Лако Је Критиковати 69

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

City-of-Angels (Small)Град анђела (City of Angels 1988) је немачко-америчка романтична драма. Николас Кејџ је анђео који има задатак да одводи покојне на онај свет. Мег Рајан је хирург који се свим силама бори да људи не оду на онај свет. Николас се заинтересовао за њу и приказао јој се, а убрзо и заљубио. Као и она у њега. Иако су различити, та љубав је могућа, ако он „падне“, односно одрекне се својих моћи и постане обичан смртник. Као и људима, Бог је анђелима дао слободну вољу, тако да је одлука на Николасу.

Критички осврт: Сама идеја, да анђео завиди човеку, стара је, па, колико и Библија. 🙂 Што се реализације тиче, јесте романтично, али је на моменте и досадно. У ствари, таквих момената баш има много. Мотиви се веома често понављају, а пре свих Николасова жеља да сазна како је то осећати. Неминовно то мора да пређе у монотонију. У реду, схватили смо, он не осећа, а тако би желео. И треба да идемо даље, али ми се, са те мртве тачке, не померисмо готово до пред крај филма. Филм, дефинитивно, није динамичан. Мег је уобичајено слатка и досадна у улози коју је усавршила у гомили филмова пре овог. Лик смиреног и доброћудног анђела баш је „легао“ Николасу, који не врца баш од енергије. Добри су они и мање-више сјајно пливају у тим улогама, али претераше. 🙂

Радња је предвидљива и одвија се по обрасцу по коме су овакви филмови, углавном, прављени, са све разочарењима и музичким интермецима који та разочарења прате. Онда наилазе препреке великој љубави, па он јурца за њом, а она је обавезно негде отпутовала (или путује или хоће да се уда), па је то јурцање још драматичније и фрка је да ли ће стићи на време… Углавном, класична лимунада прича којој је додат и патетичан, несрећан крај.

Едукативни моменат: Допало ми се на крају што се Николас није покајао због избора које је направио, без обзира на последице и на лош исход. У оваквим случајевима и не треба се кајати. Најпре, то је био његов избор (не нечији туђи), а, потом, мотив који га је определио за тај избор је добар. На крају крајева, кајање нам неће много помоћи.

Оцена наставника:

3(може плус или, можда боље, плусић)

big (Small)Велики (Big 1988) је америчка комедија. Двојица тринаестогодишњака Дејвид Московски и Џаред Риштон проводе дане у дружењу и дечацима занимљивим активностима. Дејвиду се допала девојчица Кимберли М. Дејвис, али се њој свиђају старији дечаци. У луна парку Дејвид је пронашао необичну машину за прорицање судбине са лутком чаробњака Золтара, која се понудила да му испуни жељу. Он је пожелео да буде велики. Већ сутрадан, жеља му се испунила и постао је Том Хенкс. 🙂

Критички осврт: Има наивних момената. Рецимо, како то да мајка Мерседес Рул није направила фото-робот у полицији човека који јој је био у кући? Или како то да у озбиљној фирми нису проверили његов матични број? И када га је обезбеђење удаљило са возића како то да су га родитељи пустили да сада шета сам кроз луна парк? Но, све то не квари утисак о филму, који има добру идеју и још бољу реализацију. Чак, није ми тешко да поверујем да су ликови у филму веома озбиљно гледали на Томову инфантилну црту; неко као врлину, други као претњу. Та особина уме да буде и занимљива и симпатична, а понекад, чак, и потребна. Поменуту особину Том је мајсторски дочарао. Глума Тома Хенкса је одувек била одлична, па није било разлога да буде другачије и у овом филму.

Углавном, филм је занимљив, сладак и са форама које су одличне, а посебно када се Том и Елизабет Перкинс код њега у стану играју (у правом, не у пренесеном смислу те речи 🙂 ).

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: све има своје време и са многим стварима не треба журити колико год оне изгледале примамљиво. Оне ће доћи у неко доба и то доба ће бити право доба за то. Сада уживајте у добу у коме сте, док траје. Наравно, пре свих мислим на децу и детињство, али се односи и на оне који (прерано) жуде за пензијом. 🙂

Оцена наставника:

5(слаба или јака четворка, свеједно)

nanny-mcphee--watch (Small)Дадиља Мекфи (Nanny McPhee 2005) је прича о чаробној дадиљи коју глуми Ема Томпсон. У викторијанској Енглеској злосрећни удовац Колин Ферт има седморо деце која су неподношљиво неваспитана. Нити једна дадиља не може да изађе на крај са њима. Да зло буде веће, Колин нема могућности да их издржава без помоћи богате Анџеле Лендсбери, баба-тетке своје покојне супруге. Анџела захтева од Колина да се наново ожени и то му поставља као услов да би му и даље помагала. Немајући куд, одлучује се на решење очајника – да ожени неподношљиву удовицу Силију Имри. За то време пристигла је мистериозна дадиља Мекфи, која је одлучила да децу научи пет важних лекција. Они су је, најпре, дочекали непријатељски, али су, временом, увидели да она може да помогне како њима, тако и њиховом оцу.

Критички осврт: Ово је прича налик на ону о Мери Попинс, али значајно сведенија и предвидљивија. Уз то, маште има мање, а магија је очигледнија. Уз сведену причу иде и сведен, инфантилан хумор. Прича, иако сведена, има динамику и шаље лепе поруке.

Допало ми се што се у филму потенцира да су деца много више обратила пажњу на то шта дадиља може, а мање на њен накарадни изглед. Такође ми се допало што одлазак дадиље, када је обавила свој задатак, није испраћен патетичним плакањима. У ствари, није било ни претераних емоција, ни претерано захтевне глуме. Ово је једна једноставна, питка, дечја или породична, како желите, бајкица.

Едукативни моменат: Дадиља Мекфи показала је нама наставницима како можемо да се „изборимо“ са неваљалом децом: чаролијом. Тачно сам знао да је решење веома једноставно. 🙂

Оцена наставника:

4(између четири и три, да будем прецизнији)

baron (Small)Авантуре барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen 1988) је филм базиран на причи барона чије је име у наслову, а који је и стваран и фиктиван лик јер се појављује у делу немачког писца Рудолфа Ериха Распеја. Барон је за живота заиста „баронисао“ о својим подвизима у руско-турском рату (1735–1739). Филм се бави управо једном његовом невероватном авантуром која је резултовала победом над турским султаном, кога у филму глуми Питер Џефри.

Критички осврт: Филм је био тотални фијаско што се зараде на биоскопским благајнама тиче и то је заиста штета јер је одличан. Авантуру је приказао са толико маште и одличне глуме, а ефекти и акција за оно време уопште, али уопште, нису лоши.

Авантура се састојала из неколико мањих прича (приче у причи) и свака има и смисао и може да се схвати као метафора за многе реалне, животне ситуације. У том смислу, овај филм је, чак, животнији него многа друга нефантастична остварења. Уз то, некако природно иде и да шаље јаке и лепе поруке.

Додао бих и да ми се допадају и костими и шминка, као и сценографија. Све изгледа веома ефектно и занимљиво. С обзиром на честе промене прича и амбијената, толико да се са Месеца радња премешта у гротло вулкана, где се рађа прелепа Венера (Ума Терман), па онда негде у јужна мора, филм има динамику и све време држи пажњу. Највише су ми се допале сулуде идеје. Толико једноставне, а толико изврћу елементарну логику, да је то, напросто, фасцинантно. Када су се спуштали са Месеца (који је у облику српа, логично), канап им је био прекратак да би се спустили до Земље. Зато је барон свом слуги Ерику Ајдлу дао додатно парче канапа да га веже за доњи део и тако продужи канап. Додатно парче је узео са врха, који је био прикачен за Месец. Одакле би га иначе узео, запитао се барон? Заиста, одакле другде? 🙂

Едукативни моменат: Ево да научимо и нешто ново о самом делу. Рудолф је чуо „ловачке приче“ барона и најпре је написао причу за неки мање значајан немачки часопис, а потом је издао и књигу 1785, али у Енглеској. Међутим, књига је издата и на другим језицима, па и немачком. Прави барон био је веома узнемирен што су његово име и лик употребљени за портретисање таквог једног јунака, па је запретио легалним покретањем процеса против аутора. Вероватно се плашећи тужбе за повреду части једног племића, Рудолф никада није обелоданио да је он аутор књиге (која је, очигледно, писана под псеудонимом), већ се за то сазнало постхумно.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)

Time-Bandits (Small)Временски бандити (Time Bandits 1981) је прича о дечаку Крејгу Варноку, у чијој соби се налази портал који води кроз простор и време. Тако у његову собу упада шесторица патуљака који су украли мапу од Свевишњег бића. Ова мапа води кроз историјске и митолошке догађаје, као и различита, па и измишљена места. У метежу који је настао, Крејг је кренуо са патуљцима у авантуре о којима је, до тада, само читао у историјским књигама.

Критички осврт: Ово је необичан спој виспреног, комичног, али и озбиљно филозофског филма и инфантилног дечјег, где се укршта свет маште, пун авантуризма и бајковитих ликова и реалан свет, пун површности и суровости. Ретко када сам гледао филм где су оваква два приступа тако добро умрежена. Има динамику и сталну промену сцене, тако да не може да буде досадан. И иако нас води из приче у причу, које једна са другом везе немају (у једној је јунак Робин Худ, а у другој древни грчки краљ Агамемнон, на пример), радња има фокус и прича се лепо заокружује при крају. Крај је иначе баш изненађујућ, чак шокантан. Ја сам протумачио да овако решен филм, заправо, прави јаку критику религије, али неко други ће протумачити на свој начин.

Свакако се могу видети креативне идеје и задивљујуће добри специјални ефекти за оно време. Дејвид Ворнер се на веома маштовит начин разрачунава са противницима у финалној сцени и било је јасно да ће га само Бог (глуми га Ралф Ричардсон) зауставити. И то је прилично било предвидљиво. Међутим, све остало није. Филм је пун изненађења, а посебно је изненађујућ крај, што сам већ поменуо.

Едукативни моменат: У овом филму је много значајније да поуку извуку родитељи него деца. Крејгови родитељи били су окупирани свим другим, само не сопственим дететом; кућним апаратима, статусом међу комшилуком и испразним емисијама. То је довело до тога да је дечак радије видео себе поред измишљеног краља Агамемнона него поред сопствених родитеља. Бавите се својом децом јер ако се ви окренете од њих, окренуће се и они од вас.

Оцена наставника:

5(јасно)

charlie (Small)Чарли и фабрика чоколаде (Charlie and the Chocolate Factory 2005) је филм о дечаку Чарлију (глуми га Фреди Хајмор) који живи у веома сиромашној породици у варошици где ради најпознатија фабрика чоколаде на свету. Њу води Џони Деп. И Џони је осмислио наградну игру за цео свет. У свега пет упакованих чоколада налази се златна карта за петоро срећних добитника. Деца која извуку златну карту, постаће Џонијеви гости на један дан. Добиће и значајне награде, али само једно од њих добиће награду каква се замислити не може. Погађате, један од сретних добитника је и Чарли.

Критички осврт: Веома ми се допада рад и естетика, да је тако назовем, режисера Тима Бертона. Ни овај филм није изузетак, мада мислим да су неки други његови филмови бољи од овога. Тим је, у свом препознатљивом маниру, направио необичан филм, са маштовитом радњом и интересантним ликовима, међу којима је и његов омиљени глумац Џони Деп. Додуше, радња је и добрим делом предвидљива, али се заокружује на крају и даје једну лепу причу са још лепшим порукама.

Веома ми се допала породична кућа Фредијева и како његова породица у њој живи, као и сценографија у Џонијевој фабрици. Хумор је, такође, успео, мада је дозиран. Филм је више забаван, него што је смешан. На пример, смешне су алузије на неке друге филмове, пре свега „Одисеју у свемиру“. Неке идеје су преузете из других остварења попут лифта који иде у свим правцима, али ни оригиналних идеја не мањка.

Едукативни моменат: Одлично је предавање одржао деда Дејвид Морис свом унуку Фредију. Када је дечак одлучио да прода своју карту и тиме помогне породици, он му је рекао следеће: да новца има много у свету и све га је више јер га све више штампају. А златних карата има свега пет. Само би глупан трампио такву једну ретку карту за нешто тако обично као што је новац. 🙂 Мудро је деда говорио, а ако не видите да је мудро, то само значи да још нисте нашли своју златну карту.

Оцена наставника:

4(лагана)

xmenorigins (Small)Порекло Икс-људи: Вулверин (X-Men Origins: Wolverine 2009) је четврти наставак о Икс-људима, мутираним суперхеројима, а први о Вулверину, кога глуми Хју Џекман. Хју је одрастао уз брата Лијева Шрајбера и са њим се борио у сваком боговетном рату који је избијао током њиховог бесмртног живота. У новије време обојица су приступила специјалном одреду који води Дени Хјустон. Међутим, показало се да се јединица бави веома прљавим пословима и да убија недужне људе. Зато је Хју иступио и настанио у Канади, где се запослио као дрвосеча. Тамо је нашао и љубав свог живота Лин Колинс и изгледало је да се напокон скрасио. Након шест година, Дени га је пронашао и обавестио да му је брат ван сваке контроле и да убија бивше чланове одреда, који се, у међувремену, распао. Замолио га је да му се придружи како би решили ту кризу, али је Хју одбио. Но, врло брзо се уверио да не може бити по страни и да, још једном, мора да учествује у мисији коју није желео.

Критички осврт: Од сва три наставка о Вулверину, овај је најкласичнија суперхеројштина. Но, то није минус, а и неки већи минус овом филму не могу да дам. Прича је сасвим добра, одржива, са много акције и добрих сцена. Ефекти су врхунски, као и у сваком другом наставку, продукција одлична, а глума сасвим задовољавајућа. Ликови су мање-више конзистентни и занимљиви. Посебно ми се допала кул моћ Тејлора Кича, а Рајан Ренолдс је врло интересантно изнео своју улогу.

Едукативни моменат: Иако је Дени дао много разноврсних моћи Рајану, он ипак није успео да победи Вулверина. Колико год мислимо да је неко супериоран, ипак не може да победи у свему и сваког. Ако мислимо да смо ми ти који смо у свему добри, чак најбољи или непогрешиви, треба да размислимо два пута. 🙂

Оцена наставника:

5(па, може)

wolverinew (Small)Вулверин (The Wolverine 2013) је други наставак о овом мутираном суперхероју који има невероватну моћ регенерације и избацује металне канџе. Пролог филма дешава се током Другог светског рата у Нагасакију. Тамо је Вулверин спасио живот јапанском војнику приликом пада атомске године. Много времена од тада, Вулверин је добио позив из Јапана од тог истог војника, који је сада најмоћнији човек у тој земљи и у самртној постељи. Мотив старца да позове Вулверина је да му се захвали што му је тада спасио живот, али и да му да једну (непристојну) понуду. Вулверин је отишао до старца и готово одмах постао део породичне драме, али и интрига и врло опасних дешавања.

Критички осврт: Интересантне су сцене борбе Риле Фукушиме и Хиројуки Санаде док Хју Џекман сам себи врши операцију на срцу или када Хјуа пробадају безбројним стрелама. Овако када напишем звучи крволочно, али треба видети сцену и биће јасније. У ствари све сцене ми се допадају јер филм има шмек јапанских борилачких филмова и у сасвим успелом споју са суперхеројштином (овог другог мало мање) добила се једна квалитетна прича, без превише патетике.

Глумци су добро одрадили посао. Морам да поменем да Рила има невероватно занимљиву физиономију, а занимљива је и Светлана Ходченкова, са све шпицастим носићем. Скоро нико у филму није класично леп, тако да и то доприноси да овај филм буде другачији од уобичајене холивудског шминкераја. Углавном, све похвале.

Едукативни моменат: Хал Јаманучи је сматрао да Вулверин нема разлога да живи толико дуго, док он има. И ту је направио две грешке. Најпре, потценио је туђи живот – свако има разлога да живи. Друго, нико није незаменљив. Иако је имао недовршена посла, увек постоји неко други ко је тим пословима, такође, дорастао.

Оцена наставника:

5(јача него претходна)

navyseals-zombies (Small)Морнариче фоке против зомбија (Navy Seals vs. Zombies 2015) је филм о коме је све речено у наслову. У Њу Орлеансу је избила епидемија зомбија и потпредседник Америке Рик Фокс остао је у клопци док је промовисао своју кампању. Зато је ангажован одред морнаричких фока да га спаси.

Критички осврт: Дијалози су сведени и испразни, тако да боље да их није било. За већину није било ни потребе. Радња је класична, предвидљива и развучена, а продукција лоша и тек на моменте поједине сцене су заличиле на нешто. Специјални ефекти не личе ни на шта, а богами ни глума појединих глумаца. Рецимо, поменути Рик, осим што је глумац, он је и бивши кошаркаш НБА лиге и бизнисмен, али његова свестраност није, истовремено, успешна на свим пољима. Другим речима, не можете на силу бити ренесансни тип. 🙂

Квалитет снимка се толико разликовао из сцене у сцену, да као да сам гледао пар различитих филмова уметнутих један у други. Што се тока неких сцена тиче, решења режисера Стантона Барета нису увек била најсрећнија и просторни односи нису увек логични. Зомбији су сада овамо, да би у следећој сцени били мало даље или ко зна где. Но, то су једине грешке. Све остало било је коректно и досадно.

Најбољи комплимент који могу да дам овом филму је да није потпуни крш. 🙂

Едукативни моменат: Војницима су две ствари биле најважније – успех мисије и саборци. И у сваком послу, верујем, те две ствари треба да буду најважније – колико добро радимо и људи око нас, наше колеге.

Оцена наставника:

1(са микроскопски ситним плусем)

ForbiddenWorld (Small)Забрањени свет (Forbidden World 1987) је свемирска прича, чији је главни јунак капетан Џеси Винт добио задатак да посети лабораторију на планети Ексарбија. У тој лабораторији научници покушавају да добију биће које су произвели генетичким инжењерингом. Испоставља се оно што је и очекивано – биће које се родило је чудовиште које једе људе. Иако су га створили, сада ће бити принуђени да га убију, а у томе ће им помоћи капетан Џеси.

Критички осврт: Нема шале са овим филмом – одмах на почетку је свемирска битка са све ласерима. Заиста су претерали са светлима, без обзира што врцаве осамдесете траже своју дозу сјаја. Хајде што убојити ласери светле у свим бојама и облицима, већ светли и свемирски брод и споља и изнутра. Ипак, прави хит је лабораторија за генетичка истраживања по чијим полицама су разбацана искасапљена и измрцварена тела ситних сисара. 😀 Мере предострожности су тек смејурија. 🙂 У ствари, много тога у овом филму је смешно. Када мутант напада лабораторијског техничара на почетку, крв толико прска са њега да потпуно прекрива објектив камере и то видимо у постепеном затамњењу („закрвављењу“). Потом, научника Фокса Хариса (чији је бели мантил све време умазан крвљу од експериментисања), при крају филма, Џеси оперише тако што га сече скалпелом без анестезије, док овај вришти и у руци држи цигарету са муштиклом. И даје му инструкције шта да ради, пошто Џеси није хирург већ капетан свемирског брода. Тешко је издвојити у мало текста све те луцидности. 🙂

У питању је смешна и јефтина имитација „Ејлијена“, са тим да овај туђин течно пише енглески. 🙂 Ова верзија није потпуни хорор као оригинал. У њој има и мало романтике, мало еротике и свега онога што би, према мишљењу аутора филма, могло да прода овај… назовимо га, просто, производ. 🙂 Глумци су, наравно, очајни, радња – и оно што је има, боље да је нема, али једну ствар морам да признам овом филму. То је идеја која се односи на биологију врсте коју су добили генетичким инжењерингом и какав однос она прави према људима. Идеја је потпуно сулуда и очигледно су недовољно о њој промишљали, али, са друге стране, сасвим иновативна и скроз занимљива, тако да сам био веома изненађен када сам је видео у филму овог формата. Да вам не откривам идеју, довољно је рећи да је овај филм решио оно што Ејлијен није могао; недостатак људских ресурса. Има ту још занимљивих решења, као када су две лепотице из филма одлучиле да комуницирају са мутантом. То у „Ејлијену“ никоме никада није пало на памет. 🙂

Филм је, наравно, лош – ту спора нема. Али, ипак, има својих момената. 🙂

Едукативни моменат: Џун Чедвик је рекла да оно што је интелигентно мора да зна да комуницира. Ја бих додао и да важи и обрнут случај; комуникација ће нас учинити интелигентнијим. 🙂

Оцена наставника:

2(морао сам)

Advertisements

Лако Је Критиковати 66

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gravity (Small)Гравитација (Gravity 2013) је филм о жени астронауту Сандри Булок, која је у мисији у орбити Земље. Међутим, мисија је кренула по злу, пошто су ситни комади свемирског отпада буквално избомбардовали сателит на коме је радила. Готово сви чланови њеног тима су изгинули, а она је одлебдела у свемир. Спасио ју је колега Џорџ Клуни, али није успео да спасе и себе. Сандра је остала сама и покушава да се врати на Земљу.

Критички осврт: Сандра је све време у свемиру и све време јој се дешавају неприлике са техником и она покушава да преживи. И од тога може да се направи океј прича (већ сам гледао сличне филмове са мање-више сличним причама, попут сјаног „Последњег гурања“), али то, овог пута, није био случај. Прича је баш досадна и поред импозантних специјалних ефеката.

Мислим да је то због тога што прича не нуди ништа више. Иако постоји покушај да се да дубина ликовима, пре свих оном који тумачи Сандра, некако то није дошло до изражаја. Одглумела је она добро и панику и очај и све што је било потребно, али то би осетио сваки човек у њеној ситуацији и није дала неки свој лични, карактеристични печат целој тој причи, а још мање разлог зашто бих оценио овај филм као добар. Поједине делове бих више оценио као патетичне.

Закључак је да је филм технички одлично урађен. Ту убрајам и глуму, али искључиво Сандрину. Џорџ је био очајан. И то је, па, све.

Едукативни моменат: Сандри и осталима проблеме је задао (па чак и главе дошао) отпад у свемиру. Сва је прилика да ће и нама, само онај који бацамо на Земљи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

findingdory (Small)Потрага за Дори (Finding Dory 2016) је други наставак филма „Потрага за Немом“. Дори је риба коралног спруда, плаве боје, која пати од губитка краткорочног памћења. Она проводи време са рибама кловновима Немом и његовим татом, али се онда сетила да има родитеље које је давно изгубила. И одлучила је да их нађе. Проблем је што су они на другом крају океана.

Критички осврт: Прелеп је цртаћ, баш као и први део, када су тражили Нема. Иако је тема, практично, иста као у првом делу, свеједно је добра, садржајна и занимљива. Има и хумора, а акценат је на авантури, која је на моменте заиста сулуда. Већина сцена је прилично динамична, а све сцене су сјајне. Издвојио бих ону када се Дори изгубила у океану и пратећи шкољке наишла на родитеље. Све то прати адекватна и пријатна музика.

Веома ми се допада како су родитељи поступали са Дори и, на неки начин, ово је показна вежба како треба одгајати специјално дете. Односи између ликова ми се свиђају, а и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Рибица Дори је у једном тренутку рекла хоботници Френку да не можете све планирати у животу. Рецимо, кога ћете упознати. А управо такве, случајне ствари могу бити оно најлепше што се у животу дешава. Планови су добри, али много пута ћемо деловати мимо њих и то је сасвим у реду.

Оцена наставника:

5(са великим плусем)

monster-high-haunted (Small)Средња монструмска: Запоседнута (Monster High: Haunted 2015) је цртаћ о фенси монструмима који похађају школу за њих. Испоставља се да у другом, паралелном свету постоји школа за духове. Неко одатле походи и прогања ученике Монструмске школе и девојка дух одлази тамо да види ко је то. За њом крећу и њене другарице, али су себе претходно претвориле у духове, а како би се уклопиле у нову околину.

Критички осврт: Иако порука коју филм шаље уопште није лоша и иако је расплет решен сасвим добро и озбиљно, све остало ми се у овом цртаћу не допада. Најпре, радња је сасвим обична, без имало креативних момената. Мистерија постоји тек у покушају, иако се форсира кроз читав филм. Иако је намењен деци, ипак мислим да ту исту децу потцењује толиким поједностављењем и очигледношћу. Или је намењен веома, веома малом узрасту, мада су актери тинејџери који су заљубљени и прате моду. У вези са овим последње написаним…

Мало је добрих животних вредности које овај филм промовише. Јасно је да је направљен да би се продале луткице, али дизајнер одеће сувише је „подивљао“. Свака од њих изгледа безмало као фолк певаљка у најбољем издању са платформама и сличним секси модним детаљима. Мода и популарност се изузетно цене у филму, раме уз раме са карактерним особинама попут комуникативности и доброте. Такође ми се не допада што су сви, али сви ликови, напросто, прелепи. То је свет монструма, али где нема места за мање лепе или корпулентне, на пример. Другим речима, или си прелеп или ниси у игри. 🙂

Још да додам да је анимација прилично слаба. Сви ликови су, као што поменух, прелепи, али у њиховим кретњама нема претеране слободе и флексибилности. Рецимо, када упадну у воду, фризура остаје нетакнута.

Едукативни моменат: Девојка дух је волела да блогује и имала је добре разлоге за то. Међутим, њени постови су били трачеви. Веровала је да у њима нема ничег лошег док није схватила да трачеви повређују људе (у овом случају монструме) и праве поделе међу њима. Од тада је почела да пише приче које је претходно проверила и које су засноване на истини. Такве приче су увек боље, без обзира колико трачеви изгледали занимљивији.

Оцена наставника:

2(баш, баш слаба)

The-Nightmare-Before-Christmas (Small)Кошмар пред Божић (The Nightmare Before Christmas 1993) је цртаћ познат и са додатком имена сценаристе Тима Бертона. У земљи Ноћи вештица, Џек Краљ Бундева, вођа тог града, вратио се са „похода“ по свету. Ноћ вештица је и овај пут била успешна и Џек је добио заслужене почасти од свог народа, али није био задовољан. Желео је нешто више, мада ни сам није знао шта. А онда је пронашао портал који води до земље Божића и тамо видео ствари које су му се допале. Зато је одлучио да он, наместо Деда Мраза, организује тај празник. Свим суграђанима поделио је задатке и они су заиста припремили Божић, али онако како једино умеју.

Критички осврт: Анимација у филму је гротескна и занимљива, али свакако примерена теми. Прича је добра и са добром идејом и шаље поучне поруке. Све у свему, филм какав и очекујем од Дизнијеве комапније.

Едукативни моменат: Џек је ушао у рутину у свом послу и то му се није допало јер му је постало монотоно. И одлучио се да почне да ради други посао што може бити лоше решење и то се и показало. Јер Џек није био стручан за тај нови посао. Много боље би било да је унео новине у сопствени посао и тако му не би постао досадан.

Оцена наставника:

5(мрачна, као и филм што је)

wraith_poster (Small)Утвара (The Wraith 1986) је филм о момку Чарлију Шину који се појављује у малом градићу и одмах је „стао на жуљ“ вођи локалне банде Нику Касаветесу јер је бацио око на његову симпатију Шерилин Фен. Ник ће ускоро открити да му прети много већа опасност од љубавних јада. Наиме, мистериозни возач моћног аутомобила убија чланове његове банде једног по једног.

Критички осврт: Филм је почео крајње досадном трком колима и ако је судити према пословици „по јутру се дан познаје“, није много обећавао. А онда се ниоткуда појавио Чарли са покушајем осмеха који је имао за циљ обарање девојака са седишта тадашњих биоскопских сала и почело је да се дешава много тога у релативно кратком времену (у првих петанестак минута), да би кулминирало у један нерешени кримић са убиством. У ствари, решен кримић већ тада, али мистерија је ко је, у ствари, Чарли и ко је тајанствени возач и да ли су та двојица, заправо, иста особа? Кад боље размислим, ни ту мистерије није било. Као што није била ни мистерија да је Чарли, у ствари, некакав дух осветник.

Дакле, нема мистерије и једва да има радње. Све време се тркају колима, што је, можда, било „кул“ за оно време, али је мени било изнурујуће досадно. Тим пре што су те трке тек у покушају да буду узбудљиве и можда би биле занимљиве загриженом љубитељу релија под условом да пренебрегне чињеницу да су у прве две трке са натприродним аутомобилом заобишли, успут, иста кола. То, ваљда, довољно говори како су сцене трке снимане. 🙂

Логика којом се руководе ликови није увек најјаснија. Полиција, на челу са шерифом Рендијем Квејдом, има сасвим пасивну, маргиналну улогу и ту је тек да констатује необичне догађаје и повремено безуспешно јурца за колима младих деликвената. И да, Ренди је направио једну добру фору и то би било то. Ликови, иначе, уопште нису разрађени, а односи између њих сасвим су површни. Као и цео филм, уосталом.

Едукативни моменат: Ник је суверено владао својом бандом и радио шта је хтео захваљујући страху који је изазивао. Ипак, није успео и да изазове нежна осећања код Шерилин у коју је био заљубљен. Колико год да је човек силан и моћан, увек ће постојати нешто што не може да уради. Зато не треба да се секирамо ако нешто ми не можемо да урадимо, посебно ако силни и моћни нисмо. 🙂

Оцена наставника:

1(реална)

imaginaerum_xlg (Small)Имаџинеријум (Imaginaerum 2012) је финско-канадски фантастични мјузикл. Композитор и члан финске метал групе Најтвиш сада је остарео и пати од деменције. Дани су му одбројани и према мишљењу лекара нема смисла више одржавати га на апаратима. Зато је његова кћерка Маријана Фарли потписала папире да прихвата да се апарати искључе и усељава се у породичну кућу очекујући сваког часа да ће јој отац умрети. Она води борбу са својим осећањима јер верује да јој се отац никада није довољно посветио. За то време, у сновима остарелог музичара такође се дешава борба са властитим демоном у виду језивог Снешка Белића.

Критички осврт: Музика је одлична, као и идеја за филм, али је поприлично трапаво реализована. Сцене које нас воде кроз живот композитора изгледају као музички спотови и то врло добри, али то није довољно за један филм који претендује да буде уметнички. Те сцене нису оригиналне, нити довољно интригантне, још мање су напете (иако постоји покушај при крају да такве буду) и лишене су мистерије, пошто су односи између композитора и његове кћерке Маријане већ сасвим јасни готово на почетку филма. Тиме су разјашњене и његове највеће грешке, па и ток којим се кретао његов живот. Сваки даљи догађај који откривамо надовезује се на претходни, али ништа што би шокирало или унело неки нови преокрет. Све време се провлаче иста осећања, а мотив беса и самоће су толико доминантни да, неминовно, прелазе у монотонију. Уз то, неке сцене се више пута враћају (попут суочења Квина Лорда са оцем и прогањање Снешка – што је, у ствари, иста ствар). Додуше, има неколико сцена које су заиста занимљиве, као она када у једној соби мали Квин гледа у свог оца који очајава, а на зиду те собе је постављена слична сцена када њега, сада одраслог (глуми га Туомас Холопајнен) и са истим осећањем, гледа његова мала кћерка. И разлог очаја је у оба случаја исти.

Мали Квин ме није фасцинирао глумом, а, ако ћемо поштено, ни остали. Ипак, не могу да не ценим што филм јесте другачији од шуме других, а и нуди једну смислену причу и лепу, људску емоцију, па таман та емоција и не била толико уверљива.

Едукативни моменат: У сефу композитора је било оно што је највредније за њега; сећања. Када бисмо остављали у наш сеф оно што је заиста највредније нама, то сигурно не би био новац. 🙂

Оцена наставника:

4(помало празњикава)

antiviral-poster (Small)Антивирусно (Antiviral 2012) је канадско-француски психолошки хорор. У некој будућности фармацеутска кућа „Лукас“ својим клијентима нуди јединствену услугу. Они могу да купе исти вирус од кога болује њихова омиљена позната личност и тако проживе макар део живота који има њихов идол. Кејлеб Ландри Џоунс је запослен у тој фирми, али и он је фан прелепе Саре Гадон и користи своју позицију да се зарази њеном болешћу. Испоставља се да вирус, који Сара има, уопште није безазлен.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста занимљива и свакако оригинална. У филму је она разрађена не само кроз фармацеутску кућу и конзументи на разне начине добијају делиће својих идола. Дакле, метафора је не само очигледна, већ и доведена до екстрема. Тиме се добио један морбидан ефекат, али, ако ћемо право, морбидни су и таблоиди, као и људи који их са уживањем читају.

Што се реализације тиче, није лоша, мада филм јесте прилично спор и радња је исфорсирана. Другим речима, направила се прича са „мало меса“. Са друге стране, интелигентно је осмишљена и дијалози су виспрени, чак покрећу неке филозофске теме.

Све ово прати и добра глума. Кејлеб је и гледајући физиономију одговарајући за ову улогу, онако блед, пегав и мршав. Дефинитивно доприноси атмосфери која је чиста, стерилна, због беле боје која преовлађује, али, истовремено, накарадна, болесна и чудна због самог дешавања. Атмосфери доприноси и фотографија која има уметнички шмек, баш као и сам филм.

Едукативни моменат: Истина је да познати људи имају утицаја на живот сваког од нас. И ту нема ничег лошег ако тај утицај дозирамо и, зашто да не, прихватимо оне лепе, позитивне ствари. И, наравно, избегавамо да читамо таблоиде. Са једне стране бацамо паре, а са друге трошимо и време које смо могли да утрошимо на нешто много паметније.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

datbreakers (Small)Разбијачи дана (Daybreakers 2009) је прича о вампирима који су освојили свет. Популација људи је пала на свега 5% и прекобројни вампири гладују. Итан Хок је хематолог који ради у фирми коју води Сем Нил и покушава да пронађе вештачку замену за крв. На њега наилазе људи, међу којима и Клаудија Карван, и они му нуде решење за које није веровао да је могуће – да наново постане човек.

Критички осврт: И у овом филму ми се идеја јако допала, тим пре што је и врло актуелна, а нисам до сада видео да је вампиризам постављен у овакав контекст. Вампирски свет је занимљиво приказан, мада је акценат пре свега био на заплету и самим тим, борби и људи и вампира да преживе у лошој ситуацији. Тако да је филм жанровски пре свега акција и у том смислу није лоша, мада ни нарочито епохална. Сцена јурцања колима је, безмало, одлична. Аутори филма су баш на све мислили, а завршетак те трке пропраћен је „ватрометом“, како и доликује. 🙂 Углавном, добио се један сасвим солидан филм, са солидно разрађеним ликовима и причом без већих грешака, одрживом, занимљивом и забавном.

Едукативни моменат: У природи у ланцима исхране предатор мора да има мању биомасу од свог плена. У супротном, ако би се, којим случајем, пренамножио и биомасом премашио плен, десила би се регулација бројности; јединке би почеле да умиру од глади и не би имале услова да се даље размножавају. Ето, мало и лекција из биологије. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста јака)

life_of_brian_ver (Small)Житије Брајаново (Life of Brian 1979) је филм Монти Пајтоноваца. Главни протагониста је Брајан (Грејам Чепмен), који се родио у исто време када и Исус и кога су као бебу три мудраца помешала са богочовеком, а касније, када је одрастао, исто су учинили и његови сународници.

Критички осврт: Иначе волим Пајтоновце и њихове лудорије и бритак (у сваком смислу) хумор. Филм је у потпуности у њиховом фазону и мало је рећи да је одличан. Пародира све што је могуће пародирати, на ведар, неоптерећујући начин. Ако има неко ко није погледао овај филм, обавезно треба да то учини. 🙂

Едукативни моменат: Издвојио бих поруку овог филма са самог краја, из музичке нумере: увек гледајте ведрију страну живота.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

thor_verius (Small)Тор (Thor 2011) је филм рађен према стрипу који богове из нордијске митологије приказује као суперјунаке из ванземаљског света Асгарда. Овим светом управља Один (Ентони Хопкинс) и његова мисија је да одржи мир у свим световима. На престолу треба да га замени син првенац Тор (Крис Хемсворт), али је момак сувише нагао и склон ратовању. Због грешака које прави, отац га протерује на Земљу и при томе му одузима све моћи. Да би их наново добио, мора да научи тешке животне лекције.

Критички осврт: Радња је сасвим добра. Чак, неочекивано за једну суперхеројштину, има и неку дубину и шаље сјајне поруке. Дворска интрига фино је уклопљена, а и преврати. Крај је амерички патетичан, са све великим речима. И иначе, у филму има много и патетичних и општих места, као када Тор доскочи у получучњу након што убије чудовиште или када, очајан, арлауче гледајући у небо. То и специјални ефекти донекле кваре утисак. Код готово свих специјалних ефеката анимација је баш, баш уочљива. Но, филм је забаван, динамичан и пружа добру акцију, тако да је испунио очекивања од поджанра у коме је рађен. И да додам да су глумци добро урадили посао, а и, руку на срце, добро су бирани за своје улоге.

Едукативни моменат: У разговору са Крисом, Стелан Скарсгорд је рекао како није лоше када човек схвати да нема све одговоре јер онда почне да поставља права питања. Заиста мудро, нема шта.

Оцена наставника:

4(мање-више; у ствари, више мање него више)

Лако Је Критиковати 65

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

toy_story_three_ver (Small)Прича о играчкама 3 (Toy Story 3 2010) је трећи наставак трилогије о играчкама дечака Ендија. Енди је сада већ порастао и спрема се за колеџ. Више му није до игре и одлучио је да своје играчке отпреми на таван, а да понесе са собом само свог омиљеног шерифа Вудија. Међутим, Ендијева мајка је грешком однела играчке на ђубре. Оне су се спасиле зле судбине на отпаду и одлучиле да оду у обданиште. Вуди покушава да их одговори од тога, али њима се тамо допада и немају намеру да се враћају Ендију. Но, врло брзо ће схватити колико је њихова одлука фатална.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овде је анимација урађена значајно боље – што се људских ликова тиче, а што је и очекивано, с обзиром на то да је снимљен деценију касније. И док су прва два наставка адутирала на хумор и причу, овај је додао још један адут, а то је нежна и сетна емоција условљена растанком и одрастањем. И није испало лоше, напротив, тим пре што је избегнута свака патетика. У ствари, ништа у овом филму није лоше, једино што је можда за нијансу претерано Вудијево наваљивање да се играчке врате свом власнику Ендију, а како би се (пре)нагласила његова оданост.

Едукативни моменат: Када је Енди описивао Вудија, рекао је да је он храбар, паметан и љубазан, али као најбитнију Вудијеву особину навео је то да он никада није одустао од њега и да је био ту, без обзира на све. И то је, заиста, најважнија особина пријатеља.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

lostblaggo (Small)Звончица и изгубљено благо (Tinker Bell and the Lost Treasure 2009) је још једна прича о вили чије је име у наслову и која живи у земљи Недођији. Овај пут Звончица је добила задатак да направи скиптар на који ће бити постављен месечев камен. Овај камен има моћ да, на посебну ноћ, прелама месечеву светлост и претвара је у плаву вилинску прашину, неопходну за летење свих вила. Њен пријатељ Теренс понудио се да јој помогне, али ју је његова помоћ више оптеретила него што јој је значила. На крају је Звончица поломила и скиптар и камен, а са Теренсом се посвађала. У једној представи је чула да постоји магично огледало које испуњава жеље и добила је идеју да пронађе то огледало и њиме поврати месечев камен. И тако је кренула у авантуру у којој ће јој се придружити један мали свитац.

Критички осврт: И ово је прилично добро осмишљена прича, са много добрих порука и поука. Анимација је и даље сјајна, а не недостаје ни авантуре и лепих емоција.

Едукативни моменат: Звончица је имала класичан проблем неприхватања одговорности. Увек јој је неко други био крив за лоше поступке због њене брзоплетости или немарности. Тек када је променила ставове и прихватила одговорност за своје поступке, ствари су почеле да се решавају повољно.

Оцена наставника:

5(да)

Tinker-Bell-and-the-Great-Fair (Small)Звончица и велико вилинско спашавање (Tinker Bell and the Great Fairy Rescue 2010) је наставак претходног филма. Виле су одлучиле да неко време проведу у земљи људи скривене у свом малом кампу од лишћа. Међутим, Звончицина знатижеља за људским изумима је била толика, да је на крају остала заглављена у кућици за лутке девојчице Лизи. Испоставило се да Лизи воли виле и да не жели да науди Звончици, а ни да је држи затворену. Тако су њих две постале пријатељице, а мала вила је схватила да је њена мисија да помогне девојчици да јој њен отац научник посвети више пажње. То, ипак, није тако лако постићи јер је он човек од науке и не верује у виле.

Критички осврт: Ово ми је најслабији наставак од свих, не зато што није добар, напротив. И даље је то заиста леп цртаћ који бих сваком детету препоручио, пре свега због добрих едукативних порука које шаље. Моја замерка је што овде нема много материјала за радњу. Добар део филма се своди на дружење између Лизи и Звончице, са једне, и вратоломије вила у спасилачкој мисији, са друге стране. Има ту и авантуре и помало хумора, али, све у свему, овај наставак не нуди много, а још мање много новог.

Едукативни моменат: Лизин отац морао је да схвати да потребе и жеље његове кћерке нису једнаке његовима и да то што њега фасцинира наука, не фасцинира на исти начин и њу. Ми одрасли често заборављамо да деца имају нека своја интересовања и да и она заслужују пажњу, без обзира што нама не изгледају довољно озбиљно и важно.

Оцена наставника:

4(са више од једног минуса)

othersajd (Small)Друга страна огледала (The Other Side of the Mirror 2016) је филм који има још један назив – „Алиса: Мрачна страна огледала“. Алиса је тинејџерка чија је вољена мајка умрла и која не воли школу претерано. Једва је дочекала летњи распуст и један дан је провела са својом надобудном сестром у природи. Тада се појавио мистериозни човек, кога је Алиса пратила све до зечје рупе и у њој открила нови свет.

Критички осврт: Нисам имао утисак да гледам филм, већ више некакву представу… Не, преслабо је ово чак и за представу. Више је личило на неки школски пројекат тинејџера који су несхваћени, па траже метафизику у свом постојању. 🙂 Продукција је управо као да се ради о школском пројекту. Камера је пробала да уради оно што продукција није и то помало необичним кадровима. То је успело свега у пар покушаја у филму, рецимо на самом почетку када је Алиси умрла мајка. Иначе, тај почетак је застрашујуће патетичан.

Буџет за филм, очигледно, био је веома, веома скроман. Случајно или намерно, Алиса је имала поцепану хаљину на лактовима, а старињска кола су возила модерним друмовима и то је превише видно да се не би опазило. Сценографију, костиме и шминку не треба ни помињати, а специјалних ефеката није ни било.

Идеја за филм, заправо, уопште није лоша, али је, нажалост, баш лоше реализована. Ту је и неспретан и непотребан спој са хришћанством, а има и мало националне историје, политике, па чак и биологије, што поздрављам, али, опет, све је потпуно сувишно. Можда би било боље да се филм базирао на људској драми, што је и премиса филма. Додуше, сигурно би било боље да је филм имао било какав фокус. Радња је у потпуном хаосу и иако прича Луиса Керола даје добру подлогу за различите маштовите иступе, овде је то баш лоше урађено, тешко се прати и врло брзо постаје досадно. Поједини ликови су упечатљиви, попут Белог Зеца, али ме глума није оборила с ногу. Дијалози и монолози су врло запетљани и, напросто, бујају од великих речи, али ако размислите о њима биће јасно да су у питању веома приземне „мудрости“. Једно од првих правила праве мудрости је да причате јасно и употребљавате једноставне реченице, ако ни због чега другог, а оно да би вас други разумели . У супротном, сама мудрост нема много смисла. И сам филм изгледа као да нема много смисла, мада ми је намера аутора прилично јасна; желео је да направи уметнички филм. Ипак, због свега овога што сам навео, све што је направио је контраефекат. Неке ствари, напросто, не могу да се одраде „на силу“.

Едукативни моменат: Алиса је прихватила и таблету од Белог Зеца и напитак на столу који је могао да остави било ко, а касније и печурке. И упала је кошмарни свет. Такав свет је једини који може да се очекује онда када узмете таблете или било какве супстанце од лоших људи.

Оцена наставника:

1(и ово је много)

EARTOECHO (Small)Земља Еху (Earth to Echo 2014) је филм о тројици дечака, пријатеља, који су, вођени необичним дешавањима на својим мобилним телефонима, отишли у оближњу пустињу. Да би то урадили, лагали су својим родитељима да ће преспавати један код другог. Те ноћи су у пустињи открили нешто чему се нису надали: маленог ванземаљца коме је била потребна помоћ да састави свој свемирски брод.

Критички осврт: У питању је један потпуно контрадикторан филм. По поставци веома подсећа на легендарног „Е. Т. ванземаљца“, а и овај ванземаљац је заиста дражестан и подсећа на неку малу сову. И ту се сва чаролија завршава. Све остало је потпуни треш. Клинци мали, мили и свилени, буквално прелазе све границе деликвенције. Они се туку међусобно, упадају у туђе куће, обијају радње, беже од полиције, посећују барове за одрасле и луде журке и, као шлаг на торту, возе кола (која су, такође, украли). Тако да ја ово не бих назвао дечјим филмом, иако су се, можда, аутори филма надали да ће направити баш такав. Да буде грђе, вероватно су се надали да ће направити омаж поменутом „Е. Т. ванземаљцу“ са све вожњом бициклима. Није баш све преузето из тог филма; једна сцена је преузета и од „Вештица из Блера“.

Клинци су добро одрадили своје улоге, а њихови ликови су сасвим солидно разрађени. Такође бих похвалио и специјалне ефекте, а пре свега идеју како се склапа свемирски брод. Радњу, пак, не бих похвалио. Иако је идеја заиста добра, да се за опроштајну ноћ издешава све што се десило, реакције свих одраслих или су сувише наивне или сувише пасивне или сувише помирљиве, али, у сваком случају, потпуно неуверљиве чак и за псеудодечји филм попут овог. Крај је сасвим хаотичан, тако да нисам разумео да ли су они наставили своје дружење и на који начин.

Едукативни моменат: Као што дечак на крају филма закључује, даљина је питање ума. Уколико вам је неко пријатељ, остаће вам то и даље, без обзира колико далеко живео од вас.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

recallthe (Small)Опозив (The Recall 2017) је филм о масовној отмици коју су започели ванземаљци на разним местима по свету. У жижи приче је петоро младих који су, баш тада, дошли у шумску брвнару како би се тамо дружили и лепо провели. Већ прво вече схватају да их ванземаљци прогоне и покушавају да побегну на неко сигурније место.

Критички осврт: Поставка је врло класична, већ виђена – млади одлазе у брвнару у шуми, а тамо је и чудак Весли Снајпс, а који, наравно, једини зна о чему се ради. Чак је и број младих, а и њихове улоге у групи, стандардан. Ванземаљци су, такође, сасвим класични. И збивања у унутрашњости свемирског брода су већ виђена – нека по филмовима са сличном тематиком, а друга у „Матриксу“. У ствари, филм је већ снимљен много пута до сада. 🙂 Није донео ни мрвицу новог, осим идеје о еволуцији људи која је тек пред крај почела да се реализује. Сам крај је, уједно, и најзанимљивији, али и он је преписан из филмова о „Икс-људима“. Овде се ради о компилацији познатих блокбастера и не могу да кажем да није успешно умрежена у причу која је одржива, али није грандиозна.

Глума ме није фасцинирала, мада није ни претерано захтевна. Туча између Џедидејаха Гудекре и његовог пријатеља уопште није уверљива, а ни саобраћајни удес који је уследио. Но, то су мањи проблеми са овим филмом. Много већи проблем је тај што је наместо оригиналности и инвентивности, морао да адутира на неке друге аспекте како би колико-толико постигао квалитет, што, рекао бих, није био случај. Другим речима, нема много тога што бих могао да похвалим.

Едукативни моменат: Ванземаљци су побољшали људе које су отели. Петоро младих на излету или било где не могу баш да очекују да ће кренути инвазија с неба која ће их унапредити, али ће свакако бити побољшани ако су нешто научили из искуства које су на том путовању имали.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

solomon (Small)Рудници краља Соломона (King Solomon’s Mines 2004) је телевизијска мини-серија и пета по реду филмска адаптација истоименог романа. У Африци професор Џон Стендинг је успео да пронађе мапу која води до легендарних Соломонових рудника, али је то сазнао окрутни поглавица Хаким Ке-Казим. Он је заробио Џона и наредио му да напише писмо својој кћерки Алисон Дуди да дође у Африку и донесе мапу, која је, у међувремену, пристигла њој у Лондон. Она се одазвала очевом позиву и ангажовала водича Патрика Свејзија. И њих двоје, уз помоћ пријатеља, кренули су у мисију спасавања, која ће им заувек променити животе.

Критички осврт: Ово је једна солидна лимунада, која се конзумира у породичном окружењу. 🙂 И не можете да очекујете више од теле-новеле. Авантуре има, али сасвим дозиране, љубавне мелодраматичне романтике (и уопште мелодраматике) доста више и понешто од природних лепота Африке. И то би било то. Авантура је, дакле, далеко од оних које доживљава Индијана Џоунс. Уз то, није ни увек уверљива. У силном пушкарању на отвореном, толико су промашивали да сам се, напросто, запањио када је један од маргиналних ликова рањен. Наивних момената има још, па се тако Патрик упутио у опасну мисију проналаска камена предака само у друштву нежне даме Алисон, а Гавин Худ га је онесветио једним ударцем истим оружјем којим га је, пар сцена пре тога, премлатио горостасни црначки ратник и при томе ниједном није изгубио свест. Чак је тог ратника победио. Но, кад већ поменух туче, сасвим су добре, а згодна цака употребљена је и за ону финалну између Патрика и Гавина (мада је то виђено у „Флашу Гордону“ много година пре овог).

Ликови су класични и не бих могао да издвојим нити један који је харизматичан или занимљив по било којој основи. Патрик ми је изгледао некако сувише озбиљно и истрошено. Ни трага оној његовој страсти која га је и прославила. Чак ми није изгледао уверљиво ни у љубавном заносу према прелепој Алисон; напросто се није видела „хемија“. Дијалози су неинспиративни и повремено и неповезани, али углавном лагани, баш као што је и сам филм.

Едукативни моменат: Када се Џон запитао какав је то отац када је довео своју кћерку у опасност, врачара му је одговорила питањем: какав је то отац када се кћерка изложила опасности да га спасе. Сваки проблем можемо посматрати са више становишта и сходно томе, извући различите закључке. При томе је веома важно да чујемо и ставове других људи.

Оцена наставника:

3(ма, може)

faceoff (Small)Скинуто лице (Face/Off 1997) је акциони филм у коме је главни протагониста Џон Траволта, а главни антагониста Николас Кејџ. Николас је опасни терориста кога Траволта, као шеф Еф-Би-Ај одсека за борбу против тероризма, настоји да ухвати. То му и полази за руком, али Николас, услед повреде, упада у стање коме. Невоља је што је бомба, коју је Николас поставио, још увек активна, али Еф-Би-Ај не зна где се она налази. Једини који то зна је Николасов брат Алесандро Нивола, који је, додуше, у затвору, али нема намеру да да информацију. Зато Си Си Ејч Паундер предлаже Траволти невероватну пластичну операцију замене лица са Николасом, како би убедио Алесандра да му је брат и сазнао тајну која га занима. Са новим идентитетом убацују га у затвор и он успева да обави своју мисију, али невоља је што се, у међувремену, Николас пробудио из коме.

Критички осврт: Траволта је био сав мелодраматичан, а и цео филм прилично нагиње ка мелодраматици. Посебно крај који је са све грљењем и толико срећан да је бајковит.

Специјални ефекти замене лица изненађујуће су добри, али је, заиста, превише када је фризер почео да ради свој посао у току тако једне комплексне операције. Разумем ја да је режисер Џон Ву желео да постигне ефекат како се Траволта комплетно преображава у Николаса, али је претерао. Тек је Николасов преображај на „стакленим ножицама“. Он се буди из коме, без проблема скида завоје са, практично, одраног лица, зове кога треба и кулира уз цигарету. То, наравно, нико не види на монитору установе у којој се дешавају веома значајни експерименти. Ти експерименти су, иначе, супертајни и практично нелегални, али, свеједно, Николасови пајташи проналазе главног хирурга Колма Фиора у року од неколико минута и овај, без припрема, ради свој посао. И тако је мали Перица, пардон мали Џон Ву, замислио научну фантастику. Фантастика свакако јесте, али научна мало мање. 🙂

Акција је, пак, сасвим солидна. Џон Ву је тада већ имао много филмова снимљених иза себе и колико сам успео да пропратим, управо се усавршавао у овом жанру. Тако да је и не претерано енергичног Николаса успео да начини акционим херојем. Да не грешим душу, лепо је одглумео. И радња је сасвим у реду, тако да већих замерки немам.

Занимљиво је да се Николас и Алесандро у филму зову Кастор и Полидеук, у грчкој митологији познати и као јунаци Диоскури, Зевсови синови. То је, ваљда, требало нешто да значи.

Едукативни моменат: Колико год се трудили да будемо неко други, нећемо моћи против властите природе. Траволта са Николасовим лицем једва је сакривао гађење према криминалцима, а Николас са Траволтиним није могао да сакрије да је, суштински, мизантроп. Тешко је ићи против себе и верујем да је много боље да наместо да се трудимо да будемо неко други, радимо на томе да будемо аутентични, али све бољи.

Оцена наставника:

4(мислим да је реална)

these-final-hours (Small)Ови последњи сати (These Final Hours 2013) је апокалиптични филм који прати судбину Нејтана Филипса у последњих девет сати пред катастрофу. Нејтан је одлучио да напусти Џесику Де Гов, девојку коју воли, а како би отишао на луду журку код свог пријатеља Данијела Хеншхала, где га чека девојка Кетрин Бек. Међутим, догађаји у које се уплео на путу до тамо, промениће му приоритете.

Критички осврт: Филм почиње као потпуна лудница и са прилично насилним и адреналинским сценама. Како се радња одвија, фокус се премешта са насиља и анархију на људске судбине током последњих девет сати Земље и тај „пребачај“ је урађен веома елегантно. Предстојећа апокалипса дочарана је невероватно реално и то, практично, само кроз понашања људи. Глума је изузетна, тако да су глумци, удруженим снагама, створили једну тескобну атмосферу, која вас просто држи хипнотисане. Чак сам остао тако да гледам и док је последња сцена, а то је ништавило, трајала готово двадесет секунди. И све време сам више размишљао о филму, него што сам га, заиста, гледао. Филм нуди једну филозофију живота, о његовој пролазности и важним и неважним стварима које га чине и то презентовано на одличан начин. Сцене су невероватно јаке, испуњене емоцијама које прште из пуке мимике лица и дијалога који су више него сведени. Сам филм није сведен. Дубок је и што је најважније, представља доказ да се врло смисленом, артикулисаном причом може постићи уметничко дело. Свака част и све препоруке.

Едукативни моменат: На крају су два главна лика Нејтан и Ангури Рајс изабрали место на коме ће дочекати последњи час. И нису била важна сама места, већ људи са којима су желели да буду. На било ком месту може да вам буде лепо, ако сте окружени људима које волите.

Оцена наставника:

5(плус и плус)

Detention_of_the_Dead (Small)Казна од мртвих (Detention of the Dead 2012) је америчка хорор комедија која се дешава у тамошњој средњој школи. Седморо младих је задржано у школи због казне, а из разних разлога. Међутим, једном од њих је припала мука, а потом се претворио у зомбија. Остали су га савладали, али ту није крај. Зомби је постала и њихова наставница, али и сви други у школи. Преосталих шесторо се забарикадирало у библиотеку и покушавају да осмисле план за бег.

Критички осврт: Филм је, иначе, рађен према истоименој позоришној представи и неки делови заиста изгледају као позориште, попут оног када троје преживелих прави необично „возило“ за бег из библиотеке. Радње овде нема; филм прати судбине шесторо младих који покушавају да преживе у школи окупираној зомбијима. Има неколико добрих фора, попут оне када је рука зомбија ухватила Јакоба Закара за незгодно место и Џастин Чон му помаже да је скине. И не могу да кажем да филм није донекле забаван, пре свега због живописних ликова. Занимљиво је да су наменски урађени да буду стереотипи са препознатљивим облицима понашања, што овај филм чини пародијом америчих филмова и система вредности. То се види и кроз разговор између Јакоба и Кристе Британи Ален.

Сами зомбији су смешни и по понашању и како су нашминкани, а догађаји у вези са њима нису претерано логични. Час нападају, час само млате наоколо, час трче… Нема конзистентног обрасца. Ипак, то је маргинална ствар јер су овде, очигледно, друге ствари биле у фокусу. И што се тих ствари тиче, а то је, пре свих, иронија, филм је испунио своје циљеве.

Едукативни моменат: Разговор између Јакоба и Кристе Британи је смешан зато што је очигледно колико је статус у неком друштву бесмислена ствар. Статусни симбол није уједно и мерило нечије вредности.

Оцена наставника:

4(иде на тројку и то опасно)

Лако Је Критиковати 49

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

wpid-photo-jul-smallВечни сјај беспрекорног ума (Eternal Sunshine of the Spotless Mind 2004) је необична љубавна прича између двоје људи који су се, наизглед, случајно упознали крај зимске обале мора. Веома брзо почиње да се развија романса, али оно што обоје тек треба да сазнају је да се они нису срели први пут и да имају историју коју су обоје желели да забораве.

Критички осврт: Одавно сам се уверио да је Џим Кери много више од комичара који има натпросечно разгибане мишиће лица. И други глумци у овом филму су сјајни и сјајно су урадили посао. И ова одабрана глумачка екипа окупила се и урадила перфектан филм. Можда за нијансу више развучен него што би било идеално, али свеједно је утисак више него позитиван.

Едукативни моменат: Иако му је Кејт Винслет предочила велике проблеме који ће пратити њихову везу (и који су се, у крајњој линији, већ и догодили), Џим јој је узвратио једноставним „добро“. И није погрешио. Ако одустанемо од сваког изазова због објективних проблема са којима ћемо се сусрести, никад ништа нећемо урадити у животу.

Оцена наставника:

5(сигурна)

final_destination_poster_reversed_version-smallПоследња дестинација 3 (Final Destination 3 2003) је, очигледно, трећи наставак саге о (младим) људима који су преварили смрт. Овог пута визију да ће умрети имала је Мери Елизабет Винстед и то на вратоломном возићу у луна парку. Почела је да паничи и у метежу који је настао неколико њих сишло је из возића. Они који су остали доживели су несрећу баш како је Мери предвидела, али и преживели су почели да доживљавају страшне несреће и да гину оним редом како би погинули у луна парку.

Критички осврт: Овог пута значајан лајтмотив у радњи преузет је из „Предсказања“, када се на фоткама видело ко ће како умрети. И не могу да кажем да је лоше, мада су филмови овог серијала толико налик један другом да сам сам себи изгледао као толико посвећени љубитељ одређеног дела, те га гледам већ трећи пут заредом. 🙂 

Као и претходни наставци и овај је динамичан и напет, маштовит макар у том смислу како гину протагонисти, са солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Возила у забавним парковима прилично су сигурна и заиста су мале шансе да се деси оно што се могло видети у филму, али свеједно Мери од почетка није желела да се вози. И није ни требало то да ради, без обзира на визију коју је потом имала. Не морамо да радимо оно што не желимо, само зато што неко други сматра да је то забавно.

Оцена наставника:

4(минус)

the_final_destination_poster-smallПоследња дестинација (The Final Destination 2009) је четврти у низу филмова, одмах након претходно описаног. Радња почиње на ауто тркама када је главни протагониста Боби Кампо имао визију да ће сви изгинути услед несреће на тим тркама. И овај пут је настао метеж услед кога их је седморо изашло, али је Стефани Онор одмах погинула. Након тога су почели да гину сви и то редом како је то требало да се деси на трибинама.

Критички осврт: Специјални ефекти су значајно лошији у односу на претходне делове. Радња је поновљена из претходних наставака и самим тим много теже држи пажњу (ако сте све те делове одгледали), а и нема баш ту динамику и напетост на које су нас претходни наставци навикли. Утисак квари и Бобијева видовитост која не јењава, али није баш ни функционална, па за тим моментом у филму и нема преке потребе. И иако завршне сцене у доброј мери поправљају утисак, овај филм је најслабији у серијалу.

Едукативни моменат: Оно што ме је фасцинирало у овом филму је ланац догађаја; како један ствар утиче на другу и то изгледа као добро испланирана машинерија. Но, тај ланац догађаја је био прилично смртоносан, а почињало је од тога што је неко нешто нехајно или немарно одложио. Не верујем баш да се у реалном животу не догађају овакве незгоде, па је важно поступати по безбедоносној процедури.

Оцена наставника:

3(и још минус)

dark-smallМрачне сенке (Dark Shadows 2012) је америчка црна комедија. У години 1776. Џони Деп је богати наследник племићког порекла у кога је заљубљена слушкиња Ева Грен. Иако је био њен љубавник, срце је поклонио другој Бели Хиткот. Оно на шта није рачунао је да је Ева вештица и то прилично моћна, те му је, из беса, убила родитеље, а потом и његову љубљену. Џони је извршио самоубиство скочивши са литице, али га је Ева наново вратила у живот као вампира. Све ово јој није било довољно, па је нахушкала мештане против њега и затворили су га у мртвачки сандук и закопали. Након двеста година радници су случајно ископали ковчег и ослободили га. Иако му је време у коме се обрео потпуно непознато и нејасно, Џони је одлучио да помогне својим потомцима Мишел Фајфер и Џонију Ли Милеру да поврате стари сјај и богатство који су им, у међувремену, одузети.

Критички осврт: Овде се ради о мелодраматичној сапуници „зипованој“ на формат филма. Уосталом, филм јесте рађен по узору на сапунску оперу истог назива приказиваној у периоду од 1966. до 1971. Зато је, вероватно, почетак седамдесетих и изабран за период када се Џони пробудио. Има ту и сличности са класичном причом о Дракули и његовој реинкарнираној драгој и све то у пакету са добром глумом готово свих, а пре свега главног мушког протагонисте, даје једну занимљиву и врцаву, ако не већ баш урнебесну, причу.

Едукативни моменат: Џони је имао идеју да наново покрене породични бизнис и доскочи конкуренцији тако што ће направити бал, који се, у модерним условима, претворио у журку. Но, како год је назвали, бал или журка, идеја је добра и учи нас најмање две ствари: да старе вредности некада не застаревају (окупљања некада и сада нису протоколарно једнака, али имају сличне циљеве) и да контакти (које на тим окупљањима стичемо) могу много да нам значе у послу. Другим речима, чак и када се забављамо на журци, није искључено да тиме нисмо започели (или чак завршили) и неки посао. И то није једина корист од забава. Оне су потребне и као вид релаксације и не треба их избегавати јер имамо тако много посла. 🙂

Оцена наставника:

4(на пример)

deadfredy (Small)Фредијева смрт: Последња ноћна мора (Freddy’s Dead: The Final Nightmare 1991) је шести наставак саге о кошмарном Фредију (глуми га Роберт Инглунд). Пошто је побио сву децу у свом родном граду Спрингвуду, одлучио је да пређе у следећи. Да би у томе успео, потребно му је било да га неко пренесе у својим мислима. Зато је послао јединог преживелог тинејџера Шона Гринблата у тај други град да му доведе једину особу која то може да уради.

Критички осврт: Сага о Фредију Кругеру има шест наставака (ако не рачунамо још три који имају тек површно везе са овима) и колико су прва три солидна, толико су друга три што небулозна, што на добром путу да буду таква. Такав је и овај последњи, који се десио прекасно и није дао добар финиш целој причи. Пун је рупа и нелогичности, па је тако Лиса Зејн послала проблематичну децу (за коју је одговорна) да се комбијем сами одвезу до суседног града, а остала је (до касно) у граду са својим штићеником Шоном без превоза којим ће се вратити (иако је град насељен више него чудним људима). Шон се сећа битних ствари, али је истовремено и под амнезијом, те су његове реакције сасвим нејасне. И мотиви већине ликова уопште нису јасни у већем делу филма. Но, то је тек један од проблема.

Можда је и већи проблем што је машта сценаристе Мајкла Дилуке и режисера Рејчел Талалај отишла толико далеко да се претворила у насилни цртани филм (попут оних о Тому и Џерију), чему доприноси и Фредијев лик који је попут некаквог шерета (што помало има и шмека, али ипак).

Мртви тинејџери се претварају у енергију коју Фреди упија, што је још једна безвезарија у низу. Посебно је смешно када Лиса ставља 3 де наочаре како би се боље изборила са Фредијем, а што је, у ствари, знак да и гледаоци ставе те наочаре. Разумем ја да је то време када се са тродимензионалним пројекцијама тек почело, но опет је банално.

Све ово прати и слаба глума, највише Лисина, мада и други нису у потпуности на висини задатка.

Едукативни моменат: Филм је, додуше не баш спретно, покушао да поентира да је Фреди постао насилан јер је и сам трпео насиље. У томе има много више истине него што мислимо; насиље заиста може да произведе насиље. И зато треба озбиљно схватити проблем насиља које се дешава у породици.

Оцена наставника:

1(ипак може на два)

doctor-strange-city-bending-smallДоктор Стрејнџ (Doctor Strange 2016) је још један мало другачији суперхеројски филм рађен по узору на Марвелов стрип. Нарцисоидни неурохирург Бенедикт Камбербач доживљава саобраћајну несрећу у којој губи своје најдрагоценије оруђе – шаке. Заправо, оне су још увек ту и покретне су, али сувише слабе и дрхтаве. Након многобројних и неуспешних операција одлучио је да пронађе особу која се чудесно излечила од парализе – Бенџамина Брета. Овај га упућује на (фиктивно место) Камар-Таж, где се био излечио. Бенедикт је тамо отишао и дочекала га је врховна свештеница Тилда Свинтон, која му није понудила излечење, али му јесте показала ствари с оне стране вероватног.

Критички осврт: За овај филм не могу да кажем да је непредвидљив, а још мање да је оригиналан. Поједини ефекти невероватно подсећају на „Почетак“ из 2010, а могле би се наћи преузете идеје из још неких филмова. Ликови су стереотипни, а радња потпуно класична са све џиновским негативцем из друге димензије са још дивовскијим амбицијама. Па, ипак, филм је сјајан. Готово све ми се свиђа; динамика, глума, специјални ефекти који су изузетни, па и дозирани хумор.

Едукативни моменат: У овом филму све време постоји дилема колико је нечији рад значајан и колико може бити још значајнији. Рецимо, ако лекар свакодневно спашава животе, несумњиво је значајан. Али, ако тај лекар ради истраживања која ће помоћи другим лекарима да буду бољи у свом послу, да ли његова улога тада постаје још значајнија, иако тада има мање времена за непосредан рад са пацијентима? Јесте то морална дилема и свакако је пажње вредна, а јаки аргументи могу пратити и један и други став. Моје мишљење је да човек треба да ради оно у чему је бољи. Само тако ће дати прави допринос другима, а и бити задовољан собом.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

_arrival_-smallДолазак (Arrival 2016) је филм који говори о доласку ванземаљаца. Ејми Адамс је универзитетски професор и стручњак за језике, коју влада ангажује зато што је у САД пристигао ванземаљски објекат необичног изгледа. Таквих летелица је детектовано дванаест диљем света и на свакој је радила екипа стручњака у међусобној и међународној комуникацији. То, ипак, не значи да свака екипа мисли исто и да свака претпоставља добру намеру ванземаљаца. Зато је тежак задатак пред Ејми да убеди и своју и власти других земаља да је мисија дошљака добронамерна.

Критички осврт: Идеја је заиста добра и води ка добром закључку. Ово је један интелигентно осмишљен трилер који је на добром путу да буде уметнички филм. Ипак… Крај је исувише растегнут, толико да је досадан и изгледа као да су аутори филма желели две идеје да реализују истовремено: да попуне преостало време и да то ураде тако да то изгледа уметнички. А изгледало је, заправо, нелогично и патетично. Такође ми се није допало оно типично америчко да су најпаметнији на свету и уједињитељи свих народа. Овог пута су Кинези били главни грешници, а у стопу су их пратили Руси и чак су ови потоњи приказани као слепи следбеници ових првих, што је и онима који се слабије разумеју у актуелну светску политику јасно да то уопште нема везе са икаквим здраворазумским премисама.

Едукативни моменат: Ванземаљци су имали мотив да понуде Земљанима нешто своје и помогну у њиховом развоју, да би им се касније то вратило. У свакодневном животу не треба тако да делујемо, односно да помажемо да би нам се вратило, већ зато што је то исправно. Међутим, менторски однос је управо такав – ментор помаже да би касније имао доброг сарадника и то је и сасвим у реду и потпуно практичан пословни однос. Чак, баш због наведеног, у послу не морате да будете и званични ментор да би вам се исплатила свака помоћ коју пружите.

Оцена наставника:

4(реална)

meet_dave_poster-smallУпознајте Дејва (Meet Dave 2008) је америчка комедија о доласку сићушних ванземаљаца у Њујорк у свемирском броду који има облик човека (Едија Марфија). Мисија посаде којом руководи Еди (али мајушни) је да обезбеди енергију својој планети тако што ће исушити земаљске океане. Међутим, у свету џинова ниједна мисија не може да прође без проблема.

Критички осврт: Морам да признам да има смешних цака и да је Еди свакако добар комичар, али има и гомила рупа. Рецимо, Елизабет Бенкс на све начине покушава да га задржи на доручку, иако се Еди видно нељудски понаша. Тешко је очекивати да би жена, која живи као самохрана мајка, тако поступила. Иначе су ликови и односи међу њима сувише површно обрађени. Такав утисак имам и о целом филму. Уз то, има и много општих места и патетике.

Идеја у овом филму дефинитивно није нова. Асоцијација на филм Вудија Алена „Све што сте увек хтели да знате о сексу, а нисте смели да питате“ је више него уочљива. Са друге стране, посада у свемирском броду веома је налик оној у „Звезданим стазама“. Можда је режисер Брајан Робинс желео да направи омаж тим филмовима.

Едукативни моменат: Колико год се опирали, туђинска култура ће свакако имати утицај на нашу, изворну, баш као што је свет људи утицао на мајушне ванземаљце. И то не мора да буде толико лоше и не треба правити од тога националну драму, већ треба се трудити да се тај утицај каналише на оно што је добро и квалитетно.

Оцена наставника:

3(баш таква)

large_cqpszgl-smallСтвор (The Thing 2011) је преднаставак истоименог филма из 1982. Радња се дешава у норвешкој научној бази на Антарктику. Запослени у тој бази наишли су на фасцинантно откриће под ледом и вођа тима Урлих Томсен захтевао је присуство палеонтолога Мери Елизабет Винстед. Она је стигла у базу, упознала се са људима и врло брзо видела и откриће, које је било ванземаљско и по свему судећи неактивно много десетина хиљада година. И сада се пробудило, али на несрећу свих присутних.

Критички осврт: Колико сам се прибојавао да погледам овај филм, на крају сам се разочарао. Филм јесте прилично напет, прихватам, али заиста није страшан – упркос сасвим пристојним специјалним ефектима. Оно што је још лошије је што, у односу на други део, није донео богзна шта новог, осим јурњаве по свемирског броду на крају, а и тај сегмент филма ме није баш очарао. Као ни филм у целини.

Едукативни моменат: Мери се све време трудила да процени ко је човек, а ко није. И ми се увек трудимо да проценимо ко је човек, а ко није, али у пренесеном значењу. И као што су Мери били неопходни прави услови да може да направи тестирање, тако су и у животу потребни посебни услови (или боље речено неуслови) да би се то открило. Човек је онај ко вас неће напустити у тешкој ситуацији.

Оцена наставника:

3(могу рећи солидна)


undead (Small)Немртви (Undead 2003)
је аустралијски хорор о зомбијима и ванземаљцима. Зомби катастрофа задесила је варошицу Беркли и неколицина преживелих успела је да се окупи са намером да побегне из града. Међутим, испоставило се да то није једноставно јер се око града налази високи зид ванземаљског порекла.

Критички осврт: Прво што ми је упало у очи је лоша глума, лоша продукција и лоши специјални ефекти (чак ни пожари нису изгледали реално), а у уши музика која је некако инфантилно весела за хорор жанр. И кад већ зборим о звучним ефектима, зомбији звуче као тигрови. 🙂

Осим што су ликови стереотипи, њихово понашање је смешно, а реакције не увек логичне. Паника у коју западају је без тензије и чак досадна. И сама прича је досадна и испала је крајње класична за овај поджанр, мада је имала добру и донекле иновативну идеју. Овакви филмови имају и небулозније делове од других (такође небулозних), па је тако заиста маштовита и крајње глупа сцена када се рибар Манго Макеј песницама и пиштољем бори против зомби риба које је уловио и које му скачу у лице. Има још сцена које парирају овој, али последње сцене (у ствари, последњих двадесетак минута филма) значајно поправљају утисак. Тек се ту види да је овај филм, у ствари, имао добар потенцијал и уз другачију екипу и значајно већи буџет, сва је прилика да би био сасвим солидан СФ.

Едукативни моменат: Људи нису прихватили помоћ ванземаљаца јер су их се плашили. Слично се дешава и када нам треба помоћ лекара јер се често плашимо шта ће да нам „раде“. 🙂 Али шта год да нам „раде“ то је боље него да нам не раде ништа. 🙂 Можда се плашимо и било чије помоћи јер би то значило да признајемо да смо немоћни да ствари решимо сами. Но, не треба заборавити да је и тражење помоћи, такође, уједно и изналажење решења за проблем који имамо.

Оцена наставника:

2(и то не баш солидна)

Лако Је Критиковати 47

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

men-in-black-movie-poster-smallЉуди у црном (Men In Black 1997) је акциона комедија о организацији која, скривена од јавности, води рачуна о дошљацима из свемира. Један од њих је и Томи Ли Џоунс који је управо остао без партнера, па је регрутовао бунтовног полицајца Вила Смита. И већ му је први задатак да спашава свет од апокалипсе коју жели да изазове џиновска бубашваба „обучена“ у кожу Винсента Д’Онофрија.

Критички осврт: Све ми се свиђа у овом филму; забаван је, динамичан, са смисленом и духовитом причом, а чак су и специјални ефекти, за тадашње прилике, врло солидни. Додуше, ликови које тумаче Томи и Вил префорсирано су кул (и прилично стереотипни), али су, захваљујући доброј глуми и харизми обојице, такође и веома шармантни.

Едукативни моменат: Галаксија коју је Винсент тражио величине је привеска. Испоставило се да ни наша галаксија за поједине ванземаљце није већа од кликера. Величина у свемиру релативна је ствар, тако да ја ту меру не бих узимао у обзир као пресудну. Постоје и многе друге мере које су важније, као што је, рецимо, доброта. 🙂

Оцена наставника:

5(готово без минуса)

men-in-black-ii-smallЉуди у црном II (Men in Black II 2002) је, наравно, наставак претходног филма. Вил Смит није задовољан својим партнером Патриком Ворбертоном, па му партнер постаје пас ванземаљац, који му такође није симпатичан. Међутим, тежак случај на којем ради, а који укључује опасног ванземаљца Лару Флин Бојл, наново ће обновити сарадњу са његовим бившим партнером Томијем Ли Џоунсом. И њих двојица ће још једном спасити свет.

Критички осврт: Ова прича је, у суштини, идентична претходној. Поново су у питању претња планети Земљи, опаки ванземаљац и потрага за ентитетом који је важан за спасење. И крај је у ствари верзија краја претходног филма (што, заправо, може бити и намерно направљен штос). Међутим, ову неинвентивност морам да опростим јер је филм једнако забаван као и први део, чак значајно динамичнији (толико да ми је промакло пар корака у сулудој потрази за траговима или ће бити да они у филму заиста недостају). Хумор и глума су и даље сјајни, тако да овај филм има довољно атрибута да буде сјајан.

Едукативни моменат: У једној сцени је Томи рекао станарима у свом бившем стану да се воле до краја живота. На то је Вил додао да ће то можда потрајати свега 28 минута, па да је добро да почну одмах. 🙂 Не очекујем баш да ће наши животи бити толико кратки, али колико год да трају, треба их живети што је могуће боље. И боље је да су испуњени љубављу.

Оцена наставника:

5(мало блеђа него претходна)

pacific-smallОбод Пацифика (Pacific Rim 2013) је амерички СФ у режији Гиљерма дел Тора. На дну Пацифика направио се процеп из кога су почеле да излазе застрашујуће огромне звери. Испоставило се да потичу из друге димензије и да је њихов долазак, праћен пустошењем, део плана да се освоји Земља. Земљани су као контранапад, удруженим снагама, направили такође џиновске роботе којима управљају по двоје или више пилота. Иако су у почетку били успешни, роботи су почели да губе битку и било је потребно направити план како да се пукотина на дну океана заувек затвори.

Критички осврт: У питању је спој Годзиле и Трансформерса и иако немам прелепо мишљење ни о једном ни о другом, морам да признам да овај филм и није тако лош. Прича је смислена, а чудовишта (која прате заиста сјајни специјални ефекти) веома су интересантно замишљена. Додуше, оригиналности нема ни мало и све је преузето из поменутих и још неких филмова. Мотив ванземаљаца је, рецимо, преузет из „Дана независности“, а иако не спорим да је чуло мириса чудовишта веома занимљиво јер подсећа на цвет, такође сувише много подсећа на бића из „Амбиса“. У ствари, чудо једно како на лошим узорима може да се направи и нешто што је пристојан филм. 🙂 Кажем пристојан, а не сјајан, пошто не могу баш да се одушевљавам америчким „пржионама“ (не знам коју бих другу реч употребио), а тога у овом филму има у изобиљу.

И да, наратор је језиво иритантан, али је, на срећу, говорио само при рочетку.

Едукативни моменат: Ванземаљцима и чудовиштима су се допали нови услови на планети Земљи, а изазвани загађењем. Ако се настави овим темпом са лошим поступањем према животној средини, походиће нас не баш чудовишта, али недаће које, такође, односе животе.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

nash_monster-smallПозиви за чудовиште (A Monster Calls 2016) је прича о дечаку Луису Макдугалу, коме мајка Фелисити Џоунс умире од рака. Њега свакодневно походи (у тачно седам минута након поноћи) чудовиште сачињено од дрвета тисе, која расте крај старе цркве уз гробље. Чудовиште је одлучило да дечаку исприча три приче, али је услов био да након тих прича дечак исприча своју, а коју сања сваке ноћи.

Критички осврт: Већ на почетку филма није ми се допала поставка јер је у центру збивања несрећно дете коме умире мајка и кога вршњаци у школи сурово малтретирају. Таква прича мора да изазове емпатију гледалаца и обезбеди добар рејтинг филму, па ми таква радња не изгледа као поштен начин да се филм „прода“. Међутим, како су минути одмицали, почетни анимозитет претворио се у врло позитиван утисак. Иако су све шансе постојале да се види један добар комад патетике, то се није десило. Дубокоумне разговоре заменили су огољени, искрени и чисти разговори о осећањима и људским односима. И такви разговори, уз одличну глумачку екипу, дали су дубину причи, али и јаке емоције и поруке. Мање значајни, али дефинитивно доприносе и сјајни специјални ефекти и делови са занимљивим анимацијама.

Едукативни моменат: „Приче су дивље звери. Када их ослободиш, ко зна какву пустош могу узроковати.“ – рекло је Дрво. Заиста мудро дрво, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

5(може)

the-little-prince-movie-poster-smallМали принц (The Little Prince 2015) је француски анимирани филм на енглеском језику. У фокусу радње је девојчица са веома амбициозном мајком, која, да би је уписала у жељену школу, купује кућу у региону који тој школи припада. Невоља је што је поред њиховог дома кућа веома необичног и луцкастог старца, за кога се испоставља да је писац романа „Мали Принц“. Он ће помрсити планове мајци и изменити програмирану будућност.

Критички осврт: Цртаћ је веома шармантан и нуди заиста јаку емоцију и добре поруке. Има мало (више) карикирања и претеривања што се амбиција мајке тиче, тако да је направљен сувише очигледан конраст између света одраслих и дечјег, са тим да је овај први обесмишљен колико год је то било могуће. Ипак, то није толики проблем. Већи ми је проблем да прихватим да се бајка о Малом Принцу одвија у оквирима класичне, комерцијалне и предвидљиве савремене приче, која баш има шмек западњачких осећаја за вредности, па чак и холивудских пренемагања (иако је цртаћ француски (али је режисер Марк Озборн ипак Американац)).

Анимација је сасвим добра и радња држи пажњу, али напросто не могу (а због свега претходно написаног) да дам овом филму јачу оцену.

Едукативни моменат: Књига „Мали принц“ је ремек-дело и ако је нисте прочитали, ма колико год година да имате, учините то. Много лепих порука ова књига (и овај филм) шаље, али је мени најлепша она коју каже лисица. За њу је Мали Принц био ништа друго до један од стотине других дечака, а она је за њега била једна од стотину лисица и таква му није била потребна. Али, када ју је припитомио, односно одвојио време за њу, развила се веза између њих и тада је постала посебна; једна једина на свету. Није ли то савршена дефиниција пријатељства и љубави? 🙂

Оцена наставника:

3(на четири)

arthurbozic-smallАртур Божић (Arthur Christmas 2011) је амерички цртаћ о породици Деда Мраза. У овој верзији Деда Мраз (Џим Бродбент) је модернизован, а његови патуљци, попут специјалаца, разносе поклоне по свету у току само једне ноћи. Целом акцијом руководи његов старији син Хју Лори, који претендује да већ следеће године замени свог оца. Међутим, Џиму се посао Деда Мраза толико допада, да није вољан да иде у пензију.

Критички осврт: Када одгледам један овако одлично осмишљен и још боље реализован цртаћ, немам баш шта много да напишем осим да похвалим. Посебно ми се допала идеја да се Деда Мраз представи као обичан човек који има своје врлине и мане и породичне проблеме, једнако комичне и животне.

Едукативни моменат: Окосница приче је да је једно дете било заборављено. Иако је то дете било једно у две милијарде њих, главном протагонисти, млађем сину Деда Мраза Џејмсу Макавоју, било је довољно важно да се отисне у опасну авантуру како би тај поклон доставио. Свако дете је важно и ја то, као наставник, апсолутно подржавам.

Оцена наставника:

5(уз препоруке и за мале и за велике људе)

arthur-and-the-vengeance-of-maltazard-poster-smallАртур и Малтазарова освета (Arthur et la vengeance de Maltazard 2009) је француски полуанимирани, а полуиграни филм на енглеском језику (и са америчким глумцима). Дечак Артур (Фреди Хајмор) проводи распуст на имању свог деде Рона Крофорда, које је необично из више разлога. Најпре, ту живе представници једног (додуше, измишљеног) црначког племена, а потом ту живи и народ не већи од пар милиметара Минимоји. Негроидно племе зна начин како да се Артур смањи и дружи са представницима народа Миномоји (посебно са својом симпатијом принцезом Селеном Гомез), а овај пут је то преко потребно јер је примио необичан позив у помоћ на зрну пиринча.

Критички осврт: Филм ми се допао јер сам биолог и увек поздрављам здрав однос према природи, а главни јунак, дечак, дружећи се са припадницима афричког племена (додуше, измишљеног и не баш у Африци), управо је такав однос стекао. Уз то, филм има моје симпатије јер је Артур возио возило у виду „кул“ дизајниране бубамаре.

Међутим, овај филмић је далеко од сјајног. Радња је потпуно просечна и фокус није најјаснији, а ваљда због жеље аутора филма да акценат ставе на авантуру. Уз то, филм гради мистерију која то није (довољно је прочитати наслов филма, па је ваљда јасно ко је и из којих мотива послао Артуру позив у помоћ). Уз то, заиста има претеривања и иако је у својству хумора, и даље је претеривање, а није ни смешно. Артуров тата је врло вољан да истреби једну пчелу (како не би убола његовог сина који је алергичан на пчелињи отров) која лети око куће окружене природом. У ствари, са свих страна око куће су непрегледне ливаде, а веома близу је читава шума са све афричким племеном у њој. А затим је пратио ту исту пчелу по тој истој шуми, ваљда како би открио одакле је долетела… Заиста морате да имате веома низак коефицијент интелигенције да бисте то радили, ма колико год волели своје дете. Са друге стране брига родитеља за њихово дете је, најблаже речено, чудно представљена. Њега нема у кући деде и бабе, где га очекују, а прихватају веома млако објашњење зашто га нема.

Углавном, ово је необичан спој дечје (или боље рећи инфантилне, судећи према свему овом претходном) бајке и врло „одраслог“ кримића. Није да тај спој није успео, али није ни донео значајнију новину у овом поджанру.

Едукативни моменат: И мали људи имају велике проблеме и ми одрасли то често заборављамо. 🙂

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

son_of_the_mask-smallСин маске (Son of the Mask 2005) је наставак филма „Маска“ снимљеног тачно деценију пре овог. Џејми Кенеди је неуспешни аниматор који није одушевљен идејом да постане отац, иако његова партнерка Трејлор Говард очајнички жели да има дете. Све се мења за обоје када њихов пас проналази маску за коју се испоставља да је руку дело нордијског бога Локија (тумачи га Алан Куминг) и да ономе ко је носи дарује божанске моћи.

Критички осврт: Филм је очигледно инспирисан насилним цртаћима, али се виде утицаји још неких остварења попут „Истеривача ђавола“ и „Предсказања“. И поред тога, радња је далеко од хорора. Верујем да ће многима радња овог филма бити хорор на другачији начин, али моје мишљење је да није толико лоша. Смислена је, има неки свој (и то динамичан) ток и иако није превише смешна (а води се као комедија), свакако је забавна. Џејми и Алан су добри комичари, мада не довољно експлоатисани у овом филму, а Трејлор ми није баш била довољно уверљива.

Још бих додао да је радња класична и у односу на први део не превише инвентивна (у оба случаја имамо пса који се, уз помоћ маске, претвара у Драгуљчета).

Едукативни моменат: Овај филм упозорава да је утицај телевизије на децу можда већи него што бисмо били спремни да признамо, али још једна поука је јако важна. Один (Боб Хоскинс) је све време критиковао свог сина Локија и од силне критике није га уопште слушао, а последица су били лоши породични односи и незадовољство са обе стране. Да бисмо било кога критиковали, ред би био и да му дамо шансу да објасни своје (погрешне) поступке.

Оцена наставника:

3(више на четири)

implanted-smallУсађено (Implanted 2013) је филм о момку над којим је његов отац хирург извршио веома напредну операцију мозга. Међутим, изгледа да она баш није прошла без последица.

Критички осврт: Идеја и није тако лоша, али је реализација свакако исподпросечна. Глума је језива, а сам филм је језиво досадан. Више од пола филма гради се некаква мистерија, а уопште нисам разумео због чега. Нити сам разумео шта је то конкретно мистериозно. У ствари, мистериозно је понашање ликова, као и њихови дијалози јер немају баш много смисла. И мистериозно је што уопште гледам овакве филмове. 🙂

Едукативни моменат: У једном разговору са девојком, момак је рекао како не верује у судбину јер жели да има контролу над својим животом. Наиме, ако верујемо у судбину, онда верујемо и да су догађаји морали да се десе, па тако немамо ни утицаја на њих. То нас у доброј мери лишава одговорности, али са друге стране нас чини и немоћним.

Оцена наставника:

1(на два, мада не знам због чега 🙂 )

ouijaposter-smallВиџа (Ouija 2014) је филм о две другарице које су одрасле заједно и од малена волеле да се играју са виџа таблом (табла која служи за призивање духова). Једна од њих, упркос правилима, играла се са таблом сама и након тога извршила самоубиство. Друга (Оливија Кук) у жељи да сазна шта се десило са њеном пријатељицом и да би се опростила са њом, замолила је пријатеље да је призову путем табле и разговарају са њом. Они су на то пристали, али су веровали да плочицу на табли покреће Оливијина подсвест и да ће јој то помоћи да преброди тежак период губитка. Међутим, испоставило се много више од тога.

Критички осврт: У питању је најкласичнија могућа прича, потпуно предвидљива и где је ама свака сцена опште место, са све оним моментима који ће вас тргнути због звучних ефеката. Филм има добру продукцију, солидне глумце и ефекте, али све то није довољно. Уз то, није претерано ни страшно. 🙂

Едукативни моменат: Оливија је погрешила што је поверовала Лин Шеј ко је позитивац, а ко негативац у целој тој причи. И нама се лако може десити да погрешимо у процени неке особе ако се информишемо само на основу прича, да не кажем трачева.

Оцена наставника:

2(може на три)

Лако Је Критиковати 34

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

tumblr_muwzUKnGqzdglao (Small)Свитање мртвих (Dawn of the Dead 2004) римејк је филма истог назива из 1978. Медицинска сестра Сара Поли дошла је кући након радног дана и провела вече у загрљају свог мужа Луиса Ферејре. Следеће јутро пробудила их је девојчица из суседства, обливена крвљу. Луис се одмах придигао да јој помогне, мислећи да јој је помоћ неопходна, али га је она убила. Он се тада претворио у зомбија и напао Сару, која се ипак спасила и отрчала на улицу. И тамо је затекла праву апокалипсу.

Критички осврт: Акција је почела већ након пет минута, а који минут касније и апокалипса. Акција је, иначе, сасвим класична и не нуди превише новог у односу на друге, небројене филмове о зомбијима. Неке сцене су истоветне са сценама у тим другим филмовима, попут оне када су на крову, а зомбији се скупљају у великом броју покушавајући да уђу у ту исту зграду. Слична сцена постоји у већ неком од наставака „Притајеног зла“, а комуникација људи преко кровова виђена је у филму „Подрхтавање“. Међутим, сама прича, негде након једног сата, постаје веома занимљива. Некако се фокус окреће ка ликовима, њиховим животним причама и изборима које праве. Један од њих, који је направио Мекај Фајфер, најблаже речено, необичан је, мада не сасвим невероватан. Поједини мотиви ликова су ми нејасни, па тако и самоубиство које је починио Мајкл Кели на самом крају, а промакли су ми и разлози његовог развоја, да га тако назовем, од карактерног олоша до хероја.

Нису се баш потрудили око зомбија. Они су страшни само због звучних ефеката и зато што су суманути и раде грозне ствари људима. Маски готово да нема. Ипак, језивих сцена има. 🙂 Тако да је ово добар хорор, са пристојном причом. И да додам да је одјавна шпица заиста кул, осмишљена као хеви-метал спот. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник је на ТВ-у причао да је апокалипса која их је снашла заправо божја казна. Према његовим речима када се пакао напуни мртви ће почети да походе и Земљу. У неким деловима нашег света није ни потребно да мртви дочекају своје свитање, као што филм каже и пакао већ постоји – глад, сиромаштво, ратови, а проузроковали су га живи људи. И треба често да се сетимо тога.

Оцена наставника:

4(мада се двоумим између четворке и тројке)

human_centipede_movie_poster-smallЉудска стонога (први низ) (The Human Centipede (First Sequence) 2009) је холандски хорор филм. Две Американке Ешлин Џени и Ешли Кристине Вилијамс дошле су у Немачку да се проведу. Међутим, када су кренуле у ноћни клуб, десио им се пех. Пукла им је гума на ауту и остале су заглављене на путу у ненасељеној области. Одлучиле су да крену пешке како би нашле помоћ. Пут их је нанео до куће Дитера Лазера, хирурга у пензији. Он их је опио и заробио у свом подруму са намером да их споји (са још једном особом) и оствари своју болесну и морбидну фантазију.

Критички осврт: Најпре да упозорим да ово дефинитивно није филм за сваког и никако за децу и оне који су осетљиви. Ово је баш мрачан филм, почевши практично од почетка. Девојке су најпре наишле на сексуалног манијака и та, иако кратка сцена, поприлично је непријатна, али ништа у поређењу са оним што је уследило. А то што је уследило је толико језиво, да је то тешко описати. Ово је заиста хорор, али не онај који вас тргне у одсутном моменту, већ који вас мучи и малтретира. Тешко је сагледати глуму у једном хорор филму, али је Дитер Лазер деловао веома уверљиво. Сцена када изводи своје мини-предавање жртвама о томе шта ће им урадити, безмало је ужасавајућа.

Иако је конструкција људске стоноге у доброј мери заклоњена (да тако кажем) завојима и даље је ефекат узнемиравајући. Сама операција не траје дуго, али и оно мало прилично је реално одрађено. Међутим, научно гледано, ни идеја, ни њена реализација, нису могући. Дитер је хтео да повеже троје људи тако да им је дигестивни тракт заједнички и да се улива из једног човека у другог. И то не може, јер се варење завршава у дебелом цреву прве особе, тако да наредна у „стонози“ не добија храну. Други проблем је одбацивање ткива друге особе као страног тела (да тако лако могу да се придодају туђи органи, трансплантације би биле рутина, а нису). Уз све то, бактерије из црева, у контакту са устима и још и ранама које нису зацелиле, сигурно би направиле неку штету и врло вероватно сепсу. Ту је још и проблем дехидратације, јер за другу и трећу у низу нема начина да узму воду, а и свако повраћање, загрцкивање, закашљавање и било шта тог типа, водило би до гушења. По свему судећи, такав створени сијамски близанац, чак и када би преживео операцију, не би могао да опстане превише дуго. И један изузетан хирург, као што је лик кога Дитер тумачи, морао би то да зна. Наравно, објашњење у филму је да је он поремећен, што га, опет, не спречава да и даље уме да оперише. Мада, ако ћемо да цепидлачимо, ни резови ми нису логични, односно не уклапају се баш како је замишљено. И остаје отворено питање како их је Дитер доводио час у подрум, час напоље, када је у последњој сцени било очигледно да им степенице представљају велику препреку.

Осим ненаучних, има и наивних момената у филму, па су тако девојке, када им је пукла гума, кренуле да траже помоћ ноћу кроз (густу) шуму, уместо да иду путем, којим су и дошле. Такође је наиван и бег једне од њих, Ешли Кристине. И нејасно је откуд наједном Дитеру пиштољ у окршају са полицајцима.

С једне стране, филм јесте постигао висок ниво у поджанру за који је рађен, али само захваљујући идеји. Реализација је више него трапава. С друге стране, управо ми та идеја прави проблем, јер лично не могу да се носим са толиком „количином“ менталне болести и филм ми баш „није легао“. У ствари, узнемирио ме је и можда показао где су ми границе (а овде их повлачим). Уосталом, када један Роџер Иберт није хтео да да оцену овом остварењу, то свакако говори колико је оно контроверзно. Ако бих оценио саму радњу, она је сасвим просечна (много глумаца прославило се улогама психопата, које у свом подруму крију жртве од полиције) и стереотипна (неко је морао да побегне како би се малко вијали по кући).

Едукативни моменат: Увек треба бити опрезан са непознатим људима. Треба добро размислити шта се од њих узима и да ли се уопште одлучити да се гостује у кући незнанца. Здраво сумњам да ће некоме пасти на ум да прави људску стоногу, али може да науди на разне начине. Зато, памет у главу, посебно када се упознавања дешавају онлајн.

Оцена наставника:

2(на пример)

this_is_the_end-smallОво је крај (This Is the End 2013) је филм у коме глумци глуме саме себе. Џеј Барушел је дошао у Лос Анђелес код свог пријатеља Сета Рогена. Они су онда заједно отишли на журку коју је приредио Џејмс Франко и тамо су доживели оно чему се нису надали: апокалипсу каква је описана у библији. Неким чудом Франкова кућа је опстала и ту су поменута двојица, уз домаћина и још тројицу пријатеља, пронашли уточиште. Но, не задуго, јер воде и хране понестаје, а и походе их мрачне силе.

Критички осврт: Најпре морам да похвалим идеју, храброст и интелигентно осмишљену радњу, која је, уз то, скроз динамична. Како се филм одвија, сцене су све луђе и луђе и тешко је предвидети шта ће се следеће дешавати.

Сцена када сотона силује Џону Хила изгледа ми као алузија на „Розмарину бебу“, само што је у овом случају жртва – мушкарац. Знам да је Џејмс Франко склон таквим заменама полова (то је радио и у пародији музичког спота „Bound“), а и цео филм ми је изгледао као да га је он, заправо, режирао (мада ипак није). Има ту још јасних алузија на „Ђавољег адвоката“ и „Егзорцисту“ и вероватно још нека остварења, али у овом филму немојте очекивати богзна какву урнебесну пародију и такав тип хумора. Овде је хумор виспренији и другачији у односу на уобичајене америчке комедије. Цео филм је другачији и то ми се заиста допало.

Едукативни моменат: У овом филму све је потпуно јасно: људи са манама завршиће у паклу, а они са врлинама у рају. Ја заиста не знам да људи са врлинама имају улаз за рај, али верујем да су свуда (у овоземаском свету) радо виђени гости.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

fiveth-wave-ver6-xlg-smallПети талас (The 5th Wave 2016) је апокалиптични филм, који описује инвазију ванземаљаца. Инвазија се дешава у пет таласа и сваки од њих односи људске животе. Ипак, Клои Грејс Морец и још многи, успева да одоли и преживи првих три удара, али остаје без оба родитеља. Једини који јој је остао је млађи брат и она очајнички покушава да га спасе из војне базе у коју је одведен.

Критички осврт: Филм почиње заиста ефектно, тако да ме је био одмах заинтересовао. И за надаље не могу да кажем да филм није интересантан, али није ни оправдао моја очекивања након поменуте прве сцене. Филм је, заправо, тинејџерска сапуница без ичега оригиналног, са причицом већ више пута виђеном. И прилично је предвидљив. Некако је јасно било да ће војници побити људе из кампа у хангару, као и ко је у ствари ванземаљац. Као што је било јасно да ће се Клои и њен спасилац Алекс Рои (који би можда требало више да се фокусира на спортску, а мање на глумачку каријеру – само примећујем), заљубити једно у друго (и тај део је опште место и бљутава мелодраматика).

Не могу да проценим колико је Клои Грејс Морец добра у глуми, али њене реакције ми изгледају прилично реално. Она није хероина која је чудом од тинејџерке постала адаптабилна машина за уништавање ванземаљаца, већ је и даље остала тинејџерка, не нарочито спретна, још мање сналажљива и врло склона паници и исхитреним потезима. И то јесте нека промена након хероина из неколико последњих блокбастера, које су листом јаке личности и још јачи борци. Сам филм, пак, дефинитивно није направио никакву промену у жанру у коме је рађен.

Едукативни моменат: Када су Ник Робинсон и Лијев Шрајбер напокон разговарали отворених карата, Лијев је рекао да би и људска врста урадила исто што и ванземаљци. На то се Ник побунио речима да људи никад не би збрисали комплетну врсту. На то је Лијев реплицирао да дефинитивно би, јер то чине већ вековима. И истина је – погубни смо за многе врсте. Не верујем да ће нам ванземаљци приредити праведну казну, али последице ћемо свакако осетити.

Оцена наставника:

3(управо таква нека)

Iron-Man--poster-k (Small)Гвоздени човек трећи део (Iron Man Three 2013) је, јасно, трећи наставак о суперхероју из наслова, кога глуми Роберт Дауни Млађи. Године 1999. имао је кратку авантуру са научницом Ребеком Хол и те исте ноћи је шиканирао научника у повоју Гаја Пирса. Четрнаест година касније, дешавају се терористички напади диљем Америке и у једном од њих страда и Робертов пријатељ Џон Фавро. Терористичке нападе води човек који се представља као Мандарин (Бен Кингсли) и који претендује да изврши атентат и на самог председника Америке (глуми га Вилијам Седлер). Роберт је намеран да га заустави, а изгледа да Гај и Ребека раде за Мандарина и снабдевају га веома моћним и необичним оружјем.

Критички осврт: Неки моменти или немају логику или ми је промакла. Роберт је доспео у Роуз Хил у Тенесију (или негде близу) без пребијене паре (морао је да украде панчо како се не би смрзао) и са позајмљеним сатом мале девојчице. Некако се десило да је у некој од наредних сцена имао и ауто (и то леп, баш) и мобилни. Иначе ми цео тај део радње изгледа као да је у хаосу. Иначе је прича океј и пије воду, што бисмо рекли. И акција је добра. Само финале, када Роберт мења штитове током битке, заиста је фасцинантно.

Такође је фасцинантна и метаморфоза (да је тако назовем) Гаја Пирса од неугледног гика до мистериозног заводника. Ипак, највише ми се допао лик који глуми Бен Кингсли. Потпуно је померен, изненађујући и освежавајући. Допада ми се и што је Ајронмен добио достојног противника, али који није робот(изован) као и он сам, што је био случај у претходна два наставка. Тако да се овај део разликује и према мом мишљењу најбољи је од сва три.

Едукативни моменат: Једну дубокоумну мисао изрекао је Гај и гласила је: „Неуспех је магла кроз коју спознајемо тријумф“. Иако нам се неуспеси каткада чине као смак света, они су заиста потребни да би нас ојачали и ако смо довољно паметни, из њих можемо штошта научити.

Оцена наставника:

4(јача него она дата првом делу)

princecaspian-poster-big (Small)Летописи Нарније: Принц Каспијан (The Chronicles of Narnia: Prince Caspian 2008) је други наставак саге о Нарнији. Принц људи (Телмаринаца) Каспијан (Бен Барнс), заправо је бајковити Хамлет, који је побегао од свог стрица Серђа Кастелита намерног да га убије и тако осигура престо. Док је бежао, наишао је на Нарнијане, за које су сви веровали да су истребљени. Пошто је помислио да се нашао у безизлазној ситуацији, дунуо је у рог, дар његовог учитеља, за који се испоставило да је чаробан. Њиме је призвао, сада већ древне, краљеве и краљице Нарније. И они су се појавили у овој земљи и повели не баш тако малобројне житеље у бој за слободу.

Критички осврт: Ово је један чудан спој дечјег филма и врло крволочне битке, где и те како има мртвих. Додуше, крв се на оштрицама мачева не види. Ипак, немам замерку на причу; она је класична и романтична дечја бајка. Више имам примедбе на сценарио и то тек пар примедби, заправо.

Сцена када на почетку јуре принца сувише је натегнута. Иако је у смртној опасности, он мора прво да се исприча са својим учитељем, па да се окрене и погледа ватромет, таман да омогући потери да му се сасвим приближи. А док га јуре, час су далеко, час близу, већ како је кад погодно. Такође, има малко (али заиста малко) и копирања. Рецимо, сцена када четворо клинаца улази у Нарнију потпуно подсећа на путовање Харија Потера у школу.

Филм је забаван, заиста, мада је у неким деловима непотребно развучен (па, тако и досадњикав). Џорџи Хенли је угледала Аслана, лава, али нико други није. И крећу сцене у недоглед како је она (сирота) у проблему јер ником не може да докаже да га је заиста видела, а да би се на крају испоставило да је, иако најмлађа, она једина спознала истину. У реду је, могли смо то да схватимо и са мање времена проведеног у том делу приче, а и у првом филму такође је Џорџи једина била у праву. Већ је доказала да јој можемо веровати. 🙂

Углавном, филм је забаван, са лепом причом и сасвим солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: У једном разговору на двору, сплеткарошког карактера, лорд је рекао да речи и пријатеље треба пажљиво бирати. И потпуно је у праву.

Оцена наставника:

4(солидна)

chronicles_of_narnia_the_voyage_of_the_dawn_treader_ver_xlg (Small)Летописи Нарније: Путовање Зорогаза (The Chronicles of Narnia: The Voyage of the Dawn Treader 2010) је трећи и последњи наставак саге о Нарнији. Овај пут су у ту чаробну земљу пристигла само два и то млађа члана племените породице – Скандар Кејнс и Џорџи Хенли, уз појачање иритантног рођака Вила Полтера. И то баш на време јер је принц Каспијан Бен Барнс бродом Зорогазом пошао да тражи нестале лордове, верне савезнике његовог покојног оца. Испоставило се да су они посустали на путу ка острву на коме је обитавало велико зло. Тако да је мисија придошлица у Нарнију и принца Каспијана постала да то зло уништи.

Критички осврт: У причи, која је најмање налик истоименом роману од свих претходних, постоји мала недоследност. Време у Нарнији протиче значајно брже него у реалном свету, али овај пут принц Каспијан није уопште остарио. Иако је, очигледно, прошло прилично времена од када су клинци последњи пут били у овој чаробној земљи. Режисер Мајкл Ептед наново је ангажовао тог принца, пардон глумца, јер је већ морао да изгуби једног – Вилијама Мозлија (а не иде да нема ниједног лепотана).

Овај део више „вуче“ на авантуру због брода и посаде, која крстари од острва до острва (свако мистериозно и са неким новим изненађењима). И то крстарење потпуно је налик „Одисеји“. Том митолошком моменту допринели су и кентаур и сатир, као чланови посаде. Но, бајка је у појединим деловима толико наивна, да ју је тешко посматрати као нешто више од – бајке. 🙂 Када су невидљива створења отела Џорџи Хенли, сви морнари су спавали и баш нико није био на стражи. И то на њима непознатом острву. 🙂

И у овом делу се види утицај Харија Потера, рецимо када Џорџи чита књигу бајања. И иначе нисам запазио неки оригиналан детаљ, али то, опет, не квари утисак о филму. Заправо, овај део ми се највише допао. Пре свега како се прича гради. Крај је мало угњавио са бесомучним растајањем, али то је у сваком делу тако. 🙂 Већим делом филм је забаван и динамичан, због честих промена амбијената (острва) и са веома добрим специјалним ефектима. Посебно је занимљива сцена мачевања Вила Полтера са мишем. Такође је занимљив народ патуљака са по само једном (додуше поголемом) ногом.

Едукативни моменат: Вил је у једном тренутку постао змај и то му се није допало. Међутим, испоставило се да је био бољи као змај него као дечак и касније, када се наново вратио на старо, постао је бољи и као дечак. Нека искуства, колико год да нам била непријатна, ако нас мењају набоље, нису тако лоша. 🙂

Оцена наставника:

4(плус)

wreck-it-ralph-movie (Small)Разбиј-то Ралф (Wreck-It Ralph 2012) је Дизнијев цртаћ у коме су јунаци из аркадних и других видео-игрица живи. Период када корисници играју њима је посао, а могу да се опусте увече, када се играоница затвори. Главни јунак је заправо негативац Ралф који у игрици „Поправи-то, Феликсе“ има улогу да разбија. Ралф није задовољан својим послом и својим статусом и одлучује да, а како би био прихваћен у друштву, освоји медаљу у некој другој игрици. И не само да је пореметио ту, већ и још једну игрицу и уплео многе јунаке у вратоломну авантуру.

Критички осврт: Заиста сјајан цртаћ, са добром анимацијом и још бољом причом. Аргумент ушећереног краља, након сат времена потпуно симпатичног цртаћа, даје једну сасвим нову димензију тој причи. Наиме, веома је јасно да девојчица не сме бити победница, јер тако угрожава све, чак и себе саму. То Ралфа ставља пред тешку одлуку, јер са једне стране не жели да јој уруши снове и повреди је, а са друге жели да јој сачува живот. Сам разлог зашто не може да буде победница је тај што има (физичку) ману. И сад, када бисмо то превели у свакодневни живот, прича постаје сасвим реална и чак трагична, а одвија се у амбијенту накрцаном слаткишима, где насупрот Ралфу стоји карикатуран и пресладак човечуљак. Тај контраст озбиљне приче и амбијента од желеа напросто је нестваран, а опет тако ефектан да се најежите. На крају прича ипак добија мање озбиљан ток и претвара се у класично прегањање позитиваца и злог негативца, да би се завршила срећно. Но, свеукупан утисак и поруке које филм шаље, сасвим су добри. Такође и хумор је успео, па чак и пародија на неке филмове, попут „Ејлијена“ (када Ралф наилази на просторију са јајима инсекатских чудовишта, што се дешава Сигурни Вивер у другом делу). 🙂

Едукативни моменат: Ралфа су дискриминисали због, практично, посла којим се бави. У овом цртаћу могли смо да сагледамо причу из његовог угла и колико му је било тешко. И увек треба да се сетимо како се дискриминисани (по било ком основу) осећају.

Оцена наставника:

5(потпуна)

jTlz8X0vJhjU9n9bsuPnMnE (Small)Мртво море (Dead Sea 2014) је филм о чудовишту које се на сваких тридесет година појављује у једном приморском америчком градићу. Оно тамо убија људе све док му мештани не дају „понуду“, односно жртвују једног од њих. У тај градић стиже и жена, марински биолог, која је некада живела у том граду и која жели да открије зашто се дешава помор риба. И открива да њени бивши суграђани крију страшну тајну и кују страшне планове.

Критички осврт: Продукција је веома слаба, али је глума толико слаба, да је језива и то се види још од самог почетка филма. И од почетка радња је у потпуном хаосу. Амерички војници се боре са муслиманским, да би заробили двојицу. Амери тада покушавају да сазнају шта се десило са њиховом поморском јединицом (која је нестала) и пошто нису задовољни одговором, сурово убијају оба заробљеника. Пре тога је један од њих упутио мистичне и мрачне речи свом егзекутору, да би их други војник повезао са крајње необичним (најблаже речено) самоубиством његовог оца (када је био дете) и чудовиштем из Лох Неса? И надаље се одвијају неповезане и небулозне сцене, а све време се чује мелодраматична музика и повремено, удари грома.

У ствари, како се филм одвија, све постаје бесмисленије и нелогичније. Девојка преживљава напад чудовишта без огреботине, иако је у претходној сцени појело лица и искасапило њене другаре са журке на броду у свега пар минута, а у некој тамо сцени бежи од манијака и сакрива се иза стене. И он одустаје од потере, иако је стена (са све девојком) поред њега. Друга бежи од момка који рафално пуца из пушке на два корака иза ње – и не погађа је. А тек што су разговори бесмислени… И све то води крају који је једно опште место, виђено у другим и неупоредиво бољим филмовима (сигурно бољим јер сваки филм је бољи од овога). Најсмешније је када је једна од „глумица“ зевнула током „озбиљног“ разговора. Мислим да је и њима прилично јасно у коликој су глупости учествовали.

Чудовиште до краја нисам успео да видим, што и није богзна каква штета. И оно мало специјалних ефеката је прилично јефтино, тако да здраво сумњам да би потпуно појављивање чудовишта било неки доживљај који не треба пропустити. Оно што сам ја пропустио је како чудовиште разликује „понуду“, односно жртву, од било којег другог плена и зашто су се, забога, мештани закључавали (заправо замандаљивали) у својим кућама. Но, одговор на ова питања ме и тако не занима. 🙂

Едукативни моменат: Поменутој девојци, маринском биологу, отац је рекао да је срећан што је отишла, јер је постигла нешто. Иако му је тешко било што је отишла, он је био срећан због ње. Некада нам људи, па и они најближи, одлазе, али ако је то добро за њих, морамо да их пустимо. Иноземци умеју да кажу да ако неког волиш – ослободи га.

Оцена наставника:

1(што је превисока оцена за овај филм)

kddutdsgmqoywobteqyjigpzv-smallПредодређеност (Predestination 2014) је аустралисјки СФ трилер. Агент који путује кроз време Итан Хок покушао је да спречи да опасни бомбаш побије десетак хиљада људи. Међутим, није успео и остао је тешко повређен након сукоба са њим. Чак толико да су морали да му промене комплетно лице. И након тога наставио је да ради, али овај пут на необичном задатку. Његова мисија је била да упозна и регрутује човека са веома чудном причом.

Критички осврт: Прилично добро петљање са временом, тим пре што временска машина најчешће доводи до парадокса, како у теорији, тако и на филму. Додуше и овде има један. Иако је занимљива идеја, Сара Снук (која глуми маестрално) ипак није могла да роди саму себе јер и свест није иста. Но, кажем, идеја је заиста занимљива (додуше током филма постаје предвидљива) и сјајно реализована. Све похвале, како за причу и глуму, тако и за идејно решење времеплова.

Едукативни моменат: Сара је била гневна на човека који јој је уништио живот, све док није схватила да је то учинила самој себи. Колико ће наш живот бити успешан или руиниран, највише зависи од одлука које сами доносимо.

Оцена наставника:

5(са малим, али значајним минусом)

Лако Је Критиковати 32

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ghostbusters_ver (Small)Истеривачи духова (Ghostbusters 2016) је наставак познате СФ комедије из 1984. Кристен Виг је научница, физичарка, која има јаку жељу да успе као професор на Универзитету у Колумбији. То јој не полази за руком јер је била ауторка књиге о паранормалним појавама, коју је написала док је била млада залуђеница. Због тога је отпуштају са посла. Немајући куд, придружује се својој бившој другарици Мелиси Макарти (са којом је и написала књигу) у лову на духове.

Критички осврт: Прича као прича је сасвим обична и већ више пута виђена до сада (са све отварањем портала ка другој димензији), али свеједно, безмало сам одушевљен филмом. То је тако добра комедија, са четири генијалне глумице, уз малу, али значајну подршку Криса Хемсворта (нисам очекивао да може да буде толико смешан), да то морате да погледате. Да поменем и да су специјални ефекти сјајни, а неки од духова, који се појављују, преузети су из првог наставка. Има још неких сличности са првим делом, што је очекивано.

Едукативни моменат: Иако су их исмевали и нико заправо није веровао у оно што раде, девојке су остале доследне свом позиву. Нећемо увек наилазити на разумевање околине за оно што радимо и за наше идеје, али ако ми верујемо да то вреди, треба да будемо храбри и да истрајемо.

Оцена наставника:

5(сјајна)

Liza_a_rkatndr (Small)Лиза, лисичија вила (Liza, a rókatündér 2015) је мађарска црна комедија. У жижи приче је девојка Лиза која је радила као неговатељица непокретне старице, удовице бившег амбасадора у Јапану. На свој тридесети рођендан, отишла је у Мек Бургер да тражи човека свог живота јер је у једној јапанској причи прочитала да баш у тим годинама девојке на поклон добијају – љубав. У њеном одсуству, остарелу удовицу убио је злодух, односно дух већ више од пола века покојног јапанског поп певача, кога је само Лиза могла да види и за кога је веровала да је њен измишљени пријатељ. Удовица јој је оставила стан у тестаменту и Лиза је наставила да тражи своју сродну душу, али пошто је остала без новца, морала је да изда собу. Станар јој је постао полицајац. Он је, у ствари, на тајном задатку да је надгледа јер, почевши од удовице, серија смртних случајева дешава се у Лизиној близини.

Критички осврт: Ово је прилично занимљив спој мађарске и јапанске културе и осим што је занимљив, сасвим је успешан. Као и цео филм, који има шмек наших црних комедија, попут „Маратонаца“, али, наравно, са сензибилитетом другог народа. Прича је добра (иако мало предвидљива), као и глума, а чак ни специјални ефекти нису лоши. Све у свему, похвале Мађарима за филм који вреди погледати.

Едукативни моменат: У једном тренутку полицајац каже девојци да су људи склони да ствари гледају само из једног угла, посебно када су у невољи. И то је истина, мада баш тада ствари треба гледати из више углова, а како би се пронашло решење.

Оцена наставника:

5(свакако)

baskin-poster (Small)Рација (Baskin 2015) је турски хорор филм. Пет полицајаца, након завршеног оброка и инцидента који су сами изазвали у једној кафани, крећу марицом у уобичајену патролу. Међутим, добијају инструкције да треба да оду на одређено место као појачање. Проблем је што то забачено место прате страшне приче. На путу ка тамо доживљавају необичну саобраћајну несрећу, али остају неповређени. Ипак, возило им је слупано и морају да наставе пешице. Уз помоћ мештана проналазе пут до места где је требало да оду као подршка и тамо откривају застрашујуће људе.

Критички осврт: Овај хорор свакако има својих језивих момената, али је већина сцена више гадна. Другим речима, много су ефектније сцене биле оне у којима се некакво зло спрема, него оне када већ делује, мучи их и касапи. Уз то, пренаглашено је да се ради о паклу, тако да се све време дешава некакав разврат у спрези са насиљем, а вишак је рођење антихриста са свим могућим симболима који указују на то. Филм има један добар капацитет, који је некако трапаво испуштен. Додао бих и да прича која се понавља до у бесконачност, што схватамо на крају, није новина, тако да је поента више отрежњујућа него ефектна.

Филм је са очигледним ниским буџетом, тако да је коришћен приручни материјал, попут кеса, лавора, ножева и ланаца, али му је то, у ствари, дало некакав шмек и учинило да тај елеменат хорора буде страшнији, можда и зато што тако делује и реалније. Цео прелазак у пакао делује врло реално, почевши од тога да се полицајци распитују код мештана како да стигну до тамо. Нема капија, портала, магијских речи и враџбина, како нас је Холивуд навикао. Ово је једна добра промена у односу на Холивуд и добар покушај, морам признати.

Едукативни моменат: Пакао у овом филму није представљен као оруђе свевишње силе да казни злочесте. Филм говори о томе да свако од нас има неки свој пакао, да га тако назовем, односно своје мрачне стране, лоше особине и страхове. Питање је само да ли ћемо дозволити да нас тај мрачни део личности увуче у зачарани круг из кога нема излаза.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

валхалла (Small)Уздизање Валхале (Valhalla Rising 2009) је филм који су, заједничким снагама, направили Данци и Британци. Радња се дешава негде 1000. године нове ере. Мадс Микелсен је једнооки нордијски борац, чије је порекло непознато, а кога северни кланови користе за борбе на којима се кладе. И таман када је требало да припадне другом господару, он је успео да се ослободи, уз помоћ визије коју је имао у сновима, те побије своје господаре. Оставио је у животу само дечака са којим је успоставио неку врсту телепатске везе. Потом наилази на групу хришћана, са којима је кренуо за Јерусалим, али их је море однело у Северну Америку, међу непријатељски расположене Индијанце.

Критички осврт: Продукција и сцене у овом филму су изузетни, баш као и шминка, глума, специјални ефекти и за све то имам само речи хвале. Међутим, филмови који претендују да буду уметнички, увек имају добре шансе да буду несхваћени. Истина јесте да од четвртог дела филма (има их укупно шест) радња постаје сувише конфузна и некако се губи циљ приче. Изгледа ми као да су се аутори филма превише фокусирали на поруке које филм шаље, те да су запоставили радњу. Поруке јесу јаке и јесу добре и приказују религију огољену толико да њена права природа постаје сасвим јасна. Уз то, иако су хришћани прихватили своју веру, они ипак криве дечака за то што се пловидба не одвија како су замислили јер им је, наводно, донео несрећу. И хоће да га убију (жртвују) и иако слична прича о жртвовању дечака постоји у Старом завету, овај догађај ипак више указује на њихову паганску природу, које се нису сасвим ослободили. И даље, ако посматрамо симбиозу ратника и дечака, можемо да их повежемо као целовиту личност, која има снагу и храброст одрасле особе и страхове и жеље, које има дете у сваком од нас. Можемо их посматрати и као телесно, које се бори и преживљава и духовно које разуме и тумачи. Уосталом, само је дечак и причао. Напокон, ратник се жртвује за дечака, што појачава симболику за ма какву се одлучили.

Као што написах, радња се некако нашла у другом плану и зато је филм и конфузан, али и невероватно спор. Са друге стране, управо захваљујући томе, добро су осликана осећања попут безнађа и очајања.

Едукативни моменат: У једном моменту Мадс прави скулптуру од камења и након тога одлази у воду из које неће изаћи. Ово би могло да се схвати и као људска потреба да се остави било какав траг (завештање) или другим речима да се нешто креативно направи, ма колико год крхко било (наслагано камење може да разруши и надолазећа плима) и ма колико год то дело дуго трајало. И не треба да нас брине колико дуго ће оно што направимо трајати. Треба да правимо и да будемо креативни.

Оцена наставника:

4(веома, веома слаба)

The_Legend_of_Hercules (Small)Легенда о Херкулу (The Legend of Hercules 2014) је још једна филмска верзија о јунаку из грчке митологије. Прича не прати ону коју знамо, већ је Херкул нежељени син тиранина Амфитриона (Скот Адкинс). Пошто је безуспешно покушао да преотме младу (Гаја Вајс) свом брату Ификлу, отац (а у ствари очух, пошто му је бог Зевс прави отац) га је послао на самоубилачки поход. Међутим, Херкула нису убили, већ продали као роба. Успео је да извојева слободу у арени борећи се као гладијатор и врати се у своју домовину Тиринт. Тамо је сазнао да је Амфитрион убио његову мајку, Алкмену (Роксана Маки) и да његов брат има намеру да ожени љубљену Гају. Зато је повео војску против тиранина и да преузме оно што му припада – трон и вољену.

Критички осврт: Богови су у овом филму приказани (мудро) ненаметљиво, на самом почетку, тако да њихово постојање представља заиста део религије, односно вере (или неверице) смртних ликова. Другим речима, било би смешно да скептици, попут Амфитриона, уопште постоје, ако су богови свима видљиви и њихова моћ очигледна. Херкул се, додуше, на крају доказује као син врховног бога, али ништа претерано помпезно (ни што се специјалних ефеката тиче).

Са друге стране, сцене борбе су врло ефектне, а чак ни, већ много пута виђени и самим тим већ депласирани, успорени снимци, не изгледају лоше. То и добра продукција су оно што продаје овај филм. Прича је испразна и бљутаво мелодраматична са већ више пута испробаним љубавним троуглом. Ништа ново и нимало креативно, а крај је још више погоршао утисак. Уз то, глума није баш на висини, посебно млађаног Келана Лаца. Момак има завидну мишићну масу, што је предуслов да глуми Херкула, али то некако није довољно. 🙂

Едукативни моменат: Амфитрион је рекао Херкулу (када га је овај изазвао на двобој, а на потпуно исти начин као што је Амфитрион изазвао краља Аргоса) да је имитација највиша форма ласкања. Вероватно то и јесте истина, али није ласкаво и за онога ко имитира. Узори јесу увек пожељни, али треба бити свој и оригиналан.

Оцена наставника:

2(а може и један)

thescorpionking (Small) (Small)Краљ Шкорпион (The Scorpion King 2002) је епска фантазија, чији свет осваја немилосрдни Стивен Бранд. Преостала слободна племена, желећи да ту своју слободу задрже, унајмљују плаћенике, међу којима и Двејна Џонсона, да убију чаробницу Кели Ху. Кели је Стивенов саветник и вође племена су се надале да ће тако ослабити Стивенову моћ. Међутим, син једног од вођа Питер Фачинели издао је и оца и савезнике и Двејна су спремно дочекали у логору, у који је хтео да се увуче и заврши свој задатак. Он је успео да побегне из заседе и са собом одведе Кели, са надом да ће га тиранин пратити и тако му омогућити да га убије.

Критички осврт: У филму нема ич оригиналног. Ради се тек о још једној верзији филма о Конану (само што се главни лик не зове тако), са убаченим елементима из разноразних других остварења. Рецимо, када Двејн Џонсон у харему бежи од стреличара, крије се иза огромног котрљајућег гонга. Истоветна сцена постоји у већ неком од наставака о Индијани Џонсу. И сцена у харему (када га девојке опседају) веома личи на сцену из филма „Ратници“ из 1979.

Двејн је харизматичан лик, вицкаст, јаше камилу и има дурбин који „ради“ на кристал. И то је океј и акција је океј, али радње – нема. Час Двејн хоће да убије Стивена Бранда, час се бије са Мајкл Кларком Данканом, час је у романтичним моментима са Кели Ху, час беже у пустињу… Акција је направљена ради акције. И то не увек спретно. Рецимо, прилично је натегнуто како је Грант Хеслов преживео када је бакљом упалио неколико врећа дупке пуних барута тик до њега. Иначе је Грантов лик прилично нејасан. Он је обичан човек, чак слабашан један, али је успео за тили час да се ослободи када је био закопан у песак (тако да му само глава вири).

Углавном, једна класична фантазија, довољно динамична да буде забавна и ништа више од тога.

Едукативни моменат: Краљ Шкорпион је, упркос визијама чаробнице (које су тачне), одлучио да сам буде творац своје судбине. И то је једна добра одлука. Не морамо да пустимо да други одређују шта ће се дешавати са нама.

Оцена наставника:

3(на два)

stephen-chow-themermaidfilm (Small)Сирена (美人魚 2016) је кинеска и модерна верзија о малој сирени. Пошто је тамошњи милијардер поставио убојите сонаре у море, сирене су морале да нађу уточиште у олупини једног брода у заливу. Народ сирена је одлучио да убије милијардера због штете коју им је нанео и зато су изабрали најлепшу да га заведе и довуче до њих, како би остварили свој наум. Међутим, како то обично бива, између ње и милијардера развила се љубав.

Критички осврт: Иако Кинези чудно инфантилно глуме и иако је зато филм донекле наиван, а и специјални ефекти нису перфектни, ово је један заиста леп филм. Заправо, то може и да се посматра тако да Кинези нису одустајали од свог сензибилитета и тиме остали доследни себи, што је похвално. Убацили су и ону њихову борбу када лебде по ваздуху, само што то овога пута раде сирене, које искачу из воде. Укратко, филм је веома забаван, на моменте баш смешан (иако су неке форе предратне, што бисмо рекли) и шаље добре поруке.

Едукативни моменат: Сирена је поставила питање милијардеру: „Када на Земљи не би било кап чисте воде и дашка чистог ваздуха, да ли би онда новац био важан?“ Овим питањем све је речено.

Оцена наставника:

5(може, може)

the_purge_election_year (Small)Прочишћење: Изборна година (The Purge: Election Year 2016) је трећи наставак филма „Прочишћење“. Амери су, зарад смањења криминала, увели једну ноћ у години када је свака активност легална, чак и убиство. Ту ноћ зову Прочишћење. У години 2022. појављује се сенаторка Елизабет Мичел која претендује на председничку функцију и која се противи да Прочишћење постоји. Наиме, пре 18 година, на ту ноћ, она је изгубила целу своју породицу. Актуелна власт, којој Прочишћење одговара, осетила се угроженом, тако да, по први пут у 25 година откад се овакав вид насиља практикује, проглашава да чак ни Владини службеници немају имунитет. Идеја им је да убију Елизабет, али се и она осигурала у својој кући, ангажујући професионалног телохранитеља Френка Грила. Међутим, корумпирани Френкови људи га издају и Елизабет и он беже из куће, суочавајући се са свим лудацима по улицама, који желе да „прочишћавају“.

Критички осврт: Оно што свакако не недостаје овом филму је акција. Невероватно је динамичан и ситуација се мења из минута у минут, али авај, готово увек на предвидљив начин. Но, то не умање узбуђење које осећате док гледате овај филм. Уз то, прича нема уочљивих „рупа“ и продукција је на висини. Иако је највећи адут овог филма да забави публику, нека дубља прича постоји, као и критика политике, религије и целокупног друштва. Филм није поновио квалитет првог наставка, али није за бацање.

Глума је сасвим добра и ликови су прилично реални и конзистентни, али можда не баш потпуно разрађени и постоји претеривање што се Френка тиче. Иако му је метак пробушио раме, он га маказицама вади напоље, губи заиста много крви и након свевременске јурњаве, бори се са прилично јаким и утренираним непријатељем, кога и побеђује. И у другом делу Френк је био сјајан акциони херој, али сада га, вала, претера. 🙂

Едукативни моменат: Филм приказује политику (па и религију) каквом она јесте – корумпирану и лицемерну. Па, ипак, она мора да постоји и иако неће увек у потпуности радити у нашем интересу, некакав став морамо да покажемо (некада и да делујемо, наравно, пре свега преко гласачких листића) јер утиче на квалитет наших живота.

Оцена наставника:

4(малко поклоњена)

I_am_legend_OST (Small)Ја сам легенда (I Am Legend 2007) је постапокалиптични филм који се дешава у Њујорку. Изгледа као да је једини преживели тамо Вил Смит јер је вирус, који се отео контроли научницима, побио 90% људи. Пресоталих 9% мутирало је у крвожедне безумнике, којима смета УВ зрачење и тек је 1%, попут Вила, остао имун. Вил глуми виролога при (сада већ бившој) армији САД, који покушава да преживи, пронађе још неке људе који су остали имуни и успут пронађе лек за оне који су мутирали. Све се мења када је Вил ухватио у замку једно од тих створења (како би експериментисао), па су и они видели како могу да ухвате њега.

Критички осврт: Могу само да похвалим филм, у коме ми се баш све допада. И прича и акција и специјални ефекти, али и глума – пре свега Вилова јер он и носи, да тако кажем, овај филм. Мутиране сподобе прилично су страшне, иако маске нису богзна како грандиозно урађене. Све у свему, овај филм би могао да буде стандард како један постапокалиптични хорор треба да изгледа.

Едукативни моменат: Вил покушава да пронађе лек и излечи мутиране људе, али када је због њиховог деловања изгубио свог пса, он осећа мржњу према њима и покушава да их побије. Ова мржња је ирационална јер они нису свесни тога шта раде. Често осећамо порив да вршимо одмазду над преступницима, иако се дешава да они нису свесни својих преступа. Посебно када су у питању млађи и деца. Наравно да су заслужили казну, али је увек отворено питање да ли кажњавамо њихове поступке или њих саме. И ту треба поставити јасну границу.

Оцена наставника:

5(одобравам)

a90oesgp (Small)Прајмер (Primer 2004) је филм о двојици пријатеља Шејну Керуту и Дејвиду Саливану који су успели да направе времеплов. И почели су да га користе, покушавајући да извуку што је могуће више користи, а што мање штете. Међутим, играње са временом мора да има и неких последица.

Критички осврт: Филм почиње суманутим разговором четворице пријатеља, који се наставља у различитим амбијентима и који је неразумљив и самим тим – досадан. Тек након 25 минута рад тих људи почиње да добија некакав смисао (мада ни тада није скроз јасно на чему су заиста радили, а и многа друга дешавања у филму прилично су нејасна). Проблем је у томе што ни надаље филм не постаје ништа занимљивији. Сниман је као документарац и поједине сцене су преспоре, а како би се, ваљда, постигао уметнички дојам. Уз то некако иде и испразна филозофија о суштини живота и томе да ли постоји судбина, те да ли је све унапред одређено. Ни наратор значајније не помаже, напротив. Шејн Керут се толико трудио да звучи мисаоно, да је постигао само да звучи неартикулисано. Да, ова потоња је права реч и за цео овај филм, који, на срећу, траје свега сат времена. Тих сат времена провео сам гледајући ни сам не знам шта. 🙂

Едукативни моменат: Овај филм, који је Шејн режирао, мени је потпуно неразумљив, а подозревам да нисам једини. 🙂 Оно што је нама јасно не мора да буде и другима, те треба бити умешан у томе да се идеја изложи тако да буде схватљива свима. У супротном, она нема много смисла.

Оцена наставника:

1(дефинитивно)