Лако Је Критиковати 116

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-silence-netflix-review (Small)II na IIIТишина (The Silence 2019) је хорор који започиње тако што су спелеолози пронашли читав један мрачни екосистем са бићима налик на давно изумрле птеродактиле. Ова чудовишта су практично одмах кренула у поход на градове и десетковала становништво. Једина нада преживелима је да буду што тиши јер су животиње осетљиве на звуке, али су срећом слепе. Филм прати судбину породице глувонеме Кирнан Шипке која покушава да преживи у једном таквом апокалиптичном свету.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је било јасно да сам овај филм већ гледао и то у више наврата. „Мркли мрак“ из 2000, „Тихо место“ из 2018, па чак и Хичкокове „Птице“ из 1963, само су неки од наслова који су инспирисали режисера Џона Р. Леонетија. И, наравно, Ејлијен као вечита инспирација, пошто рептили личе на њега. Верујем да је режисер Џон Р. Леонети био свестан да је направио микс различитих филмова без иједног иновативног мотива (и у „Дану после сутра“ такође су трагали за антибиотицима за рањену особу, на пример), па је увео и гомилицу верских фанатика (веома сличних онима из „Магле“ Стивена Кинга из 2007), који су себи исекли језике. Ваљда се надао да што више различитих остварења укључи, мање ће да личи. 🙂 Последња сцена, ипак, превише личи на „Игре глади“. 🙂

Иако ми се режија и фотографија допадају, као и продукција и специјални ефекти, осим поменуте неинвентивности, не свиђају ми се ни намештене ситуације. Дечак се изненада успаничио и прешао из кола Џона Корберта како би ушао у кола свог тате Стенлија Тучија тик пре но што је Џон Корберт доживео саобраћајну несрећу. На тај начин, малишан је спашен за даљи ток филма, али, опет, сувише је погодно.

Наравно, поставља се и питање шта овај филм поручује. Ако сам добро схватио, боље је да научници не чепркају наоколо јер ће пронаћи нешто што може да руинира цео свет. И, морам признати, има у томе истине, али да ли то значи и да треба да престанемо да истражујемо? Но, филм се не бави филозофијом научног рада, већ само забавом. Што се овог потоњег тиче, па донекле је испунио очекивања. Финална борба са верским фанатицима почела је обећавајуће, а завршила је разочаравајуће. Свеукупно, утисак је више него млак.

Едукативни моменат: Кирнан је на крају прокоментарисала како ће се или бића адаптирати на то да живе у хладнијим пределима или ће се људи адаптирати да живе у тишини. У случају овог филма то би можда и могло, али за много, много година и кроз много генерација. Природна селекција је ту, али еволуција захтева време. И када смо већ код адаптација, грешка у филму је што су пећинска створења веома брзо заузела отворени простор. Адаптација је особина која одређеном живом бићу омогућава преживљавање на услове живота у његовом станишту, а у пећини владају врло специфични услови. Мора и биологија мало да се зна, а не би било лоше ни да се примењује у филмовима (и свим другим делима) зарад веће уверљивости. 🙂

Оцена наставника:

2(на три)

overlord (Small)Оверлорд (Overlord 2018) је филм о америчким војницима који су се, током Другог светског рата, спустили падобранима у мало француско село са мисијом да униште радио-емитер постављен у кули цркве. То је требало да уништи систем везе нациста и тако омогући искрцавање у Нормандији и завршетак овог рата. Међутим, још док су били у авиону, војници су доживели тежак удар непријатељске противавионске одбране и тек неколико њих је преживело напад. Они су одлучили да заврше задату им мисију уз помоћ мештанке Матилде Оливје, али се испоставило да црква није само војна база, већ и лабораторија у којој се дешавају невероватни експерименти.

Критички осврт: Већ су ми се на почетку допале сцене борби авиона и противавионске одбране, иако заиста не волим ратне филмове. Заправо, рекао бих да је ово један сасвим солидан ратни филм, са садржајном причом, врло успелом акцијом и зомбијима као зачином који је добро зачинио. 🙂 Ово није први филм где су зомбији доведени у везу са нацистима (одмах су ми пали на памет „Изненадни ударац“ и „Бункер мртвих“). Међутим, овај приступ, колико очекиван (експерименти над људима), толико је и нов када су прикази зомбија у питању. Сцена када оживљава Ијен де Кестекер је веома ефектна, занимљива, али и престрашна. Иначе је филм у доброј мери и страшан и гадан и насилан. Свакако није за сваког, али љубитељи хорора и зомбија не би требало да га прескоче.

Едукативни моменат: Вајат Расел је рекао како нека питања немају добар одговор. И то је вероватно тачно, али то је знак да треба више да се потрудимо око тражења одговора.

Оцена наставника:

5(не најјача могућа, али стабилна)

the smiling man (Small)IVНасмејани човек (The Smiling Man 2015) је кратак хорор филм о девојчици која је гледала цртаћ, да би јој звуци из ходника куће привукли пажњу. На ходнику ју је чекао балон, а низ степенице још један… Сакупљајући балоне, стигла је до кухиње где је срела насмејаног човека.

Критички осврт: Ово није баш класична хорор прича, али су елементи те приче врло препознатљиви. Ту је монструм налик на кловна, балони, дугачки нокти на разгибаним прстима, крв, жена увијена у провидну фолију и девојчица која је сасвим беспомоћна пред отелотворењем зла. Но, свеједно, хорор је успео и прилично је застрашујући, тако да је циљ остварен.

Едукативни моменат: Насмејани човек је извео „забавну“ представу за девојчицу и испоставило се да је она хорор. То би могло да се протумачи и тако да све оно што се пласира деци не мора обавезно да буде и добро. Рецимо, разне емисије такмичарског типа на телевизији где деца певају скаредне песме су заиста прави, ружни хорор.

Оцена наставника:

4(минус)

househill (Small)IVКућа на уклетом брду (House on Haunted Hill 1999) је римејк истоименог филма из 1959. Фамке Јансен је размажена богаташица која жели да свој рођендан прослави у напуштеној болници за душевне болеснике у којој су се давно дешавала масовна убиства. Њен супруг Џефри Раш је одлучио да јој то приушти, али не и да позове госте које је она желела. Направио је свој списак и план како да поштено испрепада и њу и госте. Међутим, списак се, у његовом одсуству, сам од себе променио. И Џефри и Фамке ће провести ноћ са људима које не познају, у кући која, изгледа, има сопствену вољу.

Критички осврт: Дијалози у овом филму некако нису у реду. Или су предраматични, као у случају Фамке и Џефрија или су исфорсирани. Јасна је намера да нам режисери путем дијалога приближе проблематику филма, али је изгледало као да у овом случају Вилијам Мелоун не објашњава, већ намеће.

Специјални ефекти за оно време нису лоши, али нису ни претерано маштовити, ни претерано страшни. Веома занимљив је приказ духова у виду Роршархових мрља, али најуспелији су црно-бели архивски снимци који изгледају врло аутентично. Хорор у овом филму и ефекти који га прате су налик онима из „Уздигнућа пакла“. И радња није много оригиналнија, а ни идеја на којој филм почива. Све то одаје неки утисак осредњости и већ виђеног. Глума је солидна, али ништа што би вас фасцинирало, а ликови нису претерано занимљиви. Нису ни разрађени и о сваком од њих сазнајемо јако мало, мада довољно за оно што је потребно за радњу. Лик Питера Галагера је сјајно искоришћен, на пример.

Најбољи адут филма је интрига коју прави, а која потиче од брачног пара Фамке и Џефрија. Заправо, Фамке је ту направила игру која је замајац свега и која прави добре обрте. Рекао бих да је крими аспект овог филма значајно боље урађен него сам хорор.

Едукативни моменат: Џефри је желео да се поигра са својим гостима и то га је скупо коштало. Морамо добро да проценимо када је време за игру и шалу, а када не и са којим стварима се можемо играти, да не би било после „играчка-плачка“. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

nowhere (Small)IVНигде (Nowhere 1997) је трећи наставак трилогије режисера Грега Аракија, коју је он назвао „Тинејџерска апокалипса“. У овом делу тинејџери се суочавају са неким својим проблемима, али и са наводним нападом ванземаљаца који отимају неке од њих.

Критички осврт: Режисер Грег инсистира на еротици на начин који је примеренији неком другом, мада мекшем жанру, али заправо је очигледан циљ да код својих гледалаца створи чулну сензацију која превазилази видно поље. И то се види и у сценама када његови ликови једу, на пример.

Оно што такође одликује Грегов рад је да убацује метафоре које или одсликавају шта он мисли о америчком друштву или шта он мисли да су млади тог доба мислили. Рецимо, у једној од првих сцена Џејмс Дувал гази по америчкој застави, која је заправо његов пешкир, али је свеједно гази. Чини ми се да се у једном од наставака ове саге „Уништена генерација“ Грег такође на сличан начин поигравао и са заставом и са химном. Наравно, ту је и помало психоделичан начин режирања и необичан угао гледања на то каква је америчка младеж. Пре свега он за њих везује дрогу, али и рушење табуа, промискуитет, површне приче и трачеве, жељу да буду схваћени, али не и да се образују, поремећаје исхране попут булимије, па све до екстремних ствари као што је склоност ка самоубиствима. Млади су приказани и као несигурни и неартикулисани, па су зато и склони манипулацији. У филму свако је сваком сестра или брат што је или алузија на братства и сестринства којима су амерички студенти склони или на то да се ипак крећу у јако уским круговима, вероватно условљеним друштвеним статусом. Све ово указује да иако изгледа плитко, Грегов филм је заправо врло слојевит.

Грег јасно прстом упире у родитеље као главне кривце, па Џереми Џордан не разуме своје родитеље који причају језиком државе из које су дошли, док седе испред телевизора и не примећују да им је син видно дрогиран. Џејмсова мајка је у зачараном кругу јер мора да ради како би подигла сина, а посао је од тог истог сина одвлачи.

Радња има неуједначен темпо и час има успоне, час падове. Рецимо, један од јачих падова је дијалог између Џејмса и Рејчел Тру у тоалету. Грег га је темпирао да буде виспрен, али је заправо тек мотив који се понавља. Крај је, пак, одлично решио и сасвим маштовито приказао колико велике речи попут „љубави“ и „заувек“ заиста значе адолесцентима. Још једна занимљива ствар у филму је насилна природа идола тинејџера Жасона Симонса, за коју је можда Грег пронашао инспирацију у новинским чланцима о познатим личностима који су некада неког наводно или заиста силовали и тиме је можда хтео да подцрта предрасуду. Наиме, цео тај лик је својеврсни клише, онакав каквим га замишља неки тамо, који читајући таблоид са причом како је позната личност заправо силоватељ, каже: „ето, знао сам“. Углавном, Грег можда није успешно решио неке велике главоломке, још мање је заокружио целу причу, али свакако јесте поставио бројна питања и начео неке од проблема који море младе. Свему томе је додао нешто маште, занимљивог кадрирања и добио дело које довољно одскаче од других и пружа неки квалитет.

Едукативни моменат: Оно за чим је Џејмс трагао цео дан је да буде схваћен. Међутим, то није могао да нађе јер ни сам није схватио самог себе, пошто је сувише млад. Да би нас било ко схватио, односно разумео шта су наше жеље и потребе, морамо најпре сами да знамо које су. А да бисмо могли да их откријемо, морамо да упознамо и све опције које нам се нуде. И за то је потребно и време и искуство, па је зато и дефинисање оног што заиста желимо ствар сазревања.

Оцена наставника:

4(добра једна)

jou_front (Small)VДвојник (Doppelgänger 1969) је филм познат и као „Путовање на удаљену страну Сунца“. Године 2069. Европски савет за истраживање свемира открио је планету налик на Земљу са друге стране Сунца. Одлучили су да пошаљу астронаута Роја Тинса и научника Иана Хендрија на ту планету. Међутим, изгледало је као да мисија није успела, односно да су се њих двојица вратила много раније него што је било предвиђено. Истрага која је уследила открила је да је у питању нешто сасвим друго.

Критички осврт: Сам почетак филма ме је подсетио на арсенал шпијунске опреме какав поседује Џејмс Бонд и очигледна жеља режисера Роберта Париша је била да задиви иновативном технологијом. Питање је да ли је и данас та опрема такав СФ, али и да јесте, свакако нисам баш задивљен, иако признајем да ту има маште. Оно што ме је свакако задивило је што је Роберт мислио на све детаље и искористио је, за оно време, импресивне специјалне ефекте.

Не знам да ли је идеја о новој планети на истој орбити са Земљом пласирана баш у овом филму или пре њега, али свакако је добра. Но, сцене су толико развучене да је морало да прође више од школског часа да бисмо дочекали ту другу планету. Ипак, чак ни тај први део филма није досадан и свеукупно даје једну добру причу. Роберт се одлучио за трагичан крај, али добро решен.

Нису ми сви глумци баш били на висини задатка. Поједини, попут Роја и Еда Бишопа изгледали су као да су незаинтересовани да глуме уопште. 🙂 Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар.

Едукативни моменат: Рој је трагајући за новим светом наишао на такав где је све наопачке. Некада ће нам изгледати да су ствари у новим световима (иностранству, конкретно) сасвим наопаке, али увек треба да имамо на уму да су људима који у тим световима живе сасвим правилно постављене и да њима наша култура може изгледати наопако. Оно што је нама нормално не мора бити и другима и то треба поштовати.

Оцена наставника:

5(минус)

johnny strikes (Small)IVЏони Инглиш напада поново (Johnny English Strikes Again 2018) је трећи наставак о тајном агенту сметењаку кога тумачи Роуан Аткинсон. Пошто су хакери успели да уђу у базу података британске тајне службе и разоткрију идентитете свих тајних агената, челници су били присиљени да наново активирају бивше агенте. Један од њих је управо Роуан, који је тренутно био наставник у школи. И управо је њему припао задатак да пронађе хакера који је извршио овај смели подвиг. Проблем је у томе што Роуан није баш спретан са технологијом, али ни спретан у било чему другом.

Критички осврт: Већ ми се допао почетак када Роуан подучава ђаке како да буду тајни агенти. Ипак, ја сам наставник, па ту нисам претерано непристрасан. Но, покушаћу да будем према овом филму. Истина је да форе, иако јесу смешне, такође су и врло предвидљиве. Али сцена када Роуану током флерта са Олгом Куриленко остане сунцобран од коктела у носу… Заиста је пресмешна. Наравно, Роуан не би био Роуан када не би унео и мало Мистер Бина, али ми то није сметало, пошто ми је тај лик иначе симпатичан. Као и цео филм. Да, што се филма тиче, односно радње, морам да признам да претходна два наставка нисам гледао, тако да не могу да их упоредим. Радња у овом наставку је питка, плитка и класична, али смисао и јесте да се управо таква прича пародира. И у овом случају све је успешно и шармантно, мада ништа претерано инвентивно. Свакако, филм је забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Роуан је подучавао своје ђаке оном што је сам сматрао вредним. И то је, рекао бих, добар разлог, ма колико год саме лекције биле сумануте. 🙂

Оцена наставника:

4(не баш најјача)

nullОсветници: Крај игре (Avengers: Endgame 2019) је финале преогромне франшизе са Марвеловим суперхеројима. Претходни наставак се завршио тако што је суперјаки Танос (Џош Бролин) победио добре хероје и уз помоћ чаробног камења збрисао тачно половину живог света универзума. Преостали хероји су успели да га нађу уз помоћ Таносове усвојене кћерке Небуле (Карен Гилан), али тиме ништа нису постигли јер је он у међувремену уништио камење које им је била једина могућност да врате све нестале. Зато су се препустили постапокалиптичној депресији, све док се из квантног света (после пет година) није појавио Ентмен (Пол Рад). Он им је дао идеју да квантни свет искористе као времеплов, те се врате у оно време када је камење било доступно и искористе га у садашњости како би ситуацију окренули у своју корист. То се испоставило као тежак подухват, тим пре што је Танос из прошлости сазнао за њихов план и наново се укључио у битку да, овај пут, потпуно уништи сав живи свет у универзуму.

Критички осврт: Припремна фаза филма, да је тако назовем, прилично је дугачка и растегнута, готово досадна. Након првих сцена када хероји, више него лако, убијају Таноса, креће жалостива и, што је горе, патетична тугованка о несталим саборцима и другим драгим особама. Иначе је овај филм у доброј мери патетичан, а посебно пред крај који је по том питању буквално неподношљив. Схватам ја да су хтели да достојно „испрате“ своје хероје и глумце који их тумаче, али ово је било претеривање. Елем, долазак Ентмена није значајно убрзао темпо филма јер је сада било потребно убедити екипу (или оно што је од ње преостало) да се наново окупи. И то убеђивање појединих чланова је још једно у низу општих места у оваквим филмовима, а има их и у овом и то толико да је филм потпуно предвидљив. Сасвим су ми биле јасне чак и реплике појединих ликова пре него што ће их изговорити. Шта рећи када ми је било јасно и како ће се одиграти велико финале, односно дуел у коме Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор) побеђује Таноса.

Акција која је у неком тренутку (али свакако прекасно) почела, заиста је обећавала. Наиме, суперхероји су одлучили да се врате у неке раније наставке филмова и да узму каменчиће у кључним тренуцима. Најпре сам мислио да су режисери Ентони и Џо Русо желели да дају омаж целом серијалу и лепо заокруже причу, али се испоставило да су се фокусирали на најмање значајне ствари; како ће Капетан Америка (Крис Еванс) да види (и бори се против) самог себе, али и своју драгану из прошлости, као и да ће Ајронмен да види свог тату (Џон Слатери). Тај део враћања у прошлост, који је требало да буде најјачи део филма, урађен је потпуно збрзано, неспретно и нејасно и без имало узбудљивих сцена, а шанси да такве буду је било безброј. Наравно, путовање кроз време је врло „пипава територија“ због свих нелогичности које могу да се појаве и иако су браћа Русо исмејали све филмове који се овом тематиком баве (и за које се испоставило да су неупоредиво бољи), направили су трапава решења и дали крајње смешна објашњења. Рецимо, Небула из будућности убија саму себе из прошлости и наставља да се бори као да се ништа није десило.

Други сегмент који је адут филма свакако је финална борба, за коју признајем да је епска, у доброј мери стриповског изгледа, да тако кажем, и са сјајним ефектима, ако занемаримо очигледну анимацију у неколико наврата. Но, то не могу да узмем као плус јер сам тако нешто од овог филма и очекивао. Такође, очекивао сам и начин како ће борба започети, а као што написах, и како ће се завршити. Оно што није адут овог филма је хумор. Нема га много, а и оно што има, пажње није вредно. Океј, Тора (Крис Хемсворт) смо сада видели у новом (и елегантно попуњенијем) издању, и то баш није било смешно, али је свакако симпатично.

Изгледа да је адут овог филма био и развој толеранције, али је овај аспект дат на кашичицу и, попут осталих аспеката, не претерано спретно. Дакле, у једном тренутку женски суперхероји су доминирали сценом ратовања, а „бели“ Капетан Америка на самом крају поклања свој штит „црном“ Фалкону (Ентони Маки). Такође, у постапокалиптичном друштву Капетан Америка саосећајно слуша тужну причу момка који пати за својим несталим партнером. Са друге стране, у окршају који бих назвао „ко ће пре да се убије“ и који, заправо, уопште није лоше осмишљен, страда Скарлет Џохансон наместо Џеремија Ренера из очигледног разлога (више пута поменутог) јер она нема децу као што их има он (те је зато, ваљда, мање и „вредна“), а Капетан Америка присваја чаробни чекић нордијског бога Тора. Дакле, у реду је да будемо толерантни докле год су Американци ипак супериронији и негују традиционалне, породичне вредности. 🙂 Но, нека буде, али сам свакако против толеранције дате про форме, као што је то учињено у овом филму.

Збирно гледано, а у односу на претходни наставак који ме је буквално „одувао“, финале саге је потпуно разочарење.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да сваки тим, ма колико малобројан и са окрњеним чланством био, може имати успеха ако постоји тимски дух и пожртвовање сваког члана.

Оцена наставника:

1(на два или два на један, свеједно)

this-cool-spider-man-into-the-spider-verse (Small)VСпајдермен: У спајдер-универзуму (Spider-Man: Into the Spider-Verse 2018) је цртаћ о суперјунаку из наслова. Дечак Мајлс Моралес је типичан тинејџер који није луд за школом и коме је узор његов стриц, који је, према речима Мајлсовог оца, кренуо странпутицом. Стриц је Мајлса одвео у тајни кутак у подземној железници како би правили графите и тамо је дечака ујео радиоактиван паук. Врло брзо Мајлс је почео да осећа последице уједа и да се претвара у Спајдермена. Пошто је схватио шта му се десило, али неспреман да поверује, вратио се на место где га је паук ујео како би се уверио да је паук заиста радиоактиван. И тамо је затекао старијег Спајдермена како се бори против Кингпина, негативца дивовске грађе који је изградио честични акцелератор – апарат за пролаз у друге димензије. Спајдермен зна да ова машинерија може да уништи град, али Кингпина занима само сопствена жеља да врати изгубљену породицу. У окршају који је уследио Кингпин је убио Спајдермена, тако да једини који сада може да му се супротстави и спаси град је нови Спајдермен, односно Мајлс.

Критички осврт: Цртаћ је одличан! Анимација је сјајна, а идеја да поједини делови изгледају као стрип иако не изгледа нова, феноменално је реализована. Као и све остало. Прича је добра, иновативна и занимљива, иако има препознатљиву суперхеројску форму. И духовита је. Свакако вреди погледати.

Едукативни моменат: Сваки Спајдермен је имао паролу да када га нешто удари, он се поврати. И у томе је права снага, а ударци не морају бити само физички.

Оцена наставника:

5(си)

howto (Small)IIIКако да дресирате свог змаја: Скривени свет (How to Train Your Dragon: The Hidden World 2019) је трећи и последњи наставак трилогије о викиншком младом вођи Штуцку и његовом змају Ноћном Бесу. Штуцко је створио мини-свет у коме људи и змајеви коегзистирају у мање-више хармоничним односима, али му све више постаје јасно да ће тешко тај свет и сачувати због бројних ловаца на змајеве. Посебно се издвојио злоћудни Гримел, који има опсесију да убије баш Штуцковог змаја. Зато млади вођа одлучује да пронађе Скривени свет о коме му је отац говорио, а који представља прапостојбину свих змајева, како би тамо преселио и змајеве, али и своје село.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овај је сувише класичан. Чак толико класичан да је то баш разочаравајуће. Има ту акције и авантуре, није да нема, али опет. И хумор је некако преблаг. Више има симпатичних сцена, но духовитих.

Едукативни моменат: Штуцков отац је рекао свом сину како са љубављу долази и губитак. И тај губитак је болан, али када се све сабере, исплати се. Нема бољег дара од љубави. Мудар викинг нема шта.

Оцена наставника:

3(пребледела и побледела)

Лако Је Критиковати 112

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

omega (Small)IIIЧовек омега (The Omega Man 1971) је филм рађен према роману „Ја сам легенда“ Ричарда Матесона из 1951. Током рата између великих сила: Русије, Кине и САД, настала је епидемија која је збрисала већину човечанства. Један од ретких преживелих је Чарлтон Хестон, који је и отпоран на болест. Он тумара по Лос Анђелесу у потрази за оболелима како би их уништио на спавању јер се сакупљају током ноћи и загорчавају му живот испод прозора његове утврђене куће. Њихов циљ је да га убију јер га сматрају злом које представља оне који су свет уништили и њих довели у овакво стање. У једном тренутку су успели да га се домогну и осудили га на спаљивање на ломачи. Међутим, од те страшне судбине су га спасили двоје који су такође здрави попут њега. Видевши да, осим њих, постоји још здравих и то претежно деце, Чарлтон мења свој циљ и враћа се занимању за које се школовао – медицини.

Критички осврт: Јасно ми је шта је режисер Борис Сагал желео да постигне филмом и идеја ми се чак и допада, али и поред неоспорно добрих (мада ретких) тренутака у филму, све је то извео поприлично трапаво и још више наивно. У реду је да специјални ефекти у то доба нису били као данас, али нису били ни толико значајни, а још мање захтевни. Већи проблем је са потпуно нелогичним и наивним сценама. У једној од њих Чарлтонов хеликоптер пада са заиста велике висине, да би експлодирао и то врло ефектно приликом пада, а сам јунак преживео са, додуше великим, подеротинама. Да зло буде веће, одмах крај њега је остала читава кутија са вакцинама и он је одмах једну од њих могао и да употреби. Да, шприц је био напуњен. 🙂

Оболели су сви подобијали албинизам и то има колико-толико смисла, пошто им светлост смета. Међутим, ово је један селективан албинизам јер им смета свака светлост осим оне од ватре (радо је и често користе), а у случају Розалинд Кеш испоставило се на крају да и дневна светлост није баш толико погубна. Она се иначе разболела при крају и ничим изазвана, иако је, по сопственом признању, раније живела у комуни са оболелима и остала здрава. Свакако је сцена ефектна када јој се преображај дешава, али опет, нејасно је и до краја није објашњено како се болест уопште преноси. Нејасни су и поједини поступци ликова, њихове емоције које их прате, као и дијалози.

Акција генерално није лоша, чак има ту бравура с мотором, али одаје утисак смушености и превише се потенцира, а да би филм био напетији. Оболели су замишљени као секта са плаштом и капуљачом, ваљда зато што тако треба секта да се одева. Свеједно, нису застрашујући јер су и за дивљаке сувише цивилизовани. Имам утисак да сваког сегмента филма којег се Борис дотакао да га је унередио и тако упропастио идеју и причу која има и потенцијал и дубину и филозофију.

Едукативни моменат: Оболели су кривили савремену технологију за пропаст, као и науку и уметност и све оно што је човечанство створило. Истина је да сваки изум, ма како добар био, може да се злоупотреби, али то и даље није довољан разлог да одустанемо од њих. Треба само да их користимо за добро.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

chernobilj (Small)IIЧернобиљски дневници (Chernobyl Diaries 2012) је филм о троје младих Американаца који су кренули на пропутовање Европом. У Кијеву су се срели са Џонатаном Садовским, братом јединог мушког члана тројке, а који им је предложио тзв. екстремни туризам, односно одлазак у Припјат, градић близу нуклеарном катастрофом опустешног Чернобиља. Они пристају и тако одлазе у авантуру која ће се, наравно, трагично завршити.

Критички осврт: Иако је филм почео крајње класично, морам признати да ме је заинтересовао. Једна од интригантнијих ствари у филму је амбијент који приказује украјинске мање урбане и руралне делове. Куриозитет је што је филм заиста сниман у Припјату, напуштеном граду након чернобиљске катастрофе, али и у Мађарској и Србији. Такође, режисер Бредли Паркер је направио одличну атмосферу у филму. Филм је језив, чак и када се страшне ствари дешавају у сред бела дана. Има ту и „зачина“, односно утицаја „Вештица из Блера“ који је поставио нека нова општа места у оваквим филмовима и то јесте најслабији моменат оне фазе филма који припрема за ноћну мору која ће уследити. У ствари, почевши од тог дела, филм и почиње да пада, а број општих места се значајно повећава. Тренутак када откривамо са чим се протагонисти боре је већ само дно филма и потпуно разочарење. На крају ми заиста није било јасно зашто су те утваре убијале људе и зашто баш тад, а не у неком другом тренутку. Океј, они су болесни и очигледно подивљали, али опет… На крају, није ни много важно. Кад помињем крај, не бих ни коментарисао колико је лоше решен.

Реално, најјезивији део филма су сва дешавања пре тога у напуштеном граду, са све оним напуштеним зградама и разбацаном гвожђуријом, тим пре што знамо да све то тамо негде заиста постоји. Ту су и ликови који нису незанимљиви, иако тек за нијансу одскачу од стереотипа на какве смо навикли у оваквим филмовима.

Била ми је смешна једна реченица из једне критике која се осврнула на то колико су протагонисти трчали кроз ходнике (и ходнике и ходнике и ходнике). Филм је требало назвати „Чернобиљски ходници“, а не „Чернобиљски дневници“, мада је и овакав назив прилично бесмислен. Додуше, ни сам филм није много смисленији, додао бих ја.

Едукативни моменат: Екстремни туризам, баш као и екстремни спортови, звуче кул и узбудљиво и верујем да и јесу, али увек треба бити свестан и ризика који доносе и мудро доносити одлуке хоћемо ли заиста учествовати и вреди ли уопште учешћа.

Оцена наставника:

2(и то само због првог дела филма)

sightof (Small)I2047: Знаменитости смрти (2047: Sights of Death 2014) је футуристички филм у коме је свет руиниран ратом. Тим светом влада Конфедерација, против које се бори паравојска Зелени рат. Један од „зелених војника“ је и Стивен Болдвин, који има своју мисију. Међутим, мисија је кренула наопако од самог почетка, али он је истрајан да је заврши. Тада ће и открити нешто што ће његову мисију учинити много значајнијом него што је требало да буде.

Критички осврт: Овај филм је окупио можда не баш прву поставу глумаца, али свакако познатија имена. Занимљиво је да су Рутгер Хауер и Дарил Хана били партнери у ремек-делу „Истребљивач“ из 1982, а сада ево их у овом светлосним годинама далеко од ремек-дела филму. Уз глумачку екипу и режија је сасвим пристојна. Види се да се режисер Алесандро Капоне баш, баш потрудио, али сценарио је тако сведен и прича потпуно класична и много пута виђена, уз неуспели преокрет и поенту, да је сав тај труд остао улуд. Најпрецизнији атрибут који бих могао да дам овом филму је да је испразан. Могао бих да додам и још неке епитете као што су мелодраматичан, патетичан и досадан. Није ни претерано виспрен. Рутгер позове Стивена да се нагоде и овај – дође. И, наравно, следеће што се дешава је да га непријатељи заробе и муче, са врло јасном намером да ће да га убију на крају. Но, након сат времена, колико год да је до тада неке логике у поступцима и мотивима ликова и било, све се потпуно изгубило. Филм је постао потпуно бесмислен. Може се и рећи да је тада само потврдио да је од почетка бесмислен био.

Готово сви монолози и дијалози у филму су глупи. Нарација коју изговара Дени Главер превише је детаљна, а тако непотребна. Иначе се Дени напричао у овом филму и верујем да би са мање разговора и монолога постигао бољи ефекат. Додуше, у оваквом једном филму нисам сигуран да би ишта дало ефекта, али би макар тако филм био краћи, што би био свакако плус. 🙂

Едукативни моменат: Дени је рекао Стивену да не мора да убије слона како би кући донео вечеру. Другим речима, некада циљеве можемо да остваримо и са значајно мање амбициозним постигнућима. Заправо, треба проценити колико је циљ вредан ангажовања. Рецимо, овај филм уопште није био вредан било чијег ангажовања. 🙂

Оцена наставника:

1(и словима: један)

incred (Small)IVНевероватни 2 (Incredibles 2 2018) је наставак цртаћа из 2004. Ради се о породици суперхероја која жели, а посебно глава те породице Боб, да се врати борби против криминала. Међутим, држава им брани јер су власти израчунале да им доносе више штете него користи. Тада се појављује Винстон, пребогати власник компаније за телекомуникације, који је одушевљен суперхеројима и има план како да их врати у „посао“ и то на велика врата. Ипак, сваки план има и своју лошу страну.

Критички осврт: Радња је некако млака и предвидљива са већ виђеном акцијом, а мотиви који је покрећу су сувише озбиљни за млађи узраст. Има ту и критике система, политике, понашања људи и слично и то све обрађено кроз врло компликоване говоре негативца. Прилично озбиљно су урађени и породични односи Невероватнића, али су и ублажени хумором и довољно реални, односно тако представљени да многи у њима могу да се препознају и поистовете. Уосталом, управо је адут и претходног дела био такав један приказ породичних односа. Углавном, ни овај цртаћ није адутирао даље од овога, тако да уз добру анимацију, симпатичну причицу, довољно динамичну, ако већ не и духовиту, добио се један сасвим солидан цртаћ.

Едукативни моменат: Оно у чему је негативац делимично била у праву је да људи греше што чекају да их неко други спаси, па таман тај други био и суперхерој. Не можемо бити пасивни и чекати на друге; треба да спасимо сами себе. Ипак, сасвим је у реду и затражити помоћ, коју може да нам пружи и неко ко није суперхерој.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

final-fantasy-vii-advent-children (Small)VФинална фантазија VII: Долазак деце (Final Fantasy VII: Advent Children 2005) је цртаћ рађен према истоименој видео-игрици. Радња се дешава у будућности у којој су људи открили да Земља има некакав свој „животни ток“ и успели су да га искористе за добијање енергије. Међутим, људи, а посебно деца, почели су да обољевају од до тада невиђене болести и сви верују да је она последица управо тога што су користили тај животни ток. У то време појављује се банда од тројице младића који изгледа да имају лек за ову болест и зато одводе децу како би их излечили. Међутим, њихови планови нису толико хумани, већ желе да искористе децу како би променили поредак успостављен међу људима. Једини ко им може стати на пут је ратник Клауд и његова дружина.

Критички осврт: Морам да признам да нисам играо ову видео-игру, али свеједно, радња може да се прати јер на самом почетку аутори су дали кратак преглед свега битног из саме игре. Филм изгледа хаотично, са честим флешбековима, али ни то није препрека да се прати јер су урађени заиста добро. У ствари, свака сцена је добро урађена уз извесну естетику, праћену уверљивом анимацијом.

Што се радње тиче, није толико маштовита колико је маштовито реализована. И битке су баш такве: маштовите и епске, мада су моћи протагониста и антагониста сасвим нејасне. Само се појављују ниоткуда и чине да они могу све оно што само у сцени раније нису могли. Но, без обзира, свакако је импресивно. Нисам неки стручњак за мангу, али ова ми изгледа више него пристојно.

Едукативни моменат: Клауд је кривио себе што није могао да помогне дечаку Дензелу и повукао се у самоћу. Оно што је он урадио је да је побегао од проблема. Тек када је скупио храброст, те се суочио са свим проблемима и изазовима, помогао је дечаку. Дакле, погрешно је да се осећамо кривим и немоћним што не можемо да решимо неки проблем. Тако га сигурно нећемо решити.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија)

hell (Small)IVПакао и назад (Hell and Back 2015) је цртаћ о тројици момака који раде у пропалом луна-парку. Један од њих, коме је глас позајмио Ник Свардсон, пронашао је од врачаре књигу о ђаволу и одлучио да је искористи како би унапредио посао. Но, пре тога је искористио књигу да заветује крвљу свог пријатеља (глас је позајмио Роб Ригл) да ће му вратити пеперминт бомбону коју му је узео. Пошто Роб то није учинио, отворио се портал који га је усисао у сам пакао. Успаничени, Ник и трећи другар Т. Џ. Милер су кренули за њим како би га спасили. Испоставило се да је то тежак задатак и једини који им може помоћи је Орфеј (Дени Макбрајд), митски јунак који зна излаз напоље.

Критички осврт: Веома занимљив цртаћ, са интересантном и колоритном анимацијом и прилично оригиналним (и гадним) приказом пакла. Овде је најслабији део хумор. Иако има пар сатиричних и донекле успелих фора, хумор је више груб него смешан. Или је можда режисеру и сценаристи Тому Ђанасу то једно те исто, а можда још увек није прерастао своје средњошколске дане. Управо су реплике такве – средњошколске и приземне. Можда би ми биле смешне да сам којих тридесет година млађи. И то је заиста штета јер цртаћ има добар потенцијал и било би довољно да је био само врцав јер овако је загазио у врло сведену област вулгарности.

Радња је занимљива и држи пажњу, а донекле је и оригинална, мада има предвидљивих сцена и сасвим класичан крај.

Едукативни моменат: Да би се спасили пакла све што је требало је да Роб врати бомбону свом другу Нику. Ако не вратимо дугове нећемо баш завршити у паклу, али свакако нећемо бити у пријатној ситуацији. Но, оно што је још битније; некада се лоши односи између другара могу поправити на врло једноставан начин. У овом случају је то било да се врати бомбона, а у неком другом да се каже извини, на пример.

Оцена наставника:

4(пребледа)

kinopoisk.ruУпознајте Џоа Блека (Meet Joe Black 1998) је филм о успешном и пребогатом бизнисмену Ентонију Хопкинсу, чији живот је толико испуњен да се за њега заинтересовала и сама Смрт. Ентони је осетио да ће умрети, али се то није десило. Наместо тога, Смрт се персонификовала; преузела је тело недавно настрадалог Бреда Пита, те дошла Ентонију у кућу (или „на гајбу“, како желите 🙂 ) са предлогом; да му Ентони буде водич кроз овоземаљска искуства, а Смрт ће му заузврат продужити живот. Невоља настаје када се Бред загледао у млађу лепушкасту Ентонијеву кћерку Клер Форлани. Љубав коју је осетио господин Смрт и која је немогућа може да се заврши само на један начин – нечијом смрћу.

Критички осврт: Можда су Бреда медији сувише упоређивали са Робертом Редфордом (вероватно јер су плавушани пошто ниједну другу сличност не видим, а о глумачком умећу не бих јер свако поређење није фер), па се овај несрећник толико понео тиме и пожелео да понови улогу свог старијег колеге коју је овај остварио у епизоди „Зоне сумрака“ с почетка шездесетих („Ништа у мраку“)? Но, где год да је потражио мотивацију или узор – није је пронашао. 🙂 Оно што никако нисам могао да прихватим у филму је да смрт, односно њена персонификација, која је свеприсутна и увек присутна у људском друштву, поменуто друштво и све што се у њему дешава поима крајње дечје и без трунке искуства. У једном тренутку Бред не зна ни да пређе улицу, иако је момка, чије је тело преузео, убио у саобраћајној несрећи. Дакле, са једне стране је више него инфантилан, а са друге уцењује Ентонија на врло претећи, озбиљан и одрастао (да тако кажем) начин. Премису филма ћете прихватити или нећете (као што нисам ни ја), али извесну симболику морам да јој признам.

Одлично је урађена сцена Бредове погибије. Звучи сурово када то пишем, али то је једна од ефектнијих сцена које сам видео до сада. Остале сцене нису ефектне, али јесу солидно урађене. Постоје две верзије овог филма. Ја сам гледао ону дужу од три сата и иако и даље мислим да је то превише за овакав филм, ипак радња држи пажњу готово све време. Током љубакања Клер и Бреда, скидала му је кошуљу дугме по дугме и то је заиста претеривање. У реду схватили смо да је режисер Мартин Брест желео да прикаже занос и страст, али на овај начин приказао је само колико уме да буде досадан. И дијалози се понављају и има оклевања и празног хода, али прича свеукупно није лоша, напротив. Врло је смислена и крајње необична, мада није оригинална. Пре овог филма сличан мотив је имала књига Терија Прачета „Морт“, на пример.

Крај је предвидљив, али није најбоље могуће решен. Клер зна да јој је отац управо умро, али ипак одлази са Бредом да гледа ватромет. И последњи разговор између Клер и Бреда је сувише погодан, а да би нам све разјаснио, за чим ипак није било потребе. Углавном, филм има заиста много мана, почевши од више него наивно постављене премисе, која није једина неуверљива. На пример, сасвим ми је била неуверљива победа Ентонија и Бреда над Џејком Вебером, мада је видан Мартинов труд да целу ту ситуацију учини макар лукавом, ако не виспреном. Ту је и та Мартинова жеља да смрт прикаже на животан начин и префорсирао је причу о срећном животу, дао оптимизам тамо где му места нема и учинио да ми неке емоције изгледају ако не површно, а онда неискрено. Рецимо, разрешење односа између Ентонија и старије му кћерке Марше Геј Харден је баш, баш натегнуто. Ипак, у целом филму има неког шмека и лепоте, па донекле и добре глуме.

Едукативни моменат: Ентони је рекао на састанку Управног одбора да је извештавање вести привилегија, али и одговорност. И заиста је тако јер преношење вести изазива последице. Какве ће оне бити – зависи од истинитости.

Оцена наставника:

4(врло танка)

pebody and sirena (Small)Господин Пибоди и сирена (Mr. Peabody and the Mermaid 1948) је филм рађен према роману „Пибодијева сирена“ из 1945. Гаја и Констанс Џоунс. Господина Пибодија глуми Вилијам Пауел и он се опоравља од тешке болести. Зато су он и његова супруга Ајрин Херви отишли на море на одмор. Тамо су закупили апартман и уживали у плавом небу и мору. А онда је Вилијам чуо необичну песму и учинило му се да она допире са острва које се могло видети из њиховог апартмана. Одлучио је да то истражи и запутио се тамо. Најпре је нашао необичан комад накита и то га је заинтересовало, па је наставио истрагу. Напокон, када је већ изгубио наду да ће ишта пронаћи, пронашао је авантуру свог живота.

Критички осврт: Хумор је баш добар и чак и сада изгледа свеж. Радња је развучена више него што је било неопходно, али, опет, уопште није испала лоша. То је једна слатка, романтична прича, која се бави значајним темама у животу људи који уђу у неке зреле године. И обрађена је сасвим пристојно, али са много мање изазова него што је то могло да се уради. Наиме, режисер Ирвинг Пишер мање је посветио пажње узбудљивим ситуацијама и јурњавама, већ много више веселим љубавним интригама и троуглима. У ствари и четвороуглима и добру једну љубавну геометрију је он ту испробао. Но, експеримент је успео и добила се једна више-мање заокружена прича са лепим порукама.

Едукативни моменат: Доктор Арт Смит је објаснио свом пацијенту Вилијаму да оно што је утешно када смо у кризи је да заиста нисмо једини и да се свако бори на свој начин. Њих двојица су се борила са кризом средњих година. Вилијам се заљубио у сирену, а Арт у некакву летећу вилу. Можда други људи неће показивати сличне обрасце понашања као ми, али ће и њима бити тешко и, што је најважније, некако ће се изборити. Ако могу они, можемо и ми.

Оцена наставника:

5(са малим минусом)

wolfcopdudeposter (Small)IVПолицајац вукодлак (WolfCop 2014) је канадски крими-хорор. Лео Фафард је полицајац који води неуредан живот и не показује знаке да је много заинтересован за свој посао. Све се мења када доживљава напад у шуми и када се касније у тој истој шуми открива мртво тело кандидата за градоначелника Раиланда Александра. Лео се заинтересовао за случај, а испоставиће се да је, и не знајући, лично умешан.

Критички осврт: Искрено, очекивао сам још један крш филм, али сачекало ме је изненађење. Већ на самом почетку ми се допало како је Лео дочарао лик лошег полицајца. Наравно, јасно је било да Леа очекује један мистериозан пут преображења у вукодлака, али је режисер Лоуел Дин понудио више од тога – занимљив увод у крими причу; ништа што већ није виђено, али свеједно интригантно. Оно што заиста није виђено до сада (или макар ја нисам видео) је сам преображај Леа у вука. Врло врцаво, свакако, али оригинално, морам признати. Све то прати врло пристојна режија, а ни глума није лоша. Сара Линд чак није морала ни да се труди гледе глуме; толико је згодна да просто плени.

Средишњи део филма, иако има занимљивих идеја, попут оне када полицајац вукодлак спречава три пљачкаша са маскама прасића да изврше недело или када Сара постаје Црвенкапа, има и оних делова који ми не изгледају не само успело, већ и значајно одскачу од сензибилитета којим одише прва половина филма. Лоуел се одлучио да вукодлак буде свестан и уз то ревностан на послу. У ствари, вукодлачки алтер-его је онакав полицајац какав је људски Лео само могао да машта да буде. На тај начин филм је прешао из „Америчког вукодлака у Лондону“ у „Вукодлака тинејџера“ и тај прелаз није најбоље фасовао. Ту су и гадне сцене када вукодлак убија своје жртве и не разумем зашто се режисери толико труде да их направе што живописнијим. Довољно је језиво и када би преклао човека, те заиста нема потребе за откидањем главе и бацакањем исте и скидањем коже са лица. Такви „ефекти“ заправо само чине филм кршевитијим. „Ејлијен“ уопште нема таквих сцена, а опет је један од најјезивијих филмова које сам гледао.

Хумор у филму није лош и има ту и неког покушаја пародије, али комични делови су спорадични и нису адут овог филма (мада је последња реплика прилично духовита, признајем). Завршница је класична и са не потпуно успелом акцијом. Тако да је, након почетног пика на графику, кривуља квалитета филма почела да пада и иако пад није стрмоглав, није се заустављао до краја филма. Ипак, с обзиром на скроман уложен буџет и да тема није баш захвална, ово је сасвим коректан филм о вукодлацима. Има ту и преврата који нису грандиозни, али некакви преврати јесу и доприносе добром утиску.

Едукативни моменат: Лео је од несавесног и лењог полицајца, који је радије време проводио у бару за шанком него решавајући случајеве, постао оличење борца за правду. Свако од нас може да се побољша у свом раду и при томе није неопходно да постанемо вукодлаци. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

MrsMiracle_DVD_SleeveСвемирска станица 76 (Space Station 76 2014) је комедија која се дешава на једној мајушној свемирској станици у којој се живот одвија као у варошици седамдесетих година прошлог века. Односи међу малобројном посадом су већ у расулу, али кулминирају када пристиже други официр Лив Тајлер да преузме своју дужност наместо Метјуа Морисона који је отишао због љубавних проблема. И док ван станице метеори бомбардују, унутар ње такође долази до сударања људских карактера.

Критички осврт: Скроз ми се допао ретро фазон овог филма, а и хумор који га прати је сјајан. Ликови су на ивици хистерије, која повремено кулминира, али је, опет, све лепршаво и колоритно. При томе су глумци сјајно изнели своје улоге. У овом филму праве радње баш и нема, али је, свеједно, прича слатка, животна, држи пажњу и некако се на крају заокружује. Свакако бих као заљубљеник у СФ филмове више очекивао од свемирске фантастике, која је овде потпуно споредна и више у служби метафоре, али с времена на време волим да одгледам и понеки овако лаган, опуштајући филм. Овај свакако вреди погледати.

Едукативни моменат: Робот психијатар је рекао Мариси Куглан, када се пожалила да не може свима бити све, да она и не може свима бити све, док себи не буде нешто. Заиста је мудар један робот.

Оцена наставника:

5(слатка, као и филм што је)

Лако Је Критиковати 108

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Original Cinema Quad Poster - Movie Film PostersМиленијум (Millennium 1989) је филм базиран на краткој причи „Ваздушни напад“ Џона Варлија. Након авионске несреће, авио-компанија је ангажовала експерта за такву врсту незгода Криса Кристоферсона. Међутим, оно што ће он открити, истражујући ову несрећу, превазићи ће сва његова очекивања.

Критички осврт: Черил Лад је врло занимљива. Она је права дама и има то неко отмено држање, те јој улога стјуардесе није била проблем. Са друге стране, она је и ратница из будућности и, зачудо, сасвим се снашла и у тој улози, а и такав имиџ јој пристаје. Лепим људима све лепо стоји – рекао би неко, али није баш тако (осим у случају ове лепотице). Главни протагониста Крис ми је потпуно антипатичан са физиономијом која је свакаква само не софистицирана, али то је већ лична импресија. Улогу је изнео коректно, али није била ни претерано захтевна.

Веома ми се допада идеја у овом филму, чак заиста је маестрално осмишљена. Такође ми се допада како је направљено Веће које управља у будућности. Много детаља је добро одрађено, али има и детаља где се виде грешке. Када су ушли у ресторан из кола, Черил је имала видно нову, свеже исфенирану и офарбану фризуру (свега неколико десетина секунди касније). Но, пошто радим у женском колективу, јасно ми је да је коса довољно важна за женски свет да то не бих смео да замерим. 😀 Филм је, иначе, заграбио последње године осамдесетих и има добар део шмека те декаде, те прегршт наивних момената. Они, опет, нису толики проблем. Једна од две највеће моје замерке радњи је што је она сувише погодна. Друга замерка је што је режисер Мајкл Андерсон (чији рад је, између осталих, и „Логанов бег“, а то је за мене довољна референца) прекратко одржавао мистерију; онога тренутка када смо сазнали чиме се (перфектно лепа) Черил бави (а то је већ након пола сата филма), десио са трансфер фокуса са СФ дела на романтични; који нити је довољно занимљив да одржи пажњу, нити треба да буде водећи мотив при једној оваквој идеј(чин)и.

Ипак, свиђа ми се како су решили заврзламу са путовањем кроз време; парадоксима и временским ограничењима. Нису то најсрећнија решења, али нека решења јесу и цела прича је на крају довољно смислена или боље да кажем подношљиво смислена.

Едукативни моменат: Брент Карвер није дозволио да Черил, жена из будућности, убије Криса, човека из прошлости. Према Брентовим речима, Крисов живот утиче на хиљаде других живота и то би изазвало парадокс. Но, оно што није парадокс (ма како невероватно звучало) је да свачији живот заиста има утицаја на много других. Од нас зависи какав ће тај утицај бити.

Оцена наставника:

4(претерао сам, знам)

curedveiljadei (Small)IЛек (The Cure 2014) је филм о младој научници Антонини Пребл која ради у једној фармацеутској кући и покушава да пронађе начине да оболелима од рака смањи патње. Но, њен газда Џон Бејч као да нема слуха за њена открића, а она ће ускоро открити и зашто; ова кућа већ има откриће које може да промени комплетну медицинску праксу.

Критички осврт: Радња је већ много пута испричана и нема ту оригиналности ни у најави. Ипак, уз колико-толико пристојну глуму и акцију, донекле и мистерију, филм би могао да буде макар коректан и то уз очигледно низак буџет. Међутим, толико је мелодраматичан да је то прешло сваку границу доброг укуса. Од сцене када је Антонина кренула на Харвард, преко приче Стивена Ловата о његовом сину, до тога како Антонина доноси УСБ са спасоносном формулом кроз шуму, патетика провејава као каква мећава и затрпава и оно мајушно доброг што филм има да понуди.

Едукативни моменат: Антонина је желела да помогне људима оболелим од рака не зато што је хтела новац или признање, већ зато што је њен филмски отац умро од исте болести. Према оболелима је осећала емпатију. Истина јесте да ће другу особу најбоље разумети онај ко је доживео слично искуство, али и да таква искуства немамо, свакако треба да будемо племенити као Антонина.

Оцена наставника:

1(на два)

PatientZero_xl (Small)IIНулти пацијент (Patient Zero 2018) је постапокалиптични филм где је већина човечанства страдала од вируса који изазива агресију код људи. Они који су здрави повукли су се у војне базе и покушавају да нађу лек. За то им је потребан нулти пацијент кога траже тако што заробе заражене и приморавају их да им одају информације о њему. У томе им помажу сазнања да оболели увек говоре истину и да им смета музика. Међутим, све се мења када су ухватили Стенлија Тучија, који се не понаша као и други оболели.

Критички осврт: Глума је предраматична. Наравно, и тема је таква, али ово је свеједно претеривање. Уз то, главни протагониста Мет Смит је, иначе, тип глумца који своју уметност схвата преозбиљно, мелодраматично и кул, тако да одаје заиста утисак што неартикулисаног, што набријаног типа. Он напросто воли да је пажња усмерена ка њему, без обзира да ли за то има кредита или не (и утисак није много поправило то што глуми наставника биологије). На руку му је ишао и псеудовиспрен сценарио са све великим мудролијама. Нажалост, у том сценарију нема ништа што већ није написано у неком другом филму. И практично свака сцена је предвидљива, дијалози су сасвим прозаични, а ликови мање-више стереотипи.

Ово је неинвентиван филм са ниским буџетом, па тако и попут многих других са сличним економским статусом клаустрофобичан (јер се све дешава готово искључиво у војној бази), који није крш, али није ни добар. Стенли је унео мало више интриге и својим ликом и својом глумом, али је тек за нијансу поправио утисак, као и акција у финишу која је тек делимично успела. Начин како је Мет убио Стенлија, односно како је при томе себе повредио, тешко да би му дао икакву могућност да касније и даље трчи и да се бори, но то је мањи проблем. Већи проблем је нарација на самом крају. Све у свему слабо, заиста.

Едукативни моменат: Натали Дормер је рекла Клајву Стандену како разуме да не воли да му се обраћа као детету. Али, ако не жели да му се обраћа као детету, онда га је саветовала да треба да се понаша као одрасла особа. И сасвим је Натали у праву; од нашег понашања много зависи како ће се према нама опходити.

Оцена наставника:

2(не више од овога)

maxresdefault (Small)VРеволвераш (The Gunfighter 2014) је кратак филм о каубоју – револверашу Шону Парсонсу који улази у један салун. Тада креће да говори наратор, али невоља је у томе што сви ликови који су присутни могу да га чују. Да зло буде веће, наратор зна тајне сваког од њих.

Критички осврт: Немам много да кажем о овом филму осим да је сјајно осмишљен, духовит, заправо урнебесан. Свака част.

Едукативни моменат: На крају је ипак било како је наратор рекао јер, на крају крајева, свако ће испричати причу онако како сам жели без обзира да ли се то нама допадало или не. 🙂

Оцена наставника:

5(плус и плус)

originu (Small)II2036. Порекло непознато (2036 Origin Unknown 2018) је филм у коме главну улогу има Кејти Сакоф, која је задужена за истраживање Марса, на који људи упорно шаљу роботе. Кејти управља вештачком интелигенцијом, али врло брзо схвата да газда није она, већ управо машина. Ускоро ће открити још многе и невероватне ствари.

Критички осврт: Већ на почетку ми се није допало то што се форсира сукоб вештачке и људске интелигенције. Кејти је преглумљавала, а њен разговор са филмском сестром Џули Кокс све време је био под претераном тензијом. Са обе стране само су прштали аргументи зашто је боље да се све препусти вештачком, односно људском интелекту. Онда се у једном тренутку појавио монолит и изгледа да то Кејти ни близу није узрујало као то што ју је вештачка интелигенција надмашила. Разумем ја шта је сујета, али и да је као кућа велика, да ли је могуће да је толико заслепела Кејти да не поклони пажњу нечему што је заиста невероватно откриће на другој планети? Касније се Кејти наново посветила том монолиту, али и даље је квоцала како јој је шеф компјутер, те са њим водила филозофске расправе о томе како ће вештачка интелигенција преовладати. Овај филм је (очигледно) у највећој мери био посвећен тој теми, али, авај, ништа новог о томе се није могло чути. Осим једног стварно глупог вица. Финале филма и има и нема смисла. Компјутер је одлучио тек тако да уништи људску врсту. Чак и ако прихватим више него прозаичан разлог за то, нејасно је зашто баш тада, а не раније.

Филм јесте научно фантастичан, али више нагиње ка науци, но ка фантастици. Режисер Хасраф Дулул се разметао својим знањем физике (или је ангажовао неког стручњака да то чини) и посебно оним „елитним“, квантним делом те науке. Могла се чути и покоја мудра знаменитих личности и стичем утисак да је Хасраф уложио много труда да му филм буде паметан. Међутим, највише што је успео је да направи модернију верзију „Одисеје 2001.“, са сумњивим успехом. Почевши од наслова филма, преко коцке (монолита) и тога како компјутер шпијунира разговоре, до судбине главне протагонисткиње; све веома асоцира на поменути филм.

Специјалне ефекте одрадио је компјутер и то далеко од сјајног. Иначе, игре са бојама и сличне визуелне керефеке такође подсећају на „Одисеју“.

Едукативни моменат: Оно на чему је Кејти инсистирала је способност апстрактног решавања проблема, за коју је веровала да је вештачка интелигенција нема. Да ли је заиста има или нема или ће је имати или неће никад – не бих се ја тиме бавио. Важно је да ту способност имамо ми и треба радити на њој, посебно да се развије код деце.

Оцена наставника:

2(на три)

film_no_original_body (Small)VГосподин Нико (Mr. Nobody 2009) је филм чија се радња дешава у будућности 2092, када су људи открили тајну бесмртности. Међутим, само један човек Џеред Лето, стар већ 118 година, на самрти је и он је једини преостали смртник. Лекар Алан Кордјунер га је хипнотисао како би Џеред повратио своја сећања, а своју животну причу он приповеда и новинару Данијелу Мејсу. Испоставља се да прича није само једна.

Критички осврт: Филм најпре почиње толико неповезано да га је јако тешко пратити, а онда, полагано, прелази у више-мање смислену причу. У ствари, сценариста и режисер Жако Ван Дормал разиграо се мало са димензијама простора и времена и направио једно врло маштовито остварење са оптималном динамиком. Своје идеје засновао је што на научним, што на религијским, те их некако повезао. Но, оно што је битније је да је поставио нека занимљива питања и успео да заинтригира. Рецимо, врло јака сцена је када Џеред на железничкој станици проналази мртву наркоманку и задржава се да је полиција однесе, те тако среће своју велику љубав Дијану Кригер. Јасно је питање да није обратио пажњу на картонске кутије које су прекривале несрећну девојку да ли би и тада срео своју вољену. Временски гледано (што је такође приказано), то се не би десило. Филм се пре свега бави изборима које правимо и свим последицама које из тих избора могу произаћи – добрим и лошим по нас. Некакво разрешење на крају је сјајно осмишљено.

Уз све то, филм је визуелно веома допадљив, уметнички урађен или готово такав. Ако ћу искрено, овакав начин режије је чак добар за филм који траје преко два сата (мада, ако ћемо поштено, могло је да буде и краће). Таман ми једна тема досади, Жако се пребацује на другу, односно неку другу могућност. И сасвим је добро дозирао. И, морам да приметим; или је Жако веома романтичан или је циљао такву публику. Глума је одлична, тако да немам богзна шта да замерим, без обзира што сам сасвим осредњи романтичар. 🙂

Едукативни моменат: Дечак (Томас Берн) у филму је рекао да док не начинимо избор, све је могуће. 🙂 И ту заиста има истине, али то није довољан аргумент да изборе не чинимо. Само тада треба да будемо мудри.

Оцена наставника:

5(лепа, као и филм што је)

alien_ (Small)VЕјлијен (Alien 1979) је филм који говори о посади једног свемирског брода. Њихова мисија је била да донесу сировине на Земљу. Док су се враћали са друге планете, те спавали у криогеним коморама, бродски компјутер Мајка примила је необичан сигнал са сателита ЛВ-426 поред којег су пролазили. Зато је пробудила посаду. То је сада био додатни задатак за њих; да истраже извор тог сигнала. Слетели су на сателит и открили летелицу ванземаљског порекла. Изгледала је руинирано и посада коју су пронашли одавно мртва. Пронашли су још нешто: јаја непознатог порекла у којима се налазило нешто живо. Негде у том тренутку је члан посаде Сигорни Вивер растумачила сигнал са тог брода и схватила да се не ради о позиву за помоћ, већ о сигналу упозорења. Но, већ је било доцкан.

Критички осврт: Код нас је овај филм преведен као „Туђин“, а познат је као „Осми путник“. Ја сам га транскрибовао и намерно га зовем „Ејлијен“ како би се разликовао од свих других „туђина“. Јер овај филм се свакако разликује и представља ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сигорни није хтела да пусти чланове своје посаде натраг у брод јер се непознати организам закачио за Џона Херта и представљао је могући извор заразе. Остатак посаде се није сложио са њом и пустили су ејлијена у свој брод. Испоставило се да је Сигорни била у праву и да правила, односно процедуре постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(без било какве полемике)

tremors (Small)Подрхтавање (Tremors 1990) је први, најпознатији и најуспелији филм из саге о подземним црвима дугим неколико метара. Ови црви су опсели фиктивну једва насељену варош Савршенство у сред пустиње Неваде и малобројни становници покушавају да им побегну. Међутим, то нимало није лако јер су ови црви виспрени и брзи уче на грешкама припадника своје врсте.

Критички осврт: Цела поставка како подземно глистолико чудо живи прилично се опире и законима физике и биологије и много је ту питања које је могуће поставити и која би оспорила логику постојања овако адаптираног створа. Са друге стране, сцене су ефектне (посебно она када двојица радника бушилицом пробијају бетон, па случајно закаче и монструма). И специјални ефекти уопште нису лоши. Филм је динамичан и забаван. Има и мало оног америчког „напрженог“ радовања, али подношљиво је. Све у свему, ово је добар један горњи пик међу филмовима у поджанру у коме је рађен.

Кевин Бејкон је још једном доказао да је одличан глумац. И уз то одаје утисак да улоге ради са лакоћом.

Едукативни моменат: Фред Вард је замерио Кевину да бира послове према томе колико му се (не) допадају и не планира ништа унапред. И та замерка је на месту. Ако немамо испланиран рад, тешко да ћемо бити ефикасни, а послови које не волимо свеједно ће нас чекати.

Оцена наставника:

5(може)

houseb (Small)VВезана за кућу (Housebound 2014) је филм о девојци Моргани Ошреји коју је полиција ухватила приликом пљачке банкомата. Као казну добила је шест месеци кућног притвора и то у кући своје мајке. Бунтовној Моргани ово уопште није била лака казна јер се са мајком не слаже најбоље, а и верује да са њом нешто није у реду. Наиме, њена мајка тврди да је њихова кућа запоседнута. Проблем настаје када Моргана почиње да схвата да њена мајка и није тако ћакнута и да се у кући заиста дешавају необјашњиве ствари.

Критички осврт: Филм ме је изненадио већ од самог почетка. И надаље је било изненађења највише у чудним поступцима ликова (у овом случају ми више одговара реч „чудним“, мада би неко могао да замери да нису увек баш ни логични). Хумор је заиста виспрен, мало више црн, али свакако одличан. У ствари, неке форе сам видео први пут у овом филму, као када Моргана чује чудне звуке док је у клозету. Изгледа да режисер Герард Џонстон ипак није могао да избегне нека општа места, па је било и њих, а и ликови, ма колико год занимљиви и смешни били, најчистији су стереотипи.

Филм врло неосетно прелази из натприродног хорора у крими причу, али и даље хумор не јењава, динамика се не смањује, а прича остаје целовита са јасним фокусом. У ствари, и крими део, једнако као и хорор, извлачи пун потенцијал ликова и приказује их у најбољем могућем светлу (или мраку, како желите). Допало ми се што Моргана и Глен-Пол Вору нису направили пародије од својих ликова, а иначе ми се глума свих глумаца допала.

Без обзира што су неки делови налик другим филмовима, мислим да је овај филм освежење у поджанру у коме је рађен и посебно теме о уклетим кућама чија клаустрофобичност не дозвољава баш превише размахивања режисера. Овај се добрано размахао и урадио врло солидан посао.

Едукативни моменат: Иако је Моргана мислила да су кућу запоселе неке немогуће силе, испоставило се да је објашњење колико-толико рационално. Уколико нешто не можемо да објаснимо то не значи да нема објашњења или да је оно натприродно или у домену виших сила, већ само значи да још нисмо нашли рационално (научно) објашњење.

Оцена наставника:

5(помало блајхана)

downadh (Small)IIIУ мрачној дворани (Down a Dark Hall 2018) је филм базиран на истоименој књизи Лоис Данкан. Анасофија Роб је проблематична девојка која често разговара са школским саветником, али без ефекта. Појавило се решење у виду Блеквуд школе (која је уједно и интернат), која се специјализовала баш за ученице налик Анасофији. Она невољно прихвата да промени школу и родитељи је довозе у луксузну кућу у сред дивље природе. Наставни кадар је малобројан, баш као и ученице, али врло брзо постаје очигледно да крије мрачне тајне (а какве би друге у мрачној дворани).

Критички осврт: Прича где проблематична девојка упада у натприродни хорор и од антихеројине постаје антихеројина, само сада уз одобравање публике, уопште није нова, напротив. Овде је можда новина што их има пет таквих. Режисер Родриго Кортес се трудио да режија изгледа лепо и кул, али су и такви кадрови већ виђени.

Глума је сасвим солидна, а Ума Терман, која је зашла у зреле године, напросто је идеална за ову улогу. Као наставник, морам да приметим које је школске предмете одабрала Ума за њене ученице; математику, књижевност, ликовну и музичку уметност. И то је то. 🙂 Са жаљењем констатујем да биологију није уврстила, али ово свакако тера на размишљање. Шта је то што је, заправо, есенцијално или основно, како желите, за образовање једне младе особе? Углавном, било је јасно да ће Роузи Деј бити хиперталентована за сликање, али мистерија и није била у томе. Предмета је четири и њих четири су се пронашле у сваком од њих. Шта је са петом – Викторијом Моролс? У ствари, поставља се ту доста питања и све је прилично мистериозно, мада је врло јасно да Ума и њени наставници нешто смерају. И ту мистерију Родриго одржава током доброг дела филма и успео је да ме заинтересује. Међутим, разрешење је, иако драматично, са све вриском, јурњавом и пожаром готово епских размера, у доброј мери срозало филм до осредњости (са врло предвидљивим сценама и полупатетичном завршницом) и то је штета. Заиста један сасвим фин потенцијал ни близу није искоришћен.

Едукативни моменат: Све девојке су показале изузетан таленат свака у по некој области. У овом филму за тај таленат нису заслужне оне саме, али у реалном животу уверен сам да свака особа може да пронађе неку област у којој ће направити изузетан рад. Треба да се потрудимо да ту област нађемо.

Оцена наставника:

3(реална)

Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-forbidden-planet-sci-fi-movie-poster (Small)VЗабрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ напротив успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

5(на четири)

sleepstrim (Small)IIСлипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

2(може на три)

gamer (Small)IIГејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

2(иде на три)

junior_xlg (Small)Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

wonderfullife (Small)VТо је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети његов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

5(стабилна)

colossal-movie-poster (Small)VКолосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

5(наравна)

Superman_movie (Small)IVСупермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

4(не баш супер)

doubledragonmovie (Small)Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату (можда је један Кид, а други Карате). У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово једнако бесмислено као и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

1(реалка)

how-to-train-your-dragon (Small)VКако да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

5(врло постојана)

HTTYD__last_poster (Small)IIIКако да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али свеједно је радња свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

3(на четири)

Лако Је Критиковати 102

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

SpiderManIII (Small)IVСпајдермен 3 (Spider-Man 3 2007) је последњи наставак трилогије започете 2002. Џејмс Франко је најбољи пријатељ Тобија Магвајера и зна да је овај Спајдермен. Пошто овог суперхероја криви за смрт свог оца Вилема Дафоа, напада га у жељи да се освети. У том окршају Џејмс се толико повредио да је доживео клиничку смрт, а потом и амнезију. Изгледало је да се тај немили конфликт по Спајдермена завршио, али се ипак појављују нове претње и Њујорку и самом суперхероју.

Критички осврт: Океј, пошто је Тоби у првом делу постао то што јесте, у другом раскрстио са тим да је добро то што јесте, у трећем је морао да спозна и лоше последице тога што јесте, а успут и да се приреди једна права, класична, акциона суперхеројштина. Већ у првих десетак минута режисер Сем Рејми је у причу увео чак три зликовца, пошто један више није довољан, као што јесте био у претходна два наставка. Случајно или намерно Сем је поставио спектакл „библијских“ размера: сада имамо несрећног оца (Томас Хејден Черч), несрећног сина (Џејмс) и несрећног духа (ванземаљца). Додуше, Томас је мало недоследно убачен у причу јер је наводно одговоран за смрт Клифа Робертсона, Спајдерменовог ујака, а како би се направила конекција са суперхеројем. У првом делу Клифа је убио Мајкл Папаџон, кога је, само коју сцену касније, убио сам Спајдермен. Сада је у причи и Томас и у флешбеку видимо како је он ту и то је урађено баш трапаво и непотребно, те је оптеретило и лик и радњу. Ипак, Томас је сјајан негативац са врло занимљивим моћима.

Осим инспиративних негативаца, Сем је убацио и трећи пут Бруса Кембела у мајушној, али упечатљивој епизоди. У првом делу он је био најављивач у рингу и практично је дао надимак Спајдермену, у другом му није дозволио да уђе у позориште, а у трећем води француски ресторан где је Тоби желео да запроси Кирстен Данст. И увек је Тоби у некој врсти симпатичног, полудуховитог дијалога са Брусом. По свему судећи, Сем иначе воли да понавља мотиве у својим филмовима и само сам чекао када ће Спајдермен да спаси дете из запаљене куће, што је урадио у оба претходна дела. Још једну личност коју је Сем убацио (али први пут) је Стен Ли, аутор стрипа и творац Спајдермена. Стен Ли је изговорио свега једну реченицу која је гласила: „Претпостављам да један човек чини разлику“. Ово је требало да буде цака за памћење и за посвећене фанове стрипа, па се надам и да је дала жељени ефекат. Таквих ситних цака има поприлично и филм врца од детаља (то је и разлог зашто траје преко два сата); поменутих зликоваца који се смењују један за другим, споредних ликова (попут Кирстенине ривалке Брајс Далас Хауард и Тобијевог ривала Тофера Грејса), емоција које таласају (те је Кирстен час уз Тобија, час није), превирања, спорадичне акције, туча, мудрих и мање мудрих дијалога… Јасно је да радња има расут фокус и заправо овде има неколико радњи у једној јер је неколико прича започето и свака од њих иде ка неком разрешењу. Право мајсторство би било повезати их на смислен начин и довести до неког врхунца, али бојим се да је Сем у томе тек делимично успео. Овако изгледа као да је серију из неколико епизода о Спајдермену спојио (селотејпом) у једну дугометражну целину. Но, та целина уопште није испала лоша и прича има и дубину и емоцију и динамику, па донекле и машту.

Едукативни моменат: Кирстен је била разочарана због лоше критике коју је добила након представе у позоришту. Истина јесте да све што радимо подложно је критици и увек ће бити и оних лоших. На нама је да те критике уважимо или не уважимо, али свакако морамо да прихватимо да ће их бити. То не значи да треба да се одрекнемо свог рада и да престанемо да верујемо у себе. Што се Спајдермена тиче, он је научио да увек имамо изборе у животу и да можемо да изаберемо да будемо најбоље што јесмо.

Оцена наставника:

4(фина)

betmenforever (Small)IVБетмен заувек (Batman Forever 1995) је трећи наставак филма о Бетмену у иницијалној филмској тетралогији. Овај пут Бетмена више не глуми Мајкл Китон, већ Вал Килмер и противници су му Дволични (Томи Ли Џоунс) и Загонетач (Џим Кери). Као да то није довољно, већ злосрећни Бетмен бије битку и са својом подељеном личношћу, у чему му помаже згодна докторка психологије Никол Кидман.

Критички осврт: Ако је у другом делу Дени Девито био пандан Џеку Николсону из првог, онда је Томи тек био суперпандан у трећем. Једнако је луцидан и неупоредиво блеђи. Томијева глума иначе није таква да оставља без даха, али рекао бих да му ова улога баш није легла. Мада морам да признам да је његова дуална природа сјајно осмишљена и реализована са све две помоћнице од којих свака и добра (Дру Баримор) и лоша (Деби Мазар) служи одговарајућу његову страну. Што се осталих тиче, иако је глума прилично помпезна, скроз ми се допала. Обично глумцима у суперхеројским филмовима замерају када сувише озбиљно схватају своје улоге (то је и главна замерка Бену Афлеку као најновијем Бетмену у „Лиги праведника“), али овде то уопште није случај, напротив. Имам утисак да су се сви добро забављали. У једном тренутку док Бетмен облачи ново одело и иду већ милион пута виђени сецкани кадрови опреме која належе на своје место, види се и Бетменова задњица. 🙂 Дефинитивно су се забављали, а чак су и озбиљне сцене прилично ублажене, што је можда и добро јер тако она Америма својствена патетика није дошла до изражаја.

Режисер Џоел Шумахер се трудио да одржи стил и стандарде које је поставио његов претходник Тим Бертон (ваљда и није имао избора јер је Тим у овом случају продуцент), али је ипак унео мало више боје и много више неонки. Акција је, као и у наставцима до сада, прилично уиграна, али је повремено толико брза да изгледа збрзана. Сама прича је сасвим пристојна, ништа епохално и ништа неочикавно за овај поджанр, али свакако врцаво и динамично.

Едукативни моменат: Зли Загонетач Џим је увидео да је знање моћ. Додуше, он је хтео да ту моћ злоупотреби, али свеједно је био у праву.

Оцена наставника:

4(прилично коректна)

BatmanAndRobin(4).jpgБетмен и Робин (Batman & Robin 1997) је наставак претходног филма, али овог пута са Џорџом Клунијем у улози Бетмена. Град Готам терорише Господин Ледени (Арнолд Шварценегер) кога занимају само дијаманти. Бетмен и помагач му Робин (Крис О’Донел), након пар неуспелих акција, ипак су успели да дохакају Леденку и зауставе његове пљачке. Но, ту се појавила Отровна Ајви (Ума Терман), васкрсла научница која обожава биљке и која је у Арнолду видела шансу да уништи свет (тако што ће изазвати ледено доба, разуме се), односно људе и тако омогући својим биљкама да несметано живе. Зато организује Арнолдово бекство из луднице (где су га били сместили), те њих двоје крећу да остварују свој апокалиптични план. Једини који их могу спречити су двојица јунака уз помоћ Бет-девојке Алише Силверстон.

Критички осврт: Робин се појављује још у претходном наставку, али овај филм је бољи тренутак за његових пет минута славе. Наиме, морам да приметим да комбинација Џорџ и Крис много боље изгледа него Вал Килмер и Крис. Џорџ изгледа старији од Вала и иако је у претходном наставку Вал требало да буде очинска фигура Крису, више је изгледао као старији брат. Ово је сада омогућило режисеру Џоелу Шумахеру да већ у првој сцени успостави тај родитељски однос Бетмена и да пружи хумор који такав однос прати. Џоел није одустао од свог врцавог хумора ни овај пут, тако да је наново добио један ведар филм. Томе је допринео и Арнолд који је феноменално духовит. Када већ правим поређења, иако ми је Мишел Фајфер (Жена Мачка из другог дела) љубимица, признајем да је Уми боље успела трансформација из ружног пачета у прелепу заводницу. Два главна негативца и Арнолд и Ума су биолози (он молекуларни, а она ботаничар), тако да је овај наставак добио све моје симпатије. Иначе, наставак изгледа више суперхеројски него сви претходни. Томе је допринела читава ергела суперхероја, али и натприродне моћи антагониста које су очигледније него икада до сада. И мотиви тих антагониста да замрзну свет јер до сада нисмо имали баш мегаломанске планове толико амбициозне и толико налик суперзликовцима из других, озбиљнијих суперхеројских филмова. И допринела је поменута значајније ведрија атмосфера, ако изузмемо болест која узима данак што се верног Мајкла Гофа тиче. Но, и ту имамо срећан крај. Другим речима, иако се стил режије и глуме не разликује значајно, сензибилитет филма се дефинитивно разликује. И не могу да кажем да је испало лоше.

Џоел се мало више заиграо са ледом леденог Арнолда, те је учинак смрзавања и одмрзавања на људе повремено потпуно нејасан. Рецимо, у једној сцени се полицајци гуше од хладноће? И смрзавање и одмрзавање се дешава малтене тренутно, што је такође спорно. Има ту још спорних момената, али не утичу значајно на квалитет филма.

Едукативни моменат: Алиша није видела живот њеног ујака Мајкла онако како га је сам видео. Она је веровала да је он Бетмену само слуга и да је све подредио свом „господару“. И погрешила је јер не можемо судити о туђим животима према сопственим аршинима. Можда Мајкл није имао идеалан живот, али га је проживео према сопственом избору и према сопственом признању био је срећан са тим.

Оцена наставника:

4(малко блеђа)

lego-batman-movie (Small)VЛего филм – Бетмен (The Lego Batman Movie 2017) је још један цртаћ који је направила компанија Лего. Главна фигурица је, наравно, Бетмен и он сам и без проблема сређује небројене зликовце који хоће да преузму контролу над лего градом и које предводи Џокер. Џокер тврди да му је Бетмен највећи непријатељ, али та мржња није узвраћена. Наиме, Бетмен се изјашњава да нема никаква осећања према Џокеру. То је озбиљно повредило Џокерова осећања и он се одлучује на корак који ће потпуно променити Бетменов живот – самовољно се предао полицији. Тако ће Бетмен врло брзо увидети да његов живот нема много смисла без зликоваца које треба да јури, али и та криза је кратког века, пошто ће наступити још већа.

Критички осврт: Већ сам увод је другачији и баш је духовит. И комплетан филм је такав, скроз је смешан. Бетмен више није намргођена, али мудра лего фигурица као у претходним наставцима, већ је потпуно самовољан и себичан и скроз ми се допада. Његов однос са Робином је сасвим пародиран и одлично постављен кроз несрећну везу оца и сина, а веза са Џокером је патолошки емотивна. Ситуација се компликује када Џокер схвата како да пробуди негиране емоције код свог архинепријатеља и одлази у димензију где се среће са злоћама које уопште не припадају причи о било ком суперјунаку у вези са Бетменом. Један од зликоваца је и кула злог чаробњака Саурона из „Господара прстенова“. Дакле, не сам Саурон, већ његова кула. 😀 Углавном, читав цртаћ је направљен као тотална лудница и сваком новом сценом све постаје луђе, са прегршт изванредних идеја у причи која је хипердинамична. Но, фокус се одржава све време, као и порука коју филм шаље. Она је и звезда водиља целе радње. Углавном, ово је можда и најбољи цртаћ који сам гледао, а који је направила компанија Лего.

Едукативни моменат: На самом почетку Бетмен је прочитао једну мудру мисао. Ако желите да свет буде боље место, погледајте себе и направите промену. Заиста мудро, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

5(и то врло фина једна)

petlejbor (Small)Мобилна полиција Петлејбор – филм (機動警察パトレイバー the Movie 1989) је цртаћ рађен према манга серији истог назива. Током 1999. Токио је у некој врсти ре-развоја и настају острва која су направили људи. На тим острвима главну делатност обављају роботи, али они, посебно у појединим подручјима, почињу да се покрећу без надзора и да бивају деструктивни. Мобилна полиција Петлејбор, на дужности 24 сата, истражује овај необични и немили случај.

Критички осврт: Прво што упада у очи је да је анимација баш добра. Цртежи ми се допадају чак и када су потпуно поједностављени. Ликови су врло занимљиви и симпатични, а цео цртаћ има неку ведрину и духовиту црту. Ипак, сама тема којом се цртаћ бави и како је обрађена, баш ми није легла. Напросто је досадна. Океј, ту су неки хуманоидни роботи-возила и подивљали су и сада мобилна полиција из наслова филма истражује зашто раде то што раде. И у тим истраживањима доминирају разговори. Сви ликови разговарају и разговарају и изгледа као да се њихови разговори никада неће завршити. Акције има при почетку и при крају филма (у овом потоњем случају више), али није била узбудљива иако се композитор музике баш трудио да звучно то буде што драматичније пропраћено. У ствари, музика и није лоша.

Едукативни моменат: Помоћник инспектора Гото је поставио једно реторичко питање. Ако би тајфун изазвао штету граду, нико не би био одговаран јер нико није одговаран за изазивање тајфуна, зар не? Ради се о томе да неко јесте одговаран. Ми не можемо да утичемо на то да спречимо неку елементарну непогоду или катастрофу било које врсте, али можемо да имамо добре системе заштите у случају да се тако нешто деси. Треба мислити на све и на макро и на микро плану. Готов помоћник је такође био мудар: рекао је да ако треба да зажали боље да зажали због нечег што је урадио, него зато што није урадио.

Оцена наставника:

3(плус)

neverland (Small)Недођија (Neverland 2011) је филм из два дела или мини серија, а која представља преднаставак познате бајке о Петру Пану. Филм говори о томе како су Капетан Кука (Рис Иванс) и Петар Пан (Чарли Роу) уопште пристигли у чудесну земљу и постали архинепријатељи.

Критички осврт: Недођија је заиста лепо осмишљена, мада ништа што би оставило без даха. Искоришћени су божанствени природни предели уз додатак нешто мало, углавном солидних специјалних ефеката. Ни глума не оставља без даха, али могу да похвалим да је сасвим коректна, а чак постоји и неки труд да буде више од тога. Баш као што је коректна и прича (посебно за један телевизијски филм), која заправо рационализује бајку и чини да она постане научна фантастика. И тај прелаз уопште није урађен лоше. Други део филма је мало разводњен, али изгледа да је то бољка доброг броја мини-серија.

Односи између ликова су добрано закомпликовани, а посебно Капетана Куке и Петра Пана, што причи даје једну добру и нову дубину. Они више нису само непријатељи без разлога и из забаве, већ имају историју која еволуира у садашњости. Можда је овакав, нов поглед на ова два лика био инспирација и за каснији филм „Пан“, али то већ не бих смео да тврдим. Углавном, добра је идеја повезати та два лика на овај начин.

Едукативни моменат: Патрик Гибсон се осећао осрамоћен јер је показао кукавичлук у борби са многоногим крокодилом. Онда је сазнао да је младом Индијанцу помогао да овај покаже храброст, на шта му је Индијанац био захвалан. Некада нам наши поступци неће изгледати онако добри као што бисмо желели, али и оно мало што пружимо за неког другог може да буде много. Важно је да имамо добру вољу.

Оцена наставника:

4(слаболика)

dddhgf (Small)Еон Флукс (Æon Flux 2005) је филм сниман према анимираној серији истог назива која се давала на МТВ каналу у периоду од 1991. до 1995. Радња филма се дешава у далекој будућности 2415. Смртоносни вирус је 404 године пре тога убио 99% човечанства и преосталих 1% се склонио у зидом ограђени последњи град на свету. Међутим, поједини становници тог града нису срећни животом у њему. Они сматрају да власт терорише становништво и зато су организовали покрет отпора. Једна од најбољих чланица тог покрета је Еон (Шарлиз Терон) и она добија задатак да убије главног човека Мартона Чокаша. У добро организованој акцији она је успела да стигне до њега, али када су се нашли очи у очи, схватили су да се заправо познају из неког другог живота. Наместо да га убије, Шарлиз открива да није он тај који је негативац, а уз његову помоћ открива и друге (мрачне) тајне града.

Критички осврт: Шарлиз је прави избор за хероину; савршено лепа, перфектно згодна и делује опасно. Са друге стране, Софи Оконедо има руке на ногама. При томе се ради о црнопутој глумици. Да ли је режисерка Карин Кусама само желела да направи атрактивни специјални ефекат или да поручи нешто друго, заиста не знам. Карин је мешанка Азијата и европеидне жене, па не би, макар због оца, требало да буде расиста. Но, како било, специјални ефекти и акција су визуелно јако добро одрађени. То не значи и да је акција увек убедљива. Има ту подоста оног „Рамбо“ пушкарања.

Сама радња има неодољиву сличност са „Логановим бегом“, што је и добро и лоше. Добро је јер је поменути филм мој филм број један, а лоше је што то не иде у прилог иновативности. Ако поредимо та два филма, мотиви клонирања у овом случају су значајно јаснији и приземнији. Романса између Шарлиз и маркантног Мартона је сувише мелодраматична, трапаво одглумљена, а још трапавије постављена. Она је, у ствари, мимо логике коју је сам филм поставио. Наиме, оригинални Мартон је био лекар који није успео да спасе своју супругу (Шарлиз), али јесте успео неколико милиона њих и пошто је нуспроизвод његовог лека била стерилност, куд ће, шта ће са толиким становништвом, он их је клонирао једно седам пута сваког. Лепо и свака му част, али како је сада међу свима њима пронашао њу наново? Па, зар не беше да је није спасио? С обзиром на то да су сви клонирани, тешко да ће се она реинкарнирати икад (јер сви су увек исти и увек нису она) и Дракулина љубавна прича овде воду (или крв) не пије. Али не лези враже, појављује се (и нестаје, па се опет појављује и све тако) Пит Послтвејт који је сачувао њену ДНК када је умрла и пласирао је после 400 година јер је знао да ће она бити јака и победиће. Зашто је, забога, чекао скоро пола миленијума, тешко је рећи, али се човек сада, према сопственом признању, уморио. Добро, то заиста могу да прихватим, с обзиром на временски период. Ја се заморим, да будем искрен, и после четири школска часа, а о четиристо година не желим ни да мислим. И, да, то је учинио упркос тврдњи неваљалог оригиналног Џонија Лија Милера да њена ДНК не ваља. Зашто не ваља? Ако је параметар тај да је злосрећна оригинална Шарлиз преминула услед болести онда заиста има смисла то што је Џони тврдио, али ако је био визионар и знао да ће снаха да му брата скрене са правог пута после 400 година, па и онда има смисла, само мало мање. Све у свему, овакво насиље над радњом давно не видех. Сценаристи Фил Хеј и Мет Манфреди су је свим средствима обликовали не би ли добили заплет, перипетију, преокрет и расплет и све су они то добили, али џаба. Тешка срца морам да се сагласим са критиком овај пут да је у питању један врло блед филм са ликовима тек овлаш обрађеним.

Едукативни моменат: Када је Шарлиз рекла Мартону да јој је убио сестру, он је одговорио да није знао ништа о томе. Она је на то узвратила да га то не оправдава (тим пре што је на врховодственој позицији). И иако изгледа нефер да будемо криви за нешто о чему нисмо имали сазнања, законски и морално гледано јесмо криви. Наше право и обавеза је да будемо информисани о ономе шта сме да се ради, а шта не. Ако не желимо да се информишемо, веће су шансе да урадимо нешто што је лоше – управо из незнања.

Оцена наставника:

2(може на три)

jurasiccprey (Small)Плен из доба јуре (Jurassic Prey 2015) је нискобуџетни филм снимљен директно за Де-Ве-Де. Тројицу другара који су одлучили да опљачкају банку гоне двојица детектива. Разбојници су отели таоца и она их је одвела у усамљену колибу. Међутим, у крају где је та колиба налази се и опасни диносаурус.

Критички осврт: Двојица детектива започињу случајем где човек у подруму позоришта држи заточеног човека као људског пса. Овај несрећник при томе лаје, а његов тамничар је го и са окрвављеном тестерицом за техичко. Шта ли је секао са њом? Можда кости за свог „љубимца“, тешко је рећи. 🙂 Још теже је рећи какве везе има та сцена са остатком филма. Након тога та двојица јуре пљачкаше који седе у колима и одају утисак као да се испред њих дешава неки застој, па касне на службени пут. Онда њихов таоц одлучује да их одвезе до брвнаре и она веома лагано одвози кола од полицијске заседе. Филм је крцат таквим неким небулозама, а праћен језиво лошом глумом. Специјални ефекти су још лошији. Мислим да су црно-бели филмови имали боље специјалне ефекте од овога. При томе не мислим само на диносаурусе, већ и најобичније могуће пушкарање.

Едукативни моменат: У овако испразном филму тешко је наћи било шта едукативно. Но, да пробам. Када је полицајац натерао диносауруса у воду био је убеђен да овај не зна да плива и да ће се удавити. Но, то се није десило. Немојте никога потцењивати, а нарочито не диносаурусе. 🙂

Оцена наставника:

1(односно нула, односно још мање)

iron_sky_poster (Small)IVГвоздено небо (Iron Sky 2012) је СФ који су заједничким снагама урадили Финци, Немци и Аустралијанци. Када су два америчка астронаута слетела на Месец, пронашли су нешто чему се нису надали. Пред њима је била колонија коју су направили нацисти после Другог светског рата, како би реорганизовали своје снаге и створили напредно оружје за напад на Земљу. Једног астронаута су убили, а другог Кристофера Кирбија су заробили. Са њим се једна група упутила на Земљу како би упознали америчку председницу Стефани Пол и одмерили снаге, али пре свега како би прикупили компјутере са Земље неопходне да покрену своје моћно оружје и започну инвазију.

Критички осврт: Овај филм је очигледна сатира или, боље да се изразим, требало је да буде сатира америчке политике (иако су немачки нацисти ти који су наводни негативци), али су критике упућене америчком естаблишменту толико јасне и транспарентне, да не можемо да причамо о виспренијем хумору. И то је велика штета с обзиром на то да је готово генијална поставка нудила обиље могућности и поређења (САД сада и Немачке некад). И хумор који није у директној вези са политичким препуцавањима такође је приземан и плитак. Симпатичних ситуација, пак, има и сјајна је сцена изненађења нациста када откривају да је астронаут кога су отели – црнац. 🙂

Пошто је комедија у питању не могу оштро да судим чудноватим законима физике на Месецу и то је, иначе, мањи проблем. Већи је проблем радња која је с почетка обећавала, а није испунила, као и врло блага глума. Некако очекујем већи труд чак и у комедији. Визуелно, филм је дојмљив, а такви су и специјални ефекти. Ипак, они нису искоришћени максимално јер је битка у свемиру разочаравајућа, а тек борба између Јулије Дитце и Геца Отоа је, најблаже речено, неспретна. Јача је битка коју после тога међусобно воде политичари. Свеукупно, филм има и добре идеје и много потенцијала, али готово сасвим неискоришћене.

Едукативни моменат: Нараторка је рекла да је освета незгодна ствар. Никада се не заврши онако како бисте желели. И у праву је, а бићемо и ми ако на освету заборавимо.

Оцена наставника:

4(било ми је жао да дам тројку)

gkostbII (Small)IVИстеривачи духова II (Ghostbusters II 1989) је други део филма из 1984. Екипа која је јурила духове у првом делу сада се већ растурила и готово је заборављена. Међутим, наново ће се активирати пошто се древни тиранин са Карпата појавио као дух и има намеру да загосподари светом.

Критички осврт: Иако је овај наставак практично исти претходни и одвија се по готово идентичном обрасцу, опет ми је сјајан. Истеривачи духова су на почетку прокажени, потом проналазе поље натприродне силе, па постају популарни, па нешто крене по злу и духови се ослобађају и тероришу људе по улицама, да би се ултимативно зло надвило над град и једини ко му се може супротставити су управо – истеривачи духова. И они постају хероји. Ах, да, и овај пут све креће од Сигорни Вивер. И даље је изабраник њеног срца Бил Мари, а он је и даље бритко ироничан, док су остали из екипе и даље замлате. Хумор је очекиван, мада је добар. Углавном, ако сте видели први део, видели сте и овај, тако да једини разлог зашто треба да га погледате је тај да ћете провести сасвим пријатних 108 минута, под условом да малко зажмурите на појачан амерички шовинизам. Главни негативац је Вилхелм фон Хомбург са Карпата, а његов помоћник је Питер Макникол који глуми др Јаноша са очигледно лошим акцентом (за којим нема потребе јер је рођен на Менхетну). Како би победили злог Вилхема истеривачи су „оживели“ Кип слободе и тако изазвали добру вољу својих суграђана. Јесу они правили пошалице на рачун тог кипа, али ипак…

Едукативни моменат: Да би победили зло истеривачи духова су тражили решење да призову добру вољу својих суграђана. За зле духове прастарих тирана не знам, али верујем да се уз добру вољу многи проблеми побеђују.

Оцена наставника:

4(апсолутно поклоњена јер више приличи блага тројка)

Лако Је Критиковати 101

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

avengers-imax-main-large (Small)Осветници: Бескрајни рат (Avengers: Infinity War 2018) је епизода са групом суперхероја који су осмишљени у стриповима фирме „Марвел“. Танос (Џош Бролин) је суперзликовац који има идеју да „растерети“ галаксију вишка становништва и за тај наум неопходно му је чудесно камење расуто по тој истој галаксији. Суперхероји и они који то нису (али имају вештину и технологију), удружују се како би га спречили.

Критички осврт: Овај филм је спектакл од почетка до краја. Акција се прекида тек да би се добацила нека довитљива и духовита досетка, а битка се води на више фронтова. Прегршт је ликова и више тимова се састаје како би стало на пут Таносу, који се показао као ултимативни противник. Посебно ми се допала борба на Титану између Таноса и екипе коју предводи Доктор Стрејнџ (Бенедикт Камбербач) и која изгледа потпуно стриповски. Радња је заиста хипердинамична и има тек пар нејасних делова, попут оног када Тор (Крис Хемсворт) на Нидавелиру поправља машину коју покреће звезда. Нејасно је да ли је он у слободном свемиру или није и ако јесте, зашто дише убрзано и шта, забога, удише? Но, тешко је овом филму наћи ману.

Посебно ми се допада идеја са којом наступа Танос. Он није негативац у правом смислу речи; он нема намеру да уништи живот у галаксији, већ напротив, да га сачува. И при томе он има логичну поставку ствари, али је проблем у томе што је метода којом се користи потпуно нехумана. Актуелност његове филозофије чини целу ову причу значајно озбиљнијом него да је у питању класичан зликовац који жели да пороби свет. И он сам постаје озбиљнији противник јер је вођен идеологијом (макар она била и демагогија), а не пуком жељом за моћи. Одувек сам веровао да су најопаснији они људи који верују да морају да чине зле ствари за општу добробит.

Едукативни моменат: Таносова идеологија веома је слична тврдњама Томаса Малтуса (1766-1834). Томас је сматрао да ће број становника расти великом брзином и да ће то изазвати демографску катастрофу јер је количина ресурса ограничена. Зато је предлагао чак и драстичне мере како би се број становника смањио. Његове тврдње нису се обистиниле и, на срећу, његови предлози нису усвојени. Савремени научници заговарају одрживи развој који форсира развој науке, технике и других области људског живота, али тако да се прави што мања штета животној средини и да се поштују хумане тековине развијених друштава.

Оцена наставника:

5(без да трепнем)

spiderII (Small)IVСпајдермен 2 (Spider-Man 2 2004) је наставак филма из 2002. У бројним обавезама које Тоби Магвајер (Спајдермен) има, једна је и да напише семинарски на факултету. Требало је да пише о раду ингениозног научника Алфреда Молине. Испоставило се да Алфред ради за компанију коју води Тобијев најбољи пријатељ Џејмс Франко, па их је Џејмс упознао. Тако је Тоби сазнао да Алфред ради на пројекту који треба да обезбеди бескрајан принос енергије и чак добио позив да присуствује демонстрацији. Демонстрација је привукла и новинаре и инвеститоре, али се испоставило да је пошла по злу и да се Алфред преобразио у зликовца кога су медији касније назвали др Октопус. Овај зликовац постао је претња за цео град и једини ко га може зауставити је, наравно, Спајдермен.

Критички осврт: У овом делу или је режисер Сем Рејми (са све глумцима, разуме се) више радио на емоцијама него у првом делу или су оне тек сада дошле до изражаја, али јесу приметне и имају учинка. Има и патетике, наравно, али шта сад. Уз то јако је добро урађена дуална природа суперхероја и мислим да ниједан филм из поджанра који се њима бави то није тако добро разрадио. У сваком другом филму жал суперхероја за његовим обичним егом је чисто фолирање, а овде се веома јасно види како се Тобијев нормалан живот распада у парчиће и његова одлука да напусти суперхеројски суперего потпуно је оправдана. Последња сцена у филму, пак, нема никакво оправдање. 🙂

Сем није одустао од колективног грађанског духа Њујорчана, па су и у овом делу суграђани припомогли Спајдермену да се избори са потешкоћама. И у овом делу Тоби је спасавао дете из пожара и да ли је могуће да је Сем наново искористио исто најопштије место у универзуму суперхероја? Ипак, свеукупно гледајући, акција је одлична, а Алфред изгледа веома моћно са оним његовим механичким змијоликим рукама. Све је то праћено прилично солидним специјалним ефектима. Но, научни пројекат који је осмислио Алфред ипак има својих рупица. Океј, фисија у центру машине привлачи метал, али зашто не и Алфредове пипке или штанглу којом је Кирстен Данст хтела да га одалами? Но, ништа није савршено, па тако ни наука. 🙂

Едукативни моменат: Када је научник Алфред окарактерисао млађаног Тобија да је брилијантан, али лењ, то му је и замерио. Интелект је значајан, али је и рад веома битан. Интелект није привилегија, објаснио је Алфред и у праву је. Не можемо и не смемо се ослањати само на интелигенцију јер је онда нећемо ни искористити колико можемо.

Оцена наставника:

4(баш јака)

batman osnovni (Small)Бетмен (Batman 1989) је филм о мрачном јунаку у измишљеном граду Готаму. Овај град је огрезао у криминал и корупцију и градске власти покушавају да се изборе са тим. Њихов задатак постаје утолико тежи када вођа криминалаца постане Џокер (Џек Николсон), психопата коме је киселина унаказила лице. Сви житељи града су у опасности, али појављује се тајанствени херој који ће стати на пут зликовцу.

Критички осврт: Мањкавост овог филма је крими део, на коме радња и почива. Џек Паланс је врховни шеф криминалаца и опет га Џек Николсон сувише лако убија. У ствари, сви су врло рањиви јер само Џек Николсон има своје људе са којима врши терор. Филм има и неких ситних грешака, па тако када Бетмен излази из музеја иза њега се види дим, иако је дим пре тога увелико нестао. Међутим, све остало иде у прилог филму.

Главни антагониста је Џек Николсон који просто плени и који је добио могућност да се „размаше“ до крајњих граница. Он је луцидан, ингениозан, разигран, уметнички настројен и креативан, те његова улога заузима много простора. Тим Бертон је филм сместио у неоноар, мрачни жанр, што за овог режисера није необично, али су тако љубичаста и зелена и све друге боје које су обележје Џека Николсона још више истакле лик који тумачи.

Са друге стране, позитивац Бетмен је тих и ефектан, готово роботских покрета и сва је прилика била да ће га Џек Николсон „појести“ у овом филму. Мајкл Китон није класичан лепотан и није могао да игра на карту физичког изгледа, а нема ни висину, што видимо у сценама са хероином Ким Бејсингер. Но, Мајкл има довољно харизме да је дошао до изражаја и тако смо добили два сјајна глумца у супротстављеним улогама који су, уз тек малу помоћ осталих, подигли филм довољно да буде озбиљан кандидат за ремек-дело суперхеројштине. Уз то, обојица су „добила“ занимљиве играчке које су читаво остварење учиниле бескрајно маштовитим.

Едукативни моменат: И Бетмен и Џокер су се користили науком како би постигли своје циљеве. Бетмен претежно техником, а Џокер хемијом. И нама ће наука помоћи у животу да постигнемо много тога, па је зато и учимо.

Оцена наставника:

5(без двоумљења)

betmensevrce (Small)VПовратак Бетмена (Batman Returns 1992) је наставак претходног филма. Град Готам је наново у опасности због циркусаната који праве циркус (а шта би друго) по граду. Изгледа да их предводи наказни Пингвин (Дени Девито), али се он договорио са бескрупулозним богаташем Кристофером Вокеном да га граду представи као добрицу који је несхваћен због свог изгледа и који је зато морао годинама да се крије у канализацији. Кристофер је отишао чак и корак даље; кандидовао је Денија за градоначелника, а како би остварио своје незаконите интересе. Једина сметња им је Бетмен (Мајкл Китон) који не верује у добре намере ни једног ни другог.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон ни овај пут није одустао од својствене му мрачне атмосфере. Наравно, ту негде морају да буду и јарке боје као контраст, па када већ ту није Џокер (убио га је у претходном наставку), онда зашто да не уведе читав циркус? Из неког разлога циркус и зоо-врт су изгледали као логична комбинација (ваљда због животиња којих има и овде и тамо, али баш за пингвине не бих могао да тврдим) и ето га и Пингвин ту. Дени је заиста био на висини задатка и од њега нисам очекивао мање, те је свој лик представио као крајње гротескан, али ме је као негативац ипак очарао Кристофер и бојим се „појео“ мајушног, али бременитог Денија за доручак. Дени је пандан Џеку Николсону из првог наставка и колико год да је његов лик колоритан, опет је већ виђен. Кристофер, са друге стране, достигао је суштину психопатије и он остварује своје циљеве без икакве задршке и без емоција. Уз све то, има неоспорну харизму. Колико год да радња вуче ка Денију, толико Кристофер пажњу готово неосетно усмерава ка себи. Ту је још једна променљива у једначини где свега два противника (колико их је било у првом делу) више нису довољна (и сваки наредни део ће их имати све више). Чини ми се да сам се у овом филму заљубио у Мишел Фајфер. Она је заиста савршено лепа. У филму она је и позитивна и зла, а и нема другог избора јер је – мачка. 🙂 За разлику од вриштуће хероине Ким Бејсингер из првог дела, Мишел је значајно еманципованија и узима реп, пардон бич, пардон ствар у своје канџе, пардон руке. Међутим, њена појава не компликује радњу, напротив. Радња је врло једноставно постављена и сви ликови орбитирају мање-више око истог заплета, а који прави, погађате, Кристофер. Углавном, у већој или мањој мери, сви су допринели да филм буде живописан, динамичан и забаван.

Посебно бих истакао добру режију зликоваца када су направили ситуацију такву да окриве Бетмена за смрт Кристи Конавеј (Ледене принцезе), али и све касније што је уследило. Има прегршт занимљивих идеја, те је једна од њих да Пингвинови људи отимају децу и смештају их у дечји шарени возић (вози га Винсент Скијавели) са све кавезима. Бетмен је осујетио читаву акцију и шаље зликовцу писмо како деца ипак неће учествовати. 🙂 Као и у првом делу маште не недостаје; чак као да се Тим још више опустио.

И нешто да разјаснимо: у напуштеном зоо-врту на улазу у свет Арктика постављена је скулптура белог медведа и то је у реду, али није у реду што су ту стационирани пингвини. Они живе на Антарктику. 🙂

Едукативни моменат: Када је продавац таблоида желео да прода једне новине Мајклу Гофу уз вест да је „откривена карика између човека и птице“, овај је рекао да је каткад читање таквих глупости забавно, али је најчешће губљење времена. Моје мишљење је да је увек губљење времена, а које може да се утроши на много квалитетније начине. Један од њих је да погледате овај филм, на пример. 🙂

Оцена наставника:

5(као и претходна)

countess-dracula (Small)IVГрофица Дракула (Countess Dracula 1971) је британски хорор базиран на животној причи мађарске грофице Ержебет Батори, која је живела у другој половини 16. и почетком 17. века. Познато је да је Ержебет убијала девојке и купала се у њиховој крви верујући да ће тако бити млађа и лепша. Сценариста Џереми Пол је направио такву поставку да је грофицу (тумачи је Ингрид Пит) крв невиних девојака заиста подмлађивала, али је дејство било краткотрајно. Зато је морала да убија све више и више. За своја недела имала је још један мотив: заљубила се у значајно млађег војника Шандора Елеша, за кога је чак желела и да се уда. Шандор је био опијен њеном лепотом и мислио је да је заљубљен у грофичину кћерку. Временом ће открити да је права кћерка грофице Лесли Ен Даун, можда чак и следећа жртва рођене мајке. Почетна заљубљеност младића претворила се у праву ноћну мору.

Критички осврт: Крај изгледа некако сувише исечен, нагао, али филм свеукупно није испао лош, без обзира што радња нема много „меса“. То не значи да је лоше осмишљена, напротив. Понекад су мотиви ликова нејасни, пре свих учењака Мориса Денхама. Но, ликови су колико-толико конзистентни и глума је сасвим океј, мада карактеристично мелодраматична за оно време.

Едукативни моменат: Шандор је наследио коњушарницу од покојног грофа јер су покојник и Шандоров отац били ратни другари. Шандоров отац је грофу неколико пута спасио живот. И то је леп гест и Шандор је добио много захваљујући очевој репутацији. Сам Шандор је изјавио да не може трговати репутацијом свог оца, већ да има свој начин да оствари сопствену. Тај начин и не мора да буде исправан, али начин размишљања јесте.

Оцена наставника:

4(у ствари врло коректна)

Byzantium (Small)Византион (Byzantium 2012) је ирски филм о две вампирице, мајци (Џема Артертон) и кћерки (Серше Ронан) које покушавају да преживе у вампирском свету који им није наклоњен. Наиме, братство вампира не прихвата женске чланове, а посебно не млађахну Серше. Зато су принуђене да се селе, те их пут наводи у приморско место за које се испоставља да је Сершеин родни град. Иако је Џема очекивала да ће се њихов живот и на том месту наставити као и до тада, догађаји који су уследили демантовали су је.

Критички осврт: Џема је тако олако убила Туреа Линдхарта да и импресивни специјални ефекти који су то убиство пропратили нису поправили утисак да је у питању слабо интелигентан филм. То потврђује и нарација коју изговара Серше и која прати филм. Попут монолога, ни дијалози нису претерано виспрени. Глуму бих већ могао да похвалим.

Ово је врло бледа верзија „Глади“, а може се схватити и као женствена верзија „Интервјуа са вампиром“. Но, са којим год од тих филмова га довели у везу, овај филм свакако губи. Радња је баш спора, мада није незанимљива. Иако недостаје неки јачи замајац или заплет, свашта се ту дешава и односи ликова, као и нешто налик на љубавну причу између Серше и Кејлеба Ландрија Џоунса, добро су умрежени и воде ка неком завршетку који заокружује причу. Додуше, љубавна прича много наликује на ону из „Сумрака“, само што су улоге замењене. Волели ми то или не волели „Сумрак“ се десио и мрак који баца на сва каснија остварења очигледно је незаустављив. 🙂

Едукативни моменат: Џема је рекла Тому Холандеру да сазнање може бити фатално. И у праву је. Нека сазнања нам неће донети срећу, благостање и оно чему се надамо, али то није разлог да их не стекнемо. Када се све сабере и одузме, боље је живети са знањем, него у незнању.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sound (Small)IЗвук (The Sound 2017) је психолошки хорор о жени (Роуз Макгауан) која се бави разоткривањем прича о духовима и о томе блогује. Према њеној теорији, звуци ниске фреквенције стварају халуцинације код људи. Преко интернета добија поруку да се у метроу у Торонту појављује дух жене самоубице. Зато одлази тамо како би разоткрила и ову урбану легенду. Међутим, ствари се не дешавају како је очекивала.

Критички осврт: Након врло предвидљивог почетка креће да се дешава један врло мрачан филм са такође предвидљивим сценама. Поставка приче је најкласичнија могућа, а након пола сата постаје још класичнија јер се испоставља да је станица метроа грађена на гробљу (а где би другде) и то неверника (а којих би других) и да се њихове душе појављују у виду ноћних лептира (а чега би друго). Све то открива Роуз, која ме је пријатно изненадила. Постала је заиста зрела глумица која улива поверење. Не могу да кажем да је као млада била лоша, мада није баш добила ни неку јачу прилику да се докаже. Ни овога пута није добила богзна какву прилику јер је радња изнурујуће досадна. Невероватно се споро развија да би се на крају развила ни у шта. Режисерка Џена Матисон је толико опрезно градила мистерију (која то није јер је одмах јасно да су сви ликови које је Роуз видела у ствари духови) да је заиста претерала. На крају се филм развукао у некакву личну Роузину психозу и иако ми је јасна намера, па и реализација, није ми уједно јасно и зашто би то било пажње вредно.

Детектив Мајкл Еклунд је изгледа стварна личност, али су његов мотив, деловање и смрт апсолутно нејасни и остали су неразјашњени и непоменути до краја филма. Најнејасније је зашто је овај филм уопште снимљен.

Едукативни моменат: Очигледно је Роуз морала да се избори са неким својим духовима. И погрешила је што је одабрала да се са њима суочи на мрачним и опасним местима, као што је напуштени метро, већ је требало то да уради уз помоћ свог драгог Ричарда Гуна. На крају је то и урадила и помогло јој је. За решавање било којих проблема треба бирати и људе и место.

Оцена наставника:

1(хајде, може на два)

hellboundposter (Small)VВеза са паклом: Уздигнуће пакла II (Hellbound: Hellraiser II 1988) је други део саге о демонима Кенобитима. Ешли Лоренс, хероина из претходног дела, завршила је у психијатријској болници. Бригу о њој је преузео доктор Кенет Кранхам, који је веома заинтересован за окултно. Он је годинама истраживао о коцки која призива демоне и Ешли му је открила (не знајући његове праве намере) још неке трагове како да отвори врата пакла. Тако Кенет успева да из пакла призове Ешлину злу маћеху Кларе Хигинс и она му постаје водич у морбидном свету који је одувек желео да види.

Критички осврт: Морам да признам да ми није јасно зашто су у једној нормалној болници, па таман била и психијатријска установа, пацијенти затворени у подруму у којима су водоводне или какве већ цеви толико бушне да из њих лије као из облака. Разумем ја да је режисер Тони Рендал хтео да направи посебну атмосферу, али то је и тако претеривање, тим пре што су прикази самог пакла довољно живописни. У ствари, цео тај део са паклом и оним шта он представља делује прилично апстрактно, чак бесмислено, али ко каже да пакао и мора и треба да има смисла? Тако да је овај приказ и оригиналан и маштовит. Уз то, оно што се мора признати овом филму је да је потпуно језив, ако већ није страшан. Оно што му ја свакако признајем је да је на интригантан начин повезао тајне људског ума за којима су трагали многи психијатри и психолози попут Сигмунда Фројда и паралелне димензије које би могле да дочарају оно што људи називају паклом, а које су саме дочаране кроз лавиринт. Страх, страст, тегоба и тескоба, све се некако нашло у лавиринту и када је Кларе изашла из своје коже, а Ешли ју је навукла на себе, само је још једна одлична метафора. Доктор Кенет добија фалусоидну капицу (не знам како другачије да је назовем) која му у финишу откида главу. У ствари, тешко да сам скоро гледао хорор који може да понуди толико значења и тумачења као што то може овај.

Овде има сјајних реплика, попут оне када Пинхед каже Ешли да ће њене патње бити легендарне чак и за пакао. Има и занимљивих детаља, па тако мрачни Бог, који је овде сасвим апстрактан и више представљен као симбол (а не као човек или некакав монструм), шаље сноп мрака наместо уобичајеног снопа светлости. Има и грешака, али и оне су детаљи. Рецимо, када је Ешли навукла Кларину кожу имала је и њене минђуше, да их сцену касније више није имала.

Глума је претерано мелодраматична, а и глумци су махом преглумљавали. Додуше, почевши од главне хероине Ешли, није баш ни да су нешто претерано вешти у свом послу. 🙂 Тако ни Вилијам Хоуп није засијао, али је занимљиво што, упркос оном што смо могли да помислимо на почетку, врло брзо гине и не постаје главни херој и изабраник Ешлиног срца. Прича дефинитивно није предвидљива и сасвим је добра.

Едукативни моменат: Имоген Бурман је морала да реши слагалицу да би пронашла решење свог проблема. Ми у животу нећемо баш да решавамо слагалице, али ћемо решавати различите проблеме. Слагалице и друге „главоломке“ могу да нам буду добра вежба за велике проблеме који ће доћи. То је разлог зашто се бавимо задацима, односно „проблемима“ у школи.

Оцена наставника:

5(колеба се на четири)

THE_TITAN_WEB_ONE_SHEET (Small)IIIТитан (The Titan 2018) је футуристички филм о Земљи која је толико руинирана људским загађивањем, да су људи морали да пронађу дом на некој другој планети, у ствари сателиту Титану. Услови на том сателиту су потпуно другачији од овдашњих, па је научник Том Вилкинсон осмислио програм у коме ће од војника добровољаца направити генетичким инжењерингом нову врсту људи са новим адаптацијама. Филм прати судбину једног од тих војника Сема Вортингтона и његове супруге Тејлор Шилинг, која га је, макар у почетку, подржала у овом подухвату.

Критички осврт: Идеја у овом филму ми се баш допала. Доста је било тераформирања планета и прилагођавања ванземаљског околиша људима; хајде мало да се и људи прилагоде. Ипак сам се надао да ће измењене људе послати на Титан, те да видимо њихове догодовштине тамо јер овако је испала класична прича амбициозног научника Тома који је изгубио контролу над својим експериментом. И тако смо добили (ко зна коју по реду) поуку да са генетиком не треба брчкати. Међутим, на самом крају та порука се преиначује, тако да сам збуњен шта је у ствари и забога сценариста Макс Хурвиц желео да поручи овим филмом. Углавном, нешто много радње и није приказао; прича се састоји практично искључиво из припрема да нова врста људи оде међу звезде. Не могу да кажем да није занимљиво и да филм није динамичан, али то напросто није довољно. Специјални ефекти и акција су сасвим у реду, а маска је одговарајућа, мада ништа што већ нисмо видели. У једном делу филма романса између Сема и Тејлор кулминира и претвара се у нешто налик на „Лепотицу и звер“, али и то смо већ видели. Глума је, иначе, сасвим пристојна.

Генетика у овом филму је на врло дугом штапу и она је схваћена врло олако, иако је представљена врло компликовано. Ту су и ињекције и операције и вежбе и шта све не, а како би се добиле све потребне адаптације за живот на сателиту који уопште није гостољубив. Слична ситуација је и са астробиологијом и ако ћемо да постављамо незгодна питања, једно од њих би било како је могуће да је Сем једнако добро дисао и у Земљиној атмосфери и на Титану. Углавном, овај филм је један добар покушај, али аутори напросто нису успели да га подигну више од медиокритета.

Едукативни моменат: Професор Том је рекао да нико не покушава немогуће ако не верује у нешто веће од себе самог. Чак и када је то нешто у ствари неко. Није чудо да је Том професор. 🙂

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

thnightbeforebfore (Small)IIНоћ пред ноћ пред Божић (The Night Before the Night Before Christmas 2010) је телевизијски празнични филм. Деда Мраз (Р. Д. Рид) је кренуо својим саоницама са ирвасима да обиђе свет, али због техничке грешке његовог главног вилењака Џордана Прентиса, ем је пошао цео дан раније, ем су му се саонице срушиле на кућу породице Фокс. Чланови породице су указали помоћ несрећном старцу, који је због пада доживео амнезију. Да зло буде веће, загубио је и саонице и врећу, па је сва прилика да ће Божић ове године пропасти. Но, дечак Гег Манро, најмлађи члан породице, анимираће и друге чланове те породице да се дух празника сачува и у свету и у њиховом дому.

Критички осврт: Прво што ми је упало у очи, односно уши су испразни разговори које воде Деда Мраз и Бака Мраз (Марша Бенет). Режисер и сценариста Џејмс Ор је ваљда одмах хтео да нам да до знања да ћемо одгледати један лагани, породични, телевизијски филм. И то је у реду, али ипак бих ценио мало више труда, ма какав год да је рад у питању. Ни глумци се нису претерано трудили, а понајмање Рик Робертс који изгледа потпуно безличан. Ликови су иначе стереотипи, али су тако осмишљени да би порука овог филма била очигледнија, што и јесте и није лоше. Порука филма јесте лепа (ако не већ грандиозна) и у духу је празника. И да, сви ликови су предобри (једини изузетак је Карл Кембел, који је мало више напрасит), што целу причу прилично измешта из реалности. Но, она свеједно није реална, ако ћемо поштено. 🙂

Сама радња је класична и питка, прилично предвидљива и није ништа ново донела ни Божићу ни поджанру у коме је филм рађен. Дакле, прилично неинвентиван и досадњикав филм без јачих емоција. У ствари, повремено су толико површне да када је дечак Гег отрчао некуд и сви се дали у потрагу (што је ваљда већ довољно стресно), Рик је питао своју уцвиљену кћерку Ребеку Вилијамс шта није у реду; као да се случајно нашао ту, те не може да претпостави да највероватније није у реду то што јој се брат изгубио у гужви. Уосталом, и сам га је до тада безуспешно тражио. Крај је у том погледу малко поправио утисак, али свеједно и за један телевизијски филм овај је испод просека.

Едукативни моменат: Ребека је одлазила у кућу своје другарице за Божић јер је у тој породици проналазила све оно што није могла да нађе у сопственој. И то је погрешно. Довољно је било да поразговара са својом мајком Џенифер Билс и укаже јој на неке своје потребе. Другим речима, од проблема у свом окружењу не треба бежати, већ о њима треба разговарати и решавати их.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Лако Је Критиковати 100

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

annihaltion (Small)Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.

Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.

Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.

Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.

Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.

Оцена наставника:

5(уз абнормално велики минус)

Dragon Heart (Small)IIIЗмајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем недостаје пола срца.

Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.

Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.

Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.

Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.

Оцена наставника:

3(мање-више реална)

Monty_Python_Holy_Grail (Small)VМонти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.

Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.

Оцена наставника:

5(наравно)

gremlins-movie-poster (Small)IVГремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.

Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.

Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.

Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.

Оцена наставника:

4(слатка као и филм што је)

wildlingposterhead (Small)IIIДивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.

Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.

Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.

Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).

У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.

Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.

Оцена наставника:

3(можда чак и два)

Exists-movie-poster (Small)IIIПостоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.

Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.

Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.

Оцена наставника:

3(нешто мало јача)

hellraiser-vi-hellseeker (Small)IVУздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил, у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу. Дин има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.

Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.

Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.

Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.

Оцена наставника:

4(можда малко поклоњена)

infinitychamber (Small)IVБескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.

Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.

Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.

Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.

Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

4(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)

brazil_ (Small)VБразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.

Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.

Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.

Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.

Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.

Оцена наставника:

5(баш пристојна)

ready (Small)VСпреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.

Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету. Приказани виртуелни свет ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.

Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.

Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.

Оцена наставника:

5(не баш најбоља могућа)

the new politics (Small)IVНове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.

Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били неке ствари никад не застаревају. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.

Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.

Оцена наставника:

4(рецимо)

after-earth (Small)IVНакон Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.

Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.

Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.

Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија, додуше)

screamers-movie-poster (Small)IVВриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.

Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.

Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.

Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.

Оцена наставника:

4(са врлим плусом)

genesis_theatrical (Small)IПостанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.

Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.

Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.

Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀

Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.

Оцена наставника:

1(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)

pacigicrim (Small)IVОбод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.

Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.

Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.

Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

dilandog (Small)IVО смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.

Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, а можда и исте реченице (који је тачно стрип био у питању тешко је тврдити – прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги Франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂

Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.

Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.

Оцена наставника:

4(са мањим минусом)

Maze-Runner-The-Death-Cure (Small)IIТркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг ЛијаДилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.

Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.

Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.

Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.

Оцена наставника:

2(може и један)

stateofemergency (Small)IIIВанредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.

Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.

Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.

Оцена наставника:

3(врло, врло бледа)

happening (Small)VДогађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.

Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.

У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂

Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂

Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.

Оцена наставника:

5(са повеликим минусом)

smotri-filmi.netДоба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.

Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.

И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.

Оцена наставника:

1(сасвим заслужена)

Bleeding-Steel-Jackie-Chan-and-Show-Lo (Small)IIРаскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.

Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.

Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.

Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.

Оцена наставника:

2(волео сам да дам макар тројку, али не може)

sucker-punch (Small)IIIИзненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.

Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂

Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.

У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.

Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.

Оцена наставника:

3(веома јака, али ипак тројка)

spidermanI (Small)IVСпајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.

Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.

Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?

Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.

Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.

Оцена наставника:

4(са *)

ghostbusters (Small)VИстеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.

Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.

Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(без дискусије)

The-House-new-poster (Small)IVКућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.

Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.

Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.

Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.

Оцена наставника:

4(веома, веома бледуњава)

Лако Је Критиковати 97

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

dreamkecer (Small)IIIЗамка за снове (Dreamcatcher 2003) је филм снимљен према истоименом роману Стивена Кинга. Четворица пријатеља, који имају натприродне способности, одлучила су да проведу неко време заједно у брвнари у природи. Међутим, врло брзо се њихов одмор претварио у праву ноћну мору. Чудовишта непознатог порекла су напала и животиње у шуми и људе и самим тим и њих саме.

Критички осврт: Филм почиње веома интригантно, са четворицом пријатеља који имају и необичан натприродан дар и необичне карактере. Потом, полагано, у причу улази Ерик Кинслисајд и крећу да се дешавају још необичније ствари. И онда филм креће да се урушава. Иако су се аутори филма потрудили да унесу микс што више различитих хитова, попут „Рата светова“, „То“ и „Ејлијена“ (овај потоњи је толико очигледно утицао да је војска читаво замешатељство са ванземаљцима назвала „Рипли“, према лику који је у поменутом филму глумила Сигорни Вивер), чиме је ваљда требало и радњу да учине богатијом, све се свело на борбу са чудовишним ванземаљцима и „претрчало пут“ од обећавајућег ка разочаравајућем. Ипак, неких занимљивих идеја има, те је врло добро осмишљена ментална борба ванземаљца и запоседнутог Дејмијана Луиса, али то уопште надаље није ни разрађено, ни искоришћено. Дејмијан иначе има занимљиву физиономију и када се осмехује то изгледа стварно застрашујуће, тако да је режисер Лоренс Касдан изабрао правог човека за ту улогу. Глумци генерално нису лоши, али ме нису фасцинирали. Од Моргана Фримана очекивао сам много више, али ми је изгледало као да је префорсирао свој лик.

Прича није добро осмишљена јер четворица пријатеља који имају дар да знају ствари, нису ни предвидели, нити су се снашли у опасној ситуацији са ванземаљцима. Изгледа као да су имали дар онда када је то за поједине сцене било погодно. Таквих, погодних сцена има још, па када је војска направила преврат нису дирали и команданта паравојске Моргана, што није логична војна операција. Уз то, неке сцене су предвидљиве, попут оне када Морган кажњава војника Дарина Климека зато што га лаже.

Ванземаљци су осмишљени тако да буду језиви и сцене са њима јесу такве. Наравно, ту су зуби којих има прегршт и змијолико тело код једне форме, те нешто налик код друге. Змијолика форма јако личи на паклару, за нас безопасног и безвиличног кичмењака, што није лош избор јер та животиња има изглед који оправдава њено име. Но, опет, и тако успело осмишљени ванземаљци тешко да могу да извуку овај филм из осредњости.

Едукативни моменат: Дони Волберг (као млађег глуми га Ендру Роб) је својим пријатељима дао дарове у виду натприродних способности јер су били добри према њему. Све и да не добијемо никакве дарове (ни оне реалне), треба да будемо добри према својим пријатељима и људима уопште.

Оцена наставника:

3(једва)

rift-plakat_vs (Small)IIIПроцеп: Тамна страна Месеца (The Rift: Dark Side of the Moon 2016) је српски СФ на енглеском језику. Амерички војни сателит се срушио негде у источној Србији. Четворочлани експертски тим сачињен од америчких и српских агената отишао је на лице места како би прикупио податке о томе. Међутим, тамо их је дочекало нешто на шта нису били спремни, без обзира на знање и вештине које поседују.

Критички осврт: Уопште ми се није допало како су изградили лик који тумачи Катарина Час. Она је српско-словенска варијанта Никите, чији је син умро од канцера. Ова Никита је фенси јер је хакер, али је заправо значајно блеђа варијанта оригинала. А то што јој је умрло дете од рака требало је да се надовеже на њен однос пре свега са Денисом Мурићем, али и са професором Монтеом Маркхамом који очигледно има рак плућа. Но, и то је врло бледо и праћено истом таквом глумом. Некако ми изгледа као да се генерално глумци нису снашли у својим улогама. Драган Мићановић ми уопште није био уверљив као српски националиста, на пример, и поред религијске тетоваже на грудима. Ни као живи мртвац ми се није дојмио. Соња Вукићевић је дала све од себе, али ни она ми није била уверљива. Можда је СФ ипак превише редак жанр за глумце са ових простора. Монте је био претерано мелодраматичан.

Овде је проблем и језик. Ми смо одувек имали афинитета ка томе да се правимо Енглезима, те је овај филм макар деличак остварења те наше потребе. Међутим, нема никакве логике да се Катарина обраћа Соњи на енглеском; колика је шанса да ће стара, убога жена из неке недођије у источној Србији имати сертификован Б1 ниво? Колика је шанса да ће знати и да се поздрави на енглеском? 🙂 Но, добро, хајде да кажемо да је то могуће; уосталом ово је ипак СФ филм. 🙂 Изгледа да су сценаристи Милан Коњевић и Бари Китинг ти који немају висок сертификован ниво познавања енглеског језика. Наиме, интелигентни професор са докторатима из готово свих природних и техничких наука није умео да растумачи речи свог давно изгубљеног пријатеља јер је овај говорио уназад реченицу: „Смрт је мртва“. Да је на српском јасно би било зашто је тешко растумачити, али када ту реченицу изговарате на енглеском, малтене је палиндром. Не капирам шта није разумео?

Највећи проблем је прича, која има интересантну идеју, али је јако трапаво реализована. Рецимо, Драган је умирао и умро, а да остали чланови екипе нису превише марили за то; практично су га оставили на столу у некој шупи. И да су професионалци којима је посао на првом месту, ипак је превише. Онда, професор Монте је препознао свемирско одело свог пријатеља, које му уопште није скинуо. Макар кацигу, што би логика и здрав разум налагали. Тек се (много) касније виспрени Кен Фори досетио да би то било мудро, а онда је и уследило какво-такво објашњење зашто то баш не може. Кен је видео израз Монтеовог лица иако је био иза њега када је Драган рекао судбоносну реченицу и тако даље и тако даље. Надаље се све одвијало као у „Исијавању“ који има шмек „Коначног хоризонта“. Но, оно што је у првопоменутом филму било урађено мајсторски, овде је урађено неспретно и сигурно није било најбоље решење. Крај је тек посебна прича.

Зачуђен сам и пријатно изненађен да су експедицију на Месецу прилично добро приказали, односно да су специјални ефекти били врло пристојни. Ипак, овај филм је пао на много других и важних сегмената и то је штета јер је имао добру идеју и такође добар потенцијал. Можда у овом филму има неких алузија на религијска схватања, али ако је то и била намера, она се види тек у назнакама.

Едукативни моменат: Кен је рекао Драгану да воли да ради ствари сам јер без уплитања (других) нема ни грешака. И то није баш скроз тако и може да буде и потпуно супротно. Други могу да виде грешке које ми нисмо видели.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

Cherry-Tree-Poster (Small)Дрво трешње (Cherry Tree 2015) је хорор у којој главну улогу има Наоми Бетрик, девојчица чији отац Сем Хазелдин умире од леукемије. Тада се у њеној школи појављује Ана Волтон, која је тренер женској екипи за хокеј на трави. Наоми ускоро открива да је Ана вештица и да може да спаси њеног оца. Но, цена за ту магију је да Наоми роди бебу и преда је Ани. Осећајући да нема избора, Наоми пристаје на овај бизарни споразум.

Критички осврт: Филм почиње као блажа варијанта „Кери“ на британски начин, да би онда наставио у духу бајке о Румпелстилтскину. Онда, уз то, филм почиње да личи на „Розмарину бебу“, а завршава се као „Предсказање“. Овај филм, заправо, личи на много других и јасно је да није оригиналан ама ич. И има пропуста. Рецимо, Патрик Гибсон је нестао и ама баш нико ни да се заинтересује за то где је тај момак, а о полицијској и свакој другој озбиљној потрази да и не говоримо. Но, тек је небулозно да је Елва Трил одвела своју другарицу Наоми у своју кућу (наместо у болницу, што је логичније) и две шеснаестогодишњакиње су извеле порођај без икаквих проблема и са тек нешто мало грмљавине из ведра неба. Косица бебе коју Наоми држи при крају филма уопште није иста снимано од напред и од назад. Има тога још.

Радња има приличну динамику, али је режисер Дејвид Китинг постигао да и поред тога буде досадна. Филм је права равна линија и по питању акције и по питању емоција. Постоји нека јурњава колима и моторима, али то је далеко од иоле интересантног, а камоли узбудљивог. Чак су и убиства неинвентивна и монотона, са тим да је Елвино убиство тотални фијаско. Маске су симпатично осмишљене; додуше ништа епохално, а и слабо реализовано. Баш као и цео филм.

Едукативни моменат: Иако је била љута на Наоми (и то са правом), Елва је ипак одлучила да јој помогне. Закључила је да је она ипак њена другарица. Ми ћемо се често наљутити на нама драге људе, али је увек потребно да будемо свесни да они нису савршени и да греше, баш као што грешимо и ми сами. Те грешке стављају на пробу наше пријатељство и ту се види колико је оно стварно и велико.

Оцена наставника:

1(заслужена)

The-Lodgers-Poster (Small)Станари (The Lodgers 2017) је хорор који се дешава 1920. у руралном делу Ирске. Двоје близанаца Шарлота Вега и Бил Милнер живе у оронулој породичној кући коју су запосели духови њихових предака. Они морају да живе по правилима према којима су васпитани и према тим правилима они су практично заточеници у сопственој кући. Све се мења за њих на дан када постају пунолетни и када у Шарлотин живот уђе наочити млади војни ветеран Јуџин Сајмон.

Критички осврт: Атмосфера у филму је добро дочарана и глумци су били прилично добри у својим улогама. Радња има солидно добру поставку и колико-толико оригиналан приступ, али има и много мањкавости. Током већег дела филма имао сам осећај да радња тапка у месту. У реду, духови су брату и сестри наметнули правила и једно од њих их се беспоговорно придржава, док је друго бунтовно. И то је, отприлике, то. Зарад дешавања уведени су ту и други ликови, који имају обећавајуће сопствене приче, али се те њихове приче или нису завршиле или су се лоше завршиле. Ти споредни ликови су тек „загребали“ радњу или је радња тек „загребала“ њих, али, свеједно, смисао њиховог постојања је врло упитан. Ако ћемо искрено, и постојање радње је овде врло упитно. Крај је сасвим класичан и предвидљив. У сваком случају, један фин потенцијал сасвим неискоришћен.

Едукативни моменат: Шарлота је напустила породичну кућу и кренула је у свој живот који се разликује од живота њених родитеља и предака. Ми не морамо да живимо онако како породица од нас очекује, па таман то било и најбоље могуће по њиховим аршинима (у овом случају је било далеко од најбољег, али свеједно), већ треба да живимо онако како је најбоље за нас саме.

Оцена наставника:

3(заиста на једва)

ghosthunters-on-icy-trails-feat (Small)IIЛовац на духове (Gespensterjäger 2015) је немачко-аустријско-ирски филм. Дечак Мајло Паркер је пронашао духа у свом подруму. И ма колико год да га је први сусрет са њим престрашио, убрзо је схватио да је дух, који се зове Иго, доброћудан и да му може бити добар пријатељ. Заиста опасан дух је у старој, напуштеној кући у којој је Иго некада боравио. Да би повратили Игоову кућу, те победили злог леденог духа, два другара су морала да се обрате ловцу на духове Анки Енгелке, која само што је добила отказ у агенцији за истребљивање духова.

Критички осврт: Хумор је прилично инфантилан, али ово је свакако дечји филм. У ствари, ово је микс „Истеривача духова“ и „Гаспера“ (има ту још неких остварења, попут „Људи у црном“). Прича је најкласичнија могућа, са потпуно стереотипним ликовима. Мајло је помало чудан дечак чија је старија сестра Руби О. Фи више заинтересована за свој социјални живот, него да буде бебисистерка. Она се искраде из куће у чијем је подруму симпатични дух, како би отишла на журку и Мајло остаје „Сам у кући“ да се избори са духом. Но, у помоћ му прискаче Анке, опасни и ћудљиви истеривач духова, која је све само не тимски играч. Све у свему, премного пута виђено; одвија се буквално према обрасцу и практично свака сцена је опште место, а и претераше са колажима – те како се дечак и Анке друже, те како је он несрећан…

Још већи проблем је што је филм прилично празњикав, без обзира што радње има. Уз то, породични односи мајушног Мајла стагнирају све време и мотиви виђени у њима се понављају. Поступци његовог оца Кристијана Улмена су све само не логични и на крају филма уопште нема разрешења свих тих односа. Има ту и пар симпатичних нумера, али џаба. Ситуацији не помажу много ни специјални ефекти који су готово пристојни, као ни мелодраматика које баш има много. И за дечји филм ово је испод сваког просека.

Едукативни моменат: Агент Кристијан Трамиц је рекао како планету нисмо наследили од наших предака, већ смо је позајмили од наше деце. Ту изреку није осмислио он, али је мудра и јасно указује каква треба да нам буде еколошка свест.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, како год)

Black_Panther_SDCC (Small)VЦрни пантер (Black Panther 2018) је амерички научнофантастични суперхеројски филм редитеља Рајана Куглера по сопственом сценарију уз помоћ Џоа Роберта Кола, а на основу стрипа „Црни пантер“ аутора Стена Лија и Џека КирбијаЧедвик Бозман је принц афричке земље Ваканде, те му припада моћ црног пантера коју су имали сви његови преци. Утолико пре јер му је отац Џон Кани погинуо, те је млађани Чедвик преузео престо. Његова владавина није почела без проблема и Ваканди је суђен што рат са остатком света, што грађански рат. Чедвик ће морати да користи и своје моћи и своју мудрост да сачува и земљу и престо.

Критички осврт: Радња је сасвим класична и предвидљива, чак су предвидљиве и поједине сцене и јасно је било да ће Мајкл Б. Џордан бацити Чедвика са литице, као што је било јасно да ће га спасити Винстон Дијк и да ће га ту пронаћи малобројна дружина одана Чедвику. Међутим, оно што је другачије код овог филма је што су готово сви актери црнопути, осим Мартина Фримана и Ендија Серкиса, у нешто виђенијим споредним улогама. Црнци и црнкиње не само да лепо, већ и моћно изгледају и страствено су, као што то само они умеју, изнели своје улоге. Акција у филму, односно њихове борбе, фасцинантне су, осим последње између Мајкла и Чедвика која је разочаравајућа и видно анимирана. И Мајклова смрт је сувише романсирана и човек се уби и од приче и од гледања заласка сунца и од дивљења том заласку, да би се на крају сам убио, иако му је све време копље заривено у груди. Последња сцена када Чедвик наступа на међународном политичком скупу једнако је холивудски препеглана, а када је неко питао шта то афричка земља има да понуди остатку света, припала ми је мука. Под условом да је ико од превејаних европеидних политичара толико глуп да јавно постави такво питање, постоји ли ишта што остатак света већ није отео од ресурса које Африка и те како поседује? Но, генерално, што се идеологије у филму тиче, допала ми се, баш као и поруке које филм шаље. Такође ми се допао спој њиховог фолклора и тајанствене напредне технологије коју поседују, а сцена када Чедвик мистично разговара са прецима неодољиво подсећа на други сјајан филм „Људи маче“ и та алузија је одлично уклопљена. У ствари, допао ми се цео филм, иако има мањкавости, посебно у мотивацији ликова (најпосебније Данијела Калуја), која није увек ни конзистентна, нити логична.

Едукативни моменат: Две мудрости бих издвојио. Једну је рекао Чедвик, да у временима кризе мудри људи праве мостове, а они други бране. Ја бих додао да је то мудрост у свим временима, не само кризним. Другу мудрост је рекла Данај Гурира да ако нешто ради, то не значи да не може да се побољша.

Оцена наставника:

5(не баш брилијантна)

deadpool (Small)Дедпул (Deadpool 2016) је још један суперхеројски филм рађен према истоименом јунаку из стрипа. Овог пута јунака тумачи Рајан Ренолдс, који ради као плаћени силеџија. Он упознаје девојку Морену Бакарин и заљубљује се у њу. Међутим, романса је кратког века јер се открива да Рајан има рак који је метастазирао на више органа. Ситуација у којој се нашао је безизлана, али се појављује мистериозни Џед Рис који му нуди не само излечење, већ и побољшање; да од Рајана направи суперчовека. Рајан пристаје на сумњиви договор са њим, пре свега због љубљене Морене, али се испоставља да сва Џедова обећања имају и другу, мрачну страну.

Критички осврт: Уводна шпица је баш, баш оригинална и обећавала је добру забаву. И заиста, почевши од сцене у таксију, па надаље, сасвим је било јасно да ће ово бити сулуд филм. И испунио је очекивања.

Акција је одлична. Изузетно је сурова, а рађена са много хумора. Иначе је цео филм духовит, повремено ласциван, али дефинитивно сјајан. Животна прича главног јунака Рајана уопште није наивна, но ипак, режисер Тим Милер се потрудио да је не прикаже у тескобној већ ведрој атмосфери. Потпуно поздрављам његов приступ и једва чекам наставак.

Едукативни моменат: Колосус (Стефан Капичић) је рекао Дедпулу да сви мисле да је бити јунак сталан посао; да се пробудиш као јунак, умијеш се и опереш зубе као јунак и одеш да будеш јунак. Истина је да јунаци имају својих четири или пет кратких момената. Некада и мање, али је суштина да јунаком некога чине велика дела и исправне одлуке, а не начин живота и живописан костим.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

moonraker (Small)IVМунрејкер (Moonraker 1979) је једанаести филм о Џејмсу Бонду и четврти у ком тог тајног агента глуми Роџер Мур. Овај пут Џејмс има мисију да истражи где је нестала свемирска летелица Мунрејкер (сложеница од две речи и значило би „Месечеве грабуље“), а чији је творац супербогати Мајкл Лонсдејл. То ће Бонда одвести до завере планетарних размера коју Мајкл кује са циљем да постане владар новог светског поретка.

Критички осврт: Већ сам почетак је обећавао, када се Џејмс тукао километрима изнад земље за падобран који му је био ускраћен када је избачен из авиона. Шта ће, куд ће, Џејмс је сустигао злог падобранца и отео му још неотворен падобран. Онда га је сустигао други падобранац са необичном протезом зуболиког изгледа и хтео да га уједе за ногу. Међутим, сјајни 007 је и њега победио и овај је атерирао на циркуску шатру. Испоставило се да његов падобран није функционисао. При свему томе, прилично је јасно да глумац и дублер (који је заиста изводио вратоломије у ваздуху, док је овај први то радио у студију) нису иста особа. Треба ли поменути да лепа дама која је остала у саботираном авиону и која је део злочиначке екипе, уопште се више није појављивала, нити смо сазнали шта би са њом и зашто је, забога, тако лепа посрнула и прешла на мрачну страну? 🙂 Но, није ни важно јер у филмовима о Џејсму Бонду лепотица не мањка. Има их свуда, где год се тајни агент окрене. Рецимо, уђе у хеликоптер корпорације Дракс и вози га прелепи пилот Корин Клери у, ваљда, стандардној униформи те корпорације за пилоте, а која подразумева деколте до пупка. 🙂 А када је ушао у јужноамеричку тропску оазу са тамним орхидејама, све је изгледало као да присуствује избору за мис света.

Да је Џејмс феноменалан овај филм доказује у готово свакој сцени. Његовом шарму не одолева ниједна лепотица, а снага, издржљивост и све остале значајне особине далеко су изнад просека. У тренажној центрифуги, према речима докторке Лоис Чалс (која је и лепа и паметна) већина људи изгуби свест на 7G, али се испоставило да Џејмс на 13G не да не губи свест, већ ни присебност и делује бритко. Искрено, покушаји убиства Бонда, који се одвијају све време, толико су наивни да нисам сигуран да му је икаква бриткост неопходна, но он, свеједно, сјајно изналази излаз из сваке опасне ситуације. Ти покушаји убиства повремено наликују на цртани филм када зли геније Коста Којот покушава да налови птицу тркачицу. Но, не могу да кажем, све то има и хумора и духа и шарма и уосталом на то нас је Џејмс и навикао у његовим филмовима. Оно чега нема то је права радња, односно крими прича, мистерија и све оно што са тим иде. Џејмс све време путује по свету, мало се проводи, а мало истражује (мада је потпуно нејасно шта), љубавише и избегава смртоносне замке које му постављају. И тако до преко половине филма. Тек пред крај почиње да се дешава нешто, односно главни антагониста Мајкл открива своје праве намере, а то је могао да уради много, много пре у филму. Ипак, маштовитих идеја и цака има (на пример, када један монах победи другог у тренингу борилачке вештине, енергично се прекрсти изнад њега), тако да није досадно, напротив. Ратовање астронаута у свемиру са све ласерима је прави хит и до сада нешто што нисам видео, признајем.

Све у свему, мени је све ово јако симпатично, иако није много више од лаке забаве.

Едукативни моменат: Основна Мајклова грешка (међу многима) била је та што није уважавао разлике у односу на његов идеал изгледа. Тако да његов верни Ричард Кил више није био веран јер је схватио да га Мајкл не прихвата, те је помогао Џејмсу. Уколико правимо критеријуме како људи око нас треба да изгледају и шта треба да буду и одбацујемо све оне који се не уклапају у ту нашу слику, себе ћемо ускратити не само за верне сараднике, већ и за верне пријатеље.

Оцена наставника:

4(много поклоњена)

philadelphia-experiment-movie-collection (Small)IIIЕксперимент Филаделфија (The Philadelphia Experiment 1984) је филм чија радња почиње 1943. Како би добила предност у односу на немачку војску, америчка војска је покренула експеримент који је водио Ерик Христмас да ратне бродове учине невидљивим за радаре. Међутим, добили су много више него што су се надали; брод не само што је постао невидљив за радаре, већ је и буквално нестао. Прича прати судбину морнара са тог брода Мајкла Пареа, као и његовог пријатеља Бобија Дија Цикоа.

Критички осврт: Идеја, заправо, није лоше осмишљена, али је врло сиромашно реализована. Има ту и радње и приче, која се некако котрља до свог краја. Сам крај донекле поправља утисак и сцена када се морнари враћају, те су неки од њих утопљени у метал брода, прилично је ефектна.

Наивних сцена има прегршт, па изгледа као да су сви објекти, ма како чувани, никаква препрека за Мајкла, а има и ситних грешака, те каросерија комбија који Мајкл вози час гори, час не гори. Међутим, оно што је највећи проблем је што све те сцене нимало нису узбудљиве. Акција је највише приказана у јурњави колима и ту и тамо претњама пиштољем, али све је бледо, готово колико и Мајклова глума. Има ту и љубавне приче између Мајкла и Ненси Ален, која је окосница приче, али и она је бледа, некако збрзана и за неколико нијанси више патетична него што је права мера.

Едукативни моменат: Када је шериф Џо Дорзи упитао Ненси зашто не жели да тужи Мајкла и његовог пријатеља Бобија, она је одговорила да њих двојица већ имају довољно проблема. На то јој је шериф узвратио да их сви имамо, али да их не решавамо оружјем. Другим речима, постоје различити начини решавања проблема и нису сви једнако добри. И тиме морамо да се руководимо када решавамо сопствене.

Оцена наставника:

3(реалка)

polarexpress (Small)VПоларни експрес (The Polar Express 2004) је цртаћ рађен према истоименој књизи Криса Вана Олсбурга. Дечак из града Гранд Рапидс у Мичигену постао је довољно велики да сумња да Деда Мраз заиста постоји. Ноћ уочи Божића пред његову кућу зауставио се воз у који га је кондуктер позвао да се укрца. Дечак је након нешто нећкања прихватио и воз га је одвео у празничну авантуру чак на северни пол.

Критички осврт: Онај бич којим Деда Мраз „мотивише“ ирвасе баш и није био неопходан, иако је сав фенси и светлећи. Но, ако изузмемо тај детаљ, цртаћ ме је очарао. Другачији је, са лепом и маштовитом причом, а без патетике. Анимација је готово беспрекорна.

Едукативни моменат: Кондуктер је рекао да је некада довољно видети да бисмо веровали, али су неке „најстварније“ ствари на свету нашем оку невидљиве. Другим речима, није све доказиво, али то не значи да не постоји. 🙂

Оцена наставника:

5(права)

Лако Је Критиковати 95

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the_cloverfield_paradox (Small)IIIПарадокс Кловерфилд (The Cloverfield Paradox 2018) је преднаставак франшизе „Кловерфилд“. Године 2028. свет се суочава са енергетском кризом. Зато светски научници раде на Шепардовом честичном акцелератору који би требало да обезбеди довољно енергије и за који је предвиђено да се активира у свемиру, прецизније на свемирској станици „Кловерфилд“. Посада станице је поступила према плану и након пар покушаја заиста успела да покрене акцелератор. Међутим, тада су се ствари промениле у смеру коме се нису надали.

Критички осврт: У овом филму Руси су ти који хоће рат због енергената (које данас иначе имају у изобиљу). Не знам одакле Америма образа да такву поставку дају чак и у научно фантастичном филму. Ако је ико водио ратове због нафте, то је била Америка. И вођа тима и човек челичног карактера Дејвид Ојелово, који допушта себи само кратке и усамљене тренутке слабости, Американац је (наравно и зар сте сумњали), док су сви остали припадници других народа. И он се жртвује за добробит свих (наново наравно и зар сте сумњали). Ипак, најсимпатичнији члан екипе и уједно онај који једини уноси дух и хумор је Крис О’Дауд.

Прича није лоша и иако је предвидљива, не могу да кажем да није маштовита. Радња је и довољно динамична, и иако нема ту мистерије, сасвим држи пажњу. Морам да замерим да има превише патетике.

Што се науке тиче, прилично су виспрено одрадили смрт Џанг Цији, али са гравитацијом су изгледа имали проблема. Иако је у реду да у броду постоји вештачка гравитација, некако не иде да је има и около њега, а што се види у сцени када напоље излазе Дејвид, Гугу Мбета Рао и Џон Ортиз. Такође, нисам приметио да је Елизабет Дебицки имала икакве ожиљке од каблова који су јој се буквално увукли у тело. Но, специјални ефекти нису лоши, као ни продукција.

Едукативни моменат: Елизабет је била у ситуацији да се одлучи да ли живот неколико људи треба жртвовати зарад добробити осам милијарди. У животу овакве ситуације нису драстичне, али нису ни непознате. У нашем законодавству постоји институт крајње нужде, о коме има и чланак на Википедији, коме сам и сам допринео. 🙂 Према том закону, мање је зло ако настрада мање људи, али то је када гледамо законски и логично. Када гледамо људски, сваки живот је вредан и треба да поштујемо свачији живот без обзира што је он мали у поређењу са животом целог народа или човечанства. Нама он је довољно велики, а још ако има и утицаја на наш живот, његова величина је тек онда огромна.

Оцена наставника:

3(реална)

muppets-most-wanted-poster-uk (Small)VМапети најтраженији (Muppets Most Wanted 2014) је осми филм са луткама Мапетима. Пошто су управо финиширали претходни филм, Мапети желе да сниме наставак. И док излиставају углавном лоше идеје, појављује се агент Рики Џервејс који им нуди светску турнеју. Они одушевљено прихватају (осим Кермита), али не знају да је Рики зликовац који има намеру да изврши пљачку века, а да кривицу пребаци на њих.

Критички осврт: Заљубио сам се у филм већ на самом почетку када Мапети најављују наставак саге о њима, а када сам видео да ће главни антагониста бити Константин, руска варијанта Кермита и најопаснија жаба на свету која се феноменално туче са руским војницима. Иако ми је било јасно како ће све то ићи, филм ме је већ тада потпуно заокупио. Дакле, радња је предвидљива, али свеједно сјајна. Има много доброг хумора и пародија на друга остварења, али када су пародирали „Кад јагањци утихну“ са Кермитом, то је заиста била врхунска фора. Има и много авантуре, мењају се локације по свету и све то доприноси изузетној динамици филма. Динамици доприноси и то што се све време појављују познати глумци, чак и у мање него епизодним улогама, тако да просто морате да помислите: „Јао, ево га овај!“ Има и познатих певача и много песме јер је ово делом и мјузикл (што је и очекивано) и нумере уопште нису лоше. Све у свему, утисак је више него позитиван.

Едукативни моменат: Рики је дао Мапетовцима да раде шта желе, а омогућио им је више него лаган успех. Међутим, све то им се на крају обило о главу и испоставило се да је много бољи вођа Кермит, који јесте био захтеван, али и мудрији и радио је у њихову корист. Није увек онај који нам дозвољава да чинимо шта нам је воља добар по нас. Уосталом, добри родитељи, наставници и пријатељи управо то не чине.

Оцена наставника:

5(може)

gremlins-the-new-batch (Small)IVГремлини 2: Нова гомила (Gremlins 2: The New Batch 1990) је наставак познатог филма о гремлинима. Кеј Лок је власник старинарнице на Менхетну и сметња богаташу Џону Главеру да на том месту изгради раскошни тржни центар. Међутим, док једном не смркне другоме не сване и Кеј је убрзо умро и није било препрека да се његова радња сруши и оствари Џонов наум. Кеј је водио рачуна о гремлину Гизму и сада је овај створ био препуштен самом себи. Ипак, гремлина су пронашли научници који раде код Џона. Џонов запослени је и Зах Галиган који је знао за Гизма (из првог дела) и спасио га од сецирања. Но, ствари нису ишле баш тако глатко и Гизмо се размножио и на свет донео своје злоћудно потомство које је запосело тржни центар и постало опасна претња читавом Њујорку.

Критички осврт: Овај филм је ухватио последње трзаје лепршавих осамдесетих и без обзира на годину када је снимљен, према сензибилитету припада више тој декади. Другим речима, веома је лепршав и наиван. Наивних момената има много, па тако је Фиби Катс преживела пад у лифту који се стропоштао са шездесет и другог спрата и то без иједне повреде. Но, ово је она врста филма који нуди безазлену забаву.

Када летећи гремлин напада Дика Милера реакције пролазника су потпуно неадекватне. Разумем ја да пролазници не могу да виде накнадно убачене специјалне ефекте, али зато се узимају, рецимо, статисти који ће знати о чему се ради. И сцена би тада била уверљивија. 🙂 И наука је схваћена наивно, а посебно је такав део који се дешава у генетичкој лабораторији. Фаворит ми је када гремлин пије „мождани хормон“ како га је Кристофер Ли назвао (а за који ја, као биолог, уопште нисам сигуран да знам који је то хормон уопште) и онда након болне и надасве психоделичне трансформације појављује се – са наочарима на лицу. 😀 Но, тај део у генетичкој лабораторији је управо оно што помера овај наставак корак даље у односу на први део јер уз разноврстан генетички и којекакав други материјал, који гремлини жедно пију, настају нове форме гремлина, те њихове могућности веће и неваљалства маштовитија. И не могу да кажем да је то лоша идеја сценаристе Чарлија С. Хаса, напротив. Тако да је прича сасвим у реду. Ово је једна лагана комедија, са више него симпатичним створењима (чак и када су зла), више за опуштање него за громогласно смејање, мада хумор није лош, а има и пародије на друге филмове, попут „Маратонца“ и „Чаробњака из Оза“. Супер је и идеја да гремлини ометају емитовање сопственог филма.

Едукативни моменат: Зах је искористио воду како би дохакао Гремлинима, иако вода може да учини још горе; да им помогне да се размноже. У народу постоји изрека да се „клин клином избија“, али наместо тога приметио бих следеће: да оно што је за нас добро, може да буде и лоше, а зависно од тога како то користимо. Поменута вода је за нас извор живота, али ако је загадимо, као што то радимо, може постати опасна за наш организам.

Оцена наставника:

4(лепушкаста)

nationaltresur (Small)IVnaIIIНационално благо: Књига тајни (National Treasure: Book of Secrets 2007) је наставак филма „Национално благо“ из 2004. Николас Кејџ је познавалац америчке историје и одржао је једно предавање у вези са тамошњим грађанским ратом. Међутим, на предавању се појављује и мистериозни Ед Харис који има чврст доказ, а то је недостајућа страна из старе бележнице, да је Николасов предак био умешан у атентат председника Абрахама Линколна. За Николаса ово је била увреда породичне части, те се дао у доказивање невиности свог претка. То је подразумевало да пронађе древно благо које је тај његов предак пробао да заштити од непријатељских војника. Међутим, благо је добро скривено, а трагови где се налази су на тешко доступним местима.

Критички осврт: Древне загонетке у вези са тајним редовима или витезовима или чиме већ из прошлости уопште нису нова ствар у филмовима. Први пример који ми је пао напамет је „Да Винчијев код“ снимљен годину дана раније, али примера има прегршт. Овај филм је такав тип авантуре и не могу да кажем да је лош, иако није оригиналан. Прилично је узбудљив, динамичан и држи пажњу. При томе је сама загонетка повремено веома маштовито осмишљена као што је случај са столом краљице Енглеске.

Има много патриотизма у овом филму и то је подношљиво, а и тема је ипак у вези са историјом САД. Али да су баш најпаметнији људи Америке седели у председничкој столици стотинама година, ипак је претеривање. Уосталом, Никола Тесла није био амерички председник, али верујем да је био паметнији од свих њих заједно. 🙂

Има и комичних момената и то поздрављам, али има и наивних момената и то баш много. Тако Дијана Кригер открива Еду како су Николас и Џастин Барта открили тајна слова на пергаменту, иако ништа не зна о Еду и иако је и сама нека врста научнице. Открића, посебно таквог типа, не причају се унаоколо, посебно док је истраживање у току. Наивних момената има још, а углавном су у вези са акционим сценама. Вртоглаво јурцање колима баш је атрактивно направљено, али баш да нигде у Лондону нема полиције која ће се укључити, мало је вероватно. При том, камере на путу забележиле су пролазак кроз црвено светло, али изгледа ништа више, јер никаквих последица ни по протагонисте, ни по антагонисте није било. Џастин је невероватан хакер, али му није ни на памет пало да је разлог зашто је Ед увек на месту догађаја управо зато што прислушкује телефон Џона Војта. Уједно је имао сазнања да је Џона напао Ед, при чему га је онесвестио и ништа му није украо, и све што је требало је да сабере два и два. И Едов пристанак у финишу филма да сам, без својих људи, крене у авантуру са Николасовом екипом, такође је натегнут. Крај је типичан холивудски.

Едукативни моменат: Дијана је поручила Николасу да иако унапред зна који ће одговор добити од ње, свеједно треба да је пита, а не да одлуке доноси сам. Питати је ипак добро из најмање два разлога. Први је што је то поштовање према другој особи, а други је што ћемо се можда и изненадити потврдним одговором.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

journey-to-the-center-of-the-earth-theredlist (Small)VПутовање у средиште Земље (Journey to the Center of the Earth 1959) је екранизација романа Жила Верна. Асистент Пет Бун угледног професора са Универзитета у Единбургу Џејмса Мејсона, свом професору је купио комад вулканске стене. Пошто је комад био тежи него што би требало, то је изазвало професорову радозналост и он је одлучио да ту стену испита. И у њој се налазио предмет са писанијем стотину година старим, а које је потицало од истраживача који се отиснуо у средиште Земље. Џејмс је одлучио да крене у исту пустоловину, а са собом је повео и свог асистента. Међутим, има још заинтересованих за ово откриће и, што је важније, још заинтересованијих да заслуге за њега припадну њима.

Критички осврт: Декада у коме је филм настао је заиста „доба невиности“ и то се види према Петовом удварању лепушкастој Дајани Бејкер. И то је заиста имало своје чари и лепо изгледа у филму. Такође, филм је потпуно наиван, што је опет карактеристика тог раздобља, а фаворит ми је сцена како је Џејмс преварио Тејера Дејвида бацивши му со у лице. Фора је прастара, али, руку на срце, и филм је, такође. 🙂 Но, неки филмови никад нису превазиђени, ма како стари, а и приче. У овој причи се дешава много тога, иако се већи део филма најпре спремају на путовање, а потом тумарају пећинама. Ту има и фантастике и кримића и љубавне мелодраме и све то упаковано врло лепо и лагано. Да, та лакоћа са којом су се некада правиле приче у филмовима ме заиста фасцинира. Филмом нисам баш фасциниран, али је утисак одличан.

Едукативни моменат: Професор Џејмс је рекао како наука није игра погађања и да не изводи преурањене закључке. То је једна мудрост тог професора, а друга је када је рекао свом асистенту Пету да не треба да се стиди своје одеће сиромашног човека јер је позван на вечеру где су научници. „Научницима не смеју да буду битне манжетне“, закључио је. Ја бих додао да у било ком друштву то не би требало да буде битно.

Оцена наставника:

5(си)

the_dinosaur_project (Small)IIIПројекат диносаур (The Dinosaur Project 2012) је британски СФ. Група криптозоолога кренула је у Конго, како би истражила да ли су истините тврдње да тамо обитава један плезиосаур. Са њима су кренула и двојица телевизијских сниматеља, али и слепи путник, односно син вође пута Ричарда Дилејна. Оно што ће сви заједно открити превазићи ће њихова очекивања.

Критички осврт: Ово је једна од верзија „Парка из доба јуре“, али има сличности и са другим филмовима. Режисер Сид Бенет је прилично дуго одржавао мистерију, а интересантно је да је своје ликове убијао неочекиваним редом, па је тако Наташа Лоринг настрадала већ друга, иако је једина атрактивна плавуша у већински мушкој групи. Ликови су стереотипи и њихови мотиви су предвидљиви, а глума је, па, подношљива.

Специјални ефекти су сасвим солидни. Упркос томе што је прича неодржива јер толики екосистем из парка из доба јуре немогуће је да баш нико до тада није приметио и сликао свега једну нејасну фотографију (и то у Конгу у сред континента, па таман то била и Африка), режисер Сид се одлучио да ствари прикаже што је реалније могуће. Зато је направио један назови документарац са камером која се креће и тресе. Тиме је све требало да буде и узбудљиве, али се постигао контраефекат. Такви филмови напросто не могу да буду узбудљиви у мери у којој то могу филмови који су, да кажем, нормално режирани, као што је поменути „Парк“. Напросто, те сцене не могу да дочарају сву опасност и деликатност ситуације јер се већина тога и не види, а башка што је повремено толико мрачно да се ама баш ништа не види. Надам се да ће режисерима то постати јасно, као што је већ одавно јасно да је таква режија већ депласирана. Што се приче тиче, није она лоша, али је далеко од добре. Пошто радње практично нема, а да последњи кадрови не постану монотони (што је неминовно), Сид је причу зачинио још једном отежавајућом околности по протагонисте – људском амбицијом, те Питера Брука претворио у манијакалног лудака. Тако је непријатељ (диносауруси) појачан за још једног (људског) члана, али то није значајније допринело квалитету приче, а ни томе да она постане узбудљивија. Сам крај је, већ, донекле поправио утисак.

Едукативни моменат: У овом филму главну улогу имају криптозоолози. Криптозоологија је псеудонаука која се бави измишљеним бићима, а која, наводно, постоје. Ова дисциплина никада није званично призната у научној заједници, али ја не мислим да је потпуно погрешна. Докле год људи трагају за новим сазнањима, то је сасвим у реду. Чак и фантастичне замисли не треба одбацивати одмах без размишљања јер бисмо можда могли остати ускраћени за нека велика открића. Уосталом, верујем да је телевизија за људе од пре двеста година била управо таква, фантастична замисао. Ипак, доказивање било чега, па и тих мистериозних бића, већ је друга прича и ту можемо признати само научне методе.

Оцена наставника:

3(реалка само таква)

the_crazies_poster (Small)IVЛудаци (The Crazies 2010) је римејк истоименог филма из 1973. У малој вароши људи, један по један, почињу да показују веома агресивно и нерационално понашање. Шериф Тимоти Олифант покушава да се избори са овом кризом, али убрзо увиђа да не може да спаси своје суграђане и да ће тешко сачувати чак и сопствени живот.

Критички осврт: Режија је одлична, а и прича није лоша, иако није нова. Режисер Брек Ајзнер је очигледно желео филм са зомбијима, али је прибегао опробаном рецепту да наместо њих има полуделе житеље варошице, а због велике завере Владе и тиме је цело то замешатељство учинио колико-толико реалним. И врло је пазио гледе свих детаља, тако да крупних грешака нема, али се покоја ситна поткрала. Нејасно ми је да ли се Брет Рикаби у филму зове Бил или Вилијам, пошто му се име променило већ у наредној сцени. 🙂

Иначе су сцене прилично језиве и напете и ово је један од бољих хорор филмова које сам гледао. Има малко понављања начина како Раду Мичел сналазе невоље (најпре код куће, а потом и у ресторану), али опростиво је. Глумом нисам толико фасциниран, али није била ни толико захтевна. Џо Андерсон је оставио добар утисак.

Едукативни моменат: Када је човек из Владе објаснио Тимотију да је време инкубације вируса два дана, он је узвратио да је од појаве епидемије прошло три, а да је он још увек здрав. И ту је Тимоти погрешио протумачио шта тај период инкубије заиста значи. Наиме, време инкубације вируса заиста значи да је вирусу толико времена потребно да изазове болест, односно симптоме. Током периода инкубације, човек може изазвати заразу код друге особе, тако да треба бити одговоран и према туђем здрављу, баш као и према сопственом.

Оцена наставника:

4(веома јака)

the-sixth-sense (Small)VШесто чуло (The Sixth Sense 1999) је филм у чијој је жижи дечји психијатар Брус Вилис. На вече када му је градоначелник доделио награду за рад, у његову кућу упао је бивши пацијент Дони Волберг. Дони је био видно растројен и упуцао је Бруса, а потом починио самоубиство. Годину дана касније Брус среће дечака Халија Џоела Осмента, који га је подсетио на Донија. Он је све своје снаге усмерио да реши дечакове проблеме јер није желео наново да доживи неуспех. Међутим, дечак има тајну која је превазишла Брусова очекивања.

Критички осврт: Нема шта, добар филм са добром глумом, иако се Брус и овог пута безуспешно трудио да буде шмекер. Чак је и клинац Хали одличан, можда и најбољи од свих одраслих. Преокрет је виспрено урађен и изгледа да је послужио као инспирација за каснији (такође добар) филм који смо превели као „Духови у нама“. Све у свему, немам замерки, напротив.

Едукативни моменат: Људи углавном верују да је шесто чуло неко натприродно јер наводно ми имамо пет чула. Но, то није истина. Има их много више. Само у кожи имамо макар пет: за додир, топлоту, хладноћу, бол и притисак.

Оцена наставника:

5(врло)

mindeye (Small)IУмно око (The Mind’s Eye 2015) је филм о људима који имају моћ психокинезе. Један од њих је Грејам Скипер и за њега је заинтересован доктор Џон Спередакос. Он успева да убеди Грејама да дође на његову клинику и при томе му је обећао да ће видети и своју симпатију Лорен Ешли Картер, која се такође налази на клиници. Испоставља се да доктор има скривене и нимало добре намере.

Критички осврт: Првих пола сата све што се дешава је да психокинетичаре Џон држи затворене у кући, а они желе да сви заједно побегну. И то је толико развучено, да је неописиво досадно. И онда су напокон успели, али то је тако безвезно одрађено да нити је уверљиво, нити је узбудљиво. И наставак филма је сличан и све мање уверљив. Актери су добили толико фаталних рана и шеткају се без проблема и боре се и надаље међусобно. И све време се боре и све време се рањавају или убијају или и једно и друго, па опсују, па иду још један круг све из почетка. У збиру се добија потпуно испразан, монотон и безидејан филм. И на моменте очајно патетичан. Глумци чак и нису били лоши, али су заправо уложили труд у нешто што није труда вредно.

Едукативни моменат: Џон је желео да буде као и Грејам и Лорен и погрешио је. Не треба да будемо као неко други; треба да будемо своји.

Оцена наставника:

1(без поправног)

posterviral (Small)IIВирусно (Viral 2016) је филм о пандемији коју изазивају црви способни да мењају понашање својих домаћина, односно људи. Прича прати судбину две сестре Аналеаг Типтон и Софије Блек-Д’Елије, које су се, заједно са оцем Мајклом Келијем доселиле у мали град. Пандемија је стигла и тамо и њих две су суочене са опасношћу којој нису дорасле.

Критички осврт: Овако су се некако пљували и у оном несрећном филму са Никол Кидман „Инвазија“. Иначе црвићи који паразитирају и мењају људе („зомбификују их“) није нова идеја у филмовима страве и ужаса. И реализација је више него класична уз све стереотипне ликове. Две су сестре, од којих је једна харизматична и бунтовна (Аналеаг), а друга слатка и смерна (Софија) и сасвим је погодно да управо та слатка и смерна постане хероина која ће дати све од себе да спаси посрнулу сестру. При томе, Аналеаг има свог јуношу, проблематичног и нестабилног Машина ган Келија, а Софија свог доброћудног, џентлменских манира и хероизму склоног Трависа Топа. Софија побеђује у сваком погледу, чак и када је изабраник срца у питању, те сценариста Кристофер Б. Ландон и режисери Аријел Шулман су још једном показали на очигледан начин (а какав други за америчку публику) којим вредностима треба тежити и да је „девојка из комшилука“ чак и у једном таквом еманципованом западњачком свету ванвременски идеал жене. Пардон – девојке, али то не мења много на ствари.

Биологија у овом филму је коректна. Ако изузмемо измишљеног паразита који напада људе, у природи заиста постоје паразити који контролишу своје домаћине делујући на њихов нервни систем и тако их прилагођавају сопственим потребама. Међутим, током реализације се отишло у дубиозу и више нисам био сигуран ко ту у ствари има свест; људи или црви. Језиве сцене су прилично успеле, али су готово све општа места. Има, наравно, и патетике и оног обавезног америчког „бори се са њим, Аналеаг, ја знам да си унутра“… Можда не баш тим речима, али је поента да љубав и снага воље могу да победе сваку силу која запоседне тело. Но, добро, макар се колико-толико реално завршило.

Критички осврт: Мој колега Мајкл је у одељењу искористио пример једне праживотиње. Toxoplasmosis gondii је паразит који улази у тело миша, утиче на одређене центре у мозгу и чини га неустрашивим пред мачкама. У ствари, миш губи свој инстинктивни страх од мириса мачке. Разлог је што токсоплазмоза може да се размножава само у цревима мачке, па практично нуди миша мачки као оброк. Тако ће и паразит у телу миша завршити тамо где треба да буде.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Лако Је Критиковати 87

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Dracula-The-Dark-Prince (Small)Дракула: Мрачни принц (Dracula: The Dark Prince 2013) је још једна романсирана екранизација приче о најпознатијем вампиру икад, кога овог пута тумачи Лук Робертс. Он је румунски владар који се окренуо против Бога јер га је задесила страшна судбина; док је био на бојишту, његову драгу Кели Венам су убили издајници. Зато је постао вампир и пошаст по читав регион. Против њега се дигао Џон Војт у улози Леонарда Ван Хелсинга и његове две штићенице, од којих је једна реинкарнација Кели. Дракула је дошао до ње и решио да у њој пробуди успомене и нежне емоције заостале из прошлог живота, али Џон, са Келином сестром Холи Ерл и још двојицом пустолова, решио је да је спаси и успут убије вампира древним и моћним оружјем.

Критички осврт: У овој верзији Дракула је плавокос, што је стварно новина. 🙂 Такође, новина је и што је ово епска фантастика, судећи по костимима. Прича о Дракули до сада увек је била или историјска или романтична или каква год прича, али смештена у реалну прошлост или садашњост. Дракула прави своју војску, али му мотиви нису сасвим зли. Он се тако припрема за борбу против непријатеља, али се ту негде провлачи и идеја да нико никада неће морати да умре (пошто ће сви, је ли тако, постати вампири), што звучи прилично алтруистички. Оно што није новост у овом филму је прича о заводљивом и згодном лопову Бену Робсону (за кога ме не би зачудило ни да се у филму зове Робин Худ јер има све карактеристике тог лика) који се заљубљује у жену ратницу себи равну – наравно у Кели. И цела прича је прилично предвидљива, као и поједини сегменти, мада је љубавни троугао остао некако недоречен. На крају се завршава веома романтично, али пре краја је такав мелодраматичан метеж, да је и сав потенцијал (који филм свакако има) сабио у врло лабав утисак.

Буџет за филм је врло скроман, али је то, макар на почетку, решено кроз анимирани филм, па је колико-толико надомешћено. У остатку филма видан је недостатак средстава, мада и ту повремено има анимација (додуше, без идеје да те анимације буду схваћене као анимације, али, авај, сувише су очигледне). Битке су превише млаке и нису ме уверили да су протагонисти неки сјајни ратници. Што се глуме тиче, па неки су били убедљиви, а други значајно мање. Што се сценографије тиче, осим што је јефтина, прилично је и смешна. Рецимо, Дракулин дворац је права тврђава на врху планине (како и доликује), али са грађевинама које имају додатке у виду крила слепог миша. Верујем да би лего дизајн овог дворца био озбиљнији. Дизајн Каиновог оружја и комплетна идеја у вези са њим јесу занимљиви, али ме нису баш оборили с ногу, баш као ни објашњење које то оружје прати.

Едукативни моменат: У филму смо могли да чујемо да убице вампира не пију алкохол, пошто он отупљује ум и чула. Алкохол ради организму још много лоших ствари, тако да га не препоручујем ни онима који нису убице вампира. 🙂

Оцена наставника:

3(поклоњена, али ако)

Max-Steel (Small)Макс Челик (Max Steel 2016) је филм о младом суперхероју Бену Винчелу, који је детињство проживео као обичан дечак о коме се бринула мајка Марија Бело. Њих двоје су се стално селили, али су се, напокон, вратили у његов родни град. Тамо је Бен наставио са уобичајеним активностима, те кренуо у школу и упознао врло симпатичну девојку, али су истовремено почеле да му се дешавају чудне ствари. Наиме, његове руке су емитовале некакву чудну, течну енергију. Ускоро је почео да открива истину о себи и да није исти као и његови вршњаци, баш као што је био јединствен и његов покојни отац Мајкл Дојл.

Критички осврт: И, наравно, главна хероина је светска лепотица и уз то уме да поправља аутомобиле и бицикле. Лепа је та родна равноправност, али хајде малко да будемо и реални, па таман били у научно фантастичном филму. Лепе девојке нису истовремено и аутомеханичари. 🙂 Морам да приметим да је исти мотив виђен у „Трансформерсима“, који је веома налик овом филму по шмеку. Филм личи и на „Моћне ренџере“, само што је овде ренџер један. И костим, односно оклоп који носи веома је добро дизајниран. У ствари, овај филм највише личи на све остале дечје филмове где дечаци упознају и заволе неког малог робота, ванземаљца или шта већ. Да, ово је један дечји филм са прикладним, инфантилним хумором. И то не баш успео дечји филм; пре бих га назвао безличним и бледуњавим покушајем.

Има и покушаја режисера Стјуарта Хендлера да макар поједине сцене учини уметничким. Много боље је урадио акционе сцене, мада не перфектно и ништа грандиозно, а и нема их превише. Прича као прича је класична и предвидљива, чак шаблонска за овај поджанр, са добрих више од пола филма увода у застрашујућу борбу која ће се десити. Међутим, у другој половини филма, пре те борбе, када Бен разоткрива очигледно, а то је да је Енди Гарсија негативац, те још неке истине о себи, некако и оно мало квалитета почиње да се урушава. Једино су специјални ефекти до краја филма прилично добри, но недовољни да би спасили ову дугометражну рекламу за продају акционих фигурица фирме Mattel.

Едукативни моменат: Марија је дуго тајила истину од свог сина Бена, па је морао сам да је открије на тежи начин. Некада је ефикасније и безболније да знања и искуства чујемо од других, него да сами долазимо до њих, тим пре ако подразумевају лоша искуства.

Оцена наставника:

1(може на два)

LEGO-Ninjago-Movie-SDCC-poster (Small)Лего Нинџаго – филм (The Lego Ninjago Movie 2017) је још једна прича о лего фигурицама. У лего свету се налази град Нинџаго који терорише лорд Гармадон и против кога се боре разнобојне нинџе. Тим нинџи предводи зелени нинџа, највећи непријатељ злог лорда. Оно што лорд не зна је да му је управо тај нинџа – син јединац.

Критички осврт: Иако је хумор прилично инфантилан, ипак није лош и ово јесте пародија на акционе филмове, односно све оне са оваквом тематиком, али пре свих на „Моћне ренџере“. У ствари, овај филм је симпатичан спој поменутог филма и „Ратова звезда“. Из овог потоњег узет је однос отац – син и сјајно је обрађен и перфектно уклопљен у мање-више класичну причу. Углавном, забаван, смешан и симпатичан филм.

Едукативни моменат: Порука с краја филма је сјајна, мада није баш сама радња то поентирала, али добро. Гласи: и ако си различит, то не значи да не можеш да урадиш велике ствари. Напротив. 🙂

Оцена наставника:

4(може)

GalleryMovies_war (Small)Лига правде: Рат (Justice League: War 2014) је цртаћ о суперхеројима који су удружили своје снаге како би победили зло које прети свету. По граду Готаму ванземаљци чудовишног изгледа постављају неке необичне направе. Док Бетмен и други суперхероји покушавају да прокљуве шта су те направе заправо, инвазија на Земљу је већ отпочела.

Критички осврт: Верујем да ће се загриженим љубитељима стрипова и оваквих цртаћа овај цртаћ допасти, али мени се ништа не свиђа. Највећи део филма је бесомучна битка између суперхероја и ванземаљаца који врше инвазију и колико год да је узбудљива (а није) временом мора да постане досадна. Чак је и Чудесна жена рекла како јој је постало досадно и делим њено мишљење. 🙂 Све време једно те исто; ови на њега бацају којекакво оружје, а овај на њих којекакве зраке… Ту су експлозије, удари и тако даље, али без обзира на сву акцију, цртаћ ми не оставља утисак да је бољи у односу на епизоду једне цртане серије. На почетку постоји некакав покушај мистерије, али то је веома благо. Прича је, иначе, сасвим класична за овај поджанр.

Порука овог филма је недвосмислена: тимски рад даје резултате. Међутим, сценариста Хит Корсон је префорсирао ту поруку толико да је потценио своје мале и велике гледаоце.

Едукативни моменат: Иако су сви имали супер моћи (осим Бетмена), тек када су почели да делују као тим победили су моћног противника.

Оцена наставника:

2(не може више)

justice-league-dark-poster (Small)Лига правде – Тама (Justice League Dark 2017) је наставак претходног цртаћа. Људи у Готаму и другим градовима наместо других људи виде монструме и убијају их. Невоља је што халуцинације нису стварне, али убиства јесу. Лига правде се окупила у вези са овим проблемом и верују да је у питању магија. Бетмен врло брзо открива да једини ко је дорастао случају је човек који поседује магичне моћи – Константин. Међутим, он је јако тежак за сарадњу, па је Бетмен морао да потражи и помоћ заносне Затане (такође обдарене чаробним моћима) и једног духа.

Критички осврт: Занимљив је спој суперхеројштине и магије и у доброј мери је успео. У сегменту који прави осврт на живот духа циркуског артисте, као да има и манге. И ликови и демони су преузети из других остварења, па тако је препознатљив „Константин“, као и демон од измета из „Догме“, а вероватно и још неки. Углавном, једно поприлично замешатељство у допадљивој причи у којој донекле има и мистерије и преокрета, па и хорора. Прича изгледа „јача“ у односу на епизоду анимиране серије и има све оно што један филм у овом поджанру треба да садржи. Нису ни претеривали са акцијом, мада је има сасвим довољно.

Едукативни моменат: Иако је Константин веровао да Бетмен није имао никакве шансе против магије, овај га је у више случајева разуверио. Не треба потцењивати друге јер можда они немају вештине које ми вреднујемо, али зато имају неке друге које могу бити корисне.

Оцена наставника:

4(овај пут може)

hqdefaultПлаво небо (Sky Blue 2003) је јужнокорејски цртаћ познат и под називом „Дивни дани“. То је постапокалиптичан филм у руинираном свету у коме постоји један живи град Екобан који руководи тзв. копачима по пустарама. Копачи за потребе Екобана трагајају за драгоценим угљеником. Међутим, њихов положај у таквом систему је јако лош и неки од њих кују план да дохакају Екобану, али истовремено обезбеде себи боље услове живота.

Критички осврт: Чим је кренуо филм већ ми је било јасно да се ради о добром цртаћу. Прича је занимљива и слојевита. Идејна решења су интересантна, па је град Екобан направљен (генетички дизајниран) тако да буде живо биће, што је прилично креативно, мада не и потпуно ново. Анимација је безмало одлична; налик на нехајни акварел, а опет тако реална. Сами ликови су насликани класично за овај поджанр цртаћа, а и њихови карактери су стереотипи. Но, разрађени су и конзистентни. Чак су толико конзистентни да су им и фризуре исте када су били мали и када су одрасли. 😀 Неке сцене су заиста јаке (као када Мо гледа како му пријатељ гине у боју), а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Екобан је место осмишљено да се људи сакрију од загађења које су произвели. И испоставило се да то није било срећно решење. Од проблема не треба да се кријемо, већ да их решавамо.

Оцена наставника:

5(да)

afficheРатне игре (WarGames 1983) је филм о момку Метјуу Бродерику, који је у школи проблематичног понашања, али је геније за компјутере. У потрази за новим игрицама успео је да хакује интелигентни компјутер који за потребе војске САД контролише нуклеарно наоружање. Метју је пожелео да одигра игру са тим компјутером и одабрао је да то буде стратегија термонуклеарног светског рата. Проблем је у томе што је компјутер игру схватио потпуно озбиљно. Оно што је почело као игра постало је претња целом човечанству.

Критички осврт: Почетак је баш ефектан због наглог трансфера приватног на пословни (војни) план у односима између двојице официра. Других ефектних сцена нема до пред крај (када компјутер схвата зашто не може да победи сам себе), али зато постоји садржајна прича. И претерано драматична, мада јесте тема којом се бави озбиљна. Врхунац драматике је када двоје младих бежи од хеликоптера који је уперио светлост ка њима. Уопште ми није јасан смисао те сцене, али има шарма.

Ако занемаримо да је Метју сувише наивно лако приступио супертајном компјутеру, идеја за филм је сасвим добра и занимљиво изгледају упоредне сцене двоје младих који се играју и војне базе где су сви у узбуни јер не знају шта их је снашло. Осим наивног приступа онлајн бази Владе САД, има још наивних упада у војну базу и уопште наивних момената у филму, као и глуме. Но, то су ипак „наивне“ осамдесете и упркос њима или захваљујући њима, овај филм је данас култни и класик СФ-а. У то време био је својеврсна опомена потенцијалном нуклеарном рату који је био очекивана последица хладног рата и тај активизам, који се види и кроз филмове, такође је карактеристика осамдесетих. Иако су радови из тог доба били плитки и лепршави, ипак су имали идеју и лепе поруке. И то је још један разлог зашто ми се та деценија допада.

Још да додам да ми се допало решење компјутера који се заиграо са Метјуом. Он није експлицитно вештачка интелигенција, како то у филмовима бива, али његова природа јесте интригантна и прилично блиска људској.

Едукативни моменат: Колико год у неким стварима супериорније биле од људи, машине не могу да нас замене јер неке способности, ипак, имамо само ми. И треба да их развијамо, пре свега учењем.

Оцена наставника:

4(са огромним плусем)

Vanilla-Sky-movie-poster (Small)Небо боје ваниле (Vanilla Sky 2001) је амерички римејк шпанског филма „Отвори своје очи“ у коме је Пенелопе Круз играла исту улогу као у овом филму. Богати плејбој Том Круз напокон наилази на девојку која постаје нешто више од „трофеја“ и то је управо Пенелопе. Након проведене ноћи у причи са њом, уморан је кренуо кући, када га је сачекала сада већ бивша љубавница Камерон Дијаз. Она га је убедила да крене са њом и он је пристао, али тако направио и фаталну грешку која ће променити цео његов живот.

Критички осврт: Иако су у питању познати глумци који знају шта раде и иако је главна глумица Пенелопе поновила улогу коју је увежбала, некако ми ова верзија није у равни са шпанском. Напросто нема тај шмек. Ово је једна пристојна америчка романтична драма, којој заиста ништа не фали. Чак, у поређењу са већином других из тог жанра и из те земље, ова је сигурно боља. Додуше, предност јој даје и добра прича, а која је, опет, преузета из шпанске верзије.

Поједини мотиви су готово потпуно преузети из оригиналног филма и неки су успели, попут разговора Тома и Пенелопе у дискотеци, а други не, када момци добацују Тому у тој истој дискотеци. Други мотиви су донекле измењени, па Пенелопе у овом филму не зарађује као улични забављач, већ као балерина. Овде постоји и некакав бледи покушај трилера, односно да се сумња баци и на чланове управног одбора Томовог предузећа за убиство које је он, наводно, починио.

Шпанска верзија је била фокусирана на психичко стање протагонисте, његову љубав и бол коју је осећао и то је приказано кроз необичну, наизглед хаотичну причу и са много шарма. Ова верзија је скренула фокус и на Томов пословни део и учинила да радња буде рационалнија и са конкретним мотивима, али на тај начин је више изгубила него што је добила. И дијалози су умногоме рационалнији, што иде на уштрб емоција, па донекле и убедљивости. Тако, рецимо, разговор који воде Камерон и Том у колима звучи преблаго и превише приземно за оно што је уследило. Комплетна завршница превише је романтична и детаљна, те смо сазнали и шта се дешавало на Томовој сахрани, док је у шпанској верзији тај део остао недоречен. Чак је и убиство Пенелопе толико романтично да док је Том гуши јастуком, она га мази по коси. И за луцидан сан претерано је. 🙂

Едукативни моменат: Пенелопе је рекла да је сваки минут нова шанса да се све преокрене. И у праву је. Ако смо учинили нешто лоше, не треба да се помиримо са тим да смо лоши (или лоши у нечему) већ треба да, већ у следећем минуту, преокренемо ситуацију и санирамо то лоше.

Оцена наставника:

3(блајхана)

flautliners (Small)Танка линија смрти (Flatliners 1990) је филм који је код нас овако преведен, пошто буквалан превод није могућ, односно смилен (гласио би „Танколинијаши“). Ово је прича о петоро студената медицине који су одлучили да „научно“ истраже постоји ли живот након смрти. Зато су изазивали клиничку смрт једни код других и уверили се да нечег ту заиста има. Међутим, тиме се њихово ванживотно искуство није завршило.

Критички осврт: Намеће се само једно логично питање; зашто баш код ово петоро људи, а код осталих не, искуство клиничке смрти се претворило у натприродан феномен? Но, да не тражим длаку у јајету, ова идеја је сасвим добра и занимљиво је повезана са религијским убеђењима – да су греси оно што се рачуна након смрти. Дакле, хоћу да похвалим приступ који је оригиналан и такође бих похвалио и глумце; екипа протагониста је прилично добро одабрана. Филм одише мрачном атмосфером и режисер Џоел Шумахер је у потпуности успео да је дочара, а и бирао је амбијенте који ће подржати и атмосферу и причу.

Едукативни моменат: Млади истраживачи су сваки пут повећавали време које ће провести у клиничкој смрти. Сам експеримент је морбидан и тешко се може назвати науком, иако је њима свима био интересантан и интригантан. Оно што је интересантно не мора да буде и научно, а још мање добро по нас. Баш зато да би било добро по нас, треба да будемо научно писмени.

Оцена наставника:

4(врло скромна)

Flatlinersposter (Small)Танка линија смрти (Flatliners 2017) је римејк претходног филма, али може да се схвати и као наставак. Елен Пејџ је у аутомобилској несрећи, за коју је крива, изгубила млађу сестру. На студијама медицине постала је опседнута животом после смрти, али и идејом да наново види своју преминулу сестру. Зато је наговорила пријатеље са колеџа да је подрже у пројекту доказивања живота после смрти. Они су је и подржали, а и сами искусили то несвакидашње искуство. Испоставило се да их је оно променило и на боље, али и на горе.

Критички осврт: Куриозитет је што је Кифер Садерланд такође и у овом филму, али, наравно, не и у тиму младих амбициозних доктора. У овом тиму предњачи жена, односно Елен, док је сам Кифер промовисао идеју у првом филму. Очекивао сам да ће Кифер да буде више искоришћен, али то се нажалост није десило и финиш његове улоге је био потпуно маргиналан. Но, овај наставак јесте преузео неке мотиве из претходног, па тако имамо макар једну проблематичну особу и један грех који предњачи у односу на остале.

Ако сте гледали оригинални филм, знате већ која је идеја, па овај део приче није могао да адутира на њу. Адутирао је на специјалне ефекте и нешто више (у ствари много више) застрашујућих сцена и то одистински застрашујућих. Међутим, режисер Нилс Арден Оплев није постигао очекивани ефекат и све време му је нешто измицало. Иако и претходна прича има мањкавости, ова је значајније приземнија. И у овом делу све њих прогањају претходни животи, али тај спој халуцинације и стварности није изведен вешто као у претходном филму и хорор делује превише стварно, а мање лично. То је као резултат дало да мање имам утисак да ликови проживљавају сопствену драму и кривицу, већ да их прогањају духови који су зли и жељни крви. Другим речима, исти овакав филм би се добио и да је тема била уклета кућа. Но, само финале већ добија личну конотацију и ликови покушавају да изнађу решења чинећи оно што за њих саме није довољно добро, али јесте исправно. Али тиме морална подука филма изостаје; не чинимо исправно зато што смо принуђени пред претњом смрти, већ зато што тако треба. Дакле, у главном делу филма Нилсу измиче срж, суштина приче, а у завршници права поента. На крају се добила једна океј заокружена причица и не могу да кажем да је лоша, напротив.

И да додам да је додатак који ликовима даје супермоћи након клиничке смрти заиста непотребан. Прича је и овако на помало клизавом терену што се логике тиче, а овим тај терен постаје чист лед. Испада да сви који доживе клиничку смрт постају ингениозни. Цврц.

Едукативни моменат: Елен је својој другарици Крси Клемонс објаснила једну технику учења уз помоћ акронима. Згодна је да се памте тешки и страни, непознати називи, а посебно је згодна да се запамти редослед. На пример, фазе митове могу да се запамте преко акронима ПМАТ. П као почетак, а МАТ као крај (завршница у шаху) – заједно чине почетна слова фаза: Профаза, Метафаза, Анафаза и Телофаза.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)