Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

thirst (Small)Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то изгледа више него живописно. Заправо, изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне жиле. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

impaler (Small)Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

1(мора)

ThePyramid_1400x2100Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ, али то није замерка. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. Међутим, могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. Невоља је што је на тај начин испало нејасно шта је у ствари намена читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се све то могло објаснити, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

2(на три, а може и три на два)

donnie (Small)Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене многи већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

batteries (Small)*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

4(не баш ванземаљска, више као тањирић)

guliver (Small)Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

3(ту негде, ако не и мање)

wizards (Small)Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

5(свакако)

hevim (Small)Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, такође, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је кугла учествовала.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

5(сигурна)

apocalips (Small)Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

5(сигурна)

konstantin (Small)Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

5(добра)

Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ogromannaslov (Small)30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

1(само таква)

wishmaster (Small) (Small)Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

5(са ве-е-еликим минусом)

Dunwich-Horror-Pic (Small)Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

2(плус)

dodsno (Small)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

zombilendouble (Small)Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

5(солидна)

doctorsleep (Small)Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

4(рецимо)

theroomСоба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

4(јака)

starw (Small)Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

5(благодарна)

Cover (Small)Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

4(нисам могао да преломим на пет)

maleficent_mistress_of_evil_ver (Small)Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

5(бајковита)

Лако Је Критиковати 127

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

mortal (Small)II na IIIСмртоносна битка (Mortal Kombat 1995) је филм рађен према видео-игри истог назива и први је у франшизи филмова која је уследила. Зли цар подземног света жели да пороби и овоземаљски, али не може док његови ратници не победе у десет узастопних борби одабране шампионе из нашег света. Силе зла успеле су да извојевају победу девет пута и одабрани за ову битку су последња нада – посебно два борца Линден Ешби и Робин Шу, као и полицајка Бриџет Вилсон.

Критички осврт: Овај филм ме је подсетио на то зашто не волим акционе филмове. Акционе филмове не волим и због тога што су њихов обавезни део општа места, предвидљивост и нелогичне ситуације (знате оно када пуцају једни на друге из близине и не погађају се или макар не главне протагонисте). Са друге стране морам да признам да је ово остварење свакако врло маштовито, са шмеком кинеске митологије и врло бајковитим ликовима и дешавањима. Филм је прављен без радње, али тако да га воле љубитељи борилачких вештина. Зато је све подређено томе. Туче изгледају реално и добро, са све поштовања вредним акробацијама и гимнастичким триковима, те чак мислим да је фантастични моменат у овом случају тај део уназадио. Рецимо, све је било добро док се Линден борио са Крисом Касамасом („Шкорпионом“), док овај није скинуо своје лице и разоткрио да има лобању наместо главе, те да бљује ватру. Цео тај део, са све Линденовом победом, потпуно је без везе. Готово иста ситуација је и са борбом између Робина и Франсоа Птија. Мислим да се режисер Пол В. С. Андерсон није снашао са уграђивањем фантастичног дела у борбу, али не могу да му замерим јер му је ово један од првих филмова (касније је фантастичном жанру дао не мали допринос). Није се снашао ни са правилима битке тако да је то пред крај било немогуће разлучити. Но, то иде на душу сценаристи Кевину Дронију.

Специјални ефекти који све то прате нису грандиозни, мада их има и то доста и много оних бљештећих, ваљда како би све било помпезније. Филм је иначе помпезан практично од уводне шпице.

Филм напросто одише наивношћу, мада морам признати да се Пол потрудио да протагонисте учини колико-толико реалним, истичући мане једнако као и врлине. Оно око чега се није баш потрудио је да те ликове и њихове међусобне односе мало више разради, а и дијалози су могли да буду бољи. И прича је могла да не изгледа баш толико површно. У ствари, филм више изгледа као да је рађен осамдесетих.

Едукативни моменат: Кристофер Ламбер је рекао Линдену, Робину и Бриџет да могу победити сваког противника, ма како невероватне моћи имао, ако најпре победе сопствени страх. Ово исто би се могло применити и на свакодневни живот где борбе са натприродним бићима нису баш свакодневница. Ми можемо да победимо велике проблеме, чак и оне који нам изгледају несавладиво, ако победимо страх од неуспеха или немоћи.

Оцена наставника:

2(на три, али ипак више два него три)

zoombies (Small)Зоомбији (Zoombies 2016) је хорор који се дешава у зоолошком врту власнице Ким Нилсен. Међу животињама је завладао необичан вирус који их је претворио у зомбије агресивне према људима. Сви запослени, као и стажисти у врту, остали су заробљени и препуштени на милост и немилост помахниталим животињама.

Критички осврт: Радње готово да нема јер се све време вијају по зоолошком врту и иако је камера све то врло пристојно снимила, продукција је очигледно слаба. Већ ми се прва сцена није допала. Могу да прихватим да специјални ефекти нису сјајни, али је све остало далеко од прихватљивог. Таква је и глума.

Проблем је у томе што су страшне сцене толико исфорсиране, често наивно постављене и са толико неуверљивим реакцијама ликова да изгледају више неприродно него жирафе месождери. И дођосмо до идеје; она је у ствари јако добра и звучи баш занимљиво; да код животиња које су угрожене проради ген за самоодржањем које би било усмерено ка отклањању највеће претње – људи. Нажалост, реализована је крајње неартикулисано, трапаво и научно некоректно, те је за режисера Глена Милера можда било боље решење да направи нефантастичан филм у коме би протагонисти остали заробљени са обичним зверима које би се, стицајем околности, ослободиле из својих кавеза. Добио би сличан учинак, а можда и бољи јер би све изгледало кудикамо реалније. Но, онда не би добио жирафе које кидају руке људима, што јесте донекле оригинално. Ипак, најзначајнији предатор је свакако – лав и чак и код зоомбија тешко је избећи да најстрашнији буду они који тај статус имају и у природним условима. Но, све је залуд јер су напади животиња (посебно поменутих лавова) потпуно нелогични, а чак је и саобраћајни удес урађен малтене као у цртаном филму. Глен је заиста лоше режирао и направио пропусте у готово свакој сцени. И као биолог морам да додам да ми се уопште не допада атмосфера у филму где Оне Батлер и Ендру Ашлер са усхићењем убијају птице.

Едукативни моменат: Ким је имала идеју да помогне очувању угрожених врста тако што ће их гајити у свом врту. Такав вид заштите животиња се назива ex sity, што значи ван природног станишта. Е, кад смо то научили, да научимо и да када се врати нека врста у дивљину (након што смо је ex sity методом размножили), онда се то назива реинтродукција. Мора и биологија да се зна. 🙂

Оцена наставника:

1(може на два)

little (Small)Мали монструми (Little Monsters 2019) је филм о несређеном момку Александеру Ингленду који је остао без веренице и завршио у кући своје сестре као подстанар и бебиситер свом сестрићу. Већ на први поглед допала му се учитељица његовог сестрића Лупита Нјонго и он се понудио да јој буде помоћ на излету који је она организовала за своје мале ђаке. Испоставило се да ће излет бити изузетно драматичан јер се из оближње војне базе тајни експеримент отео контроли и започела је инвазија зомбија. Александер и Лупита сада имају тежак задатак да сачувају и себе и сву децу од страшне смрти.

Критички осврт: Ово је сјајан филм за разбибригу, са добрим, свежим хумором и истом таквом причом.

Едукативни моменат: Лупита је пример учитељице за дивљење и то из много разлога. За све моје колеге је препорука да наместо сморног семинара одгледају овај филм. То ће бити право стручно усавршавање.

Оцена наставника:

5(може, наравно)

grass (Small)У високој трави (In the Tall Grass 2019) је филм рађен према истоименој причи Стивена Кинга и Џоа Хила. Брат и сестра Ејвери Витед и Лајсла де Оливејра су на путу ка Сан Дијегу, али су успут морали да зауставе аутомобил јер је трудној Лајсли позлило. Тада су зачули позив у помоћ дечака који је тврдио да се изгубио у оближњој високој трави. Одлучили су да уђу у то поље како би га спасили, али су убрзо схватили да и сами више не могу да се врате назад.

Критички осврт: Филм се „заглавио“ негде на потезу између визуелно перфектног режисера и не претерано спретног сценаристе, за које се испоставило да су иста особа – Винченцо Натали. Идеја за причу је интересантна, а реализована је, па, када бих давао сумативну оцену, рекао бих пре довољно него добро. На страну то што мотив полуделог и манијакалног (у овом случају Патрик Вилсон) члана екипе у невољи није новина (одмах ми је пао на памет први део, па и други део „Коцке“, али примера има и још и познатијих), некако је том аспекту филма дато много више простора него оном интригантнијем – самом лавиринту од траве. И мислим да је ту Винченцо најпре омануо, али су некако уз то ишли и нејасни мотиви ликова, као и њихова не баш уверљива осећања. Рецимо, Лајсла среће Патрика који је истовремено и претња и нада за спас и некако је пребрзо стекла поверење у њега, односно лако се прешалтовала са оправдане сумњичавости на захвалну пратиљу.

Даље, дијалози, који би требало да у једном клаустрофобичном филму и где су ликови упућени једни на друге буду адут, слабија су страна овог филма. Сами ликови су у доброј мери стереотипи, али су глумци урадили добар посао. Сигурно нису прва глумачка постава Холивуда, али су свеједно добри, онолико колико су то у овом случају могли да буду. И, напокон, чини ми се као да Винченцо није могао да „хендлује“ једноличан амбијент који пружа висока трава, па је уносио и напуштену цркву, руинирану куглану и, наравно, чистину са мистичним каменом. Уносио је он штошта, мање или више успешно, па и неке елементе који нису неопходни, попут оних зомбија или немирних душа у корену камена. Ту се негде поткрала и логичка грешка, па ако камен има моћ да зароби сваког ко га дотакне, зашто то није учинио и са дечаком? Но, то је мањи проблем са којим се филм бори. Ипак, поред свих проблема, филму морам да признам добру динамику коју је мајсторство било постићи с обзиром на мањак простора и ликова.

Едукативни моменат: Патрик је узвикивао мантру: „Mind that’s light sells right.“ У буквалном преводу, то би значило да просветљен ум добро продаје, али ја бих ову мудру проширио и на друге области живота осим трговине. Рекао бих да просветљен ум све добро ради.

Оцена наставника:

4(са просветљеним минусом)

insidous (Small)Подмукло: Последњи кључ (Insidious: The Last Key 2018) је наставак трећег дела франшизе „Подмукло“ и преднаставак првог и другог. Лиј Шен је медијум која, са своја два сарадника, помаже људима да се реше непријатних духова који су се запатили по кућама. Међутим, позиву који је добила од Кирка Асеведа није се радо одазвала. Наиме, Кирк живи у њеној бившој кући у којој је провела нимало срећно детињство. Сада мора да се суочи, осим са правим духовима, и са духовима прошлости.

Критички осврт: Режисер Адам Робител добро се поигравао са сенкама, мада јесте претерао или макар довео до границе претеривања оне сцене када вас изненадни звук тргне. Заправо, морам да му признам неколико ствари. Он је са малим буџетом остварио много и јако се добро сналази у спајању и комбиновању најмање два жанра, пре свега хорора (и то натприродног) и трилера, једнако застрашујућег, али је успео да унесе шарма колико год је то у овим жанровима било могуће. Такође, унео је свежину у жанр, иако филм не одише свежином, чак напротив. Рецимо, допало ми се што одрасла девојчица није постала атрактивна девојка, већ стара жена Лиј, што је другачије у односу на очекивано. Да, Адам свакако уме да приреди неочекивано и то се види у преврату негде на средини филма.

Оно што бих му замерио је поједностављење. Он је манијакалне навике Џоша Стјуарта, а касније и Кирка, приписао демонским силама и тако елегантно решио филм да сви они заправо буду жртве. У неку руку они вероватно и јесу жртве, али не на начин како је Адам приказао. Могу да разумем да је неко постао лош услед стицаја околности, али запоседнутност демоном некако више приличи метафори психичког растројства или генетичкој предиспозицији – које сигурно имају удела, али свеједно су једнострано и како рекох поједностављено гледање. Наравно, стоји и аргумент да Адам можда није хтео да уђе у филозофију насиља, већ да направи напросто забаван натприродни филм, али би онда читаво замешатељство на крају филма (у ходнику где су душе умрлих) било залудно. Све у свему, површно је урађен филм у коме све врца од метафора и симболике, а то се види и по томе како је слабашно урађен осећај кривице двојице насилника. Све остало бих свакако похвалио, као што већ јесам у првом пасусу, те додао да прича нема јачих грешака и да је глума била солидна до добре.

Едукативни моменат: Демон са кључевима је закључавањем уништавао своје жртве и симболика је овде веома јасна. Ми држимо кључ наших осећања, мисли и жеља и ми смо ти који треба да откључамо понуђене опције, а не да то други чине наместо нас јер ћемо се увек осећати као да имамо оков око врата.

Оцена наставника:

4(оцена је буквално између три и четири, али нека)

it_chapter_two (Small)Оно – друго поглавље (It Chapter Two 2019) је наставак филма из 2017, рађен према роману Стивена Кинга из 1986. У градићу Дерију у Мејну зли кловн се наново вратио и започео серију убистава. Дружина, која му се супротставила пре 27 година и која је раштркана по разним деловима Америке, поново се окупила на позив јединог који је остао у Дерију – Исаије Мустафе. Исаија има план како да дохака чудовишту, али битка која им предстоји неће бити нимало лака.

Критички осврт: Интересантно за хорор жанр, али овај филм је прилично спор. Вероватно су разлог масовни флешбекови и колико год да се сваком од њих неко оправдање може и наћи, поставља се питање да ли су заиста били неопходни сви они (исту недоумицу имам и за улогу Тича Гранта).

Предвидљивих сцена има, па је тако врло било јасно да је бака Џоун Грегсон, која је дочекала Џесику Чајстен у стану њеног оца, заправо чудовиште. Додуше, сцена је врло језива. Језивих сцена има и праћене су сјајним специјалним ефектима, али оно где ми режисер Андрес Мускијети није био баш сасвим јасан је у чему је желео да поентира. С једне стране фокус је усмерио на личне страхове и трауме из младости сада већ одраслих људи чији су животи добрим делом свим тим дешавањима из детињства и одређени, а са друге стране на мистичну звер којој могу да дохакају само ритуалом северноамеричких нативних Индијанаца. Некако се та два хорора размимоилазе, иако је Андрес уложио завидан труд да их сједини, као што му је то пошло за руком у првом делу. Међутим, у првом делу је то било и једноставније јер су протагонисти били деца и лако је дечје истинске страхове повезати са гротескним ликом кловна и чудовишта које представља јер они и припадају свету дечјих снова, таман били и кошмари. Када поменух кошмаре, као и у првом делу и у овом сам имао утисак да се ради о једном од наставака „Страве у улици Брестова“. А ту је и преписана сцена из „Створа“ из 1982, када глава постаје пауколико чудовиште уз потпуно истоветну реплику коју је тада изговорио Дејвид Кленон, а сада Бил Хејдер. Андрес очигледно воли да даје омаже.

Има и неуспелих сцена, као када Џејмса Рансона напада некакав зомби. У ствари, та сцена је сјајно почела, али је завршетак фијаско. И завршетак филма је фијаско. Разумем ја да је Андрес желео да поентира да страх има онолику моћ колику јој сами дајемо, али је то урадио на врло трапав начин. И ако се малко задубимо у ту сцену, видећемо гомилицу протагониста који довикују кловну да је само кловн, те лако можемо да замислимо сличну ситуацију у којој гомила добацује једној особи да је црнац, геј, дебео или шта год. Дакле, они су прибегли „леку“ од којег им је и самима било лоше – дискриминацији. Поуке које филм шаље су врло збуњујуће. Сам крај, са полетном музиком и великим речима, које је иначе написао самоубица (Енди Бин) како би оправдао свој чин, тек су нова димензија миксованих порука. О патетици не бих овај пут.

Едукативни моменат: Једна од последњих порука у филму је да група која је себе назвала „Губитници“ треба да буде храбра јер губитници немају шта да изгубе. Ипак, то је поједностављено гледиште и увек постоји нешто што може да се изгуби, а ми треба да будемо храбри упркос томе.

Оцена наставника:

3(вероватно треба и мање од овога)

lavkraft ktulu (Small)Последњи Лавкрафт: Реликвија Ктулуа (The Last Lovecraft: Relic of Cthulhu 2009) је филм рађен према краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта и истовремено омаж овом писцу. Двојица пријатеља Девин Макгин и Кајл Дејвис су увучени у авантуру свог живота јер је Кајл последњи потомак Лавкрафта и једини способан да спаси свет од надолазеће претње – ванземаљског крвожедног Ктулуа.

Критички осврт: Нисам упућен у „Ктулу митологију“, како је називају, али фанови кажу да ју је филм пропратио. Филм има тај неки шарм стриповске приче, али је радња свакако супертанка. И морам да признам да известан шарм дају и ликови који су, ипак, стереотипни.

На почетку је ту било малко асоцијације на Индијану Џоунса и његове отимаче ковчега, вероватно и на „Догму“ (и тамо и овде је неки рођак неког познатог био одабрани) и могуће на још неке филмове, али овај филм се можда и није бавио толико пародијом, колико хумором који уопште није лош. Неколико фора је баш било смешно и врло су успеле. У ствари, хумор је кључан у овом филму јер ниским буџетом није могао да оствари богзна какве ефекте и адутира на њих. Режисер Хенри Сејн их је мудро користио и иако није могао да приушти застрашујућу маску Старспона (глуми га Итан Вајлд), макар му је обукао симпатичне мајице. У ствари, учинио је све што је у његовој моћи да направи нешто од филма који је имао све предиспозиције да буде кршевит. И прилично се добро зезао са групом људи коју пежоративно називамо гиковима, те испоручио све предрасуде које имамо о њима. Додуше, то није урадио малициозно, па могу да прихватим шалу.

Едукативни моменат: Девин је направио стрип о својој авантури и постао познат стрип-аутор. Ако на животне ситуације гледамо као на авантуру која инспирише, можемо много тога занимљивог да направимо, попут њега.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

dvehiljadeiprva (Small)2001: Одисеја у свемиру (2001: A Space Odyssey 1968) је култни филм режисера Стенлија Кјубрика. Људи у будућности (тада) открили су монолит на Месецу, црн и јако висок, који је очигледно поставила нека ванземаљска напредна врста. Монолит је само стајао у кратеру укопан, те постао мистерија и строго чувана тајна америчке Владе и одабраних научника. Приликом једног проучавања послао је пискутав сигнал ка Јупитеру. Осамнаест месеци касније, свемирски брод „Дискавери“ (Откриће), са малом групом научника и напредним компјутером Халом 9000 запутио се ка тој планети.

Критички осврт: У филму су заиста добро урађени ти прелази; рецимо са кости која је аустралопитекусу послужила као оружје и средство за престиж, до свемирског брода. Заправо, у оба случаја се ради о алаткама и Стенли као да се пита докле смо ми заиста стигли у еволуцији и докле она заиста може ићи, али пре свега која је њена сврха. Овај филм има интересантну радњу, али оно што нуди је читава једна филозофија.

Специјални ефекти за оно време су фантастични. Види се (и по томе и по свему другом) да је Стенли мислио на сваки детаљ. Рецимо, стјаурдеса у свемирском броду носи необичну капу као део униформе, што је згодан трик да не би морао да прилагођава ефекте дугој коси која би се распршила у простору без гравитације. Стенли се малко разметао и ефектима и техничким решењима и можда тиме допринео да филм буде спор, али, заиста интересантно, уопште због тога није досадан. Такође, Стенли је добро уклопио и музику. Да не дужим; добро је уклопио све и направио уметнички филм и ремек-дело СФ-а, приде. 🙂

Едукативни моменат: Од коришћења кости као оружја, до изградње свемирског брода са вештачком интелигенцијом, човек је прешао велики пут. Заправо, свако ново откриће је ново путовање и тако треба и да посматрамо стицање знања. Сваки пут када смо нешто научили, ми смо „путовали“, односно стекли нова искуства и напредовали.

Оцена наставника:

5(чиста као суза и као Сунце)

dveiljadedesta (Small)2010: Година када смо остварили контакт (2010: The Year We Make Contact 1984) је наставак претходног филма. Рој Шајдер, који је управљао свемирским програмом и самим тим и мисијом до Јупитера из претходног филма, повукао се са своје функције баш зато што је мисија пропала и сви учесници у њој су побијени. Међутим, сада му се пружила прилика да истражи разлоге неуспеха тако што ће путовати руским свемирским бродом до „Дискаверија“ који још увек кружи у близини Јупитера. И док владе САД-а и Русије практично започињу рат на Земљи, две њихове свемирске посаде и даље раде заједно како би разрешиле мистерију и превазишле све изазове које је мисија поставила пред њих.

Критички осврт: У односу на први филм који је био поезија, овај је више литерарни састав на тему. Значајно је обичнији и некако отрежњујући, намеран да да одговоре на отворена питања из првог дела која су била тако добро постављена да одговори вероватно нису ни били потребни. Но, свеједно, филм је снимљен и немајући куд морао сам да га погледам. И није ме разочарао; у питању је један сасвим солидан СФ, са сасвим коректним специјалним ефектима (мада не увек примереним простору без гравитације) и добром глумом. Има ту и некаквих мировних подука, мада, историјски гледано, у време снимања филма већ је долазило до отопљавања хладног рата између СССР-а и САД-а, па је ово можда био један вид доприноса бреинстормингу како да се тај сукоб разреши. У свемиру је то одрађено боље, на Земљи мало трапаво, али свакако је видан труд да се пропагирају добри међународни односи. И то, између осталог, треба ценити.

Едукативни моменат: Боб Балабан је рекао како би волео да је видео маневар свемирског брода, а Рој како би волео да га је преспавао. При томе, Боб је био тај који је спавао, а Рој је био будан. Ово само говори да немамо сви иста искуства и иако нам туђа изгледају као боља опција уопште не мора да буде тако. Другим речима, не можемо знати колико је нешто добро док то не осетимо сами, али ако нисмо осетили свакако не треба ни да прецењујемо, ни да потцењујемо.

Оцена наставника:

5(овог пута чиста само као Сунце)

shadowmoon (Small)У сенци Месеца (In the Shadow of the Moon 2019) је филм о полицајцу Бојду Холбруку који, крајем осамдесетих година прошлог века, наилази на серијског убицу са врло необичним оружјем, какво до тада виђено није. Он је успео да дохака убици, али девет година касније наново се појављује и наново убија.

Критички осврт: Ово је један сасвим добар трилер са одличном глумом. Можда је превише динамичан, па су ми неки „кораци“ промакли, али свеједно је утисак сјајан. Крај је драматичан, али је сасвим добро решен.

Едукативни моменат: У овом филму идеја је била елиминисати не онога ко је политичар и који шири мржњу према другима, већ оне који му пружају подршку. И то заиста и нажалост има смисла. Политичар је личност која сама по себи не би имала моћи да му је други не дају у виду своје подршке. Све што треба да урадимо јесте да му је ускратимо онда када видимо да ради лоше ствари.

Оцена наставника:

5(стабилна)

Лако Је Критиковати 122

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hellboy-hellboy (Small)IV motivacionaХелбој (Hellboy 2019) је трећи филм о суперхероју из наслова. То није наставак филма из 2018. већ више поновни почетак франшизе. Хелбоја глуми Дејвид Харбур и он је син Ђавола, али ради за добробит људи у оквиру тајне организације Биро за паранормална истраживања и одбрану. Најновији задатак који добија је да се избори са џиновима који пустоше Енглеску, али се испоставља да ће његов противник бити неко много моћнији.

Критички осврт: Радња малко изгледа расуто, посебно спочетка, али како се одвија све се више фокусира. Допало ми се што није потпуно класична, иако поставка јесте. Рецимо, у овом случају нема финалне маестралне битке, већ се она одвија у глави Хелбоја и ликови који су около њега боре се мање-више углавном снагом аргумената. Но, и даље је доживљај врло узбудљив и сцена када џиновски демони улазе у свет заиста је дојмљива, пре свега због маштовитих решења њиховог изгледа. Ипак, генерално, специјални ефекти нису ме очарали јер су врло често видно анимирани, попут борбе између Хелбоја и Свињоглавог. Није ме очарао, а још мање засмејао и хумор у филму, мада признајем да има пар добрих фора.

Оно што још иде у прилог необичности радње је што је она смеша врло различитих мотива, иако су сви фантастични; пре свега ту је религија, али и легенда, фолклор, суперхеројштина, те један вампир приде. Режисер Нил Маршал је све то вешто испреплетао и негде мало и претерао, те је лозу легендарног Краља Артура довео у везу са Ђаволом, али добро. Филм је динамичан и држи пажњу, али реално не нуди превише и верујем да ће га критика самлети. Ипак, ја видим један потенцијал, сигурно недовољно искоришћен, али реализован кроз (најмање) коректну причу. Први филм у серијалу увек мора да „трпи“ наратив посвећен хероју и његовим почецима и то, опет, мора да иде на уштрб акцији и борби са силама зла. Зато бих дао шансу другом делу.

Едукативни моменат: Хелбој није дозволио да судбина или спољне околности одлучују о томе какав он треба да буде; ту одлуку донео је сам. Врло често спољашњи утицаји могу бити врло негативни, али ниједан од њих није оправдање да ми будемо лоши.

Оцена наставника:

4(мотивациона)

vrednosti (Small)VВредности породице Адамс (Addams Family Values 1993) је други филм о морбидној породици склоној вештичарењу и гробљима. Вољена супруга и мајка Мортиша Адамс (Анџелика Хјустон) родила је бебу. Међутим, то се није допало старијем брату (Џими Воркман) и сестри (Кристина Ричи), који сматрају да је беба вишак у породици и зато су укључили своју бујну и застрашујућу машту да је се реше. Како би то спречили, а и имали више времена за себе, родитељи покушавају да нађу дадиљу. Нити једна не успева да изађе са децом на крај, док се није појавила слатка Џоун Кјузак. Међутим, испоставиће се да Џоун уопште нема намере да се бави бебиситингом и да њу никаква агенција за дадиље није послала.

Критички осврт: У овом филму комплетна породица Адамс је била у фокусу, али ми је Среда, односно Критина некако заблистала у свем свом мрачњаштву. 🙂 Форе у вези са њом су биле некако најбоље.

Прича је добро, методично испричана и иако је веома слична и по сензибилитету и по току радње и по мотивацији антагониста оној у претходном филму, опет је некако свежа и занимљива. Издвојио бих сцену у кампу када имају представу јер је маестрална од почетка до краја.

Едукативни моменат: Филм се бави породичним вредностима, што и сам наслов каже. Адамсови су прави мрачни чудаци са застрашујућим начином живота. Код њих је све наопачке и смрт је живот. Међутим, за разлику од „нормалних“, они су показали праве вредности: љубав, приврженост, бригу, подршку, разумевање и толеранцију. Праву вредност не чини стил живота, начин облачења или нека друга маргинална ствар и треба то да имамо на уму када вреднујемо друге, па и себе саме, на крају крајева.

Оцена наставника:

5(свакако и дакако)

dracula (Small)IIIДракула 2000 (Dracula 2000 2000) је још једна у низу прича о Дракули, која се, погађате, дешава на прагу 21. века. Кристофер Пламер је Абрахам ван Хелсинг, чувени ловац на Дракулу, који је преживео све ове године захваљујући Дракулиној крви кога држи заточеног у ковчегу у свом сефу-пећини. Он све време себи продужава живот како би пронашао начин да свог заточеника убије једном заувек, пошто ово страшно биће не може да умре ни на који начин. Преокрет настаје када Кристоферова блиска сарадница Џенифер Еспозито, са групом саучесника, проваљује у сеф свог шефа како би се домогла блага које он крије. Нехотице, они су пробудили древног вампира који их је све побио и кренуо у потрагу за биће налик себи самом – Кристоферовом кћерком Жистин Водел.

Критички осврт: Морам да признам да се режисер Патрик Лисје потрудио око три ствари. Једна је његов посао и режија је рађена циљано да задиви, што кадровима, што специјалним ефектима, што ефектним сценама. Друга је замешатељство жанрова како би добио причу која и личи на претходне Дракуле, али се од њих и разликује. Рецимо, на самом почетку, технолошки добро организовани лопови попут оних из „Пинк Пантера“ у сефу ексцентричног Кристофера доживљавају (неки и не преживљавају) праву авантуру Индијане Џоунса, да би се онда десио хорор са вампиром. И трећа је динамика филма која је чак и претерана. 🙂 Све се дешава сувише брзо, а можда чак и збрзано. Рецимо, таква ми изгледа Кристоферова улога. Она је започела уз један нов и свеж приступ, да би се остварила и завршила више него разочаравајуће.

Такође, некако ми је игра мачке и миша између Џерарда Батлера и Жистин трапаво изведена и углавном сувишна. Патрик као да није могао да се одлучи да ли жели романтичну верзију попут оне из 1992. (и ту постоје три љубавнице, само да приметим) или хорор или модерну, урбану причу и остао је у лимбу негде између та три. У сваком случају труд режисера је више него видан, али то исто не бих смео да тврдим и за његову вештину. Постигао је да се добије забаван филм, са пар сјајних фора, али не много више од тога. И да, свакако није било велико изненађење ко је Дракула заиста.

Глумци су били превише театрални за мој укус, посебно Жистин и Џони Ли Милер. Што се ликова тиче, тек се ту Патрик није снашао. Један од значајних ликова с почетка Нејтан Филион постао је безначајан на крају јер га није ни било. Такође, вампиризам се баш није „примио“ код сваког или је Патрик, сва је прилика, заборавио на потенцијалне заражене током филма.

Едукативни моменат: Иако је Кристоферу изгледало да не постоји начин да победи Дракулу, његова филмска кћерка Жистин је нашла начин. Једна од мојих омиљених изрека гласи: ко жели нешто да уради наћи ће начин, а ко не жели наћи ће оправдање.

Оцена наставника:

3(могло би и мање, али хајде нека буде)

petsemeteridva (Small)IIГробље кућних љубимаца 2 (Pet Sematary II 1992) је наставак филма из 1989. За разлику од претходног филма, овај није рађен према причи Стивена Кинга, већ сценарију Ричарда Оутена. Дечак Едвард Ферлонг је остао без мајке Дарлан Флегел, која је била глумица и погинула услед квара на електричним инсталацијама током снимања најновијег филма. Едвардов филмски отац Ентони Едвардс одлучио је да се пресели са сином у Ладлов, родно место његове покојне супруге. Тамо је Ентони упознао другара Џејсона Макгвајера који му је открио једно посебно место; свету земљу Индијанаца која има моћ да оживи мртве. Најпре су оживели Џејсоновог пса љубимца, а онда и дечаковог очуха Кленсија Брауна. Невоља је што наново оживљени више нису били исти као онда када су били живи. Но, то није поколебало Едварда да оживи своју мајку.

Критички осврт: Приметио сам да глумци најтеже глуме мртве људе. Увек им подрхтавају очни капци. То је овај пут био случај са Кленсијем и са тада млађаним Џаредом Риштоном. Но, осим тога, глума свих је прилично била на висини задатка.

Режисерка Мери Ламбер је желела да нагласи насиље које се дешава у породици и у школи и у томе је и успела, чак га пренагласила, што је у реду јер је у питању хорор. Оно што није у реду у овом филму је што се сцене дешавају некако независно једна од друге, тек овлаш међусобно повезане и без одговарајућих реакција ликова већ у наредној сцени. То чини да радња изгледа расуто, без фокуса, иако га очигледно има. Такође, слабашне су везе и са претходним наставком, мада и њих има. И када већ помињем претходни наставак, овај није донео ништа ново. Нити је унапредио причу, нити поджанр у коме је рађен. „Гробље кућних љубимаца“ овим филмом, дакле, ништа није добило, а нећете добити ни ви ако се одлучите да га одгледате. Нећете ни изгубити; истина је да је ово једна танка причица, али довољно је занимљива да одржи пажњу. Крај је лоше решен и по питању саме сцене и по питању специјалних ефеката, али и тако није могао много да поквари утисак.

Едукативни моменат: Млађани Едвард је на тежи начин морао да научи да некада морамо да се помиримо са губитком. Не можемо у свему победити и не можемо имати све што желимо, а то је, на крају крајева, и добро за нас. Зашто је добро, то ћу разјаснити у едукативном моменту неког другог филма. 🙂

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

condemned (Small)IОсуђени (Condemned 2015) је филм о девојци Дилан Франсес Пен која је размажена богаташица и када је одлучила да јој је досадило да слуша родитеље како се константно свађају, отишла је да живи са својим дечком Роненом Рубинстајном, музичарем у покушају. Он живи на Менхетну, али у згради која би требало да је пуста и предвиђена за рушење. У њој живе станари необичних животних опредељења (најблаже речено) и зграда изгледа руинирано и прљаво, тако да Дилан није била фасцинирана да се у њу усели. Међутим, Ронен ју је убедио и одвео у свој графитима ишарани стан. У то неко време се дешава необична инфекција и зараза захвата све станаре који задобијају застрашујуће ране и израслине по кожи, али постају и манијакално насилни једни према другима. Двоје који једини нису подлегли зарази су управо Дилан и Ронен и они се по ходницима зграде боре да сачувају голи живот.

Критички осврт: Овај филм би требало да буде не толико психоделија колико алтернатива и то и у стилу режије и у ликовима који се у филму појављују. Заправо, ликови су са маргине друштва и зараза потиче од њих јер се водоводне цеви пуне њиховом „прљавштином“. То свакако отвара питање мотива режисера Елије Моргана Гезнера да направи овакав филм, али могу да претпоставим да је желео да да коментар, најблаже речено, на урбани начин живота. Заправо некакав став открива и у монологу Лидије Херст и све то има смисла, али је свеукупно гледано причу испричао на сасвим погрешан начин. Проблем је у томе што ликови које је (заједно са глумцима, наравно) створио изгледају утолико нереалније што не показују нити један квалитет мимо стереотипа. Заправо, шминка која приказује модрице и чиреве по телу изгледа за шест дужина реалније, али не поправља ствари много. И прва половина филма је зато потпуно протраћена јер је то требало да буде део у коме ћемо упознати све ликове. Брже би било да смо се подсетили предрасуда које о таквим људима постоје.

Други део филма је тек лош и он већ није у домену алтернативе већ је дебело загазио у треш, као што су штикле Кевина Смита Кирквуда загазиле у излучевине. Филм је по жанру хорор, али није страшан колико је, заправо, гадан. Филм тада постаје хорор само за оне који су се одлучили да уз филм нешто и клопају или грицкају. 🙂 Има ту неких покушаја да се кроз монологе ликова да неки дубљи смисао тога, па чак и да се неки друштвени феномени ту негде пунктирају (можда чак и неке друштвене групе), али су сви они нејасни и махнити, као и цео тај део филма. Филм не даје поенту онога што је Ели започео, већ се завршава општим местом лошег и сасвим обичног хорор филма. И то је штета (у ствари све је штета) јер је филм добро режиран и има заиста занимљивих детаља, попут халуцинација које доживљавају ликови и које су несвакидашње техничко решење.

Едукативни моменат: Тешко је у оваквом филму наћи било шта едукативно, али да пробам… Станари зграде у којој се све то одвија су веровали да ће без плаћања да имају све погодности живота у граду. На крају су на тежи начин схватили да све оно што „ућаримо“ и прођемо без плаћања, заправо платимо, само на другачији начин. Рецимо, ако смо преписивали докторат и стекли статус без истраживања и муке, ипак ћемо платити цену јер немамо знања која су нам потребна и која се подразумевају, а и брука је када се наше замешатељство открије. 🙂

Оцена наставника:

1(нажалост)

marjorie (Small)VМарџори Прајм (Marjorie Prime 2017) је филм рађен према драми Џордана Харисона. Лоис Смит је старица, бивша виолинисткиња, која броји своје последње дане. Како би јој олакшао ситуацију, њен зет Тим Робинс јој је омогућио да разговара са холограмом у лику њеног покојног супруга Џона Хама. Из тог разговора ми сазнајемо какав је био њен живот, али и живот свих чланова њене породице, посебно кћерке Џине Дејвис.

Критички осврт: Атмосфера у филму је тескобна јер је тема таква, а и добри глумци су ту, способни да такву атмосферу и дочарају. Читав филм је урађен кроз дијалоге који су једноставни, али виспрени. Поједине реплике су ме буквално „одувале“. Оно што је важније, овај филм ме није оставио равнодушним и осећања су се мешала; са једне стране прича је таква да разнежи, а са друге да растужи. Одлично је приказана пролазност која узнемирава, али је ублажена утехом која све време провејава. Режисер Мајкл Алмереида није имао намеру да мучи своје гледаоце, већ да исприча причу. Или приче, како желите, али топле људске приче, трагичне у оној мери колико морају да буду.

Мајкл је и врло вешто спојио људску емоцију и компјутерску рационализацију проблема и тако приказао различита гледишта. Оно што није приказао је СФ део. Холограми су свакако напредна технологија, а ови приказани у филму очигледно и вештачка интелигенција, па закључујем да је радња смештена негде у будућности. Ипак, покућство, иако луксузно, не разликује се уопште од данашњег и нисам видео ни технологију која подржава виртуелне личности. Оне се просто појављују и нестају. И мислим да је то добро јер би било какво „лудовање“ у том смислу само оптеретило причу и скренуло фокус. Можда самој причи неки детаљ треба одузети (или чак и додати, мада пре ово прво), али и оваква каква је свакако је изузетна. Сам крај је решен тако да нам поставља питање да ли ће генерације које ће наследити људску врсту заправо бити генерације вештачке интелигенције и то је филозофско питање које употпуњује поенту овог филма.

Едукативни моменат: Можда је и последња реченица коју изговара Лоис порука која може донекле да утеши сваког од нас ко је изгубио неку блиску особу: да је лепо што смо имали прилике да их волимо…

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима добре драме)

want (Small)Досијеи Икс: Желим да верујем (The X-Files: I Want to Believe 2008) је други филм рађен према серији „Досије Икс“. Протагонисти те серије Фокс Молдер (Дејвид Духовни) и Дејна Скали (Џилијан Андерсон), агенти су Еф-Би-Аја задужени за паранормалне феномене. У филму они су одустали од тог посла и баве се нечим другим. Међутим, агент Аманда Пит их је позвала као помоћ у расветљавању случаја нестале колегинице Канте Радли. Испоставило се да је Канту отео масовни убица и једини траг који имају су видовите визије бившег свештеника Билија Конолија.

Критички осврт: Врло интересантан, узбудљив и динамичан трилер, баш какав нисам очекивао и то је заиста добро. Режисер Крис Картер је и неочекивано унео неке детаље и цео филм је зачинио односом између Дејвида и Џилијан (и активностима и последицама проистеклим из таквог односа), а да није разбио фокус. Заправо, испреплетао је главну причу која се дешава са личним причама двоје протагониста и то успешно. Његова мудра режија се види и по томе што је мистерију добро прикрио и разрешење није давао чак ни на кашичицу, већ је добар део филма мистерију продубљивао, што није био случај са претходним наставком, односно првим филмом, где је све било мање-више јасно током читавог филма. Но, најмудрији потез је био избор теме; видовитост човека са врло лошом прошлости (уз додатак обавезне предрасуде да такви деликти управо иду уз свештена лица), чије су моћи с једне стране необичне, а са друге балансирају на ивици сумње. И та сумња се појачава како ликови постају све више повезани. Пословична вера Молдерова, као и нас гледалаца, стављена је на добро једно искушење. Једно је када видите крвожедне ванземаљце – они у универзуму досијеа Икс заиста постоје, баш као и велике завере Владе у сенци, али друго је када треба веровати у тешко доказиве моћи једног човека, уз то и уплетеног и, како написах, чија су недела за сваку осуду. Да додам и да је спој религије и СФ-а овде урађен одлично. Заправо, немам шта да замерим овом филму. Можда су дијалози двоје протагониста могли да буду за нијансу мање апстрактни јер би се и са конкретним постигао, верујем, исти ефекат.

Дејвид и Џилијан су све то пропратили добром глумом, посебно она овај пут, те њен „трзај“ љубоморе према млађој и лепшој Аманди је и неприметан и приметан у исто време. Заиста мајсторски одрађено. Баш као и крај филма, тачно онако како треба, без холивудског пренемагања и патетике. Крај је само потврдио добру оцену.

Едукативни моменат: Лајтмотив овог филма је реченица „не одустај“. И то је сасвим добра парола, чак и када ситуација изгледа безнадежно.

Оцена наставника:

5(бољи је него претходни „Икс-фајл“ филм)

gift (Small)VДар (The Gift 2000) је филм о жени (Кејт Бланчет) која је самохрана мајка и која се издржава користећи своју видовитост. Због тога има и проблема, посебно са Кијану Ривсом, насилником који верује да је она вештица. Но, још већи проблеми настају када, помоћу својих визија, открива да је на Кијановом имању у језеру (мада, пре ће бити да је оно мангрова) ланцима привезан леш младе и раскалашне жене Кејти Холмс. Полиција (додуше нерадо) је истражила језеро и пронашла леш, те хапси Кијануа на лицу места. Међутим, тиме прича није завршена.

Критички осврт: Кијану ме је у овом филму пријатно изненадио. Он у ствари зна да глуми! Заправо, сви глумци у овом филму су били добри. Ликови су добро разрађени, међусобни односи између њих су интригантни и иако се прича „врти“ око њих неколико у варошици, нити је досадно, нити личи на сапуницу. У ствари, овај филм подсетио ме је својим сензибилитетом и темом на серију „Медијум“, мада главне јунакиње те серије и овог филма, осим можда физичког изгледа, немају скоро ништа заједничко.

Филм плени од почетка. Динамика је добра, иако је увод у причу готово пола филма. Онда креће главно дешавање и, наравно, Кијану као очигледан кривац, што би требало да значи да није он. Прилично ми је било јасно ко је заиста кривац, али опет не могу да кажем да је тај трилер део одрађен лоше, напротив. Ово је једна добра прича и добро испричана.

Едукативни моменат: Грег Кинир је рекао како не мисли да у животу постоје велике мистерије и како оно што видиш то и добијаш. Ако он истину збори и ако је то већ тако, онда треба да се потрудимо да видимо добре ствари. 🙂

Оцена наставника:

5(минус)

dvanaest (Small)VДванаест мајмуна (Twelve Monkeys 1995) је футуристички дистопијски филм у коме је друштво десетковано због смртоносног вируса и чак мора да се крије испод површине земље. Брус Вилис је затвореник кога су одабрали да га времепловом врате у време пре избијања глобалне епидемије како би пронашао изворни вирус и омогућио научницима будућности да га испитају и направе лек. Међутим, тај задатак се испоставио као веома тежак, а времеплов не нарочито прецизан.

Критички осврт: Ово је филм где је путовање кроз време најбоље решено, макар у односу на све друге филмове које сам гледао. То је што се тиче СФ дела, а једнако је успешан и трилер. Филм наизглед нема фокусирану радњу и све изгледа као бесциљно јурцање Бруса и Мадлен Стоу, али је све то тако смислено и добро урађено са динамиком која не јењава и крајем који заокружује читаву причу. Осим добре режије, овде је добра и глума и то буквално свих. Овај филм је сјајном причом и изванредном глумом достигао врх са минималном употребом специјалних ефеката. Мислим да се већ лагано може сврстати у ремек-дела СФ-а.

И поруке филма су сјајне и ту не мислим само на еколошке и хумане. Није случајно што се баш за Карол Флоренс испоставило на крају оно што се испоставило. У мору нестручних, иоле стручан биће врхунски.

Едукативни моменат: Научници из будућности су покушавали да нађу решење из прошлости како би спасили будућност. Уколико смо свесни грешака из прошлости и ако се трудимо да их не направимо наново, заиста ћемо спасити будућност. И зато је историја важна.

Оцена наставника:

5(нема шта друго)

aladin (Small)VАладин (Aladdin 2019) је Дизнијев филм рађен по узору на цртани дугометражни исте продуцентске куће и истог наслова. Марван Кензари је велики везир султана Навида Негабана, али су његове амбиције веће. Он жели да буде први, а не други по моћи и зна да му у томе може помоћи чаробна лампа. Она се налази у зачараној пећини у коју може да уђе само онај ко је „дијамант у сировости“. Марвин је покушавао да многе регрутује да уђу у пећину, али нису успевали. Напокон, препознао је „дијамант“ у младом лопову Аладину (Мена Масуд). Изгледало је да ће му Аладин заиста обезбедити оно што највише прижељкује, али се ситуација ипак окренула и господар лампе и, што је важније, духа у њој, постао је ипак Аладин. То је младићу дало шансе да дође до онога што сам највише прижељкује: лепе принцезе Јасмин (Наоми Скот).

Критички осврт: Глумци имају занимљиве и рекао бих одговарајуће физиономије, али некако су ми били бледи у својим улогама. Глумили су технички добро, али је уметнички дојам слаб. И могли су мање да певају, заиста. Композиције нису лоше, али ипак… Иначе, Вил Смит је био пријатно изненађење.

У ствари, цео филм је управо такав – пријатан. Прича је лепо, нежно и романтично испричана и има ту свега, и авантуре и маште и специјалних ефеката. Немам неке веће замерке.

Едукативни моменат: Марван је рекао Мени да ако украде јабуку он је лопов, али ако украде државу онда је – државник. Много је важно шта неко украде, али истина је да колика год да је вредност украденог и ма колико год на високом положају онај што је украо јесте, он је и даље – лопов. Ствари и људе треба називати правим именом. Или макар их тако посматрати. Ко је разумео, схватиће. 🙂

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија)

Лако Је Критиковати 117

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

romantic (Small)VЗар то није романтично (Isn’t It Romantic 2019) је прича о буци Ребел Вилсон, која ради као архитекта и која се гнуша романтичних комедија. Но, то је не спречава да машта о љубави са савршеним мушкарцем. Зато је прихватила да се упозна са човеком у подземној железници, али се испоставило да је он лопов који само жели да јој отме ташну. У тучи која је уследила између ње и њега, Ребел је ударила главом у метални стуб и онесвестила се. Пробудила се у болници и, на сопствени ужас, схватила да се нашла у алтернативној реалности – романтичној комедији.

Критички осврт: С једне стране не допада ми се како је режисер Тод Штраус Шулсон очигледно поставио односе између ликова, пре свега између Ребел и Адама Девина и тиме потпуно разоткрио крај, па богами и ток радње, али са друге стране романтична комедија и јесте била његова тема. А романтична комедија јесте поджанр са плитком и питком причом и не нуди готово никакву мистерију са бритким обртима, већ бајку о љубави какву сви себи желимо. Тод је дао управо то, али на један сасвим другачији, оригиналан начин и не могу да не поздравим идеју која је свакако сјајна. И, како и приличи, ушећерено слатка, али и заиста смешна јер је Тод исмејао већину општих места у таквим филмовима. Ово јесте филм за опуштање, али је ипак виспренији у односу на уобичајене оваквог типа. Порука коју филм шаље је одлична, а пре свега је дата кроз закључак до кога долази Ребел, помало и неочекиван. И Ребел је успела својом сјајном глумом да да ону неопходну нежну ноту на самом крају филма. Подозревам да ће бити неопходне папирнате марамице. 🙂

Едукативни моменат: Ребел је проживела једну романтично-комичну авантуру о каквој многи сањају и схватила да је она ту авантуру већ имала са човеком који јој је све време био пред очима. Врло често не ценимо и не сагледавамо оно што већ имамо.

Оцена наставника:

5(не најјача могућа, али сасвим пристојна)

enchanted_poster (Small)VОпчинити (Enchanted 2007) је Дизнијева бајка која најпре почиње као цртани филм у коме је млади престолонаследник (Џејмс Марсден) пронашао љубав свог живота (Ејми Адамс). То не одговара принчевој маћехи (Сузан Сарандон) јер онда она мора младом пару да уступи престо. Зато се она прерушила у старицу која је одвела девојку до (наводно) бунара жеља како би замислила највећу жељу у свом животу. Тада је искористила прилику и гурнула девојку у бунар који је заправо портал у другу димензију – стваран живот. Принцеза се врло брзо уверила да такав живот није бајка, али је ипак успела да у сурову реалност унесе мало бајке.

Критички осврт: Не могу да кажем да је филм баш смешан (можда сам се насмејао на једну фору), али је свакако врцав и довитљив. И пре свега романтичан. Чини ми се да романтичнији филм нисам гледао. Све је тако погодно (чак и кад дешавање није најјасније, као када је Патрик Демпси први пут одвео Ејми својој кући) и срећан крај се подразумева за све ликове. Но, ипак је у питању бајка, па таман се дешавала и у Њујорку.

Едукативни моменат: Тања Пинкинс је рекла како сви имамо лоше тренутке. И то је штета. Али већа штета је ако жртвујемо лепе тренутке због тих лоших.

Оцена наставника:

5(не баш бајковита)

slaughter (Small)IVСлотерхаус рулз (Slaughterhouse Rulez 2018) је филм чији би се наслов могао превести као „Кућа кољача влада“! Та кућа је заправо школа са интернатом у коју се уписао млађани Фин Кол, на инсистирање његове филмске мајке Џоане Викторије Хартли. Међутим, већ на самом почетку, Фин је увидео да ту неке ствари нису како треба. Ускоро се уверио да оно што се заиста дешава у околини школе превазилази сва његова (лоша) очекивања.

Критички осврт: Ствари су се у почетку врло брзо развијале и таман сам помислио да се режисер Криспијан Милс одлучио да брзо разоткрије мистерију, да би онда темпо мало успорио. Ипак, довољно је открио и остало је само да очекујемо каква ће то бића из пакла напасти ђаке Слотерхауса. Иначе је филм и предвидљив и са врло класичном поставком (класичнија бити не може), али је свеједно занимљив. Можда и зато што је Криспијан свако мало мењао и темпо и сензибилитет филма, посебно у његовом другом делу када почиње хорор. Како време одмиче, филм постаје све луциднији и духовитији. Ликови су добро разрађени, као и драма која их прати.

Хумор у овом филму ми се није дојмио као у неким другим филмовима у којима је учествовао дуо Сајмон Пег и Ник Фрост („Шон од мртвих“), али њих двојица јесу били океј, као и други ликови, посебно Мајкл Шин. Рекао бих да би ово могла да буде пародија саге о Харију Потеру (можда чак и Перси Џексону) и у доброј мери је успела. На пар фора сам се баш насмејао. Но, овде има и сарказма и исмејавања још неких, много животнијих тема, као што је неодговоран однос према животној средини, корупција главешина, родна равноправност и површан однос људи једних према другима.

Музика ми се допада. Допала ми се и идеја да је латински језик главни предмет у школи јер познавањем тог језика ђаци напредују у (староримске) „богове“. И ту има ироније гледе сврсисходности онога што се у школама учи. Врло маестрално изведено, нема шта. Ипак, оно што бих замерио филму је да не пружа довољну дозу узбуђења колико би то могао.

Едукативни моменат: Фин је рекао како га сви саветују да буде свој, али му нико није рекао колико је то тешко извести. Но, и даље, то је добар савет, рекао бих ја.

Оцена наставника:

4(али иде на пет)

blackwater (Small)IВампир Црне Воде (The Black Water Vampire 2014) је филм рађен као видео-пројекат млађахне девојане и њених пријатеља који желе да испитају убиства девојака у протеклим деценијама чија су тела налажена у малом месту из наслова филма. Наиме, девојке су убијене на тачно одређен дан у години и на исти, мистериозни начин. Конкретно, у њиховом телу није било капи крви. Након интервјуисања локалних становника, запутили су се на места где су девојке налажене и тамо су заиста открили шта им се десило. Невоља је што их је тамо дочекала иста судбина.

Критички осврт: Жали боже оноликог глуматања Била Оберста млађег, пошто је потпуно залуд. Тешко да ишта овај филм може учинити вредним гледања. Почетак филма чине разговори са локалним становништвом и режисер Еван Трамел се трудио да то становништво изгледа што је могуће локалније, да тако кажем, и што је могуће чудније. Да ли је у питању стереотип да у забитима Америке живе само такви неки или је желео да целу ту ситуацију учини мистериознијом, не знам, а и нисам се много занимао јер ме филм ничим није заинтересовао. Потом следи бесмислено путешествије четворо младих који су се нешто свађали и углавном били мелодраматични, благо хистерични, речју: Американци на пројекту. Тада ми је једина помисао била да бих био много несрећан да морам да се дружим са таквим људима. Онда је један од њих нестао и то је било малко интересантније, али не довољно. Свакако је било боље јер је сада било мање иритантних ликова, но и даље су били напорни. И онда се појавио вампир, који, запањујуће, уопште није изгледао лоше с обзиром на очигледно врло низак буџет. И онда су ликови урадили једну неочекивану ствар чак и за Американце: сакрили су се у шатор и угасили светло. 😀 То је толико ингениозно глупо да сам помислио да филму дам двојку само на основу тога, али… Ипак не. 🙂 Посебно када сам видео крај.

Иначе, филм у целини нема радњу. Отишли су да истраже мистерију, дуго је истраживали и на крају добили оно по шта су и дошли. Пред крај филма су бежали и вриштали, док је вампир режао и клао једног по једног. И то крвопролиће није баш логично јер у претходним случајевима убистава крви није било уопште (као што већ написах у опису филма – због тога и јесте била мистерија). Дакле, углавном су тумарали или се вијали по шуми и то је то. И заиста замара. Што се тиче неке иновативности, нема је ни мрвицу. Све је већ виђено по другим филмовима, пре свих „Ђавољи пролаз“ снимљен годину дана раније и „Вештица из Блера“ из 1999.

Едукативни моменат: Једино похвално у овом филму је што су млади кренули у истраживање проблематике која их занима. Тако су пронашли да Бил није крив за убиства, као што су његови суграђани тврдили. Увек треба истражити, а не прихватати здраво за готово оно што се нуди. Посебно ако су у питању уврежена мишљења и гласине.

Оцена наставника:

1(ипак може на два)

jaws (Small)VЧељуст (Jaws 1975) је код нас преведен као „Ајкула“. У варошици на мору у Новој Енглеској појавила се ајкула која је почела да убија купаче; најпре једну девојку, а потом и дечака. Када је већ постало јасно да се на овај проблем не може више жмурити, шеф полиције Рој Шајдер, уз још двојицу експерата, кренуо је у лов на велику белу.

Критички осврт: Напади ајкуле су врло реално и прилично застрашујуће дочарани. Но, оно што ми се више допада је што ово није тек један од филмова за плашење. Он има причу која уопште није лоша. Додуше, можда је превише филма посвећено пустоловини тројице риболоваца, али су у питању добри глумци који су свакако успели да држе пажњу. И, што је такође битно, да учине да филм буде колико-толико реалан. Но, свакако је од тренутка њиховог испловљавања филм променио „курс“, попут њихове бродице, те из једног застрашујућег хорора прешао у авантуристичке воде (мора мало ових игара речима, пошто се све одвија на мору). На то указује и музика која прати све то и која је сва раздрагана. Режисер Стивен Спилберг је успешно повезао ова два жанра и све то испратио више него солидним ефектима. Најпре се бавио страховима, а потом дао и решење – суочавање. Но, оно што ми се највише дојмило је како је градио причу, степеник по степеник. Он није одмах повукао људе са плаже и није одмах ставио Ричарда Драјфуса у кавез. Најпре је тројицу протагониста довео у безизлазну ситуацију, па тек онда посегнуо за очајничким мерама. Све у свему, добар посао је одрадио, са врло драматичним, узбудљивим завршетком.

Едукативни моменат: Локална власт градића је желела за проблем са ајкулом „гурне под тепих“ и то се показало као јако лоше. Проблеме не можемо игнорисати.

Оцена наставника:

5(са микро-минусом)

assimilate (Small)IIIАсимилирати (Assimilate 2019) је хорор филм у коме су главни протагонисти Калум Ворди и Џоел Корти, двојица пријатеља из малог места, који су одлучили да сниме документарац којим ће приказати како је паланачки живот заправо јако досадан. Међутим, испоставило се да је много занимљивији и опаснији него што су могли да претпоставе.

Критички осврт: Специјални ефекти су лоши, односно видно анимирани, поједине младе глумице се не сналазе најбоље у својим улогама, а прича је већ виђена у „Отимачима тела“ и другим сличним филмовима. Уз то, наивних момената има, као што је бег Џоела и Кетрин Макнмаре (и, заправо, сваки Џоелов бег) из безизлазне ситуације. Крај је ефектан и донекле вади ситуацију, мада није имало много шта ни да се „извади“. Ово је један сасвим осредњи, класичан и неинвентиван хорор, са не превише уложеног буџета, али који је довољно забаван да може да се гледа.

Едукативни моменат: Калум и Џоел су мислили да ће снимити филм о досадним збивањима, али се испоставило да је њихов филм постао значајно занимљивији. И досадне теме и садржаји могу бити интересантни, ако их ми таквима учинимо.

Оцена наставника:

3(колико-толико реална)

wanderingE (Small)VЛутајућа Земља (流浪地球 2019) је кинески филм о будућем свету који се суочава са пропашћу због тога што је Сунце дошло до свог краја и претвара се у црвеног џина. Зато је цео свет, удруженим снагама, од планете направио свемирски брод. Читава Земља напустила је своју орбиту и кренула на дуг пут који ће трајати 2500 година до прве гостољубиве звезде. Међутим, већ 17 година касније, становништо, које је скривено под земљом, суочава се са великим проблемом – Јупитером чија гравитација вуче Земљу и сва је прилика да ће је уништити. Но, један младић и друштво, које је окупио у тим драматичним тренуцима, даће све од себе да спасу милионе преосталих живота са планом који је уједно и сулуд и ингениозан.

Критички осврт: Премиса приче је сјајна и мегаломанска, што сам и очекивао од Кинеза. Баш као и живописну сценографију чак и у условима нуклеарне зиме, као и ситне, али креативне играчке/оружја којим ће се актери користити. Уз сјајну премису иде и јако добра прича пуна авантуре, у којој се Земљани боре против апокалипсе до сада невиђене, а астронаут против вештачке интелигенције и то у отвореном свемиру. Ту се некако преплиће и драма коју преживљавају ликови и ту су глумци, сви одреда, доказали да могу да понесу ласкаву „титулу“ карактерних. Финале филма је прилично драматично и патетично (мада морам да признам и емотивно), речју готово холивудски урађено са све сноповима светлости (или енергије, шта ли је већ) ка небу. Но, у овом случају заиста оправдано. 🙂

Едукативни моменат: Изгледа као да је знање о Јупитеру једно од енциклопедијских, неупотребљивих знања у свакодневном животу. Међутим, главни протагониста је спасао свет захваљујући том знању. Никада не знате када нешто што знате може да вам затреба.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима СФ-а)

goras (Small)IIГорас (妖星ゴラス 1962) је јапански футуристички филм који говори о катастрофи која ће задесити становнике Земље, а која се приближава из свемира. Наиме, лутајућа звезда Горас уништава све на свом путу, а ту се налази и наша планета. Јапански научници траже брза решења и једно од њих је да помере Земљу из њене орбите.

Критички осврт: Почетак је океј, ако занемаримо то да девојка у колима уопште није знала да њен тата лети у свемир, већ је ту чињеницу сазнала са радија. Није се много ни потресла, ваљда зато што је путовање лелујавом ракетом (заиста је таква била) нешто што се дешава сваки дан. Међутим, овога пута је задатак за посаду ракете био несвакидашњи и у сусрет апокалипси и почео је да се одвија у првих десет минута филма. Код практичних Јапанаца нема много околишања. 🙂 А онда су у наредних десетак минута почели да певају, ваљда неку своју патриотску песму. Но, негде након пола сата филм је почео да бива „нормалан“, односно класичан у свом поджанру. И при томе и досадан.

Јапанци нису пружили нека иновативна технолошка решења, што је врло чудно заправо, али јесу „предвидели“ настанак неких нових држава попут У.С.С.О. (нисам сигуран да ли су циљали на Русију или Амере) и Паблоније. И то је заиста интересантно футуристичко виђење спољне политике, а што се тиче свемирске фантастике, па показали су делимично знање и сналажење. С једне стране Горас гута комету тако што ова моментално нестане, а са друге прича о томе да ће усисати атмосферу Земље ако приђе преблизу делује прилично објективно. Мање објективно делује илустрација која све то прати и која уз ваздух приказује и разне грађевинске објекте у свемиру.

Специјални ефекти су пресмешни и сасвим је јасно да су у питању распаковани комплети играчака. Решење којим су се Јапанци послужили је налик на оно гореописано у „Лутајућој Земљи“ из 2019. (ко зна, можда је овај филм био инспирација), а не атомска бомба којом се свако мало служе Амери. Наравно, такво решење у филму није пропраћено адекватним последицама, али свеједно је креативно. И онда се, ничим изазван, појављује морж (рецимо да је морж) дивовских размера. Јапанци никако не могу без Годзиле, само што су је овог пута сместили на Антарктик. Већ сам написао да је филм досадан, али ово није било освежење. И победише чудовиште у свега пет минута. Тако да је нејасно његово појављивање, као и читава драма око момка пилота који је изгубио памћење, да би га онда повратио. Има тих прича у причи неколико и све су непотребне, као и многи ликови у филму. А и многи дијалози су се водили тек ради дијалога. Прича очигледно нема „меса“ и режисери су се трудили да попуне време до неког пристојног колико би требало да траје један дугометражни филм. Наравно, могли су да прикажу неке људске драме које би се сигурно одвијале током предстојећег смака света (или би се ваљда одвијале – ко ће га знати са дисциплинованим Јапанцима), што су и пробали, али је то све некако остало недоречено и без фокуса.

Едукативни моменат: Овај филм нас је научио да можемо и да померимо свет ако желимо и ако за то постоје ваљани разлози. Па, хајде да то и урадимо. 🙂

Оцена наставника:

2(није баш за три)

muppetmovie (Small)VФилм о Мапетима (The Muppet Movie 1979) је први филм у серијалу који је уследио. Жабац Кермит је мирно седео у својој мочвари и свирао бенџо, када је наишао Дом Делуиз, агент за глумце, који се у тој мочвари изгубио. Он је препознао таленат код жапца и предложио му да оде у Холивуд и направи каријеру. Кермит га је послушао и отиснуо се на пут који се претворио у читаву једну авантуру.

Критички осврт: Форе су заиста бајате, али с обзиром на то када је филм сниман, опростиво је. Ипак су врцаве, морам признати, а цео филм је ведар и прилично „померен“. Сјајна порука овог филма је да је путовање узбудљивије од циља, али има и других добрих порука. Без обзира на то, није најбоље што је са Мапетима урађено, али је ово ипак први филм са њима, па не могу да будем толико строг.

Едукативни моменат: У песми бенда „Др Зубе и његове електричне фрке“ један стих каже да нема ствари које не можеш да урадиш јер чак и Деда Мраз верује у тебе. Ако неко верује у нас, шта ће нам више? Треба да урадимо велике ствари за себе, баш као што су учинили жабац Кермит и његова дружина. 🙂

Оцена наставника:

5(„на мишиће“)

lego two (Small)VЛего филм 2: Други део (The Lego Movie 2: The Second Part 2019) је, очигледно, други део сјајног цртаћа о лего фигурицама. Лего свет је напао другачији, ванземаљски свет и то таквом жестином да лего свет није успео да се обнови, те је настало постапокалиптично доба. Међутим, главни протагониста доброћудни Емет и даље је оптимистичан и жели да изгради будућност за своју вољену Луси. Планове му ремете ванземаљци јер су је отели, као и још четири друге фигурице. И Емет креће у мисију спасавања, на којој ће срести прекаљеног свемирског ратника и узор свог живота који ће га потпуно променити. Или ипак неће. 🙂

Критички осврт: Сјајан је цртаћ са одличним порукама и одличном радњом. Могло је још мало да се поради на хумору, али и овако сасвим је добар. Музика ми се допада, иако фигурице у филму не деле моје мишљење. 🙂

Едукативни моменат: Луси је бојила косу маркером јер је желела да изгледа кул и зрело, али је схватила да то није оно што она жели. Она је желела да буде баш онаква каква јесте, као и њена симпатија Емет. И то је заиста најмудрија жеља. Само ћемо непотребно трошити енергију (и маркер у Лусином случају) да будемо оно што нисмо, а то свакако неће значити да ћемо бити бољи.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 114

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

_V_ (Small)IIIБожићни дневници (The Christmas Chronicles 2018) је још једна у огромном низу америчких божићних прича. Дарби Кејмп је девојчица која живи у породици са самохраном мајком Кимберли Вилијамс-Пејсли и проблематичним братом Јудом Луисом. Дарби воли да гледа видео-траке са прошлих божића, када је био присутан и покојни отац Оливер Хадсон. И на таквом једном снимку видела је, сасвим случајно, руку Деда Мраза. Убеђена да он заиста постоји, успела је да наговори брата да направе заседу и сниме Деда Мраза. У тој намери су успели, али се ту прича не завршава. Они су постали слепи путници у његовим саоницама и актери авантуре каква се доживљава једном у животу.

Критички осврт: Нешто више сам задовољан специјалним ефектима него глумом. Додуше, Деда Мраз је Курт Расел, тако да нисам ни имао очекивања у том смеру, али ни остали ме нису оборили с ногу. Као ни цео филм, уосталом. Ово је једна врло лагана прича у којој је режисер Клеј Кејтис искористио све трикове да се допадне што је могуће већој циљној групи. Деда Мраз је фенси (за младе), згодан (за маме) и балансира на ивици закона, што целој причи даје шмек кримића (за тате). А ту су и дражесни вилењаци за оне најмлађе, па и нешто старије јер су веома налик Гремлинима. Збиља, ово је један породични филм који нуди за сваког понешто и свеукупно ништа ново. Наново је тема спасавање Божића кога су несмотрено рунирала деца жељна пажње, али пре свега спасавање породице која се распада услед смрти главе те породице Оливера. Дакле, све је већ виђено, па и врло добро изведена сцена када Курт пева у затвору. Наравно, готово све сцене су предвидљиве. Ово је породични филм и гледајући глумачку екипу; Оливер је син Голди Хон која игра супругу Куртову, а у реалном животу Оливер је одрастао у породици са мајком и очухом – погађате, Куртом.

Оно што ми се баш није допало у филму је што се релативизује криминал. Заправо, претвара га у праву играчкандију. Такође, Деда Мраз је прерастао своју улогу и он сада решава све проблеме, чак и оне које имају бивши супружници (Мартин Роух и његова Лиза). Од светог Николе до брачног саветника Деда Мраз, изгледа, еволуира и даље. 🙂 Ипак, без већег ефекта, макар што се овог филма тиче.

Едукативни моменат: Јуда је морао да верује у себе да би постигао оно што је Деда Мраз од њега тражио. И у томе јесте цео „трик“. Много тога можемо постићи ако верујемо у себе.

Оцена наставника:

3(с невидљивим плусем)

poster-haunted (Small)IIУклета палата (The Haunted Mansion 2003) је филм продуцентске куће „Дизни“ базиран на атракцији (кући страве) која се може посетити у Дизнилендима диљем Земљиног шара. Еди Марфи је човек који води сопствени бизнис продаје некретнина и превише је посвећен послу, а премало породици. Ипак, његова супруга Марша Томасон некако га је наговорила да проведу викенд на језеру заједно са њихово двоје деце. Но, практични Еди је успут пожелео да обаве још једну „гажу“ за коју је веровао да ће бити посао живота. И испоставило се да то јесте случај, али не онакав каквом се надао.

Критички осврт: Колико год да се Еди трудио (а заиста је велики напор уложио) да буде духовит, напросто ништа није било смешно. Мислим да сам се осмехнуо на пар фора. 🙂 Иначе је филм довољно забаван, али недовољно иновативан и још мање интригантан. Ово би била верзија заљубљеног Дракуле, само што своју васкрслу љубав није пронашао вампир већ дух. И урађена је једнако романтично, али и много више инфантилно.

Режисер Роб Минкоф је премало изазова ставио пред своје протагонисте и иако је филм праћен сасвим солидним специјалним ефектима, нема ту ни праве акције, ни узбуђења. Све је то некако осредње. Оно што ме је највише заинтересовало у филму је избегавање теме којом се филм бави. Ни у једном тренутку није речено зашто Натанијел Паркер није могао да буде са Маршом. Океј, они припадају различитим световима, али зашто припадају? Да није, можда, то због тога што је она црнкиња? 🙂 Оваква политичка (не)коректност отвара нека друга и много озбиљнија питања, а не закључује апсолутно ништа и у вези са тим филм не даје никакве поруке осим посредних и недоречених. У реду је закључити да љубав не познаје разлике, ако баш желите то да закључите, али лично нисам присталица елегантних решења која неће повредити бело оријентисане Американце и другу публику. Све ми то исувише личи на Барбику и њену најбољу другарицу црнкињу, како би се од детињства усвојио модел да су разлике у боји коже небитне (али да је главна цура ипак заносна плавуша). 🙂 Неке појаве у друштву не могу да се решавају на свима прихватљив начин.

Едукативни моменат: Када се Еди пожалио Џенифер Тили да је све пробао и да није успео и питао је шта да ради, она му је (мудро) одговорила: пробај опет. Што више покушавамо, повећавамо и шансу да успемо.

Оцена наставника:

2(и нагиње и не нагиње ка тројци)

akvamen (Small)Аквамен (Aquaman 2018) је филм из серијала рађеног према Ди-Си стриповима. Главни јунак, кога тумачи Џејсон Момоа, заправо је „мешанац“ воденог и сувоземног народа. Његова мајка (Никол Кидман) је краљица Атлантиде која није желела да се уда за краља, већ је побегла и нашла љубав са светионичарем Темуером Морисоном. Ипак, након што је родила Џејсона, морала је да се врати свом народу како је краљева гарда не би прогањала – и њу и њих двојицу. Тамо се удала за краља и родила сина Патрика Вилсона. Испоставило се да је Патрик врло амбициозан престолонаследник и да жели да уништи народ са копна. Да би у томе успео, морао је најпре да завлада свим народима у мору. Међутим, његова вереница Амбер Херд није поборник рата и зато тражи Џејсонову помоћ како би зауставио крвопролиће. Једини начин да Џејсон у томе успе је да преотме престо свом полубрату, а то није лаган задатак.

Критички осврт: Овај филм је прави спектакл и то по много чему. Режисер Џејмс Ван измиксовао је наизглед неспојиве поджанрове фантастике и направио асоцијације на бројне претходне филмске хитове, па тако ту има много епске фантастике попут „Господара прстенова“, подразумеване суперхеројштине, свемирске попут „Ратова звезда“, уз зачин авантуре као што је виђена у „Индијани Џоунсу“. Да, кад кажем свемирска, мислим на напредну технологију, само под водом, а ту су и подморнице налик на летелице са све ласерима. У једном тренутку је Џејсон узвикнуо како су „Авети на шест сати“, што је јасна алузија на „Звездану капију: Атлантида“, суперпознату серију у којој је био један од виђенијих протагониста. Изгледа да му је Атлантида била суђена и он се у њој добро снашао. И други глумци су се лепо снашли, а Патрик чак врло личи на своју филмску маму Никол. Глума и сцене су за неколико нијанси превише мелодраматичне и музика која их прати помпезна, али у оваквим филмовима то је дозвољено.

Борбе су сјајне, тим пре што се дешавају у води, па су кретања у простору постала неограничена и тиме и могућности. Морам приметити да их је Џејмс сасвим искористио. Последња сцена ратовања је безмало величанствена, али је мене „одувала“ сцена када Џејсона и Амбер јуре чудовишта из тзв. рова. Акција, како она у води, тако и на копну, дефинитивно је успела.

Иако је Џејмс малко „злоупотребио“ биологију и накрцао жива бића и тамо где их или нема или нема баш толико, морам признати да је слатко уредио Атлантиду и да је све бљештаво и медузоидно. Чак и Амбрина свечана хаљина. 🙂 Прича није грандиозна, али толико је накићена и толико динамична да држи пажњу све време. У ствари, ако ћемо поштено, филм је прединамичан. Толико тога се дешава и толико детаља има, а као што сам на почетку рекао, мења се и сензибилитет филма из авантуре у епску, па у „свемирску“, високо технолошку фантастику, па натраг на суперхеројштину, да не оставља много простора за емоције. Њих има, али ако пажљивије погледате, видећете да се оне тек дотичу успут, овлаш и површно. И то је штета јер овде има простора за једну добру интригу, како дворску, тако и породичну. Осим ове, филм свакако има још мана, али је као блокбастер (за шта је и прављен) испунио сва очекивања. Овај серијал о суперхеројима већ последњих неколико година у односу на „Марвела“ губи битку, али је Аквамен ипак донекле поправио позиције.

Едукативни моменат: У једном тренутку водени народ је великим таласима вратио све ђубре које су људи са копна годинама бацали. Медији су коментарисали како нам је море „вратило“ наше загађење. Водени народ не постоји, али опасност од ђубрета је врло реална.

Оцена наставника:

5(наравно)

iconoclast(small)iЈеретик (Iconoclast 2012) је прича о усамљеном ратнику кога је васкрсла мрачна богиња са циљем да побије све старе богове и одузме моћ од њих.

Критички осврт: Морам да признам да сам радњу овог филма преписао јер нисам успео да је пропратим. Најпре што је некако дата неартикулисано, а и иако сам гледао свакојаке и сваковрсне кршеве (јер ме увек некако развеселе), овај ми напросто није држао пажњу. Колико сам схватио, ово је неки спој епске фантастике и глупости. Највише и, у ствари, готово искључиво овог другог. Режисер Шон Мајкл Арго је желео, претпостављам, да његов филм изгледа мистично, али је добио ефекат да заиста изгледа, како већ рекох, глупо. Шон, који је и главни глумац (можда из нарцисоидности (ничим заслужене), а можда зато што је, сигуран сам, јако тешко наћи било кога ко би глумео у овако нечему) сит се изратовао (измислио сам реч, али је баш прикладна) са разноразним чудацима и чудакињама. Те борбе нису изгледале баш како је он, верујем, замислио. Борба мачевима и мочугама више је изгледала као да плеве башту. 🙂 Костими су углавном од коже и личе на СМ-опрему, са ту и тамо детаљима из средњег века, али богами и новог доба. Један од калуђера имао је врло модерне панталоне са све каишем. 🙂

Како би продао филм, Шон је унео и мало еротике. Углавном су допринеле оскудно одевене тетовиране и пирсинговане девојане, од којих понека и гологруда. Осим женских прса, Шон изгледа воли и основне еколошке појмове и то конкретно покровност у шуми. У то верујем јер су у макар десетак кадрова биле крошње дрвећа; камера се увек некако подизала ка њима. Додуше, филм је сниман аматерском камером. Јасно је и да је зато и звук лош. Као и избор музике. Речју, у овом филму све је лоше, под условом да ово уопште назовемо филмом. Е, да, оно мало специјалних ефеката су сви они које и сами можете направити у некој од апликација које се бесплатно могу преузети са нета. Знам да један од њих може да изведе и мој колега који предаје ликовно. 🙂

Едукативни моменат: Едукативно у овом филму је то што показује да не мора све што неко уради другачије и мистично да буде уједно и уметнички. Уметност тражи много више од тога, а пре свега таленат, поенту, естетски доживљај, квалитет. Све то ћете видети у признатим уметничким делима, па ће вам бити јасно да је све то потребно. Ваљда ће бити јасно и Шону када у будућности буде правио неки нови филм. 🙂

Оцена наставника:

1(у ствари нула)

replicas (small)ivРепликанти (Replicas 2018) је филм о научнику Кијану Ривсу који покушава да људски ум уметне у тело робота. Његови напори су још увек узалудни, али он не губи наду. Додатну мотивацију добија када његова породица гине у саобраћајној несрећи, те он види једино решење у томе да их васкрсне кроз свој експеримент. Он ће се успротивити и законима биологије и физике и, испоставиће се, наоружаним Владиним агентима, како би тај наум остварио и повратио оно што му је најдраже.

Критички осврт: Ово је врло солидан трилер, а веома једноставно постављен. Режисер Џефри Нахманов не пати претерано од оригиналности и сцене су у доброј мери предвидљиве, али не воли ни да одуговлачи. У првих десет минута филма смо сазнали о каквом застрашујућем експерименту се ту ради, да би у наредних пет минута Кијану већ изгубио целу породицу. Јасно је да је та трагедија врло погодна да се са њима уради експеримент. И онда већ креће – клонирање. Какво сад клонирање, питате се ви, а питао сам се и ја, када то уопште није поменуто. Џефри прави заиста радикалне обрте користећи се елементима који до тада уопште нису ни поменути, чак ни наговештени. На исти начин, негде после сат времена, филм заиста муњевито поприма другачији, акциони сензибилитет и Џон Ортиз од досадног шефа постаје врло озбиљан зли моћник. Такође без икаквог претходног наговештаја, а изгледа ни да се Кијану није превише изненадио. Само се камера накривила, а ваљда како би нам се дочарало да је протагониста доживео откровење. Иначе, протагониста, односно Кијану, нешто ме није фасцинирао глумом у овом филму. Заправо, кад мало вратим филм, ни у његовим претходним филмовима ме није фасцинирао. Волим ове игре речима. 🙂

Углавном, радња се врло брзо одвија и овом филму се динамика не може оспорити, мада је јасно да је тиме изгубио на дубини. За филозофију и неке веће моралне дилеме овде напросто није било много простора. Не допада ми се како је крај решен. С једне стране он сигурно није правичан (а као да је Џефри желео таквим да га прикаже), но са друге стране сувише је погодан. У сваком случају, сувише је амерички.

Едукативни моменат: Када је Томас Мидледич упозорио Кијана да клонови могу да испадну и овакви и онакви и да нешто страшно може да се деси, Кијану му је одговорио да се страшно већ десило, алудирајући на саобраћајни удес. Увек може да буде горе, али није то поента. Поента је да колико год да је лоше, морамо да се боримо да буде боље, баш као што је Кијану урадио и колико год да су нам шансе мале.

Оцена наставника:

4(али врло, врло јака)

mute (small)iiiНем (Mute 2018) је филм који се дешава у будућности у години 2035. и бави се судбином амиша Александера Скарсгорда. Александер је као мали у несрећи изгубио способност говора. Сада је велики и ради као бармен у једном клубу. Заљубљен је у конобарицу Сејнеб Салех, са којом планира заједнички живот. Међутим, она мистериозно нестаје и он покушава да је нађе. И то уопште није једноставна потрага јер је Сејнеб била умешана у радње ван закона, па су људи на које Александер наилази врло опасни.

Критички осврт: Филм је визуелно јако допадљив и занимљив је, иако је нејасно ка чему иде сва та радња. Некако нема циља и до циља не стиже до самог краја, а то је било јасно много пре тог краја. То је некако зачуђујуће за режисера Данкана Џоунса који, и у оно мало филмова што је урадио, увек је имао неки виспрен преокрет. Заиста, овај филм по сензибилитету уопште не одговара његовим ранијим остварењима, мада поздрављам то што је остао у сфери СФ-а (додуше, у оваквом филму могло је и без тога). Ово би била некаква, рецимо, крими прича, која је компликована, али не и добро испричана. Данкан је све време уводио неке споредне и спорадичне ликове који добрано прелазе границе морала или закона, што додатно уноси још једну нејасноћу шта је хтео тиме, односно њима да постигне. Они свакако доприносе атмосфери, али не доприносе причи. У њој нема интриге, нити неке јаче мистерије. Разрешење није значајно побољшало утисак, нити ме је оставило без даха.

У филму има и много насиља, што би било оправдано да је у служби приче, али ње у овом случају једва да уопште има. Но, свакако бих похвалио глуму. Не могу да се одлучим који глумац је у овом филму бољи: Александер или Пол Рид. Такође, не могу да не осетим емпатију према лику који тумачи Александер и који је толико добар у свету који чине све лоше личности.

Едукативни моменат: Филм почиње једном занимљивом амишком пословицом: да обликује своје људе, Бог често мора да их растопи. Иако сам непоправљиви атеиста, ово ми заиста звучи мудро.

Оцена наставника:

3(иде на четири)

triffids (Small)VДан трифида (The Day of the Triffids 1963) је филм снимљен према истоименом роману Џона Виндема. Киша метеора се сручила на Земљу, али су научници проценили да не само да ће бити безопасна, него и да ће бити атрактивни небески и целовечерњи шоу. Испоставило се, ипак, да су потпуно погрешили.

Критички осврт: Прича као прича је класичан СФ хорор са биљкама људождеркама које тамане људе. Џон је, уз то што ће донети биљне споре са другог света, искористио метеоре и да ослепи готово комплетно становништво, како би дао предност биљном царству. У супротном, борба биљака и људи била би смешна. Корен, напросто, не даје брзину као људске ноге. 🙂 Но, оно што је пажње вредно у овом филму свакако је режија. Стив Секели је започео радњу једним убиством чувара у ботаничкој башти (превише развученом хорор сценом, тако карактеристичном за оно доба) и буђењем Хауарда Кила у болници (који је, срећним случајем, избегао страшну судбину већине), наместо очекиваног приказа апокалипсе. Овакав, добро осмишљен почетак, искоришћен је (много касније) у такође добром „28 дана касније“, када се у болници буди Килијан Мерфи, а сличан мотив искоришћен је у већ неком наставку „Притајеног зла“ са Милом Јововић. Постоје још неке сцене које су постале што стандард, што општа места, или су то већ биле, што не могу са сигурношћу да тврдим јер не знам све филмове из тог и ранијег доба. Тако, рецимо, када Хауард са девојчицом покушава да побегне колима која су заглибила у блату (те не мрдају до последњег момента), док им се биљка полагано приближава, чест је мотив у хорор филмовима.

Занимљиво у овом филму је што има јаку метафору и врло је актуелан, иако не знам да ли је режисер уопште имао то на уму. Сви су слепи и тек мањина може да види у земљи која пропада, а мишљења сучељавају Хауард који жели да оде негде где је (можда) боље и Никол Море која је одлучила да остане и помогне. Такође, Никол се све време нада да ће се ситуација поправити, иако је јасно да од тога нема ништа. Познато? 🙂

Специјални ефекти су, наравно, смешни, а сама апокалипса некако превише дисциплинована. Ипак, пусте улице делују прилично реалистично. Но, од филма из тог доба много више не можемо очекивати што се тог дела тиче, али што се тиче свега осталог, ово је свакако култни филм чија вредност не пролази.

Едукативни моменат: Кирон Мур је рекао како се све биљке крећу, само што ниједна не користи корење као ноге. И то је тачно, дакле није фантастика, иако нам покрети биљака нису уочљиви као они у животиња.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија звездица и свакако без звездице)

leri (Small)IIIЛери (Larry 2017) је кратак хорор филм. Џо Каларко ради на паркинг сервису у својој бараки ноћну смену. Из досаде је отворио кутију у којој су нађене изгубљене ствари. Не крије задовољство када међу стварима проналази и таблет. Када је укључио таблет, отворио се сајт који описује чудовиште по имену Лери. Лерију је потребан пријатељ и сва је прилика да би Џо могао бити управо тај.

Критички осврт: Ово заиста није лош хорор, добро постављен и тескобан баш зато што је смештен у оквире клаустрофобичне крхке бараке. Страшан, али и занимљив тренутак је и када Џо схвата колико је заиста изложен. Застрашујуће сцене ипак су добрано класичне, што не квари утисак много. Оно што баш квари утисак је крај који је потпуно предвидљивог тока и веома, али веома слабо (раз)решен.

Едукативни моменат: Лери је желео пријатеља, али зато што је различит наишао је на страх. Људи се плаше онога што је различито и то је чудно јер биологија каже да је свако различит од свих других. И то треба имати на уму пре него што нас страх обузме. 🙂

Оцена наставника:

3(рекао бих реална)

nextgen (small)ivСледећа генерација (Next Gen 2018) је футуристички цртаћ. Ради се о девојчици која је све време незадовољна својим животом и зато и бесна на своју околину. Презире роботе јер су сви око ње опчињени њима, па чак и њена мајка. Но, њен став према роботима се мења када наиђе на једног који је најновији и најнеобичнији модел.

Критички осврт: Већ на самом почетку допао ми се начин како су аутори филма приказали како просечан човек размишља, пре свега кроз наступ Џастина Пина (глас му је позајмио Џејсон Судејкис), директора фирме који уме да подилази публици. У ствари, режисери (и сценаристи) Кевин Р. Адамс и Џо Ксандер се баве сасвим обичним темама које су сместили у футуристички контекст. Доминантна тема је животна прича тинејџерке, која је озбиљно „загазила“ у деликвенцију и која је, заправо, жртва. Све то дато је кроз причу о необичном пријатељству са поквареним роботом који има муке са преоптерећењем меморије и мора свако вече да бира која сећања ће избрисати. Једноставно постављено, а врло паметно.

Ово је интересантан спој дечје приче и врло сурове акције у којој људи гину. Акције, иначе, баш има и прилично је узбудљива. Финале филма и крај су у доброј мери холивудски нашминкани, а и има врло предвидљивих мотива током филма. Али ако занемаримо то, филм свакако има довољно кредита да буде увршћен у успелије цртаће. Прича је озбиљна, прилично разрађена, динамична и узбудљива, са више него солидном анимацијом. И морам поменути да је музика сасвим фина.

Едукативни моменат: Научник је рекао свом последњем моделу робота како није савршен, али је додао и да је савршено непријатељ добром. Заиста мудар научник, нема шта.

Оцена наставника:

4(прилично јака)

ralph_breaks_the_internet_official_poster (small)vРалф разбија интернет (Ralph Breaks the Internet 2018) је наставак цртаног филма о Разбијачу Ралфу из 2012. Ралф је јунак аркадне игрице и преко дана обавља свој посао, а увече, када се играоница затвори, дружи се са Венелопи, принцезом из друге игрице. Но, она је незадовољна својим послом јер је игрица предвидљива и без изазова. Ралф, као добар пријатељ, одлучио је да преуреди игрицу како би се она забавила. Из тога се изродила катастрофа и девојчица која је играла Венелопину игру поломила је волан, саставни део конзоле. Газда играонице нема материјалних средстава да купи нови волан и морао је да искључи игрицу. Тако је Венелопи остала без посла, али се опет укључио Ралф и предложио да оду на за њих до тада неиспитан терен – интернет и тамо пронађу и купе волан.  И њих двоје су се тамо запутили и доживели авантуру која ће им заувек променити животе.

Критички осврт: Један од најбољих момената у филму је када се Венелопи обрела у дворани са принцезама и када треба да докаже да је једна од њих. Занимљиво је како је ту компанија Дизни показала како уме да се шали на сопствени рачун, односно рачун прича које прави. Ову причу су направили перфектно. Допала ми се цела авантура и поруке које цртаћ шаље. При томе не мањка ни хумора, ни маште, ни емоција. Свака част.

Едукативни моменат: Када је Ралф видео коментаре о себи, односно како га други виде, схватио је да се њихово мишљење разликује и да може бити веома негативно. Али је одмах потом схватио да једино мишљење које му је заиста важно од његове другарице Венелопи. Не треба да нас дотиче шта неко кога познајемо само преко интернета мисли о нама. Зна се чије мишљење треба да нам буде меродавно.

Оцена наставника:

5(свакако и плус приде)

Лако Је Критиковати 110

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Original Cinema Quad Poster - Movie Film PostersВирус (Virus 1999) је филм рађен према истоименом стрипу Чака Фарера. Посада брода „Морска звезда“ са капетаном Доналдом Садерлендом наишла је на јаку олују у мору и некако успела да опстане, али су оштећења на броду била довољна да је била потребна помоћ. И наишли су на радару на други брод, али се он нигде није мицао. Свеједно су допловили до њега и открили да се ради о великом руском броду намењеном истраживањима свемира. Брод је био напуштен, а по стању које су затекли било је јасно да се ту нешто чудно дешавало. Они су у том броду видели прилику да се обогате, али им је било суђено нешто сасвим другачије и ни близу тако благородно.

Критички осврт: Многи критичари тврде да је ово тек варијанта филма „Велико уздизање“ снимљеног годину дана раније, који нисам гледао (још), али свеједно и у поређењу са другим филмовима које јесам гледао, тема коју филм обрађује није оригинална, а богами није ни разрађена. Радња је сасвим предвидљива. Рецимо, било је врло јасно како ће Хулио Оскар Мечосо изгинути, да ће електронски човек само заробити Џејми Ли Кертис, а да ће од Доналда сачинити оно што је сачинио. Режисер Џон Бруно очигледно не пати од вишка креативности, а онај механички глас када компјутер разговара са посадом му заиста није био потребан. Већ је довољно што није креативно, него је још и тупаво. На крају је ванземаљска интелигенција са напредном технологијом испала веома глупа, а како су се спасили Џејми и Вилијам Балдуин на врло је танком конопцу, још тањем од коришћеног. Иначе су готово све акционе сцене натегнуте до границе пуцања. Са друге стране, добро је испала мала радионица ужаса у коју је Доналд дошетао. И то је један од ретко добрих тренутака у филму. Но, не могу да кажем, има динамике и није досадно.

Глумци су добро урадили свој део посла, али је најбољи (очекивано) био Доналд. Можда је Јоана Пакула ипак била најмање убедљива.

Едукативни моменат: Шерман Август је рекао Маршалу Белу да никада не можеш бити довољно богат, мршав и наоружан. За ово друго биологија и медицина тврде супротно, за треће могу да приметим да је свет, посебно онај његов „напредни“ део, тако и устројен и све време води трку за што бољим наоружањем и унесрећује људе широм света, а што се првог тиче, све зависи шта сматрамо под богатством. Вероватно је Шерман мислио на материјално богатство, а ја сам убеђен да чак и ту прихватљиве границе постоје за нормалне људе. 🙂

Оцена наставника:

2(на три)

the-arrival-movie-poster (Small)IIIДолазак (The Arrival 1996) је америчко-мексички СФ. Чарли Шин је радио-астроном који је открио сигнал из свемира, за који верује да потиче од ванземаљске интелигентне врсте. Међутим, његов покушај да обелодани ове резултате завршили су се неуспехом и чак губи посао и шансу да се запосли било где другде у својој области рада. Он ипак не одустаје од своје намере, те ситуација постаје све озбиљнија и опаснија. На крају открива да је у центру велике светске завере.

Критички осврт: Чарли је глумео претерано мелодраматично, што није неуобичајено за њега, а посебно су мелодраматични (и прилично прозаични) били његови дијалози са Тери Поло.

Специјални ефекти, посебно они гледе изгледа ванземаља, али и сви остали, могли су да буду бољи. Чини ми се да су дечака на крају филма мало и замаглили како би прикрили оно што нису могли да постигну. Но, то је мањи проблем. Много већи проблем у овом филму је што је претерано погодан. Има он све, и идеју (која је далеко од оригиналне, али није лоша), динамику, врло ефектне сцене (прва је, рецимо, баш ефектна), сасвим дозиране велике речи на крају (без којих Амери не могу), али некако ванземаљци уз сву напредну технологију не могу никако да убију Чарлија, иако им је он највећа претња са којом имају посла. Врхунац је када један од њих напада Чарлија српом! Добро није искористио томахавк. Углавном, ти неуспели атентати у толико много прилика толико су бенигни да чине филм смешно наивним.

Едукативни моменат: Климатске промене на нашој планети се увелико дешавају, али не зато што ванземаљци, скривени међу нама, мењају услове зарад инвазије. Ове промене су последица загађивања и повећања гасова стаклене баште. Већа количина ових гасова доводи до задржавања топлоте, која потиче од Сунца, у атмосфери. Дакле, ванземаљци нису потребни; уништићемо се сами.

Оцена наставника:

3(углавном реална)

alienIII (Small)VЕјлијен³ (Alien³ 1992) је трећи наставак о чудовишту које у будућности прогања Сигорни Вивер. Летелица у којој су у криогеним коморама спавали Сигорни и преостали преживели са сателита ЛВ-426 се наједном покварила и принудно слетела на планету Фурија 161, на којој се налазио затвор за преступнике мушкарце са два Y хромозома. Пад је преживела само Сигорни и затвореници су је спасили. Она је за њих представљала искушење и нису крили да имају веома лоше намере гледе ње, али њу то није бринуло. Забрињавало ју је шта је то срушило брод. Испоставило се да су се обистиниле њене најцрње слутње и да је брод собом донео и најмање два ејлијена.

Критички осврт: Овај део ми је најсуморнији. Јасно, приче о ејлијену нису комичан филм где је све ведро и сунцем окупано, али почетак где је комплетна екипа (укључујући и девојчицу) из претходног дела мртва (осим Сигорни, наравно) и где хероина доспева на затворску планету где су смештене психопате и насилници најгоре врсте, те сама атмосфера у филму и углавном сиве и црне нијансе које доминирају; заиста све укупно делује туробно. Занимљиво је да режисер Дејвид Финчер значајно мање романтична душа од свог претходника Џејмса Камерона. Док је Џејмс одвојио најлепшег међу војницима Мајкла Бина да буде пристали јуноша за Сигорни и оставио га живог (мада тешко повређеног) до краја, Дејвид је најпре конкретизовао ствар са Чарлсом Дансом (нема ту неког очијукања и показивања како ради напредна аутоматска пушка и слично), а онда га очас посла убио. Ни до пола филма несрећни Чарлс није стигао. 🙂 Углавном, лепршаве осамдесете су замениле мушке деведесете и то се и те како види. Чак је и Сигорни ошишана на кеца. Но, на самом крају, Дејвид је подлегао и када се Сигорни баца у ватру из груди јој излази младунче краљица и она је нежно привија уз крваве груди… Додуше у другој верзији филма тога нема. Колико сам схватио, постоје макар две верзије где је једна проширена и са неким измењеним сценама, попут описане, а и ејлијен не излази из пса, већ из бика. Но, каква год да је верзија, добра је, без сваке сумње.

Едукативни моменат: Пол Маган је рекао како „у ненормалном времену и нормални људи изгледају ненормално“. Изгледали ненормално или не, тек треба да се трудимо да будемо и нормални, вредни, мудри, вешти, те хумани; ма каква год да су времена. И да, да поменем да стање када мушкарац има два Y хромозома уопште не резултира тиме да он буде насилник. Проблема има тек неколико и сви су ситни; поједини људи често нису ни свесни да имају један хромозом вишак јер је углавном све нормално.

Оцена наставника:

5(као што написах, без сваке сумње)

alienRes (Small)IVЕјлијен: Ускрснуће (Alien: Resurrection 1997) је наставак претходног филма. Двеста година после смрти Сигорни Вивер научници на истраживачком свемирском броду су успели да је клонирају, али са фетусом ејлијена у грудима (кога су одмах и извадили). Особине Сигорни и ејлијена су се тиме помешале, што је научницима омогућило нове домете у истраживању. Злоупотребили су раднике успаване у криогенским коморама да размноже чудовишта и затворили их у кавезе. Но, десило се оно што су најмање очекивали – чудовишта су нашла начин да се ослободе и побију добар део посаде, док је други део успео да се евакуише. На броду је остала Сигорни, као и гусарска посада која је донела поменуте несрећне раднике. Сви они заједно сада покушавају да побегну, а свемирски брод се аутоматски преусмерио ка својој бази – Земљи (што је стандардна процесура у случају опасности) и сада због својих слепих путника представља опасност за читаво човечанство.

Критички осврт: Капетан Мајкл Винкот је крајње интересантан, харизматичан, па и врцаво духовит тип и права је штета што га је режисер Жан Пјер Жене укинуо међу првима. Да, овај наставак некако је најврцавији од свих, са много добрих фора и чак је и Сигорни некако представљена са више духа. И, морам да приметим, што је старија (из наставка у наставак) све је лепша.

Иначе, овај наставак је осмишљен веома мудро. Мудро су наново оживели Сигорни, дали јој одређене моћи и виспрено су ослободили чудовишта из кавеза у научној лабораторији. Ту су добили и једну бонус сцену са неуспелим клоновима, која је потпуно гротескна и сасвим ефектна, да не говорим о ејлијену хибриду који је добро осмишљен. Додуше, не може баш да има лобању попут приказане на самом крају (судећи према лицу), али је Жан Пјер очигледно желео да да неку симболику, мада крајње нејасну. Још један детаљ је прилично невешт, а то је погибија Гарија Дордана. Тако опак тип сувише је лако пао и при томе, нејасно је зашто је погинуо. Натегнуте су и смрти Лиланда Орсера и Џеја Е. Фримена, ако ћемо да ситничаримо. Дакле, филм није без мане, али уопште није лош; врло динамичан са сјајном акцијом и ништа мање хорор од других делова. На крају ми је готово било жао створења кога је Сирогни убила на практично исти начин као и оно из првог дела. Мислим да је једино у овом делу саге Жан Пјер успео да оствари (и то том једном сценом) оно што се покушавало у претходним; да се покаже да само створење није зло, већ људи који желе њиме да манипулишу.

Едукативни моменат: Сигорни је рекла како се некада плашила да сања ружне снове. Сада више не јер колико год страшни снови били, кад се пробуди увек је горе. Ја бих волео да будем много оптимистичнији; и снови и јава могу бити бољи ако се потрудимо да буду.

Оцена наставника:

4(мада је блиска петици)

krampus-poster-animado (Small)IVКрампус (Krampus 2015) је хорор базиран на личности из аустријско-баварског фолклора. Емџеј Ентони је дечак који верује у Деда Мраза, али у томе нема много подршке ни у својој ближој, ни у широј породици, а тек не у варошици у којој живи. Резигниран, на крају је и сам одустао од тога да напише писмо Деда Мразу. И те године, за Божић, наместо насмејаног дедице у црвеном оделу, пристигло им је зло биће из страшних народних прича.

Критички осврт: Филм почиње заиста занимљиво и та уводна шпица је сјајан увод у причу која уопште није лоша. Ради се о хорору који има шмек апокалиптичног филма. У ствари, више је у питању мрачна комедија и то поприлично успела. Но, ако бих желео да будем баш прецизан, овде један прилично застрашујући хорор полагано прелази у луцкасту варијанту „Гремлина“, са тим да је овде гремлин један и прилично велики. Тај луцкасти, инфантилни моменат појачава и цртаћ који је урађен у флешбеку. Можемо овај филм посматрати и као антиваријанту телевизијских божићних филмова јер све је ту – породица која треба да научи нешто на тај значајан празник и спозна божићни дух. У овом случају све ће то да се деси, али на много, много тежи начин. 🙂

Овде су и глумци и режисер обавили добар посао. Ликови су врло живописни и иако постоји труд да се учине стереотипним, некако то нису. Са своје стране режисер Мајкл Дагерти је феноменално створио атмосферу која је за сваку сцену одговарајућа. Допада ми се и како је камера све то снимила. Сам Крампус је уведен у причу практично маестрално, да би онда, након прве жртве Стефаније Лајви Овен, наступило „затишје“, макар што се њега тиче и онда кренуо у поновни напад. Све то прате врло добри специјални ефекти, ако изузмемо маске патуљака и самог Крампуса. Крај је баш ефектан, иако је изгледало да ће бити класичан.

Едукативни моменат: Деца су мислила да их Крампус неће убити јер су били добри целе године, односно чинила су добра дела. Криста Стадлер је рекла деци да није важно шта раде, већ у шта верују. Мудра бака ово није баш најмудрије срочила. Наравно да је важно шта радимо, али важно је и зашто, односно из којих мотива. Добро дело је уистину добро ако нам је таква и намера.

Оцена наставника:

4(може)

Coco_Teaser_IG_Jpeg (Small)VКоко (Coco 2017) је филм инспирисан Даном мртвих, празником који се прославља у Мексику. У једној тамошњој породици мали Мигел сања да постане велики музичар. Његова породица се противи томе и чак његова бака му ломи гитару. Како би ипак учествовао на фестивалу који се одржава за празник, одлучио је да позајми гитару од преминулог (и легендарног) музичара Ернеста де ла Круза из маузолеја посвећеног том музичару. Но, пошто је грех узимати ствари мртвих људи, на малишана је аутоматски пала клетва и он је прешао у свет мртвих. И тамо је доживео авантуру живота, која ће променити и њега и његову породицу – како живе, тако и мртве чланове.

Критички осврт: Одличан је цртаћ са сјајним порукама и прелепим емоцијама. Не могу да замислим бољи начин да се искористи ова тема. Браво, браво и браво!

Едукативни моменат: Маријачи коме је дечак гланцао ципеле рекао му је да Ернесто није постао највећи музичар скривајући своје вештине. Он је отишао на трг и свирао је пред свима. Не мора Ернесто да вам буде идол, али у једноме је у праву; не можете успети у било чему ако не покушате и ако не покажете и другима шта знате.

Оцена наставника:

5(и још једном браво)

peabodi (Small)IVГосподин Пибоди и Шерман (Mr. Peabody & Sherman 2014) је анимирани филм о ингениозном псу господину Пибодију који је усвојио дечака Шермана. Однос између њих двојице је био сјајан и Пибоди је користио своје изуме, као што је времеплов, како би дечаку пружио забавно детињство. Међутим, све се мења када је Шерман кренуо у школу и када су остала деца, а посебно девојчица Пени, показала неразумевање за то што је старатељ дечака – пас.

Критички осврт: Хумор није претерано виспрен, али јесте симпатичан, иако су неке форе поновљене пар пута. Сама прича вас сигурно неће оборити са ногу. То је једна крајње предвидљива авантурица, већ виђена и са нешто измењеним улогама како би све било колико-толико оригинално и забавније. Ипак и свеукупно, утисак је сасвим добар, пошто је филм довољно динамичан (стално се смењују историјски догађаји), забаван и иако неће измамити смех, осмех свакако хоће.

Едукативни моменат: Шерман је схватио да то што га називају псом, заправо, није увреда. Јер господин Пибоди му никада није окренуо леђа, увек је ту за њега и воли га колико год да је грешака направио, а пас је. Некада људе (и псе у овом цртаћу) карактеришемо према боји коже, начину живота, народности… Треба да видимо оне лепе особине у њима и видећемо да све то ком типу и групи људи припадају уопште није ни мана, ни мање вредно, напротив.

Оцена наставника:

4(са микро минусом)

Pet-Sematary-poster (Small)IVГробље кућних љубимаца (Pet Sematary 1989) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Дејл Мидкиф и његова породица су се доселили у градић, односно кућу уз веома прометан и опасан ауто-пут. Врло брзо откривају да се уз њихово имање налази гробље кућних љубимаца, а још даље од тога света земља Индијанаца која је истовремено и извор живота и извор смрти. Дејл ће се врло брзо уверити у њене моћи и искористиће их, али оно што је желео, неће бити и оно што ће добити.

Критички осврт: Филм врца од општих места, па се тако нашло и оно, за хорор филмове најпознатије опште место, када Дејла препадне мачка. Али пошто су тема кућни љубимци из пакла, онда је то ваљда у реду. 🙂 Оно што сигурно није у реду је Дејлова глума. 😀

Иначе, у питању је култни филм и мало је вероватно да било који познавалац хорор филмова не зна за њега. Рађен је по роману једног од највећих писаца овог жанра и требало би да ту грешке нема, али је истина да цела поставка опасно балансира на ивици одрживости, баш као што ликови балансирају на ивици аутопута кога Фред Гвин назива злим и где свако мало гину бебе и кућни љубимци. Све је сувише погодно, а ликови врло невешто игноришу очигледну опасност која им је све време испред саме куће. Ипак, сама прича и те како има смисла и издваја цео овај хорор од гомиле других баш зато што је прича, а не крвопролиће, у првом плану. Занимљиво је да се права ствар, а то је васкрснуће тада мајушног Мика Хјуза (ка чему је све ишло јер су и дух, болесна сестра, света земља и мачка из пакла само контролне тачке у оријентирингу филма), дешава тек у последњих двадесетак минута – но, филм и поред тога држи пажњу, а тензија коју је створила редитељка Мери Ламбер је заиста висока. Саме сцене када зла беба убија невероватно су сурове и шокантне, иако донекле предвидљиве. Специјални ефекти су повремено пристојни, повремено баш и нису, али свеукупно, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Ако бисмо овај филм посматрали као враћање у живот свега оног што нам је било драго, а не људи (јер то није ни могуће), овај филм нас учи да некада треба да од неких ствари одустанемо. Све се у животу мења и има неки свој рок трајања. Не можемо стално да се враћамо ономе што је било и да очекујемо да ће нам све време доносити исто задовољство. Зато можемо да прихватамо ново и да размишљамо тако да ће нам то ново донети једнако леп доживљај.

Оцена наставника:

4(на једва)

antmaniosa (Small)VЕнтмен и Оса (Ant-Man and the Wasp 2018) је други наставак филма о суперхероју из наслова који може да мења величину захваљујући технолошки напредном оделу и кога глуми Пол Рад. Његова бивша партнерка Еванџелин Лили и њен отац Мајкл Даглас, научник који је и осмислио одело, схватили су да могу да спасу Еванџелину мајку и Мајклову супругу Мишел Фајфер, која се пре много година толико смањила да је нестала у квантном свету. За то им је потребан Пол јер се он у претходној авантури повезао са Мишел и она преко њега може да комуницира са њима. Они су припремили апаратуру која може да је врати, али невоља је у томе што многи желе технологију ове породице, а и јури их полиција пошто су прекршили међународни споразум постигнут са свим суперхеројима.

Критички осврт: Не могу да се одлучим да ли је филм заиста мање добар или је мање добар у поређењу са комплетном франшизом о Марвеловим јунацима која је кулминирала у свим аспектима и у претходном филму „Осветници: Бескрајни рат“, те задала стандарде које је јако тешко пратити у причама о појединачним херојима. Ако бих посматрао филм независно, онда нема шта, заиста је добар. Ипак, имам замерки. Хумор је могао да буде и бољи и некако ми је изгледао исфорсиран. Иако су се аутори филма трудили да на велика врата уведу велику науку (а квантна физика то јесте), само су улетели у замке елементарне за основношколску хемију. Мајкл и Мишел без маски дишу у субатомском свету, мада не знам шта; за процес дисања неопходни су молекули кисеоника који су, сада, значајно већи од њих самих. 🙂 О еволуцији коју доживљава Мишел не треба ни расправљати.

Едукативни моменат: Хана Џон-Камен је хтела да се спаси тако што је отимала, присиљавала друге и на крају чак и угрозила Мишелин живот. Испоставило се да јој је Мишел помогла својевољно и зато што је хумана особа. Некада је довољно затражити помоћ, а увек важи да ствари можемо да решимо и на боље начине.

Оцена наставника:

5(некаква)

click_poster (Small)Клик (Click 2006) је научно фантастична комедија о средовечном породичном човеку Адаму Сандлеру, коме је преокупација да напредује у послу којим се бави. То користи његов шеф Дејвид Хаселхоф и намеће му све веће обавезе уз обећања која су, испоставиће се, на дугом штапу. Због свега тога трпи Адамова породица. Но, изгледа да се решење налази у СФ даљинском управљачу који може да контролише цео Адамов свет, а који му је поклонио мистериозни Кристофер Вокен.

Критички осврт: Адам ми никада није био симпатичан. Некако су ми његов лик и став одбојни. Но, ето га, наново, у главној улози и чак толико доминира да су сви други ликови на маргини и то потпуно истањеној (и тако су само послужили да се истакне његов лик и њихове приче остале су недовршене). Режисер Френк Корачи је желео да да Адаму сву слободу овог света, али није желео да ризикује да се ми превише дуго питамо шта ће се са јуначином дешавати у филму који носи назив „Клик“, па је већ у првој сцени одрадио дубокоумни разговор о даљинцима у стилу: „ма куда, забога, оде овај свет кад је све на даљински и како човек да не помеша толике даљинце“, а у другој колико су Адамова каријера и шеф Дејвид захтевни. На публици је остало да сабере два плус два или боље рећи прву сцену плус другу и да се завали у седиште и ужива у потпуно неинвентивном филму, сасвим класичном и са стереотипним ликовима. Још грђе: овај филм је буквално рађен према шаблону. Осим шаблона, јасно се уочавају елементи из других (и неупоредиво бољих) остварења, па тако ту има препознатљивих сцена из „Божићне песме“, где је Кристофер попут сва три духа заједно и показује Адаму сегменте његовог живота. Невоља је у томе што је сасвим нејасно зашто су одабрани баш ти сегменти из прошлости јер за даљу причу нису сви битни. Ах, да, требало је направити смехотресне шале на рачун Адамовог пениса.

Хумор је запањујуће баналан и инфантилан. Запањило би ме и то да је било коме смешан, а ко има више од 16 година, мада ни за млађи узраст нисам сигуран. Једину добру фору су направили Хенри Винклер и Џули Кавнер (и то без Адама, што је ретка сцена у филму – врло је свеприсутан). Истина, има занимљивих решења како је Адам искористио свој даљински, али ништа што би ме баш оборило с ногу. Једино што филму морам да признам је добра поента, мада наново не нека мудрост која ће вас отрезнити. И то је још одрађено са таквом мелодраматиком, уз пљусак и Адама који, уз адекватну музику, истрчава из болнице у самртном ропцу да сам, на часак, морао да скренем очи са филма како бих заколутао њима. 🙂 Надао сам се да расплет неће бити онакав какав сам предвидео, али, авај. Дакле, филм је пао на свим пољима.

Едукативни моменат: Адам је уз помоћ даљинског схватио да троши живот на каријеру, а да, при томе, запоставља породицу и све значајне моменте кроз које чланови те породице пролазе. Посао је важан, али треба наћи праву меру и не запоставити важније ствари.

Оцена наставника:

1(на два)

Лако Је Критиковати 109

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maxresdefault (Small)IIПотпаљивачица (Firestarter 1984) је филм рађен према истоименој књизи Стивена Кинга. Девојчица Дру Баримор је наследила од својих родитеља моћ пирокинезе (може да створи ватру), па је за њу заинтересована организација која је и крива што је она таква. Наиме, њени родитељи Хедер Локлир и Дејвид Кит, док су били студенти, учествовали су у тајном експерименту који су само они преживели. Супстанца коју су тада добили омогућила им је натприродне моћи; њој да чита мисли, а њему да може да контролише друге људе и апарате. У покушају да им отму кћерку, оперативци организације убили су Хедер. Сада је Дејвид преотео њу од њих и дао се у бекство. Но, организација има своје начине како да пронађе и зароби чак и људе са заиста изузетним моћима.

Критички осврт: Мени ово изгледа као рани радови Икс-људи. 🙂 Можда прерани, пошто нису баш испали добри. И радња и акција (посебно она испред куће Арта Карнија и Луизе Флечер) делују сувише смушено. Тек на крају, када мала Дру побесни због смрти оца, режисер Марк Л. Лестер се потрудио да направи спектакл са заиста много експлозије. Међутим, не вреди због тог финала (које јесте грандиозно) одгледати цео филм. Уосталом, нема ту богзна шта да се гледа јер неке радње баш и нема; Дејвид и тада мајушна Дру прегањају се са некаквом Владином агенцијом (или беже од њих или покушавају да побегну). И у тој и таквој радњи има заиста много празног хода и реплика које се понављају готово као мантра. Има и нелогичних момената, а највише у вези са моћима девојчице које нису конзистентне. На фарми она је могла да осети да су им прогонитељи на трагу, али се тај осећај није поновио када су били на кућици на језеру – иако је шума била пуна људи. Емоције су сувише површне, што је карактеристично за декаду осамдесетих, али мотиви ликова су проблематичнији и апсолутно су нејасни. Посебно лика који тумачи Џорџ Си Скот. И други велики проблем у филму је што је застрашујуће досадан.

Едукативни моменат: „Радња“, како се већ звала злогласна агенција у филму, имала је погрешан приступ јер је желела да контролише моћи које су биле сувише велике. Ми се нећемо сретати са људима који могу да нас запале снагом својих мисли, али се срећемо са многим природним појавама које желимо да искористимо. Неке од њих су водени токови, енергенти, биодиверзитет и гени. Невоља је што ниједан од тих ресурса не можемо да контролишемо у потпуности и што наша жеља да их подредимо својим потребама може имати лоше последице по природу и по нас саме. Зато треба бити мудар и развијати се одрживо.

Оцена наставника:

2(на три)

chappie_movie_poster_by_flich (Small)Чапи (Chappie 2015) је филм чија се радња дешава у Јоханезбургу. Овај афрички град је огрезао у криминал, па су полицајци у својим редовима добили андроиде са вештачком интелигенцијом, који су значајно смањили стопу криминала. Заслуге за ове роботе има фирма која се иначе бави производњом оружја „Тетравал“, а креатор андроида је запослени у тој фирми Дев Пател. Дев има и лични пројекат, а то је стварање праве вештачке интелигенције и заиста успева да је створи. Ипак, директорка корпорације Сигорни Вивер нема слуха за његове иновативне идеје, па је он одлучио да на своју руку испроба своје откриће. И успева да „оживи“ једног робота који је, додуше, у лошем стању. Невоља је што га је тада заробила једна омања банда која има идеју да Дев искључи своје роботе, како би они могли да почине велику пљачку. Робот је оживео у њиховом склоништу и прихвата пар криминалаца Ваткина Тудора Џоунса и Јоланди Висер као своје родитеље.

Критички осврт: Режисер Нил Бламкамп је вероватно понесен успехом свог филма „Сектор 9“ направио веома сличну цаку; мешавину псеудодокументарца и играног филма, а ваљда по систему да рецепт који даје добро јело није добро мењати. 🙂 И Хју Џекман, након филма „Прави челик“ изгледа да се навикао на роботе, па му није сметало да „заглуми“ и у остварењу где је „Робокап“ смештен у најнасељенији град Јужноафричке Републике и има заиста занимљиве уши. 🙂 Осим Хјуа, ту је још познатих имена. Међутим, на мене су највећи утисак оставили криминалци (сви су глумци из Јужноафричке Републике); невероватно су упечатљиви, аутентични и харизматични. И посебан шмек им даје необичан акценат док причају на енглеском.

Нил прилично добро барата комедијом ситуације, али ју је, као и обично, изнео у необичан простор. У једном тренутку Дев има не мале захтеве које поставља криминалцима који су га отели, а који сада не могу да га се реше. 🙂 Међутим, оно што је Нил маестрално урадио је што је приказао све сфере живота и све слојеве друштва и повезао их у целовиту причу. Тако јој је дао огромну ширину, а себи простор да покаже колико уме. И уме, заиста. Приредио је прави спектакл са невероватним преокретима. Све време је динамично, а прича није само забавна, већ и те како има дубину. Свака част.

Едукативни моменат: Дева је потакло на акцију када је прочитао једну мудру мисао написану на његовом радном столу. Гласила је: „Стварај живот. Немој да живот креира тебе.“

Оцена наставника:

5(плус и плус)

universal (Small)IVУниверзални војник (Universal Soldier 1992) је филм о момку Жан-Клоду ван Даму који је учествовао у рату у Вијетнаму. Његов командир Долф Лундгрен је полудео и у стању нервног растројства побио је и недужне цивиле и своје војнике. Жан-Клод му се супротставио и убили су један другог. У село у коме се све то десило пристигао је специјални одред који је заташкао овај догађај, прогласио обојицу несталим у акцији и покупио њихова тела. Жан-Клод и Долф су наново оживели у тајном војном експерименту како би постали универзални војници – посебан вод за борбу против терориста. Много година касније њих двојица спроводе успешне акције, али све се мења када је радознала новинарка Али Вокер покушала да открије истину о мистериозним универзалним војницима.

Критички осврт: Специјални ефекти су, чак и за оно време, прилично лоши. Рецимо, за вијетнамско село, у које Жан-Клод улази на самом почетку, потпуно је очигледно да се налази у – филмском студију. 🙂 У тој сцени не само да нису уверљиви статисти који изигравају изгинуле, већ ни киша која лије није уверљива. Најмање уверљив је, пак, Жан-Клод, а у стопу га прати Долф. Изреку да неко нешто добија „на мишиће“ код њих двојице можете схватити у најбуквалнијем смислу. Жан-Клод, несрећник, толико не зна да глуми да је један од (изгледа укупно два) адута којим може да прода биоскопске улазнице перфектно набилдовано тело (и потрудио се да га прикаже колико год је могуће, а да опет сачува срца обожаватељки на подношљивом нивоу откуцаја). Наравно, и те како помаже и ако филм има колико-толико занимљиву/оригиналну/емотивну или какву год причу која ће завредети пажњу. Моју пажњу није завредела јер је у питању једна осредња и предвидљива акција. Но, гледајући реално, сасвим је коректна и уз то има неколико симпатичних фора. Верујем да је филм у доброј мери задовољавајући за љубитеље овог жанра; има и пушкарања, јурцања колима и туча и морам признати да је ово последње најзанимљивије. Жан-Клод не зна да глуми, али зна да се бије и да ногом ошамари противника као од шале. 🙂 Додуше, мало су претерали са ефектима када је проливање крви у питању, а изгледали су крајње неуверљиво.

Што се СФ дела тиче, па, није баш да нема проблема. Научни део је тек малко одмакао од Франкенштајнових бравура тридесетих и четрдесетих година прошлог века и уз то је сасвим бесмислен. Добра је ствар што му режисер Роланд Емерих није посветио много пажње. Кажем добро јер је и овако било много нелогичности, тако да би се отишло само у дубиозу.

Едукативни моменат: Леон Рипи и његов тим су имали идеју да направе нешто добро, што ће помоћи у борби против криминала, али им се све изјаловило због Долфовог поремећеног ума. Ум чак и не мора да буде поремећен, а да поквари добру идеју; довољно је да само размишља лоше и да је злоупотреби. Корисне и лепе идеје треба подржати, а не руинирати их личним интересима, злобом или рђавим карактером.

Оцена наставника:

4(мада је реалнија тројка)

solo (Small)VСоло: Прича Ратова звезда (Solo: A Star Wars Story 2018) је део саге „Звезданих ратова“ који се бави судбином младог лопова Хана Солоа (глуми га Алден Ехренрајх) пре него што се придружио борби против „тамне стране“.

Критички осврт: Чим је почео филм, у првих неколико секунди, видео сам две ствари. Једна је да ће филм врцати од специјалних ефеката и високе продукције, а друга је да ће глума главног протагонисте Алдена бити лаган задатак. Алден се више пута доказао до сада, колико се сећам (у „Између“ и „Предивним створењима“ био је прилично коректан), а његов старији пандан Харисон Форд у ранијим наставцима није се баш истакао талентом (колико харизмом), те га није било тешко достићи. Можда ту има и неких визуелних сличности (у осмеху дефинитивно), те је одабир младог Солоа сасвим у реду. Добар је и избор његовог ментора Вудија Харелсона, као и симпатије Емилије Кларк.

Очекивано је било и да ће филм бити хипердинамичан, а и поједине сцене су очекиване, као она када је Алден срео Вукија. Било је очекивано кога ће срести, као што је било очекивано да ће у коцкарници срести Доналда Главера. Но, то не умањује вредност филма који је значајно озбиљније рађен него претходне епизоде самих „Звезданих ратова“. И морам да приметим да је по сензибилитету ближи верзији „Звезданих стаза“ са Крисом Пајном. Можда је зато и добар.

Едукативни моменат: Алден је на крају победио Доналда тако што га је онемогућио да вара, а Вудија тако што је искористио његову лакомост. Заправо, искористио је њихове слабе тачке. Сваки човек има неку (или неке) слабости, а оне су обично уједно и њихове мане као ове наведене код Доналда и Вудија. Закључак је неумољив: што имамо мање мана имаћемо и мање слабих тачака.

Оцена наставника:

5(и то врло стамена)

starshipII (Small)IIIСвемирски јуришници 2: Херој Федерације (Starship Troopers 2: Hero of the Federation 2004) је други наставак саге о свемирској борби између људи и џиновских инсеката. На планети коју настањују инсекти, одред људи се нашао у безизлазној ситуацији: са свих страна опкољени и без жеље врховне команде да их спасе. Ипак, део њих је успео да се пробије и дође до једног, сада већ напуштеног, утврђења. Ту су били колико-толико безбедни, а ускоро им се придружио и њихов генерал Ед Лаотер са неким новим људима који су се нашли на тој планети и прискочили му у помоћ. Успели су да оспособе и уређаје за комуникацију и команда је пристала да их евакуише (пре свега због генерала), те је све изгледало да ће се ипак спасити. Међутим, тада су почеле да се дешавају чудне ствари унутар њихових сопствених редова.

Критички осврт: Колико су ми се први и трећи делови саге допали, толико овај није. Мало је сцена које могу да наведем као ефектне; рецимо, није лош прелаз на самом почетку филма са романтичне представе о рату на реалну. Допала ми се и сцена када одред проналази утврђење и са све одблесцима муње изгледа као да се ради о хорор филму из четрдесетих. 🙂 Но, највећи проблем код овог филма је што је предвидљив, са много општих места. Сцене борбе су можда и замишљене да буду епске, али нимало нису узбудљиве. Нису увек ни уверљиве.

Прича је, па сасвим осредња. Режисер Фил Типет је нешто више од половине филма одржавао мистерију, а када се разоткрила није баш фасцинирала. Слична решења су већ виђена и то, колико се сећам, у филмовима са сличним (ниским) буџетом. Глума је на ивици подношљивости, иако неколико глумаца није баш непознато. Специјални ефекти су, такође, на ивици подношљивости.

Едукативни моменат: Сај Картер је рекао како је један старији војник био љубазан према њему када је пристигао у јединицу и да су те ситнице важне. Љубазност је, заиста, ситница за нас, али је важна за људе око нас.

Оцена наставника:

3(на два)

aliens (Small)VЕјлијени (Aliens 1986) је наставак култног филма из 1979, а и сам је култни филм. Свемирски брод је (након 57 година) пронашао мајушну летелицу са Сигорни Вивер, једину преживелу са трговачког брода „Ностромо“. Сигурни је испричала како је њену посаду побило чудовиште које су „покупили“ са сателита ЛВ-426 и како је морала да уништи цео теретни свемирски брод због тога. Међутим, људи из компаније која је поседовала тај брод није поверала у ту причу тим пре што је сада ЛВ-426 тераформиран и насељен. Наводно нико од колонизатора није пријавио да тамо има чудовишта. Но, заинтересованост за Сигорнину причу наново настаје када су се наједном прекинуле све везе са базом на ЛВ-426. И не само то; понудили су јој да и она тамо крене са одредом маринаца као саветник. Иако нерадо, Сигорни креће са њима у, испоставиће се, врло опасну авантуру.

Критички осврт: Најпре морам да приметим да је овај филм видно „загазио“ у осамдесете. Сигорни се на почетку филма буди сва у шљокицама. Изгледа да је екипа Џејмса Камерона заиста мислила да се у свемирским бродовима накупља звездана прашина. 🙂 Ипак, по сензибилитету, овај филм не одступа много од претходног. Но, има много, много више акције.

Џејмс је овог пута успео у једном детаљу у ком његов претходник Ридли Скот у прошлом филму није; да мачка природно реагује на опасност. Но, у овом филму грешке нема ни у детаљима. Одлично је написан и реализован.

И да додам да најмлађи члан ове глумачке екипе Кари Хен, тада девојчица са изузетним талентом, никада више није глумила. Постала је моја колегиница – учитељица. 🙂

Едукативни моменат: Сигорни је саветовала војника Била Пакстона да се помири са ситуацијом. Тек тада може адекватно да реагује. Неће нам свака ситуација у животу бити пријатна, али морамо да је прихватимо како бисмо могли боље и да се изборимо са њом.

Оцена наставника:

5(без да трепнем)

multip (Small)VМноштво (Multiplicity 1996) је комедија о породичном човеку Мајклу Китону који има много обавеза и не стиже да их све заврши, а још мање да неко време посвети и себи. Због тога је незадовољан и нервозан, све док не наиђе на научника Хариса Јулина који му предлаже да се – клонира. На тај начин би посао био распоређен на двојицу и тако би Мајкл нашао време које му недостаје. Мајлк је то урадио и сада их је било двојица. Али где су двојица, ту су и тројица, па богами и четворица.

Критички осврт: Тема је више него занимљива; људи који много раде (а таквих није мало) свако мало су у позицији да им мањка времена и често можемо и чути да „размишљају“ да се клонирају. И то је спаковано у једну врло лагану, питку и очигледну причу. Но, ипак слатку и занимљиву. Некада је човеку потребно да се опусти и одмори мозак и овај филм је право решење.

Мајкл гегове изводи сасвим сјајно и то за глумца његовог калибра и харизме уопште није неочекивано, али су, нажалост, сви ти смешни моменти у филму прилично сведени (или у нешто удара или му нешто испада или доживљава непријатне разговоре). Режисер Харолд Рамис је ипак могао више да се потруди. Замене које је Мајкл радио у ресторану са самим собом нису довољно смешне јер су потпуно предвидљиве. Да, када сам похвалио Мајкла морам рећи и да је утолико више сјајан што се његови клонови заиста разликују и то се јасно види. У истом филму глумио је неколико различитих карактера више него успешно. Енди Макдауел није имала ни близу захтевну улогу, али она ми је врло допадљива и волим да је видим у филму.

Едукативни моменат: Када сте претрпани обавезама није неопходно да се клонирате. Довољно је да се боље организујете, што подразумева и одређивање приоритета. То је на крају Мајкл и урадио и испоставило се као добро решење.

Оцена наставника:

5(не баш најјача могућа, али ипак пет)

nightsights (Small)Ноћне знаменитости (Night Sights 2011) је филм о човеку Џонатону Ламеру који је изгубио сина и покушава да се помири са новонасталом ситуацијом. Једне вечери, док је шетао пса, запазио је необичан призор. Из земље је покуљала плавичаста светлост коју је у теглицу нехајно покупила старица која је туда пролазила. Овај необичан догађај га је подстакао да се врати и следеће вече тамо, те је наново затекао сличан призор. Мало по мало, откриће да се ради о феномену који ће променити читаву његову животну филозофију.

Критички осврт: Ово је један досадан и неинвентиван филм. Сама идеја није толико лоша, али је реализација више него нискобуџетна (или боље рећи – мање него). Све то прати и глума која је такође веома лоша. Крај је претерано патетичан и сасвим предвидљив.

Едукативни моменат: Режисер Мет Томпсон је желео да поентира да, иако је Џонатон изгубио све (односно сина), ипак је имао разлог да се и даље бори – за његову душу. Чак и када нас тешке несреће снађу, морамо да будемо јаки и да се боримо за оно што је вредно. Ако не верујемо у душу, борићемо се за и зарад оних људи који су са нама и које такође волимо.

Оцена наставника:

1(никако више)

naga (Small)IVЛегенда о Нага бисерима (鲛珠传 2017) је, заправо, енглески превод овог кинеског филма јер ми је буквални кинески превод потпуно нејасан. У питању је прича која изгледа митолошки (на шта упућује и сам наслов) и дешава се у давна времена, након рата крилатих и обичних људи. Крилати су изгубили рат, те је њихов лебдећи град Уранополис пао на земљу. Сада крилати људи покушавају да поврате своју некадашњу моћ и то тако што ће се докопати Нага бисера који би им ту моћ обезбедио. Међутим, један лопов, једна ратница и један принц ће им се наћи на путу.

Критички осврт: Кинезима успева да и са лошим специјалним ефектима имају изузетан визуелни дојам. Но, њихови филмови и тако вешто спајају супротности; њихове карактеристичне борбе (бескрајно занимљиве), сасвим су уигране, а опет изгледају некако трапаво. Инфантилну глуму често прате тешки драмски моменти, мада у овом конкретном филму нису најуспелији. Комедија је већ много боља, пре свега због крајње смешних ликова.

Поставка приче је потпуно класична, а радња некако хаотична, ваљда у циљу да све буде јако забавно. И јесте, али фокус приче је на неким местима готово сасвим расут. Но, радња се колико-толико котрља, динамична је и даје сасвим позитиван утисак.

Едукативни моменат: Дарен Ванг је рекао својој симпатији како је увек потребно имати план. Није му баш свака била мудра у филму, али ова дефинитивно јесте.

Оцена наставника:

4(мало сам поклонио)

dunjia (Small)IVКимен Дунјија (奇門遁甲 2018) је још један кинески филм познат и под називом „Хиљаду лица Дунјије“. Ванземаљска бића теже да униште свет, али група обучених ратника ће им се супротставити. Но, пошто су та бића изузетно моћна, један од ратника Други брат, кренуо је у мисију да пронађе адекватног вођу. Испоставило се да је и тај вођа биће налик на необичне ванземаљце.

Критички осврт: И овде специјални ефекти нису очаравајући, а ни визуелни дојам није сјајан као што је то случај у другим кинеским филмовима овог ранга. Читава прича је, пак, врло маштовита и толико динамична да напросто шокира. Рецимо, лопта од глиста која има крила од глиста и лети – заиста је врло иновативна. 😀

Оно што у некој мери недостаје у филму овог поджанра је комедија. Постоје покушаји, али су и превише инфантилни да би били смешни, на начин како би требало. Но, ликови и њихове авантуре су макар симпатичне, а и последња сцена јесте духовита, тако да је укупан утисак ипак позитиван. Међутим, оно што му у великој мери недостаје је конзистентност приче. Режисер Јуан Хејпин као да није марио за сам ток и изгледало је као да набацава идеје како му већ која падне на памет. Ово је, заиста, један филмски брејнсторминг. 🙂 Сцене јесу занимљиве и са импресивним борбама, али су међусобно тек овлаш повезане и нисам ни сам био сигуран ка чему све оне воде. Због свега тога и саме природе нарације, филм добрано балансира на граници разумљивости.

Едукативни моменат: Други брат, како га је дружина назвала, имао је правило које је гласило „три никад“ и „четири не“: никада немојте бити наметљиви, никад немојте брбљати и никад немојте губити вољу. Четири „не“ се односи на то да се не правимо важни, да не заборавимо да понесемо свој лек, не издамо поверење и не расипамо новац. Ако вам се ово правило допало, знате шта вам је чинити. Или боље рећи – не чинити. 🙂

Оцена наставника:

4(мало више сам поклонио)

Лако Је Критиковати 106

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lavictima (Small)VДесета жртва (La decima vittima 1965) је италијански футуристички филм снимљен према краткој причи Роберта Шеклија под називом „Седма жртва“. У будућности људи учествују у суровој игри у којој је циљ да убију другог човека којег компјутер изабере. Игра се састоји из десет рунди и сваки учесник пет пута може бити „ловац“, али пет пута мора бити „ловина“. Веома успешна у овој игри је Американка Урсула Андерс и остала јој је још једна рунда да победи. Задатак је да убије Италијана Марчела Мастројанија. Телевизија се заинтересовала за овај дуел и план је да она убије Марчела на довољно „атрактиван“ начин какав би гледаоцима био занимљив. Међутим, показало се да је Марчело фаталан по њу.

Критички осврт: Идеје за убиства су врло креативне (ако тако уопште могу да их назовем), те Марчело убија младог барона Волфганга Хилингера тако што му мамузе повезује са динамитом и чека да овај куцне једну о другу када их је поставио на чизме. Урсула упуцава свог нападача Џорџа Ванга из брусхалтера (мотив који је касније баш експлоатисан у популарној култури), а након назови стриптиз перформанса. У ствари, цео филм има некакав шмек перформанса. Лагодан, готово разигран тон којим су убице представљене имао је за циљ да прикаже сву бездушност ове крваве игре, али су таквој атмосфери допринели и сви равнодушни или усхићени гледаоци и медији. Алузија је више него јасна, а треба ли коментарисати актуелност?

Још много тога може да се види и чује у филму, па тако у једном тренутку Урсула убеђује Марчела да је њено интересовање за њега последица тога што фрустриране Американке жуде за сексуалношћу Италијана. Има ту још најава (или критика?) сексуалних слобода и сви детаљи овог филма, уз главну тему, очигледно имају сврху да провоцирају. Постоје јасне алузије на хипи покрет, религију и случне друштвене феномене и све је то пародирано, баш као и насилни ријалити. Изгледа да режисер Елио Петри највише има пик на Америку јер је, осим поменуте пошалице на сексуалну немоћ тамошњих мушкараца, извитоперио прокламовани прогресивни амерички систем и слободу коју даје својим становницима и претворио их у сасвим нешто друго. Земља могућности, како је зову, пружа и ту могућност да људи „слободно“ могу да се убијају где год пожеле, док код Италијана ипак постоје бројна места где то није „ред“ радити. Италијани, везани за породицу, крију своје остареле родитеље по кућама, док их Амери предају држави (ма шта год то значило, али свакако не звучи алтруистички). Или је, напросто, Елио желео да сукоби прогрес и традицију, те прикаже све оно што нас може задесити ако од овог потоњег одустанемо. Уз све то лепо иде и демагогија или непроверена филозофија да се агресија (па тако и ратови) може спречити „издувним вентилима“ у виду морбидних игара ловаца и ловине, а касније искоришћених у неким остварењима попут „Прочишћења“. У једном тренутку наратор тврди да да је Адолф Хитлер био учесник у овако нечему Други светски рат се не би задесио, на пример.

Дакле, поруке које филм шаље су сјајне и исто тако пласиране, те у том смислу овај филм представља врло озбиљно остварење. И радња, иако сва лепршава, виспрено је осмишљена кроз надмудривање ловца и ловине. Јасно је и очекивано да ту има и романтичне подлоге, али свеједно, мајсторство је направити дешавања од тако „мало меса“. Филм заиста има и духа, шарма и хумора. Све похвале.

Едукативни моменат: На крају је агресију победила љубав. И то је најбољи могући закључак.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

Truth-or-Dare (Small)IVnaIIIИстина или изазов (Truth or Dare 2018) је филм о шесторо студената који су одлучили да проведу пар дана у Мексику. Девојка из те групе Луси Хејл у бару упознаје младића Ландона Либоарона, који ју је шармирао. Он предлаже њој и њеном друштву да их одведе на једно занимљиво место, што они прихватају. Испоставља се да је у питању напуштена кућа. Тамо их је убедио да играју „истина или изазов“, што они такође прихватају. Но, испоставља се да игра постаје не само стварни део њихових живота, већ и по живот опасна.

Критички осврт: Филмови где игра постаје озбиљна нису новост. Чак, филм баш са овом игром и, изгледа, истом темом снимљен је годину дана раније. Тај филм нисам гледао (још), па их не могу упоредити, али могу са сличним филмовима у овом поджанру. Оно што се разликује је број младих. Устаљен број пет сада је постао шест, тако да имамо два пара младих и још један распар. На „журку“ се убацује и Ландон, те групу младих одводи у напуштену кућу. У међувремену им се придружује и проблематични Сем Лернер и, хопла, ето њих осморо. Јасно је да што их је више, то је боље за хорор, али оно што ми се заиста допало што се ове осморке ликова (који су потпуни стереотипи) тиче јесу њихови међусобни односи који су у доброј мери разрађени. Прилично је добро решен љубавни троугао између Луси, Тајлера Поузија и Виолет Бин. Такође ми се допало како је режисер Џеф Водлоу направио заплет. И расплет је добро, заправо виспрено решио.

Много мање ми се допала глума, али сама прича, иако класичнија и предвидљивија бити не може, држи пажњу и довољно је драматична, ако већ није застрашујућа. Овај филм има неколико елемената као и „Кућа духова“ снимљен годину дана раније. И тамо су млади на превару увучени у демонско проклетство, а и тамо је било потребно да се као „жртва“ принесе део тела. Нисам фасциниран овим „преписивањем“, али морам да приметим да су ова два филма иначе врло сличног сензибилитета и квалитета. Сва је прилика да ако вам се допао први, допашће вам се и овај.

Едукативни моменат: Луси је између Виолет и свих осталих људи одабрала своју најбољу другарицу; њих је угрозила, а њу је заштитила. Не бих се бавио тешким филозофским питањима шта је исправно урадити, али свакако нам нама блиске особе морају бити најбитније.

Оцена наставника:

4(или три; нисам могао да се одлучим)

magicafrica (Small)IIМагично путовање у Африку (Magic Journey to Africa 2010) је шпански филм на енглеском језику. Ради се о девојчици која жели да пронађе дечака који ју је заинтересовао док је џепарио у ресторану и који се потом много разболео. Зато је она, на крилима маште, одлетела у његову родну Африку и тамо доживела лепу авантуру.

Критички осврт: Мотив којим почиње овај филм је сасвим добар. Дечак Африканац у Шпанији има живот налик на онај који воде Роми на нашим просторима; пребира по кантама, повремено што проси, што џепари и препуштен је улици. Девојчица се заинтересовала за њега и од виле сазнала да је дечак болестан. Радња је некако одмах почела да се одвија и већ на почетку кренули су замршени разговори (конкретно између виле и девојчице), који нису добро срочени. Сигуран сам да је режисер и сценариста Жорди Ломпарт желео да свему томе да неку мудрост и дубоку поруку, али је добио неуротичну вилу која уопште не зна шта хоће. Мислим да би бољи ефекат постигао да је разговор био једноставан јер је тема већ довољно тешка. Рецимо, разговор између цвета и девојчице је кудикамо успелији. Но, дијалози су свеукупно прилично безлични и без јасних порука. Понегде су поруке потпуно омашене као у случају разговора лава и девојчице. Заправо, цео филм, који је потегао јаке теме, практично у свакој маши поенту и готово одмах губи фокус. Жорди као да се колебао да ли да направи (неупоредиво блеђу) варијанту „Алисе у Земљи чуда“ или документарац. Колико сам упознат, он је режисер који се и специјализовао за документарце и можда је требало да настави са њима. Овај микс јесте добар покушај, али не довољно добар. Жорди је желео да живот представи на ведар и једноставан начин, те да ублажи и тешку животну причу и смрт, али је направио контраефекат. Повезао је тешке социјалне теме са адаптацијама и еколошким факторима и, како би лаици рекли, законима природе, те све то више изгледа конфузно и компликовано. Иако, можда, могу да претпоставим шта је хтео, тај његов спој природе и друштва сасвим је трапаво изведен. На крају је он финиширао причу и дао закључак, али је, опет, остао (горак) укус недореченог. Уз све то, мешао је и стилове у режији и то међусобно није уклопио најбоље, па то додатно уноси пометњу.

Глума је баш лоша, а ефекти су са много сјаја, али мало учинка. Није лоше када девојчица показује другарици како се на небу види сенка њеног прста када додирује глобус (ако занемаримо основно непознавање географије, али је свеједно маштовито).

Едукативни моменат: Крилати коњ је рекао девојчици да дечак кога тражи не може да буде онакав како би она желела. На њено питање зашто, одговорио је да су сви различити и да то какви ће бити одређује сваки човек за себе. И то је истина, а најбоље што ми можемо да учинимо је да те особе прихватимо какве јесу, а не да имамо очекивања.

Оцена наставника:

2(реална)

horton (Small)VХортон је чуо Хуа! (Horton Hears a Who! 2008) је цртаћ рађен према књизи истог назива Теодора Суса Гајзела. У џунгли живи инфантилни слон који је схватио да у зрну прашине постоји читав свет мајушних особа. Он жели по сваку цену да спаси тај свет, односно да га склони на сигурно, иако то наилази на неодобравање строге женке кенгура која воли да води главну реч у џунгли.

Критички осврт: Филм је предиван. Необичан је, врло духовит и зрачи феноменалним порукама. Велики слон покушава да спаси свет у зрну прашине, показујући да је сваки живот, ма како мали изгледао, важан. А када су Хортонови мали пријатељи потрчали за њим да му покажу како су и они пронашли своје мале светове (у ствари цветове), сјајан је пример солидарности. Ипак, најјача је сцена када бесна руља, због демагогије коју је пласирала кенгурица, опколи Нортона и када га она упућује да види шта је проузроковао само због једног обичног цвета. И на то он њој одговори да није цвет у питању, већ трунка. 🙂 А мајушни Хуовци, како би их огромне животиње у џунгли чуле и схватиле да и они постоје, лупали су у лонце и правили буку. Познато? 🙂 Филм има толико метафора и асоцијација на друштвене догађаје, да нисам сигуран да мали узраст ово може да појми, али свеједно, препоручио бих га сваком узрасту.

Едукативни моменат: Грађани Хувивила били су убеђени да се ништа не може десити њиховом савршеном свету, али су спознали да је он врло фрагилан. Исто ћемо спознати и ми за наш свет, ако наставимо да уништавамо природу као до сада.

Оцена наставника:

5(плус)

croods (Small)VКрудсови (Kruds 2013) је цртаћ о породици пећинских људи, који живе „монотоним срећним животом у мраку и страху“ у пећини и тако преживљавају. Ип (глас јој је позајмила Ема Стоун), кћерка у тој породици и тинејџерка, баш и није срећна таквим животом и стално је у потрази за нечим новим и забавним. Тако је налетела на Момка (Рајан Ренолдс), који је њених година и који јој је предсказао смак света. Он јој се понудио и да пође са њим како би се спасила, али њен отац није одушевљен том идејом. Ипак, испоставило се да је Момак у праву и да безбедан живот у пећини више није могућ.

Критички осврт: Цртаћ ме је „купио“ већ у уводној нарацији. Анимација је сјајна, а хумор је генијалан. Ово је заиста један од ретких, веома ретких филмова који су успели да ме стварно насмеју. Ликови су сјајни, а посебно ми се дојмио отац породице Граг коме је глас позајмио Николас Кејџ. Уз ликове ту је и читав спектар измаштаних животиња и иако су режисери Крис Сандерс и Кирк Демико изгледа желели да им филм заличи (буде пародија или омаж) на „Аватара“, донекле асоцира чак и на „Карику која недостаје“ из 1980, са тим да је овај цртаћ значајно холивудски „испеглан“. Но, свакако је одличан.

Едукативни моменат: На почетку су Крудсови живели у мраку и страху и испоставило се да то није довољно добро. За бољи живот било је потребно да се они промене, добију идеје и спроведу их у дело. Дакле, ако имате неку добру идеју, немојте бити пећински људи и скривати је у пећини. 🙂

Оцена наставника:

5(сасвим малчице блеђа)

troyodyssey (Small)Троја Одисеја (Troy the Odyssey 2017) је филм базиран на епу „Одисеја“ и приказује Одисејев (глуми га Дилан Вокс) повратак у родну му Итаку након Тројанског рата. Пошто га је краљ поражене Троје проклео, Одисејево путовање је пуно смртних опасности, а у стопу га прати морско чудовиште Кракен.

Критички осврт: Сви глумци су добрано мишићави и гадни у лицу како би се, ваљда, дочарало да су опаки ратници (посебно тој физиономији одговара Агамемнон), али ме нису уверили јер је за уверљивост пре свега потребно глумачко умеће. 🙂 Изгледало ми је као да је режисер свратио до прве теретане, покупио кога је тамо затекао и убацио у Тројанског коња (додуше, ни они који нису ратници, попут краља Пријама, нису много бољи што се глуме тиче). И изгледа да је и имао буџет само за једну теретану јер се у свакој сцени појављује врло мали број ликова, а тамо где није могао да избегне масовно појављивање, компјутер је одрадио свој део посла, само не баш најбоље могуће.

Ова верзија не прати доследно оригиналу „Илијаду“ и „Одисеју“, па је тако Агамемнон убио Париса, а Ахила је убила Кирка (Лара Хелер), која је у овом случају тројанска свештеница. Но, неких преклапања има, али и да нема то није проблем. Проблем је што је филм нехумано досадан. Одисејеве авантуре су тек овлаш одрађане (и са више него скромним специјалним ефектима и не увек и обавезно пропраћене логиком). Акценат и није био на њима, али на чему год да је био, пажње није вредно.

Едукативни моменат: На крају филма су непријатељи Одисеј и Кирка постали пријатељи. Било је потребно да се међусобно упознају, а имали су времена током пловидбе из Троје у Итаку. Ми не морамо да се отиснемо у тако дугу пловидбу, али можемо да дамо шансу људима да их боље упознамо и, ко зна, можда се и спријатељимо.

Оцена наставника:

1(нагиње ка један плус)

bigfishVКрупна риба (Big Fish 2003) је филм снимљен према истоименом роману Данијела ВоласаБили Крудуп је свеже ожењен мушкарац и очекује принову са својом супругом Марион Котијар. Он је сазнао да му је отац Алберт Фини тешко болестан, чак на самрти. Он се зато враћа у свој родни градић како би га видео, иако њих двојица неколико година нису разговарали, тачније од свађе на самом Билијевом венчању. Разлог за свађу су биле Албертове невероватне приче које је све време приповедао и тврдио да су се заиста десиле. Били је желео да његов отац буде искрен са њим, али то није било у старчевој природи, чак ни под теретом болести. Оно што ће син открити је да те приче нису толико далеко од стварности.

Критички осврт: Уопште ме не чуди што је Марион добила једну од запаженијих улога у филму. Она заиста изгледа као лик из цртаћа Тима Бертона (који је у овом случају режисер); крхка и са крупним браон очима. Иначе су глумци сјајно одабрани за своје улоге.

Детаљи који чине приче у причи су генијални, као када Јуан Макгрегор ради дању и ноћу за Денија Девита, па чак ставља и главу у лављу чељуст, а како би добио наместо месечне плате месечну информацију о својој великој љубави Алисон Ломан. При томе, информације су које јој је омиљено цвеће, да воли музику и да студира. 🙂 Тим је, очекивано, у своју причу уткао и мрачне и гротескне епизоде, па се тако Јуан пробија кроз шуму страве не би ли дошао до савршене варошице, а на позорници корејанским војницима певају сијамске близнакиње. Но, све је то врло маштовито и са много духа и хумора, а опет веома смислено и ноншалантно упаковано у целину. И све је пласирано кроз врло ефектне и визуелно допадљиве сцене. У збиру се добија једна романтична, слатка и занимљива комедија, али и веома емотивна прича, коју вреди видети.

Едукативни моменат: Истина је да свако има своју истину; своје виђење ствари и оно може бити маштовито и невероватно као оно које је имао Алберт, а може бити и реално, са „обе ноге на земљи“, као код Билија. Није наше да просуђујемо да ли неко лаже, већ да прихватимо да гледишта на исту ствар могу бити различита.

Оцена наставника:

5(њежна)

enter-the-void-movie-poster (Small)IVУђи у празнину (Enter the Void 2009) је француски филм на енглеском језику. Натанијел Браун је момак који живи у Токију и који жели да и његова сестра Паза Де Ла Уерта из Америке дође код њега. Свој наум је остварио и она је дошла, али да би он уопште дошао до новца за авионску карту, почео је да дилује дрогу. У једној рацији, коју му је наместио његов другар Оли Александар, полиција га је упуцала и убила. Његов дух је напустио тело и сада прати судбине свих људи које је познавао у Токију.

Критички осврт: У овом филму све је психоделично, почевши од уводне шпице. Режисер Гаспар Ное је дао све од себе да представи како утицај дроге, али и дешавања у загробном животу и колико сам приметио он ту не види неку разлику; трипозно је и једно и друго. Зато, осим што због експлицитних сцена секса не препоручујем ово нити свакоме нити млађем узрасту, због трипозних сцена не препоручујем ономе ко има гастритичне болове. Толико су јарке боје коришћене и толико се камера тресла да киселина мора да проради у већ неком тренутку. 🙂 Но, опет, не могу да кажем да све то није изведено визуелно прилично дојмљиво. И ту је и проблем. Гаспар је толико уложио у визуелне ефекте, да је заборавио на готово све остало. Највећа моја замерка је да су емоције оно што недостаје. Не могу да грешим душу; глумци су заиста урадили свој део посла сасвим добро, али атмосфера постигнута у филму напросто не оставља простор за то (мада простора, да га тако назовем, има напретек јер је радња преспора; код оваквих филмова ни не можемо да очекујемо неку већу динамику). Ликови су са толико специфичним судбинама и на таквом менталном нивоу да је уједно и лако и тешко осетити емпатију. С једне стране ту је њихова трагедија која би требало да вас дотакне, а са друге јако је тешко пронаћи нешто заједничко са њима и сродити се, да тако кажем (или је мени макар било). Углавном, ако и не осетите емоцију такве животне приче, врло верујем да хоћете наместо тога уживати у визуелном доживљају, макар док не постане досадно. И то је неминовно јер спора радња развучена на више од два и по сата тешко да може да држи пажњу некоме ко није пасионирани љубитељ алтернативне уметности. И ту чак не помаже ни провокација, која је још један адут овог филма. Осим што су поменуте сцене секса експлицитне, ту је и готово инцестуозна веза брата и сестре, вероватно проистекла из њихове незрелости. Они осећају да треба да буду заједно јер су једно другом једина породица након смрти родитеља, али нису способни да артикулишу свој однос.

Оно што свакако морам признати овом филму је да помера границе. Дефинитивно је храбар. И има смислену причу, што је за СФ алтернативу, колико сам имао прилике да видим до сада, прилично редак квалитет. 🙂

Едукативни моменат: Натанијел је желео на брз начин да дође до новца и изабрао је да буде нарко-дилер. И врло брзо је погинуо. Неке одлуке у животу изгледају кул, узбудљиво, опасно и исплативо, али оне нису решење. Криминал и дрога сигурно нису, а у филму је приказан само један од разлога зашто.

Оцена наставника:

4(минус)

extinction (Small)IVИстребљење (Extinction 2018) је филм о човеку Мајклу Пењи, који има посао и добру породицу, али не може да ужива у породичном животу јер га прогањају снови о рату који се дешава у његовом граду. Иако сви мисле да је проблем за психијатрију, Мајкл је убеђен да у тим сновима има нечег више. И испоставља се да је у праву.

Критички осврт: Од самог почетка филм је почео да ме нервира са све великим речима у нарацији и успореним снимком. Након тога уследила је радња која је изгледала као варијанта „Линије хоризонта“. Премиса оба филма је потпуно једнака, а дешавања су на почетку готово идентична; људи се крију по згради док их НЛО тражи и тамани. Касније се радња измешта ван зграде и тек након сат времена филма откривамо да је идеја сасвим другачија и, морам да признам, уопште није лоша. Успут је закрпила и евентуалне рупе у радњи, од којих је најуочљивија била да Мајкл, који обавља посао електричара, не само да учествује у герилској борби, већ и побеђује обученог и опремљеног непријатеља. Углавном, радња је врло динамична и држи пажњу.

Поздрављам што главну ролу није понео какав холивудски лепотан, већ не претерано наочити хиспано Мајкл. За промену мало и они који нису лепи да доживе неке натприродне авантуре. 🙂 За разлику од њега, његова филмска супруга Лизи Каплан је перфектно лепа и перфектно нашминкана када спава ноћу, а и кад ради кућне послове. 🙂 Но, шминка је опростива, као и не баш сасвим сјајни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Мајкл и његова породица су одлучили да обришу сећања на неке раније, мучне догађаје. У реалном животу та привилегија, како ју је назвао Израел Брусард, није могућа, ма колико год би нам то у појединим случајевима одговарало. Дакле, не можемо баш да заборавимо, али не морамо ни да будемо злопамтила и можемо да опростимо.

Оцена наставника:

4(фина једна)

The-Evil-of-Frankenstein (Small)IIIЗло Франкенштајна (The Evil of Frankenstein 1964) је трећи наставак филмова о Франкенштајну у којима улогу генијалног професора тумачи Питер Кушинг. Иако је прогнан из свог сеоцета, пошто је створио чудовиште, одлучио је да се врати, заједно са својим асистентом Шандором Елешом. Веровао је да га мештани, заокупљени сопственим активностима, неће препознати, али се то ипак десило. Зато је био принуђен да побегне и сакрије се у пећину. Тамо је пронашао своје „дело“, сасвим очувано у леду. То је био мотив да настави свој рад, односно да га наново оживи.

Критички осврт: Филм почиње тако што Питер Кушинг покушава да оживи мртво срце. Иако тај оглед чак и научно гледано има смисла, цео тај његов рад ми смисла нема. Касније у флешбеку сазнајемо да је успео да оживи читавог човека, тако да ми рад на срцу изгледа као једна добра регресија чија ми сврха није јасна. Објашњено је тиме што је он сада као сиромашан (мада је, према опреми судећи, нејасно колико је то сиромаштво заиста), као и да жели да докаже своју теорију. Зар је није доказао тиме што је оживео човека? Изгледа да то професору Питеру Кушингу није било довољно, па је решио да оживи и срце. И при томе су се поштено ознојили и он и његов асистент Шандор. Шандор је, иначе, требало да понесе ласкаву титулу мистер очигледности пошто су такве биле његове реплике и до самог краја, иако ретке, нису јењавале. Надаље радња, иако изгледа расуто (час су овде, час су онде и не увек логично овде и онде), ипак има некакав правац дешавања и ликове доводи у међусобну везу. Авај, све то није нешто нарочито интересантно и интригантно. Већ је виђено у ранијим причама о Франкенштајну и ово је тек једна (бледа) варијанта. Томе треба додати и неке моменте који нису најбоље решени, а најтањи део је онај где се укључује хипнотизер Питер Вудторп.

Сви глумци су врло упечатљиви и аутентични, мада су тако бирани да и физиономијом одговарају својим ликовима. Ипак, највише ми се дојмила Кејти Вајлд, ваљда и зато што ми је њена физиономија најзанимљивија.

Врло маштовито су израђени светлећи апарати у подрумској лабораторији професора Франкенштајна. Чудовиште, пак, није осмишљено маштовито, а маска је веома, веома лоша. Овај пут маску је носио Киви Кингстон и, како написах, није ни упола добра као она коју је пре њега носио Борис Карлоф у неким другим остварењима.

Едукативни моменат: Када је Питер Кушинг питао Шандора зашто је са њим (пошто му је то пријатељство донело само невољу и прогањања других људи), овај му је одговорио да је то због знања које жели да стекне. Некада ћемо се намучити као Шандор да нешто научимо, али вреди мука. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 104

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hunger (Small)VИгре глади (The Hunger Games 2012) је филм снимљен према истоименој књизи Сузане Колинс. Радња се дешава у будућности и САД су, након рата, подељене у округе у којима људи раде готово као робови. Свим окрузима управља председник Доналд Садерленд из главног града. У прошлости су се људи из округа побунили и њихова побуна је угушена, али није заборављена. Сваки округ мора да да свој данак у крви; по двоје деце (дечака и девојчицу) који ће се у главном граду борити до смрти у технолошки напредној арени. Само један од њих може да напусти арену. Прича прати судбину девојке Џенифер Лоренс која се за ове „игре“ пријавила наместо своје сестре.

Критички осврт: Још поодавно сам описао све наставке овог филма, али не и овај, најбољи, први део. Никад није касно, па тако и овај пут да напишем да је сасвим извесно да је у питању ремек-дело фантастике, са одличном идејом, фантастичном реализацијом, јаким порукама и харизматичним глумцима, пре свих Џенифер. Једино што бих ја урадио је то да бих избацио објашњење с почетка јер се све исто објаснило у првих петнаест минута филма и то у документарцу који је приказала Елизабет Бенкс, а и тако би почетне сцене биле мање јасне и самим тим занимљивије.

Приказано друштво има све мањкавости савременог; приказан је јаз између сиромашних и богатих, двојни морал, сегрегација, површност и бесмисао ријалитија, политичка олигархија, модни диктати, назадовања на свим пољима (главна атракција су гладијаторске игре које су дочаране чак и сценографијом, а које су биле одлика древних цивилизација) и тако даље и тако даље. Зато је прича актуелна, дубока и слојевита. Приказане сцене су одлично снимане и свака је ефектна. И да додам да ми је фасцинантно како је режисер Гари Рос приказао како је птица креја сасвим случајно постала симбол борбе коју води Џенифер, а касније (у наставцима филмова) је постала симбол борбе целог народа. При свему томе, Џенифер је измислила његово значење како би умирила сестру. Верујем да су симболи увек тако и настајали.

Едукативни моменат: Двојни морал је ужасна ствар. Са једне стране Елизабет је све време упозоравала Џенифер и остале да пазе на манире, а са друге била је део организације „игара“ где убијају децу. Такви двоструки аршини постоје у сваком друштву, од малих до крупних ствари и треба их препознати и борити се против њих.

Оцена наставника:

5(неопозива)

Rampage (Small)Разјареност (Rampage 2018) је филм базиран на истоименој видео-игри. Двејн Џонсон је научник, стручњак за примате и он се стара о Џорџу, изванредно интелигентном горили који је био у његовој заштити од кад је био младунче. Ипак, генетички експеримент, који је кренуо по злу, претворио је овог нежног мајмуна у бесно чудовиште које је постало опасност за читав Чикаго.

Критички осврт: Ово би била модерна и неинвентивна верзија Кинг Конга, а пошто један дивовски албино горила није довољан за јуношу какав је Двејн, што не убацити и џиновског вука са зубима као у тираносауруса и истог таквог крокодила? Као да је ауторски тим режисера инспирацију тражио у треш филмовима са канала „Сај-Фај“, а који су крцати монструозно великим дивљим животињама које једу људе и које су отпорне и на бомбе (наравно, знам да је инспирација била видео-игра из 1986, али то не поправља значајније утисак).

Реализација је мршава и крцата општим местима. Једино што је чини богатом је управо такав буџет. Филм има још неких добрих страна, а то је пре свега узбудљива акција. Но, и те сцене су сасвим погодне, те готово као у цртаном филму. Баш је било погодно да горила поједе Малин Окерман (до тада ниједног човека није појео) и то се десило. Или, сасвим погодно (и предвидљиво) је било да каменчуга спљошти Џејка Лејсија баш када је излазио из зграде и то се, такође, десило. Дијалози су врцави, али нису избегнути патетично мелодраматични делови. Окосница радње је пословни подухват Малин и Џејка који би, рецимо, могао да се подведе под војну индрустрију, али је њихов план како да спасу тај пројекат потпуно бесмислен. Логично за Џејка, који иначе глуми мање паметног брата, али је нелогично за Малин која је, наводно, паметни вођа у тој породици. И даљи њихови поступци нису јасни, али ни истрага полиције, ако ћемо поштено.

Наука је у овом филму најмршавија. Ако се већ „играмо“ генетике и осмислили смо патоген који врстама дарива екстра гене, онда је производ који смо могли да видимо у филму сасвим нелогичан. Рецимо, ген слепог миша се примио код свих, али не и ген бодљикавог прасета. При томе, механизам како се гени експримирају сасвим је нејасан јер сродност очигледно нема утицаја (кљове су нарасле крокодилу, али не и вуку и горили), али ни средина. Уз све то, крокодил је имао реп као какав анкилосаур. Заиста је он моћно осмишљен, али одакле нам сада гени изумрлих гмизаваца? У овом парку из доба јуре, осим генетике, проблем је и општа зоологија и онај део физике који се бави здравим разумом. Хајде што се горила од неколико тона пење уз осамдесетоспратницу сасвим гипко, но то раде и крокодил и вук. Овај потоњи скакуће са спрата на спрат без имало свести о томе да се његови значајно мањи припитомљени сродници не могу попети ни уз пишљиво дрво. 🙂 Понашање животиња је, такође, проблематично. Оне су агресивне, наводно због патогена. За припитомљеног горилу то свакако „пије воду“, али заиста не очекујем да вук и крокодил буду мазни и без генетичког „прћкања“. При томе, они не нападају један другог (али заједничким снагама уништавају све пред собом) док нису уништили антену и иритантни звук који испушта, да би се онда људски (животињски?) међусобно потукли. Дакле, крокодил има врло развијену свест када је мудро имати савезнике. И, напокон, уморство крокодила је тек посебна прича. Ракете, минобацачи и сва расположива артиљерија ни да га окрзне, па чак ни бомба која је експлодирала у његовим шкргама, али га је докрајчила једна метална штангла. Мислим да је много више од штангле докрајчило овај филм.

Едукативни моменат: Оно што није научно фантастично јесте техника CRISPR. Реч је о генетичком инжењерингу којим се врло ефикасно мењају гени, а заснива се на јединственој одбрани прокариотских ћелија (оних које немају једро). У њиховом наследном материјалу постоје секвенце које садрже одломке ДНК из вируса који су напали прокариоте. Ове фрагменте прокариоти користе како би открили и уништили ДНК из сличних вируса током накнадних напада. То би у најкраћем било то, а ако вас занима више од тога, нећете сазнати из овог филма, али научних и научно-популарних извора на интернету има. 🙂

Оцена наставника:

2(може на три)

fallendino (Small)IСвет из доба јуре: Пало краљевство (Jurassic World: Fallen Kingdom 2018) је пети наставак култног „Парка из доба јуре“. Нови зоолошки врт са диносаурусима, без обзира колико модеран био, пропао је у прошлом наставку и диносауруси су се размилели по острву где се врт налазио. Међутим, на том острву је прорадио вулкан и сва је прилика да ће се десити још једно (овог пута значајно мање) изумирање диносауруса. Међутим, богати Џејмс Кромвел не жели да диносауруси буду уништени и преко свог пулена Рејфа Спона ангажује Брајс Далас Хауард, која је некада радила у врту и која је врло мотивисана да спаси диносауре. Он је шаље на острво, које она, разуме се, добро познаје, а како би његовим људима показала где могу наћи различите врсте. Једна од животиња за спасавање је и велоцираптор Плава, коју је одгајио Брајсина симпатија Крис Прат. Он такође креће на острво, али се испоставља да то није била добра идеја.

Критички осврт: Ово је наставак филма из 2015, али и трилогије пре тога, чији је представник овде био Џеф Голдблум. У ствари, филм има заплет као и други део у поменутој трилогији и док је Џефу било потребно мало „убеђивања“ да прихвати задатак да се отисне у авантуру са диносаурима, овде је „убеђивање“ било потребно за Криса. И у оба случаја је потегнути „аргумент“ била лепша половина у коју је јуноша заљубљен, док је она заљубљена у диносаурусе. Прошли пут то је била Џулијана Мур, а сада Брајс. Дакле, почетак баш није обећавао нешто ново. И наставак је показао да новог заиста нема. Све је већ виђено.

Филм у пар сцена јесте узбудљив и има згодних цака, али свеукупно прича је танка да тања бити не може. Не помаже чак ни то што глумци јесу одрадили свој део посла, а и специјални ефекти су стандардно добри. Филм је крцат општим местима и наивним моментима, стереотипним ликовима, а са друге стране хумора има тек у траговима. У ствари, режисеру Хуану Антонију Бајонеу се мора одати признање да је успео да један атрактиван СФ са диносаурусима учини досадним. И то је мајсторство, нема шта. 🙂

Но, и то сам поднео некако, као и да Крис (који је зоолог или палеонтолог, штагод) пребија обучене војнике који му најпогодније налећу на волеј, па и да диносаурус (нежно, канџом од десет и више центиметара) отвара прозор, али тренутак када сам одлучио да филму дефинитивно дам један је када је Рејф открио истину о девојчици Изабели Сермон. Не само да је оптеретило причу потпуно беспотребно, него је и заиста патетичан начин да се уведе било каква иновација, а још патетичнији да се реши расплет.

Едукативни моменат: Човек је оживео диносаурусе и унео их (интродуковао) на за њих нова станишта. И десило се оно што се често дешава са интродукованим врстама; почеле су да освајају та станишта, угрожавајуће оне који су ту већ живели (аутохтоне врсте). Интродукција се дешава и без диносауруса и она најчешће угрожава врсте у њиховим природним стаништима.

Оцена наставника:

1(може на два)

noah_imaxexclusive_blog (Small)Ноје (Noah 2014) је библијска прича о потопу који је Бог послао на Земљу, али испричана на другачији начин. Аутори приче су Дарен Аронофски и Ари Хандел, а улогу Ноје тумачи Расел Кроу.

Критички осврт: Јако је тешко сврстати ову причу у било који поджанр. Она није религијска јер има много одступања од оне коју можете пронаћи у Библији, те је према поставци више епска фантастика. Међутим, приказано друштво има сличне карактеристике као оно у „Побеснелом Максу“, што би била нека футуристичка дистопија. Очигледно се режисер Дарен решио за један микс поджанрова и немам ништа против, иако цело то замешатељство у збиру не делује нарочито иновативно.

Содома и Гомора је представљена застрашујуће и задивљујуће истовремено. Сама сцена је застрашујућа, а задивљујућа је идеја и колико је реално и, нажалост, препознатљиво постављена. Људи су огрезли у грех буквално из очаја и глади. Занимљиво је да се Дарен није одлучио за варијанту описану у Библији да ће људи настрадати јер су огрезли у блуд, већ због своје уништитељске активности пре свега према природи (очигледна је дезертификација, а може се видети и цветање воде и слична загађења), што целу причу у доброј мери и актуелизује и рационализује. Потоп, односно природна непогода, научно гледано више иде уз промену животне средине него уз разврат. Ова прича се уклапа у заштиту врста на коју алудирају сва каснија дешавања у Нојевој барци. Нема шта, филм је прави један омаж заштити животне средине, па и упозорење, и то и те како поздрављам упркос бруталним сценама.

Још једна занимљива веза са биологијом је еволутивни поглед на стварање. Томе претходи и стварање свемира и свега у њему, тако да је ово један занимљив контранапад, да га тако назовем, на креационизам. И то морам да поздравим. У ствари, прича је толико озбиљно одрађена, са добром идејом и истом таквом реализацијом, те је крцата метафорама и симболима, да цео филм морам да похвалим. Посебно бих истакао идеју избора који Бог даје. Баш је добро обрађена и сасвим је схватљива, пре свега у лику Ноје и чак није било ни потребно да је Ила (Ема Вотсон) касније објасни. Дилема је, иначе, вечита и представља борбу ега и суперега.

Једино је што је „трики“ је инцест. То је уједно и највећа замерка Библији, а уз овакву причу постаје неизбежан. У филму је то елегантно решено тако што се није поменуло са ким ће се „множити“ Емине и Семове (Даглас Бут) кћерке, али су очигледни кандидати њихови стричеви – Хам (Логан Лерман) и Јафет (Лео Маки Керол). Цео тај завршни део се највише ослања на причу из Библије и тада видимо Ноја као пијанца, али и нагог како лежи на обали и све то има везе и са Хамовим одласком. Међутим, бојим се да неће бити довољно јасно ако нисте прочитали Библију и то чини да сам крај филма није најсрећније решен.

Неки ликови су добро разрађени, док су други више послужили сврси (попут Дагласа), а глумци су у високој мери (мада каткад превише мелодраматично) одрадили свој део посла. Специјални ефекти су маестрални (осим када су приказани анђели надзирачи) и осмишљени су да задиве, али је Дарен свакако приказао меру у њиховом коришћењу и, што је битније, сврсисходност. У збиру у овом филму је углавном све како треба. Прича на Нојевој барци (али и пре ње) је пуна дешавања, драматична и динамична. Дакле, уз фантастику, одлично су урађене и акционе сцене, али и драма која је дубока и држи пажњу.

Едукативни моменат: Оно у чему је Реј Винстон погрешио је што је сматрао да је величанственост људи у томе да покоре природу. И докле год будемо мислили као Реј, да смо изнад природе, штетићемо и њој и себи, а и потоп не мора да остане само библијска прича.

Оцена наставника:

5(минус)

Troy (Small)Троја (Troy 2004) је филм у жанру који на енглеском говорном подручју зову „мач и сандале“. Ова Троја описује битку из Хомеровог епа, која почиње када је тројански принц Парис (Орландо Блум) отео спартанску краљицу Хелену (Дијана Кригер), супругу краља Менелаја (Брендан Глисон). Менелај се обратио за помоћ свом мегаломанском брату Агамемнону (Брајан Кокс), који је одавно желео да уништи Троју и ово му је био погодан повод за то. Сакупио је све Грке и поход је почео.

Критички осврт: Режисер Волфганг Петерсен и сценариста Дејвид Бениоф су дочарали Хомерову „Илијаду“ како би изгледала да није митолошка, већ историјска, реална. Рецимо, Ахилова (Бред Пит) мајка је Тетида (Џули Кристи) и према митологији требало би да је морска нимфа Нерида (кћерка морског бога Нереја). У филму она сакупља љуштуре шкољки од којих прави огрлицу и има јаку интуицију (Нереј је, према миту, био обдарен пророчанским моћима), што је доводи у везу са митолошким панданом, али је не изједначава. То је тек један од примера, а у целом филму нити се виде божанска бића, нити се помиње да било који јунак потиче од њих, а требало би да је то случај са готово свима њима. Мени се, као љубитељу фантастике, ова идеја није допала, а филм ми изгледа некако сиромашан. Јесте то један историјски спектакл, али сам све време имао осећај да му нешто недостаје. Такође, поједини сегменти су тиме морали да остану недоречени.

Локације су аутентичне и праћене лепом фотографијом. Битке су врло жестоке, заиста узбудљиве и поприлично заступљене. Режисер Волфганг је у почетку радије бирао нешто мршавију, али веома сурову битку наместо епске и компјутерски генерисане. И то је у реду, али сам све време страховао да ће се војници „потрошити“, а рат треба да траје целу деценију. Још је Бред навалио као мутав већ прву сцену ратовања. Касније се ту укључило мноштво ратника, али се свеједно испоставило да се рат завршио много пре рока који је још Хомер одредио.

Бред се потрудио да прикаже све предности своје морфологије, али се није зауставио само на томе, већ је желео и да прикаже и понешто од свог (поштовања вредног) глумачког умећа. Међутим, произвео је то да ми мотивација његовог лика у овом филму није најјаснија. Можда је ипак исфорсирао свој лик у жељи да оствари Оскара вредну улогу. И није у томе успео, а и за тим није било потребе. Његов лик је у основи пљачкаш и убица жељан славе који има проблем са ауторитетом. И ту нема неке веће психологије. Аутори филма се, дакле, нису потрудили да убаце богове у цело ово замешатељство, али се јесу потрудили да карактере ликова покажу онаквим каквим их митска прича приказује. Агамемнон је и у миту и у филму описан као човек који инсистира на томе да је врховни ауторитет међу Грцима. И у том делу су били углавном доследни (не у потпуности јер у миту Брисеида (Роу Берн) није убила Агамемнона, а Андромаха (Сафрон Бароуз) није успела да побегне, већ је постала робиња), а ваљда како би нам показали како би се цео догађај одиграо да је био реалан. Невоља је у томе што је врло вероватно да све то уопште не би било као што су приказали у филму. 🙂 Можда су имали жељу да буду мудри, а испали су, најблаже речено, наивни. 🙂

Оно што ми се не допада у филму је што је холивудски нашминкан. Ахилова смрт је превише романсирана, да не употребим неку другу реч. Дијалози ме нису оборили с ногу, а посебно не они које води Одисеј (Шон Бин), који слови за вербално јаког и виспреног. Најбоље реплике имао је Питер О’Тул, рекао бих. Међутим, оно где ја видим вредност овог филма је необичан спој крајности; са једне стране велича се јунаштво и приказано је заиста са достојним поштовањем, а са друге стране сви ти јунаци у рату су се показали као звери које убијају без селекције, чак и бебе. Уз све то, режисер Волфганг је угодио атмосферу која подржава оба ова гледишта и на коју не можете да останете равнодушни. Наравно, јака глумачка постава је допринела (чак и према физиономији одговарају својим ликовима), а посебно бих издвојио Питера у улози Пријама.

Едукативни моменат: Када је Хелена изразила жаљење што се због ње заподенуо рат, њен свекар Пријам је рекао да не може да јој замери што се заљубила у Париса. Овај Пријамов гест је заиста племенит јер је он показао разумевање за туђе грешке. Лако ми критикујемо, али је много теже и уједно исправније ово што је Пријам урадио.

Оцена наставника:

4(више је тројка)

phantomplanet (Small)IIФантомска планета (The Phantom Planet 1961) је футуристички филм или како се узме, пошто је година када се радња дешава 1980. Аутори филма су оптимистично предвидели да ће тада људи ракетама крстарити свемиром и истраживати нове светове. Међутим, један од тих нових светова се мистериозно појављује и свака ракета која налети на њега претрпи судар, хаварију и уништење. Зато је команда САД послала искусног пилота Дина Фредерика да истражи ту свемирску претњу и евентуално пронађе друге ракете и астронауте.

Критички осврт: Аутори филма су сувише инсистирали да пилоти и копилоти узвикују бесмислене мерне јединице и команде, те нас, ваљда, увере да се ови налазе у свемиру и да пилотирају уз помоћ компликоване апаратуре. И уверили су ме да је опрема компликована, али једини проблем са тим је што је бескрајно досадно (иначе су сцене претерано и непотребно развучене). Оно у шта ме нису уверили је да су астронаути заиста у свемиру јер је сила гравитације више него очигледна. Постоје додуше и то врло конкретни покушаји да се космос колико-толико дочара, као и оно што се у њему дешава. Ваљда у то време много боље није могло, а и изгледа да сазнања о свемиру нису била чак ни на основношколском нивоу. 🙂 Најпре, Фантомска планета уопште није планета већ астероид, а потом летелице чудовишта су све време гореле као гранчице дрвета (наравно, у свемиру). Поменута чудовишта, иначе, више личе на огромне плишане умиљате играчке.

Сама прича би била свемирска верзија „Гуливерових путовања“, што јесте донекле маштовито. Астронаут Дин, који је за оно време изгледа био неодољиви заводник, слеће на ту чудновату планету и доживљава авантуру живота. Ту је укључена и љубавна авантура, разуме се, односно љубавни троугао, пардон четвороугао, где су бар двоје несрећни због избора друго двоје. Да све то не би била само свемирска романса, ту су негде и непријатељски настројена чудовишта, која се понашају запањујуће неартикулисано, иако су довољно технолошки напредна да путују свемиром, па таман и у запаљеним ракетама. 🙂 Са једним од њих Дин и „Лилипутанци“ су имали блиски сусрет треће врсте и борбу у потпуности неуверљиву. Но, није за замерити јер је костим очигледно намучио глумца који га је носио. И та борба прса у костим, као и свемирска ласерска пуцачина биле су сасвим неузбудљиве.

Филм има и своје ингениозне моменте. Након што је уништио силу која их је напала, лидер Фантомске планете Френсис К. Бушмен је схватио да је битка била сувише велики напор, те је уљудно присутнима пожелео лаку ноћ и повукао се у своје одаје. 😀 Нема Долорес Фејт је била још генијалнија; она је отишла у кревет раније, још док је битка била у пуном јеку. Но, то је било погодно да чудовиште може да је отме и носа је наоколо из већ неког разлога. И цео тај део је некако смушен и неуверљив, што је и карактеристика доброг дела филма и највећа замерка. Можда и зато што су глумци све то одрадили у врло смиреном тону, без иоле страсти. И то јесте чудно за то време, када се на емоцијама инсистирало и више него што је заиста било потребно.

Шта бих могао да кажем у прилог филму? Рецимо да има некакву причу (па чак и колико-толико креативну идеју), која се заокружује на крају и да су се аутори заиста потрудили да кроз дијалоге објасне што више тога о Фантомској планети, а што би без објашњења била очигледна нелогичност (на пример, одакле им храна у оној пустоши). Друга је прича колико та објашњења имају везе са науком и са здравим разумом. 🙂

Едукативни моменат: Ричард Вебер је рекао капетану да што је старији постаје све више и више уверен да је најмудрије и најбоље да усмеримо нашу пажњу на добро и лепо. Само је потребно одвојити време за то. Иако прозаичан, савет је сасвим добар.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, како год)

wrinkle (Small)Боре у времену (A Wrinkle in Time 2018) је римејк филма из 2003, иначе рађен према истоименој књизи Мадлен Ленгл из 1962. Крис Пајн је астрофизичар са прогресивним идејама који је нестао током својих истраживања. Четири године касније, његова кћерка Сторм Рид и усвојени син сазнају од три необичне даме да је жив и да се налази негде у свемиру. И они крећу у спасилачку авантуру, заједно са Стормином симпатијом Левијем Милером.

Критички осврт: Филм је рађен тако да буде дечји и према идеји, борби универзалног добра и ултимативног зла, сценама, специјалним ефектима, јарким бојама и свему осталом намењен је заиста малом узрасту, али шаље веома јаке и компликоване поруке за које нисам сигуран да тај узраст може да их схвати (иако су их више пута понављали). Рецимо, реченица коју изговара Опра Винфри (која је боље глумила у својим ток шоу емисијама) симпатичној Сторм је да је универзум морао да прође кроз небројене процесе и да буду донесене небројене одлуке да би она настала баш таква каква јесте. Супер је то речено, али то је већ дубока филозофија негде тамо у четвртој години гимназије. 🙂

Намеће се утисак да је режисер Ави Дивернеј много више постигла у осликавању односа између ликова, него уз помоћ компјутерске анимације. Поједине сцене су пуко разметање специјалним ефектима или форсирање маште, како желите, па тако и метаморфоза Рис Видерспун у летећи лист. Уз то је и општи стандард (или опште место, опет како желите) у оваквим филмовима када одушевљено дете јаше неко летеће чудо кроз облаке над прелепим пејзажима, а који је поставила „Бескрајна прича“. Значајно је сврсисходнија и успешнија сцена или боље рећи сценографија у пећини Срећног Медијума (Зака Галифанакиса) где сви морају да пронађу равнотежу, али и то је метафора коју ће најмлађи тешко схватити. Чак је и музика преозбиљна, иако одлична, морам признати. Но, мени лично не смета, а и тако мислим да ни децу не треба потцењивати, те је мој утисак свеукупно углавном повољан. Ово је једна слатка, у доброј мери класична прича, за неколико нијанси више мелодраматична но што је било неопходно. Други део филма неодољиво подсећа најпре на „Игре глади“, али само по изазовима постављеним пред главне јунаке, а потом на „Страву у улици Брестова“ и то, рецимо, други део. Деца су се добро снашла у својим улогама (које јесу биле такође својеврсни изазови). Очигледно су одлично одабрана и, што је изгледа Ави било важно, интеркултурално. И да, Амери очигледно не одустају да јунак буде дете које није прилагођено у школи и које сви малтретирају.

Едукативни моменат: Што би рекла Рис, ми не можемо да прихватимо заслуге за свој таленат, али можемо за дела која су његов производ. И потпуно је у праву.

Оцена наставника:

3(јака)

updisney (Small)Горе (Up 2009) је цртаћ о старцу Карлу који је изгубио супругу коју је обожавао. Кућу у којој су живели претворио је малтене у храм; свето место којег није хтео да се одрекне ни због чега на свету. Међутим, за плац на коме се кућа налази је заинтересован бескрупулозни бизнисмен, намеран да ту изгради тржни центар. На крају је успео у својој намери и Карлу је, по сили закона, следовао старачки дом. Наместо тога, он је преко ноћи одлучио да кућу претвори у својеврстан цепелин како би отишао у Јужну Америку на место о коме су његова супруга и он сањали. И тамо ће доживети авантуру много већу него што је могао да претпостави, са све дечаком Раселом као слепим путником у својој необичној летелици.

Критички осврт: Почетак је тако урађен да се најежите, а богами и остатку филма емоције не недостају. Ово је цртаћ тако мајсторски одрађен да не можете да останете равнодушни. Чини ми се да одавно нисам гледао тако тужну причу, иако све врца од боја и балона. Ликови су ме одмах купили, иако их сјајна анимација није приказала као слаткасте, макар не кроз сам цртеж. Њихови карактери, донекле стереотипи, сасвим су упечатљиви и живописнији него код појединих реалних људи.

Клинац није паметнији од старца, како то већ обично бива. Он је дете жељно љубави и пажње одраслих за коју је ускраћен и наметнуо је себи задатак хероја како би завредео пажњу одсутног оца. Старац, са друге стране, осећа празнину због губитка супруге коју је обожавао и због тога што је веровао да јој није испунио оно што је највише желела. Свака њихова емоција, страх, очај, туга, приказана је маестрално.

Авантура и акција су допадљиве, али су потиснуте у други план. Чак има и неколико комичних момената, као када се два старца мачују. Но, и та комична сцена је заправо тужна јер се двојица стараца боре због онога што даје значење њиховом животу. Емоција, топла људска прича, оно је што овај цртаћ држи високо попут шарене куће на балонима са хелијумом.

Едукативни моменат: Дечак је закључио како дивљина није оно што је мислио. Сувише је дивља и уопште није као у његовој књизи. Другим речима, идеализовао ју је. Да бисмо заиста стекли увид да је нешто баш оно што желимо, неопходно је да то проживимо, онако одистински.

Оцена наставника:

5(баш)

rango (Small)VРанго (Rango 2011) је цртаћ о камелеону који живи у тераријуму и који је, због аутомобилске незгоде, завршио у пустињи и то у градићу „Прљавштина“. Тај градић насељавају разне животиње и он изгледа као варошица из вестерн филмова. Ранго је слаткоречивошћу и сплетом по њега срећних околности постао градски шериф и добио нимало лак задатак да грађанству врати воду (разуме се, најдрагоценију „валуту“ у пустињи) коју им неко ускраћује.

Критички осврт: Анимација је перфектна. С једне стране ту је пустиња једноличних боја, где је све мање-више сиво. Тако да ни зеленкасти главни јунак камелеон, способан да мења боје, није имао прилику да у пуној мери искаже колико може бити колоритан. Са друге стране, ту је живописност ликова који својим карактером и духом надокнађују и доприносе да суморни амбијент буде занимљив.

Дијалози су скроз духовити и јако ми се допадају. Сама прича је и обична и није; урбани гуштер, који има неке своје снове иза стакла тераријума (а која су уједно и заштита и затвор), несрећним стицајем околности доживљава авантуру живота – баш онакву какву је сањао. Он је, наравно, кукавица и патолошки лажов, али има довољно среће да његова фантазија заживи. Све је то већ много пута испричано, али поједини детаљи чине ову причу нешто другачијом. Пасуљка, девојка која му се допада, у одсутним тренуцима се укочи (што је нека врста поремећаја), становници пустињског града играју чудноват плес пред ишчекивање дуго жељене воде, а ту је и (жива) кокош кроз чије је око и главу заглављена стрела и која има урођени коњуктивитис. 🙂 Углавном, прича се одвија уз много хумора и ишчашених ликова и догађаја и заиста држи пажњу. Акција је заиста динамична и узбудљива, колико је то у цртаћу већ могуће. Но, оно што је најбоље у овом цртаном филму је што је виспрен.

Едукативни моменат: „Дух са запада“, који је очигледна алузија на Клинта Иствуда (мада му је глас позајмио Тимоти Олифант), рекао је камелеону да нико не може да напусти своју причу. Другим речима, оно што нам се дешава је наш живот и треба да га живимо најбоље што можемо. Оно што не можемо је да одустанемо од њега.

Оцена наставника:

5(реална)

Monsters_Inc_Cover (Small)Чудовишта Инк. (Monsters, Inc. 2001) је цртаћ о двојици чудовишта – застрашивача Џејмса „Салија“ Саливана и његовог партнера и најбољег пријатеља Мајка Вазовског, који раде у фирми из наслова. Запослени у предузећу одлазе у свет људи ноћу и плаше децу, пошто дечји врисак производи електричну енергију којом се снабдева град чудовишта. То је, наводно, опасан посао јер се деца сматрају извором заразе. Када једна девојчица доспе до њиховог града, Мајк и Сали морају да је врате назад пре него што било ко примети да се ту налази. Испоставиће се да је девојчица са разлогом ту и да је у питању велика завера, коју ће двојица пријатеља разоткрити.

Критички осврт: Цртаћ има прилично предвидљив ток и поједине сцене су насилне више него што је потребно, али све у свему је сладак. Анимација је одлична, ликови симпатични, а поруке које филм шаље су лепе.

Едукативни моменат: Чудовишта су закључила да ће много више добити дечјим смехом него страхом. И то не важи само за чудовишта. 🙂

Оцена наставника:

4(на пет)