проблематику са којом се суочава. Да, суочава се са музама (пише и у наслову филма), а и оне су страшне и имају натприродне моћи, што је и сам Елиот (а са њим и ми) открио коју сцену раније у директном сусрету. Заиста је изгледало као да је труд улуд што је Елиот уопште потражио Кристофера. У другој половини филма је режисер Жауме Балагеро почео да склапа делиће догађаја као пазл, те и Кристоферу дао конкретнију улогу. Међутим, добио је онај пазл где се комади уклапају тек након интервенције чекићем. Тај део филма више је отворио него затворио питања и то пре свега што се логике дешавања тиче. Некако ме није убедио и некако ми цела прича „није пила воду“. Рецимо, сасвим је нејасан тренутак када је Ана спознала шта је у ствари, а њена мотивација да ради то што ради је тек постала нејасна. Међутим, у самом финалу филма више није био потребан чекић и комадићи су се уклапали лепо. Ту је већ Жауме дао и интересантан преокрет и заокружио причу.

Динамика филма је могла да буде за нијансу бржа, а глума је могла да буде за више нијанси боља. Хорор у овом филму је баш софт, али филм свеједно оставља један леп утисак. Међутим у сваком аспекту му нешто фали, те неке нијансе које би га учиниле петице достојним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да поезија може да учини изванредне ствари. Да бисте поверовали у то, нису вам потребне музе из филма. Довољно је да прочитате неку лепу песму.

Оцена наставника:

(нејака)

Гладни (Les affamés 2017) је канадски филм на француском језику. У руралном и шумовитом делу Квекеба тамошњи становници су се суочили са епидемијом налик на зомби апокалипсу.

Критички осврт: Има овде разних мотива, као што је „Мобилни“ снимљен годину дана пре овога, али и „Отимача тела“, чак и „Зомбиленда“. Међутим, режисер Робин Обер је успео да да неки свој, готово европски шмек филму и да га учини другачијим. И он је заиста добар (као и глума протагониста), са ефектним и понекад духовитим сценама, али је и веома спор (што је необично за зомби филм) и радња се пужећим темпом развија. Тако да је нејасно ка чему иде. Преживели из те варошице су се сакупили и беже од зомбија и шта сад? То питање остаје отворено заправо читав филм. Но, Робину изгледа није толико била значајна радња, колико поруке које је желео филмом да пошаље, а које можемо тумачити како нам драго. „Закачио“ је он ту и породичне вредности, положај жене у друштву, вечиту борбу коју појединци имају са свим животним проблемима и друштвеним токовима и довео у питање смисленост материјалних ствари. У сваком случају је успео да учини да се замислим док сам гледао његов филм. 

Едукативни моменат: Моња Чокри је све време носила хармонику са собом и изгледало је као да је то непотребан терет. Међутим, на крају је управо тим инструментом спасила живот девојчици. Предмети постају важни у зависности од тога како их употребимо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Хауард Лавкрафт и краљевство лудила (Howard Lovecraft and the Kingdom of Madness 2018) је цртаћ и то трећи део о млађаном Хауарду, дечаку који је упознао паралелне димензије и црну магију. Овог пута нашем свету прети уништење јер се баријера између димензија истањила. Хауард покушава, уз помоћ одраслих, школованих магова, да спаси свет.

Критички осврт: Анимација у овом цртаћу напросто није довољно добра. Мислим, ликови су занимљиви, као и поједина решења, али су покрети сувише стегнути, понекад неприродни. Укупно гледајући, ово је сасвим просечна, непотребно закомпликована (ваљда баш зато да не буде просечна, али није успело) епизода цртане серије.

Едукативни моменат: Поред све магије и науке, на крају се испоставило да је највећа сила пријатељство. Она то и јесте и у нашем немагичном свету.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Душа (Soul 2020) је цртаћ о наставнику музичког Џоу Гарднеру (глас му је позајмио Џејми Фокс), који је таман добио посао за стално. Међутим, он заправо жели да свира џез у неком бенду. И таман када му се указала прилика да наступи у једном бару и то са познатом џезерком, погинуо је тако што је упао у шахт. Џоова душа се нашла у предворју раја, али он није могао да се помири са тим када је већ био на прагу остварења свог животног сна. Зато је покушао да побегне и завршио у простору предвиђеном за душе које се још нису родиле, те су га тамо заменили за ментора. Њему је припао рад са посебно проблематичном душом која већ вековима одбија да се роди на Земљи. Међутим, управо у њој Џо види своју шансу да се врати у своје тело и стигне на своју вечерњу свирку.

Критички осврт: Цртаћ је прелеп, маштовит, духовит и паметан. Напросто не можете да не осетите емоцију. Уз то, нуди и промовише џез, музички правац који чак и ако нам се не допада, не можемо да га не поштујемо.

Едукативни моменат: У животу није важно да имамо сврху, већ је важно да га живимо најбоље што можемо. То поручује овај дивни филм.

Оцена наставника:

(дивна као и филм што је)

Лако Је Критиковати 158

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Вук снежне удолине (The Wolf of Snow Hollow 2020) је филм о полицајцу Џиму Камингсу који има проблем са бесом и пићем, а испоставиће се и са вукодлаком који масакрира локалне девојке.

Критички осврт: Случајно или намерно, тек режисер и главни глумац Џим има својеврстан атавизам; веома изражене очњаке, што је баш некако интригантно у филму о вукодлаку. Личио ми је на кривца за убиство девојке од самог старта. И већ у првој сцени како се појавио, изгледало је да има израженији слух у односу на све друге присутне. Но, некако се испоставило да ипак он није тај, али се у филму појављује приличан број ликова, те се мистерија ко заиста јесте вукодлак продубљивала и у том смислу ово је сасвим пристојан трилер.

Хумора у филму има, углавном кроз реакције главног протагонисте. Ту је Џим подлегао томе да он буде главна звезда и да све буде подређено његовом лику, док је друге ликове разрадио у мањој мери. У ствари, више се бавио духом варошице у којој се све збива и камера је више пута прошетала беспућима дочаравајући мирно, учмало место. Но, свеукупно је направио врло солидан филм који држи пажњу.

Едукативни моменат: Када му је колега рекао да ће неко већ пронаћи убицу, Џим је одговорио да су тај „неко“ управо они сами. Не можемо вечито чекати тог неког и морамо реаговати и решити ствари управо ми или ризикујемо да их никад не решимо. Уосталом, свако ће размишљати да ће то урадити тамо неко.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве део 2 (Fright Night Part 2 1988) је наставак филма из 1985. Вилијам Рагсдејл је момак који је у прошлом наставку победио вампира, заједно са самопрокламованим ловцем на вампире Родијем Макдауалом. У овом делу појављује се Џуди Кармен, сестра настрадалог вампира, жељна освете.

Критички осврт: Наставак је значајно луциднији у односу на први део, мада није смешнији. Некако ми је изгледало као да се режисер Томи Ли Волас разиграо и радња зато не изгледа фокусирано, мада јесте и има какву-такву нит. Сцене варирају од неочекиваних до врло предвидљивих и свеукупно се добија нека прича, мада танка. Овај пут специјални ефекти ни близу нису занимљиви као они у првом делу, осим када гине Брајан Томпсон.

Едукативни моменат: Трејси Линд је успела да победи Џона Грајса ружама и то не би могла да претходно није прочитала књигу. Свашта из књига може да се научи. И још један едукативни моменат у филму изрекао је Роди – да пријатеље можете пронаћи и на чудним местима (након што га је из луднице спасио Џош Ричман, такође пацијент те установе).

Оцена наставника:

3(врло солидна)

Ноћ страве 2 (Fright Night 2 2013) је наставак римејка из 2011. првог дела претходног филма. Група младих је у Румунији на екскурзији на којој имају предавања. Гостујући предавач је професорка Џејми Мари, врло допадљива, али, испоставиће се, опасна такође – посебно по студента Вила Пејна и његове пријатеље.

Критички осврт: Ово је онај тип наставака који ништа не ваља. Како би прикрио чињеницу да апсолутно ништа ново није урадио у односу на своју претходну причу, сценариста Том Холанд је наместо главног вампира увео вампирицу (Џејми), а саму радњу изместио у Румунију (а где би другде). Све остало је сасвим исто (практично су сцене поновљене) и при томе испричано на један обичан, крајње неинспиративан начин и уз глумце који се заиста нису показали, пре свих главни протагониста Вил. Чак ни специјалне ефекте не могу да похвалим јер стварно нису богзна шта. Могу да похвалим пар сцена пред крај које су ефектне попут оне када Саша Паркинсон напада Вила или када гине Крис Волер.

Едукативни моменат: Да би победио моћну Џејми, Вил је искористио њену вештину ехолокације. Ми не морамо да побеђујемо овог и оног, нити ћемо успети да савладамо ехолокацију, али је увек згодно да стекнемо вештину, односно научимо од некога.

Оцена наставника:

(може плусић)

Вампир у Бруклину (Vampire in Brooklyn 1995) је филм о Едију Марфију који је једини преостали вампир, па је из свог природног станишта у Бермудском троуглу дошао у Бруклин како би пронашао драгану.

Критички осврт: Улоге су добро подељене и глумци су урадили добар посао, али сама радња није богзна шта. Она је тек варијанта Дракулине романтичне приче, измештене у црначки гето, што је у реду, али све остало није. Најпре, осим што је оптерећена општим местима и наивним моментима, радња је некако у хаосу. Као да се режисер Вес Крејвен двоумио да ли да направи комични хорор или романтичну комедију, па је започео и једно и друго, али потом чудно их и трапаво умиксовао.

Еди је упечатљив вампир, али његове моћи су претеране и оптерећујуће. Некако испада као да је чаробњак и врло тешко савладив противник, али се на крају у финалној борби баш и није показао.

Едукативни моменат: Ален Пејн је рекао Анџели Басет како њих двоје виде ствари другачије, али то не мора да буде лоше. Заправо, тако могу да уче једно од другог. 

Оцена наставника:

3(ту негде)

Понтипул (Pontypool 2008) је канадски филм о радио-водитељу Стивену Макхатију, који је започео још једну нову емисију у малом месту Понтипулу, али је завршио са апокалиптичним вестима о крајње необичној епидемији.

Критички осврт: Већ од почетка (од уводне нарације, а потом и прве сцене) је било јасно да ће ово бити необичан филм. И заиста и јесте оправдао очекивања. У њему нећете видети богзна какву зомби акцију, мада пар сцена заиста јесте језиво, али хоћете видети једну другачију причу и смелу идеју. Заправо, идеја и јесте адут овог филма који поентира друштвене односе данас. Глума је сасвим добра и тек неколико глумаца који се појављују заиста држе пажњу.

Едукативни моменат: Једна од порука овог филма је да изречене речи имају ону снагу коју им ми сами дајемо у зависности од тога како смо их разумели.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Ноћ зомбија (Zombie Night 2013) је ТВ филм који прати судбину две породице у једној калифорнијској варошици током ноћи када су мртви изашли из својих гробова и нападају сав наоколни народ.

Критички осврт: Прва сцена је већ предвидљива, али први напад зомбија је потпуно небулозан. Зомби је из неког разлога остао без ногу и пење се на крхку девојку, која уопште не осећа његову тежину. И како би и могла, када он лебди?!? Друго двоје посматрају све то из непосредне близине, али све то изгледа као да су најмање петсто метара далеко јер су им и реакције такве. Дакле, у првих пет минута филма је било јасно да ће бити лош. И био је. Радња је класична и досадна, а ред општих места смењује ред патетике. Сцене су глупаво снимане и глума је сигурно испод нивоа. Заправо, Дарил Хана је била очајна и некако је баш деградирајуће за једну сирену из сјајног „Пљуса“ из 1984. да се појави у оваквом једном филму и покаже једну онакву глуму. Мотивација ликова је проблематична, тако да је нејасно да ли је Џенифер Тејлор пожртвована мајка или како јој нагрне инспирација.

Зомбији су гадни, са много мумлања и крварења из уста, али иако устају из гробова сви су у мање-више сличном стању распадања. Као да су сви умрли прекјуче. Све у свему, неубедљиво и свакако нимало страшно.

Едукативни моменат: Протагонисти су све време тражили сигурно место од проблема који их је снашао. И нису га нашли до краја филма, већ су ипак морали са проблемима да се – изборе. Тако је и у животу јер се са проблемима морамо суочити наместо да бежимо од њих.

Оцена наставника:

(на два)

Бил и Тед се суочавају са музиком (Bill & Ted Face the Music 2020) је трећи наставак франшизе о Биловим и Тедовим авантурама. Бил (Алекс Винтер) и Тед (Кијану Ривс) су виђени као хероји будућности који ће ујединити цео свет својом музиком. Међутим, њихова музичка каријера није баш ишла у правцу у којем су се надали, па нису направили песму која ће испунити очекивања људи из будућности. Због тога је настао парадокс и стварност је почела да се урушава. Двојица авантуриста имају мало времена да спасу свет, али и своје бракове, па су узели времеплов од људи из будућности како би пронашли песму и заправо је украли од себе самих (али старијих).

Критички осврт: Филм је врло шармантан, готово као први део, са изненађујућим идејама и уопште врло маштовит. Има ту свега; путовања кроз време, али и до пакла и назад, робота убица и којечега и све је то потпуно сулудо и са много (намерно) нарушене логике, али свакако врло ведро и допадљиво.

Едукативни моменат: Бил и Тед су на крају схватили да је људе ујединила песма не зато што је то била најбоља песма коју су икад написали, већ зато што су сви учествовали у њеном стварању.

Оцена наставника:

(на четири)

Пре рата (Antebellum 2020) је филм који би могао да имао и превод: „Пре америчког грађанског рата“ јер се и енглески наслов и тема филма односе на тај период. На једној плантажи у Луизијани Џанел Моне је робиња која бере памук и коју сексуално злоставља генерал конфедерације Ерик Ланг. Након мучног дана и ноћи Џанел се буди у садашњости и сазнајемо да је она доктор наука, да пише књиге, држи предавања из социологије и промовише људска права. Њу контактира врло непријатна Џена Малон, која је очигледан расист и са којом Џанел брзо прекида разговор, а потом одлази управо у Луизијану како би одржала семинар. Иако је Џанел заборавила на Џену, очигледно је да ова друга није и да има врло лоше намере.

Критички осврт: Иако има предвидљивих момената, прича је дефинитивно озбиљно урађена. Наводни фантастични преокрет се дешава тек након пола сата, али је постигао ефекат. Такође ми је фасцинантан прелаз скромне робиње Исауре (Џанел) у раскошну лепотицу. Дијалози су веома виспрени, а глума је на нивоу, баш као и режија. Режисерски двојац (Герард Буш и Кристофер Ренц) су у првих пола сата успели да нас сасвим успешно уведу у причу о ропству и дочарају сву тескобу таквог односа. Онда је уследио поменути преокрет, па још један, те се све заокружило и морам рећи да је идеја одлична.

Едукативни моменат: Џанел је рекла својој кћерки да некада оно што изгледа као бес заправо је страх. Ствари нису увек онакве какве нам се чине.

Оцена наставника:

(сигурица)

Демонска мачка (妖猫传 2017) је кинески филм базиран на причи јапанског аутора Бакуа Јумемакуре. Прича се дешава у Кини у време династије Танг, када је демонска мачка почела да опседа и убија царску породицу и чланове њихове гарде. Један монах и један песник покушавају да одгонетну зашто се то дешава.

Критички осврт: Ово је једна добро вођена прича, са много емоција и минимумом патетике. Допада ми се тај спој мистерије налик на оне које виђамо у филмовима тематике какву би осмислила Агата Кристи и легенде. Врло дојмљиво, естетски перфектно и са нешто мање успелим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Једна од ствари које смо научили у овом филму је да је стварност унутар илузије и да морамо добро погледати мачку како бисмо проникнули шта је она заиста. Мачка, наравно, може симболизовати било шта.

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тролови: Светска турнеја (Trolls World Tour 2020) је други филм о троловима који воле да играју уз поп музику. Њихова краљица Попи (глас је позајмила Ана Кендрик) сазнаје да постоје и рок тролови чија је краљица Барб (Рејчел Блум) најавила светску турнеју. Поп  тролови су престрављени због овог гостовања, али Попи види шансу да њено племе добије нове другаре са којима ће певати.

Критички осврт: Цртаћ ме је позитивно изненадио и иако сам очекивао једну инфантилну, сведену и неукусну епизодицу, у ствари ме је дочекао сасвим добар филм, са успелим хумором, разрађеним ликовима и врло јаким едукативним порукама. Цртаћ је прешарен, али и то има своју симболику, тим пре што је све у дугиним бојама. Углавном, препоручио бих млађем узрасту.

Едукативни моменат: Идеја овог филма је да не морамо сви да слушамо исту музику (или да будемо исти у било ком смислу) да бисмо се слагали. Довољно је да толеришемо туђе стилове и изборе.

Оцена наставника:

(лепа, као и филмић што је)

Лако Је Критиковати 156

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

deathsuper (Small) (Small)Суперменова смрт (The Death of Superman 2018) је тридесет и други цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Из свемира је пристигло убојито чудовиште Думсдеј. Успело је да десеткује Лигу правде и једини који је преостао је Супермен, али се показало да је чак и за овог суперјунака чудовиште фатално.

Критички осврт: Ово је једна сасвим просечна епизода у читавом циклусу, где је једини искорак тај што је чак и Супермен нашао противника јачег од себе. Но, то не доприноси претерано значајно, што је изгледа било јасно и режисерима Сему Љуу, Џејку Касторени и Џејмсу Такеру, па су унели и мало љубавних и породичних заврзлама у Суперменов живот. Но, опет ништа нарочито. Комични моменти са Бетменом су интересантни, али их има мало.

Едукативни моменат: Сајборг је рекао како се ниједан проблем не решава избегавањем. И то је апсолутно тачно.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

reign (Small)Владавина Супермена (Reign of the Supermen 2019) је наставак претходног филма. Пошто је Супермен погинуо у претходном наставку, сада су се појавила четворица нових супермена и сваки од њих је мистерија за јавност, а пре свих новинарку Лоис Лејн. Ипак, некако се највише наметнуо Сајборг Супермен, који је омогућио и обичним грађанима да, уз помоћ напредне технологије, постану суперјунаци и хероји Метрополиса. Испоставиће се да његове намере ипак нису да врати сигурност грађанима, већ напротив, да их покори.

Критички осврт: Ово је заиста добра епизода, која чак није била ни борба добра против зла, већ су и антагонисти, пре свих главни од њих Сајборг Супермен несрећни (што је можда случај са свим злим људима). Заправо, овде је врло нејасан статус свих негативаца, осим Дарксајда који је лош без сваке сумње. Управо је филм тиме постао интригантнији, а режисер Сем Љу је направио добру мистерију спочетка и увођењем чак четири нова супермена и сваког из другачијег извора. Супербој је при томе најинтригантнији и најконтроверзнији јер он дефакто има двојицу тата – Супермена и Лекса Лутера. Тиме филм изгледа мало руши табуе, или макар то чини на мала врата, а преко генетичког инжењеринга. Има помало и хумора у филму, а допада ми се и што се Сем усредсредио на значајне ствари и није губио време на небитно, па тако нисмо видели битку Лиге правде са новоуспостављеним Сајбер снагама. То је допринело и да филм нема празног хода, али да има сасвим оптималну динамику.

Едукативни моменат: И поред четири дупликата, Супермен је ипак био само један. Не треба да се трудимо да будемо као неко други, већ да будемо своји и јединствени, што нам је, на крају крајева, природа и дала.

Оцена наставника:

5(може)

boogyman (Small)Бабарога (Boogeyman 2005) је прича о младићу Барију Вотсону који има страх од бабароге јер, док је био дечак, једна је однела његовог оца Чарлса Межура. Ипак ће морати да се суочи са њом, пошто му је мајка (Луси Лолес) умрла, па је морао да се врати у породичну кућу како би покупио неке ствари. Некако се испоставило да више из те куће не може све док не победи бабарогу.

Критички осврт: Некако је нејасна веза између Барија и његове девојке Тори Мусет. Изгледа и као да се добро познају и као се не познају, те као да је њихова веза озбиљна, али истовремено и није. Рецимо, он одлази код ње како би упознао њене родитеље, али она не долази са њим на сахрану његове мајке. Касније се некако показало да је то баш погодно, али јесте рупа у филму, а има их још, углавном ситнијих. Бари указује помоћ Емили Дешанел тако што јој даје лед да стави на повређено место на глави. И то је у реду да лед није пронашао у годинама напуштеној кући. Има ли икаквог смисла да фирижидер буде укључен? Међутим, то је мањи проблем филма. Већи је проблем што је практично свака сцена предвидљива. Прича је класична за овакав хорор са све оним сценама које вас тргну уз јак звук. Режисер Стивен Кеј је одлично урадио посао што се самих сцена тиче или макар се више потрудио него што су то учинили глумци. Крај је решио сасвим океј, па чак ту негде уметнуо и метафору, али ипак није оставио утисак јачи од осредњости. Такви су некакви и специјални ефекти.

Едукативни моменат: Да би победио бабарогу, Бари је морао да се суочи са свим оним што га је плашило. Када су страхови нерационални, а страх од бабароге то свакако јесте (јер она не постоји), треба се суочити са њима како бисмо се уверили да за страхом нема потребе.

Оцена наставника:

3(и то слаба)

Легенда о демонском печату (封魔传 2019) је кинеска прича о демону који је давно побеђен и затворен, али који је пронашао начин да се ослободи и потамани људски род.

Критички осврт: Специјални ефекти су баш, баш лоши, иако се директор камере трудио да Матрикс-успореним снимцима да кул шмек филму (није успео, ипак). Но, оно што је посебно лоше су костими који су мање аутентични, а више американизовани. Они можда изгледају добро, али не доприносе атмосфери и нису занимљиви. Ни филм у целини није занимљив. Иако ту постоји неко замешатељство између садашњости и некакве замишљене, митолошке прошлости, радња је више него танка са много празног хода, сведеним хумором и ничим изазваном патетиком.

Едукативни моменат: Главна јунакиња је хтела да остане верна свом стилу и, што је веома важно, квалитету. Упркос томе што је шеф захтевао од ње стрип сасвим другог сензибилитета, комерцијалан и вулгаран, она је остала доследна себи. И успела је. Ако верујете да радите добро и у складу са правим вредностима, будите истрајни.

Оцена наставника:

(не више од овога)

nightwo (Small)Ноћ демона 2 (Night of the Demons 2 1994) је наставак истоименог филма из 1988. У претходном делу млади су у уклетој кући направили журку и готово све су их потаманили демони. Након шест година, у локалној католичкој школи са интернатом, неколико ђака се замерило наставници и часној сестри Џенифер Роудс, те им је она забранила да дођу на школски плес. Зато су они, предвођени проблематичном Зое Трилинг, одлучили да побегну из интерната и имају своју личну забаву у уклетој кући. Наравно, то се показало као лоша идеја.

Критички осврт: Изгледа да је режисер Брајан Тренчард-Смит заправо желео да направи римејк „Кери“ из 1976, али пошто је добио сасвим другачији задатак, онда је од главне хероине Мерл Кенеди направио Кери. И то је урадио врло прецизно, тако да и Мерл уме да шије. Но, уједно је и наставио у маниру претходног наставка (који није режирао), те је обнажио тинејџере и увео их у прилично поједностављену хорор причу. У ствари, прича је толико поједностављена да ју је јако тешко пратити. Мотивација ликова је сасвим нејасна јер је и она сасвим поједностављена. На пример, Зое је зла и она ето из злобе ради ствари, па отуда и неартикулисано понашање. Она и њен дечко Рик Питерс час хоће да оду из уклете куће, час неће… Мада, и сам Брајан изгледа да није био сигуран где да смести хорор. На крају их је све довео у кућу и тај део је почео да личи на већ неки наставак „Страве у улици Брестова“. Никако, заправо, да заличи на неки пристојан филм. Углавном, некако се све то откротрљало до краја који је опште место које најављује наставак.

Едукативни моменат: Када је сестра Џенифер рекла свештенику Роду Макарију да су родитељи послали децу у њихову школу да их науче дисциплини, он ју је исправио и рекао да треба да их науче одговорности. И заиста, велика је разлика у томе да ли ће неко бити послушан или одговоран.

Оцена наставника:

2(минус)

imagesdemones (Small)Демони 2… враћа се ноћна мора (Dèmoni 2… l’incubo ritorna 1986) је италијански филм, наставак „Демона“ снимљеног годину дана раније. Коралина Каталди-Тасони је славила рођендан у свом стану, али се изнервирала и изоловала у собу када је чула да ће доћи и момак према којем има осећања. У соби је гледала хорор филм са демоном и у једној сцени демон је изашао из телевизора и напао је. Њени пријатељи у другој соби су јој припремили торту и она је дошла да дува свећице, као да јој се ништа није десило, али се тада трансформисала и започела крвави пир најпре у свом стану, а онда у читавој згради.

Критички осврт: Коралина је баш имала претеране реакције и не баш уверљиве, али је касније била далеко интересантнија као демон. А и песма рок групе Калт (која се чује у том тренутку) је безмало сјајна (обожавам). Иначе су маске демона прилично добре, језиве (нису смешне као што то обично у таквим филмовима бива) и специјални ефекти су за оно време брло, врло солидни. Има ту и идеја хвале вредних, као та што демон излази из ТВ-а, што је много касније био главни мотив застрашујућег „Прстена“. Свеукупно гледано, ни прича није лоша, забавна је макар, иако рупа има. Све се дешава у једној згради, која одједном постаје затвор… Нигде излаза, мада је нејасно због чега. Такође, ни сви поступци ликова нису баш најјаснији, а понајмање њихово настојање да поломе стакло (одједном непробојно као да је не знам каква институција у питању, а не стамбени објекат) иза којег је спуштена метална решетка… Но, хајде да кажемо да их је сустигла паника и да је све мање-више одбрањиво. Ипак, мислим да им онај демон који је изашао из дечака-демона (који је већ, јелте, мали, па се добио још мањи), заиста није био потребан. У том делу филм је добио шмек Гремлина, што баш није једнако главној идеји и скреће сензибилитет у сасвим другом правцу. Но, то је кратко трајало и филм се брзо вратио на старе стазе озбиљних, одраслих демона. Добро, сад, озбиљних… Ипак су у питању осамдесете. Задржимо се на ономе – одраслих.

У филму има још претеривања, па је међу њима и порођај Ненси Брил на крају, а што се тиче саобраћајке ван зграде некако тај сегмент баш штрчи (као и свако дешавање ван зграде, уосталом). Према релевантним изворима овај наставак је преписан оригинал, али пошто тај нисам гледао, овај филм ми је био кул, макар сцене када демони јуре кроз ходнике и по степеништу.

Едукативни моменат: Дејвид Најт је спасио своју филмску супругу Ненси захваљујући вештини, снази, али и знању стеченом на спасилачком курсу који је похађао прошлог лета. Свако знање у неком тренутку добро дође и вреди учити и усавршавати се на разним пољима.

Оцена наставника:

4(на три, али и три на четири је објективно, такође)

bordello (Small)Крвави бордел (Bordello of Blood 1996) је филм рађен тако да буде наставак „Прича из гробнице“ из 1995. Ова прича из гробнице започиње тако што је Фил Фондакаро, попут Индијане Џоунса, пронашао скелет краљице вампира Лилит (Енџи Еверхарт). Успео је да је оживи на лицу места и она је одмах побила све Филове најамнике, али њега није могла јер је он имао амајлију која је контролише. Касније, Лилит је мадам у јавној кући где раде (и кољу своју клијентелу) вампирице. Ту кућу је посетио и проблематични момак Корј Фелдман и пошто му се од тада изгубио сваки траг, његова сестра Ерика Елењак је унајмила, мада нерадо, приватног детектива Дениса Милера. И он ће разоткрити крваву тајну крвавог бордела.

Критички осврт: Поједини глумци су баш подбацили у овом филму, али су то ипак минорне улоге; углавном је глума океј. Радња је сасвим ретро и више наликује осамдесетим, али нема тај шарм, само инфантилност и површност (и то у превеликој мери). Балансира на ивици крша, ако није чак и претекао на другу страну… Повремено има понеких ироничних упадица у филму које нису лоше и мало вуку на црни хумор. Углавном, недовољно разрађена и класична идеја, без претерано много промишљања њених аутора.

Едукативни моменат: Иако Денис није одавао добар утисак приватног детектива, због нереда у канцеларији, једине преостале визит-карте и неформалног приступа, он јесте решио нестанак брата уцвељене Ерике. О нечијим способностима не можемо просудити док их не видимо на делу, а тек не можемо ако ценимо само изглед или друге мање значајне особине.

Оцена наставника:

3(вампирска)

frightnight (Small)Страшна ноћ (Fright Night 1985) је филм о адолесценту Вилијаму Рагсдејлу који је открио да је његов најновији комшија заправо вампир који сваке ноћи убије понеку лепу девојку. Вилијам је одлучио да му стане на пут, али проблем је што му нико не верује.

Критички осврт: Овај филм заиста није донео ништа оригинално; ту је чак присутна и роматична компонента Дракуле и његове реинкарниране драгане, али то и није била намера. Намера је и била да се направи школски пример вампирског филма и прикаже на комичан начин. И сценариста и режисер Том Холанд је сасвим успео у томе. Филм није урнебесан, али има смешних момената и заиста је омаж вампиризму и филмовима са том темом.

Едукативни моменат: Роди Макдауал је био јак на речима да је велики убица вампира, али на делу – био је престрављен када се заиста суочио са једним. Зато немојте много баш да слушате шта људи говоре; погледајте како делују.

Оцена наставника:

4(врло, врло, чак веома јака)

imagesfright (Small)Страшна ноћ (Fright Night 2011) је римејк претходног филма. Антон Јелчин је један од популарнијих клинаца у школи и стиди се своје штреберске прошлости бившег другара Кристофера Минца Пласа. Међутим, ипак је пристао да разговара са њим када је овај на разговору инсистирао и тако сазнао да је његов комшија Колин Фарел вампир. Наравно, Антон није поверовао свом бившем пријатељу, али се сумња пробудила када је сутрадан увидео да овај није дошао у школу. Мало по мало, Антон је увидео да у Кристоферовој причи и те како има истине.

Критички осврт: За разлику од оригиналног филма, ово је један озбиљно урађен хорор. И изненађујуће је добар, мада нема ни трачак шмека пређашњег. Колин изгледа заиста застрашујуће и сјајан је вампир, морам признати. Но, док је он био заиста сличан претходнику Крису Сарандону (који се појављује у овом филму у сасвим другачијој улози, што је заиста кул), мало је сличности између чувеног ловца на вампире из оригиналног филма Родија Макдауала и овог сада Дејвида Тенанта, али је решење и једног и другог глумца за тај лик одлично за период када се филм појавио и за сам сензибилитет филма.

Филм има прилично изненађујуће сцене, попут оне када млађани Антон спасава Емили Монтаг. Уз то, специјални ефекти су баш солидни, као и динамика филма. Ово је један од ретко добрих урађених хорора са вампирима.

Едукативни моменат: Дејвид је хтео да се повуче из даље борбе, а Антон је рекао да не жели да буде човек као он. Онда му се Дејвид придружио и рекао како ни он не жели да буде човек какав је сада. Ако не желимо да будемо људи какви јесмо, решење је једноставно и Дејвид га је применио: променио се.

Оцена наставника:

5(баш сам се двоумио)

carrie (Small)Кери (Carrie 1976) је филм настао према књизи Стивена Кинга написаној две године раније. Главна јунакиња, коју тумачи Сиси Спејсек, повучена је девојка и мета насилних девојака из њене школе. Међутим, једна од њих Ејми Ирвинг схватила је да се огрешила и замолила свог дечка Вилијама Ката да позове Кери на матурски плес. Он је то и урадио, а зла Ненси Ален, заједно са својим не много паметним дечком Џоном Траволтом, искористила је ту ситуацију да Кери приреди јавно понижење. Оно што нико од њих не зна је да Кери није немоћна девојка, напротив. Њене моћи су натприродне и показаће се фаталне за све остале.

Критички осврт: Ово је култни филм, класик, како год га назвали и свакако одлично испричана прича. Готово све сцене су или антологијске или су постале узор, па и општа места по каснијим филмовима. Нема шта, ради се о ремек-делу хорор жанра. Сви глумци су били сјајни, чак и Џон, али је убедљиво доминирала Пајпер Лори. Она је била номинована и за Оскара и за Златни глобус, али их није добила, нажалост.

Едукативни моменат: Када је Бети Бакли рекла директору школе како Кери не зна шта је то менструација, он се прилично изненадио. И јесте изненађујуће да тинејџер нема знања о тако основним стварима, која су уз то и животно значајна. Зато не ваља избегавати школу. Кери је реаговала тако што се уплашила јер непознато уме да нам изазове страх и то је још један разлог зашто је знање важно.

Оцена наставника:

5(без иоле сумње)

Лако Је Критиковати 146

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

simpsonovi (Small)Симпсонови на филму (The Simpsons Movie 2007) је цртаћ настао од популарне серије „Симпсонови“. Хомер Симпсон, глава породице и уједно њен најмање интелигентни члан, због своје површности загадио је градско језеро које је већ било претерано загађено и ово је била кап која је прелила чашу, односно изазвала еколошку катастрофу. Рас Каргил, председник Агенције за заштиту животне средине, издејствовао је код Арнолда Шварценегера, председника САД, да цео град стави под карантин, односно стаклено звоно. Сви становници Спрингфилда осуђени су на пропаст, па су решили да линчују кривца кога су брзо открили. Хомер је, заједно са породицом, успео да се спаси и од гомиле и из звона и они су се запутили на Аљаску. Иако су се тамо лепо снашли, суђено им је било да се ипак врате у свој град и помогну својим суграђанима.

Критички осврт: Дугометражни цртаћ о Хомеру није разочарао, напротив. Вицкаст је, луцидан, са интересантном и донекле узбудљивом причом.

Едукативни моменат: Хомер је доживео провиђење да су други људи једнако битни као и он сам и да без њих он није ништа. И зато је морао да спаси Спрингфилд како би спасио и самог себе. Било би дивно да до те спознаје дођу и људи из стварног живота, а не само из цртаћа.

Оцена наставника:

5(жемо)

thebeast (Small)Футурама: Звер са милион позадина (Futurama: The Beast with a Billion Backs 2007) је други по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Први филм се завршио тако што су протагонисти изазвали расцеп у универзуму и сада су се одважили да испитају шта се налази са друге стране.

Критички осврт: Заиста занимљива идеја и реализована на аутентичан начин. Бендер нам није дао одговор шта је љубав, што је главни мотив у овом филму, али смо схватили да јесте компликована, а и то је нешто. Ипак, његови поступци говоре више од речи. Углавном, сјајна је фора да се цео свет заљуби у планетолико биће и да постоји комитет за састанак, али и раскид. И уз све то је пласирана једно сасвим оригинално виђење религије.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да није љубав када нам неко пружа све што желимо, као што је то учинило биће из другог универзума, већ када се неко бори за нас, као што је то Бендер учинио за своје пријатеље.

Оцена наставника:

5(са микро минусом)

aqua (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Аквамен – Бес Атлантиде (Lego DC Comics Super Heroes: Aquaman – Rage of Atlantis 2018) је осми филм компаније Лего на тему Ди-Си суперхеројских филмова. Аквамен се суочио са проблемима и као суперхерој и као краљ Атлантиде и решио их је тако што је свом полубрату уступио круну. Међутим, то никако није било решење; чак довело је до тога да не само Атлантида, већ читав свет, буде у опасности.

Критички осврт: Симпатичан је филм, са доста акције, донекле узбудљив и са нешто мање хумора, али много поука. Додуше, све се врло предвидљиво завршило, али тешко је замислити у оваквом филму да буде другачије.

Едукативни моменат: Аквамен је обећао свом народу да ће бити најбољи краљ и јунак што може да буде. И то је лепо обећање које можемо да дамо и себи и другима; да у свему будемо онолико најбољи колико то можемо да будемо.

Оцена наставника:

4(плус)

justiceleague (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – напад Легије пропасти (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League – Attack of the Legion of Doom 2015) је четврти филм из горепоменутог серијала. Негативци су изгубили ко зна коју битку против суперхероја и Лекс Лутор је одлучио да и зликовци удруже своје снаге. Њихово највеће оружје је Марсовац кога је војска заточила, па су га ослободили и приволели да им помогне својим супермоћима. Он је то и учинио и успели су да готово све чланове Лиге правде отерају на другу страну галаксије. И док се протагонисти боре да их не прогута црна рупа, антагонисти праве деобу света међу собом.

Критички осврт: У овом наставку је прича кудикамо компликованија, али је ипак стандардна. Забавна је и држи пажњу, то свакако.

Едукативни моменат: Зликовци су схватили да могу победити јунаке само ако се удруже. Но, некако то нису спровели у дело на прави начин, па су ипак изгубили. Некада добре идеје може руинирати лоша реализација, а некада и то што нису схваћене на прави начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

legoscooby (Small)Лего Скуби-Ду! Уклети Холивуд (Lego Scooby-Doo! Haunted Hollywood 2016) је чак двадесет и шести наставак „Скуби-Ду“ филмова, али први који је урађен у Лего фазону. Пас Скуби-Ду (глас је позајмио Френк Велкер) и његов најбољи пријатељ Шеги (Метју Лилард) победили су на такмичењу у једењу укусних оброка у лоаклном ресторану брзе хране и добили као награду бесплатно путовање у Холивуд. Тамо су повели своју дружину, а у плану је био обилазак, сада већ руинираног, филмског студија „Брикстон“, специјализованог за хорор филмове. Иако је главни глумац и легенда овог студија преминуо, изгледа да његов дух и даље походи студио и омета снимање нових филмова. Власник Чет Бринкстон (Џејмс Арнолд Тејлор) више нема куд него да прода студио у бесцење богатом Атикусу Финку (Џејби Бланк), али ће му Скуби-Дуова екипа помоћи да га ипак спаси тако што ће открити ко се крије иза утвара.

Критички осврт: Режисер Рик Моралес се трудио да очува дух „Скуби-Ду“ филмова и верујем да је у томе и успео. Гледао сам његов „Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Космички сукоб“ и он је значајно виспреније урађен, тако да је очигледно идеја била да овај буде сведенији и прилагођен узрасту. Ово је један наиван, симпатичан филмић намењен баш малој публици. Причица је питка, има неку мистерију која је апсолутно предвидљива за све оне који су узраста већег од другог основне и врло приземан хумор. Поруке које филм шаље су углавном васпитно оправдане, осим финалног дела када сви колективно опраштају Јуниору (Скот Менвил) јер му је „срце било на месту“. Он је починио више-мање исто недело као и Атикус, али из сасвим другачијег мотива. Да ли то значи да је у реду да се уради и нешто лоше ако нам је мотив добар? Врло „трики“, збуњујућа порука, морам да приметим као наставник, тим пре што је Јуниоров лик направљен тако да напросто мора да освоји симпатије. Осим тога немам неких већих замерки. Свакако да навијам да чак и такви филмови за малишане буду паметнији јер нисам поборник тога да децу треба потцењивати, али и овај приступ је у реду.

Едукативни моменат: Протагонисти су се наједном нашли у пословима које никада до тада нису радили и за које се ни на који начин нису припремали. И оманули су, али су свој посао урадили перфектно. У реду је некада направити „излет“ у неку другу област, али не треба да се бавимо нечим за шта нисмо компетентни. Не само да врло лако можемо бити неуспешни, већ можемо и нанети штету себи и другима.

Оцена наставника:

4(мало тананија)

alex (Small)Повратак чаробњака: Алекс против Алекс (The Wizards Returnn: Alex vs. Alex 2013) је други филм настао из Дизнијеве серије „Чаробњаци с Вејверли Плејса“. Алекс (Селена Гомез) је проблематична млада чаробница, која има дечка вукодлака (Грег Салкин) и породицу која не одобрава њене непромишљене поступке. Зато је чаролијом издвојила оне своје особине које се другима нису допадале и тако је настала зла Алекс и побољшана Алекс. Зла Алекс се, пак, удружила са злим чаробњаком Боом Мирчофом, који има амбициозне планове да освоји свет. Сада побољшана Алекс има нови изазов да тај исти свет спаси.

Критички осврт: За разлику од првог филма, овај је много мање филм, а много више епизода (нешто дужег трајања, додуше) поменуте серије. И при томе, не претерано добро осмишљена. Рецимо, само то раздвајање Алекс на две личности је било потпуно неубедљиво. Побољшана Алекс је практично остала иста она стара, а зла Алекс је постала потпуни екстрем. Боов план је превише небулозан чак и за дечју лагану комедију. Некако се режисер Виктор Гонзалес и сценаристи (чак тројица њих) нису претерано удубили. Но, и ако је све подређено комедији, поново ћорак, с обзиром на то да хумор није богзна колико смешан и углавном се рециклирају пошалице у вези са Алексиним карактером. Продукција и специјални ефекти су оног квалитета као и у серији и једини ефекат који сам видео је нестајање и појављивање чаробњака и то је Виктор експлоатисао колико год је могао, па и кроз тучу Алекс са самом собом.  Филм дефинитивно нема моје симпатије јер нема ни труда око њега.

Едукативни моменат: Џенифер Стоун је рекла Селени да људи треба да је цене такву каква је, а не онакву какву они желе да буде. И то је добро запажање; не треба да се претварамо да смо оно што нисмо, а што други очекују. Уосталом, ако нас не цене због тога какви смо заиста, онда се нисмо окружили правим људима.

Оцена наставника:

2(на један, а може и један)

ghost (Small)Дух (Ghost 1990) је романтична прича која се дешава између Патрика Свејзија и Деми Мур, која је насилно прекинута када је Патрика на улици убио пљачкаш Рик Авилес. Рик је побегао са лица места, а Патрик је схватио да је сада дух. У оваквом новом постојању, он може да види много тога што раније није могао и открио је да његово убиство није само сплет несрећних околности, већ да је наручено. И што је страшније, да је његова љубљена Деми у великој опасности. Зато мора да искористи све моћи које дух може да има како би је заштитио.

Критички осврт: Мислио сам да будем ироничан пошто овај филм донекле то заслужује јер је класична америчка лимунада, али ипак нећу бити. Овај филм ипак заслужује неко поштовање. И даље је то класична америчка лимунада са танушним трилер елементима, али има неки шмек, као и сасвим успелу комичну ноту коју је унела Вупи Голдберг. Сцена када се Патрик и Деми љубакају, док она обликује глину, сасвим извесно је антологијска.

Чини ми се да има неких грешака у дијалогу који је Вупи преносила Деми, односно и нешто што није чула од Патрика и није могла да зна. Додуше, то је ништа у поређењу са великим грешкама у самој логици радње, која је уз то и сувише наивно постављена, али све то не квари утисак претерано. Као што већ написах, ово је сасвим океј прича, на неки начин слатка, шармантна и са добрим глумцима који умеју да пруже емоцију.

Едукативни моменат: Деми је поверовала Вупи, али је ова претходно морала да јој пружи доказе. И ми ако очекујемо да задобијемо нечије поверење, требало би да пружимо неке аргументе. Исто је и када треба да поклонимо поверење некоме; важно је да нам тај неко докаже да је поверење заслужио. Уколико верујемо врачарама налик на Вупи, без ваљаних доказа (додуше, тешко и да ће их бити), сва је прилика да ћемо бити искоришћени и ускраћени.

Оцена наставника:

5(пренаградио сам, знам)

dradula (Small)Дракула: Мртав и воли то (Dracula: Dead and Loving It 1995) је пародија на филм „Дракула“ из 1992. Дракулу тумачи Лесли Нилсен, који је одлучио да отпутује из родне Трансилваније у Енглеску како би се напио крви тамошњим девојанама.

Критички осврт: Нисам одгледао све филмове које је режирао Мел Брукс, али овај изгледа најслабији у поређењу са онима које сам гледао и има тек неколико добрих фора. Чини ми се да му је и последњи, па је могуће да се ту ради о замору материјала. Чак и Лесли, који је у комедијама заиста урнебесни лудак, уопште није довољно искоришћен. Иначе ми се највише допала Ејми Јасбек. Заиста је добра комичарка. И то не кажем само зато што је рођена на исти датум када и ја.

Едукативни моменат: Стивен Вебер је рекао Харвију Корману да не зна да ли заиста верује Ван Хелсингу, али ће учинити како је то од њега тражио јер не би опростио себи да то не учини, а да се испостави да је Хелсинг у праву. И ту је поступио правилно не само зато што је превентивно реаговао чак и у случају догађаја за које постоје мале шансе да се десе, већ и зато што му је ум био отворен за туђа уверења.

Оцена наставника:

1(може плус)

unforg (Small)Незаборавна (Unforgettable 1996) је СФ трилер у којем главну улогу има Реј Лиота, лекар који ради при полицији на решавању случајева убистава. На једном таквом случају, који се десио у апотеци, пронашао је траг који га је убедио да је убица исти онај који је још раније убио његову супругу. Након тога се задесио на добротворном пријему на којем је говорила научница Линда Фјорентино и представила свој рад о трансферу меморије из једног миша у другог. Реј се заинтересовао за њен рад, остварио контакт и већ сутрадан је дошао до њене лабораторије како би се уверио у експеримент. Када му је показала шта супстанца коју је направила може да уради, видео је у томе шансу да сазна ко је убица користећи се искуством жртава (ликвор из опни кичмене мождине је потребно помешати са том супстанцом како би се искуство пренело са организма на организам). Линда је одбила да јој он буде заморац, пре свега због споредних ефеката који су практично фатални, па је он те ноћи украо супстанцу од ње. Испоставило се да ће му серум заиста помоћи не само да открије убицу, већ читаву заверу у полицијској станици.

Критички осврт: Критика је искасапила овај филм, али ја не бих био толико строг. Ово је један солидан трилер или макар врло солидан покушај трилера. Радња је запетљана и изгледа паметно, понајвише због тога што је режисер Џон Дал свако мало варирао мотиве, тако да од психотичног убице, преко прељубника дођосмо до елиминације сведока. Међутим, превише је рупа, чак и за мастермајнд који је имао Питер Којоте. Рецимо, ако је већ толико био темељан у елиминацији сведока, при чему једног полицајца и то сопственог партнера Гарвина Санфорда, зашто није убио и Кима Коатса заједно са другим криминалцима када је извршио масакр? Зар је већ тада знао да ће га послати да убије Рејову супругу? И ако га је послао да обави прљави посао за њега, зашто је отишао на лице места и на крају крајева омео га у намери која је њему самом била погодна? И када говорим о погодностима, има их заиста много, макар колико и рупа. Реј очас посла налази Кима, практично на изволите добија његову адресу и буквално налеће на њега у лифту, а када је требало да из његовог леша узме кичмену мождину, мртвачницу истовремено напуштају сви који су се ту затекли. Питање Линдине мотивације је такође дискутабилно, те она, иако сазнаје да је Реј осумњичен за убиство супруге, малтене одмах му постаје одани сапутник и чак се пресељава код њега како би га пазила. Није ми јасно ни којом дедукцијом је Кристофер Макдоналд дошао до сазнања да је љубавник Рејове жене био баш Гарвин. Океј, починио је самоубиство на исти дан када је она убијена, али то нису баш чињенице из којих проистиче логичан закључак. Има тога заиста много и чини ми се да је једна идеја, која суштински није лоша, веома лоше реализована, али ако се баш удубите. Уколико желите само да се опустите уз један осредњи трилер у којем имате од свега помало, те јурњаве, пуцњаве и туча, овај филм је сасвим добро решење. И крај вади утисак јер је наговештај хепи енда, али није патетичан. Глумци су сасвим били добри, посебно Реј.

Едукативни моменат: Реју је наука помогла да одгонетне оно што га је мучило. Томе иначе наука и служи.

Оцена наставника:

3(вероватно на два)

stalker (Small)Сталкер (Сталкер 1979) је совјетски филм, али се радња дешава у некаквој замишљеној малој држави. Рађен је по мотивима романа „Пикник поред пута“ браће Бориса и Аркадија Стругацког. Описује путовање тројице људи кроз постапокалиптичку дивљину названу Зона, у потрази за просторијом која испуњава најскривеније, најдубље жеље.

Критички осврт: Ово је, без савке сумње, уметнички филм. На то указује пре свега фотографија која опчињава, али и виспрени дијалози о важним животним темама, а има ту мало и поезије. И као и сваки уметнички филм и овај је преспорог темпа и јако дуго траје. Ипак, некако ми је држао пажњу. Тројица мушкараца су далеко од прототипова холивудске пожељности, али сваки на свој начин има некакву харизму и што је битније, садржајну причу која је конзистентна са њиховим карактером. Режисер Андреј Тарковски је створио депресивну, чак мучну атмосферу како би потцртао да сваки од њих заправо тражи срећу или макар неки смисао онога што ради. И све време преиспитује веру у Зону и собу у њој, како својих ликова, тако и нас гледалаца. Некако читава та њихова авантура не изгледа уверљиво, а још мање опасно. Најмање изгледа смислено и можда је у томе управо и цака. Сам сталкер (односно водич кроз ту пустош) Александар Кајдановски тражи у Зони начин да помогне свету верујући у чуда која се нису десила, док на самом крају видимо његову кћерку Наташу Абрамову како телекинезом помера чаше. Чуда нам се некада дешавају испред носа, али их ми не примећујемо јер смо у исто време загледани у даљине. И морам да кажем да ми се највише допало размишљање о музици јер је изречено на начин на који нисам размишљао.

Едукативни моменат: Сталкер је рекао да када неко размишља о прошлости постаје бољи. И верујем да то може бити тако, али под условом да заиста размишља и да се преиспитује.

Оцена наставника:

5(нема шта)

Лако Је Критиковати 128

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

eerie-poster (Small)13 Језиво (13 Eerie 2013) је канадски хорор који се дешава на некаквом пустом месту које се зове Језиви теснац. То место је некада било подручје на ком се налазио затвор за тешке криминалце, а данас је напуштено. Професор Мајкл Шанкс је нашао да је погодно да ту одржи испит из форензике за својих шесторо студената. Они су започели вежбе, али рад на лешевима се показао као изузетно опасан.

Критички осврт: Студенти су дошли да буду форензичари и, по природи посла, треба да гледају мртва људска тела. И Кетрин Изабел вришти као цурица (додуше, она то и јесте, али је и форензичар) када је видела мртвог миша на свом кревету. Ако ћемо баш да цепидлачимо, не видим ниједан разлог зашто би у спаваоници на креветима били скелети и лешеви животиња, ма каква морбидна да је студентска пракса у питању. Но, и поред тих не баш претерано логичних детаља, филм је добро кренуо и режисер Лоуел Дин успео је да направи језиву атмосферу, баш као у наслову свог филма. И лешеви су добро дочарани шминком и маскама. Међутим, већ први напад ми се није допао јер је сувише исфорсиран и генерално лоше одрађен. Нешто слично је било и са осталима.

Мањкавости овог филма су онда кренуле да се ређају. Испоставило се да је радња (под условом да је тако назовемо) сасвим класична, да су поступци ликова нелогични, њихови мотиви нејасни, глума сасвим уобичајена, а дијалози су потпуно сведени. Нешто маштовитија су била „хемијска убијања“ зомбија која је спровела Кетрин, али то није значајније поправило утисак, баш као ни крај за који морам да признам да јесте ефектан. Могао бих сцену када Брендан Флечер и Џеси Мос покушавају да покрену аутобус да назовем узбудљивом… Заправо, сцена није узбудљива, али је у овом филму најузбудљивија. Остале су врло бледе или су, пак, мрачне (у смислу да недостаје светлости, па се не разабира баш много).

Едукативни моменат: Професор Мајкл је увек говорио како је форензика онај тип анализе који захтева стрпљење и посвећеност. Ове две особине су згодне и за све друге области људског живота и треба их развијати.

Оцена наставника:

2(на један или један на два)

jeeper (Small)Џиперс Криперс (Jeepers Creepers 2001) је америчко-немачки хорор који је добио назив по истоименој песми из 1938. која се и чује у филму. Џина Филипс и Џастин Лонг су сестра и брат који аутомобилом путују са колеџа кући како би тамо провели летњи распуст. На путу их је сустигао манијакални возач оклопљеног комбија који их је поштено испрепадао. На крају их је престигао и одјурио својим путем. Но, то је био тек почетак ноћне море која је уследила.

Критички осврт: Виктор Салва је урадио сасвим добру режију, сцене учинио у доброј мери језивим користећи више-мање опробане „рецепте“ (ако изузмемо сцену у затвору при полицијској станици која малко одудара од клишеа) и направио причу која вешто балансира између хорора и трилера, као што је случај са „Кад јагањци утихну“ (ту и тамо још неких сличности има и можда је овај филм био Викторова инспирација). Прича укључује изузетно моћног вампира и двоје немоћних тинјџера који ипак успевају да му утекну током готово читавог трајања филма. Радња је класична, али вампир није; довољно је необично дизајниран да се издвоји у односу на свеколики вампирски свет. Иако је Виктор заиста имао пикове који искачу, некако ми цео „график“ није изнад равне линије. Или је можда боље да кажем да је на мудар, манипулативни Викторов начин филм успео да заличи на нешто што је изнад просека у жанру хорора (помогли су и продукција и глума, ако ћемо искрено). Објективно гледано, ово је тек један технички добро одрађен хорор, са нешто бржом динамиком него што је потребно да би се добио пун ефекат.

Едукативни моменат: Вампир је најпре плашио своје жртве како би намирисао шта му од њих треба. И то има смисла. Мислим, нема смисла да ми сада плашимо људе, али истина је да у лошим, па и страшним ситуацијама тачно можете видети шта од кога можете да добијете.

Оцена наставника:

4(ломи се на три)

rising (Small)Уздигнуће ВИ (A.I. Rising 2018) је српски филм на енглеском језику, рађен према приповетки Зорана Нешковића „Предвече се никако не може“. Компанија „Едерлези“ (филм се још зове и „Уздигнуће Едерлезија“) у будућности, тачније 2148, одлучила се за дуго свемирско путовање и послала искусног астронаута Себастијана Кавацу. Међутим, добио је и друштво и то женског андроида Стоју, са напредном вештачком интелигенцијом. Она ће Себастијану испунити његове сексуалне фантазије, али њему то неће бити довољно.

Критички осврт: С обзиром на низак буџет, режија и камера су одрадили солидан посао, а и у очи ми је упала интересантна сценографија, довољно мрачна да асоцира на неке добре старе свемирске СФ филмове, попут „Ејлијена“. И у ту такву једну околину смештени су двоје људи који буквално зраче сексуалношћу, што за женског протагонисту није ни чудо јер је у питању порнографска глумица Стоја. Истина јесте да су оба лика, ако не већ стереотипи (баш као што је то готово бездушно професионални социјални инжењер Маруша Мајер), онда макар предвидљивог карактера. И док се сценографија мењала тек толико да сцена не буде статична, фокус је био на односу ово двоје који је већ виђен у многим и то одличним филмовима (сетите се само „Истребљивача“ из 1982. где је Харисон Форд имао сличан проблем необичне љубави). Но, без обзира, идеја је добра и Себастијан је постао футуристички Пигмалион. Проблем је у томе што је Себастијан, након што је спровео у дело своју замисао и подарио карактер Стоји, постао сувише неартикулисан и драматичан. Сва она харизма, мушки принцип и шмек који је имао, испарила је у околни свемир и радња је почела невероватно да замара и открива све лоше ставке танког сценарија Димитрија Војнова. Јасно је мени да је Димитрије желео да уђе у филозофију људске слободе, али је то потпуно трапаво реализовао и дијалози су, најблаже речено, неповезани. Тест депресије који Стоја ради у Себастијаново име је буквално баналан. Имам осећај као да је филм радио неко ко у области људских односа нема превише искуства, а они су једино у овом филму важни.

Односи су у готово потпуној мери фројдовски обојени и фрустрација је производ апстиненције. Океј, не бих аргументовао дубоку психоанализу и хајде да прихватимо и то и све остало што је Димитрије сервирао, попут гомиле предубеђења на самом почетку филма међу којима и то да Балканац уједно мора бити Едиповац. Зашто би то била ексклузива Балканаца? Према мојим сазнањима, изгледа да је лице Кипа слободе вајар Фредерик Бартолди (Француз) урадио према лику своје мајке, док је за руке и торзо позирала његова супруга. Ако то није Едипов комплекс, заиста не знам шта јесте. Но, добро, кажем хајде да прихватим и то да је Едипов комплекс заштитни знак овдашњих мушкараца, али ону драму при крају филма, комбиновану са нејасним мотивима из „Одисеје у свемиру“ (у том филму је то имало оправдања у радњи, а овде заиста нема), не знам како да прихватим и чему, забога, сав тај светски бол? 🙂 Трагедија коју Себастијан, па и Стоја доживљавају је у толикој мери исфорсирана да је неубедљива. И, тек да додам, промакла ми је поента свега тога. Он је наједном схватио да је она ипак особа јер је, јелте, плакала сама, те је одлучио да је спаси жртвујући себе. Хм. До-о-обро. Лепо. Само да додам да је Себастијан требало да обави мисију око звезде Алфа Кентаури која је нешто мање од 4,5 светлосне године удаљена од Сунца. У филму он за око годину дана ни до Сатурна није добацио, па ме занима како је Димитрије замислио да он уопште стигне на своје одредиште. Но, очигледно му свакако није било суђено, па није ни важно. 🙂

Едукативни моменат: Себастијан је Стоји омогућио да буде особа независна од свог софтвера који доноси одлуке за њу, те је веровао да јој је на тај начин подарио слободу. Међутим, испоставило се да то ипак није било тако. Бити особа и доносити одлуке не значи уједно и бити слободан. Тим пре што некада доносимо одлуке под туђим утицајима и зато што морамо да их донесемо. И то не значи да је то лоше, нити да смо тиме изгубили своју личност.

Оцена наставника:

3(у ствари је два, али хајде наши смо)

terminatordark (Small)Терминатор: Мрачна судбина (Terminator: Dark Fate 2019) је шести наставак о роботу из будућности, звучног назива, који је послат у прошлост (нашу садашњост) да убије (овог пута) Мексиканку Наталију Рејенс пре него што постане претња вештачкој интелигенцији. Но, и људи су послали своју хероину Макензи Дејвис, како би спречила напредни модел Габријела Луну (дотичног Терминатора) да заврши своју крваву мисију.

Критички осврт: Мрачна је судбина гледалаца филма „Терминатора: Мрачна судбина“. Наиме, треба утрошити више од два сата драгоценог живота и видети безидејну причу, која је већ виђена у ранијим наставцима, запањујуће лоше глуму и једну добру дозу патетике која иде дотле да заиста вређа интелигенцију. Као да то није мало, већ је филм крцат рупама којима иначе обилује акциони жанр, па Линда Хамилтон (сада већ времешна, али и даље зрачи) без проблема стоји на испусту (који је спуштен и отворен „на изволте“) огромног авиона који полеће. Када је видела ту сцену, једна моја пријатељица је закључила: овај филм је заиста СФ! 🙂 Нелогичности иду дотле да су буквално прешла у небулозе. Тако да разуларена Наталија креће да се песничи са напредним роботом, а савладала је вештину пуцања из аутомата (који је једва успела да подигне) уз тек мало Линдиног подстицаја (секунд пре тога је мајушним пиштољем машила са пар корака даљине). Знам ја да је мотивација значајан сегмент успеха, али овако инстант стећи вештину не би могао ни сам Арнолд Шварценегер. Чак ми ни његове пошалице нису биле симпатичне, што значи да је филм заиста „мрачан“ или боље рећи – мрак.

Сама поставка је већ иритантна. Наиме, Линда је задовољна што је спасила будућност и њоме више не владају Терминатори. Сада имамо нову верзију будућности којом владају Терминатори. Да, добро сте прочитали и ако не видите разлику, онда очигледно нисте сценаристи овог филма јер прибојавам се да разлику виде само они. 🙂 Емоција у филму иначе нема, па се Наталијин стриц ни секунду није замислио када је сазнао да су њен отац и брат убијени, иако су му, па шта знам, породица?

У прилог филму могу да истакнем акцију са сјајним ефектима (искрено, анимација је у пар наврата видна), али то је, ако ћемо право, било очекивано. Режисер Тим Милер је искористио све животне средине да фајт буде епониман, али залуд. Мислим да сага о Терминатору није заслужила овакав наставак.

Едукативни моменат: Гледајући овај филм можда треба извући закључак да неке приче не треба настављати, посебно ако немамо свежих идеја и не можемо да понудимо више онај квалитет који се очекује.

Оцена наставника:

1(са микроскопским плусем)

mission-to-mars-movie-poster (Small)Мисија на Марс (Mission to Mars 2000) је филм који је делимично базиран на истоименој атракцији у Дизниленду, али свакако није дечји. НАСА је одлучила да започне колонизацију Марса и тамо је послала тим астронаута. Они су тамо пронашли необичну планину и чинило им се да садржи и значајне изворе воде. Испоставило се да је њихово откриће опасно и готово сви чланови су страдали услед ослобађања невероватне силе. Након годину дана на Марс је пристигла друга екипа како би сазнала шта се десило и спасила можда јединог преживелог Дона Чидла. Тамо ће затећи нешто што ће бити највеће откриће у историји човечанства.

Критички осврт: Ово је типичан амерички филм са све оним њиховим пренемагањима која нису јењавала од почетка до краја. То, лабави дијалози и превише површне емоције (што би донекле могло да се оправда тиме да су сви протагонисти у филму сурови професионалци), највише смета овом филму који је врло солидан СФ, са врло пристојном динамиком и без већих грешака, ако занемаримо лупетарање протагониста о ДНК. Оно што они у филму мисле да је хромозом, заправо су базни парови. И еволуција је приказана потпуно погрешно, чак и ако прихватимо објашњење теорије панспермије.

Сцена када их погађају микро-метеори је прилично добра. У ствари, цео тај део када имају проблеме у свемиру и покушавају да атерирају на Марс чини ми се да је најбољи у филму. Мистерија која се на Марсу дешава је у реду и донекле је маштовита, опет ако изузмемо лик ванземаљца који је малтене рађен по „Досије Икс“ шаблону. Ипак, делимо исту ДНК, па се такав изглед донекле може и оправдати.

Едукативни моменат: Када је прва екипа наишла на необичну планину на Марсу, сила напредне технологије их је раскомадала. Тек је друга екипа пронашла начин да уђе у необичан објекат. Нас највероватније нико неће раскомадати, али од начина како приступимо свакако ће много зависити да ли ћемо негде бити добродошли.

Оцена наставника:

4(вео-о-ома климава)

patrick (Small)Патрик (Patrick 1978) је филм о момку Роберту Томпсону (у филму Патрик) који је убио своју мајку и њеног љубавника и након тога завршио у коми и на приватној клиници у Мелбурну. Лекар Роберт Хелпман зна да Патрику нема помоћи, али свеједно га одржава у животу путем апарата ради проучавања. На клинику стиже Сузан Пенхалигон у потрази за послом и постаје Патрикова болничарка. Она се веома заинтересовала за његов случај и верује да он није заиста мртав, што ће се и показати, али на невероватан начин.

Критички осврт: Рекао бих да је овај филм на неки начин био „брак“ „Кери“ из 1976. и „Томија“ из 1975. Заправо, глумац Роберт личи на Роџера Далтрија (поменутог Томија) или макар има сличну фризуру. И глув је, нем је и слеп, само што, за разлику од Томија који сјајно игра флипер, овај бацака ствари уз помоћ телекинезе.

Режисер Ричард Френклин је направио неколико изузетно занимљивих кадрова. Рецимо, крајње је интересантно решио прву сцену. И, иако страшних сцена има заиста мало у филму, Ричард је очигледно имао дара да их направи заиста језивим. Свакако је допринео Роберт који има врло занимљиву физиономију. Ричард је успео такође да у доброј мери разради ликове, а главну протагонисткињу учини једнако и анђелом и ђаволицом, те она и није и јесте хероина. Заправо, ниједан од ликова није потпуно добар или лош; они су напросто животни, са свим њиховим манама и врлинама и поступцима који су и овакви и онакви. Прича изгледа као да је прављена насумично, али заправо и те како има свој ток и заокружује се на крају. Свакако је врло необична, са темом која није захвална, али ју је Ричард максимално искористио и учинио динамичном колико год је то било могуће. Чак, нисам видео ни неке веће грешке.

Едукативни моменат: У недостатку уобичајених чула, Патрик је развио нека необична. Ми не морамо да развијемо неку натприродну способност; сасвим је довољно да усавршавамо већ постојеће, обичне, и оне ће, временом, постати сасвим добре и поштовања вредне. Можда чак и импресивне једнако као што су и натприродне какве виђамо у научно фантастичним филмовима.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија звездица и свакако без звездице)

about time (Small) (Small)Право време (About Time 2013) је британска драма о момку Доналу Глисону који је одрастао у породици у Корнволу у градићу поред мора. Када је довољно одрастао, његов отац Бил Нај му је открио породичну тајну; да сви мушкарци у њиховој породици имају способност да се враћају у прошлост. Најпре у неверици, Донал се врло брзо уверио да му отац говори истину и одлучио је да своју моћ искористи како би побољшао свој романтични живот. Испоставило се да ће му ова моћ омогућити да оствари још неке лепе циљеве.

Критички осврт: Филм има невероватан шарм, баш као и ликови који се у њему појављују. Дијалози су врцави и симпатични, а прича је сјајна. Ово је драма са топлом, људском причом, како се то обично каже, која држи пажњу све време. Љубитељима драме, чак и онима који не воле фантазију (и можда управо и њима), дефинитивно бих препоручио. Овај филм пршти од емоција чак и када се воде сасвим обични разговори.

Едукативни моменат: Бил је свом филмском сину Доналу дао формулу за срећу; да наново проживи сваки дан, али овог пута без брига и фрустрација. Ми немамо моћи као њих двојица и сваки дан можемо проживети само једном, али то нас не спречава да применимо Билову формулу. Уосталом, то је на крају и сам Донал учинио.

Оцена наставника:

5(права у право време)

mary (Small)Повратак Мери Попинс (Mary Poppins Returns 2018) је наставак чувене приче из 1964. Бен Вишо је самохрани отац троје деце и запао је у дугове. Уколико их не врати, изгубиће кућу. Рок је кратак, али трачак наде постоји – уколико пронађе сертификат који јемчи да је он наследник и самим тим власник дела банке која и треба да му преузме кућу. Међутим, том сертификату се изгубио сваки траг. У том неком тренутку појављује се Мери Попинс (Емили Блант), дадиља која нестварно чини стварним и решава чак и најтеже проблеме.

Критички осврт: И оригинални филм о Мери Попинс је био мјузикл попут овог, али неке песме у овом филму нису певљиве и током њих не дешава се богзна шта на сцени. Тако да је тај део прилично досадан. Но, појава Мери Попинс свакако је значајно занимљивија. Уосталом, о томе се овде и ради. И о маштовитим путовањима. Додуше, ништа што не бисмо очекивали; пут у морске дубине, а заправо купку једне каде, испуњен је гусарским благом и балонима од сапунице, но свеједно је живописно. Баш као и кабаре у театру порцеланске посуде са све пингвинима, што врло подсећа на први део у коме су протагонисти прошетали кроз пејзаже цртежа од креда на улици. Заправо много аналогија има са првим делом; тамо су се смејали, па „пали“ на плафон, овде се плафон окренуо; тамо су плесали оџачари, овде фењераши; и тамо и овде ишли су у банку где су децу јурили зли банкари… Можда су овде поруке конкретније, односно очигледније, али то је, углавном, то. Делови које изводе плесачи изгледају и датирано и савремено у исто време и ту је режисер Роб Маршал (или ко је већ задужен за тај део филма) одрадио добар посао. Добар посао су одрадили и глумци и заиста је екипа одабрана.

Једна од најјачих и најзахтевнијих сцена је када Бен разговара са својом децом у дневном боравку како је очајан што је изгубио своју супругу и њихову мајку. Та сцена је одрађена изузетно, са емоцијама које прште, подигла је филм изнад пуке дечје приче и дала један сасвим другачији приступ теми, али није била довољна да учини тај корак напред који се од једног наставка и очекује. Ово је, све у свему, поновљена прича. Није лоша, али није ни допринела.

Едукативни моменат: Једна од бољих песама које су певали Емили и Лин Мануел Миранда говори о томе да о књизи не треба судити према корицама. И то је истина јер спољашњи изглед може и те како да завара. Најважније је оно што је унутра.

Оцена наставника:

4(минус)

templeofdoom (Small)Индијана Џоунс и храм пропасти (Indiana Jones and the Temple of Doom 1984) је други наставак, али заправо приквел првом филму о овом чувеном авантуристи кога тумачи Харисон Форд. Због сукоба са кинеском мафијом и након низа перипетија, Индијана је са својом малом дружином завршио у Индији у једном тамошњем селу. Становници тог села су га замолили да се упути у оближњи храм, у коме обитава млади махараџа, пошто верују да се у том храму дешава зло које им је отело сву децу. Још један изазов за Индијану је и тај што је схватио да се у храму налази и свети камен, украден од сељана, који је тек један од пет таквих и који власнику обезбеђује велике моћи.

Критички осврт: Према мом скромном мишљењу, овај наставак о чувеном пустолову је бољи и је бих га искористио као енциклопедијски пример за авантуристички филм, тим пре што динамика не јењава од самог почетка. Мислим да је у том поджанру достигао максимум и сврстао бих га у ремек-дела.

Едукативни моменат: Амришу Пурију је на крају дохакало магично камење које је тако жарко желео. Он се на тежи начин уверио да нешто (или неко) има онолику моћ колику јој сами дајемо.

Оцена наставника:

5(то је то, нема шта)

frenemis (Small)Филм о љутим птицама 2 (The Angry Birds Movie 2 2019) је други филм рађен према истоименој игрици. На птичјем острву Црвени је херој који се по васцели дан бори против смицалица зелених прасића са суседног острва. Но, ускоро ће непријатељи морати да удруже снаге против становника трећег острва који имају разорно оружје и желе да освоје територије својих суседа.

Критички осврт: Иако је у питању очигледно високобуџетни цртаћ, нисам имао превелика очекивања с обзиром на то да је рађен према врло сведеној игрици. Међутим, режисер Туроп ван Орман успео је да извуче максимум, са сасвим пристојном причом, свежим хумором, одличном авантуром и динамиком и чак и сасвим океј порукама. Све похвале.

Едукативни моменат: Птице и прасићи су морали да се уједине како би дохакали много већој претњи него што су били једни другима. Није ретко да се непријатељи удружују, али је свакако мудрије да се удружујемо са другима како бисмо решили неки проблем, него да правимо себи непријатеље.

Оцена наставника:

5(ипак са минусом)

Лако Је Критиковати 124

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

raidershark (Small)Отимачи изгубљене ајкуле (Raiders of the Lost Shark 2015) је филм о монструозној ајкули коју је један научник оспособио да лети. Тако да она и из воде и из ваздуха масакрира околни народ.

Критички осврт: Бесмислен назив овог филма потиче од игре речима. Наиме, на енглеском језику се речи ајкула (shark) и ковчег (ark) римују, па отуда и назив како би, ваљда, овај филм подсетио на онај познати и светлосним годинама у квалитету недостижнији филм. У овом су специјални ефекти слабији од оних у емисији „Опстанак“. У ствари, можда су их овде преузели из те емисије када ајкула отвара уста. Оно што у „Опстанку“ нећете видети је да ајкула режи. Е, па, ова то ради. Оно што глумци нису радили је глума. Осећања у овом филму заиста не постоје. Никада до сада нисам видео толико „равну“ глуму и заиста ме је фасцинирало да је неко толико неталентован. Но, да не набрајам, све је лоше у овом, па назовимо га филмом (укључујући и камеру и звук који се осетно мења у наредној сцени). Додуше, има и добрих момената, попут оног када се возе најспоријом бродицом на свету, а чује се адреналинска рок музика. Не знам да ли је режисер Скот Патрик желео да постигне тај ефекат, али оно што је сигурно је да је ставио у филм све чега може да се сети и што је њему изгледало духовито или еротично, али то није обавезно и повезао у неку смисленију целину, да не кажем причу. Ипак изгледа да није имао превише идеја, тако да има понављања, односно идентичних сцена где врцава цица позива свог јуношу у воду, а овај се нећка. Онда њу поједе ајкула, а потом и њега. Не могу да грешим душу, једном је појела најпре њега, пошто може и да лети. Летење ове ајкуле је тек атракција и тешко ју је описати речима (остао сам без истих), па бисте морали да је видите. Ипак, веома саветујем да то ипак не учините.

Едукативни моменат: Професорка у овом филму је рекла како више знамо о површини Месеца него о океанском дну. Но, пошто је у филму све време ајкула пливала у језеру, занемарићемо ову мудрост. Бољу поуку можемо да извучемо из овог филма. Ако толико лоше радите посао као што је то урадила екипа овог филма, онда га немојте ни радити. Само ћете изгубити и сопствено и туђе време, а нећете остварити циљ. Сигурно има других послова у којима ћете показати свој максимум и који ће свима користити.

Оцена наставника:

1(заправо минус један јер је ово испод нуле)

critters (Small)IIЗверке нападају! (Critters Attack! 2019) је четврти наставак франшизе о Крајтсима; малим, али опаким ванземаљцима који су пристигли на Земљу и тероришу становништво једног градића. Ташијана Вошингтон је девојка која се прихватила бебиситерског посла код професорке која предаје на Факултету који Ташијана безуспешно, већ пар година уназад, жели да упише, па јој се то пружило као прилика да стекне значајно познанство. Сада ју је ова криза дочекала на том послу, па осим сопственог, мора да сачува и животе професоркиних двоје деце и свог млађег брата.

Критички осврт: Ово је нека варијанта слатког Ејлијена. Можда не баш слатког, рецимо гремлинастог. Тако да је ово мешавина дечје, инфантилне приче и озбиљног хорора. Добро, сад баш озбиљног је сувише претерано. Нека буде крвави хорор са много убијених и поједених. 🙂 Утисак дечјег дела филма појачава и то што су се као главни протагонисти, осим Ташијане, искристалисала и деца коју она чува као бебиситерка, али и Ди Волас која је бакица и суперспособан борац против ванземаљаца. Иначе је Ди режисер Боби Милер маестрално увео у причу, признајем. Али морам да приметим и да филм има заиста много наивних момената и пати од површности. Радња је потпуно класична за овај поджанр, ако прихватимо да радње уопште и има. Крај је сувише нагао, али, руку на срце, могао је да се деси у било ком моменту, не би направио већу разлику.

Ванземаљци су симпатично осмишљени, са заиста занимљивим адаптацијама, али су специјални ефекти такви да ме више подсећају на Мапете. 🙂 Но, они свакако „чупају“ овај филм, као и харизматична Ташијана, а и други глумци (укључујући и децу) нису били лоши. И ванземаљци и људи су дали шарм овом филму. И иако сам помислио да ће згодни јуноша студент бити изабраник Ташијаниног срца, то се није десило и он је завршио на прилично оригиналан и цртанофилмски (немам бољу реч) начин. Дакле, филм има и непредвидљивих, а не само наивних (и погодних) момената. Добри моменти у филму су ипак значајно ређи од лоших. Нисам гледао претходне наставке, али овај ме свакако није подстакао да их одгледам.

Едукативни моменат: Ташијана је обећала деци да нико од њих неће погинути јер нико од других људи их неће спасити. То звучи контрадикторно, али је у наставку објаснила: нико и не треба да их спаси јер ће спасити сами себе. И то заиста има смисла. Не треба да чекамо да нас неко спашава, већ треба да покажемо иницијативу и помогнемо сами себи.

Оцена наставника:

2(на три; у ствари могла би бити и слаба тројка)

howto (Small)Како причати са девојкама на журци (How to Talk to Girls at Parties 2017) је прича о момку Алексу Шарпу и његовој двојици другара који су једно вече омашили место где је требало да оду на журку и стигли у кућу са врло необичним људима, још необичније обученим и који су изводили врло необичан перформанс. Испоставиће се да су у питању ванземаљци, али свеједно, Алекс се лудо заљубио у једну од њих.

Критички осврт: Овај филм су заједно урадили иначе братски народи Британци и Амери, али сензибилитет и енергија некако више одговара овим првима.

Џон Камерон Мичел је искористио панк субкултуру (која није тако честа у филмовима), врло виспрену филозофију упаковану у интересантне дијалоге, сопствени осећај за уметничко (који је доказао много пута, рекао бих), смисао за хумор и то онај врцави и зачинио са мало шокантног (заиста мало у поређењу са његовим „Шортбасом“) како би свим тиме умотао причу која је, буквално, рађена по обрасцу за тај поджанр. Дакле, када оголимо сву ту „шминку“ (која јесте импресивна), не добијамо богзна какву радњу. Овде је адут више на симболици. Он је представио ванземаљце као део једне личности и да би то учинио очигледнијим, обукао их је у занимљиве, али једнобојне костиме и подарио им нарочите моћи. На пример, није случајно што колонија која представља секс има моћ да из жене израсте мушкарац током њихових активности, а како би се представило да свако има дуалну природу. Еј Џеј Луис је такву своју природу и прихватио (не без отпора, додуше), а под паролом – еволуирај или умри, чиме је Џон јасно и гласно ставио до знања својој публици да је активиста који ће искористити свој таленат да искаже и свој став и брани своја права. Није случајно ни што је одлазак у свемир лепушкасте Ел Фанинг представљен као скок са зграде, односно пропадање јер је одлучила да одустане од себе, а за добробит других. И кроз то и кроз друге елементе филма некако видим да он говори о одрастању. Започео је врло енергично уз сав тај дивљи панк (музика уопште није лоша, иначе), да би на крају нагло успорио темпо и прешао у нежну и сетну причу. Није ли живот управо такав да необуздана младост пређе у године којима више приличи смиривање? Знам да је критика ово највише замерила филму и да је Џон дефинисан као режисер који није успео да одржи енергију до самог краја, али ја бих рекао да то није ни хтео. Џон је као делове личности, а кроз ванземаљске колоније, истакао дух, вољу, ум, глас, секс и снагу. На крају је настала још једна ванземаљска колонија и то је љубав (предвидљиво и једноставно, готово прозаично, али опет мудро). Цео тај део представио је попут Кабале, те тако повезао и ванземаљско и духовно, а и тиме ме уверио да је његова идеја заиста била филозофска.

Што се мене тиче, филм је успешан и тако је и поентирао, а урађен је довољно добро да одржи пажњу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Алекс је рекао да људски геном садржи и гене вируса који су изазивали болести код наших предака, да би се онда повезали са нашим генетичким материјалом и себи обезбедили вечито реплицирање. И то је заиста истина, а нама ево још једног сазнања овог пута из области генетике.

Оцена наставника:

5(од мене)

carobni (Small)Џек и стабло пасуља (Jack and the Beanstalk 2009) је филмска адаптација познате бајке. Џек (Колин Форд) је лик у земљи бајки који у школи има слабу оцену из херојства. Зато се распитао шта неко треба да уради да би био херој и добио одговор да треба да жртвује нешто вредно како би некоме другом учинио. Зато је одлучио да дарује своју видео-игру, што је једина вредна ствар коју поседује. За то је добио свега три зрна пасуља, која су му се учинила безвредним, те је трампа изгледала заиста херојска. Међутим, испоставило се да је пасуљ магичан.

Критички осврт: Овај филм би требало да „фасује“ јако малом узрасту јер су све форе више него инфантилне. Опет, са друге стране, фора са дрвосечама неодољиво подсећа на легендарну Пајтоновску песму коју изводи хор дрвосеча, само што је ова значајно пристојнија. Тако да нисам сигуран да ли је режисер Гери Џеј Таниклиф заиста желео да направи комедију коју ће мали узраст разумети или напросто сам нема смисла за хумор, тек свим тим „духовитим“ скечевима умањио је шарм који филм има или би могао да има.

Ако ставимо по страни да су мотиви ликова баш предвидљиви (што није грешка јер и тако су сви личности из бајки), Гери је добро поставио причу и променио је тако да буде интересантнија. Међутим, и ту као да се колебао за који узраст да приреди ову бајку, па поред крајње јувенилних дешавања, ту је див који се понаша као превртљиви нарко бос и има и своју плаћеницу Клои Грејс Морец коју ће преварити. Иначе филм има у неколико наврата модерне елементе, како би био пријемчив млађима и не могу да кажем да су лоши, али нису били ни потребни (рецимо, дечак наместо праве краве продао је видео-игру са кравом, а која је опет са квазистарињским командама). Једино одобравам цаку с почетка, када дечак из бајке машта о стварном свету.

Маске су лоше, али филм је свакако нискобуџетни. И то је необично јер се у њему појављују Кристофер Лојд, Чеви Чејс и Волас Шон. Свеједно, њихове улоге су врло мајушне и сва пажња је усмерена на Колина, Клои и Жилбера Готфрида. И ред је да у дечјем филму дечак и девојчица буду главни и доминантни актери. Уосталом, добро су глумили.

Едукативни моменат: Мали Џек све што је хтео је да постане херој. И успео је у томе због многих врлина, а једна од њих је и што је нашао снаге да опрости Клоино издајство. У ствари, кад размислим, опростити некоме право је херојско дело.

Оцена наставника:

3(ту негде)

THE BOOK OF LIFEКњига живота (The Book of Life 2014) је цртаћ који приказује једну мексиканску причу у вези са њиховим традиционалним празником Даном мртвих. Земљом мртвих владају лепа дама Санта Муерте и Шибалба, зли бог. Она влада лепом земљом у којој душе мртвих имају свакодневне светковине, а он земљом у којој обитавају душе оних које се више нико не сећа и која је хладна и мрачна. И пошто је Шибалби досадило да влада таквом земљом, направио је опкладу са Ла Муерте да ће завладати њеном земљом ако у спору два супарника победи његов фаворит. Наиме, њих двоје су бацили око на троје деце – девојчицу Марију и двојицу дечака и кладили су се који ће од њих бити Маријин будући изабраник. Међутим, превејани Шибалба послужио се триковима како би свом шампиону омогућио победу.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коко“ снимљен три године касније и иако је тема прозаичнија, ипак је једнако одличан. Све ми се свиђа у овом цртаћу – анимација, прича, хумор и поруке које шаље.

Едукативни моменат: Маноло је морао да победи свој највећи страх – да буде оно што јесте. И успео је у томе и тада се његова прича завршила срећно. И то јесте начин да се свачија прича тако заврши.

Оцена наставника:

5(си)

coraline (Small) (Small)Корелајн (Coraline 2009) је цртаћ о девојчици која се са родитељима уселила у нову кућу. Док су родитељи заокупљени својим послом који обављају од куће, Корелајн се осећа запостављено и досадно јој је. Тада проналази мала врата у зиду за која ће се испоставити да воде у сасвим другачији свет, иако сличан њеном. И тада ствари постају забавније, али и опасније.

Критички осврт: Одмах ми је пажњу привукла врло необична анимација. Цртаћ изгледа мрачно јер су коришћени сиви тонови, а и небо је такво, као и амбијенти. Но, све то има своје оправдање и прича је заиста добра, врло поучна и са много маштовитих детаља.

Едукативни моменат: Корелајн је научила да онај ко вам подилази и чини да вам све буде лепо уопште не мора да буде пријатељ. Заправо, посебно кад су младе особе у питању мора да постоји велики опрез када се појаве такве старије особе јер намере уопште не морају бити добре. Дилери дроге тек су једна од опасности које вребају, на пример.

Оцена наставника:

5(сигурица)

Thiren-Ghosts-poster (Small)IVТринаести дух (Thir13en Ghosts 2001) је римејк истоименог филма из 1960. Тони Шалуб је удовац са двоје деце који је у финансијским потешкоћама јер му је пожар, у коме му је супруга Кетрин Андерсон погинула, уништио сву имовину. Изгледа као да му се срећа осмехнула када је наследио кућу свог ексцентричног ујака Ф. Марија Ејбрахама. Кућа је изгледала заиста фасцинантно, урађена сва у стаклу. Међутим, како је Тонијева породица крочила у њу, показало се да је кућа смртоносна замка.

Критички осврт: Режисер Стив Бек има смисла да направи добру сцену. На пример, дух који прави масакр на почетку ради то на врло застрашујућ, а опет некако методичан начин (како је „спаковао“ човека у гепек, невероватно је ефектна сцена), у сјајно осмишљеном амбијенту (са све тракама које лепршају на ветру) и добрим глумцима. Све је то камера одлично дочарала и са завршницом која је прави климакс са заробљеним плаћеником у кутији. Онда, сцена која приказује како је Тони постао удовац је одлична у својој сведености, мада са превише речи „Волим те“ и типичним америчким „видите нас колико смо срећни били“. Међутим, када је започела права радња у кући, а то је било врло брзо, Стив је правио некакве необичне паузе. И ствар коју није направио најјаснијом је нестанак Тонијеве деце.

Кућа у коју се Тонијева породица усељава је врло маштовито осмишљена, али опет у духу теме. У ствари, ово је иновативан приступ уклетој кући (која изгледа истовремено и мистично и технолошки напредно), што јесте мајсторство с обзиром на то да је тема врло ограничена, клаустрофобична. Додуше, не могу да не приметим сличност са „Коцком“, на пример, али и другим делима, но, свакако добро дизајнирано и овај филм визуелно је јако дојмљив. Прича као прича, није нарочито инвентивна, али није лоша; забавна је, динамична, држи пажњу.

Едукативни моменат: Мари је у једном био у праву, а то је да велике ствари захтевају велике жртве. Додуше, не баш онако како је он то замислио, већ да бисмо урадили нешто заиста крупно, треба да уложимо много рада, времена и да се одрекнемо неких лепих тренутака, па макар то било и пуко ленчарење. 🙂

Оцена наставника:

4(ипак може)

highlender (Small)Горштак (Highlander 1986) је филм о мистериозном човеку Кристоферу Ламберу који је продавац антиквитета, али има и тајни живот. Прича нам открива да он живи већ више од четиристо година и да потиче са висоравни Шкотске, где се борио са члановима других кланова. Његови непријатељи у садашњости, пре свих Кленси Браун, бесмртни су попут њега и имају мисију да победе све остале како би као једини из своје врсте стекли ултимативну моћ.

Критички осврт: Наратив на самом почетку је потпуно беспотребан и беспотребно драматичан. Међутим, већ од прве сцене се видело да је режија у овом филму врло виспрено урађена и да је режисер Расел Малкахи добро уклапао сцене прошлости и будућности. То није изненађујуће јер сам имао прилике да се уверим (други филм је у питању, додуше) да добро уклапа чак и врло различите мотиве. Целокупна прича је одлична, са јако добром идејом, али је реализација прилично трапава. И поред свих (више него очигледних) мањкавости филма, он је, према мом скромном мишљењу, ремек-дело фантастике.

Битке су биле, па шарене. Питер Дајмонд се није снашао са мачем у руци (додуше, Кристофер му је откинуо главу, па и то потврђује да се свакако није снашао 🙂 ), али је изводио бесмислене вратоломије и цела та борба у гаражи (која је била прва) није обећавала добар акциони део. Некако ми ту и просторни распоред није био најјаснији; борци су били час близу, час далеко и нисам могао да разазнам ко је где. Друге борбе су биле боље, али далеко од добрих. Какви су били неспретни у борби, слични су сви били и у глуми. Једино се издвојила Шила Гиш која је, опет, имала маргиналну улогу, па њен допринос није значајан.

Попут битки, и дијалози су били шарени. Повремено су били врло прозаични, површни, али има и сасвим добро урађених, па чак и духовитих.

Едукативни моменат: Награда за победника у борбама бесмртника је била – знање. Знање је заиста награда, а најбоље од свега је што не морамо да се мачујемо и обезглављујемо како бисмо га стекли. 🙂

Оцена наставника:

5(на једвите јаде)

beyondtheedge (Small)Иза стварности (За гранью реальности 2018) је руски филм на енглеском језику. Милош Биковић је преварант који је три месеца разрађивао тактику како да узме од фенси коцкарнице милионе и брижљиво осмишљен план је напокон почео да се остварује. И у самом финишу, пред његовим очима му је мистериозни ривал Петар Зекавица на још мистериознији начин преотео плен. Да зло буде веће, то је разљутило власника коцкарнице Сергеја Астахова, бескрупулозног криминалца, који је Милошу издао захтев да му врати свих пет милиона у року од недељу дана или ће га у противном убити. Да би то могао да изведе, Милош ће потражити помоћ људи са натприродним моћима. Но, ни тада задатак неће бити лак.

Критички осврт: Ово је руски филм на енглеском језику у коме су протагонисти српски глумац Милош и американизовани Шпанац Антонио Бандерас. Не може бити више светски од овога. 🙂

Нарација с почетка је потпуно сведена, очигледна и непотребна. Разумем да је режисер Александр Богуславскиј имао потребу да опише шта заиста Милош ради, али то је урадио на најмање виспрен начин који је могао да се смисли. И надаље је Александр имао потребу да објашњава ствари, па и моћи које имају поједини ликови. Зато је правио посебне сцене за сваког од њих које су изгледале прилично кул, а приказивале су како се цела та моћ одвија у њиховој психи. То јесте донекле иновативно, а претпостављам да је главни мотив био да прикаже како су сви ти људи усамљени у световима које су створили у сопственим главама. Ово би била руска варијанта Икс-људи, али унеколико продубљена. Сцене у другој половини филма су чудно сечене и као да између њих постоји празнина која није испуњена догађајима, те су они ређани редом који не изгледа ни логичан, ни систематичан. Прича се на крају заокружује и као резултат даје значајно виспренију режију и можда је Александр овом променом приступа и добио јачи ефекат. Но, свакако, причу свеукупно није лоше сложио. Динамика је пристојна и ово је један сасвим солидан СФ-трилер са много пута испричаном причом о коцкарима и преварантима.

Милош је глумио осредње до солидно, али оно што му више замерам је да се трудио да личи на неког америчког познатог, попут Леонарда Дикаприја, те није био аутентичан. Самом филму замерам што није разрадио ликове довољно, а односи између њих су превише површни.

Едукативни моменат: Антонио је рекао да су проблеми онолико велики колико смо способни да их решимо. Ако се руководимо овом мудром изреком, а мудра јесте, знамо шта нам ваља чинити.

Оцена наставника:

4(једвита)

sleeper (Small)Спавач (Sleeper 1973) је филм о власнику продавнице здраве хране Вудију Алену, који је својевремено због компликација током рутинске операције криогенски замрзнут, да би га пробудили двеста година касније. Лекари су то учинили мимо прописа јер су побуњеници против полицијске државе у којој живе. Идеја им је да приволе Вудија да им помогне да осујете политичког вођу у намери да реализује тајанствени пројекат „Ован“. Вуди је идеалан као шпијун јер власти немају податке о њему. Ипак, испоставиће се да човек кога су пробудили није баш тип јунака, а још даље од идеалног.

Критички осврт: Неке форе су успеле, али многе нису. И то изгледа зависи од тога на који начин је Вуди пласирао хумор. Он прави добру сцену и уме да се кревељи (и физиономија је захвална), али напросто није за стендап комичара. Његове реплике су оштре, али нису духовите и то се види у сцени када објашњава Дону Киферу личности које су за Дона у том тренутку историјске. Дајана Китон ми је већ далеко успешнија као комичар.

Цела прича је прилично виспрена, са добрим порукама и увек актуелна. Вуди је обрадио све мањкавости друштвеног система прилично добро, али је „закачио“ и револуционаре и њихове „идеале“. Искористио је све друштвене феномене којих је могао да се сети, а које су одраз плитког људског размишљања и сасвим солидно их је уклопио у радњу (у једном тренутку је био и такмичар за мис света). Сасвим солидно је решио и крај филма, тако да изгледа као да цела прича остала недоречена, иако заиста није. Што се будућности тиче, дао је једну колико-толико маштовиту представу, при чему је употребио чак и визију ГМО, који је тада тек био у зачетку (може се рећи да је генетички инжењеринг практично почео годину дана пре овог филма), те свака част на томе. Са друге стране, представе о сексу будућности већ је на сличан начин пласирао филм „Барбарела“ пола деценије раније. „Ћапнуо“ је он покоју идеју са разних страна, врло вероватно и роботе од Ајзака Асимова, но свеједно, филм има много тога оригиналног и изузетну динамику.

Едукативни моменат: Људи будућности, односно Дајана и њени пријатељи, нису заиста разумели да хедонизам који су уживали није идеално друштвено уређење јер им власт и полицијска држава буквално испирају мозак. Власт ће увек покушавати да разним средствима ради управо то, како бисмо прихватали све што нам „сервира“, али наше је да то не дозволимо. И то ћемо успети ако се едукујемо и тако и користимо наш мозак, те га чувамо од „испирања“.

Оцена наставника:

4(жемо)

Лако Је Критиковати 119

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Muppets_1-sht_v4.inddМапети (The Muppets 2011) је седми филм о овим познатим луткама. Прича почиње у малом граду Смолтауну. Џејсон Сигел има брата Волтера који је другачији и коме треба много подршке. Зато му се Џејсон посветио, чак и на уштрб љубавне везе коју има са локалном учитељицом Ејми Адамс. И наместо да само њих двоје отпутују на романтично путовање у Лос Анђелес, како би прославили десетогодишњицу забављања, Џејсон је повео и Волтера. За Волтера је то велики догађај јер ће имати прилику да види Мапете, које обожава од детињства. Међутим, када су пристигли, имали су шта да виде. Театар у коме су наступали Мапети је руиниран и већ је уговорено да га купи богати и лакоми Крис Купер. Крис не жели да обнови позориште, већ да га сруши и ту постави нафтне бушотине. Волтер који је, из потаје и због стицаја околности, чуо Крисове намере, сазнао је и да Мапети треба да сакупе десет милиона да поврате своје власништво. Са братом и Ејми успео је да пронађе Кермита и остале чланове екипе, који су одлучили да се боре за своје и да наново започну свој некада популарни шоу, за који се надају да ће им донети неопходна средства.

Критички осврт: Хумор је баш добар, а Ејми и Џејсон су се одлично снашли као комичари. Мапетовци су већ стандардно сјајни и смешни. Но, оно што ми се више допада у овом филму је нежна емоција коју пружа. Наравно, све је романсирано, погодно и у последњем тренутку, али маестрално и неодољиво.

Едукативни моменат: Речи песме коју Џејсон и његов мапетовски брат певају кажу да је живот песма ако има некога да је пева заједно са нама. Лепа и мудра песма, нема шта.

Оцена наставника:

5(њежна, као и филм што је)

detektivpikachu (Small)IVПокемон детектив Пикачу (Pokémon Detective Pikachu 2019) је филмска прича о познатим јунацима из аниме цртаћа. Џастис Смит је дечак који, за разлику од свих осталих, нема свог покемона. Прича почиње када је сазнао да му је отац из Рајм Ситија, који је иначе детектив, погинуо у акцији. Зато је отишао у тај град познат по томе што у њему људи и покемони живе у хармонији. И тамо је нашао свог покемона Пикачуа, са којим је започео истрагу гледе смрти свог оца, која је обавијена велом тајне и иза које се крије читава теорија завере.

Критички осврт: Оно што замерам читавом серијалу о Покемонима је сам концепт. Ма колико год слатки били (а у филму је Пикачу буквално неодољив), људи и деца их користе за међусобне борбе у рингу. То неодољиво подсећа на мучне борбе паса и других животиња и мој ментални склоп то не може да прихвати, а као наставник то свакако не могу да одобрим. У филму је то ублажено тиме што је поставка другачија у том смислу да градоначелник Рајм Ситија Бил Нај заговара хармонију између људи и Покемона, а не борбе и што је филм довољно инфантилан да га не можемо озбиљно схватити.

Млађани Џастис се баш наплакао над судбом клетом свог филмског оца Рајана Ренолдса, али некако ме није дотакао. Нити он, нити сам филм напросто немају емоцију довољно јаку да изазову реакцију. Са друге стране, нема превише патетике, али има специјалне ефекте, врло солидну режију, фину динамику и довољно смислену причу. У ствари, филм ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Када је Џастис гледао холограмски приказ који је приредио Бил, ма колико фасцинантан био, није садржавао све значајне детаље (јер их овај није ни приказао). Ма колико год сликовита и садржајна нечија прича била, тешко ћемо добити целовиту слику само из једног извора. Зато је потребно да се информишемо из више.

Оцена наставника:

4(ипак иде ка тројци)

alita-battle-angel-poster (Small)IVАлита: Борбени анђео (Alita: Battle Angel 2019) је сајберпанк филм рађен према истоименој манга цртаној серији. Радња се дешава у будућности, тачније 2563, након великог рата. Преживели са свих страна света окупили су се испод јединог преосталог лебдећег града Залема и започели живот под руководством грађана Залема. Један од њих, лекар Кристоф Валц је на отпаду (пристиглом из Залема) пронашао делове женског киборга, склопио је и оживео. Назвао је Алита (глуми је Роза Салазар) према својој покојној кћерки. Испоставиће се да челнику Залема Едварду Нортону не одговара што је Алита наново жива и мобилише све снаге како би је уништио. Но, то није лако јер је овај киборг сасвим посебан.

Критички осврт: Већ на самом почетку било ми је јасно да нећу гледати неки иновативни филм. Сам град будућности веома подсећа на онај из цртаћа о Астро Боју, а металне конструкције зграда виђене су зилион пута. И када је Кристоф почео да склапа Алиту, те када је објашњено да је немогуће ући у летећи град Елизијум, пардон Залем, то је само потврдило тај мој закључак. 🙂 Сценариста Џејмс Камерон је покушао ово да ублажи старим триком; да направи замешатељство различитих жанрова и прича, па одмах на почетку имамо спој Ролербола и Џека Трбосека, на пример.

Филм, свакако, има маштовитих детаља, ако већ нема оригиналну причу. Такође, специјални ефекти су сјајни. Алитино лице је одрађено толико добро да сам у неком тренутку потпуно прихватио Розу са неприродно великим манга очима као сасвим природну лепојку. Такође, сјајно су направили киборга од Еда Скрејна, али ни остали нису лоши. Киборзи који су напали Розу и Кристофа (приликом његове акције заустављања крвопролића над усамљеним женама у забаченим уличицама) веома су интересантно осмишљени, а све је пропраћено сјајном акцијом. Иначе је акција у филму сјајна, динамична и узбудљива. Но, можда је у томе и проблем. Ради се о томе да ме је овај филм јако подсетио на „Духа у љуштури“, пре свега због главне хероине јер и она потиче из сличне манге. Не верујем ни да грешим ако бих рекао да су ова два филма у истом поджанру, тим пре што имају заиста много заједничког, почевши од главне хероине, што сам већ поменуо. И не верујем да грешим ако приметим да Амери суштински не разумеју тај поджанр који су преузели од Азијата. Они не виде дубљу причу у томе, као ни симболику и метафоре, те не могу да дочарају емоције и остваре уметнички дојам. Напросто праве филм да буде пријемчив за њихову публику и том тренду је подлегао чак и режисер Роберт Родригез, који иначе уме да скрене са благодарних мејнстрим стаза. Један од доказа за то је и сцена када Роза пружа своје срце Киану Џонсону. Симболика ове сцене је јасна, али је она некако одрађена, па… одрађена је у правом смислу те речи и уз врло сведен дијалог.

Филм није оптерећен патетиком, али плакања и мелодраме има. Но, нечега мора бити. Макар је глума која све те сцене износи сасвим у реду.

Едукативни моменат: Кристоф је био против тога да Роза буде ратник, али на крају је морао да јој то омогући јер је у томе била најбоља. Некада нам се неће допасти избори наших најдражих, али морамо да их поштујемо ако њих чине срећним и ако су се пронашли у томе.

Оцена наставника:

4(стаменита)

amitvil (Small)IIАмитивил: Буђење (Amityville: The Awakening 2017) је десети наставак саге о уклетој кући у Амитивилу. Читава сага се базира на истинитом догађају који се збио 1974. када је Роналд Дефео убио шесторо чланова своје породице. У филму кућа у којој се све то десило је уклета. Четрдесет година након убиства у њу се доселила самохрана мајка Џенифер Џејсон Ли са своје две кћерке и сином Камероном Монаханом који је у коми. Џенифер Џејсон Ли се доселила из практичних разлога; како би могла да обезбеди сину сву неопходну негу. Међутим, десило се више него што се надала – Камерон је почео да се буди из коме. Ипак, њена старија кћерка Бела Торн има своје сумње јер је проучила историјат те куће. Испоставља се да је у праву и да Камероново оздрављење није ни природно, ни добро за све њих.

Критички осврт: Након више него класичног почетка, видимо више него класичну америчку кућу и више него стереотипне ликове. Међу њима и Камерона који је у коми и на апаратима и требало је само сачекати да се злодух смести у његово тело. 🙂 И надаље хорор је био класичан, са свим оним добро познатим општим местима. Рецимо, у кући нестане струје, а осигурачи су, наравно, у подруму. И има нелогичности, па тако Џенифер Морисон свраћа у кућу своје сестре у три по поноћи. Јесте, рекла је да ће свратити након ноћне смене, али је то могло да значи и ујутро. Овако испада превише буквална и при томе без икаквог јачег разлога. Све у свему, више пута виђено и испразно. Утисак је мање него осредњи.

Једино вредно помена у овом филму је сјајна глума Џенифер Џејсон Ли и њена патолошка повезаност за сина, која опет, ствара дубљу патологију у читавој породици. И други глумци су били на висини задатка, али је Џенифер Џејсон Ли бриљирала.

Едукативни моменат: Џенифер Џејсон Ли је желела свог сина натраг по сваку цену. Циљ је, без сваке сумње, веома важан, али ће нам се таквим учинити и многи други циљеви. Право питање је шта бисмо све учинили да их постигнемо. Овај филм показује да постоје границе и да циљ, ипак, не оправдава средства. И ту могу да будем сагласан.

Оцена наставника:

2(веома бледуњава)

deb (Small)IVНоћ живе Деб (Night of the Living Deb 2015) је игра речима на енглеском језику и алузија на познати филм „Ноћ живих мртваца“. Деб, односно Дебора (Марија Тејер) је необична девојка која је, једно вече у бару, одлучила да приђе момку Мајклу Касидију, у кога се већ дуже време била загледала. Испоставило се да се ујутру пробудила у његовом стану, али се није сећала како је ту доспела. Није ни он, али му се новонастала ситуација није допала. Он је покушао да се реши Марије, но то није лако јер је у међувремену завладала зомби апокалипса.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Марија је одлична комичарка, а форе које сам видео заиста су оригиналне и – смешне. Све је подређено хумору у овој врцкастој причи, али радње има, одржива је и води ка неком циљу. Истина, има претеривања, али дозирано и тек у пар момената. Специјални ефекти заиста нису на висини задатка, иако је продукција пристојна. Зомбији су тек малко дошминкани људи и нису страшни. Како написах, ово није хорор, већ комедија. И то романтична комедија, али која није преслатка и бљутава.

Едукативни моменат: Мајкл се на крају ипак заљубио у Марију, иако је спочетка желео да побегне од ње. У међувремену ју је упознао. Дакле, треба дати прилику особама које упознајете; нећете се заљубити у све њих, али ће неке од њих постати дивни пријатељи или сјајни пословни партнери, на пример.

Оцена наставника:

4(заиста може)

prospect (Small)IVНалазиште (Prospect 2018) је футуристички филм који се дешава у доба када људи путују свемиром и траже своју срећу на другим планетама. Софи Тачер је тинејџерка која је на путовању са својим оцем Џејом Дупласом и управо су пристигли на планету са бујном шумом, али препуном отровних спора. Њихова мисија је да пронађу органски узгојене драгуље како би зарадили новац за бољи живот. Међутим, како су се спуштали, све је кренуло по злу. Шатл им се покварио, а на њих су наишла двојица наоружаних са намером да им покраду све вредности које имају. У окршају који је уследио Џеј је убијен, а Софи је побегла. Но, један од нападача Педро Паскал ју је пронашао и Софи, иако је свесна да је он убица њеног оца, прихвата да са њим заједно пронађе начин да оде са ове негостољубиве планете.

Критички осврт: Након ефектног почетка почела је радња која ми баш није „легла“. Они су на некој планети где углавном има само биљака и јурцају зa необичним драгуљима. Океј, ти драгуљи су спаковани у некакву, најблаже речено, чудну амбалажу, али опет ме филм није заинтригирао. Ипак, оно што морам да признам је дубока прича која прати главне протагонисте и сам стицај околности при коме су Софи и Педро упућени једно на друго је добро осмишљен. Заправо, филм је у целини једна добра драма која се базира на врло сведеним мотивима, али истовремено и компликованим људским односима.

Глума је добра и подела улога је добра. Педро заиста има и одговарајућу физиономију и просто зрачи карактер који је требало да дочара. Ни Софи не заостаје, али он је на мене оставио већи утисак баш зато што је омогућио гледаоцу да његов лик упозна на начин како упознајемо људе у свакодневном животу. Његова прича и карактер нису дати „на тацни“ и одмах, већ се полако граде. Спочетка, он изгледа као лакоми „џибер“ који изазива све, само не поверење, да би на крају побрао симпатије и постао истински јунак за кога морамо да навијамо. Што се Софи тиче, сва је прилика да филм приказује њено одрастање. Она тинејџерске снове мора да замени врло конкретним егзистенцијалним проблемима и постаје свесна да је одговорност нешто што морамо имати и за друге људе. Овај филм, иако СФ по жанру, на један врло једноставан начин представља стваран живот који нуди много избора, а један од њих је и бежање на неко друго место (земљу обећану) за који се Софи на крају и определила. И да, што се тиче СФ дела, он је врло далеко од задивљујућих ефеката и технологије. Навикли смо на ласерске сабље и пушке, а овде можемо видети пуцаљке налик на штапове. Но, то свакако доприноси и атмосфери и шарму филма.

Едукативни моменат: Педро је закључио како се добар партнерски однос заснива на међусобном поверењу. У случају Софи и њега није било поверења, макар у почетку, али тада њихов однос и тако није био партнерски већ су из нужде били упућени једно на друго. Касније, када се између њих двоје створио правилан партнерски однос, спасили су једно друго. И само такав и такви односи могу да спасу и нас.

Оцена наставника:

4(на пет)

captivestate (Small)VЗаробљена држава (Captive State 2019) је филм о нападу ванземаљаца на Земљу. Напад је био застрашујући и владе држава су се одлучиле на безусловну предају. Ванземаљци су запосели планету и њене ресурсе, а људи су претворени у робове. Ипак, појединци су се организовали у покрету отпора и труде се да „запале ватру“ која ће бити пример целом човечанству да не сме да одустане од борбе.

Критички осврт: Оно што се мора признати режисеру Руперту Вајату је да баш уме да направи увод у причу. Филм одмах почиње акцијом и веома, веома ефектном сценом. И, надаље, филм ми је држао пажњу јер је веома динамичан, узбудљив и сјајно режиран (вреди режију похвалити два пута, заиста). Ово је врло необичан спој тврдог СФ-а и политичког трилера. Уз то, Руперт (уједно и сценариста) успео је да провуче и врло јаку симболику и алузију на актуелне власти, па, могу рећи, у читавом свету. У филму има много акције, али је прича много више од адреналинске забаве. Преокрет је виспрено одрађен и заокружује целу причу.

Едукативни моменат: У овом филму власт је представљена популистички и лицемерно. Прокламовала је демократију, а оно што су људи заиста имали је ропство. Политичари ће увек да „терају воду на своју воденицу“ и њихов приказ стварности разликоваће се од онога што је реална стварност. Треба критички и увек са резервом слушати оно што причају.

Оцена наставника:

5(сигурна)

occupation (Small)IОкупација (Occupation 2018) је још један филм у коме су ванземаљци напали Земљу и освојили је. Међутим, у шуме је пребегао покрет отпора сачињен од неколико мештана из аустралијске варошице. Они су узвратили нападом, са циљем да ослободе што је могуће више својих суграђана. Но, није им лако јер их ванземаљци све време прогоне и бомбардују.

Критички осврт: Добро, најпре смо упознали све ликове у тој некој варошици које је требало да упознамо, а онда је кренула акција. Да, пре тога је била сасвим непотребна нарација о томе какву поуку треба да извучемо из филма. Ако је филм добар и упечатљив, сигуран сам да ћемо поуку извући без проблема. Мада могу да прихватим да би Амери свакако имали проблем, али ово је аустралијски филм. 🙂 Углавном, акција која је уследила је океј. Има много експлозије, ласера и фенси оклопљених ванземаљаца. Било је ту хаоса, смрти и дозивања вољених, али некако ми није било узбудљиво. Можда и зато што сам сличан и почетак и замајац приче видео у зилион других филмова. А онда се појавио свемирски брод који је улуд пропраћен узвишеном музиком јер као да је долетео из тих зилион других филмова. Неће вас очарати ни изглед ванземаљаца, који је већ стандардан, а то да заударају преузето је из филма „Дан независности“. Уосталом, кад су агресивни и ружњикави, што не би и смрдели приде? 🙂

Мотиви ликова ми нису увек најјаснији, као ни њихове реакције. Младолика Изи Стивенс изгубила је мајку и брата, за које не зна да ли су живи (и мала је вероватноћа да јесу након синоћњег силовитог напада), а сада у брвнарици коју су пронашли као уточиште понаша се као да је на камповању са драгим пријатељима и сва полетна јури да сакупи гранчице у шуми. Да ли је могуће да је толико површна? Могуће је, пошто је и филм такав. Ствар погоршавају општа места, мотивациони говори, успорени ход хероја герилаца, патетика… Свега има само не онога чега треба да буде: маште, инвентивности, шарма, дубље приче, узбудљивих сцена, било чега вредног. Под тим не подразумевам што главни баја ванземаљац носи плашт. 🙂 Сцена када се Рианон Фиш порађала је била ефектна због свих дешавања около, али то ипак није довољно, тим пре што су све остале сцене лошије, а како је филм одмицао постале су све небулозније, нелогичније и достигле нову градацију горег. Како је Чарли Териер пробудио Дена Јуинга из коме напросто је најјачи СФ моменат у филму, иако није требало то да буде. 🙂 Но, крај је убедљиво врхунац, али то није комплимент.

И као да све ово није довољно лоше, већ је и минутажа филма превелика. 🙂

Едукативни моменат: Када је заповедник ванземаљаца рекао Дену да нису имали избора, овај му је одговорио да избор увек постоји. И заиста је тако, те морамо прихватити одговорност за изборе које чинимо.

Оцена наставника:

1(без поправног)

timecop (Small)IIIВременски полицајац (Timecop 1994) је филм о полицајцу Жану Клоду ван Даму који је добио понуду да ради у новој, невероватној јединици која има задатак да сачува садашњост. Наиме, сјајни научник је успео да изуми времеплов и сада се та машина већ користи како би појединци стекли богатство и моћ. Циљ новоформиране јединице је да спречи зликовце у томе. Међутим, пре него што је ступио на дужност, Жана Клода и његову супругу Мију Сару напале су професионалне убице и успеле су да убију њу, али не и њега. Након десет година Жан Клод успешно ради као временски полицајац, али онда наилази на случај који му открива заверу коју спроводи сам политички врх, а која има везе и са нападом који је проживео и у коме је изгубио жену. Он је решен да разоткрије главног у тој завери, али то није једноставан задатак јер путовање кроз време омогућава да се многе ствари у садашњости промене у корист негативца.

Критички осврт: Макар три пута смо видели да Жан Клод може да уради шпагу, али, интересантно, ниједном није досадило јер је увек сцена у којој то изведе врло ефектна и донекле чак и смислена. Рецимо, када ју је направио над кухињским елементима, заиста је заслужио „титулу“ цара и он и режисер Питер Хајамс који је све то осмислио. Питер се свакако боље снашао у акцији него у фантастици, иако признајем да је тема веома захтевна с обзиром на парадоксалне ситуације које путовање кроз време може да направи. Наравно да има нелогичних сцена, попут завршне када се Жан Клод враћа у светлију садашњост и када му у наручје притрчава дете које узвикује „Тата, тата!“. Према следу радње он то дете никада није видео, али га дете очигледно препознаје. То мора да значи да је уз то дете све време био Жан Клод, али очигледно неки други он. И где је тај други он сада? Такође ми је сасвим нејасна логика и одлука Рона Силвера да се убије у експлозији, али је главни проблем што је радња превише закомпликована. И Жан Клод и Рон скакућу из времена у време и сукобљавају се у сваком од њих, што са једне стране обесмишљава неке наредне кораке, а са друге отежава нама гледаоцима да све то пропратимо.

Сама поставка је већ проблематична. Пошто се садашњост мења у односу на то колико се прошлост променила и сви ликови је прихватају такву каква је („раније“, неизмењене садашњости се сећа само онај ко је био у прошлости и изменио је), како онда временски полицајци уопште знају да се у прошлости било шта дешава? Такође, Скот Лоренс је објаснио да може да се путује само у прошлост јер се будућност није десила. У реду, али како су се онда они који су отишли у прошлост потом и вратили? За њих данашње време постаје будуће, зар не? И сам времеплов је проблематичан. Он је замишљен као летелица, безмало авион, који преноси путнике у прошлост и нестаје заједно са њима. Међутим, не појављује се у прошлости заједно са њима. Дакле, где је? И зашто је путовање у прошлост тако компликовано, а за повратак у садашњост довољно је притиснути дугме на малом апарату?

И као да све ово није довољно, филм је оптерећен општим местима, као оним да Жан Клод губи једног партнера Џејсона Шомбинга, да би добио другог кога не жели и који је, наравно и зар сте сумњали, жена – Глорија Рубен. Ипак, не могу баш да „уништим“ овај филм. Морам признати да има пристојну динамику и држи пажњу. Такође, види се труд режисера да направи једну озбиљнију причу у области политичког трилера. Све то није довољно, али не би било фер занемарити.

Едукативни моменат: Садашњост је на крају ипак опстала и постала лепша, захваљујући поштењу полицајца Жан Клода. Он није дозволио да га Рон поткупи или заплаши, као његове партнере. Поштење и храброст су особине које могу да спасу и садашњост и будућност.

Оцена наставника:

3(минус)

Bill_and_Teds_Excellent_Adventure (Small)IVБилова и Тедова одлична авантура (Bill & Ted’s Excellent Adventure 1989) је филм који говори о двојици не превише паметних момака Кијану Ривсу и Алексу Винтеру који имају само једну ноћ да спреме презентацију из историје из које немају добре оцене и сва је прилика да неће положити овај предмет. То не одговара људима из будућности којима су ова двојица веома важни, па шаљу свог агента Џорџа Карлина да времепловом дође до њих, али и да им „позајми“ тај исти времеплов како би путовали кроз историју и научили све што је потребно.

Критички осврт: Наслов овог филма нам је тачно рекао шта ћемо гледати, једино што бих ја избацио епитет „одличну“, пошто је ова авантура више врлодобра.

Телефонска говорница као времеплов већ је у то време увелико била заштитни знак серије „Доктор Ху“, а ни остала футуристичка чудеса не врцају од оригиналности. Но, овде је ионако значајна прошлост. Режисер Стивен Херек провео је двојицу протагониста кроз разна историјска раздобља тек толико да у сваком направи понеки скеч, акциону или романтичну сцену. За више није ни могао јер је идеја била да Кијану и Алекс науче целокупну историју на том свом путовању, што никако није реално, али није ни путовање кроз време, ако ћемо право. 🙂 Хумор при томе није урнебесан, али је на моменте допадљив, док је у више момената инфантилан. Заправо, цео филм је у доброј мери инфантилан. Но, заиста има шмек неодољивих осамдесетих и потпуно испразне и површне, али лепе поуке. Велики плус је што нису тупили са Абрахамом Линколном (глуми га Роберт В. Барон), што сам очекивао када су га (испред Сократа, Бетовена и Сигмунда Фројда, али верујем да не би било разлике ни да су били присутни Ганди, Ајнштајн и Тесла) представили као посебног госта. Знате већ какви су Амери и очекивао сам велике, надахнуте речи, али аутори филма остали су доследни маниру у коме је цео филм сниман и тако нису покварили утисак.

Сама прича је на крају заокружена (мада предвидљива у потпуности) и довољно маштовита. Кијану и у мањој мери Алекс су преглумљавали, али добро, опростиво је.

Едукативни моменат: Кијану и Алекс су научили историју кроз авантуру. Ми немамо времеплов да можемо да урадимо исто, али сазнавање нових ствари, на који год начин се дешавало, свакако је одлична авантура и води ка одличном успеху. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некаква)