Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maya_the_bee_movie_ver (Small)Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

4(субјективна)

houm (Small)Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Untitledbrendid (Small)Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

5(сасвим солидаре)

The-Bad-Batch-New-Poster (Small)Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге, које су јој, успут, појели, али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија, која се пласира у филму, није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има. Тако да би реална оцена филма била да је осредњи, али нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се симбиоза и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefaultghostinthe (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче идеје, радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

3(која опасно иде на два)

abre-los-ojos (Small)Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстравертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

4(са *)

affiche-hulk (Small)Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

2(мада може и један)

The-Mummy (Small)Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су, углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

iceplanetЛедена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

1(јасна)

sunshine (Small)Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезнаПошто акцију не љубим претерано, овакав однос СФ-а и акције ми сасвим одговара.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

5(можда са минусом)

Advertisements

Лако Је Критиковати 15

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Star_Trek-88976-large (Small)Звездане стазе (Star Trek 2009) је филм о томе како је капетан Кирк (Крис Пајн) постао капетан. Његов отац Крис Хемсворт, у тренутку када се Кирк родио, жртвовао се како би спасио људе са свог брода током напада ромуланског капетана Ерика Бане. Двадесет и пет година касније, федерација којој звездана флота припада наново се суочава са истим Ромуланцем, односно истом претњом. Кирк је тек завршио академију, као и чланови његове посаде, али стицајем околности преузима заповедништво над свемирским бродом Ентерпрајзом и покушава да спречи Ерика да не уништи Земљу.

Критички осврт: Поједини филмови пате од тога што су спори, а код овог је ствар потпуно другачија – овај филм је прединамичан. У нешто мало више од два сата нема празног хода и догађаји се нижу један за другим без одуговлачења, но опет је све приказано како би све било сасвим јасно. Динамици филма доприносе и ликови који као да су сви од реда хиперактивни. 🙂 Но, добра глума, одржива прича, сјајни специјални ефекти, ама све у филму је тако одрађено да представља пример како филмови из саге „Звездане стазе“ треба да изгледају.

Едукативни моменат: У неколико наврата се у филму могу видети сукоби мишљења Кирка и Спокија (Закари Куинто). Споки је то пресекао тако што је Кирка депортовао на ледену планету, што није добро решење и чињеница јесте да је јако тешко водити и закључити аргументовану расправу, посебно ако сукобљене стране нису равноправне. Мора да се прихвати да свачија логика, па и мудрог Спокија, може да се оспори.

Оцена наставника:

5(с мајушним минусом)

star-trek--into-darkness-poster (Small)Звездане стазе у тами (Star Trek Into Darkness 2013) је наставак претходног филма. Овог пута звездана флота суочава се са мистериозним дезертером Бенедиктом Камбербачем који напада најпре архиву флоте, а потом и сам војни врх. Након што је побио неколико највиших официра, међу којима и капетана Ентерпрајза Бруса Гринвуда, сакрио се у ненастањену зону Клингонаца. Нови-стари капетан Кирк (Крис Пајн) креће у потеру за њим, а са собом носи и торпеда која је обезбедио адмирал Питер Вилер. Проблем је у томе што Клингонци нису пријатељи људи и упад на њихову територију могу протумачити као објаву рата.

Критички осврт: Овај филм је рађен у истом маниру као претходни, тако да је све време динамичан (толико да понекад ликови нису успели да изговоре ни целу реченицу) и некако је реално очекивати да ће у свим тим дешавањима да се поткраду и неке грешке. Међутим, има их тек пар ситних (попут последње борбе између Бенедикта и Закарија Куинта, када Бенедикт бацака Закарија уназад више пута, иако су све време на крову не баш толико велике летелице) и не кваре утисак. Оно што ме фасцинира је што је режисер Џеј-Џеј Ејбрамс успео да направи добру свемирску фантастику, а без величанствених напредних цивилизација, застрашујућих чудовишта и необјашњивих феномена. То је некако надокнадио садржајном причом, виспреним надмудривањем непријатеља и добром акцијом која се све време одвија на ивици колапса јунака и њиховог чувеног свемирског брода.

Едукативни моменат: Зои Салдана, официр заљубљена у свог колегу Спокија (Закарија), замерила му је да у тренутку када је намеравао да жртвује свој живот није осећао ништа јер га је било брига за њу и како би се она осећала. Он јој је објаснио да је одабрао да не осећа ништа јер би у противном осећао страх, бес, конфузију и усамљеност. Из овог њиховог разговора следе макар две поруке. Једна је да не можемо судити о поступцима других на основу својих личних осећања, а друга је да нико, па ни сам Споки, не може да одабере да не осећа (чим му је познато каква осећања наступају у таквој ситуацији). И треба да прихватимо да се свако са таквим осећањима бори најбоље што може.

Оцена наставника:

5(мало слабија него претходна)

onesheetЉуди у црном 3 (Men in Black 3 2012) је трећи наставак саге о тајној организацији која се брине о ванземаљцима. Из затвора на Месецу, уз помоћ Никол Шерзингер, успева да побегне опасни ванземаљац Борис Животиња (Џемејн Клемент) и враћа се у прошлост како би убио Томија Ли Џоунса, ветерана Људи у црном. Када је био млад, крајем шестдесетих година, овај агент Људи у црном (као млађег га глуми Џош Бролин) откинуо је руку Борису и поставио штит око Земље који је уништио читаву Борисову расу (која се намерачила на инвазију на Земљу). Зато се сада зверка времепловом враћа управо у тај период да убије агента пре него што се то деси, али за њим креће и Вил Смит, Томов партнер, како би га спречио.

Критички осврт: Филм ме искрено није фасцинирао. Додуше, режисер Бани Соненфелд је прилично елегантно решио петљанцију са путовањем у прошлост тако што је увео више могућих, паралелних будућности, па чак и петодимензионално биће (Мајкл Сталбарг) које може све да их види. Ипак, није објаснио како промена будућности није утицала и на Вила Смита, који са прошлошћу тако измењеном, не би ни требало да буде члан организације Људи у црном. Грешака у филму има, па тако на самом почетку када Борис прави рупу у зиду затвора на Месецу сви (укључујући и Никол) бивају усисани у свемир, што је мало вероватно да би се десило, а и на рампи за полетање Апола 11, Борис руши пола лифта како би извукао Вила ван, да би лифт био неоштећен у сцени одмах после. Такође је нелогично да Људи у црном очајнички покушавају да закаче штит за поменуту ракету Апола 11, када већ имају најразноврсније ванземаљце у својој бази који могу да им однесу тај штит својим бродовима (како су иначе доспели на Земљу?). Борис у завршној сцени борбе показује моћи телекинезе које све до тада није имао. Но, морам да кажем да је прилично добро испао као чудовиште комплетно сачињено из некаквих пауколиких канџи. 🙂

Дијалози су ми некако спори, мада јесу виспрени, посебно када двојица агената причају са Ендијем Ворхолом, кога глуми Бил Хејдер. Прича је врло обична за такав филм, мада крај у доброј мери поправља утисак. Утисак поправљају и неке сцене, као када се Вил бори са џиновском рибом на врло оригиналан начин.

Едукативни моменат: Паралелне или алтернативне будућности у филму говоре нам да је све могуће и да не постоји нешто што је зацртани пут, судбина. Много тога зависи од нас и треба да делујемо.

Оцена наставника:

3(и са плусем и са минусом)

evil-dead- (Small)Зли мртваци 2 (Evil Dead II 1987) је хорор који се дешава у једној колиби у шуми, а у коју су дошли двоје младих како би провели викенд. Колиба не припада њима, већ научнику који проучава окултно. Он је пронашао књигу мртвих и наснимио превод на магнетофон. Радознали момак Брус Кејмпбел пустио је снимак и тако чуо професоров превод из књиге, али и ослободио демоне који су му одмах запосели девојку, а њега почели да прогањају. У међувремену, у колибу пристиже и професорова кћерка и њен дечко-колега, као и двоје водича. Све њих нападају демони, али професорова кћерка, такође научница, може да их победи ако наново прочита речи из књиге.

Критички осврт: Ово је потпуно дијаболичан филм, који због смешних специјалних ефеката, а и сцена, да се не лажемо, уопште није страшан, напротив. Режисер Сем Рејми није хтео да остави публику да чека и хорор почиње већ у петој минути филма, са потпуно суманутом радњом, под условом да радње уопште овде и има. Дани и ноћи смењују се чудном брзином, а Сунце на заласку превазилази све рекорде у величини. Глума је поприлично лоша, посебно главног глумца Бруса, мада и остали нису претерано на висини задатка. Но, мање-више су непознати глумци, а и они који су и успели да остваре неку каријеру, прилично је танка.

Оно што диже рејтинг овом филму су идеје које су толико сулуде, да не можете остати равнодушни на њих. Рецимо, пуњене животиње смеју се злокобно, али то чине и књиге, а смеје се и стона лампа и при томе превија од смеха. Или када глава Брусове девојке гризе Бруса за руку и да би је се ослободио, он је фиксира стегом (попут оне на часовима техничког) или када су му демони запосели руку, она га удара свим могућим кухињским посуђем. И онда да би досегла нож, вуче онесвешћеног Бруса ка том ножу и при томе стење од напора! Али оно што следи је још смешније: Брус одсеца руку моторном тестером и при томе виче: „а ко се сад смеје?“ Или када професорова кћерка вуче човека по поду, а који је пробуражен неким чудним бодежом и он, јадник, кука, а она му хистерично виче да умукне. 🙂 При томе шансе да преживи онакву повреду и да га након тога вукља свуда по колиби, равне су нули. Има тога гомила и не могу да кажем да није забавно. 🙂

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је невероватно тешко пронаћи било шта едукативно. Ако бисмо направили филозофију од нечега што је тек пука лудорија, те замислили да су демони против којих се Брус бори заправо његове фобије (рецимо његова девојка демон која хоће да му узме душу би могла симболисати његов страх да ће у вези са њом изгубити своју индивидуалност), онда је јасно колико су оне заправо ирационалне.

Оцена наставника:

3(уз сву добру вољу)

walt-disney-studios-tomorrowland-movie--disneyexaminer-game-changers (Small)Земља сутрашњице (Tomorrowland 2015) је прича коју приповедају Џорџ Клуни и Брит Робертсон, а које је одабрала необична девојчица Рефи Кесиди (за коју се испоставља да је робот), да виде град са напредном технологијом. Џорџ је у овом граду обитавао када је био мали и тада је осмислио машину која прогнозира будућност. Испоставља се да је та будућност за Земљу погубна и да једини ко може да је спаси – Брит.

Критички осврт: Филм је баш добар, пре свега због техничке перфекције и порука које шаље, а које се разликују од сличних еколошких (приказаних у апокалиптичним (због људског немара, наравно) филмовима). Такође ми се допао и зато што главни антагонист Хју Лори није негативац у правом смислу речи, већ је његова улога некако отрежњујућа и све што он каже, у ствари, и те како има смисла. Протагонисти и антагонист у овом филму су заправо два супротстављена реална става и онај који ће преовладати одлучиће о судбини Земље у нашим реалним животима.

Иако филм вуче на дечји, баш и није због прилично сурових сцена, а богами има и убистава. Сама радња је поприлично запетљана и прави се мистерија тамо где је нема, а нисам успео да испратим зашто протагонисте уопште јуре роботи убице. Свемирски брод који крије Ајфелова кула ми се као идеја, пак, допала јер је некако баш храбра чак и за СФ. Има још таквих луцкастих решења, па тако људи скачу из једног у други базен који је заправо висећи, а сцене са тахионским честицама сјајно су осмишљене. Сама поставка да су се највећи умови и креативци Земље удружили да направе све што могу да замисле, неоптерећени политиком и корупцијом, не само да је сјајна, већ би могла да се развије у читаву идеологију.

Едукативни моменат: Хју је објаснио зашто се људи нису уплашили апокалипсе, већ је „пригрлили“ (у филмовима, књигама и другим делима) или је напросто прихватили, без наде или идеје да могу да је спрече: сурова прогноза будућности не захтева од нас ништа данас. Није потребно да уложимо никакав труд. Е, па, то је лош став.

Оцена наставника:

5(може)

sky-captain-and-the-world-of-tomorrow-f9cb (Small)Небески капетан и свет сутрашњице (Sky Captain and the World of Tomorrow 2004) је филм из тзв. дизелпанк жанра, који је рађен у маниру филмова из педесетих година прошлог века. Гвинет Палтроу је амбициозна новинарка која истражује мистериозне нестанке светски познатих научника. Баш у то време њен град Њујорк тероришу џиновски роботи, а једина одбрана града је Небески капетан Џуд Ло. Џуд и Гвинет су бивши љубавници и они се наново повезују, али овај пут професионално, те откривају да су мистериозни нестанци и роботи у вези и да они представљају тек део застрашујућег плана да се уништи цео свет.

Критички осврт: Овај филм приказује како би изгледали ти древни филмови да су имали могућности за добре специјалне ефекте. Чак је квалитет тих ефеката намерно умањен како би филм имао шмек тих давних времена, а и цела продукција је тако урађена. Рецимо, када авионом лете изнад мапа, таласи које одашиљу радио-емитери виде се као нацртани кругови, а Џуд да би спречио Гвинет да учествује у самоубилачкој акцији онесвешћује је ударцем песнице… Заиста генијално, мада филм има и наивних момената, посебно у последњим борбама са роботима и петљањем са дугмићима (који су сви на изволте) у ракети.

Иако бих се тешко натерао да одгледам неки старињски филм, овај ме дефинитивно није сморио. Чак, веома је забаван и са честим и неочекиваним променама амбијента. Час су на Хималајима, час сам имао утисак да гледам неки филм из Првог светског рата, час да гледам „Парк из доба јуре“… Па, ипак, иако изгледа као да је у хаосу, радња је сасвим у реду и има своју логику. Растерећена је од општих места (посебно на самом крају) и чак донекле и изненађује. Прича је, дакле, квалитетна, а филм је урађен некако естетски – толико да има и претеривања. Рецимо, у ракети је постављен грандиозни кип ратника са све мачем у рукама (зашто, забога?!?), а боје које су углавном мрке и браон, како би се, ваљда, дочарала продукција педесетих, некако су размазане, као на сликарском платну.

Уз добре глумце и све наведено овај филм даје један добар утисак и вреди погледати га.

Едукативни моменат: Гвинет је у њеном старињском фото-апарату остало филма тек за две слике. И иако је сведочила најразличитијим чудима, све време је чекала нешто што ће засенити све њих. Некада толико много очекујемо, да заборављамо на све оне лепе, нама обичне ствари, у којима треба уживати.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

The_Last_Stand_poster (Small)Икс-људи: Последње упориште (X-Men: The Last Stand 2006) је трећи филм из саге о икс-људима, мутантима који имају супермоћи захваљујући променама на генима. Међутим, обични људи су пронашли начин да изврше супресију тог гена тако што су искористили крв дечака, такође мутанта, у чијој близини остали мутанти губе моћи. То наилази на неодобравање главног негативца мутанта Магнета (Ијана Макелена), који сматра да је то заправо оружје против њих и позива мутанте истомишљенике на борбу против тога. Као највеће оружје користи васкрслу Фамке Јансен, чије су моћи ултимативне, али која је психички веома лабилна, толико да убија човека кога воли Џејмса Марсдена, као и професора Патрика Стјуарта. Једини који је може спречити у том суманутом бесу, али и зауставити Магнета јесте Вулверин (Хју Џекман).

Критички осврт: Ово је поприлично слојевита и компликована прича, коју још више компликује то што се потпуно ослања на претходни наставак, тако да ју је јако тешко пратити ако нисте гледали други филм. Вероватно може, али би неки детаљи можда остали неразјашњени, као што је одлука Ане Паквин да добровољно прими вакцину. Она има моћ да преузима моћи од других мутаната, али јој је кожа отровна, те када их додирне изазива да се разболе. То се у филму нигде јасно не каже.

Ако занемаримо то, филм је сасвим добра суперхеројштина где укрштају моћи разноразни икс-људи, међу којима их има баш кул. Рецимо, једна од студенткиња професора Патрика пише тако што напросто прелази руком преко листа свеске, а Ерик Дејн може да се вишеструко мултиплицира и наново споји све реплике у једног човека. 🙂 Ипак, моћи тек постају сјајне у борби на крају. Па тако позитивка Елен Пејџ, која може да пролази кроз зидове, трка се са негативцем Винијем Џоунсем, који главом руши те исте зидове, а како би прва стигла до дечака кога треба да спаси. Или када се боре Шон Ешмор, који производи лед и Арон Станфорд, који производи ватру и шикају те своје супстанце један на другог, што изгледа као борба чаробњака. Има тих занимљивих идеја још, а све подупрто сасвим пристојним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Тек када је Хју Џекман схватио да морају да делују као тим, савладали су Магнета. Иако сам има изузетне моћи – излазе му сечива из зглобова прстију и практично је бесмртан, то није могао да обави сам. Колико год да смо моћни, односно способни, некада неке послове можемо урадити само уз помоћ тимског рада.

Оцена наставника:

4(са звездицом)

Monsters_uni_post_ (Small)

Универзитет за чудовишта (Monsters University 2013) је цртаћ, преднаставак филма „Чудовишта из ормара“ и уједно је први преднаставак у историји „Пиксара“. Радња прати главне ликове из првог филма, чудовишта Салија и Мајка (пре свега овог другог), током прве године студија на престижном Универзитету за монструме. Иако је убрзо након упознавања међу њима дошло до ривалства, сплет околности их тера да сарађују и временом постају најбољи пријатељи.

Критички осврт: Овај цртаћ, који приказује свет шарених чудовишта, можда више одсликава живот него неки озбиљни играни филмови. Мајк све време покушава да оствари свој сан застрашивача и у томе – не успева. Нема помпезне победе на крају филма која би гледаоцима показала да се сваки рад исплати јер, напросто, неке жеље нису достижне, ма колико год се трудили да их остваримо. Па, ипак, филм нуди нека друга решења, оптимистичан поглед на живот и људе, односно монструме и заиста је забаван. Веома ми се допадају поруке које шаље о пријатељству, тимском раду и раду уопште.

Едукативни моменат: Мајк је заиста много радио на томе да постане застрашивач, што му је био сан из детињства, али у томе није успео. Напросто, није био довољно страшан. Нико од нас није способан да уради све што жели, ма колико то жели и ма колико се трудио. Ограничени смо својом физиономијом, интелектуалним способностима и много чиме другим; не може свако од нас бити Новак Ђоковић, на пример. Ипак, Мајк је остварио неке своје жеље и он је постао тренер свом пријатељу Салију, који јесте постао застрашивач и то је постао веома поступно. Најпре су обојица разносила пошту у фирми, потом су радили у кафетерији, па шта све не, да би постали оно што су желели. И у сваком послу су се показали, односно трудили су се да буду најбољи. Нека је посао који радимо наша прва, друга, трећа или већ која по реду жеља, треба да се трудимо да у том послу остваримо напредак и да напредујемо.

Оцена наставника:

5(ружичаста)

mythica-the-darkspore777 (Small)Митика: Мрачна спора (Mythica: The Darkspore 2015) је епска фантастика и други део саге „Митика“. Главну улогу има чаробница Мелани Стоун која је одбегла робиња и тзв. некромансер, што отприлике значи да ствара чаролије узимајући животну силу од других. Други некромансер Метју Меркер жели да се докопа камена (мрачна спора) који има изузетну моћ и чини да армије буду непобедиве. Тај камен су му отели други чаробњаци и распарчали га, те сваки део сакрили на четири стране света. Метју је успео да нађе један део, али Мелани, са својом дружбом, креће у поход како би му преотела други и осујетила га да чини зло људима.

Критички осврт: Продукција овог филма је попут оне у серијама Скај-Фај канала (само што би ово била неуспела верзија „Ксене, принцезе ратнице“), а таква је и радња – историју ликова немогуће је разумети без претходног наставка, мада је главни мотив радње релативно схватљив. Дакле, он јесте схватљив, као и краткорочни циљеви ликова – зашто раде то што раде, али је нејасно зашто баш тако раде, те све време има много бесциљног трчања и назови борбе. Радња је, заправо, у хаосу; час су овде, час пролазе тамо, те једва проналазе пут кроз магични портал у некаквом Стоунхенџу, да би тек неколико метара даље изашли кроз какву рушевину…

И ликови који се појављују, не само да нису неопходни, него нису ни најјаснији (баш као ни чудовишта из мочваре, који су нека блажа верзија зомбија). На почетку се појављује чаробњак Кевин Сорбо, који је изгледа ту само да исприча причу која је почетни замајац радњи јер иако је обећао да ће се вратити, више се не појављује. Ту се појављује и потпуно небитни робовласник, коме се даје много више кредита него што заслужује, баш као и његовим двема помоћницама ратницама за које је нејасно за кога уопште раде, а Роки Мајерс је ваљда ту само да покаже да је лепо набилдован. Иако је Мелани имала провиђење да ће њих двоје бити љубавници то се није десило, баш као што се ништа специјално није десило ни са његовим појављивањем јер никакву значајну улогу није одиграо. На њега је наводно чаробњак Метју бацио клетву, али какву и због чега, није речено. Од мистичних ликова у филму се појављују чаробњаци који су са њиховим светлосним моћима потпуно класични, а и други ликови (патуљци, орци, виле, змајеви) преузети су из „Господара прстенова“ и сличних остварења. У ствари, сва главна чаробна створења су ту. Па, ипак, за четири главна лика није јасно какве моћи имају јер час Џејк Стормен лечи смртно рањену Николу Посенер, час она лечи њега, а и сама Мелани на змаја испаљује некакву светлост из руке, али то у другим (исто тако опасним приликама) не може да понови.

Дијалози су испуњени назови великим речима, а које су бледи покушај да се разговору да на тежини. Глума је, рекао бих, још блеђа. И да поменем да су на почетку филма сцене сецкане кратким приказима дивљих животиња. Као биолог могу само то да поздравим и приметим да је лепо убацити „Опстанак“, али му не видим смисао. Баш као ни целом филму.

Едукативни моменат: Меланини пријатељи су листом били забринути за њу да ће је Метју увући у свет зла, али испоставља се да је то немогуће ако она то не жели. Уколико смо довољно самосвесни, те нисмо поводљиви, на то да ли ћемо бити зли или добри утиче искључиво наша одлука.

Оцена наставника:

1(ни поправни не помаже)

Dragonball-evolution-poster (Small)Змајева лопта: Еволуција (Dragonball Evolution 2009) је филм урађен према манга причи. Џастин Четвин је момак који тек што је напунио осамнаест година и живи са дедом Рандалом Дуком Кимом, мајстором у борилачким вештинама. Деда обучава свог унука, али му не дозвољава да научено примени над насилницима који Џастину чине школски живот неподношљивим. Џастин ускоро и открива зашто га је деда заправо тренирао јер се појављује зли ванземаљац Пиколо (Џејмс Марстерс), који жели да уништи цео свет. Џастинова мисија постаје да спречи Пикола у тој намери.

Критички осврт: Искрено, нисам неки познавалац манге, али ми нису ни сасвим непознате. У овом филму манга се препознаје кроз причу, али пре свега кроз ликове. Прецизније, кроз њихов имиџ, фризуре, покрете, понашање… Мада када зборим о ликовима, потпуни су стереотипи, а неки баш нису ни јасни. Рецимо, Џејми Чон је добра девојка, али се дружи са насилницима у школи. Организује журку на којој Тексас Бетл креће металном шипком на Џастина, те је све то нормално, без ичије вриске, нико не зове полицију и журка се надаље одвија као да се ништа није десило. Кад смо код нелогичности, Чау Јун-Фат час може да скакуће метрима високо, малте не да лебди, час не може преко усијане лаве. Такође је нејасно зашто је направљен увод на почетку, када је све то Чау Јун-Фат поновио крај логорске ватре. Понављање је мајка мудрости, али прича је далеко од било какве мудрости. Другим речима, није баш толико компликована да се не да разумети, напротив, веома је сведена и не превише оригинална.

Специјални ефекти нису баш увек на висини. Рецимо, нису најуспелија уздизања камених торњева около Пикола, као и принудно слетање возила у коме је дружина у том тренутку. А и маска мајмуноликог уништитеља није богзна шта. Сцене туче су коректно урађене, а посебно се издваја она с почетка када се Џастин Четвин у ствари и не бије са насилницима из школе, већ тако вешто избегава њихове нападе да су они на крају пребијени, а њихова кола демолирана. Касније туче су са све изливима светлости, што је већ уобичајена пракса у оваквим и сличним филмовима. И не превише фасцинантна, напротив.

Главни негативац Џејмс Марстерс као лорд Пиколо и поред маске која је требало да му да застрашујућ изглед, заправо изгледа сасвим благо, а последња сцена где је он у ствари преживео и где га једна Кинескиња лечи, опште је место које најављује наставак. Вероватно ћу га одгледати, ако га буде, али не мислим да је добра идеја да га буде уопште.

Едукативни моменат: Џастин је успео да победи Пикола онда када је прихватио и своју лошу страну. Ако не идемо у екстрем попут њега да је свако од нас прикривено чудовиште, онда само треба да разумемо да имамо својих врлина и мана и тек ако прихватимо и ово потоње, моћи ћемо да сагледамо наше реалне могућности. И наравно, шта треба поправити.

Оцена наставника:

2(са плусем за труд)