Лако Је Критиковати 180

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Напред, Тинејџери Титани! Против Тинејџера Титана (Teen Titans Go! vs. Teen Titans 2019) је филм који прати пету сезону серије о тинејџ Титанима. На почетку се тинејџерски суперхероји сукобљавају са Духом Господином, који је успео да запоседне Рејвен. Како се нашао у њеном уму успео је да пробуди њену демонску природу, која се јако допала њеном тиму. Али, допала се и њеном оцу демону који ту кћеркину моћ жели за себе како би покорио све светове мултиуневрзума. Зато се удружио са собом из другог света и организовао је борбу Титана из та два света како би Рејвенина моћ испливала и како би могао да је украде. Но, није му успело, али је успео да киднапује обе Рејвен. Њихове две екипе су сада морале да удруже снаге како би спасиле своје пријатељице, али и мултиуниверзум од пропасти.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Толико је унесено добрих идеја и хумора да имам само речи хвале.

Едукативни моменат: Две екипе супермоћних тинејџера су морале да раде заједно упркос разликама. И успели су – и да превазиђу разлике, да раде заједно и да постигну циљ, односно спасу свет. Велике шансе да и ми постигнемо исто у неком тиму имамо ако поштујемо разлике међу нама.

Оцена наставника:

(сигурна)

Тинејџери Титани: Проблеми у Токију (Teen Titans: Trouble in Tokyo 2006) је финале серије о јунацима из наслова која се емитовала од 2003. до 2006. Младе Титане је у њиховом граду Џамп Ситију напао јапански нинџа (који може да се регенерише) Сајко-Тек. Они су успели да га заробе, а на испитивању је признао Робину да га је послао озлоглашени Брашоган. Након тога је нинџа нестао, па су се млади јунаци нашли на путу ка Токију како би дохакали Брашогану. Међутим, тамо су сазнали да он у ствари не постоји и да је урбана легенда. Но, Робин баш није убеђен у то.

Критички осврт: У централном делу филма радња се одвија засебно за сваки лик, па делује баш разуђено. Такође, логичких грешака има, па тако ликови и разумеју и не разумеју јапански (осим Старфајер која може да учи језике преко пољубаца и код ње је јасно). Но, све у свему прича није лоша, иако предвидљива, а посебно је занимљива анимација која је ту негде на ивици аниме и стандардног суперхеројског цртежа. На крају крајева, радња се и одвија у Јапану.

Едукативни моменат: Робин је прихватио да не мора само да буде суперхерој, већ да може и да се посвети себи и девојци коју воли. У реду је да будемо одговорни, чак и „вркохоличари“, али треба бити умерен у свему. Само једном се живи. 🙂

Оцена наставника:

(блага)

Титан П.З. (Titan A.E. 2000) је филм чија скраћеница у наслову значи „после Земље“ јер радња почиње у години 3028, када су ванземаљци уништили Земљу, а наставља се у 3043. Радња прати момка Кејла (глас је позајмио Мет Дејмон) који има моћ да окупи све људе расуте по свемиру и да им пружи нови дом.

Критички осврт: У анимацији се види комбинација стилова, ручног и ЦГИ, али не бих смео да потпишем да је баш успела. Некако одудара; као да сте сместили оне раније Дизнијеве ликове из бајки у врло реално компјутерски дочаран СФ свет. Прича је далеко од иновативне; људе су побила бића која су зла (и само зато што су зла), али одабрани (који је леп, а истовремено балансира на ивици криминала) спасиће човечанство и успут освојити срце девојке која је у покрету отпора. Познато? Ту су наравно и баш нереалне поставке да је људска технологија дошла дотле да смо способни да направимо целу планету из космичке прашине, а не можемо да се изборимо са ванземаљцима. Добро, после петнаест година смо се изборили, тако да је то океј ипак. 🙂 Но, филм има и својих добрих страна. Сама радња је сасвим у реду и довољно динамична, а и антагонисти су бића од енергије сачињена, као и њихова технологија, што је прилично ако не оригинално, а онда ретко. И преокрет је добар, како би дошло до прерасподеле снага. У сваком случају, филм има својих лоших и добрих страна и у просеку је – просечан. Некако верујем да би боље прошао и код критике и код публике да је играни, са Метом у главној улози, подразумева се.

Едукативни моменат: Кејл није веровао да су људи вредни спасавања све док их није упознао. И то је добра порука, да морамо некога да упознамо пре него што просуђујемо о тој особи.

Оцена наставника:

(исто блага)

Самоубилачки одред (The Suicide Squad 2021) је наставак истоименог филма из 2016. Зликовци из Ди-Сијевих стрипова су у затвору и да би добили блаже казне, Влада САД их је ангажовала за врло опасну мисију која се дешава на измишљеном острву Корто Малтезе. Испоставиће се да ће неки од њих постати прави суперхероји и спасиће хиљаде живота становника тог острва.

Критички осврт: Одличне су форе у филму и сјајан је, мада има сцена које су наивне, попут оне када Идрис Елба и Џон Сина у домородачком селу крећу да ослободе Џоела Кинамана. Ипак, и та сцена је таква да би се направила фора и исфорсирао ривалитет Идриса и Џона. Но, тамо где се режисер Џејмс Ган највише потрудио је да нас стално подсећа на то да протагонисти нису добри људи, те је то урадио и у тој и у многим другим сценама, а најефектнија је романса (врло кратка) коју је имала Марго Роби са Хуаном Дијегом Ботом. Такође ми се допало што није било извесно ко ће преживети, а ко не и иако се радња одвијала према обрасцу за суперхеројске блокбастере, изненађења је било. Такође и хумора, а динамика филма и специјални ефекти су допринели. Допала ми се надоградња Полка-Дот Мена (глуми га Дејвид Дастмалчијан) који се први пут појавио у играном филму и који испаде врло шаљив лик са врло озбиљним моћима. Такође ми се допала и прича са ванземаљском морском звездом, за коју је остало нејасно колико је она негативац, а колико несрећно биће. Заправо, све ми се свиђа у овом филму који је бољи него првенац.

Едукативни моменат: Таика Ваитити је рекао својој филмској кћерки Данијели Мелчиор да су пацови најпрезренији од свих бића, али да имају своју сврху. Њихова улога се показала при крају филма и испоставило се да је добра, што не чуди јер свака врста има своју значајну улогу у природи.

Оцена наставника:

(апсолутно)

Плима и осека (Tides 2021) је немачко-швајцарски СФ. У будућности богата елита је напустила Земљу јер наша планета више није пружала могућности за живот људи. Населили су се на планети Кеплер, удаљеној десет година путовања. Међутим, људи на Кеплеру су из генерације у генерацију изгубили фертилност и Земља је наново постала опција. Прича прати експедицију која је пристигла на родну планету како би се уверила да нуди шансе за живот и за – размножавање.

Критички осврт: Почетком нисам био фасциниран, али се испоставило да је у питању добар филм са разрађеном причом. Наиме, у почетку је све било превише класично и досадно; Нора Арнезедер се спустила на Земљу и видела је, јао замислите, децу! И заробила ју је комуна која је на врло ниском степену развоја и она је почела да саосећа и тако даље и тако даље. Међутим, онда се развила радња и заокупила ми пажњу и иако је било јасно да је Ијан Глен антагониста (а представио се као пријатељ), опет је било занимљиво. Иначе, приметио сам да су сви у филму били прљави, иако су се и туширали и купали у мору свако мало. Но, опет, атмосфера је добро дочарана и кроз ликове и кроз сценографију.

Едукативни моменат: Нора је желела да учини најбоље за своје људе са Кеплера, али то је значило да угрози домороце, па је одустала од тога. Не може се правити срећа на туђој несрећи.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Измењена стања (Altered States 1980) је филм рађен према истоименом роману Педија Чајефског. Протагониста је научник Вилијам Херт који је изгубио веру у Бога и зато се окренуо себи. Желео је да досегне сопствену суштину, али кроз науку. Наиме, он је веровао да атоми од којих смо сачињени памте целокупну историју живота, баш као и наши гени, само што су успавани. Његова мисија је била да их пробуди, а у ту сврху је комбиновао модерну технику и печурке које су Мексиканци користили у ритуалима. Печурке су изазвале халуцинације, али невоља је настала када су његови експерименти постали сувише стварни и – опасни.

Критички осврт: Волим Вилијама јер он има и став, харизму и одличан је глумац. Без обзира да ли је препреден или наиван, увек успе да ме убеди у карактер свог лика, па је тако било и овај пут и за то му је довољна једна сцена. И уверио ме је да је луцидан, а из сцене у сцену овог филма и радња постаје све луђа. На почетку је експеримент био врло нејасан, апстрактан и изгледало је да ни сам Вилијам није имао идеју где ће га одвести, а онда се од средине филма врло конкретизовао у неочекиваном правцу. И што се идеје тиче могу да мислим ово или оно, али признајем да је све то урађено уз одличну маску аустралопитекуса и врло реално дочарано. Другим речима могу да прихватим да би се наш предак тако понашао када би се обрео у граду. Надаље је експеримент више заличио на „Одисеју у свемиру“, што има смисла, али умањује оригиналност који филм свакако има. И, као и у „Одисеји“, овде су визуелни ефекти прилично добри. На крају се из читавог тог хорора и СФ-а измигољила једна љубавна прича и то је занимљиво решење за крај. Некако је режисер Кен Расел често скретао „курс“ радње, али ју је и заокружио и то је прилично вешто радио, тако да делови приче не одскачу један од другог. Можда радња није довољно разрађена, али и овако сиров материјал није лош, заиста.

Едукативни моменат: Вилијам је све време тражио одговоре у наци, а заправо их је имао пред собом све време, а то су његова филмска супруга Блер Браун и његова деца. Схватио је заправо да је одговор који је њему потребан – љубав.

Оцена наставника:

(па, у ствари, може)

Седам у рају (Seven in Heaven 2018) је филм о младићу Тревису Тоулу који је отишао на журку и пожелео да учествује у игри која је у наслову филма. Џејк Манли, момак који стално задиркује Тревиса, делио је карте сваком учеснику и двоје који би извукли одређене карте могли су да бирају или да се пољубе пред свима или да проведу седам минута у ормару. Карте су извукли Тревис и девојка Хејли Рем, те су тако завршили у ормару. Но, када су изашли, схватили су да више нису у свом свету.

Критички осврт: Изгледа да се особа која је нашминкала Тревиса мало занела и претерала са кармином. Немам ништа против мушке шминке, а још мање филмске, али ово је било баш уочљиво, а очигледно без идеје да тако буде. Но, то је заиста миноран проблем овог филма. Знчајно већи је што филм не ваља ништа. Дакле, двоје младих су најпре завршили у димензији сличној, али утолико различитој што је ниво агресије већи, а потом у можда некој другој димензији где се све претворило у крајње неразумљиву дубиозу. Тревис и Хејли су се борили против некаквих лоших намера и све то уопште нема поенту. Мислио сам да ће Тревисова филмска мајка Џасинда Барет унети мало светла објашњавајући мистериозну карту због које је Тревис завршио у ормару, али је она дала апсолутно антиклимактично објашњење. Ништа није објаснила и тако наставила серију безразложних дешавања у филму, а додатну забуну уноси школски саветник Гари Кол, који у свакој димензији нешто зна, али је проблем што то што он зна нисмо сазнали и ми. Видим да је режисер Крис Ајгеман потенцирао Тревисову несрећу због губитка филмског оца, али је и то остало некако недоречено и, што је једнако лоше, лишено емоција. У филму нисам видео нити идеју, нити поенту, тако да неке логичке грешке (попут оне да су двоје младих преживели у запаљеној кући у потпуном диму седам минута) заиста нису пажње вредне.

Едукативни моменат: Млади на журки су мислили да им полицајци не могу ништа јер су се затворили у кућу, а ови нису имали налог, нити шансе да га добију. Међутим, један од полицајаца се досетио и позвао родитеље деце. Никад немојмо потцењивати противника, тим пре ако не радимо исправну ствар.

Оцена наставника:

(ни плуса, ни разгледнице)

Облак (La Nuée 2020) је француски хорор. Филм прати судбину самохране мајке са двоје деце која се одлучила да гаји скакавце јер верује да је то посао будућности. Међутим, посао јој иде слабо и приноси скакаваца су испод очекиваних. Приликом једне незгоде она је открила да су ови инсекти врло заинтересовани за људску крв и месо, те да се након таквог оброка више размножавају. Посао почиње да јој се развија и она ту види шансу да својој деци пружи све неопходно, али цена постаје све већа.

Критички осврт: Тема ме је одмах заинтересовала јер главна протагонисткиња гаји скакавце. Знам да би то било логично негде у Индонезији, рецимо, али жена је Францускиња? Додуше, Французи једу пужеве, а некако верујем да је то гадније. 🙂 За сам филм могу да кажем да је гадан (и то не само онима који се грозе инсеката), али није страшан, иако је хорор. Ово је једна веома успела драма, мање због теме, а више због глумаца који су одлични, укључујући и децу. У прилог филму иде и то што се драстично разликује од других, пре свих америчких, који се баве истом темом – нападима инсеката. Заиста није по шаблону. Ипак, имам и замерке за филм, пре свега ту што није довољно разрађен. Аутори филма су користили ликове и њихове пропратне приче мудро, али су све те приче остале да висе у ваздуху након више него наглог краја. На самом крају филма сам се запитао – добро и шта сад? Разумем потребу да се једна оваква прича исприча, она је слојевита, говори о тешком животу људи на фармама, али пре свега о самохраним мајкама, о нетолеранцији према различитима у сваком смислу, насиљу које се дешава у породици и на интернету; много тема је ту начето, али је тако лоше решено да порука изостаје. Или су аутори имали идеју да нам изнесу проблеме о којима су размишљали, па да ми сами мозгамо о њима и успут се згрозимо и препаднемо због хорор сегмента. У сваком случају, добар је филм, али мислим да је на њему могло још да се поради.

Едукативни моменат: Скакавци не једу људе, већ биљке. И могу да поједу онолико хране на дан колико су тешки. И то је импресивно, без обзира што су много мањи од нас.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Воштана фигура (Waxwork 1988) је филм инспирисан немачким немим филмом из 1924. истог назива (само у множини). Дејвид Ворнер је отворио Музеј воштаних фигура у варошици и позвао младе мештанке Мишел Џонсон и Дебору Форман, као и њихове пријатеље, на ноћни парти. Оне и њихови пријатељи су прихватили позив, али ће се испоставити да је то велика грешка. Дејвидов музеј није обичан и млади ће имати посла са мрачним силама које обитавају у њему.

Критички осврт: Сценографија је сасвим добра, ако изузмемо то да су у музеју воштаних фигура постављени прави глумци, односно статисти, те је неминовно да се види како се мрдају. Али добро, и то може бити део шмека. Похвалио бих и костиме, а глумци су лепи или занимљиви, али не сви једнако умешни. Рецимо Дејна Ашбрук је заиста био лош.

Идеја ми се допада и ово би могао бити омнибус са врло фином везивном причом (што често није случај), али су приче спорадичне. Прва, са вукодлаком, сувише је и предвидљива и збрзана. Много ми се више допала прича у којој је Мајлс О’киф вампир и запањујуће је да се тип виђен за Тарзана и ратника у јефтиној епској фантастици добро снашао у улози злокобног и префињеног аристократе. Оно што квари приче су монолози које повремено имају ликови док лутају музејом јер је то заиста непотребно. Ни дијалози нису на висини, односно прилично су површни, баш као и односи између ликова. Разрешење ми се није допало, мада то не мора да значи да је лоше. Некако ми је у првом делу „Страве у Улици брестова“ то легло, а овде баш и није. И онда је уследила финална битка која ми а) није имала много смисла јер злодуси нису баш најбоље дефинисани – шта раде, какву претњу представљају и зашто су и жртве сада злодуси једнако као и они који су их жртвама начинили и б) неспретна је. У старињским филмовима, попут оних о Робину Худу, те су битке изгледале једнако величанствено и врцаво, а ова, која је савременија, значајно је лошија. Но, и да похвалим да у овом филму има и хумора и морам признати да, иако га има у малим дозама, прилично је добар.

Едукативни моменат: Млади су отишли у музеј и снашла их је страшна судбина. Но, ово је фантастика. У реалном животу, у музеју могу да вас снађу само занимљиве ствари и увек треба да посетите музеј када год сте у прилици – и то не само воштаних фигура.

Оцена наставника:

(на четири)

Воштана фигура II: Изгубљени у времену (Waxwork II: Lost in Time 1992) је наставак претходно описаног филма. Једини преживели у авантури у музеју Моника Шнаре и Зак Галиган сада су у новом проблему: Моника је оптужена да је убила свог очуха Џорџа Бака Флауера. Њена одбрана је да је то урадила рука воштане фигуре, али суд то није прихватио. Зато су Моника и Зак отишли у кућу покојног Патрика Макнија који је био упућен у причу и тамо открили збирку чаробних предмета. Један од њих је био и времеплов и њих двоје су га искористили како би пронашли доказ Моникине невиности. Проблем је био у томе што путовање кроз време уопште није тако једноставно, а још мање је безбедно.

Критички осврт: Нема сумње да је ово наставак првог дела и почиње тамо где први завршава, само што главна девица није више Дебора Форман, већ Моника, па је Зак (који је остао у улози) најпре морао да је назове њеним филмским именом (Сара) како бисмо ваљда били сигурни да је то тај лик. И та уводна сцена ме је подсетила како је Патрик неуверљиво погинуо. Иначе је Зак таксисти рекао да иду у Улицу ружа и тиме ми је потврдио да режисер Ентони Хикокс очигледан фан „Страве у Улици брестова“ и да је пар мотива из претходног филма ипак преписао из тог филма. Није ми јасно што онда није преузео и лик Фредија Кругера као једног од воштаних злодуха. Инспирацију коју је имао од „Ноћи живих мртваца“ није крио и то је једина прича у причи која је била црно-бела. У овом наставку смо сазнали да је и фан „Кери“ јер је Моника сва била исполивана крвљу након ефектне и потпуно небулозне борбе са откинутом шаком која ју је пратила још од првог дела. Након те сцене уследила је колико-толико логична сцена у суду, али је после ње наново филм враћен на колосек теме јер то се од њега и очекује. И ту је у ствари и проблем. У првом делу комплетно замешатељство са разним чудовиштима имало је смисао јер се све дешавало у музеју који је имао хорор поставке. Овде је премиса да су протагонисти путовали кроз време, а заправо су путовали кроз различите филмове са чудовиштима. Они су тражили доказ да чудовишта постоје, истина, али је без обзира на то ипак сасвим нелогично и потпуно бесмислено. Или је можда управо генијално, а то би већ било питање става гледаоца. Углавном, сви ти филмови у филму су спорадично успели, ако изузмемо онај у свемирском броду који је потпуни фијаско из много разлога. Један је да су направили рупу у свемирском броду кроз коју је усисан сав ваздух, али је чудовиште након тога наставило да јури за њима. Гравитације је и даље било, али су се сви, укључујући и чудовиште, кретали као на површини Месеца. Ваљда Ентони има мишљење да се тако крећеш у простору без ваздуха. Кретње ван свемирског брода не бих ни коментарисао. Прича са Брусом Кембелом већ је успешнија, макар зато што је смешна (а каква би са Брусом и била), али и даље је небулозна. Протагонисти су се највише задржали у мрачном средњем веку, али тек ту је настао проблем јер је Ентони обелоданио да се окренула и премиса приче, док су се мотиви ликова мењали из минуте у минут… На крају се све претворило у бесмислену дворску интригу беспотребно растегнуту и са баш, баш површним дијалозима. Да би још више закувао ствар, финалну битку између Зака и Александра Годунова Ентони је изместио у више временских раздобља, односно различитих хорор прича и то заиста више није личило ни на шта.

Закључио бих да је Ентони очигледно фан хорора и то је показао, што јасним алузијама, што преузетим моментима. Оно што није доказао је да је уме да направи сопствени добар хорор.

Едукативни моменат: Моника није желела да бежи, иако је било јасно да тамо куда су кренули нико не би могао да је нађе (у другом времену), већ је желела да се суочи са оним за шта је терете. Другим речима, хтела је да преузме одговорност за активности у којима је учествовала. И то је добар мотив у овом лошем филму.

Оцена наставника:

(само зато што је у пар наврата смешно, иначе кец)

Лако Је Критиковати 48

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

arachnophobia-990-mss-bluraycover-smallАрахнофобија (Arachnophobia 1990) је патолошки страх од паука и назив филма у којем главни протагониста Џеф Денијелс има такав страх. Он је лекар који је одлучио да Сан Франциско замени варошицом у којој је требало да буде градски лекар. Међутим, стари лекар Хенри Џоунс се предомислио у вези са тим да оде у пензију и своје пацијенте препусти млађем колеги. И то није једини проблем са којим се суочио Џеф. Град је задесио напад смртоносних паука, дакле управо онога чега се највише плашио.

Критички осврт: Филм обилује наивним моментима и претеривањима. Рецимо, истребљивач Џон Гудман сипа отров по пауцима који их буквално пржи, да би се, одмах потом, пео уз лестве на којима је те пауке спржио и то без рукавица. На првом месту је нелогично да се професионалац лати отрова без основне заштитне опреме. Јулијан Сендс је страствени научник и очигледно залуђеник, али опет је сувише наивно изгубио живот, а борба Џефа и краљице паука је толико била жучна да га је Џон полумртвог извукао из подрума где се цела драма и одвијала. У реду, паук је баш отрован и прилично крупан, али толикe ломове и рањавања могао бих да схватим да се борио са медведом. 🙂

Но, прича „пије воду“ и осим што је (очигледно) драматична, такође је и динамична и не могу да кажем да је лоша, баш као ни глума и продукција.

Што се биологије тиче, готово да је све омашено у филму, осим што је додато фантастичних момената, па тако јаја пулсирају и угибају се, а краљ паука пишти. Као фантастичан моменат је убачено и да су ови пауци социјални (попут пчела и мрава), што је, наводно, јединствено за ту групу животиња. У ствари ту ничег фантастичног и новог нема. Познато је најмање 25 врста које имају управо такав начин живота. Чланови ових врста заједно подижу мрежу, коју заједно и чисте, а уловљени плен деле.

Едукативни моменат: На крају филма, када се Џеф вратио у Сан Франциско, суочио се са новим невољама. Тај крај је уједно и поука да од проблема не можемо побећи; свуда их има. Зато је мудрије суочити се са њима тамо где се већ налазимо и решити их.

Оцена наставника:

4(па, може)

the-relic-smallРеликвија (The Relic 1997) је акциони хорор који се дешава у музеју историје природе у Чикагу. Луис Ван Берген је антрополог на пропутовању по јужној Африци, у жељи да истражи културу тамошњих племена. На повратку назад понео је артефакте које је пронашао, али и лишће једне (мистериозне) биљке. Брод којим је кренуо доплутао је до луке у Чикагу без иједног члана посаде, али су сандуци са Луисовим налазима стигли на праву адресу – поменути музеј. Лишће је привукло пажњу еволуционисте Пенелопе Ен Милер, која је схватила да то лишће има необична, али и врло опасна својства.

Критички осврт: Ово је једна сасвим класична прича, без већих грешака (осим у не увек логичном понашању ликова), али оптерећена општим местима и сулудим холивудским акционим сценама у којима Пенелопа преживљава застрашујућу експлозију која је разнела чудовиште и буквално одувала детектива Тома Сајзмора иза металних врата. Научни део одрађен је зачујуђујуће коректно, тако да чак цела прича има смисла, а и довољно је мистериозна, тако да и интрига и динамика држе пажњу. Да би се појачао хорор ефекат, велики део филма снимљен је у мраку, а квалитет филма није довољно добар да се све добро и види, па је то свакако минус.

Едукативни моменат: У овом филму сујеверје је тако представљено да пробуди сумњу да у свој тој празноверици ипак има нечега. Моје мишљење је да сујеверје није тако лоше ако ће нам помоћи око самопоуздања. Рецимо, ако имамо више вере да ћемо решити тест са својом „срећном“ оловком, свакако треба да је користимо, све док смо свесни да ће успех у решавању ипак зависити у највећој мери од тога колико смо за тај тест учили. 🙂

Оцена наставника:

4(вуче на три)

littleshopofhorrors-smallМала продавница ужаса (Little Shop of Horrors 1986) је филм урађен на основу бродвејског мјузикла истог назива, а који је, опет, урађен на основу истоименог филма из 1960. Винсент Гарденија је власник неуспешне цвећаре у сиромашном делу Њујорка, одлучан да затвори продавницу због дефицита муштерија. Његови радници Елен Грин и Рик Моранис успели су да га убеде да то ипак не учини, а дали су и идеју да се у излог постави необична биљка, коју је Рик гајио, како би привукла муштерије. Ова атракција се показала успешном, али оно што ће они тек сазнати је да се ради о биљци – људождерки!

Критички осврт: Нема шта, режисер Френк Оз окупио је екипу добрих комичара. И осим (само) комедије, има ту и критике тадашњег друштва (додуше, шармантно и духовито спаковане), што филму даје мало озбиљнију позадину једне лепршаве радње. Ликови су аутентични и добро разрађени и иако су екстремизовани, јасно су препознатљиве мане и слабости које свако од нас има.

Филм ми се допао од почетка. У ствари, то је мјузикл, али уопште није досадан, како већ мјузикли умеју да буду. Има одређену динамику и све време држи пажњу.

Едукативни моменат: Продавница је прорадила када је муштеријама понуђен атрактивнији садржај. И то није неки нарочито егзотичан феномен и среће се свуда, у свакој сфери људског деловања и живота, чак и у свакодневним разговорима. Не можете очекивати да се не потрудите да будете колико-толико занимљиви и да очекујете да ће вас људи радо слушати.

Оцена наставника:

5(свакако)

attackontitanparti-itunes-poster-smallНапад на Титане (進撃の巨人 2015) је јапански постапокалиптични филм. Титани су, заправо, џиновски хуманоиди који су се од некуд појавили и потаманили готово цело човечанство. Мали број преосталих људи направио је зидине (и зидине унутар зидина) како би се заштитио од страшних људождера. Цео један век нису осетили нападе и млади су већ почели да се питају да ти Титани нису, можда, само легенда која их држи под контролом градских власти. Међутим, веома брзо уверили су се да су Титани и те како стварни.

Критички осврт: Дешавања су готово све време динамична и хаотична, тако да ми је повремено било заиста проблем да похватам ко ту какву драму доживљава. Но, без обзира на то, филм је право освежење СФ жанра, због своје оригиналности и то у свим аспектима. Сцене су сулуде, Титани потпуно гротескни, а прича и пуна изненађења и изненађујуће добра.

Едукативни моменат: Један лик из овог филма је закључио да и рај може постати затвор ако си свестан бедема. Зато немојте да ваша машта зна за бедеме, да не кажем границе, а и сетите се да ово не важи само за људе (под условом да су зоолошки вртови заиста рај, као што често нису, а што се тога тиче да животиње не могу да буду свесне… па, можда и не могу, али свакако могу да осећају).

Оцена наставника:

5(сигурна)

attackontitanpart-ii-itunes-poster-smallНапад на Титане: Крај света (進撃の巨人 エンド オブ ザ ワールド 2015) је доказ да су Јапанци заиста ефикасни. Па ко још снима други филм, па таман био и наставак, исте године? Углавном, у овом делу преостало становништво, након напада Титана и пробоја спољњег бедема, суочило се са новим проблемом: глађу. Наиме, у спољњем кругу су пољопривредне површине на којима су сада Титани. План је да са мало експлозива са којим располажу дођу до пукотине спољњег зида и експлозијом је затрпају. Претходна иста таква мисија је пропала и сада све наде полажу у недовољно обучене добровољце.

Критички осврт: Овај наставак је значајно слабији од претходног. Истина, рационализовали су причу и колико-толико успешно повезали поједине сегменте, али су постигли контраефекат том рационализацијом и причу учинили још нереалнијом, а са друге стране сасвим обичном. Можда је боље да до краја нису објаснили одакле сви ти Титани. Идеја да појединци могу да се преобразе је у реду, али је то некако измакло контроли, као уосталом и читава радња. До краја су се саставили уз заиста премного драматизације, преглумљавања и подизања тензије и довели филм до срећног свршетка. Но, и тај завршетак, као и то да ће се десити борба главних Титана, сасвим су предвидљиви.

Такође су претерали са умним разговорима, као и са борбама које су безмало бесомучне, а без много разлога. Једном симпатичном дебељку дали су заиста превише кредита (то су урадили са истим ликом још у првом филму, али је било опростиво). Иако је (само) човек, он је жицама, које су му добрано секле руке, срушио комплетну високу бетонску зграду (била је начета, али опет). И та снага није јењавала ни када су га изрешетали мецима. Одећа Јапанаца, чак и у таквим сиромашним условима прилично је отпорна на ватру, експлозије и све остале недаће. Свака част на квалитету такве одеће, али такви детаљи значајно унижавају квалитет самог филма. И да додам да ми мотиви ликова уопште нису били јасни и нису се разјаснили до самог краја. О наивности поступака не вреди ни да причам.

Едукативни моменат: Иако значајно мањи, људи су успели да се изборе са Титанима. Величина је у природи значајна, али сетите се увек тога да микроскопски ситне бактерије могу да савладају и највећу животињу на свету. Дакле, много тога је још важно ако желите да победите у било чему, тако да немојте да вас заплаши величина проблема са којим се борите.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како год)

love-theatrical-poster-smallЉубав (Love 2011) је СФ који је продуцирала америчка алтернативна музичка група „Angels & Airwaves“. Ради се о астронауту који орбитира око Земље и који је изгубио контакт са њом. И тако шест дугих година.

Критички осврт: Продукција је заиста добра. И види се да је филм продуцирала музичка група јер поједини делови личе на музичке спотове. А и види се да је у питању алтернативна група јер је и филм исти такав. Додуше, крај је веома налик на „Одисеју у свемиру“, а и у том маниру је рађен и попут поменуте „Одисеје“, филм је суперспор. Наравно, у питању је значајније сведенија и приземнија верзија „Одисеје“, али не могу да кажем да је без вредности. Има јаке поруке, уметнички је и технички готово беспрекорна и сви делови приче су добро уклопљени, иако се наизглед насумице смењују људи и историјски догађаји.

Едукативни моменат: Астронаут је једини преостао након апокалипсе јер је био изолован. Ми нећемо бити тако екстремни да наводимо пример апокалипсе, али истина је да се у друштву много лоших ствари догађа и ако желимо да нас све то не погађа можемо да изаберемо да се изолујемо. Међутим, у том случају плаћамо цену самоће и неинформисаности, тако да ни то није идеално решење.

Оцена наставника:

4(плус)

final-destination-smallПоследња дестинација (Final Destination 2000) је натприродни тинејџ хорор. Када је кретао на екскурзију у Француску авионом, млађани Девон Сава сањао је да ће исти авион експлодирати и да ће сви путници (укључујући и њега) погинути. Он се успаничио покушавајући свима осталима да докаже да ће се то заиста десити и у метежу који је настао, њега, али и његових петоро другара и наставницу Кристен Клок, избацили су из авиона. Авион је полетео без њих и већ при полетању – експлодирао. Схватили су да су преживели захваљујући Девоновој видовитости, али тиме њихова драма није била завршена.

Критички осврт: Идеја за филм уопште није лоша, али није ни оригинална. Прилично сам убеђен да сам гледао једну епизоду (прастаре) „Зоне сумрака“ са истом идејом, мада другачије реализованом. У филму има претеривања, а да би се постигла драматизација. И она је заиста успела, нема шта. Филм је прилично напет, динамичан и занимљив и са интересантним превратима. Глумом нисам фасциниран, али, ваљда, не можете имати све. 🙂

Едукативни моменат: У једном тренутку детектив Роџер Генвоер Смит изјавио је како се јежи од Девона Саве. На то му је колега Данијел Роубак узвратио како се он јежи од њега. Поента је да ипак размислимо пре него што судимо о другима јер ни сами нисмо идеални и питање је на који начин нас виде други људи.

Оцена наставника:

4(минус)

final_destination_poster_ii-smallПоследња дестинација 2 (Final Destination 2 2003) је наставак претходног филма. Захваљујући пророчанским визијама, А. Џ. Кук је на аутопуту спасила себе, али и људе у колони аутомобила, чији је застој узроковала, од застрашујуће саобраћајне несреће. Међутим, сви спашени почели су да гину један за другим у необичним несрећама које су уследиле. А. Џ. је дознала да се тако нешто не дешава први пут и да су сличну судбину имали преживели који су избегли авионску несрећу. Зато је отишла код једине преостале из те прве несреће Али Лартер како би затражила помоћ. Испоставило се да се и Али крије како је Смрт не би пронашла.

Критички осврт: Иако је овај филм, у ствари, поновљен први, не могу да кажем да је скроз лош. И даље је динамичан и напет, са прилично оригиналним превратима. Никад нисте сигурни шта ће конкретно да убије неког лика из филма. Све је то праћено специјалним ефектима који су више него солидни. И веза између првог и овог дела прилично је интелигентно осмишљена. Оно што је још слично са претходним филмом је не баш сјајна глума.

Едукативни моменат: Сигурно Смрт не јури никога од нас, али истина јесте да много тога у свакодневном животу може бити опасно. То не значи да треба да се затворимо у изоловану собу, попут Али (у том случају губи се и поента – какав је то живот који толико желимо да сачувамо), али мало опреза никад није на одмет.

Оцена наставника:

4(уз повећи минус)

stealth_wallpaper-smallСтелт (Stealth 2005) је амерички ратни филм у чијем су фокусу одабрани пилоти супермодерних авиона. Њихова нова мисија је да испробају беспилотну летелицу као четвртог члана ескадриле. Посебно код ове летелице је да је покреће вештачка интелигенција, способна да еволуира и чак буде својеглава. И то читаву мисију доводи у опасност, али и пилоте.

Критички осврт: Заиста не волим америчке „напржене“ приче, а ова је баш таква једна, са све суперсоничним оружјем, „Топ ган“ пилотима и успореним ходом где је то већ прикладно. Прича је потпуно предвидљива и дефинитивно је досадна, осим ако не волите да гледате лепо дизајниране војне авионе како све време лете заиста брзо и праве лупинге у ваздуху. Све је у филму урађено ради акције, па је радња у потпуном хаосу, а једна од завршних сцена када се Џесика Бил „натпуцава“ са граничарима у Северној Кореји толико даје неоправдану предност њој да је то већ срамотно.

Заправо, сам филм је срамотан са све измишљеним ратовима које Американци воде у спрези са актуелном светском политичком ситуацијом. Све то прати „дубокоумна“, а у ствари огавна филозофија о ратовању (исказана кроз исто тако „дубокоумне“ дијалоге) и за њу, нажалост, не могу да пронађем пристојну реч како бих је описао. Једноставно ћу закључити да би било боље да су је изоставили. Глума главних протагониста далеко је од уверљиве и сва је позерска, а варнице које би требало да избијају из односа Џесике и Џоша Лукаса можда постоје, али само као лепа жеља сценаристе В. Д. Рихтера. 🙂

Има покушаја да се ископира неки наставак „Бетмена“, као и секвенце из „Одисеје“, али све је то јако бледо.

Едукативни моменат: Јако ми је било тешко да у овом филму пронађем било шта едукативно, али једна ствар ми јесте пала на памет. Када би се савршена и прескупа технологија која се користи за ратовање, убијање и уништавање преусмерила на добре ствари, цео свет би био много боље место него што је сада. Заговорници ратовања ће рећи да то раде и војске прогресивних земаља како би отклониле претње, али ја у то, некако, не верујем.

Оцена наставника:

1(плус(ић))

faepoypi-smallНеваљали Џонсон (Bad Johnson 2014) је комедија о заводнику Каму Жигандеу који није способан да одржи ниједну романтичну везу. За то криви свој пенис и чак је пожелео да га остави на миру. И то му се и десило. Једно јутро пробудио се без свог полног органа, а убрзо је сазнао да се овај претворио у особу (Ника Туна). То је био велики ударац за Кама, али невоље су тек наишле када је схватио да је његов отелотворени орган бескрупулозни неваљалац.

Критички осврт: Идеја је одистински оригинална и крајње врцава, али је реализација више него сиромашна. Тако да је крајњи резултат једна романтична комедија испод просека, са не баш уверљивом глумом. Да зло буде веће, глумачки задатак је веома лаган јер су ликови сасвим прозаични и површно одрађени, без дубље приче и анализе. Крајња битка између Кама и његовог неваљалог Џонсона је и нелогична и претерана, тако да предвидљиву и развучену причу финале баш није доправило. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је Кам радио је класично пребацивање одговорности. Кривио је свој либидо за погрешне одлуке које је сам доносио и лош карактер који је показао. Једини начин да решимо своје проблеме и успоставимо квалитетне односе са другим људима је да прихватамо одговорност.

Оцена наставника:

2(због идеје, иначе један)

У биологији постоји једно царство

_mphvQuxTryl0jb00 (Small)Систематика живог света у биологији је једна проблематична ствар. А проблем у свеколиком живом свету прави богат биодиверзитет. Иако ми знамо да сва жива бића, без обзира на њихову готово бескрајну различитост, имају једног заједничког претка, веома их је тешко данас довести у везу и „спаковати“ у фиоке или фолдере или царства, како их већ биолози стручно називају. Неке „фиоке“ већ постоје и у њима гомиле наслагане документације о многим врстама, али на „радном столу“, баш као на класичној слици канцеларије у којој се мало ради, а мало пије кафа, налази се гомила нерешених, заосталих „предмета“. Различити научници решавају их на различите начине и за то је потребно време, које ми у школама, пак, немамо, те смо морали да се довијамо како смо умели. И прогласили смо да постоји пет царстава, што није тачно, те сврстали оно што смо знали у свако од њих, са тим да ни нама самима та подела до краја није јасна.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Но, ова подела није за овај блог. За Биолошки јесте и тамо сам се бавио и бавићу се тиме када год се укаже прилика. Овде сам хтео да направим поређење. Склони поделама, а ваљда по инерцији, биолози у Србији подељени су такође у царства. И опет их има пет. Оваква подела постоји и у другим струкама, али није толико јасна и стриктна као код нас. Заправо, код нас је апсолутна и ултимативна, ни налик оној која важи за живи свет.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Прво царство чини Биолошки факултет. Већ при самом помену на ову институцију, представницима неких других царстава (ако не и свих) накострешиће се свака длака на телу, али ни представници самог овог царства немају високо мишљење о представницима других, а можда немају мишљење уопште. Некако се понашају као сами себи довољни и нико их не занима осим њих самих; чак ни сопствени студенти (уосталом, сетите се како сте се провели на факултету). Систем који су успоставили се одржава, а студенти се уписују. Биологија, иако у новије време оспоравана, лепа је наука и заинтересованих ће бити. Додуше, можда су наставници у основним и средњим школама заслужни што је на упису увек већи број од уписаних, али то и тако нико не доводи у питање, јер је факултет од наставника отуђен. Чак и онај део који се бави методиком, што се у најновијим дешавањима и показало. То је што се тиче Београда. Што се тиче других градова, поједини методику или немају или се она уопште и нигде не помиње, а једини који по том питању парира Београду, свакако је департман у Новом Саду.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Друго, највеће царство, чине основношколски наставници. Тек у новије време, посредством друштвених мрежа и због недаћа које су задесиле представнике овог царства, некако су почели ближе да сарађују. Стање које сам затекао пре неколико година био је неоправдано елитизиран Стручни актив наставника у Београду, који се окупљао ради форме и без икаквих овлашћења и који је више користио представницима других царстава да се позову у кључним тренуцима на наводне одлуке (којих није било), а како би се оправдао неки поступак или делегирање испод жита. Наставници у другим градовима махом нису ни имали Активе и са нескривеном нетрпељивошћу посматрали су псеудорад тог „тела“ чије „одлуке“ нису одобравали. Од тада до сада прилично смо еволуирали, можда се и малко осилили, што је, ваљда, и природно, с обзиром на свевременско гажење, али и даље смо прилично пасивни и одржавамо се захваљујући појединцима. Но, добро, ово је Србија, тако се у нас ради – сви системи и тако опстају искључиво захваљујући прегалаштву јединки. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

_n (Small)Треће царство су средњошколски наставници (који из мени недокучивих разлога више воле да их називамо професорима, што у овом тексту неће бити случај 🙂 ). Иако је ово царство веома блиско претходном, везе нису успостављене. Средњошколци изгледају још пасивнији него основци, иако се боре са много више проблема него ми. Све време су под притиском због уписа првака који је сваке године неизвестан, као што је неизвестан и њихов статус у средњим стручним школама. Рецимо, дозволили су (или ће пре бити да су морали да дозволе), што смо ми остали тек делимично пропратили, да се фонд биологије у средњим медицинским школама смањи (што је нонсенс), а неку сличну судбину доживеле су и гимназијске колеге пре неку годину.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Четврто царство, за нас наставнике мистериозно, представљају научни институти, од којих је најистакнутији онај који носи име Синише Станковића. Представници овог царства се тек спорадично баве наставом, када неки наставник залута са одабраним бројем деце на институт, или када запослени са института залутају на неки фестивал који се бави науком, попут Ноћи музеја. Њихова главна делатност је наука, којом ипак не могу да се баве несметано. Они конкуришу за пројекте, декларативно равноправно са Биолошким факултетом, али у збиљи од тих пројеката њима зависе плате, док факултетском кадру зависе – хонорари. Представници царства научних института су тек од скоро стекли право да буду ментори, што је била ексклузива представника факултета, иако су се докторати од вајкада радили на институту, који је, логично, обезбеђивао простор, средства и логистику. Сада то, дакле, могу, али много тога другог не могу. У ствари, много више не могу него што могу и питање је зашто пристају на то. Одговор је, као и за све у животу, зато што имају или зато што немају. Или имају неку своју рачуницу или немају избора.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Пето царство, најмање, али прилично моћно, јесу биолози по разним Владиним институцијама. Неке од њих, попут Завода за заштиту природе, окренуте су биологији (али не нужно и другим поменутим царствима), а друге, попут ЗВКОВ-а и самог Министарства, окренуте су настави у целини и биолози који у њима раде, по природи ствари, „преквалификовани“ су у универзалне саветнике. Уосталом, када имамо неки проблем, као ономад са такмичењима, Активи се не обраћају нити једном од биолога тамо, већ, рецимо, начелнику Школске управе који је по вокацији – географ. Да ли би могао да се искористи потенцијал тих људи за унапређење наставе биологије и уопште статус науке? Да, али не мора да значи. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Rhododendron sp pollen grains (Small)И као што вируси не припадају ниједном царству, тако имамо и неке ентитете који нису припадајући, али јесу значајни. Рецимо, Природњачки музеј у Београду или Истраживачка станица у Петници. Петничари, попут вируса, с времена на време успеју да заразе представнике мање-више свих царстава добрим вајбом, али ипак је у питању епидемија малог домета, те иако добар вајб може да потраје, на велике популације нема већег ефекта. Нама је, ипак, потребно више од тога, али пре него што напишем и шта, требало би причу о царствима да резимирам.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

У природи тек наизглед влада хаос – овај организам једе онај, а при томе пази да га трећи не поједе, али и да не заради неког паразита, те прави симбиозу са неким петим организмом… У свем том метежу док свако једе сваког и где наизглед нема правила, те је много мањи заправо јачи од много већег, а спорији адаптивно успешнији од бржег, цео систем функционише и супстанца кружи, а енергија протиче. У царствима биолога ништа не кружи, јер је све препуно слепих улица, свуда су закрчења и застоји и свако вози са себе, а друге гази по потреби. Нема ни протока енергије, макар не оне позитивне. Царства се одржавају (ван сваког закона природе), али прогреса, макар оног правог, нема. И сви су незадовољни, а адаптивна вредност ниска. Можда ће се неком учинити да су ипак задовољни представници Биолошког факултета, али и ако јесу, питање је докле ће бити. Губитак радних места по средњим школама, а ко зна, можда и основним, смањиће потребе друштва за кадром. А тиме и за студентима. Слична опасност вреба и са института. Неповољан положај научника условиће смањење фитнеса те популације, а тиме и део студирања оног кадра намерног да се науком бави. Просто ће престати да буде важно колико интересовање влада за упис, јер љубав према науци је идеал коме тежимо, а радна места су реалност коју имамо.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

_nojИако, као што написах, царства ферцерају свако за себе и без интересовања за друге, питање је какав је квалитет тог функционисања и докле ће уопште функционисати. Кад – тад доћи ћемо до тога да једни без других на овај или онај начин не можемо. Једини начин да направимо стабилан екосистем који ће бити конкурентан другима (и то добро конкурентан) је удруживање. И знам да сте се плашили овог дела, али морали смо до тога доћи. 🙂 Једино могуће удруживање је Српско биолошко друштво. Да, знам, наставници имају да кажу много тога о овом Друштву, чак више него што ја написах до сада и листом ништа лепо, али колико год да је то друштво било фантомско у прошлости, а грешно у садашњости, добра воља људи који га чине постоји. Чак има и представника првог (које сам навео) царства ангажованих у Друштву (односно на пословима којима се Друштво бави), а које знам и лично и за које тврдим да су квалитети и као биолози и као људи. Сви биолози знају да у свакој популацији влада индивидуална варијабилност, односно другим речима, нису сви исти и хвала Богу на томе, па макар се радило о мањини (као што је вероватно случај, али еволуција каже да се популације и по том питању могу мењати).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Никог не наговарам ни на шта. Српско биолошко друштво постоји (сада са сасвим новом екипом) и постојаће и без нас. Моје мишљење је да тиме губе и царства наставника и само Друштво, али и струка, а ми уласком у Друштво не губимо ништа. А можда можемо да добијемо све оно што као самостално царство нисмо могли. Размислите о томе.