Лако Је Критиковати 199

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мува II (The Fly II 1989) је наставак култног филма снимљеног три године раније. Ерик Столц је син научника из претходног наставка Џефа Голдблума и од њега је наследио брилијантан ум, али и хромозоме муве које је овај током петљања са телепортацијом несрећним случајем стекао. Ериково развиће се зато одвија необично брзо и другачије но код осталих људи и тим научника, на челу са злим Лијем Ричардсоном, који гаји Ерика у научној установи, очекује да ће гени муве преовладати. Оно што они не знају је да ће се њихово истраживање окренути против њих.

Критички осврт: Специјални ефекти који на почетку приказују рађање бебе у некој врсти чауре стварно су добри, чак импресивни. И остали специјални ефекти у филму нису лоши, али сама прича не би могла да прође са том описном оценом. Режисер Крис Валас није померио причу у односу на први део ни у ком смеру, нити ју је унапредио, нити уозбиљио. Заправо, радња је једна равна линија, макар до половине филма. Хорор који започиње у другој половини потпуно је разочаравајући, неспретан и нестрашан и наместо да поправи ствар, још више је погоршао.

Дафни Зунига и Ерик су добро одабрани, не само зато што су лепушкасти, него су успели да дочарају сензибилитет и харизму коју су имали њихови претходници Џеф и Џина Дејвис (Дафни је ипак било лакше).

Едукативни моменат: Ли је на крају осетио несрећну судбину својих експерименталних субјеката. Порука би била да не радимо другима оно што не бисмо желели да други раде нама.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Изабери или умри (Choose or Die 2022) је хорор у чијем је фокусу видео-игрица из осамдесетих која је некако завршила у модернијим временима. Заинтересовани играчи су се ипак нашли, али су и врло брзо зажалили. Игрица је постала део реалности и показала се погубном за људе око њих и њих саме.

Критички осврт: Видео-игра која постаје део реалности заиста није новитет у хорорима и већ у осамдесетим је та идеја пласирана. У овом филму видео-игра нуди крваве изборе, што такође није новина, а пример је „Петља“ из 2016. Но, филм не мора нужно да буде иновативан да би био добар, а овај је такав једним делом. Има своје успоне и падове, па је тако јачи пад када су Иола Еванс и Ејса Батерфилд у базену. Сасвим је нејасно шта се хтело постићи тиме, а избор који је стављен пред Иолу је бесмислен јер је требало да бира између живог Ејсе и свог филмског брата који је (давно) покојан. Успон у филму одмах долази након тога када се Иола и Ејса возе колима, па је то приказано у аркадној игрици што је добра форица. Свеукупно филм је више у успону него у паду, али некако није успео да се попне више од осредњег хорора можда и зато што је режисер Тоби Микинс губио фокус, односно није био доследан ни у радњи, ни у жанру. Филм је динамичан и држи пажњу, има добрих момената и неких финих, али неразрађених идеја, те нећете изгубити ако га погледате. Нећете много ни добити.

Едукативни моменат: Порука овог филма је код нас позната изрека: „Док једном не смркне, другом не сване“. Пошто сам биолог, таман да искористим ову народну изреку на примеру из еволуције. Наиме, изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Све се променило када су диносауруси нестали са планете јер су се сисарима указале нове, сада слободне еколошке нише. О томе следећи занимљиви текст:

Национална географија: Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике (15.12.2018)

Оцена наставника:

(мање-више објективна)

Спуштање (The Descent 2005) је британски хорор о шест пријатељица које су се запутиле у авантуру истраживања још увек неоткривене пећине. Тамо ће пронаћи „ужас из дубине“ како су код нас назвали овај филм.

Критички осврт: Режисер Нил Маршал је пун изненађења. Он прави сцене које ће вас тргунути, као у другим хорорима, али овде су често врло ненадане и што је битније – дозиране. Но, осим у детаљима, он прави и изненадне мешавине сна и јаве, преокрете у односима и судбинама ликова и у првих пола сата је преокренуо и поджанр хорора. Ако нисте претходно гледали трејлер, Нил ће вас навести да помислите да је то оноземаљски хорор, тим пре што је Шона Макдоналд на почетку филма изгубила филмског мужа и кћерку. Ако бисмо гледали детаље, Нил као да наводи и да би хорор могао бити у вези некаквог култа или бигфута. Но, тада се хорор фокусира на пећину и постало је јасно да шта год треба да се деси, десиће се ту. Нил је показао изузетну умешност у режији и сцене у мрачној пећини уопште нису ни мрачне, ни напорне, напротив – врло су ефектне. Осветљења има сасвим довољно да може да се види, а да се истовремено дочара и амбијент. Да би све зачинио унео је и природне препреке, узане пролазе, литице и поноре и савладавање свега тога стварно је узбудљиво. И хорор део је прилично узбудљив, мада бића из пећине нису претерано маштовито осмишљена, а и нејасно је на који начин се оријентишу. Некако ме није убедило то да користе звук или ехолокацију, мада је јасно да морају бити слепа. Оно што је још неубедљиво је дубока бара крви. Општих места има, попут оног када је Натали Мендоза случајно и у страсти борбе пробола Алекс Рид кроз врат.

Ипак, сви ти тањи делови приче су опростиви, али акциони делови, којих такође има, баш и нису. Добро их је замислио, као и аутфит протагонисткиња који подсећа на исти појединих суперхероина, али реализација није сасвим стамена. Не изгледа импресивно, чак је помало и треши и доста ту има некаквог нејасног превртања. Свакако јесте добра ствар коју је Нил урадио то што је узео шест врло карактеристичних и карактерних глумица, тако да их је лако разликовати у свем том мраку и по физиономији и по нарави. Упечатљива је сцена када Шона проналази спас пентрајући се преко свих оних костију и ту вероватно има неке симболике. Међутим, још је упечатљивија последња сцена (коју су Амери избацили прибојавајући се да је сувише депресивна) када схватамо да Шона у ствари није успела да побегне даље од сопственог сна.

Едукативни моменат: Оливер Милберн је рекао да треба да волимо сваки дан. И то је један добар поглед на живот и како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Спуштање: део други (The Descent: Part 2 2009) је наставак претходног филма. Спасиоци су дошли да траже шест жена које су нестале у пећини и њихова дводневна потрага је била неуспешна. Тада је пронађена једна од њих Шона Макдоналд, али она има амнезију. Полиција ју је повела са собом у јаму како би освежила памћење и упутила их до преосталих пет. Показаће се да ће спасилачкој екипи бити потребно спасавање.

Критички осврт: Ликови у овом филму су добро одабраних карактера и добро су дочарани, али не и односи између њих, конкретно хијерархија, па је у једном тренутку ауторитет Гавин Одерлихи, а у другом Даглас Хоџ. Но, то је миноран проблем. Овде је већи проблем логика самих сцена. Оно што је режисер претходног наставка Нил Маршал урадио маестрално, а то је коришћење светлости у пећини, овај режисер Џон Харис је потпуно омануо. Погибије су такође лоше изведене, крв очигледно није крв и све то изгледа врло треши. Са друге стране, сцене јесу страшне, али са шишмиш-људима и релативно мрачним и клаустрофобичним простором тешко је да хорор омане. Сама поставка филма не изгледа у реду јер шериф Гавин и његова полицајка Кристен Камингс, крајње необучени за претраге у пећинама, крећу са екипом и са једином преживелом Шоном управо у пећину. При томе, Шона је видно трауматизована (има амнезију, чак) и врло могући кривац за нестанак њених пет другарица, да не кажем осумњичена, те њено учешће у акцији не само да није у складу са процедуром, већ ни са здравом памети. Кад сам већ код здраве памети, колико човек мора да буде глуп да би се у пећини, где вребају чудовишта и где су све уски пролази и велики понори, лисицама везао за Шону? То је ипак урадио Гавин, али је зато његова погибија била врло ефектна, нема шта. Последња сцена није ефектна. Она је опште место без покрића, исфорсирана да би наставак заличио на доказано добри оригинал. Ипак, по квалитету ни налик му није.

Едукативни моменат: Шона и Натали Мендоза су на крају опростиле једна другој и чак спасиле једна другу у неком тренутку. Њих је удружила несрећа, али свеједно, праштање је племенита ствар и треба је пружити другима јер ако злопамтимо то ће нас изједати попут чудовишта из пећине, па можда чак и претворити у њих (што се у првом делу и десило са Шоном).

Оцена наставника:

(објективна)

Вормвуд: Апокалипса (Wyrmwood: Apocalypse 2021) је наставак филма из 2014. о зомбијима који пустоше Аустралију. У постапокалиптичном свету живи војник Лук Мекензи који хвата људе, зомбије и хибриде једних и других за потребе војске у бункеру. Он се нада да они праве лек у својој скривеној лабораторији, али када буде сазнао шта заправо раде то му се неће допасти.

Критички осврт: Николас Бошир има тик са руком нешто сведенији, али суштински исти оном који је имао и Брус Кејмпбел у „Злим мртвацима“ из 1987. „Мртваци“ су били треш, а такав је некакав и овај филм, али режисер Кија Роуч-Тарнер некако успева да буде уједно и добар. Сличне трикове је користио и код оригинала. Подозревам да је овде користио мотиве из других филмова, па је Лук разапет на дрво попут Арнолда Шварценегера у „Конану“, а онда је извео билдерску фору и свака част на томе. Да ли је заиста Кија користио мотиве из других филмова или није – не знам, али сцене јесу ефектне, а акција је баш динамична. При томе је ликове стављао у наизглед безизлазне ситуације и сасвим довољно изазова пред њих, а ти изазови чак нису ни били зомбији, већ војска. Ни прича није лоша, мада су мотиви ликова повремено нејасни, тим пре што се мењају у току радње, посебно Лукови.

Едукативни моменат: На почетку филма Лук је лоше делао и узроковао смрт многих из незнања. Ми нећемо бити толико екстремни, али свакако можемо много штете нанети ако знања немамо. Незнање је скупље од знања, заправо.

Оцена наставника:

(јака)

Свет се завршава у кампу З (World Ends at Camp Z 2021) је још један филм о зомбијима који нападају младеж док је боравила у кампу. Разлог њиховог боравка није била забава, већ посао: богати Мајкл Чемерис је одлучио да купи тај део природе. Но, некако му се није дало да посао и финишира.

Критички осврт: Лоша глума, исти такви дијалози и досадна дешавања, то би биле најважније карактеристике овог филма. Једино што је лепо у овом филму је камп и човек заиста да пожели да проведе викенд тамо. Углавном, до половине филма смо гледали како се успостављају некакви односи између ликова, а онда је започела зомби апокалипса. Ни једно ни друго није било инспиративно. Прво, ликови су стереотипи и потпуно бледи и незанимљиви, а друго зомбији нису страшни и сцене нису узбудљиве, нити су уверљиве. До краја се није разрешило ко је ставио маску злосрећном Артуру Бусијересу Галанту и правио чудне култне олтаре у шуми и какве везе то сада има са зомбијима, или се то ипак разрешило, само што сам превидео јер овакав филм баш не окупира сву могућу пажњу.

Едукативни моменат: Ен-Каролин Бинет је рекла свом дечку Мајклу да је најбоља ствар коју може да учини за камп да не чини ништа. И била је у праву и некад је нечињење свакако боље од било каквог чињења. Рецимо, ако постоји интенција да се направи рудник са застарелом технологијом која ће уништити природна богатства, свакако је боље не направити га. Или, још један пример. Ако има могућности и довољно новца да се направи овакав филм, боље је не направити га. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Мајка (Umma 2022) је прича о мајци Сандри Оу и кћерки Фивел Стјуарт које живе на ранчу без струје и технологије. Сандра верује да су срећне и да треба да развијају свој бизнис са пчелама, али Фивел има другачије планове за своју будућност. Њихов устаљени живот ће се променити када Сандру посети њен ујак Том Ји из Кореје и саопшти јој значајне вести. Наиме, њена мајка је умрла и од ње се очекује да је достојно испрати на онај свет. Проблем је у томе што старамајка не жели да оде. 🙂

Критички осврт: Радња се необично споро развија, али некако није досадно. Режисерка Ајрис Шим је јако добро дочарала атмосферу, те је тако градила сцене да оне увек имају неки подтекст који много говори о односима између ликова, као и њиховим карактерима. Многи родитељи се труде да не личе на своје родитеље у односу према деци, мада се то неминовно дешава и такву животну ситуацију Ајрис је екстремизовала у нешто мекшој хорор причи (мекшој у односу на оно шта Азијати могу да ураде са овим жанром). При томе је користила духове, што је чест мотив источњачких хорора и то је врло добро уклопила. Не и одлично јер је уплела изгледа и мало њихове митологије (или макар јапанске) и употребила кицуне, лисицу са много репова. Мало знам о томе, али кицуне би требало да буде месенџер између овоземаљског и света духова, тако да јесте правилно употребљена, али њена сврха у филму није јасна. Уз то, недовољно добро је анимирана и то се баш види. Крај филма је антиклимактичан, благ и неуверљив, те превише вуче на патетични Холивуд. Остаје готово бљутав укус након овог филма и једна врло добра идеја није добро и реализована, као да Ајрис није имала довољно снаге да је изнесе до краја.

Глумци су одлично урадили свој део посла, посебно Сандра.

Едукативни моменат: Сандра је схватила да је њена филмска мајка Мива Алана Ли имала тежак живот у иностранству, али због тога није желела да буде жртва и у праву је. Када блиски људи нису задовољни треба да их разумемо и да им помогнемо, али никако да трпимо због тога.

Оцена наставника:

(до пред крај филма била би четворка)

Икс (X 2022) је слешер који се дешава на једном осамљеном имању које је мала група порно филмаџија закупила да сними филм.

Критички осврт: Увод је уједно и тизер и то је врло мудро одрађено, таман довољно да привуче пажњу. И филм је одржао пажњу пре свега због свог ведрог духа и хумора који није баш чест у слешерима. Тема је интригантна јер је овде пустоловина порно групе и режисер Ти Вест је ту доста добро балансирао и одржавао је тај „кинки вајб“, али није прешао границу доброг укуса или је макар није прешао превише. Иначе ми се његова режија допала и то не само у хорор моментима, иако се он испраксовао за тај жанр. Очигледно Ти зна да је добар у свом послу, па се малко и разметао. Сцена са Мијом Гот и алигатором управо то и доказује и баш је ефектна, а добрих сцена има још. Но, да се вратим на Тијеву идеју да сними „кинки филм“ у хорор филму и чини ми се да ју је добро пласирао баш због тога што ју је представио из сасвим друге перспективе. Он није посезао за патетиком, емпатијом или моралним недоумицама, већ је кроз прилично добро написане дијалоге ликова провукао поруку да ти људи имају другачији поглед не само на секс, већ на живот уопште. У контрапункту са паром стараца који је изнајмио кућицу порно дружини, а који је немоћан да оствари физички контакт, све је то још ефектније пласирано. Такође ми се допада што је Ти сваки детаљ у филму поставио са разлогом, те је на крају заокружио причу и добио један ванредно добар хорор. Убиства нису маштовита као у сличним филмовима, али на њима и није акценат, ма колико то чудно изгледало у једном слешеру.

Едукативни моменат: Мија је имала мото да одбија да живи живот какав не заслужује. Ја бих подржао и додао да се свакако вреди потрудити да добијемо живот какав заслужујемо.

Оцена наставника:

(заиста може)

Свини Тод: Демонски берберин из улице Флит (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street 2007) је хорор снимљен по истоименом мјузиклу Стивена Сондхајма и Хјуа Вилера из 1979. награђеном престижном наградом Тони за позоришну уметност у Америци. Сам филм је такође вишеструко награђен разним наградама, али је Оскара добио само за сценографију. Главни протагониста је лондонски берберин Џони Деп који се 1846. вратио у свој родни град из петнаестогодишњег изгнанства у које га је бацио главни судија Алан Рикман како би се докопао његове жене Лоре Мишел Кели. Џони је у приземљу свог стана срео неуспешну пекарку Хелену Бонам Картер која му је открила да се Лора отровала. Џони је одлучио да се освети користећи своје оруђе бритву као – оружје. Пошто није било баш тако једноставно да дође до судије, чекајући погодан тренутак започео је своју праксу, али и крвави и морбидни бизнис са Хеленом.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон као да је преселио поставу из серијала о Харију Потеру у овај филм (Тимоти Спол, Хелена и Алан), а чак се и водећи протагониста Џони појављује у неком каснијем наставку ове саге (која се сада зове „Фантастичне звери“). Ипак, филм нема магију и не бави се тиме. Он је потпуно бертоновски и манир је више него препознатљива мрачна готика. Ово је тужна прича више него хорор, а мјузикл је од оне врсте где сви нешто певуше и мелодија се практично не разликује од почетка до краја филма. Зачуђујуће, али у овом филму то некако није напорно. Као што ни шљиштање крви на све стране не изгледа треши као у неким другим филмовима.

Иако су глумци одабрани, некако ме нису оборили с ногу својом глумом, али Џонијев изглед је зато безмало маестралан. Допада ми се крај и он је потпуни преокрет. Заправо он јесте на неки начин поетска правда, али је опет сасвим трагичан. Свеукупно, ово је једна добра несрећна љубавна прича.

Едукативни моменат: Џони је толико био заокупљен осветом да није приметио да је вољена жена Лора жива, нити је препознао своју кћерку Џејн Вајзенер. Када смо посвећени лошим циљевима, сва је прилика да ћемо пропустити добре ствари.

Оцена наставника:

(стамена)

Серија несрећних догађаја Лемонија Сникета (Lemony Snicket’s A Series of Unfortunate Events 2004) је филм рађен према истоименој трилогији књига писца из наслова. Лијам Ејкен и Емили Браунинг су сирочићи који су остали без родитеља јер су они погинули у пожару. Бригу о њима преузео је даљи рођак Џим Кери, гроф и неталентовани глумац, који има зле планове. Деца морају да се спасу од њега, али то није лак задатак јер их он увек пронађе и увек у некој новој улози.

Критички осврт: Нарација и дијалози су одлични. Одлична је и глума. Џим је сјајан као и увек, шармантан и духовит, а грофовски изглед је сасвим свеж и добро му стоји. Нови изазов је био и тај што је његов лик глумац и треба да глуми друге ликове у које се прерушава, а да опет остане препознатљив. Режисер Бред Силберлинг је правио неку врсту лепо дизајниране готике у свакој сцени и одговарајућем амбијенту и све време сам очекивао да ће однекуд да искочи Џони Деп као Маказоруки или Чарли. Ипак, Бред је пуштао и машти на вољу и уз костиме старе више од сто година и исте такве телескопе, комбиновао је фрижидер и врло модерну кухињу. Доба у којем се дешава радња је неодредиво, али свакако има свој шарм. Цео филм има шарм и необичну, али и дирљиву причу, лишену патетике што посебно ценим.

Едукативни моменат: Наратор је на крају филма рекао да је ово била прича о Бодлеровима, чија је одлика да верују да увек има нешто: нешто што треба изумити, нешто да се прочита или нешто да се загризе. И нешто да се уради да се начини уточиште, како год малено било. Можда нам је наратор поручио да ценимо то нешто што имамо јер, уз довољно умешности, од тог нечег можемо направити много шта.

Оцена наставника:

(јака)

Лако Је Критиковати 197

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поцрвенела (Turning Red 2022) је цртаћ о тринаестогодишњој Кинескињи Мејмеј која живи у Торонту и труди се да буде добра кћерка, добар ђак и добра другарица. Но, то се нагло прекида када је схватила да има нарочито породично наслеђе: богови су даривали њену пра-прабаку да може да се претвори у црвеног панду и то могу и сви њени женски потомци. Заправо, оне се претварају у ту животињу када осећања постану интензивна. Међутим, оно што је у старој Кини била предност, у Канади је непријатност. Лек постоји и то је ритуал који мора да се обави. Проблем је што је он на дан када и концерт омиљене музичке групе Мејмеј и њених другарица. Но, то није једини проблем који ће снаћи Мејмеј.

Критички осврт: Мејмеј има оца који је бледа и слаба фигура, док је мајка доминантна, апсолутно верује свом детету и криви све друге за њене пропусте. Она је фрик-контрол, претерано амбициозна и превише заштитнички расположена и сто одсто греши и као наставник могу да вам потврдим да овај анимирани родитељ и те како има своје пандане у свакодневном животу. Овај филм се једнако бави родитељима и децом у модерном контексту и одрастањем. Црвена боја је можда одабрана и зато што референцира на менструацију, а Мејмеј је и циљано годиште и промене крећу. Свакако поздрављам да се о тој теми говори, мада сам више присталица да се покаже као природан, нормалан процес, а не баш као женска снага, што се, чини ми се, потенцира. Као биолог поздрављам и то да у фокусу буде запостављени црвени панда пошто је сродни велики панда побрао све ловорике. У овом филму се потенцира и интеркултуралност и то је океј, мада се клишеи виде. Чак ми се допало и како су традиционалну кинеску песму уклопили у поп-песмичицу дечачког бенда, али ми се не допадају претеривања у овом филму, којих има. Такође, филму недостаје емоција, а тема је таква да би требало да их буде. Заправо, цео филм је сасвим осредњи, са причом која се одвија по обрасцу и са крајем који је срећан по све актере и најављује неко ново доба кроз лик и дело малене Мејмеј. Ипак говоримо о „поканађеној“ Кинескињи, па је то некако и ред. 🙂

Едукативни моменат: Мејмејин тата је рекао својој кћерки како људи имају многе стране личности и неке су баш лоше, али је додао да није поента елиминисати их, већ научити да живимо са њима. Уосталом, део Мејмеј који је панда је за њу био чудовиште, али је њега засмејавао. Другим речима, нико није савршен, а особа која нас воли ће нас баш такве несавршене и прихватити.

Оцена наставника:

(објективна)

Лек за добробит (A Cure for Wellness 2016) је филм за који су сценарио написали Гор Вербински (уједно и режисер) и Џастин Хејд, инспирисани романом Томаса Мана из 1924. „Магична планина“. Дејн Дехан је млад и амбициозни бизнисмен који брзо напредује у својој фирми, али не послује баш легално и то су открили чланови управног одбора. Да би избегао да га пријаве, пристаје да обави задатак за њих. Они га шаљу у Швајцарску како би довео Харија Гренера, једног од значајнијих чланова, а који је тамо у луксузној клиници и нема намеру да се врати. Када је Дејн закорачио на клинику, врло брзо је постало јасно да неће моћи тако лако да је напусти, а још теже ће успети да обави свој задатак. Наиме, испоставило се да је у питању установа која крије мрачне и натприродне тајне.

Критички осврт: Ретко када сам видео две ствари као у овом филму већ у првих десет минута. Прва је фотографија која је безмало перфектна, а друга толико интригантна поставка ствари са тако упечатљивим ликовима да не може да вас не заинтересује. Режисер Гор зна како да вам привуче пажњу. Надаље је пажњу одржавао ефектним сценама са понегде довољно солидним ЦГИ и, а нешто мање мистеријом због које је филм и прављен. Наиме, сама мистерија је прилично класична јер сва је прилика да се у санаторијуму дешава нешто зло и да га главни протагониста неће лако ни напустити, ни прокљувити. Право питање је шта се конкретно дешава, али сам пут до тог одговора сувише је дуг, без превише „хинтова“ и све је то давало утисак да прича нема много „меса“. Да не грешим душу, део који се односи на хорор је прилично застрашујући. Све је пуно крви, али интересантно да је и сасвим обична вода појачавала тај ужасавајући утисак.

Гор је имао велику помоћ косценаристе Џастина који је написао одличне дијалоге и монологе, где се могло чути много тога мудрог.

Едукативни моменат: Једну од мудрих изрекао је Дејн: „Човек не може порећи једном виђену истину“. Мислите о томе.

Оцена наставника:

(ту негде, можда и мање)

Постојање (eXistenZ 1999) је филм који прати Џенифер Џејсон Ли, дизајнерку игрица која се нашла на мети убица због видео-игре коју је креирала. Она и њен наметнути пратилац Џуд Ло мораће да се укључе у игру како би проверили да ли је игра компромитована, али ће успут изгубити осећај шта је игра, а шта реалност.

Критички осврт: Ово је баш тврди СФ који ће се вероватно допасти искључиво љубитељима жанра. Да циљна група баш буде узана потрудио се и сценариста и режисер (и продуцент) Дејвид Кроненберг који је причу учинио прилично апстрактном вишеструким преплитањем стварности и виртуалне реалности. Прича јако подсећа на друго његово чедо „Видеодром“, пре свега због поменуте апстракције и сасвим органског погледа на технологију. Конзоле за игру изгледају попут женског полног система, а везане су пупчаном врпцом, док је пиштољ сачињен од животињског скелета и меса. Врло оригинално и гадно истовремено, а и довољно интригантно. Баш као што је интригантна и главна хероина Џенифер, док је главни протагониста Џуд значајно приземнији лик, што има покриће у причи, свакако. Постојање Вилема Дафоа у „Постојању“ дефинитивно није изненађење јер он изгледа воли необичне филмове и улоге. Уосталом, он јесте један од омиљених глумаца оног чудака режисера Ларса фон Трира. Но, да се вратим на овог режисера Дејвида. У овом филму он је био изверзирани јахач помахниталог коња. Коњ је у овом случају његова машта, која је неоспорна и која је лако могла да пређе у дубиозу (дешавало се у многим хорор и СФ остварењима), али је он довољно чврсто држао узде да прича буде конзистентна. Причу је учинио шокантном на више нивоа, при чему ни у једном тренутку није посегао за отвореном провокацијом. Рецимо, када Џуд једе специјалитет је заиста гадна сцена, а све време постоји врло трики сексуална алузија са био-улазима које играчи имају у задњем делу кичме. Порука филма је јасна, а то је заправо питање – да ли ће нас технологија конзумирати пре него ми њу, а дато је кроз једну забавну, интересантну радњу. Дакле, као што већ написах, фанови СФ-а овај филм не би требало да прескоче. Само треба да нађу право време (објашњење следи).

Интересантно је да када сам био млађи овај филм ми се није био допао, али сада већ јесте. Слично ми се десило и са „Уздигнућем пакла“ други део. За неке филмове изгледа да постоји право време за гледање. 🙂

Едукативни моменат: Свет игара може бити занимљив и у реду је разонодити се, али не треба игра да нам постане реалност као што јесте протагонистима у овом филму. У једном тренутку Џенифер је пожелела да се врати у игру јер се у реалности ништа не дешава. Ми можемо да учинимо да се дешава прави живот, много забавнији од оног у игрици.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Реаниматор (Re-Animator 1985) је филм донекле базиран на серији књига Хауарда Филипса Лавкрафта „Хербет Вест – реаниматор“ из 1922. Џефри Кумс је луди млади научник опседнут идејом враћања мртвих у живот. Он има серум којим то може да уради, али резултат је ужасавајући и крајње трагичан, што ће на својој кожи осетити и његов млади колега Брус Абот, који је пристао да му помогне да изврше неопходне експерименте.

Критички осврт: У овом филму све се одиграва око науке, али практично ништа није научно: од детаља до крупних ствари. Рецимо, одрубљена глава дише и прича и телепатски управља телом, али то је тек кап у мору глупости. Но, без обзира на то, овај филм има невероватан шмек и врло интересантне идеје. Режисер Стјуарт Гордон је добро урадио свој посао и у неколико момената направио пар сјајних фора пуким преклапањем сцена, али је пре свега одлично испреплетао свет живих и мртвих, заробивши и протагонисте и гледаоце у врло врцаву морбидну ноћну мору. Једини део где се није снашао је љубавна прича између Бруса и Барбаре Крамптон. Дијалози су им потпуно глупави, патетични и неуверљиви. Изгледа да је Стјуарт више наклоњен еротици него романтици јер су неке његове сцене необично перверзне и ту се много више потрудио. Потрудио се и око краја који је решио маестрално.

Едукативни моменат: Џефри је желео да подари живот наместо смрти, али је само узроковао смрт неколико њих, укључујући и сопствену. Циљ је веома важан, наравно, али и начин како се остварује да се не би направио контраефекат.

Оцена наставника:

(јака)

Циркус наказа: Вампиров помоћник (Cirque du Freak: The Vampire’s Assistant 2009) је филм инспирисан књигама Дарена О’шонесија, односно трилогијом „Вампирска крв“. Филм прати судбину младог и перспективног Криса Масоље коме ће се живот променити када са пријатељем Џошом Хачерсоном буде отишао да посети контроверзну циркуску представу која гостује у њиховом граду.

Критички осврт: Режисер Пол Вајц се изгледа двоумио шта да направи: комедију, акцију, алтернативу, драму, научну или епску фантастику (појављују се ликови налик на Голума из „Господара прстенова“), па је некако све то измешао и то изгледа као пазл који је слагао чекићем. Делови се напросто не уклапају, а неки су превише развучени и зато изгледају празњикаво. Мотивација и заплет су нејасни, као и читава поставка, али то можда и није Полова грешка, а и све то би се вероватно разјаснило, али ово је први део трилогије која никад није настављена (јер није зарадио новац). Не знам колико је критика битна Холивуду, али није била претерано наклоњена. Оно чему сам ја наклоњен су свакако глумци у овом филму који су добро одрадили свој део посла, Џон Рајли пре свих.

Едукативни моменат: Џесика Карлсон је рекла Крису да није важно шта је он, већ ко је он. Мудро збори девојка-мајмуница. 🙂

Оцена наставника:

(негде око ове оцене)

То прати (It Follows 2014) је прича о девојци Мајки Монро која је имала секс са својим новим дечком Џејком Виријем. То је била кобна грешка јер је на тај начин Џејк пренео на њу натприродну силу која је почела да је прогања. Једини начин да се Мајка спаси јесте да пренесе ту клетву даље на исти начин. Ипак, њени пријатељи и она траже и алтернативна решења како да ту силу убију.

Критички осврт: Филм је некако чудно развучен, али се радња одвија сасвим пристојним темпом и свака сцена има смисла. Буџет за овај филм није био богзна шта, али је режисер и сценариста Дејвид Роберт Мичел са мало направио много, баш као и његов директор фотографије Мајк Гиулакис. Оно што ипак вози овај филм је сјајна идеја за заплет и врло паметан расплет, а добрих идеја не мањка ни за појединачне сцене.

Едукативни моменат: Овај филм би могао да буде метафора за полно преносиве болести, попут сиде, на пример. Веома је важно бити сигуран у сексуалног партнера (што Мајка није била, па ју је снашло шта ју је снашло), али и предузети све мере превенције.

Оцена наставника:

(да)

Убости (Stung 2015) је немачко-амерички филм независне продукције чија је радња смештена на једну осамљену кућу чија је домаћица Ив Слатнер приредила забаву. Забаву ће прекинути рој мутираних оса које су попримиле џиновске димензије.

Критички осврт: Одмах ми се допао Мет О’Лири и његов крајње необичан хумор и лежеран став. А одмах су почели да се легу и џиновски инсекти и циклуси развића ових зглавкара су брзи до бесмисла, али изгледа да режисер Бенјамин Диз није могао да сачека да се похвали врло солидним специјалним ефектима. Овај филм има продукцију и специјалне ефекте, али има и гомилу проблема и практично сви прате логику радње или елементарну логику, како желите. Једна од њих су врло разнолика времена за одрастање осе у људском телу. Нису сва била брзинска, већ су била у складу са тим како је већ када погодно. Но, то је проблем са којим су се борили и наставци „Ејлијена“, па то не могу да замерим превише. Међутим, има заиста крупних грешака и при првом нападу оса нејасно је зашто нису ушле и у кућу када су врата била широм отворена. Такође, где су нестале наједном мале осе када су се појавиле велике? Последње секвенце више никакав контакт са логиком немају, почевши од тога да Мет и Џесика Кук узимају као таоца ларву и прете да ће је исећи ножем, као да то инсект може да разуме, до тога да их прогони џиновски инсект који без проблема лети док је у пламену. Осим логике, у филму је хронично помањкање и хумора. Највећи проблем је што филм ни за милиметар није унапредио поджанр у којем је рађен. Све је већ виђено, почевши од идеје до сваке сцене понаособ. Чак и последња сцена, иако је она донекле и успела.

Постоји проблем и са ликовима који су бледи и остали су бледи упркос Бенјаминовим напорима, као и напорима глумаца да их учине чудацима. Донекле је у томе успео Тони де Мајер, али је његова улога ионако била епизода. Највећи проблем је главни протагониста Мет, ма како допадљив био. Постоји чудан подзаплет који се провлачи кроз целокупан филм и чини да основна порука изгледа изненађујуће подмукла: да бисте освојили девојку, морате се магично трансформисати у мокри сан преживљавања и борити се са хордом инсеката који су долетели из филма „Мимикрија“. Станите у ред испред бископске благајне, момци, овај филм има животне лекције за вас, поручује нам Бенјамин. Но, не могу све да ставим на душу овом режисеру. Сцене су довољно узбудљиве, а дијалози су сасвим океј и донекле врцави, али ово потоње је више заслуга сценаристе Адама Арестија.

Едукативни моменат: Клифтон Колинс Млађи је приредио цео масакр јер је помешао ђубриво са хормоном раста. Наравно, ефекат попут приказаног не би се заиста десио, али неодговорно коришћење ђубрива и других суплемената може дефинитивно изазвати негативне промене на животну средину. Дакле, неће расти осе, али ће неконтролисано расти алге ако ђубриво доспе у водотокове и изазваће цветање воде.

Оцена наставника:

(на три)

Други долазак (The Second Arrival 1998) је наставак филма „Долазак“ из 1996. Патрик Малдун је саркастичан и неодговоран програмер који је сазнао да је његов полубрат умро од срчаног напада под мистериозним околностима. Пред смрт брат му је послао документа која показују да је свет под ванземаљском опсадом и да се дешава тиха инвазија. Патрик ће кренути тим трагом, али ће врло брзо схватити да не може да верује никоме јер су многи људи из његовог окружења заправо ванземаљци.

Критички осврт: Мало ми је нејасно зашто је овај наставак снимљен јер он ништа ново није донео. Све о мистерији ванземаљаца видели смо у претходном наставку, а пауколико чудо које је напало Мајкла Саразина видели смо у многим другим филмовима, укључујући и култну „Дину“. При томе коришћени специјални ефекти нису увек били сјајни. Иако је динамика филма прилична и већ у првих десет минута видимо ванземаљца, а у првих пола сата имамо и жешћи напад, некако је филм досадњикав. И све је предвидљиво и одмах је било јасно да су и Емидио Микети и Катарина Блајт ванземаљци. Морам да додам и сцене које су толико натегнуте да више нису ни пред пуцањем. Потпуно су пукле. Џејн Сибет у последњем моменту спашава Патрика на месту где не може да има сазнања да ће га наћи. На његово питање како га је пронашла, она му је узвратила да је репортер. Важи, и ја сам краљ Египта. При свеопштој хаварији нуклеарне електране људи трче ка унутра наместо да се евакуишу ка напоље. Има и других нелогичних, наивних и погодних сцена. Заправо, ретко која није таква. Крај је префорсирано срећан без објашњења како су двоје протагониста дошли дотле, што је и у реду. Ниједно логично објашњење то не би оправдало.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Мајкл рекао како ванземаљци производе превише гасова стаклене баште, што ће исцрпети озонски омотач и подићи температуру за 12 степени у наредних десет година. Ја заправо верујем да напредна ванземаљска раса то никако не би урадила јер све што је Мајкл рекао, научно гледано, потпуно је погрешно. 🙂 Најпре озонски омотач нема везе са ефектом стаклене баште и гасови стаклене баште неће изазвати промене на њему. Такође, овај омотач не утиче на отопљавање, односно на апсорпцију инфрацрвеног, већ ултраљубичастог зрачења. И напокон, према предвиђању озбиљних научника, ефекат стаклене баште доводи до промена у просечној годишњој температури од 0,2 степени Целзијуса током једне деценије. И то је довољно да се забринемо, али 12 би било буквално за панику. 🙂

Оцена наставника:

(заправо без плуса)

Пут (The Road 2009) је филм базиран на истоименом роману Кормака Макартија из 2006. Виго Мортенсен са малим сином покушава да преживи у потпуно руинираном апокалиптичном свету.

Критички осврт: Режисер Џон Хилкоат је користио боје: пастелне за срећан, нормалан свет, боје ватре за апокалиптичан и сиве тонове за постапокалиптичан свет, тако да није било двојбе о којем свету прича у том тренутку у филму. Апокалипса је прилично тескобна и већ је у првим минутима филма било јасно да је режисер Џон натоварио велику невољу на нејака Вигова плећа и његовог филмског сина Кодија Смита-Макфија. Тaкође смо могли брзо да се уверимо да неће поштедети ни публику и да ће намучити и нас. Сцена када Виго показује сину како да почини самоубиство је надреална. Како филм одмиче, сцене и разговори су све надреалнији, тужнији и тескобнији. Ово је много тежак филм, дефинитивно није за сваког и чак нисам сигуран ни да ли они који могу да га одгледају могу то у свако доба. Овај филм може бити метафора за рат, на пример, те преиспитује људски живот и његов смисао. Да ли је довољно преживети, пита се Џон, а додатну дилему уносе Виго и његова филмска супруга Шарлиз Терон који су постављени на две супротстављене стране графика. Он жели да покуша да преживи, а она не. Ко је ту кукавица заправо; она која не сме да се суочи са таквим животом или он који нема снаге да га одузме? Крај је исфорсирано срећан, али је и тај део испао претужан. Глумци су маестрално одрадили свој део посла, чак и клинац који је био невероватно убедљив. Оно што је Коди успео је да буде немоћан и неспособан, али да не буде иритантан, што је чест случај код таквих улога. 

Едукативни моменат: Виго је рекао лепу утеху за ружне снове. Рекао је да када сањаш ружне снове то је знак да се још увек бориш и да још увек живиш. Иначе, према једној научној теорији ово има смисла. Она ружне снове објашњава неком врстом припреме наших предака на ружне ситуације које могу да се десе на јави (када су сретали предатора, на пример). 

Оцена наставника:

(мора минус)

Бетмен (The Batman 2022) је једна у низу бројних верзија о јунаку из наслова. Бетмена глуми Роберт Патинсон и његов град Готам је огрезао у криминал. И баш када се одржавају избори за градоначелника, дотадашњег вођу града Руперта Пенрија-Џоунса убио је Загонетач (Пол Дејно). Испоставило се да је то тек почетак серије убистава које ће разоткрити да је врховодство града корумпирано и да Готамом заправо руководи мафијаш Џон Туртуро. Упоредо са тим и Бетмен ће разоткрити много тога о свом преминулом оцу што није знао.

Критички осврт: Ко би рекао да ће малокрвни вампирић Роберт из сумрачне саге одрадити улогу једног врло „таф“ суперхероја. Заправо, некако је сачувао тај свој крхки сензибилитет и сасвим га добро уклопио са јаким борцем, тако да је ова верзија Бетмена више него задовољавајућа. И остале улоге су добре, а Колин Фарел као Пингвин уопште не личи на себе и искрено сам био забезекнут када сам открио да је то у ствари он. Режисер Мет Ривс је направио филм тако да изгледа као стрип и то од оних уметничких, где се користи врло мало боје. И то изгледа заиста импресивно, иако таква идеја у режији није нова. Сама прича је сасвим у реду, има ту преокрета и заплета, али је све то могло много боље. Загонетачеве загонетке су превише апстрактне и публика у њима није могла да учествује, тако да тај интелигентни моменат филма није дошао до свог пуног изражаја. Прича није оптерећена, она тече, али предуго траје за овакав филм, посебно на крају. Да се изразим позоришним језиком, након силних промена долази до преображаја и на крају хармоније, али овде је након преображаја Мет наставио да снима филм и увео је много сцена и много нових промена и то је све заиста вишак. А изрека да од вишка глава не боли овде не функционише.

Едукативни моменат: Бетмен је најпре желео да буде освета за своје суграђане, али је схватио да им тиме неће обезбедити оно што им је заиста потребно и у његовом монологу смо сазнали да је одлучио да буде више од освете. Постао је нада. И заиста, освета нам не може поправити ствари у животу, али ако се надамо да ћемо нешто постићи радом, онда већ постоје макар неке шансе да ће побољшања бити.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Лако Је Критиковати 187

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истина или изазов (Truth or Dare 2017) је ТВ филм о осморо младих које је њихов пријатељ Лук Бејнс довео у напуштену кућу где се, пре много година, десила трагедија. И тада су у кући боравили млади који су играли игру истина или изазов и при томе настрадали под мистериозним околностима. За Лукове пријатеље је представљало изазов да ту игру одиграју и они, али се готово одмах испоставило да је враг однео игру и постали су жртве врло сурових задатака од којих нису могли да побегну.

Критички осврт: Овај филм баш узнемирава због застрашујућих (и понеког гадног) задатака за омладину и да сам на месту сценариста Томија Хатсона и Итана Лоренса, који су их смишљали, мало бих се забринуо за себе. 🙂 Сцена када Каси Скербо и Бритни Сарпи комадају једна другу за столићем је преужасна. Свакако је узбудљиво и динамично, а за један телевизијски филм и сасвим солидно. Специјални ефекти су прилагођени и то је најбољи комплимент који могу да дам, а крај филма заслужује све комплименте. Колико год да је филм постигао у овој теми са малим изгледима да то успе (много кредита иде и глумцима), ипак су замерке прилично велике. Било је мање-више јасно ко ће остати у финалу, а некако је то најављено и кроз љубавни троугао на почетку, како би све било интригантније. Такође, неки изазови су предвидљиви или је такав њихов исход, али је најпроблематичнији део погибија Харвија Гилена. Њега је убила зла сила током задатка, а не зато што га није извршио и то обесмишљава цео концепт.

Едукативни моменат: Хедер Лангенкамп је рекла младима како могу бити паметнији од игре; поента је да деле изазове и помажу једни другима. На тај начин су протагонисти имали једину шансу да преживе, али на тај начин и ми имамо веће шансе да ефикасније и квалитетније урадимо посао.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Трик ил’ част (Trick ‘r Treat 2007) је хорор који се дешава током Ноћи вештица у фиктивној Вореновој долини у Охају. Поједини становници ове варошице сусрешће се са ужасавајућим бићима и људима и тај сусрет ће бити фаталан.

Критички осврт: Ово је збирка кратких прича у којима су ликови међусобно тек овлаш повезани, али су те везе врло занимљиве. Приче су све у духу празника Ноћи вештица не само зато што се одвијају те ноћи, већ и због бундева, слаткиша и костима који су лајтмотив сваке сцене. Ту је негде и мали дух овог празника који нам је на примеру напада на Брајана Кокса показао шта заиста значи чувена енглеска флоскула „Trick ‘r Treat“. Углавном, врло добро одрађен хорор са истим таквим превратима, тим пре што су миксовани поджанрови, што је ем мајсторство режисера Мајкла Дафертија да се снашао у сваком, ем није монотоно.

Едукативни моменат: Дилан Бејкер је убијао слабије од себе све док није налетео на Ану Паквин која му је дохакала. Људи који су силни кад-тад ће срести неког моћнијег. И то њима треба да буде на памети ако су довољно мудри (што најчешће није случај), а нама треба да буде јасна изрека да и над попом има поп.

Оцена наставника:

(врло јасна)

Трик или част (Trick or Treat 1986) је филм о момку Марку Прајсу који обожава рок и свог идола певача Тонија Филдса. Његов свет се срушио када је сазнао да је Тони погинуо у пожару у хотелу, па га је његов познаник који ради као радио-водитељ Џин Симонс утешио тако што му је дао јединствену, необјављену Тонијеву плочу. Марку није било довољно да само слуша плочу већ је схватио да када је пушта уназад да ће му се обратити његов идол. Невоља је што је то уједно и призвало Тонија из пакла. И као што каже трејлер овог филма: Тонијеви обожаватељи му нису дозволили да остане мртав, а он њима није дозволио да остану живи. Марк је схватио да мора стати на пут пакленом певачу.

Критички осврт: Радња се споро развија и то у овом случају јесте замерка јер првих четрдесетак минута ми све време гледамо како се Марк бори са момцима из школе који га угњетавају и заокупљен је глам роком и Тонијем, као и девојком Лисом Орголини, али никаквог напретка ликова и саме радње ту нема. Тек онда креће да се дешава нешто и ту се појављује чудовиште које напада девојку у колима. Режисер Чарлс Мартин Смит је направио предугачак увод у којем није изградио мистерију јер је нема; чест мотив у хард року и другим жешћим правцима је сатанизам, свирање плоче обрнуто и пакао који се због тога подиже. Било је само питање када ће се то десити и, као што написах, десило се касније него што би била права мера.

Како је кренуо хорор да се одвија, радња је већ постала интересантнија и свакако се померала у неком смеру. Тај смер је свакако могао да буде и бољи, али је и овако довољно добар. Чарлс је ћапнуо помало мотива из „Страве у Улици брестова“ и „Кери“ и вероватно других битнијих хитова, али ништа превише ресавски, тако да је колико-толико направио аутентични култни класик.

Едукативни моменат: Марк је идеализовао Тонија и није желео да прихвати да је рок музичар и те како имао своје бубице и заправо био лоша личност. Тек када је било касно и када му се много тога лошег десило, схватио је какав је он. Слепо праћење некога није опција, односно није потребно да имамо идоле. А ако имамо узоре, онда треба и да разумемо да ни они нису савршени јер то заиста нико и није.

Оцена наставника:

(врло реална)

Јелењи рогови (Antlers 2021) је филм рађен према краткој причи Ника Антоске (који је уједно и у тиму сценариста) „Тихи дечак“ објављеној две године раније у часопису „Герника“. Кери Расел је наставница у варошици у централном делу Орегона и она примећује повученог ђака Џеремија Т. Томаса, те почиње да сумња да се ради о злостављаном детету. Испоставиће се да је његова прича заиста мрачна, али много фантастичнија.

Критички осврт: Филм је режирао Скот Купер, али изгледа као да је то учинио ипак Гиљермо дел Торо. Филм је страшан, укључена су деца и чудовиште је попут оних из „Пановог лавиринта“. Да ли је Скот узимао савете од свог продуцента не знам, али видим да је ово испао сасвим солидан (мада никако савршен) хорор са глумцима који су добро одабрани, чак и деца. Оно што овом и другим хорорима смета су погодне сцене и нејасне мотивације ликова. Чудовиште прождире, али то није урадило са Роријем Кокраном и Џесијем Племонсом, са тим да овог потоњег није ни убило, а могло је на идентичан начин. Кери јури за Џеремијем и утрчава у напуштени и мрачни рудник сасвим сама, док јој је у колима брат Џеси који је малтене на самрти и којег није збринула у болници. Све је то на тако танком леду да се он већ претвара у воду коју ова прича не пије. 🙂 Финална борба између чудовишта и Кери је разочаравајућа, али је сам крај решен изненађујуће добро.

Интересантно је да су поруке овог филма еколошке и прелаз са приче Грејама Грина о томе како су духови предака љути на сцену загађења обале је маестрално изведена. Ипак, заштита животне средине се јавља тек у уводној и још неким ефектним сценама и скрајнута је. Акценат је више на злостављању деце и туробним судбинама протагониста и те две теме заиста не иду заједно и у комплету је то лоше испало, неразрађено, без фокуса, недоречено и без закључка. Овај филм не изгледа као коначни производ, већ нешто на чему треба још радити.

Едукативни моменат: Кери је доказала и да најстрашнији проблеми могу да се реше ако неко покаже интересовање, као што је она за свог ђака Џеремија. 

Оцена наставника:

(врло блага)

Истекао (Expired 2022) је филм који прати судбину Рајана Квантена, који живи негде у будућности и који убија људе. Рајан се загледао у Џилијан Нгујен, коју је видео у метроу, а потом се и заљубио. Испоставиће се да је за њега та љубав буквално фатална.

Критички осврт: Филм је невиђено сморан са туробном атмосфером, крупним кадровима и Рајановим монолозима који су више него прозаични. Само му је недостајало да убацује узвике „ах“. Радња се врло споро одвија и велики део филма они ходају улицама. Више од половине филма је прошло, а мени уопште није било јасно ка чему све то иде и где они иду када ходају тим улицама. На крају се испоставило да је у питању несрећна љубавна прича са СФ зачином, чија поставка није лоше замишљена, али реализација је неподношљиво напорна. Могао бих да похвалим глуму свих актера, али ми у овом случају изгледа као расипање енергије.

Едукативни моменат: Џилијан је питала Хјуга Вивинга шта он жели, а он је одговорио да жели истину. Џилијан му је рекла да не може наћи истину на месту где су (нека врста бордела). Онда ју је он упитао зашто људи ту долазе када знају да је све лаж. Она је одговорила зато што је то боље од ничега. Не могу да кажем да је Џилијан у праву, али могу да закључим да то да ли ћете добити истину, лаж или ништа много зависи и од места где тражите.

Оцена наставника:

(да)

Мајка/андроид (Mother/Android 2021) је филм чија је радња смештена у блиску будућност у којој је обавезна послуга у кући андроид. Међутим, у једном тренутку је дошло до бага на мрежи и андроиди су почели да раде оно што никако нису смели: да убијају људе. У фокусу приче су Клои Грејс Морец и Алџи Смит, двоје младих који покушавају да дођу на сигурно место. То је утолико тежи задатак што је Клои у деветом месецу трудноће.

Критички осврт: Овај филм нема оригиналну поставку. Она је виђена у бројним филмовима почевши од култног Терминатора, а и Емили Блант у „Тихом месту“ из 2018. је такође била трудна. Углавном, апокалипса се десила и сада Клои и Алџи настоје да преживе, а настојање сценаристе и режисера Матсона Томлина је да нам укаже на очигледно: да нам нису потребне погодности које имамо јер их нису имали ни наши преци. На Клоином примеру је желео да нас увери да и порођају дајемо више кредита но што га заслужује јер су се толике жене порађале на њиви, а ако идемо даље у прошлост – док су прикупљале плодове и ловиле и зубима кидале пупчану врпцу. Мени то звучи више као демагогија него као аргумент, али хајде да прихватимо да су нас највиши домети науке и технике размазили. И шта даље? Даље су двоје у безизлазној ситуацији покушавали да нађу излаз и таман када сам помислио да ће ово бити још један у низу постапокалиптичних филмова са елегантно избегнутим специјалним ефектима и кул СФ-моментима, протагонисте су напали андроиди у шуми. И сцена је била заиста узбудљива, морам рећи. Таква је и још страшнија сцена када је Клои ушла у кућу андроида са спаси Анџија. На крају је све то испало са јако добро осмишљеним обртом, мада сам га ја предвидео. Не могу да тврдим да је то зато што је предвидљив или зато што имам толико одгледаних филмова, посебно у овом поджанру, али не могу да тврдим ни да је лоше реализован. Као ни сам филм, уосталом, који је динамичан чак и у оним сценама које су више драмске. Допада ми се и што Матсон није трошио време на јефтине акције попут туче Анџија и војника, али јесте на патетичне тренутке на крају филма које, руку на срце, баш и није могао да избегне. Морам да похвалим и фотографију. 

Едукативни моменат: Када је Клои кренула да спаси Алџија, Раул Кастиљо јој је рекао да само може да одшета оданде, Алџи неће ни знати. Тада му је одговорила да не може јер ће она знати. И то је права ствар јер треба да будемо племенити, пожртвовани, солидарни, савесни и морални због себе, а не због других.

Оцена наставника:

(климава)

Сусрет (Encounter 2021) је филм о бившем маринцу Ризу Ахмеду који има мисију да спаси своја два сина од инвазије ванземаљаца. 

Критички осврт: Риз има сјајну харизму (коју не показује у сваком филму, али у овом јесте) и одлично је одглумио. При томе његова улога се мења или макар наш поглед на њу, како Октејвија Спенсер (и ми са њом) чује другачије мишљење које јој даје Рори Кокран. И тај преокрет у причи је одличан јер оно што је кренуло као СФ, сада поприма сасвим нови крими жанр и мотив главног протагонисте је другачији. За разлику од тог преокрета, друге сцене у филму, посебно оне завршне, нису изненађујуће и непредвидљиве. Јасно је било да ће Риз одлучити да остави дечаке у неком ресторану и да ће се старији од њих сакрити у колима. То малко чини да филм није од оних који ће вас одувати, али је добар у готово свим аспектима, посебно је добра сама прича и фотографија.

Едукативни моменат: Када је Октејвија рекла свом пријатељу како је тужна што је погрешила у процени Ризове личности, пријатељ јој је узвратио да не можемо увек бити у праву. И добро ју је утешио, рекао бих, а биће утешно и нама ако схватимо да је то тако и у нашем случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је то то)

Пророчанство (The Prophecy 1995) је филм о рату између анђела који се боре и на небу и на Земљи. На Земљи они су у потрази за мрачном душом која се обрела у телу мајушне Мораје Снајдер, коју покушава да заштити њена учитељица Вирџинија Мадсен и полицајац који није успео као свештеник Елајас Котијас. Показаће се да су њих двоје достојни противници моћним анђелима.

Критички осврт: „Пророчанство“ има своје добре моменте, али су само моменти у питању, пошто цео филм није добар. Док се дешава епонимна битка на небесима која утиче на читаво човечанство, на Земљи се одвија једна блага и бледа крими прича која се и не одвија баш потпуно логички. Наиме, Елајас врло брзо креће сам у истрагу и наместо да тражи помоћ сарадника, придружује му се локална учитељица Вирџинија. Но, хајде да кажемо да му је она била нужан сарадник, али му Кристофер Вокен уопште није био изазован противник иако нас је у много сцена уверио да је његова моћ огромна. Заправо, улога једног таквог глумца је протраћена у овом филму. И идеја је протраћена кроз крајње неинспиративну радњу која још и нема неку јачу динамику, а мистерију ни у траговима, иако се режисер и сценариста Грегори Вајден баш потрудио да нас увери да је у ствари има.

Едукативни моменат: Кристофер је глумио анђела Гаврила и у филму је представљен као арханђел смрти, освете, откровења и благовести. За ова прва два нисам сигуран, али је у Библији свакако описан као божји гласник и он је један од седам великих серафима, што значи да припада групи анђела који у хришћанској религији заузимају прво место уз Бога.

Оцена наставника:

(некако је објективна)

Доле на Земљу (Down to Earth 1947) је наставак филма из 1941. „Ево долази господин Џордан“. Рита Хејворт глуми музу Терпсихору која је из свог дома Парнаса пратила рад младог бродвејског режисера Ларија Паркса и незадовољна његовим мјузиклом о музама (и њој, пре свих) одлучила је да се спусти на Земљу и утиче на њега да измени сценарио. Она ће у томе успети, али ефекат којем се надала ће изостати.

Критички осврт: Капирам зашто су анимирани небески двори, али ми није јасно зашто се то радило са зградама у реалном граду? Ваљда је тако морало, а и доприноси шарму који филм без сваке сумње има, а који је имало и доба када је филм снимљен. У овом филму је полазиште планина Парнас, дом муза из грчке митологије и она је некако уклопљена у религијску представу раја или макар представу какву је имао Холивуд. Јасно је да је режисер Александер Хол хтео да направи некакав компромис између древне и модерне религије. Грчку религију је представио некако лепршаво, наивно и површно и ма шта год мислили о томе, то се заиста уклопило у сензибилитет филма. Глума је, па, онако, слатка и неуверљива и онај део филма који се односи на јаде незадовољне музе и љубавну комедију оправдава сву ту лепршавост и религије и глуме. Међутим, филм има и врло озбиљне моменте у причи.

Наиме, овај филм има врло озбиљну тему; Рита је поборник праве уметности, док је Лари наклоњенији комерцијали. Проблем је у томе што се ово друго много више исплати и питање је да ли би требало ипак инсистирати на правим вредностима. Режисер Александер је поставио ову дилему, али ју је уједно и елегантно заобишао тако што је у причу увео гангстера Џорџа Макридија који ће у случају финансијског неуспеха убити Ларија. С обзиром на то да је Рита сазнала за то захваљујући анђелу Роланду Калверу, онда је и њена одлука да промени мишљење постала јасна. Таква одлука је свакако и оправдана, али да ли је тиме порука филма на правој стази, могли бисмо дискутовати. Оно за шта мислим да нема дискусије је сам шоу и то онај комерцијални, који је углавном схватљив, али је сувише „goofy“, што би рекла браћа Амери. Крај филма је урађен прилично интелигентно, некако и срећно и тужно истовремено, са компликованом драмом када Рита има кризу идентитета. Све у свему, две крајности су спојене у овом филму – неозбиљна прича и озбиљне одлуке ликова, заправо много успешније него спој старе и нове религије.

Едукативни моменат: Главну улогу у овом филму је имала Терпсихора. У грчкој митологији је била муза заштитница плеса. Научили смо нешто ново.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Превара (Hoodwinked 2005) је анимирана бајка о Црвенкапи рађена у крими жанру. Полиција је пронашла Црвенкапу, баку, вука и дрвосечу у сумњивој сцени у бакиној кући и решила је да испита случај. Приче ликова су различите, али опет потврђују једна другу. Карика која их спаја уједно је и кључ ове мистерије коју ће решити жабац налик на старињске детективе, попут Поароа.

Критички осврт: У случају овог цртаћа сам радио наопако: најпре сам гледао наставак, па први део. Тако да ми је анимација била позната, те и даље ми се није дојмила (можда бих изузео неколико успелијих ликова попут полицајца роде), а и знао сам ко је негативац. Опет, морам признати да је режисер Кори Едвардс добро упаковао те сцене које и изгледају и не изгледају тако да је јасно који шумски створ је крив. Иначе ми је прича боља него она у другом делу, свежа, уз сјајне идеје да се бајке повежу са крими причама и да увек књига креће из почетка како који лик прича. Уз солидан хумор ово је врло успео цртаћ.

Едукативни моменат: Већ на почетку овог цртаћа се може чути изрека да не треба судити о књизи преко корица. Мудра изрека и не односи се само на књиге. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 175

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Свет будућности (Futureworld 1976) је наставак филма „Западни свет“ из 1973. Свет робота који је требало да послужи као забава људима у претходном наставку се показао као фијаско. Међутим, компанија „Делос“, која је тај свет изнедрила, ипак није одустала и направила је још неке сличне светове. Да би убедила јавност да је сада такав свет безбедан, позвала је новинаре Питера Фонду и Блајт Данер како би извештавали са лица места. Оно што ће новинари открити тамо свакако је сензација светских размера.

Критички осврт: Овај наставак није добио добре критике попут првенца и разлози су бројни, али чини ми се тек делимично оправдани. Ја бих замерио филму две ствари. Прва је што сам некако од Света будућности очекивао више света, а мање фабричког постројења и подрума са цевима где се расплет дешавао. Ипак, не могу да будем толико строг; сценографија је била разнолика, мада не и увек оправдана. Друга је претерана наивност која прати овакав филм. То се види у детаљима, али и у крупним стварима. Када су Стјуарт Марголин и Питер уходили човека који улази у забрањено подручје, шифра коју је овај укуцавао се појављивала на заиста превеликом екрану испред њега. Стјуарт је користио двоглед, али су се бројеви јасно видели и са веће даљине од оне где су они били. Некако ми таква шифра не изгледа баш безбедно, више као биоскоп на отвореном. 🙂 Што се крупних ствари тиче, некако су новинари сувише лако (иако се јесте ту некаква љута битка водила) победили прорачунате роботе који имају надзорне камере баш свуда. Могао бих да замерим и недостатак хумора, иако је изгледа за тај део био намењен Џим Антонио. Ипак идеја је океј, као и прича која има смисла и у некој озбиљнијој реализацији била би достојан наставак култног филма снимљеног три године раније.

Едукативни моменат: Питер је урадио праву ствар јер није желео да прихвати оно што му корпорација нуди, већ је желео да истражује сам. Критички је размишљао и тако је и деловао, а тако би требало и ми да чинимо иако нисмо новинари.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Елизабет Харвест (Elizabeth Harvest 2018) је прича о девојци из наслова (глумица се зове Аби Ли Кершо) коју њен богати супруг Киран Хајндс доводи у луксузни дом. Она у том дому има приступ свим собама, осим једној. Већ следећег дана Киран најављује да ће бити одсутан цео дан и Аби мора некако да убије време сасвим сама. На крају дана није могла да издржи да не оде у забрањену собу и тамо проналази нешто што ју је застрашило и што ће јој већ следећег дана доћи главе.

Критички осврт: Мотив је преузет из бајки: можеш обићи свих стотину соба, осим једне. И, наравно, принцезу побеђује радозналост, а супруг-змај врши застрашујућу одмазду. Режисер Себастијан Гутјерез није правио бајку, већ озбиљну СФ-хорор причу и питање је зашто Киран жели да касапи своје младе клониране супруге јер очигледно понавља исти образац понашања. И ту и јесте мистерија, пошто клонирање Аби није; готово од почетка је јасно како је она дошла у ту луксузну кућу и то није адут изненађења на који је Себастијан могао да рачуна код публике која воли овакве филмове. Ово је филм где су сви ликови у потпуности употребљени, али не увек и најјасније. Рецимо, нејасно је зашто је последња Аби урадила оно што је урадила, али је прича морала некако да се заокружи. Свакако не најсрећније, али није баш ни дебакл. Свеукупно, прича је солидна и држи пажњу.

Едукативни моменат: Аби је на крају поновила своју уводну реченицу: да је одувек сањала да упозна интелигентног мушкарца који ће је одвести у свој свет ван свега лошег у стварном свету. Али је сада будна. Другим речима, морамо да разликујемо сањарење од реалности јер ћемо се у супротном сигурно разочарати – и у стваран свет и у свет о којем маштамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Слободне собе (Vacancy 2007) је хорор слешер и трилер филм у којем су главни протагонисти брачни пар Лук Вилсон и Кејт Бекинсејл који су се запутили колима кући након виђања са породицом. Како би брже стигли, Лук је скренуо са ауто-пута на споредни. Схвативши да су се изгубили, зауставили су се на бензинској пумпи, уз коју је и мотел, како би се распитали. Механичар Итан Ембри их је упутио, али они нису стигли до одредишта јер се ауто успут покварио. Отпешачили су назад до мотела и узели собу како би преноћили. Соба баш није била нарочита, али се Лук свеједно опустио на кревету и покушао да гледа ТВ. Испоставило се да једино могу да се гледају видео-касете јер није било никаквог програма. Међутим, када је пар схватио шта је заиста снимљено на касетама, схватиће и да су у смртној опасности.

Критички осврт: Иако се више од половине филма не дешава борба између протагониста и убица, филм је заиста напет. Режисер Нимрод Антал је правио врло ефектне сцене и добро је разрадио идеју која је такође добра. Крај је малко више натегнут и превише погодан, али све у свему није лоше.

Едукативни моменат: Лук је искористио снимке (чији је циљ био да изазову панику код жртава) како би прозрео тактику убица и успео је. И то му је дало предност. То доказује да за учење можемо користити разноврстан материјал и при томе веома је важно како тај материјал посматрамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Круела (Cruella 2021) је животна прича злице која се појављује у Дизнијевој причи „101 далматинац“, а коју глуми Ема Стоун. Она је остала без мајке као девојчица и одрасла је уз два млада лопова у скровишту у рушевној згради Лондона. Један од њих Џоел Фрај успео је да јој обезбеди запослење (додуше чистачице) у престижној модној кући немилосрдне баронице Еме Томпсон. Сплетом околности Ема Стоун је успела да прикаже свој таленат за дизајн и постаје десна рука баронице. Испоставља се да ће њих две од сарадница постати љуте непријатељице.

Критички осврт: Ема Стоун је стварно била маестрална, а у сцени када је сазнала истину и крај фонтане се обраћa души своје помајке Емили Бичем буквално је „одувала“. Режисер Крејг Гилеспи је урадио одличан посао и успео да споји Дизнијеву бајкицу и озбиљну драму тако да не оде ни у једну од крајности, а при томе је додао довољно добар преокрет да целој причи да смисао. Недостатак у овој причи је полицијска истрага која је све време трапава и сувише погодна. Џоел и Пол Волтер Хаусер су одбегли затвореници и пар сцена касније пред очима полиције која уопште не показује интересовање. Наивних, погодних и предвидљивих момената има још, али све у свему више него солидно.

Едукативни моменат: Круела је дала савет девојкама да добро скројена сукња може да спаси живот. Заправо, сваки добро одрађен посао може и те како да утиче на квалитет живота, па и да га спаси.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Јасон и Аргонаути (Jason and the Argonauts 1963) је филм рађен према узору на причу из грчке митологије. Краљ Пелије (Даглас Вилмер) је напао другог краља Есона, који је владао Тесалијом. Престо је успео да преотме, али није успео да убије Есоновог сина Јасона (Тод Армстронг) кога су избавили и који је одрастао са жељом да освети оца и преузме престо које му рођењем припада. Да би успео у томе, организовао је поход најјачих људи старе Грчке (Аргонаути) које је окупио. Циљ је био да се домогне златног крзна које се налази на крају света. То крзно је чаробно и Јасонова очекивања су да ће њему донети победу над противником, а његовом народу благостање. Но, тај поход уопште није лак задатак јер Аргонаути наилазе на разна чудовишта, попут бронзаног џина и хидре са много глава.

Критички осврт: Не допада ми се лик Зевса (Нил Макгинис) у овом филму јер он је громовити, силни бог, а овде изгледа као какав шоњица. 🙂 Ипак, изгледа ми да се режисер Дон Чејфи у доброј мери држао изворне митолошке приче, мада детаљи одступају. Рецимо, у овом филму су Хила (Џон Керни) и Херакле (Најџел Грин) најбољи другари, а у миту они имају значајније приснију везу. И то је разумљиво зашто је то избегао, али ни нестанак Хиле није приказао на начин као што је приказан у миту. Са друге стране, разголитио је глумце, што и није неочекивано, а то је учинио и са Лоренсом Нејсмитом (Аргосом) који је тада имао већ преко пола века и не претерано много физичке форме и можда је и тај део могао елегантно да избегне наместо да баш ту помера границе. Но, свакако верујем да је овај филм у времену када се појавио померио границе и био велики хит. Чак и специјални ефекти нису лоши, а и битка са скелетима није глупа као што иначе уме да буде у филмовима. Ипак, мени се лично највише дојмио Талос.

Едукативни моменат: Медеја (Ненси Новак) се молила богињи Хекати, у филму маштовито приказаној са три животињске главе, али је у класичној уметности представљана и са људским, односно женским. Она је била богиња магије, вештичарства и ноћи. Ето, научили смо нешто занимљиво из грчке митологије.

Оцена наставника:

(солидна заиста)

Уздах (Suspiria 1977) је италијански филм делимично базиран на есеју Томаса Де Квинсија „Уздаси из дубине“ написан још 1845. Американка Џесика Харпер је дошла у Фрајбург (у Немачкој) како би усавршила балет у престижној високој балетској школи. Међутим, практично од почетка ствари нису кренуле добро; једна полазница те школе је сурово убијена, а Џесика се разболела од мистериозне болести. Необични и лоши догађаји су наставили да се одвијају, а главна протагонисткиња је све више уверена да ова школа има неке страшне тајне.

Критички осврт: У овом филму све је претерано – и реакције и поступци, али некако не штрчи. Напросто прихватате да је све тако, што због режије, што због темпераментних Италијана, што због тога што су протагонисти (и антагонисти) уметници. Када сам код тога, визуелно је овај филм врло дојмљив, а и радња је занимљива, иако је јасно од самог почетка да вештице воде школу. Хорор сцене заиста нису страшне, већ и код њих као да се режисер Дарио Арђенто трудио да изгледају естетски занимљиве, а неке су и изненађујуће, попут убиства Флавија Бучија. Сам крај је, рекао бих, урушио филм. Добро је почео, готово бајковито, када је Џесика бројала кораке и присетила се шта је рекла Ева Аксен како би решила мистерију. Међутим, релативно је лако победила главну вештицу и све остале и то је стварно било отрежњујуће, иако се помпезно читава кућа урушила. Смешно је и што је главна вештица буквално најавила да ће Џесику напасти зомби (шминка је била прилично добра, признајем), а сличних најава било је још током филма. Уз то, остала је да виси у ваздуху Џесикина љубавна прича са балетаном Мигелом Бозеом, те његова улога у овом филму нема богзна какво оправдање. Заправо, све је остало некако да виси, а и мотив главне даме Џоун Бенет да убије Џесику није баш најјаснији. Зла је, вештица је, па је ваљда то довољно да објасни убилачке намере. Укупан утисак је такође довољан, али далеко од фасцинантног.

Едукативни моменат: Две ствари је Џесика радила погрешно. Једна је што је пушила, а то је болест зависности која озбиљно угрожава здравље, а друга је што је убила слепог миша који јој је улетео у собу. Европске врсте се не хране крвљу и не нападају људе. Све врсте код нас су – бубоједи. Ако улете у собу, довољно је собу напустити и претходно отворити прозор. Излетеће сам.

Оцена наставника:

(али веома јака)

Уздах (Suspiria 2018) је рецимо амерички римејк претходног филма. Дакота Џонсон је пристигла у Берлин како би постала плесачица модерног балета у престижној школи Маркос. Она је очарала главну наставницу Тилду Свинтон и практично одмах започела као главна балерина. Међутим, намера бројних матрона ове школе није да од Дакоте начине светску звезду, већ оне са њом имају мрачније планове.

Критички осврт: Оно што ме је фасцинирало је како је Тилда одглумила остарелог доктора. Глас јесте био феминизиран, али све остало није, а и глас је могао бити последица старости, те као такав прихватљив. Тилда свакако изгледа андрогино, али је врло уверљив мушкарац. 🙂 Режисер Лука Гвадањино је и тиме показао да не жели мушкарце у свом филму. Његово дело одише еротиком и при томе није користио сцене секса, већ путеност жене и то у комбинацији са врло ефектним плесом изгледа заиста добро. Од претходника режисера Дарија Арђента задржао је само форму и суштину, али је све остало урадио другачије. Радња се дешава у балетској школи и он је то искористио максимално и тиме направио добру ствар. Он је стварање уметности повезао са магијом (што и јесте, ако ћемо право), додуше црном. Дарио се више бавио естетиком сцене, односно уметност је фокусирао готово искључиво на филм, док је Лука уметност истраживао у филму. За разлику од Дариа, он није правио уметничке слике од сцена и његов сензибилитет ми више личи на неки социјални минимализам. Не могу да кажем ко је од ове двојице у праву; обојица су направили интересантне филмове који држе пажњу. Идеја ипак иде у прилог Дариу, али време настанка филма Луки и прича је значајно озбиљнија, студиознија, у њој су вештице заиста дошле до изражаја и све то прате више него солидни специјални ефекти.

Чини ми се да је Лука своје дело оптеретио позадинским причама ликова, али и за то има неко оправдање, баш као и за спори ритам радње. Изгледа да је Лука имао идеју да читаво дешавање повеже са идеологијом, било она религијска или политичка, али ми није јасно где он ту конкретно види везу. Куриозитет је што је главна протагонисткиња из првог филма Џесика Харпер овде имала споредну улогу, али нисам сигуран чак ни да сам је запазио како ваља. Више је на мене оставила утисак Дакота чији је преображај од убоге девојке до мајке вештице маестралан.

Едукативни моменат: Матроне балетске школе нису препознале да је мајка Хелена Маркос (опет је глуми Тилда) лажни вођа и страдале су због тога. Вођу свакако треба мудрије бирати, посебно ако имамо право избора.

Оцена наставника:

(заправо врло солидна)

Вештац (Warlock 1989) је филм који почиње у 17 веку у селу где су заробили ђавољевог сина Џулијана Сендса. Иако су предузели све мере опреза, ђаво га је спасио и пренео у 20. век где му је дао задатак који ће променити свет. Међутим, у временски вртлог који је ђаво направио је упао и ловац на вештице Ричард Е. Грант, који ће Џулијану помрсити рачуне.

Критички осврт: Режисер Стив Мајнер је правио врло погодне, наивне моменте, како би после могао да прави узбудљиве. Рецимо, док су се рвали са вешцем, Лори Сингер никако није могла да пронађе своју рукавицу коју је овај присвојио, а која се налазила – на његовој руци. После је уследила напета сцена у возу, па се то лепо уклопило. Но, остало је необјашњиво како је Ричард ушао са шиљатим громобраном у авион. У сваком случају јако је тешко одржати логику, доследност и смисао у филму где вештац има много моћи које му омогућавају да ради свашта, а опет да обичан човек Ричард може да му дохака. Ипак, Стив је у великој мери успео у томе, направио врло солидну, динамичну, мада класичну причу, која држи пажњу.

Едукативни моменат: Џулијан није могао да победи Ричарда физичком снагом, али јесте магијом. Лори је магију Џулијана победила науком. И то је сасвим довољно за закључак. 🙂

Оцена наставника:

(блага)

Вештац: Армагедон (Warlock: The Armageddon 1993) је наставак претходног филма. Џулијан Сендс је наново рођен, овај пут са задатком да прикупи магично камење како би призвао свог оца Сатану. На путу ће му се испречити потомци друида, пре свих млађани Крис Јанг и Пола Маршал.

Критички осврт: Врло је интересантан угао снимања какав нисам видео у другим филмовима. Крупан профил једног актера је у првом плану и благо замагљен, а у позадини је други актер. Но, то је само занимљиво, али није битно утицало на квалитет филма.

Џулијан ми у овом филму изгледа некако злокобније, можда зато што је старији. Међутим, неких других побољшања у овом наставку нема. Прича је сасвим класична, а готово свако недело које је Џулијан урадио је предвидљиво и свака сцена је опште место. Има превише хистеричне патетике, посебно у сценама са Полом која доживљава бурну кризу идентитета. Ни специјални ефекти се нису побољшали, па практично ни за нијансу. Претходни режисер Стив Мајнер их није много користио, па је то опростиво, али је режисер овог филма Ентони Хикокс био значајно амбициознији.

Едукативни моменат: Крис није успео да победи Џулијана сам, али јесте уз Полину помоћ, иако је у почетку није желео. Рад у пару или у тиму може да буде значајно ефикаснији и да нас доведе до резултата које сами не бисмо постигли.

Оцена наставника:

(још блажа)

Црно као ноћ (Black as Night 2021) је шести филм из франшизе „Добродошли у Блумхаус“ коју је направила продукцијска кућа „Блумхаус“ (логично). Аша Купер је млада црнкиња која жели да помогне својој филмској мајци Кенеиши Томпсон, која је зависник од дроге и живи у некаквом гету. Додатна невоља је што бескућнике у том делу града нападају вампири и претварају их у вампире. Слична судбина ће снаћи и Кенеишу, па ће Аша у самоодбрани бити принуђена да је убије. То ће имати за последицу да одлучно крене у борбу против вампира и стане на пут тој пошасти.

Критички осврт: Ово је крајње неуспешни хибрид „Блејда“ и „Бафи“ са циљем да, осим на вампире, обратимо пажњу и на мањине и дискриминисане, пре свега црнце. И то је сасвим у реду (иако не и ново), али је реализација испод сваког просека. Јасна је била намера режисерке Марите Ли Го да направи дистинкцију између борбе и борбе за људска права и добро је искористила мотив вампиризма да би Киту Дејвиду дала и моћ и могућност да спроведе своју борбу онако како је он види, али све осим тога је трапаво, површно и стерилно. Више сам имао утисак да је желела да задовољи форму него да да суштину и то се најбоље види у сцени када је наступио хепи енд за све и приказује Ашу Купер како је сада проактивна за своју заједницу. Толико изгледа исфорсирано да чак и вређа интелигенцију. Но, то није једино што је Марита префорсирала. Њени ликови су црни и бели, али не према боји коже и толико су у томе јасно дефинисани, да су прерасли стереотипе које нам је пружила (у спрези са глумцима) и постали су нестварнији од вампира. Једина која је имала и добар лик и добро га је дочарала је Кенеиша. И да, чак су и мотиви ликова натегнути.

Главна протагонисткиња Аша је носилац те црначке дискриминације јер је, наводно, баш, баш црна, иако очигледно није и чак нема ни типичну физиономију црнопутих. Она не трпи дискриминацију, ако не рачунамо да ју је њен рођени филмски брат Френки Смит прогласио баш црном, а слично је урадио и Крејг Тејт. И то је то. Проблем гета, дроге која обавезно иде уз њега, омаловажавања и сваког маргинализовања негроидних је толико мало присутан у филму да, да ме нису подсећали у дијалозима и то само повремено, уопште ми не би било на памети да је то тема филма. Овај филм је допринео освешћивању дискриминације колико и ја физици када предајем биологију.

И да, да прокоментаришем и хорор и фантастични део. У том домену није урађено заиста ништа више од толико пута виђених осредњих остварења. Чак је и ту Марита била трапава и сцене је учинила превише погодним. Отац породице Дерек Робертс као да никада није присутан осим поподне када прави лош ручак, а у последњој сцени када се Кит борио против Аше, други вампири су некако нестали и иако су вероватно били забављени клањем Фабрициа Закарија Гвида, опет то изгледа као пропуст у филму.

Едукативни моменат: Семи Наги Њугуна је испричао причу о најцрњој девојци из села из којег је потекао. Рекао је да је била најлепша и да су се све друге девојке сунчале бесомучно желећи да изгледају попут ње. Моје мишљење је да су оне грешиле јер не треба да се трудимо да будемо неко други. Уосталом, та најцрња девојка је можда била најлепша баш зато што је била уникатна.

Оцена наставника:

(па, може плус)

Лако Је Критиковати 174

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кисеоник (Oxygène 2021) је СФ на француском језику. Мелани Лоран се буди у криогенској комори и схвата да је затворена ту и да јој понестаје кисеоника. Она покушава да се спаси из овог клаустрофобичног простора, али је отежавајућа околност што има амнезију. Ипак, уз помоћ Мила, вештачке интелигенције која јој стоји на располагању, почеће да открива ко је и како се ту нашла. 

Критички осврт: Прича је сасвим фина и иако је у доброј мери предвидљива, заокружује се на крају и добија неки смисао. Мелани је имала тежак задатак да држи пажњу публике у врло ограниченом простору и то је и урадила макар у мом случају, пре свега захваљујући доброј глуми.

Едукативни моменат: Мелани је успела много тога да сазна и о себи и о ситуацији у којој се нашла у врло скученом простору и са Милом и још понеким саговорником као јединим ресурсима, те све то за врло кратко време, нешто дужим од сата. Учење и са скромним средствима може бити врло ефикасно, ако умемо да учимо.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Армија мртвих (Army of the Dead 2021) је хорор који је погодио Лас Вегас. Наиме, војни експеримент је пошао по злу и практично су сви житељи овог града, као и бројни туристи, постали зомбији. Влада САД је одлучила да баци нуклеарну бомбу на град, око којег је постављена привремена ограда. Док се то још није десило, богати Хиројуки Санада је унајмио Дејва Батисту да из Вегаса узме милионе, заједно са тимом људи које одабере. Силан новац се налази у великом и добро чуваном сефу, па је један од чланова био и чувени обијач Матијас Швајгхефер. Читава акција је добро осмишљена, али ће ипак кренути лоше и попримити нежељени ток.

Критички осврт: Овај филм је најављен као један од хитова хорора 2021. и имао сам очекивања која су тек делимично испуњена. Рецимо, заплет је истоветан оном у корејском „Полуострву“ снимљеном годину дана раније. Драматично-патетичне сцене трају исувише дуго, мада неког оправдања имају. Међутим, допада ми се како је решена ситуација са Лас Вегасом у уводу филма и пре свега главни протагониста Дејв, који је заиста баја. И остатак екипе није лош, мада су ликови, иако живописни, ипак стереотипни. Сама прича је акција и атмосфера јесте напета, али се главни окршај дешава практично при крају филма. Но, разочарао није, баш као ни цела прича. Јесте предвидљива, али нема празног хода и има духовитих детаља (рецимо када Тиг Нотаро брише крв са шофершајбне хеликоптера како би видела атомску бомбу која пролеће у супротном смеру), посебно када су укључене и музичке нумере. Ту је и моја омиљена „Зомби“ од Кренбериса. И дефинитивно морам да похвалим крај који је решен маестрално. Ретко у којем филму хорор жанра је крај тако ефектан. Још да додам да су маске зомбија осредње, а такви су и специјални ефекти. У пар наврата се види анимација.

Едукативни моменат: Дејв је разлучио шта жели, а то је да отвори ресторанчић у којем ће правити сендвиче и ролнице од јастога и да изглади односе са филмском кћерком Елом Пернел. За то му нису били потребни милиони, нити да излаже свој живот и животе пријатеља ризику. Некада имамо велике прохтеве, иако оно што суштински желимо можемо да остваримо уз много мање средстава и уз нешто више труда.

Оцена наставника:

(минус)

Мртви тупани (Dead Dicks 2019) је филм о девојци Џилијан Харис која је добила посао у другом граду. Проблем је што то мора да каже старијем брату Хестону Хорвину јер је он психијатријски случај и некако се подразумева да она мора да води рачуна о њему. Испоставиће се да је баш тренутак када мора да му се посвети више него икад јер се њему дешавају крајње чудесне, натприродне ствари.

Критички осврт: Радња је заиста непредвидљива; нејасно је ка чему води, иако су режисери Ли Паула Шпрингер и Крис Бавота давали неке наговештаје попут заборављене исечене ноге леша у купатилу. Идеја је интересантна, а уз радњу и приче из прошлости ликова, лако може да референцира на многе животне теме, пре свих на породичне односе и колико су они заиста обавезујући. Глумци су добро обавили свој посао; можда Хестон ипак нешто боље од Џилијан, али свакако су били на нивоу задатка. Мотиви Мета Киза ми нису увек били најјаснији, али фора са његовом клиничком смрти је баш добра. Свакако прича има неки свој ток и логику и не могу да кажем да је лоша, напротив. Уз то, треба имати на уму да је филм очито нискобуџетни, а опет је добар, што је увек за поштовање.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи како је тешко направити промене и Хестон, колико год пута да се наново рађао, остајајо је исти. Џилијан није веровала да може да промени свој живот и заиста оде на други посао у други град. У ствари није могла да напусти брата. Свака новина ће нам нешто одузети, али ћемо њоме нешто и добити; Џилијан прилику за другачији живот у којем ће напокон моћи да се посвети себи. Свакако тако морамо посматрати промене; не само кроз оно што губимо, већ и кроз оно што добијамо.

Оцена наставника:

(веома јака)

Бесконачни (Infinite 2021) је филм чији је сценарио базиран на причи Тода Стајна, а која је опет адаптација романа Ерика Мајкранца „Реинкарнационистички радови“ из 2009. Филм полази од тога да се реинкарнација дешава и да тек стотињак људи може да се сети својих претходних живота. И не само то, већ да задрже све вештине и знања која су стекли. Један од њих Чуетел Еџиофор ово не посматра као дар, већ проклетство и жели да заврши ову бесконачну траку живота. Зато је изумео посебно јаје које има снагу да уништи сав живи свет на Земљи. Међутим, други бесмртници су му отели ту застрашујућу технику, односно конкретно Дилан О’Брајен и сакрио је пре него што је умро. Дилан се реинкарнирао у Марка Волберга, који се, пак, својих прошлих живота не сећа. Зато је мисија и добрих и лоших бесмртника да поврате сећање Марку и докопају се јајета пре оне друге стране.

Критички осврт: Ево како изгледа хибрид „Горштака“ и „Икс-људи“ у сценографији „Црног пантера“ и уз нешто ефеката из „Матрикса“. Но, не кажем да је лоша идеја, напротив, макар док није дошло до претеривања (дигитални меци који узимају душу људима су одвећ превише). Филм има врло добру акцију којој је све подређено, па чак и логика. Ако изузмемо неизбежне „Рамбо – форе“ где протагонисти убијају гомиле обучених војника из непосредне близине, без обзира на врло озбиљне повреде, логичких грешака – мањих и већих – има још. Софи Куксон је у својој не баш сигурној глуми саопштила Марку како припада парцији бесмртника који желе да оставе свет бољим него што је био. Само сцену пре тога буквално је оставила улицу са масакрираним полицијским одредом. Некако се тон и слика не слажу у том сегменту. Када је Чуетел (који има изузетну физиономију) узео из Дилановог тела фамозно јаје, оно није било запрљано никаквом крвљу или другим ткивом. Океј, тело му је било замрзнуто, али опет, некако не изгледа уверљиво. Но, све је то ипак ситно у односу на акцију која је за више степени превазишла ниво „Чарлијевих анђела“ с почетка миленијума. Општи утисак је да је режисер Антоан Фукуа склон претеривању у свему (и у СФ и у акционом делу) и то је највећа замерка, али је макар забавно.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да је сваки људски живот прилика за унапређење, без обзира да ли реинкарнација постоји или не – додао бих ја.

Оцена наставника:

(могла би да буде и тројка)

Несвети (The Unholy 2021) је филм рађен према роману „Светилиште“ из 1983. Џејмса Херберта. Џефри Дин Морган је новинар нарушене репутације који трчи за сензацијама. Једна од таквих искрсла је у варошици крај Бостона, али се испоставило да прича није довољно добра. Међутим, тада налеће на глувонему девојку Крикет Браун, која је наводно вођена божанском руком и у стању је да чини чуда. Зато је остао у том месту како би пропратио дешавања, а уједно добио ексклузиву и наново вратио своје позиције виђенијег новинара. Испоставиће се да ће његов задатак постати значајно озбиљнији.

Критички осврт: И овај хорор је најављен ове године као један од „топ“ хорора, а заправо и није тако топ. Сувише је оних општих сцена које вас плаше уз изненадни јак звук, а практично су све предвидљиве. Сама идеја уопште није лоша и ликови су добро одабрани, а и глумци. Међутим, реализација је заиста осредња. Оно што је ипак мало „чупа“ је што је режисер Еван Спилиотопулос приказао две стране цркве; правоверну коју представљају Диого Моргадо и Вилијам Садлер и популистичку, која води политику, продаје сувенире и жели да допре до што више верника без обзира на све, а коју представља бискуп Кери Елвес. Чини ми се да је Еван ту добро поентирао да права вера не подразумева обавезно и божје људе; на крају крајева главни протагониста није ни верник, ни безгрешан, али се показао исправан.

Едукативни моменат: Када је бискуп Кери питао Џефрија зашто жели да обелодани да Крикет ипак не проповеда реч Дјеве Марије, већ ђавола и тако упропасти све, чак и сопствене интересе, Џефри је одговорио зато што је то истина. Истина је ипак испред сваког личног интереса.

Оцена наставника:

(баш, баш минус)

Ноћ демона (Night of the Demon 1957) је филм рађен према краткој причи „Позивање руна“ из 1911. писца М.Р. Џејмса. Дејна Ендруз је професор из Америке који је пристигао у Британију на конференцију где је требало да његов колега Морис Денам раскринка мистични култ Нила Макгиниса, али је затекао вест да је Морис погинуо под чудним сплетом околности. Морисова нећака Пеги Каминс, као и Морисове колеге, убеђени су да су натприродне силе на снази, али не и Дејна. Мишљење му неће променити чак ни Нилова најава да је он следећа жртва и да га очекује смрт за три дана.

Критички осврт: Одмах смо имали прилике да видимо чудовиште, малтене у првој сцени. Нема ми ту шта да се питамо са чиме ће се протагонисти суочавати. Чудовиште је смешно (а какво другачије у време када је сниман филм), али су сцене изненађујуће застрашујуће. Сами кадрови шуме ноћу и како демон напада прилично су успешни. Оно што је мање успешно је прича. Начелно она није лоша и свакако има идеју и заокружена је, али је некако неразрађена и површна. Заправо, она тиме одише. Када су се Дејна и Пеги договарали када да се виде, он ју је позвао у хотел, али није рекао који. Када су хипнотисали Брајана Вајлда, говорили су му чији глас да слуша и он је то чинио, иако није могао да зна Дејну и друге професоре по имену (до тада је био кататоничан, без реакција). Такође, мотиви ликова су врло дискутабилни; не само Нилови (и зашто је забога на крају отео Пеги), већ и његове филмске мајке Атен Сејлер. И, можда је то и највећи проблем, овом филму недостаје драме, што је помало чудно, с обзиром на то да је црно-бели и да су тада много више драмили. Свеједно, утисак је прилично млак.  

Едукативни моменат: Дејна није желео да прихвати гласине и празноверја већ научне доказе. Иако је на крају морао да то ипак учини, треба имати на уму да није грешио; јер ово је ипак фантастични филм, а у реалном животу демони не постоје.

Оцена наставника:

(минус)

Зли цртаћи (Evil Toons 1992) је филм о четири девојке које су унајмљене да очисте кућу пре него што се нови станари уселе. План је да остану у кући током викенда и оне су дан провеле у чишћењу, а увече им је на врата дошао Дејвид Карадин са неочекиваном пошиљком. Иако нису знале за кога је пакет оне су га отвориле и виделе морбидно дизајнирану књигу. Књига је исписана на латинском, који само Моник Габријела разуме, па је својим другарицама читала наглас. То је била грешка јер је прочитала враџбину која је оживела нацртаног демона.

Критички осврт: Иако је настао почетком деведесетих, филм има више шмек осамдесетих, али би био лош и у тој декади. Режисер Фред Олен Реј нам је, након уводне сцене са Дејвидом, представио четири расне лепотице, а врло брзо их је и разголитио. И надао се да ће му то продати филм јер апсолутно ништа друго не може, а понајмање глума и дијалози. И при томе није се обазирао колико има смисла да Медисон Стоун изводи стриптиз пред својим колегиницама и евентуално другарицама, само је битно било да се скине. Медисон то очигледно није био проблем, а изгледа да је у неким другим филмовима изводила и штошта радикалније. Ово би више био еротиски филм или „цртаћи“ за старије (буквално).

Главне протагонисткиње јесу старије и све време помињу да су у школи, а очигледно нису. У време снимања филма Барбара Дер, Моник и Дон Доу (који је члан школског рагби тима) имали су око тридесет година, а поменута Медисон тек пар година мање. Но, то је миноран проблем у филму у односу на квалитет којег нема ни у траговима. Нема ни приче, логике, а ни хумора, иако неки покушаји постоје да овог потоњег буде.

Едукативни моменат: Девојке су кренуле да чисте од подрума јер им је то било најомраженије место, па да га првог пребрину. Ето савета како да се ради посао.

Оцена наставника:

(а чита се нула)

Супер ја (超级的我 2019) је кинески филм о момку Дарену Вангу који покушава да пише сценарије и тако заради неки новац, али не може да се фокусира већ много месеци јер има застрашујуће ноћне море. Зато живи практично као бескућник са никаквим могућностима да чак купи и храну. Међутим, у једном тренутку ће успети да материјализује своје снове и да из њих дограби драгоцености и да их пренесе у стваран свет. Временом постаје све вештији и све бољи у контролисању свог сна, а драгоцености постају све веће. Од сиромашка Дарен постаје мултимилионер. Мећутим, ствари никада нису тако лагане, посебно оне са друге стране стварног.

Критички осврт: Већ у првих петнаест минута филм ми се допао; некако је обећавао да ће бити маштовит, а заиста је комичан. Касније се сензибилитет филма мења у значајно озбиљнији, али свеједно и тада држи пажњу. Посебно ми се допао главни јунак Дарен. И његова трансформација је заиста добра; донекле личи на оне америчке „Пепељуге“, али је урађена са много више шмека. Наравно, оно што се очекивало је да млађани Дарен почне да плаћа цену за оно што је добио, само је било питање како ће то изгледати. И финале је оправдало очекивања, уз сасвим добру акцију коју прате солидни специјални ефекти. Кинези воле мало да претерују са моралним подукама и то је и овде случај и свакако би било боље да су се фокусирали на једну или пар мудрих, али добро. Финална сцена је ипак опште место, но некако ефектна. Ово је филм са фином идејом, разрађеном радњом, одличном глумом и уз неке корекције (попут контраховања развучених делова), био би на добром путу да буде респектабилно дело фантастике.

Едукативни моменат: Сонг Ћа је рекла како на крају сваке приче смо награђени или успехом или искуством. Заиста добар начин на гледање на ствари, чак и када формално нисмо победили.

Оцена наставника:

(још мало јој треба да буде сјајна)

Будни (Awake 2021) је филм о необичној апокалипси: људи су наједном престали да спавају. То је пропраћено свим тегобама које доживљава организам лишен сна и људи почињу да се понашају ирационално и насилно. Прича прати судбину самохране мајке Џине Родригез, чија је филмска кћерка јединствена по томе што може да спава.

Критички осврт: Идеја за филм је одлична, а реализација је солидна. Филм јесте напет и динамичан, а режисер Марк Расо је стављао обећавајуће изазове пред протагонисте. Негде су испунили очекивања, попут оног у цркви, негде донекле, попут манијака на ауто-путу, а негде су остали млаки попут одбеглих робијаша. У просеку свих тих сцена, утисак је врло добар. Иако је дао врло солидно научно објашњење феномена којим се бавио, Марк је ипак навијао за религију и то се види и по лику свештеника којег је тумачио Бари Пепер, али и по последњој сцени која је врло очигледна метафора.

Едукативни моменат: Здрав стил живота подразумева и здрав сан. И о тој важној теми нас учи биологија и зато никако не треба прескакати часове овог предмета, а овај пут једна занимљивост: Светски дан сна се обележава 21. марта.

Оцена наставника:

(упркос општој критици)

Савршен (Perfect 2018) је филм о момку Гарету Ворингу, који је у наступу несвесног беса убио своју девојку Кортни Итон. Његова богата мајка Аби Корниш је то решила тако што га је послала на психијатријску клинику коју води Морис Компт. На тој клиници се млади лече тако што се мењају према сопственом избору, а уз помоћ врло агресивних метода и СФ-технологије.

Критички осврт: Идеја за филм је већ виђена, а и начин како је режиран. Визуелно, овај филм јако асоцира на „Неонског демона“, али нема тај шарм. Пар идеја је врло добро, попут апгрејда који млађани Гарет ради, а и наратор се појављује на сцени као учесник СФ-клинике, што до сада нисам виђао. Но, можда би боље било да је остало невиђено јер је нарација која прати цео овај, па назовимо га перформанс, највећи проблем. Прилично оптерећује превише апстрактним мислима које, када се преведу, заправо понављају тек пар ставова. Она свакако јесте у функцији осликавања личности главног протагонисте и има неког оправдања. Поменути главни протагониста је и одабран зато што има изразито андрогини изглед; довољно и мускуларан, мужеван, баш као и феминизиран. Речју – идеалан манекен, те се режисер Еди Алказар у појединим тренуцима пребацио на музичке спотове наместо на филм и тиме скрајнуо и сензибилитет и квалитет. Некако је други део филма почео да пада, врло вероватно као и пажња гледалаца, те је скренуо у дубиозу и ту су уметнути и невешти Едијеви покушаји да повеже религију и еволуцију кроз неке древне и мучне богове, попут Крона, који су јели своју децу. Уз овај лош микс, ту је и лоше придодата ванземаљска компонента.

Сам крај ми сугерише да је Еди погрешио у две ствари. Прва је да можда није довољно добро артикулисао идеју да би адекватно приказао метафору, а друга је да му је идеја послужила као основа на којој је градио естетику, те је естетика „појела“ идеју. Наиме, изгледа да су му се се допали и „Одисеја у свемиру“ и „Косач“ (не замерам, напротив) и да је одлучио да завршнице ова два филма споји у једну завршницу сопственог. Углавном, Еди је завршио филм како га је завршио, али није заокружио приче ниједног виђеног лика у филму осим Гаретове (под условом да прихватимо да је то у Гаретовом случају заиста урадио).

Едукативни моменат: Овај филм нам говори да нам додаци у виду технологије нису довољни да бисмо напредовали од нашег претка у савани. Напредак треба да усмеримо на природу свог карактера.

Оцена наставника:

(нажалост не може више)

Лако Је Критиковати 166

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Арханђел (Archangel 2016) је кратак филм о томе како је започео живот и борба арханђела Михаила.

Критички осврт: Режисер Рафаил Роџерс се заиста потрудио да све изгледа кул и у келтском стилу, са све металним крилима и одсечним покретима. Међутим, некако то није дало жељени ефекат. Глума је солидна, али се није осетила хемија између анђела Брајана Макгауна и његове драгане Блер Бомар. Колико сам разумео Блер је људско биће, али јој из неког разлога моћни демони (који су успут убили такође моћног Брајана) нису могли дохакати. Цео тај део је нејасан, али се видело да Блер бежи по шуми уз све лепршање њених аљина. Можда се спасила тако што се скрила иза дрвета? Углавном, филм је некако неиспричан. Другим речима, у овом филму заиста нема да се види богзна шта. Посебно не специјални ефекти, мада су маске за похвалу.

Едукативни моменат: Чак и у најлошија времена, када силе зла навале у пуној снази, увек постоји неко добар, попут Михаила, да се супротстави. Увек ће бити људи који ће се борити против апсолутистичког система, шкарта, глупости и свега другог лошег и ако сте ви једни од њих, знајте да никако нисте сами. 

Оцена наставника:

(на један)

Свети грешник (Saint Sinner 2002) је филм који почиње 1815. у манастиру у Калифорнији где обитава млади искушеник Грег Серано. Радозналост га је навела да види каква се чудеса налазе у магацину манастира и тамо је нехотице ослободио два женска демона која су му убила брата. Онда су пронашле точак времена (времеплов) и побегле негде у будућност. Челници манастира су убедили Грега да пође за њима. Наиме, само им он може дохакати посебним ножем и тако их спречити да чине злодела. 

Критички осврт: Пошто је ово телевизијски филм не можемо очекивати богзна какве специјалне ефекте, али макар очекујемо да не буду глупи. Међутим, овај филм та очекивања није баш увек испунио. Када је детективка Џина Равера упуцала Мери Мару, најпре јој је направила рупу у телу као да је пуцала из омањег топа (што је тешко да полицајци имају), а онда је рана зацелила са – све кожном јакном. Прича такође није претерано паметна и млађани Грег, када је већ имао времеплов пред собом, могао је напросто да отпутује у прошлост и спречи себе да несмотрено ослободи демоне. Не, он је отишао у будућност заједно са њима да их спречи у злу које су чиниле. Оне су свакако чиниле зло, али објективно не неко које би потресло ширу друштвену заједницу. Од демона очекујете више од неколико убистава мушкараца. Но, и то је приказано превише наивно и превише погодно. Оне не убијају када су главни ликови у питању, а без проблема убијају на јавним местима и полицијској станици приде и не можете да се не запитате како у томе успевају. Сама прича је некако детективска, какве су биле популарне скраја прошлог века и састоји се у томе да антагонисткиње дивљају, а протагонисти их јуре. И то је мање-више то. Заиста је тешко да таква радња са толиким рупама држи неку озбиљнију пажњу. Изгледа да ни режисер Џошуа Батлер није обратио пажњу, па се чудовиште које је родила Ребека Харел Тикел некако затурило. Са друге стране, ја сам пропустио разлог зашто је Грег на крају преминуо… И још да додам да су дијалози тек у покушају да буду филозофски, колико се то успело између трапавих акционих сцена. 

Едукативни моменат: У овом филму се помињу Сукубе. У средњовековним легендама, сукуба (латински: succubus, succubi, од лат. succubare, што значи „лежати испод“) је женски демон који заводи мушкарце (поготово монахе) у сновима, наводивши их на сексуални чин, тако да се ови не могу суздржати. Сукуба црпи енергију из мушкараца, често до тачке исцрпљености или чак смрти.

Оцена наставника:

(на два)

Демон (Demon 2015) је пољски филм који се дешава у руралном делу ове земље. Итај Тиран је дошао у Пољску из Енглеске где је живео много година, а како би се оженио. Прича прати управо дан његовог венчања када ће га запоседнути дух, познат као Дибук из јеврејске митологије.

Критички осврт: Главни протагониста Итај има врло занимљиву физиономију и стварно одговара улози демона. Томак Жентак невероватно личи на Орланда Блума и све време сам имао утисак да знам глумца иако је пољски филм у питању, а чини ми се да сам таквих одгледао свега пар. Но, глума је сасвим допадљива и прича заиста има шмека и некако се неочекивано завршава. Сценариста и режисер Марћин Врона довео је до апсурда колико и сам друштвени феномен венчања у народу (очигледно блиском нама), тако и друштвене вредности. У једном тренутку је Итајев филмски таст рекао свом сину како је крив што му је довео зета са „дефектом“ јер је мислио да има епилепсију. Такође, он је нашао решење како да спречи трачеве (који су му веома значајни) тако што ће напити све госте. Како филм тече, ми видимо да није демон, односно дух тај који је проблем, већ управо трачеви, односно свест локалног становништва. Заиста, толико је апсурдно, да је фасцинантно. И заиста је смешно. Ово је врло успела комедија или трагикомедија, како желите.

Едукативни моменат: Професор је у свом говору младенцима рекао да човек који није у заједници или је Бог или дивља звер, те додао да нема човека без заједнице и нема заједнице без сећања. Мудро збори професор, а и како ће другачије кад је професор?

Оцена наставника:

(не баш без минуса)

Психо Гормен (Psycho Goreman 2020) је филм о антијунаку из наслова. У давна времена овај ванземаљац великих моћи је претио да уништи галаксију, али су га силе добра савладале и живог закопале на Земљи. У данашње време пронашли су га брат и сестра Овен Мајр и Нита-Џози Хана и нехотице ослободили. Психо (Метју Нинабер) је почео да убија људе, али када су га клинци пронашли, Нита-Џози је схватила да може да га контролише. Ту ствари постају сулуде јер и сама Нита-Џози није под контролом, с обзиром на то да одраста у дисфункционалној породици са не претерано интелигентним родитељима.

Критички осврт: Главни зликовац Психо није богзна како маштовито осмишљен и налик је бројним зликовцима у другим, сличним филмовима, али су други ванземаљци значајно интересантнији иако је видан утицај других филмова попут „Ратова звезда“ и „Петог елемента“. Сви ликови (ванземаљски и они који то нису) беже од стереотипа. Ми, заправо, врло брзо увиђамо да је сила добра робот-анђео Пандора (Кристен Макулох) више сила него добра, да је верски фанатик и да изазива страх међу свим расама и то врло оправдани. И ту креће да се дешава лудило које је сценариста и режисер Стивен Костански одржавао на ивици треша и добрим делом преко те ивице, све време пласирајући миксоване поруке које се граниче са сваким здравим разумом и успут успео да направи неколико добрих фора. Једна од њих (која изгледа као независтан гег и која прекида ионако опуштену поставку за увек нова збивања и конфронтације) је када на крају ноћне море мали Овен пита Психа „Шта се сада догађа?“ На шта ПГ режи: „Чекамо да се закључи овај твој сан.“ Следи дуга пауза док насумични сплет зомбија стење и пузи око два лика. „Оки“, додаје Овен, целе секунде пре завршетка сцене. Ову шалу можемо протумачити управо као пародију која илуструје бесциљност неких лоших СФ остварења, са радњама које су клише и из којих заиста ништа не можемо научити. Универзално добро у галаксији и универзално зло су претерано апстрактни појмови, који, када размислите, не значе ништа. Отуда вероватно и онај гег који прави Нита-Џози са молитвом Христу. Штошта је Стивен поткачио овим филмом, па и религију и иако не могу да тврдим да је ово најбоље што комична фантастика може да понуди, свакако је храбар покушај, донекле другачији и забаван, ако не већ увек смешан.

Едукативни моменат: Из овог филма научили смо да љубав уме да буде деструктивна колико и мржња. Поента је у томе да сама љубав као осећање није довољна, већ да њу мора да прати уважавање, поверење, разумевање.

Оцена наставника:

(хајде да може)

Човек који је пао на Земљу (The Man Who Fell to Earth 1976) је филм рађен према истоименом роману Волтера Тевиса. У главној улози се појављује Дејвид Боуи, који је ванземаљац и пристигао је на Земљу са мисијом да воду одавде пренесе на своју планету. Његов план је започео добро, али је временом изгубио фокус и битку са људима.

Критички осврт: Оно што ме је зачудило је да филм траје дуже од два сата, али прича заиста нема „меса“ ни за стандардних сат и по. Режисер Николас Роуг је време искористио да прави неке своје апстракције како би филм учинио уметничким и ја верујем да је он то заиста и успео. И да није, филм делује заиста необично и уникатно и не очекујем да ће неко икада направити нешто овакво. Углавном, Николас се усредсредио на односе између ликова више него на саму причу, као и поруке, које ће вероватно свако од нас схватити на другачији начин јер манир у којем је филм рађен то и дозвољава. Оно на шта се Николас није усредсредио су и специјални ефекти, посебно не у изгледу ванземаљца јер сама Дејвидова појава и сензибилитет га већ чине ванземаљцем. Ово је сигурно његова улога живота и сада заиста не бих могао да замислим неког другог глумца (или рок звезду) да уради ту улогу једнако добро.

Постоје чудни пропусти у радњи, посебно у оном делу када Дејвида држе заточеног у полуруинираним тајним просторијама хотела, али је то у овом филму опростиво. Уклапа се и заиста не боде очи.

Едукативни моменат: Рип Торн је поздравио идеју да се наместо компјутерима наново окренемо људима јер људи греше. Из грешака, сматра Рип, настају нове идеје и прогрес. И то је тачно, али само ако учимо из својих грешака.

Оцена наставника:

(свакако са плусем)

Шангајска тврђава (上海堡垒 2019) је јапански филм рађен према књизи „Некада давно у Шангају“ коју је деценију пре тога написао Ђанг Нан. Радња се дешава у будућности 2042. када су људи открили нов и моћан начин за добијање енергије, али су зато постали и мета напада ванземаљаца. Ванземаљци су уништили готово све градове на свету и један од преосталих је Шангај. Овај град одолева захваљујући штиту и војсци, али свима је јасно да је питање времена када ће и он пасти. Ипак, војни врх има план како да дохака матичном броду туђина и тако да човечанству шансу.

Критички осврт: Да, ово је један од ретких филмова где синхронизација између слике и звука није добра и то се баш примећује. Према овој првој реченици делује да је треш филм у питању, али није. Но, није ни нарочито добар.

Наиме, Кинези су уложили у овај филм и специјални ефекти су на завидном нивоу (мада увек може боље), а битке су епске. Просто очаравају док их гледате и врло вероватно ћете уочити сличности са трећим делом „Матрикса“, а и шмек „Свемирских јуришника“. Овде је прича та која мањка, односно нема баш много „меса“. Ванземаљци нападају, Земљани (односно Кинези) се бране и све време брину. За све то време дешава се нежна љубавна симпатија између Лу Хана и Шу Ћи. И више од сат времена филма нити се негде креће та борба, нити су ово двоје постали пар; и Сф и романтика напросто тапкају у месту. На крају се све несрећно завршило јер је у питању Пирова победа: јесу они уништили матични брод, али су успут готово сви изгинули. Кинези имају тежњу ка помпезном, али не и ка патетици, мада емоција има. Једино што има и много завршних, тужних сцена. Можда би ипак боље било да се филм завршио коју сцену раније.

Едукативни моменат: Делује нестварно, али се режисер овог филма јавно извинио што је читаоце књиге по којој је снимио филм изневерио. Међутим, то је и исправно – када неког изневеримо треба да се извинимо.

Оцена наставника:

(и још минус)

Шефовски ниво (Boss Level 2020) је прича о пензионисаном војнику из специјалних јединица Френку Грилоу, који сваки дан преживљава исти дан. И сваки дан га убија неки од многобројних плаћених убица који га јуре. Проблем је у томе што Френк не зна због чега.

Критички осврт: Добро је урађена акција, са врло солидним специјалним ефектима и смисленом причом. Крај је океј, тим пре што би јасан исход неминовно водио до патетике.

Едукативни моменат: Френк је заправо радио оно што је неопходно да ми урадимо како бисмо овладали неком вештином: вежбао је, односно понављао сваки дан (а није да није имао дана).

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Терминатор 3: Уздигнуће машина (Terminator 3: Rise of the Machines 2003) је очигледно трећи филм из франшизе о Терминатору кога неприкосновено глуми Арнолд Шварценегер. Он је пристигао из будућности где се боре људи против робота и његова мисија је да наново сачува млађаног будућег вођу људи Ника Стала, али и његову будућу супругу Клер Дејнс. Судњи дан, када ће вештачка интелигенција збрисати већину становништва, само што није, а на Ника и Клер намерила се убојита Кристана Локен, такође послата из будућности.

Критички осврт: Након „Терминатора 2“ где је Роберт Патрик био робот изузетно маштовито дизајниран, верујем да је изазов био осмислити нешто интересантније. И аутори филма су успели у томе уводећи у причу убиствену лутку из излога (где се и појавила у филму) Кристану. Она свакако није разочарала ни појавом, ни глумом, а режисер Џонатан Мостоу није разочарао акцијом која је импресивна. Уз све то провејава одличан хумор и у тим шаљивим деловима главна звезда је Арнолд (од самог уласка у причу) који је увек бескрајно симпатичан. И специјални ефекти су прилично добри.

Оно што смета овом филму су изливи патетике, а оно што баш јако смета овом филму је недостатак људи на местима где се дешава акција, тако да је све мање уверљиво. Наравно, смета и то што је овај део практично поновљен други, али некако је сам крај извадио ствар са, хајде да кажемо, неочекиваним обртом. 

Едукативни моменат: Ник је научио од Терминатора да никад не престане да се бори и заиста је научио добру ствар. Морамо да се боримо за себе и за људе које волимо и за ствари за које верујемо да су исправне.

Оцена наставника:

(повелики минус иде уз)

Невиност (イノセンス 2004) је јапански цртаћ и наставак „Духа у љуштури“ из 1995. Филм је футуристички где је производња хуманоидних робота узела маха, али је узела и данак. Наиме, женски роботи су започели серију масакра над својим власницима и двојица агената из специјалних јединица на задатку су да открију због чега.

Критички осврт: Анимација у овом филму је очаравајућа. Она није као Дизнијева, перфектна, далеко од тога, али је свеједно сјајна. Прича је прилично запетљана и иако јесте развучена, има толико детаља који одвраћају пажњу, да ју је јако тешко пратити. Уз то су и дијалози прекрцати мудрим речима знаменитих људи и хаику поезијом, што још више отежава да се радња испрати. Истовремено, сви ти цитати добро су употребљени, имају сврху, а детаљи су врло интересантни, тако да је овај цртаћ прави уметнички, свакако врло озбиљно и студиозно урађен. На моменте ме је сцена подсетила на „Истребљивача“ из 1985. и ако заиста има имитације не мари јер је у том случају узор заиста добар.

Едукативни моменат: Једну мудру је рекао киборг: која је сврха кривити огледало ако нам се не допада шта видимо? Ово питање је сасвим довољно и без одговора.

Оцена наставника:

(до-о-обра)

Тамно скенирање (A Scanner Darkly 2006) је филм снимљен дигитално, а затим анимиран помоћу интерполираног ротоскопа, технике анимације у којој аниматори прате кадар по кадар, дајући готовом резултату препознатљив анимирани изглед. Прича је футуристичка и прати активности Кијану Ривса, који је полицајац на тајном задатку са циљем да открије значајне дилере дроге.

Критички осврт: Ово је једна паметно урађена прича. Највећи део филма се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. Тек на крају дешавају се неочекивани обрт и филм практично завршава тамо где би неки озбиљнији трилер тек почео. Заиста иновативно и свакако сјајно, са необично рађеном анимацијом која доприноси утиску.

Едукативни моменат: Писац ове приче ју је посветио људима који су настрадали. Поручио је да непријатељ никада неће бити заборављен, а непријатељ су њихове грешке када су узели дрогу. Таквог непријатеља заиста никада не смемо заборавити.

Оцена наставника:

(у почетку сам се мало био двоумио)

Лако Је Критиковати 163

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поседник (Possessor 2020) је СФ трилер који је написао и режирао Брендон Кроненберг, син чувеног Дејвида Кроненберга, који је (макар у овом случају) оправдао славно презиме. Андреа Рајзборо је врло необичан плаћени убица, која може, уз помоћ СФ технологије, да преузме контролу над другом особом и да на тај начин елиминише своју мету. Задатак који је добила је убиство Шона Бина, власника велике компаније, као и његове кћерке Тапенс Мидлтон. Међутим, задатак постаје утолико тежи што њен домаћин Кристофер Абот успева да поврати контролу над својим умом.

Критички осврт: Морам да признам да ме иритирају ликови попут оног који тумачи Андреа и нажалост њен лик је уједно и један од главних протагониста. Међутим, улогу је одрадила добро и свакако прихватам да таква особа не може бити без душевних проблема, с обзиром на тему филма. Што се теме тиче, режисер и сценариста Брандон је направио СФ варијанту Никите, али је одлучио да помери границе не само природне (уводећи натприродне моменте), већ и донекле експлицитним сценама секса и врло бруталног насиља. Преокрет настаје када Кристофер враћа контролу над својим умом, након што је убио своју девојку Тапенс и повредио њеног филмског оца Шона. И док се Кристофер борио да држи контролу над својим телом, Брандон је добро држао контролу над тим делом филма, мада он у доброј мери изгледа као да је у хаосу.

Ово је филм који се у ужем смислу може разумети као прича о родном идентитету, али у ширем покрива и вечиту тему мушко-женских односа. Са једне стране имамо Андреу која је растрзана између породице и посла и која жели да напредује у овој другој сфери, те јој је породица терет, баласт којег се на крају ослобађа. У другом делу филма ми видимо како се она и Кристофер боре за доминацију, односно „ко има контролу“ и назнаке тога постоје чак и у еротским сценама. Некако се и убиства дешавају симболично; хладно оружје је намењено за мушки пол и Андреа буквално касапи своје мушкарце, док је ватрено оружје оно којим елиминише жене. Истина јесте да овде има много симболике. Прича изгледа недоречено, мада бих ја рекао да није тако. Садржај је испоручен у сасвим довољној мери и на нама је да га протумачимо како мислимо да треба. Брандон је напросто изложио проблем и препустио га је нашем суду. Андреа је убила своје дете, али то су чиниле и многе митске жене пре ње, а и жене у књижевности су се сопствене деце одрекле. Да ли су оне лоше и зле или су жртве, могло би се дискутовати.

Оно што бих могао да замерим филму је понављање мотива (убиства Шона и Росифа Садерланда су са истим преокретом) и понека предвидљива сцена (било је врло јасно која је улога Раула Банеџе), али ништа заиста озбиљно тим пре што комплетна прича свакако није предвидљива. Ово је једно фино, студиозно урађено дело.

Едукативни моменат: Уколико посветимо живот лошим одлукама, морамо да рачунамо на то да ће многи трпети због тога, чак и наша породица, као што је то у овом филму био случај са Андреином.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Временски злочини (Los cronocrímenes 2007) је шпански филм о породичном човеку Кари Елејалдеу који је, сплетом околности, завршио у временској машини која је још била у пробној фази. Вратио се који сат кроз време, али се то испоставило као катастрофална грешка са трагичном последицом.

Критички осврт: Овај филм је потпуно опичен, што сам и могао да очекујем од Шпанаца. Све је сулудо и поступци ликова су сулуди, али, опет, то су Шпанци, па је све некако прихватљиво. Има ту ситних грешака, али оно што је најинтересантније у овом помереном филму је да заправо нема парадокса. Све у свему, јако симпатично и држи пажњу, нема шта.

Едукативни моменат: Кара је схватио да шта год радио, прошлост не може да измени. Зато је најбоље да не чинимо нешто што ћемо пожелети да изменимо у прошлости.

Оцена наставника:

(можда и више)

Његова кућа (His House 2020) је филм о двоје избеглица од грађанског рата који се дешава у њиховом родном Судану. Успели су да дођу до Велике Британије, али су успут изгубили кћерку. Тамошња комисија за мигранте даровала им је кућу и новчану помоћ, али и захтевала да се придржавају правила. То младом пару неће бити проблем. Проблем ће им направити сама кућа за коју ће се испоставити да је запоседнута.

Критички осврт: Режисер Реми Викс је правио врло интересантну фотографију; као да се трудио да тонови и сенке дочарају и уметничку и хорор сцену истовремено. Проблем је што се исте застрашујуће сцене понављају и баш их се накупило у првом делу филма, што неминовно води у монотонију. Међутим, овде је најзначајнија трећа трећина филма када наступа потпуни преокрет и сасвим нов поглед на ситуацију. Тада добијамо кључне информације које до тада нисмо имали и које отварају есенцијална животна питања; шта све човек чини да би преживео, да ли ствари чинимо зато што морамо или зато што не можемо другачије и где престаје љубав, а почиње себичност. Крај је срећан, али и реалан, што је јако тешко извести. Ово је заиста један леп мали филм.

Главни пар глумаца Вунми Мосаку и Сопе Дирису су врло упечатљиви, маркантни и изузетни у својим улогама.

Едукативни моменат: Сопе је променио државу, али су га проблеми пратили и у њој. Од проблема не можемо побећи.

Оцена наставника:

(малко је лабава)

Чаролија (Spell 2020) је филм о судбини породице богатог Омарија Хардвика која се запутила из великог града у руралне крајеве због сахране Омаријевог оца. Њихов авион је претрпео незгоду и принудно слетање. Том приликом се Омари онесвестио, да би се пробудио у дому двоје стараца. Брзо је схватио да је њихов заточеник и да њихове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Приметио сам да је све више филмова где су главни глумци црнопути и где је тема расизам или се макар помиње. То је очигледно једна прихваћена кампања која треба да има утицаја (а ко ће више него Холивуд) на шире народне масе и то свакако вреди поздравити. Ово је један такав филм, са тим да је тема расизма овде споредна, те више у функцији судбине главног лика Омарија и вечитог питања да ли нас асимилација у страначко друштво заиста чини странцима.

Читава радња веома подсећа на „Мизери“, али нема тај сензиблитет и ту идеју. И урађен је значајно слабије у односу на поменути филм. Некако се одвија сувише неспретно, са грешкама преко којих је тешко прећи. Омари је очигледно јак мушкарац, али његова моћ опоравка од физичких и психичких траума је превише брза. Ни реакције ми нису логичне. Режисер Марк Тондерај је успео да створи мучну и тескобну атмосферу, али не и изненађујуће ситуације. Било је, на пример, веома јасно где ће шериф одвести Омарија. Финална борба сувише је млака, а све се завршава општим местом.

Едукативни моменат: Омари се много одупирао знањима које је сазнао од Лорете Девин, али их је на крају прихватио и окористио се. Ми често имамо отпор према нечему новом, али ако изађемо из своје зоне комфора, можемо да учинимо много.

Оцена наставника:

(може на три)

П-51 Змајев ловац (P-51 Dragon Fighter 2014) је филм чија се радња дешава током Другог светског рата. Нацисти су пронашли јаје змаја и успели да одгаје то митско биће, али и читаво јато потом. Змајеве контролишу чаробнице које су у служби нациста, те тако змајеви постају моћно оружје. Савезничка војска (авијација пре свих) покушава да се избори са овим неманима. 

Критички осврт: Веома је јасно да је ово нискобуџетни филм са амбициозном идејом. Сценариста и режисер Марк Аткинс је самом себи задао тежак задатак да избегава све оне ефекте које филм није могао да приушти и очигледно је у томе успео, али је очекивани ефекат изостао. Пилоти су се обрели у крајње клаустрофобичним сценама у кабинама својих летелица, што заиста није импресивно. Додуше, повремено се појављују и змајеви који лете за авионима, али ништа није узбудљиво. Марк је ту негде уденуо и кафанску тучу и иако није испала лоше, ни она није узбудљива. Филм је заиста предосадан.

Да кажемо да су се глумци колико-толико снашли, али и то је далеко од импресивног, тим пре што су ликови потпуни стереотипи, почевши од главног Скота Мартина. Он је јунак какав је виђен у превише других филмова. Разговори су прозаични, а љубавне сцене сувише патетичне. Много је тешко наћи иједан део филма који је добар, мада филм није треши, упркос теми. Оно што га у некој мери чини треши су свастике на крилима мужјака змаја. Ако је већ у питању древно биће из легенди, онда му такви украси заиста нису потребни. И некако се толико најављиван, громовити мужјак змај уопште није показао. Борба са њим је, најблаже речено, разочаравајућа. Баш као и цео филм, ако уопште будете полагали наде у њега већ након првих пар сцена.

Едукативни моменат: Од Османа Сиргуда смо научили да се змајеви размножавају партнегонезеом. То је фикција, али партеногенеза заиста постоји у природи и представља вид размножавања када женка да потомство без учешћа мужјака – из неоплођене јајне ћелије. Водена бува (или дафнија) је пример врсте код које се то дешава, али има их још.

Оцена наставника:

(на два или два на један, свеједно)

Вештице (The Witches 2020) је филм рађен према истоименом роману Роалда Дала из 1983. и друга је по реду адаптација овог дела. Октејвија Спенсер је преузела бригу о свом унучету које је остало сироче након саобраћајне несреће, али је ускоро схватила да је оно у опасности јер га прогони вештица (налик на једну коју је и сама видела када је била мала). Зато га је одвела у један скуп хотел, не рачунајући на то да управо тамо вештице имају свој самит.

Критички осврт: Збуњује ме почетак филма. Дечакови родитељи су настрадали због снега, а бака Октејвија га доводи у кућу у сред лета. Није изгледало као да је баш толико дуго чекао да га бака преузме, макар судећи по његовој одећи. Такође је нејасно на који начин је конкретно Октејвија успела да приушти онакав хотел. Но, то су ситни пропусти, пошто се овај филм бори са малко јачим проблемима. Рецимо, хумора заиста мањка, али и више од тога мањкају узбудљиве сцене. Иако вештице, посебно Ен Хатавеј, имају изузетне моћи, премало је изазова постављено пред главне протагонисте. Крај је посебно интересантан јер је заправо трагичан, пошто је дечаку (и његовим другарима) остало мало од живота и то се може довести у везу са некаквом болести, попут канцера, као и са прихватањем или неприхватањем такве ситуације. Ми овде имамо обе варијанте и док су Октејвија и њен унук прихватили, Моргана Робинсон није могла да прихвати такву ситуацију код свог детета. Но, пошто је бајка дечја/инфантилна, обе те варијанте некако су испале недоречене и површне, мада је интенција била да буду ведре. Свакако прихватам добру намеру режисера Роберта Земекиса да проблематику приближи, као и идеју о некаквом активизму међу децом. 

Музика у филму је одлична и, морам рећи, буди носталгију. Морао бих да похвалим глуму, дечју нешто мање, али посебно је била маестрална Ен. Вештице су добро осмишљене и специјални ефекти готово увек на нивоу. 

Едукативни моменат: Октејвија је рекла како некада божје лекције дођу на начине који не можемо да видимо, али то не значи да не треба да учимо. Нисам религиозан, али сам сагласан. 🙂

Оцена наставника:

(слабуњава)

Дебељко (Fatman 2020) је прича о Деду Мразу којег глуми Мел Гибсон. Овај Деда Мраз се суочава са моралном и економском кризом које му је донело ново доба, а као да то није довољно, суочиће се и са плаћеним убицом Волтоном Гогисом.

Критички осврт: Кад је могао Курт Расел, што не би и Мел био Деда Мраз? Можда ће то постати холивудска мода, да остарели суперпознати глумци, таман кад им брада проседи, одиграју ову чаробну личност и улепшају нам празнике. Заправо, питање је да ли је Мел успео у томе – да нам улепша празнике? Јесте и то кроз једну оригиналну црнохуморну верзију о најславнијем деди на свету. Много тога је овде доведено у питање, али пре свега што се божићног духа тиче по читавом свету и какве последице производи та подела деце на ону која су добра и ону која то нису. Цела прича је одличан кримић, који поприма неочекивани ток. Верујем да је ту и тамо могло да се доради или другачије одради понешто, али је ипак утисак прилично добар.

Едукативни моменат: И сам Деда Мраз је прихватио да су његове моћи ограничене и да не може да постигне идеал у целом свету, али је ипак за неке мале људе могао да направи промену. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ми можемо да будемо хероји (We Can Be Heroes 2020) је филм о деци суперхероја. Земљу су напали ванземаљци и то у толиком броју да су сви суперхероји морали да крену у борбу са њима, али су ту борбу изгубили. Судбина света сада је на подмлатку који има моћи као и њихови родитељи, али нису вични тимском деловању. Зато се једина међу њима Јаја Гослин, која нема правих моћи, прихватила улоге вође како би их организовала.

Критички осврт: Дечји филмови налик на овај обично су глупави, али је режисер Роберт Родригез успео да га учини коректним, пре свега зато што је избегао замке великих борби са напредном технологијом, које обично испадну смешне. Причу је учинио маштовитом, али је ипак у први план истакао едукативни моменат и поруке које су сасвим добре. Посебно ми се допало што је један од малих суперхероја у инвалидским колицима, те тако унео и неку врсту инклузије, а за вођу поставио девојчицу која моћи нема, али има вештине организације. Наравно, све време је потенцирао децу и њихову снагу, а све у смислу тога да будућност припада њима, што је неоспорно. Сама деца у филму су се спорадично снашла, а и специјални ефекти су некако више телевизијски. Мана има, али све у свему рад није лош.

Едукативни моменат: Педро Паскал је рекао како добар вођа води својим примером. И зато и јесте био добар вођа својим суперјунацима.

Оцена наставника:

(не баш суперхеројска)

Филм о Сунђеру Бобу: Сунђер у бекству (The SpongeBob Movie: Sponge on the Run 2020) је цртаћ рађен према серији о јунаку из наслова. Зли Планктон је напокон схватио да његов конкурент Кеба Краба није његов прави проблем, већ је то Сунђер Боб који ради у Кебином ресторану брзе хране. Зато је отео Бобовог љубимца пужа Герија како би га дао сујетном владару мора богу Посејдону. Планктон је укапирао да ће Боб кренути да поврати свог љубимца у град Атлантиду и да ће Кеба остати без свог најдрагоценијег запосленог. Тако се и десило и Кебин бизнис је био потпуно руиниран. Међутим, тада је и Планктон схватио да таква победа није она којој се радовао, па је, заједно са Кебом и Веверицом Сенди, кренуо да спаси Боба (и нераздвојног му друга Патрика) од беса моћног и хировитог Посејдона.

Критички осврт: Овај филм о Сунђеру Бобу је као неправилна синусоида, можда и зато што је режисер Тим Хил желео да помири две непомирљиве ствари: добру идеју и холивудски опробани патетични рецепт. Тако да светлих момената има, али и инфантилног хумора такође и претерано нежних момената. И у тим моментима се губи онај дух који цртаћ о Сунђеру Бобу негује. На крају, темпо успорава и постаје досадњикав, а укупно се добио један сасвим осредњи квалитет (ни близу првом делу на који личи), иако труд да се унапреди анимација постоји.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је признао да није храбар, али је схватио да му храброст чак и није потребна да се отисне у авантуру ако има пријатеље.

Оцена наставника:

(заиста слаба)

Филм о Сунђеру Бобу Коцкалонеу (The SpongeBob SquarePants Movie 2004) је први филм о јунаку из наслова. Зли Планктон је смислио план како да победи Кебу, а успут и да освоји свет и то је урадио тако што је украо круну краљу Нептуну и тај злочин подметнуо свом конкуренту. Иако љут на свог газду, Боб се сажалио и одлучио да врати круну и тако Кеби спаси живот (пошто је краљ хтео да га спржи). Но, круна је доспела у озлоглашени Шкољкоград. Већ сам пут до тамо је опасан, али се Боб ипак одважио да крене уз пратњу свог нераздвојног пријатеља Патрика, али и уз помоћ сирене, краљеве кћерке.

Критички осврт: Немам сумњи да је сјајан цртаћ, духовит и маштовит, потпуно у духу серије и са причом која је довољно грандиозна да заслужује да буде филмска, а не само епизода.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је на крају схватио да је ипак клиња и да то није могла да промени ни магија сирене, ни унапређење у менаџера Кеба Крабиног ресторана. Али је уједно и схватио да је то сасвим у реду јер је успео у ономе за шта су тврдили да клиња не може да уради: стигао је до Шкољкограда, победио Киклопа, возио се на Хаселхофу и вратио је Нептунову круну. Дакле, неважно је на којој позицији се налазимо, већ шта све можемо да урадимо.

Оцена наставника:

(добра једна)

Лако Је Критиковати 158

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Вук снежне удолине (The Wolf of Snow Hollow 2020) је филм о полицајцу Џиму Камингсу који има проблем са бесом и пићем, а испоставиће се и са вукодлаком који масакрира локалне девојке.

Критички осврт: Случајно или намерно, тек режисер и главни глумац Џим има својеврстан атавизам; веома изражене очњаке, што је баш некако интригантно у филму о вукодлаку. Личио ми је на кривца за убиство девојке од самог старта. И већ у првој сцени како се појавио, изгледало је да има израженији слух у односу на све друге присутне. Но, некако се испоставило да ипак он није тај, али се у филму појављује приличан број ликова, те се мистерија ко заиста јесте вукодлак продубљивала и у том смислу ово је сасвим пристојан трилер.

Хумора у филму има, углавном кроз реакције главног протагонисте. Ту је Џим подлегао томе да он буде главна звезда и да све буде подређено његовом лику, док је друге ликове разрадио у мањој мери. У ствари, више се бавио духом варошице у којој се све збива и камера је више пута прошетала беспућима дочаравајући мирно, учмало место. Но, свеукупно је направио врло солидан филм који држи пажњу.

Едукативни моменат: Када му је колега рекао да ће неко већ пронаћи убицу, Џим је одговорио да су тај „неко“ управо они сами. Не можемо вечито чекати тог неког и морамо реаговати и решити ствари управо ми или ризикујемо да их никад не решимо. Уосталом, свако ће размишљати да ће то урадити тамо неко.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве део 2 (Fright Night Part 2 1988) је наставак филма из 1985. Вилијам Рагсдејл је момак који је у прошлом наставку победио вампира, заједно са самопрокламованим ловцем на вампире Родијем Макдауалом. У овом делу појављује се Џуди Кармен, сестра настрадалог вампира, жељна освете.

Критички осврт: Наставак је значајно луциднији у односу на први део, мада није смешнији. Некако ми је изгледало као да се режисер Томи Ли Волас разиграо и радња зато не изгледа фокусирано, мада јесте и има какву-такву нит. Сцене варирају од неочекиваних до врло предвидљивих и свеукупно се добија нека прича, мада танка. Овај пут специјални ефекти ни близу нису занимљиви као они у првом делу, осим када гине Брајан Томпсон.

Едукативни моменат: Трејси Линд је успела да победи Џона Грајса ружама и то не би могла да претходно није прочитала књигу. Свашта из књига може да се научи. И још један едукативни моменат у филму изрекао је Роди – да пријатеље можете пронаћи и на чудним местима (након што га је из луднице спасио Џош Ричман, такође пацијент те установе).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве 2 (Fright Night 2 2013) је наставак римејка из 2011. првог дела претходног филма. Група младих је у Румунији на екскурзији на којој имају предавања. Гостујући предавач је професорка Џејми Мари, врло допадљива, али, испоставиће се, опасна такође – посебно по студента Вила Пејна и његове пријатеље.

Критички осврт: Ово је онај тип наставака који ништа не ваља. Како би прикрио чињеницу да апсолутно ништа ново није урадио у односу на своју претходну причу, сценариста Том Холанд је наместо главног вампира увео вампирицу (Џејми), а саму радњу изместио у Румунију (а где би другде). Све остало је сасвим исто (практично су сцене поновљене) и при томе испричано на један обичан, крајње неинспиративан начин и уз глумце који се заиста нису показали, пре свих главни протагониста Вил. Чак ни специјалне ефекте не могу да похвалим јер стварно нису богзна шта. Могу да похвалим пар сцена пред крај које су ефектне попут оне када Саша Паркинсон напада Вила или када гине Крис Волер.

Едукативни моменат: Да би победио моћну Џејми, Вил је искористио њену вештину ехолокације. Ми не морамо да побеђујемо овог и оног, нити ћемо успети да савладамо ехолокацију, али је увек згодно да стекнемо вештину, односно научимо од некога.

Оцена наставника:

(може плусић)

Вампир у Бруклину (Vampire in Brooklyn 1995) је филм о Едију Марфију који је једини преостали вампир, па је из свог природног станишта у Бермудском троуглу дошао у Бруклин како би пронашао драгану.

Критички осврт: Улоге су добро подељене и глумци су урадили добар посао, али сама радња није богзна шта. Она је тек варијанта Дракулине романтичне приче, измештене у црначки гето, што је у реду, али све остало није. Најпре, осим што је оптерећена општим местима и наивним моментима, радња је некако у хаосу. Као да се режисер Вес Крејвен двоумио да ли да направи комични хорор или романтичну комедију, па је започео и једно и друго, али потом чудно их и трапаво умиксовао.

Еди је упечатљив вампир, али његове моћи су претеране и оптерећујуће. Некако испада као да је чаробњак и врло тешко савладив противник, али се на крају у финалној борби баш и није показао.

Едукативни моменат: Ален Пејн је рекао Анџели Басет како њих двоје виде ствари другачије, али то не мора да буде лоше. Заправо, тако могу да уче једно од другог. 

Оцена наставника:

(ту негде)

Понтипул (Pontypool 2008) је канадски филм о радио-водитељу Стивену Макхатију, који је започео још једну нову емисију у малом месту Понтипулу, али је завршио са апокалиптичним вестима о крајње необичној епидемији.

Критички осврт: Већ од почетка (од уводне нарације, а потом и прве сцене) је било јасно да ће ово бити необичан филм. И заиста и јесте оправдао очекивања. У њему нећете видети богзна какву зомби акцију, мада пар сцена заиста јесте језиво, али хоћете видети једну другачију причу и смелу идеју. Заправо, идеја и јесте адут овог филма који поентира друштвене односе данас. Глума је сасвим добра и тек неколико глумаца који се појављују заиста држе пажњу.

Едукативни моменат: Једна од порука овог филма је да изречене речи имају ону снагу коју им ми сами дајемо у зависности од тога како смо их разумели.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Ноћ зомбија (Zombie Night 2013) је ТВ филм који прати судбину две породице у једној калифорнијској варошици током ноћи када су мртви изашли из својих гробова и нападају сав наоколни народ.

Критички осврт: Прва сцена је већ предвидљива, али први напад зомбија је потпуно небулозан. Зомби је из неког разлога остао без ногу и пење се на крхку девојку, која уопште не осећа његову тежину. И како би и могла, када он лебди?!? Друго двоје посматрају све то из непосредне близине, али све то изгледа као да су најмање петсто метара далеко јер су им и реакције такве. Дакле, у првих пет минута филма је било јасно да ће бити лош. И био је. Радња је класична и досадна, а ред општих места смењује ред патетике. Сцене су глупаво снимане и глума је сигурно испод нивоа. Заправо, Дарил Хана је била очајна и некако је баш деградирајуће за једну сирену из сјајног „Пљуса“ из 1984. да се појави у оваквом једном филму и покаже једну онакву глуму. Мотивација ликова је проблематична, тако да је нејасно да ли је Џенифер Тејлор пожртвована мајка или како јој нагрне инспирација.

Зомбији су гадни, са много мумлања и крварења из уста, али иако устају из гробова сви су у мање-више сличном стању распадања. Као да су сви умрли прекјуче. Све у свему, неубедљиво и свакако нимало страшно.

Едукативни моменат: Протагонисти су све време тражили сигурно место од проблема који их је снашао. И нису га нашли до краја филма, већ су ипак морали са проблемима да се – изборе. Тако је и у животу јер се са проблемима морамо суочити наместо да бежимо од њих.

Оцена наставника:

(на два)

Бил и Тед се суочавају са музиком (Bill & Ted Face the Music 2020) је трећи наставак франшизе о Биловим и Тедовим авантурама. Бил (Алекс Винтер) и Тед (Кијану Ривс) су виђени као хероји будућности који ће ујединити цео свет својом музиком. Међутим, њихова музичка каријера није баш ишла у правцу у којем су се надали, па нису направили песму која ће испунити очекивања људи из будућности. Због тога је настао парадокс и стварност је почела да се урушава. Двојица авантуриста имају мало времена да спасу свет, али и своје бракове, па су узели времеплов од људи из будућности како би пронашли песму и заправо је украли од себе самих (али старијих).

Критички осврт: Филм је врло шармантан, готово као први део, са изненађујућим идејама и уопште врло маштовит. Има ту свега; путовања кроз време, али и до пакла и назад, робота убица и којечега и све је то потпуно сулудо и са много (намерно) нарушене логике, али свакако врло ведро и допадљиво.

Едукативни моменат: Бил и Тед су на крају схватили да је људе ујединила песма не зато што је то била најбоља песма коју су икад написали, већ зато што су сви учествовали у њеном стварању.

Оцена наставника:

(на четири)

Пре рата (Antebellum 2020) је филм који би могао да имао и превод: „Пре америчког грађанског рата“ јер се и енглески наслов и тема филма односе на тај период. На једној плантажи у Луизијани Џанел Моне је робиња која бере памук и коју сексуално злоставља генерал конфедерације Ерик Ланг. Након мучног дана и ноћи Џанел се буди у садашњости и сазнајемо да је она доктор наука, да пише књиге, држи предавања из социологије и промовише људска права. Њу контактира врло непријатна Џена Малон, која је очигледан расист и са којом Џанел брзо прекида разговор, а потом одлази управо у Луизијану како би одржала семинар. Иако је Џанел заборавила на Џену, очигледно је да ова друга није и да има врло лоше намере.

Критички осврт: Иако има предвидљивих момената, прича је дефинитивно озбиљно урађена. Наводни фантастични преокрет се дешава тек након пола сата, али је постигао ефекат. Такође ми је фасцинантан прелаз скромне робиње Исауре (Џанел) у раскошну лепотицу. Дијалози су веома виспрени, а глума је на нивоу, баш као и режија. Режисерски двојац (Герард Буш и Кристофер Ренц) су у првих пола сата успели да нас сасвим успешно уведу у причу о ропству и дочарају сву тескобу таквог односа. Онда је уследио поменути преокрет, па још један, те се све заокружило и морам рећи да је идеја одлична.

Едукативни моменат: Џанел је рекла својој кћерки да некада оно што изгледа као бес заправо је страх. Ствари нису увек онакве какве нам се чине.

Оцена наставника:

(сигурица)

Демонска мачка (妖猫传 2017) је кинески филм базиран на причи јапанског аутора Бакуа Јумемакуре. Прича се дешава у Кини у време династије Танг, када је демонска мачка почела да опседа и убија царску породицу и чланове њихове гарде. Један монах и један песник покушавају да одгонетну зашто се то дешава.

Критички осврт: Ово је једна добро вођена прича, са много емоција и минимумом патетике. Допада ми се тај спој мистерије налик на оне које виђамо у филмовима тематике какву би осмислила Агата Кристи и легенде. Врло дојмљиво, естетски перфектно и са нешто мање успелим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Једна од ствари које смо научили у овом филму је да је стварност унутар илузије и да морамо добро погледати мачку како бисмо проникнули шта је она заиста. Мачка, наравно, може симболизовати било шта.

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тролови: Светска турнеја (Trolls World Tour 2020) је други филм о троловима који воле да играју уз поп музику. Њихова краљица Попи (глас је позајмила Ана Кендрик) сазнаје да постоје и рок тролови чија је краљица Барб (Рејчел Блум) најавила светску турнеју. Поп  тролови су престрављени због овог гостовања, али Попи види шансу да њено племе добије нове другаре са којима ће певати.

Критички осврт: Цртаћ ме је позитивно изненадио и иако сам очекивао једну инфантилну, сведену и неукусну епизодицу, у ствари ме је дочекао сасвим добар филм, са успелим хумором, разрађеним ликовима и врло јаким едукативним порукама. Цртаћ је прешарен, али и то има своју симболику, тим пре што је све у дугиним бојама. Углавном, препоручио бих млађем узрасту.

Едукативни моменат: Идеја овог филма је да не морамо сви да слушамо исту музику (или да будемо исти у било ком смислу) да бисмо се слагали. Довољно је да толеришемо туђе стилове и изборе.

Оцена наставника:

(лепа, као и филмић што је)

Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то је без двојбе врло упечатљива сцена и изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне артерије. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

(мора)

Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. То свеједно не могу да замерим, али могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. И поред толико дешавања заборавио је да нам објасни намену читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се свему томе могла наћи логика, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

(на три, а може и три на два)

Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене много већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

(без двојбе)

*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

(не баш ванземаљска, више као тањирић)

Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

(ту негде, ако не и мање)

Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

(свакако)

Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је учествовао.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

(сигурна)

Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

(сигурна)

Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

(добра)

Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

(само таква)

Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

(са ве-е-еликим минусом)

Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

(плус)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

(солидна)

Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

(рецимо)

Соба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

(јака)

Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

(благодарна)

Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

(нисам могао да преломим на пет)

Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

(бајковита)