Лако Је Критиковати 191

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Певајмо 2 (Sing 2 2021) је цртаћ и наставак истоименог филма из 2016. Режисер коала (глас је позајмио Метју Маконахи) је желео да направи мјузикл који ће се приказивати у познатим позориштима, али му критика није наклоњена. Ипак је скупио храбрости и са трупом отишао на аудицију код бескрупулозног поларног вука (Боби Канавале) и успео је да добије шансу, додуше уз обећање да ће се у представи појавити и чувени лав (Боно). Невоља је што је коала обећао да ће довести лава, иако га никад није упознао. Но, то је само један у низу проблема који ће кулминирати и претити не само да униште коалину каријеру, већ и живот.  

Критички осврт: Заиста леп цртаћ, са пресимпатичним ликовима (избор врста животиња је сјајан) и нежним емоцијама, а без патетике. Додатни плус је што овај мјузикл не смара дугачким песмама, а и саундтрек је сасвим добар.

Едукативни моменат: Када се коала пожалио овци (Џенифер Сондерс) како му је критичар рекла да није довољно добар, она му је одговорила да није важно шта непозната особа мисли, већ да ли он сам мисли да је довољно добар. Када је потврдио, саветовала га је да се онда бори за оно у шта верује. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао, ипак)

То је Флешбигл, Чарли Браун (It’s Flashbeagle, Charlie Brown 1984) је још један у низу цртаћа о дечаку из наслова и његовој дружини. Очигледна је пародија на тада актуелни „Флешденс“, али је у овом случају наместо Џенифер Билс краљица плеса заправо – Снупи.

Критички осврт: Цртаћ је неодољив, као и сваки из овог серијала, али је овде прича баш, баш разуђена. Цео део када су деца на журци једва се уклапа у остатак филмића, као део пазла који покушавамо на силу да уметнемо. Ипак, нумера са те журке „Луси каже“ је одлична.

Едукативни моменат: Чарлију се није допало што је његов пас необичан, али се његовој сестри Сали и те како допало и чак је захваљујући њему добила лепу оцену у школи. Оно што се нама не свиђа другима може да се свиђа, посебно ако су нечији карактер и интересовања у питању. Морамо бити толерантни.

Оцена наставника:

(повелики минус)

Кетвумен: гоњена (Catwoman: Hunted 2022) је цртаћ о суперхероини из наслова. Она се дрзнула да опљачка организацију Левијатан која контролише комплетно подземље света. Ипак, пре њих су је се дочепали Бетвумен и Интерпол и предложили јој погодбу да ће јој укинути све оптужбе по којима је терете разне државе због крађе, ако изиграва мамац како би се полиција домогла вођа Левијатана. Бетвумен је пристала, али у овој акцији није била само мамац већ врло активан учесник.

Критички осврт: Овај суперхеројски цртаћ је занимљив јер је урађен као аниме и прилично је добар што се тога тиче. Сцене су ефектне, али има претеривања у акцији, па је тако Кетвумен побегла из просторије где је била гомила криминалаца упереног оружја ка њој. И како се радња даље развија, пред Кетвумен и Бетвумен постављају се све већи изазови; вампири, чудовишта, демони, као да већ нису довољни мачеваоци и кримоси с пиштољима за две хероине које немају никаквих супермоћи. Ипак, акција је свакако узбудљива, а прича је добра, има некакав шмек старињских кримића у којима доминирају софистицирани крадљивци накита.

Едукативни моменат: Један зликовац је рекао Кетвумен како је учио борилачке вештине код ученика чувеног мајстора Шиве, на шта му је противница одговорила да је њу сама Шива обучавала. И он је већ знао да ће изгубити, а ми треба да знамо да је јако важно ко нам је ментор, односно од кога учимо.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Терминатор 2: Судњи дан (Terminator 2: Judgment Day 1991) је, очигледно, други наставак саге о терминатору, роботу дизајнираном да у будућности уништава људе. Роботи су измислили времеплов којим су послали у прошлост једног од њих Роберта Патрика како би убио вођу побуњеника док је још дете (Едварда Фелонга). Међутим, људи су послали свог репрограмираног робота Арнолда Шварценегера да спречи Роберта у његовој мисији. Дечакова мајка Линда Хамилтон има своју мисију, а то је да спречи такву будућност. И Арнолд ће ту одиграти кључну улогу за спас човечанства.

Критички осврт: Овај филм има много мана, почевши од саме приче која је парадоксална. Још у претходном делу су се будућност и прошлост толико повезале да сада, када се цела будућност променила, ништа од дешавања у два филма не би могло да се деси, укључујући и само постојање главног јунака Едварда. Такође, сцене су сувише погодне и некада не баш логичне, па Роберт не убија Линду и тера је да позове Едварда, иако он то може сам да учини тако што ће преузети њен облик. И како то да је на крају Линда слободна и није у затвору или лудници након свега што је урадила?

Но, ако занемаримо патетичне моменте када мали дечак губи своју велику играчку, оно што овај филм издваја и убраја у култне је сјајна акција, идеја за терминатора којег глуми Роберт (и физиономија је сасвим одговарајућа) и наравно, Арнолдове реплике које су постале антологијске.

Едукативни моменат: Лајтмотив у овом филму је да нема судбине осим оне коју сами створимо. И ту заиста има истине, под условом да смо ми ти који ће доносити одлуке и мислимо својом главом.
.

Оцена наставника:

(може чак и пет)

Успавана лепотица (Sleeping Beauty 2014) је екранизована добро позната бајка о принцези Грејс ван Дин, коју је проклела зла вила Оливија Д’Або, те је ова пала у столетни сан, као и читаво њено краљевство. Само пољубац момка чистог срца може да је ослободи клетве. Такав момак у суседном краљевству заиста постоји, иако није принц.

Критички осврт: Већ у првој сцени су се виделе две ствари. Прва је да су краљ Каспер ван Дин и краљица Катарина Оксенберг малко старији пар за бебу одојче. Није да замерам, али у тренутку снимања он је имао 46, а она 48 и то се види упркос шминки. За утеху, у филму после 15 година нису остарили ни дана. Каспер је пустио браду, али и даље је остао једнако млад или стар, како желите. Друга је да нико у овом филму неће бити номинован за Оскара за глумачко остварење, мада су старији (доста старији, очигледно) ипак колико-толико одбранили боје своје професије у односу на младе девојане које су заиста лоше. Најстарија вила Оливија је на заласку младости, али је у глуми била попут излазећег Сунца у односу на своје три млађахне колегинице. Додуше, то и није тако тешко, а и на срећу све их је побила у првој сцени и тиме одмах подигла квалитет филма. Чак је и Катарина била у односу на њих сјајна. Ипак је та „Династија“ нешто научила, изгледа.

Специјални ефекти у складу су са глумом, тако да су спорадични. Занимљива је идеја унети зомбије у овај филм, али је занимљиво и то што чак и зомбији нису били уверљиви. Заиста, колико је тешко глумити зомбија? Зомбији се иначе боре против пет витезова предвођених размаженим принцом Едвардом Луисом Френчом и филм највећим делом прати њихову пустоловину и то је можда и највећи проблем овог филма јер је та авантура у потпуном расулу, баш као и понашање ликова, њихови мотиви и међусобни односи. При томе је довољно предвидљива да је јасно којим ће редоследом сваки од њих страдати. Филм је лош, ту нема сумње, али морам да похвалим нешто другачији приступ што се принца шармантног тиче и нека решења режисера Каспера (овај филм му је деби) попут неуспелог Едвардовог пољупца, али и успелог пољупца Фина Џоунса и Грејс када су једно друго спасили, што је родно равноправно и иновативно. Финална сцена је фино решена, такође, иако је опште место.

Едукативни моменат: Фин је био незаменљиви члан групе која је кренула да пробуди принцезу јер је једини знао да чита мапу, односно да чита уопште. Остали су били витезови, али мачевање не вреди много ако не знају где су. Дакле, ум царује, снага кладе ваља.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Црни Божић (Black Christmas 2006) је слешер који се дешава у кући студентског сестринства, а за коју се испоставља да је кућа у којој је живео Роберт Ман, луди убица. Баш за Божић Роберт је побегао из затворске луднице како би овај празник провео код своје куће. Девојке које су остале да проведу Божић са својим „сестрама“ биће у великом проблему због тога.

Критички осврт: Почетак није обећавао. У прва два убиства убица се крио испод кревета и у оба случаја је убојити предмет био шиљат. И оба убиства су била предвидљива. И остала убиства била су врло налик и свакако јесу гадна, али сцене нису страшне и то вађење очију и сам начин усмрћивања добрано доводе филм на ивицу треша, но не сасвим преко ње. У коначном збиру ово је осредњи хорор који није унапредио поджанр у којем је рађен ни за милиметар.

Едукативни моменат: Када је Оливер Хадсон преварио своју девојку Кејти Касиди и снимак секса са Џесиком Хармон поставио на интернет, правдао се тиме да није убио човека, нити опљачкао банку и да није урадио никакав злочин и самим тим није повредио никог. Међутим, две девојке јесу биле повређене због тога што је урадио, а једно недело не можемо правдати тиме што нисмо починили неко веће.

Оцена наставника:

(минус)

Пре него што ђаво позове (Sebelum Iblis Menjemput 2018) је индонежански хорор о човеку који је склопио пакт са ђаволовом конкубином, обогатио се и оженио лепом глумицом. Но, пошто није био спреман да плати цену за све што је добио, ђаво је дошао по своје. 

Критички осврт: Филм ми се већ на почетку допао због више него чудне вештице која се појавила, иако сам знао да ће запалити новац наместо да га узме као хонорар. Такође је било врло јасно да ју је у кућу пустио човек како би направио пакт са ђаволом. Надаље је режисер Тимо Тjaджанто направио заиста гадну заврзламу. Тај човек се не шали када прави хорор. Маске и дешавања су прилично застрашујући и то је главни адут овог филма, али не и сама радња. Осим што има предвидљиве делове, Тимо ју је прилично одужио и већи део филма се протагонисти гањају са ђаволом што по кући, што по шуми, што опет одаје утисак да прича није имала много „меса“. И објективно и није. Поставка је врло једноставна, а поједностављени су и ликови и њихови односи и мотиви. Много минуса има сама прича, која је све само не иновативна и слојевита, али је овај филм добио добре плусеве на хорор делу који је технички одрађен одлично, чак и са не богзна каквим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Човек који је склопио пакт са ђаволом схватио је, баш као и његова породица, да нема лаке зараде. Није потребно да нас ђаво позове, ако смо довољно мудри и без њега ћемо ово знати.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Пре него што ђаво позове – стих 2 (Sebelum Iblis Menjemput Ayat 2 2020) је наставак претходног филма. Једине две преживеле сестре из првог дела отела је група младих. Они потичу из сиротишта у којем их је старатељ злостављао, а онда је наставио да их злоставља са оног света када су га убили. Зато су замолили старију сестру Челси Ислан да им помогне јер она има искуства у борби против нечастивих.

Критички осврт: Овај филм ми је био још страшнији од претходног и био је страшан већ од саме прве сцене, иако се ништа конкретно није појавило: жена је само упрла прстом на своју визију (коју гледаоци не виде) и касније се прозор отворио. И то је све, али атмосфера је дефинитивно злокобна. Касније је већ почела да се појављује вештица (мрачна свештеница) и режисер Тимо Тjaджанто је потврдио да је добар мајстор хорора. И овај пут је акценат ипак био на страшним сценама и чини ми се да се овде Тимо малко и размахао и да је применио разне грозоте виђене у другим филмовима, те се заљуљао на ивици дубиозе. Углавном, Тимо је пожелео да јаше на таласу ефектних хорор сцена из претходног филма и толико се фокусирао на њих да није понудио много више од тога.

Додуше, допао ми се увод у причу какав је Тимо направио и како је повезао ликове из претходног филма са новим ликовима из овог, а има ту и некакав преврат који и није тако лош. Но, опет пропратна прича, која је прилично тешка јер је у вези са злостављањем деце, напросто није дошла до изражаја, а и не знам како би се сместила међу све те врло лоше написане дијалоге. 

Едукативни моменат: Челси је своју снагу у борби против моћног и натприродног непријатеља нашла у томе што се у претходном филму борила против још моћнијег и – изборила. Ми се нећемо борити против оноземаљских, али хоћемо против овоземаљских проблема и ако скупимо храброст да се суочимо са њима и научимо да их решавамо, сваки следећи ће бити лаганији, ма колико нам тешко изгледао.

Оцена наставника:

(што би била реалнија оцена и за претходни филм)

Преноћиште (Overnight 2022) је прича о двоје младих који су се обрели у непознатој варошици и морали су да преноће у једном тамошњем старомодном хотелу. Испоставиће се да је то фатална грешка.

Критички осврт: Филм је прилично полетно започео и веома брзо се приземљио попут авиона без пилота. Башка што идеја са хотелом мртвих душа није нова (била је обрађена у другим, исто тако јефтиним хорорима), као ни временске петље (била је обрађена у другим, неупоредиво бољим хорорима), ово је баш слаб и крајње предвидљив хорор. Када би требало да одредим шта је најлошије у филму, то би свакако били дијалози. Сасвим су прозаични и репетативни. Глума је такође прилично лоша, а поступци ликова, пре свих двоје главних протагониста, сасвим су нејасни и нелогични. И то је толико изражено, уз сву некакву мистерију коју форсирају хотелијери, да прича изгледа неартикулисано. Што се тиче самог хорора и тога да ли је страшан, ово је један од ретких филмова где сам заспао негде на средини. 🙂

Едукативни моменат: Једино што је едукативно у овом крајње небулозном филму је када је Британи Кларк упозорио њен филмски дечко да ако објављује комплетан живот на друштвеним мрежама, може да очекује последице у реалном животу.

Оцена наставника:

(огледао сам филм да ви не бисте морали)

Мрачни шапат: том 1 (Dark Whispers: Volume 1 2019) је филм о Андреи Деметријдис, која је дошла у кућу своје недавно преминуле мајке и пронашла књигу која је привукла њену пажњу. Почела је да чита и схватила да књигу чини десетак кратких хорор прича.

Критички осврт: Омнибусе је јако тешко процењивати због врло разноврсних прича, а овај посебно јер прича има заиста много, разноврсних су жанрова, а једна је и анимирана. Рецимо, прва прича ме је одувала, али прича у селу крај мангрове је прилично обична, док је она у којој учествују Ентони Лапаља и Ед Спелирс предвидљива. Заиста су различитог квалитета.

Оно што је добро урађено (а обично тако не испадне) је везивна прича са Андреом која читајући све те приче доживљава сваку од њих и физички. Крај је некако остао недоречен, без поруке, антиклимактичан, али је свеукупан утисак више позитиван него негативан.

Едукативни моменат: У последњој причи Ашер Кеди је опростила својој другарици Бри Бејн јер је живот кратак. И то је истина и боље је провести живот у дружењу него у озлојађености јер се неко огрешио о нас. Чак и да се пријатељство прекинуло, треба опростити јер грешка коју је неко починио само ће нас наново оптерећивати.

Оцена наставника:

(једвита)

Лако Је Критиковати 138

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Зажели (Wish Upon 2017) је филм о девојчурку Џои Кинг којој је отац Рајан Филипи поклонио необичну кинеску кутију. Пронашао ју је док је чепркао по ђубрету. На кутији су била кинеска слова, па је Рајан помислио да ће се Џои допасти јер иначе у школи учи кинески. Испоставиће се да је кутија магична и да свом власнику може да испуни седам жеља.

Критички осврт: Амери никако да одустану од тога да је главни протагониста (у овом случају Џои) девојчица коју угњетава најпопуларнија девојка у школи (Џозефин Лангфорд) и која је заљубљена у најпопуларнијег дечка у школи (Мичел Слагерт). Додуше, то у овој причи има оправдања, али опет… И све остало у филму је већ виђено, а образац по коме ради магична кутија постаје јасан већ у раном делу филма. Заправо, у овом филму не постоји нити једна оригинална сцена. У складу са тим, убиства које кутија иницира нису креативна, попут оних у „Последњој дестинавцији“, те није ни јасан критеријум према којем кутија бира жртве. Заправо, убиства су углавном тако збрзана, те некако снимана да се ни не виде најбоље, тако да тај део заиста није страшан.

Оно где филм добро поентира је у другом делу, када Џои, иако већ готово уверена да кутија узима људске жртве, и даље има своје жеље, што јесте нека врста упозорења на доба у којем живимо. Филм је тинејџерски не само по томе што у њему глуме тинејџери и тинејџерима интересантни ликови попут (још увек невештог) Рајана и Алис Ли, већ и по томе што је намењен том узрасту. Зато и претпостављам да је режисер Џон Р. Леонети њима и проследио упозорење да су сувише окренути себи и својим потребама (у филму се форсирају друштвене мреже и селфији, што јесте један од показатеља) и да их не дотиче то ако други страдају. Такође, статус се стиче преко тога чиме се баве родитељи и да ли су богати. Но, и ми старији нисмо далеко од тога да због стицања што већег прихода занемарујемо своје најмилије. Идеја коју је пласирао Џон свакако је пажње вредна, али је он то урадио на (као што сам већ написао) депласиран, превише класичан, неинвентиван начин. Из филма просто одише површност и зато та порука и не може озбиљније да се схвати.

Едукативни моменат: Млађахна Џои је схватила да све што добије на лак начин мора скупље да плати. И у животу је тако; ако се радујемо што смо нешто добили без труда, треба да будемо свесни да ће то кад-тад бити „наплаћено“ и то много више од онога колико бисмо уложили.

Оцена наставника:

(минус)

Краљевство долази (Kingdom Come 2014) је филм о неколико људи који су се обрели у напуштеној згради, али се не сећају како. Они покушавају да пронађу излаз свесни да им се спрема нешто застрашујуће. Ускоро откривају да су њихови страхови оправдани и натприродне силе желе да им науде.

Критички осврт: Идеја за овај филм није лоша, под условом да је оригинална. Наводно, слична радња постоји и у „Тестери“ из 2004, а и добар број трилера и хорора бави се смртним и другим гресима, попут „Седам“ из 1995. Но, идеја оригинална или није, тек катастрофално је реализована, а низак буџет није помогао. Иако морам да признам режисеру Грегу А. Сагеру да је одабрао добро место за снимање и створио тескобну атмосферу, мало тога другог бих могао да му признам. Једну од првих ствари коју му не могу признати је да је једнако умешан и у писању сценарија јер су дијалози очајни. Сцене уопште нису ни страшне, ни узбудљиве. Маске демона су, наравно, јефтине, али нису лоше осмишљене и иако не делују застрашујуће, макар су интересантне. То исто не могу да кажем и за ликове који нису упечатљиви, чак су врло предвидљивих карактера, односно грехова (што је појаснило мотив да ти људи буду ту, али је превише поједноставило причу). Јасно се види ко је ту садиста, ко расиста, а ко педофил. Некако је логичније да ти људи не буду транспарентни у ономе што јесу, баш зато што то нису друштвено прихватљиви деликти (ваљда би их тајили од осталих), а и прича би тиме макар имала некакав ефекат изненађења.

Радње готово да нема и углавном се вијају по тој некој згради, са тек повременим упливима натприродних ужаса. Овај филм заиста нема богзна шта да понуди, осим краја који је својврстан ризик и прилично храбар Грегов потез. Он даје једно виђење о абортусу које није ни скроз либерално, али ни хришћанско. Свакако је неки став и то треба поштовати. Иначе је крај одрађен коректно и „извукао је“ филм довољно да не добије баш један. 🙂

Едукативни моменат: За протагонисте се испоставило да ће се спасити или ако се покају или ако опросте. Не смем да тврдим да је тиме почињено недело мање зло, али свакако је веома важно у првом случају, а племенито у другом.

Оцена наставника:

(са микро плусићем)

Пакао (L’Inferno 1911) је први италијански дугометражни филм рађен према „Божанственој комедији“ Дантеа Алигјерија. Данте (глуми га Салваторе Папа) отиснуо се на путовање (да га тако назовем) паклом, а водич му је римски песник Публије Вергилије (Артуро Пировано), на захтев Дантеове љубимице Беатриче Портинари.

Критички осврт: Фасцинантно ми је како су у оно време извели да глумица која глуми Беатриче има врло ефектан светлуцав ореол. Заправо, за оно време ефекти су врло импресивни. Тројица режисера су учинила све што су могла да филм учине што квалитетнијим и да веродостојно прикажу Дантеово дело на платну.

Мени је иначе Дантеово дело интересантно из много разлога, па и тог како је поређао грехе у круговима пакла и рекао бих да то није у складу са црквеним канонима. Јеретици, рецимо, уопште нису кажњени најстрашније, како би се очекивало. Неки од њих, а то су старогрчки знаменити људи, нису ни упали у пакао јер су живели пре Христа. Некако је Данте ту био практичан, али и романтичан (или (преурањени) романтичар, како желите) јер је грешнике због љубави казнио најблаже. У сваком случају, и роман и филм су вредни пажње.

Едукативни моменат: Прочитајте Дантеову „Божанствену комедију“ и сигурно ћете боље и квалитетније утрошити време него гледајући „Парове“ и друге бљувотине на „Хепију“ и другим канализационим ТВ-каналима.

Оцена наставника:

(заслужена)

Крампус: Повратак ђавола (Krampus: The Devil Returns 2016) је наставак филма из 2013. У граду у коме се радња дешава нестају деца и пошто су отмице узеле маха, детективи се обраћају за помоћ свом бившем колеги који се самоиницијативно повукао са посла, након што му је отета кћерка и убијена супруга. Он прихвата да им помогне, највише зато што и после пет година има наду да ће пронаћи кћерку. Но, то није једноставан задатак јер децу отима натприродни Крампус, а са полицијом се сукобљава и освете жељна банда.

Критички осврт: Најфасцинантније у овом филму је што је уопште снимљен. Мислим, наставак на онако лош првенац… Где ти људи проналазе новац за тако лоше пројекте? Кад помислим колико лепих и креативних пројеката радимо у школи, а пронаћи средства припада серијалу „Немогућа мисија“. Но, овде је свакако започео један серијал, упркос свакој здравој логици. Углавном, у овој верзији Деда Мраз је психопата који кажњава децу мучењем и смрћу. Додуше, мислим да је идеја режисера Џејсона Хала била сасвим другачија: да су Деда Мраз и Крампус два лица једног новчића, али то тако није испало. Дакле, идеја је занимљива, али је реализација много приземнија и Деда Мраз је шеф, а Крампус ради оно што му овај каже. При томе Мраз има такве разговоре са децом као што би нарко-бос имао са својим дилерима које жели да казни услед утаје дроге. Иначе је сваки разговор у филму потпуно сведен и безвезан. Да се не лажемо, филм је сасвим безвезан такође, али се један помак види у односу на претходни део – радња је за нијансу више фокусиранија. И то и није неки успех јер је у претходном делу била у потпуном хаосу. И то је друга фасцинантна ствар у вези са овим филмом: он је заиста успешан и освојио је силне неке награде на фестивалу хорор филма у Сан Дијегу. Какви ли су били остали филмови у конкуренцији? Неке ствари је боље не знати.

Едукативни моменат: Ово да неке ствари је боље не знати је уједно и едукативни моменат овог филма. Боље је не знати како се човек осећа када узме дрогу, на пример или какви су филмови на фестивалу у Сан Дијегу. 🙂

Оцена наставника:

(уз наградни плус 🙂 )

Буђење (The Awakening 2011) је филм чија се радња дешава 1921. у тадашњој Британији. Ребека Хол је аутор књига и специјализована да демистификује приче о духовима, те разоткрива шарлатане који се представљају као медијуми. У посету јој долази Доминик Вест, наставник из школе са интернатом из грофовије Камбрије. Према његовим речима, у школи се појављује дух дечака и плаши другу децу. Зато унајмљује Ребеку да дође и истражи случај, те докаже дечацима да разлога за страх нема. Иако јесте показала да су у овом случају уплетени мали неваљалци који су желели да збијају неслане шале, Ребека се убрзо уверила да нечег натприродног ту ипак има.

Критички осврт: Филм ме је купио већ на самом почетку најпре ефектном сценом, а онда и бритким дијалозима. Филм надаље има спор темпо, а атмосфера му је таква као да је Џејн Ејр из романа Шарлоте Бронте наједном постала еманципована и образована жена, те кренула да лови духове, а ако се ту нађе и неки ђувегија, што да не, и њега. И ђувегија се нашао. Пар главних глумаца Ребека и Доминик су врло харизматични и просто из њих зрачи снага. Заиста су добар избор. Уз то, добро су дочарали хемију између њих.

Овај филм може да ми се свиди или не, али неке ствари морам да му признам. Неколико већ јесам, укључујући и романсу која није исфорсирана. Рецимо, дух се није појавио наједном и очигледно, већ је постепено нарастала сумња да је он ту ипак негде и тако је режисер Ник Марфи добар део филма одржавао ту „клацкалицу“ између натприродног хорора и личне драме хероине Ребеке, да би на крају та два сегмента чак и повезао. Мистерију није „напумпавао“, већ ју је постепено давао на кашичицу, али и сецкао неким другим дешавањима. Рекао бих да је Ник човек који заиста уме да нађе праву меру. Амбијент, продукција, глума, све је како треба, а специјалних ефеката није било превише, ако не рачунамо замагљено лице дечака духа, што и није богзна шта.

Едукативни моменат: Доминик је рекао Ребеки да истина има своју цену. И то је истина. И има цену. 🙂

Оцена наставника:

(на пет)

Застрашивачи (The Frighteners 1996) је хорор у којем главну улогу тумачи Мајкл Џеј Фокс. Он је ловац на духове и преко тог посла покушава да заради како би довршио кућу коју је започео, али невоља је што га већина мештана његовог града види као варалицу. Но, наједном у том граду почињу да се дешавају необичне смрти и Мајкл схвата да он може да види ко је следећи ко ће умрети. Испоставља се и да је одговоран за смрт свих тих људи управо – дух.

Критички осврт: Режисер Питер Џексон је направио изузетно брз увод у филм, а и цео филм има више него брзу динамику, тако да овај филм на први поглед оставља утисак површног са „претрчаном“ радњом. Ипак, на други поглед не могу да кажем да је овај филм лош. Он има прилично интересантну причу где је Мајкл прокажена варалица и, што је смешније, он то заиста и јесте, али не на начин како његова околина мисли и та контрадикција је заиста оригинално одрађена. Ту је унето још много занимљивих детаља, солидна глума и још солиднији специјални ефекти. Уз то, камера је све време правила занимљиве кадрове. Хумора има, али лагао бих када бих написао да је урнебесан. Више приличи наивним форицама осамдесетих и тек понека, црнохуморна фора је баш добра. Но, без обзира на све то, ово је један сасвим солидан хорор који није страшан, али држи пажњу.

Но, далеко од тога да је прича беспрекорно урађена. Има ту и сувише погодних момената, тако да се убице одлучују за компликованије „игре“ како би протагонисти остали у животу. Такође, иако је Питер финалну борбу решио перфектно са све преплитањем прошлости и садашњости, крај није баш најјаснији, посебно део како је Мајкл дохакао Ди Волас. И пуцњаве у филму су потпуно неприхватљиве јер полицајци пуцају практично по свима и свему.

Едукативни моменат: Мајкл је одбио понуду Троја Еванса да напишу књигу и тако и заради за кућу коју су му управо срушили јер то није његова област, како је то назвао. Најбоље је не прихватати се посла ако нисмо довољно стручни за то, ма како примамљив био, чак и могуће решење наших проблема; само ћемо направити штету и себи и другима.

Оцена наставника:

(сумњива)

Избељивач (ブリーチ 2018) је прича о момку Сотаји Фукусију који може да види духове. Једне вечери се испоставило да може да види и тзв. „жетеоце душа“, бића која помажу добрим духовима да нађу уточиште и мир, а боре се против лоших духова. Наиме, налетео је на девојку која је жетелац и која је управо била у окршају са једним дивовским духом. Пошто се у борби повредила, морала је Сотају да пренесе своје моћи како би се он изборио са пошасти. Ипак, таква акција имала је и својих лоших последица.

Критички осврт: Прича је класична, али су је Јапанци закомпликовали увођењем више од две зараћене стране, тако да је тешко похватати ко је ту против кога и за кога и ко је добар, а ко баш и није. Но, и поред радње која је малтене рађена по обрасцу, машта у детаљима чини овај филм занимљивим, као и врло солидна динамика и неоспорни шарм. Има ту и хумора који је смешан јер је сваж и сасвим инфантилан, али не и баналан. Ликови су такође шармантни, ако не већ харизматични, мада, као и у свакој Манги, префорсирано кул. Ни специјални ефекти, ни борбе нису разочарале. И нису исфорсиране; онај ко је слабији – слабији је, не може сад у тренутку просветљења да постане јачи. И то ми се допада, као уосталом и све остало.

Едукативни моменат: Сота је рекао како је његова мајка умрла спасавајући га, те је зато он крив за њену смрт и неспособан да заштити било кога. На то му је његов отац рекао да греши и да је љубав његовог живота умрла спасавајући његовог сина и да је он зато поносан на њу. На исти догађај гледишта су различита, а од нас зависи које ћемо гледиште заузети.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Смртоносне машине (Mortal Engines 2018) је филм рађен према истоименој књизи Филипа Рива. У постапокалиптичном свету градови су на точковима и већи лове мање и „прождиру их“. Један од таквих, великих градова је Лондон и у њему је заменик градоначелника Хјуго Вивинг, који гаји велике амбиције (боже, одакле ми је ово познато?). Наиме, он жели да покори статичне, традиционалне градове, стациониране у Азији, иза великог зида. Да би у томе успео, потребно му је оружје из древних времена, које је и изазвало поменуту апокалипсу. Изгледа да једина која може да му дохака је девојка са ожиљком Хера Хилмарсдоутир.

Критички осврт: Идеја је скроз добра, да сада градови буду ти који ће постојати као суперорганизми на свету и јести једни друге. Ово је баш фасцинантно оригинално и уз специјалне ефекте у филму, једнако фасцинантно реализовано. Такође, морам да похвалим сценографију, костиме, технолошке идеје. Све је врло маштовито и интересантно. Међутим, ту и јесте проблем. Филм ми је био интересантан због све те шминке, али ми се сама радња није претерано допала. Она је класична за овакав филм, у доброј мери предвидљива (рецимо, намера Хјуга да ће гурнути млађаног Роберта Шијана из града јасна је као дан) и не претерано виспрена. Такође, имао сам утисак да се режисер Кристијан Риверс све време рве сам са собом да ли да направи дечји, инфантилни филм или врло озбиљну акцију типа „Побеснелог Макса“, што је на крају и преломио. Флешбекови које има Хера сувише су дуги и прозаични, а и мотиви ликова нису најјаснији баш увек, посебно младоликог Ронана Рафтерија.

Но, не могу да грешим душу; са друге стране ово је прави блокбастер, ако не са епском, онда макар са врло узбудљивом битком на крају. Има ту и претерано драмским момената, али то је опростиво.

Едукативни моменат: Патрик Малахиде је рекао Хјугу да не може игнорисати лекције из историје као да ништа не значе. Другим речима, историја треба да нам укаже које грешке не треба да понављамо. Зато је она значајна.

Оцена наставника:

(ту негде)

Крцко Орашчић и четири царства (The Nutcracker and the Four Realms 2018) је Дизнијева бајка. У центру приче је девојчица Макензи Фој, којој је отац Метју Макфадјен дао поклон који је њена филмска и покојна мајка Ана Мадли наменила за њу. У питању је било јаје (налик на Фабержеова јаја) које се отвара, али је било закључано и без кључа. Но, кључ има Макензијин кум Морган Фриман, али да би га добила, она мора да посети чаробну земљу у којој су четири царства.

Критички осврт: Оно што свакако морам да поздравим као наставник је то што је овај филм покушао да младима приближи балет. Балетска представа је кратка, али ефектна. Што се приче тиче, она је класична бајкица, са неким квазипревратом, али слатка, емотивна и са лепим порукама. Уосталом, смрт члана породице је увек тешка тема и ово је свакако један од бољих начина да се она обради.

Едукативни моменат: Ана је рекла својој филмској кћерки Макензи како она види свет на јединствен начин и зато га и може мењати. Ја верујем да је такав случај са свима који имају ту способност.

Оцена наставника:

(ма, може)

Сваког дана (Every Day 2018) је филм рађен према истоименом роману из 2012. Дејвида Левитана. Тинејџерка Ангури Рајс упознаје необичног човека/ентитет А, најпре у телу свог дечка Џастиса Смита, а потом и кроз многе друге младе људе. Наиме, А се сваког јутра буди у телу друге особе. Он признаје Ангури шта је он заиста и, након неверице, она почиње да се заљубљује у њега. Међутим, питање је колико је могуће волети неког ко је сваког дана другачији.

Критички осврт: Идеја за овај филм је стварно сјајна. Заправо, способност некога да мења тела других људи није нова, али је до сада коришћена превасходно у хорор филмовима, попут „Прве моћи“ из 1990, на пример. Овог пута је реализована у једном тинејџ романтичном филму. У ствари, љубитељи овог поджанра вероватно неће бити изневерени; ту је гомила неких младих глумаца који уопште нису лоши (прави изазов је био да нас гомила различитих глумаца увери да су сви они иста особа и успели су, није да нису), прича која има фину динамику и није испразна, одлична музика, нежне емоције и заиста лепе поруке. Испод наративног трика стоји вредна, фундаментална порука о важности упознавања људи онаквих какви су заиста, без обзира на очекивања која бисте могли имати о њима на основу њиховог изгледа, расе, пола или сексуалне оријентације. Режисер Мајкл Саси пласирао је толеранцију на заиста добар начин, пријемчив младима и свака му част на томе. Једна од порука је и племенито дело које је учинио А на самом крају и, ако боље размислимо, ултимативни чин љубави према млађахној Ангури. Могуће је да је Мајкл причу учинио кудикамо наивнијом и премало је изазова поставио пред своје протагонисте, те би се сигурно ту могле наћи још неке веће или мање грешке, но, опет, погрешио бих ако бих тврдио да је ово дело без вредности и још једна у низу тинејџ оперета.

Едукативни моменат: У једном тренутку се А буди у телу момка Овена Тига који има гомилу лепих порука у својој соби. Једна од њих гласи: „Ако желиш да доживиш мир, осигурај мир другоме.“ Остале прочитајте сами када будете погледали филм.

Оцена наставника:

(мада може и пет)

Лако Је Критиковати 125

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Земљанке су лаке (Earth Girls Are Easy 1988) је мјузикл у коме главну улогу игра Џина Дејвис и она је маникир у Холивуду. Планира да се уда за доктора Чарлса Рокеа, али он јој није веран и колико год да она покушавала да спаси ту везу, ситуација се није мењала. Но, њен живот се ипак мења када у њен базен слеће свемирски брод са тројицом ванземаљаца жељних забаве и девојака.

Критички осврт: Одмах су ми се допала и решења ванземаљаца и њихове технологије. И прва половина филма (отприлике) имала је шмека са не баш урнебесним, већ више онако наивним хумором. Али, свакако шармантим, што се негде од половине изгубило и мислим да је режисер Жилијен Темпл тада већ претерао са лудостима и скренуо у дубиозу, баш као што су и Џим Кери и Дејмон Вејанс скренули на аутопут где се вози у погрешном смеру. Верујем да је то био једини начин да Жилијен скрене и пажњу гледалаца са тога што филм, заиста, нема никакву радњу.

Ако не већ радњом, онда је Жилијен испунио филм свим могућим врстама предрасуда. И то их је толико префорсирао да уопште нисам сигуран да ли је хтео да их истакне или да им се супротстави. Плавуше су у овом филму глупе и заводљиве, а жене се труде само да лепо изгледају, док оне које читају књиге су несрећне и усамљене. Црнци добро плешу, хиспано типови траже кавгу, доктори јуре за медицинским сестрама и непоправљиви су женскароши, фризери су хомосексуалци… Чини ми се да давно нисам гледао филм у коме је толики број предрасуда излистано. Но, чак и да је хтео да представи колико су предрасуде лоше, то је урадио на потпуно површан начин. Но, није само он префорсирао друштвене ставове, већ су и глумци исфорсирали своје ликове. Једино бих могао да похвалим Џину да је успела да нађе праву меру. И презгодна је, мора се признати, па се ни костимограф Линда М. Бас није претерано трудила да је обуче. 🙂 Ипак, Линда је урадила врло живописан посао, свакако.

Едукативни моменат: Није баш лако да се у овако „плитком“ филму нађе нешто едукативно, али рецимо да ме је инспирисао срећан крај који је показао да љубав не познаје границе ни између различитих светова. Мање СФ део би био да љубав не познаје границе ни између различитих држава и култура.

Оцена наставника:

(сасвим довољно)

Аутостоперски водич кроз галаксију (The Hitchhiker’s Guide to the Galaxy 2005) је филм рађен према истоименој књизи Дагласа Адамса. Мартин Фриман је човек који се једно јутро пробудио да би схватио да је предузеће за путеве започело рушење његове куће јер је она на путу предвиђене обилазнице. И таман када је легао испред булдожера како би тим протестним чином заштитио своју имовину, наишао је његов најбољи пријатељ Мос Деф како би му саопштио да ће читава Земља бити уништена. Наиме, врло непријатна ванземаљска раса Вогони дошла је да уништи планету јер је она на путу изградње свемирске саобраћајнице.

Критички осврт: Књига по којој је рађен филм је ремек-дело фантастике и наравно да филм не може да је победи и сва је прилика да ће се појавити критичари који ће рећи да је он тек бледа верзија. Но, бледа верзија или не, тек филм је заиста добар. Уосталом, он има много делова којих уопште нема у књизи; укључујући и окосницу приче. При томе, аутор књиге и у овом случају сценариста Даглас, као и колега му Кари Киркпатрик, те режисер Гарт Џенингс нису одустајали од сатире која говори о државним системима, религији, бирократији и свим другим значајним друштвеним феноменима. И то су урадили сјајно, једнако као и што су глумци одрадили свој део посла.

Прича има много маштовитих детаља, па су тако лопатаста бића на планети Вогона, која излећу из песка и туку сваког ко има идеје, сјајно осмишљена. Једино што не могу да похвалим у овом филму су специјални ефекти. Они, додуше, нису лоши, али нису ни врхунски. Но, њих је Гарт надоместио заиста интересантним техничким решењима.

Едукативни моменат: Мислим да је довољно рећи: 42. 🙂

Оцена наставника:

(наравно)

Тихи сат (The Quiet Hour 2014) је филм о постапокалиптичном свету који су руинирали ванземаљци. Малобројно преживело становништво живи на ивици егзистенције кријући се од патрола, односно ванземаљских летелица. Филм прати причу двоје младих који су остали сами у таквом свету и који су мета и ванземаљаца и лутајућих банди људи.

Критички осврт: Режисерка Стефани Јолан је одлучила да учини ситуацију што је могуће више безнадежном, па је у постапокалиптичном свету суочила са једне стране превише младу девојку Дакоту Блу Ричардс и њеног такође младог брата Џека Макмилена, који је још и слеп – као да није довољно што су млади и бројчано надјачани у односу на четворицу бандита и још једну жену приде. Ипак, неку предност им је дао Карл Дејвис, али је Стефани оставила оправдану сумњу у његове намере. И направила је атмосферу која је заиста одговарајућа, а глумци су добро урадили свој посао. Ипак, радња није добро одабрана. Постоји море филмова са сличном тематиком и овај не само што није донео ништа ново, већ је неминовно било да готово свака сцена буде предвидљива. Уосталом, ликова у овом филму је баш мало, тако да је било јасно какви односи су ту могући.

Овај СФ није претрано занимљив нама који волимо СФ филмове јер овде је СФ негде горе на небу, недоступан (онолико колико је и већи буџет био недоступан Стефани), док се на земљи одигравала драма-трилер. Но, ако је већ тако, очекујем да онда макар прича буде добра, а овде је урађена заиста осредња драма, са врло наивно постављеним трилер деловима. Не могу да верујем да још увек неко прави филмове са пушкарањима где се не погађају са пар метара удаљености. На крају постоји и некакав преврат, али је он баш благ. Као и цео овај филм, уосталом. Још да додам и да је без икакве поенте и да ми нарација звучи као писмени рад романтичне средњошколке која би баш волела да се зове Сузан. 🙂

Едукативни моменат: Карл је описао сцену у току апокалипсе да је био у продавници са својом супругом и да су се препирали јер је он куповао скупу храну, а она је желела да приштеди за летовање. Сада му је све то звучало банално. И, заиста, некада нам проблеми изгледају велики, али су заправо смешни у поређењу са правим животним проблемима, као када нам је здравље угрожено, на пример. И то треба имати на уму, макар да се не бисмо превише нервирали. Када боље размислите, многи проблеми нису вредни тога.

Оцена наставника:

(било ми је жао да дам два, која је реалнија)

Инцидент у пролазу Дјатлов (The Dyatlov Pass Incident 2013) је филм који се базира на истинитом догађају када је тајанствено изгубило живот деветоро руских планинара на северним планинама Урала. Током ноћи између 1. и 2. фебруара 1959. нешто их је натерало да истрче ван својих шатора оскудно одевени на дебео снег и температуру испод нуле. Читав догађај је мистерија и петоро америчких студената се упутило на исту стазу, више од пола века касније, како би добили неке одговоре. И онда су нестали. Филм говори о томе шта им се заиста десило.

Критички осврт: У једној критици филму ме је насмејало то што је критичар(ка) навијао(ла) за то да ликови умру споро и болно. 🙂 Ради се о томе да су му(јој) ликови изгледали сувише иритантно. Мени су изгледали потпуно прозаично. Они су буквално глумили шаблонски за овај поджанр хорора. Пре свега је шаблон што их има петоро; три момка и две девојке. Сама радња заиста није лоша. Режисер Рени Харлин је прилично дуго градио мистерију, да би финале дао тек у последњим минутима. Није то било нешто неочекивано, али није ни разочарало, како то већ обично бива у оваквим филмовима. Не могу да кажем да је ово сјајан хорор који ме је „одувао“, али је сасвим солидан и довољно језив, ако већ не страшан и са задовољавајућом динамиком заиста није досадан.

Едукативни моменат: Петоро студената је настрадало јер су потценили свој задатак. Ми највероватније нећемо настрадати ако урадимо то исто (мада, никад се не зна), али са таквим ставом засигурно нећемо имати резултат којем се надамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Удари муње (Lightning Strikes 2009) је ТВ филм чија је премијера била на мој рођендан. Хм, могли су да ме обрадују и бољим филмом. 🙂 Углавном, застрашујуће биће саздано од муње терорише житеље малог града, али остарели придошлица Дејвид Скофилд има решење како да му дохака.

Критички осврт: Већ сама поставка ми је била безвезе. Шта рећи када је Анабел Рајт са својим филмским сином бежала од муња које су ударале иза њих лагано напредујући. Муња може да удари било где било када и то брзином светлости и потпуно је бесмислено да она јури било кога. Но, поставка је таква и то неко биће вреба из муње и, судећи по Дејвидовим речима, древно је. Међутим, нејасно је како напада и како убија, те кога може, а кога не може и зашто не може, а још мање је јасно какво је то биће. Нема истраживања о њему, већ су тек загребане неке легенде и доведене у, рецимо, некакву везу са њим. Режисер Гари Џоунс је унео некакав (сведени) дијалог о том феномену, али није се превише замарао објашњењима. Он је човек решио да направи акцију илити филм за забаву. Невоља је што филм заиста није забаван.

У овом филму све је већ виђено осим тог бића-муње, па тако и градоначелник (Тод Јенсен) који не жели да види очигледну опасност већ је био значајан лик у „Чељусти“ из 1975. Међутим, у овом случају је то баш претеривање и сасвим је нереално да се неко тако понаша, осим ако није потпуно полудео. Нелогичних момената има још, па је тако и смрт Џона Лашковског баш натегнута. Сва је прилика да након онаквог удеса не би трепнуо ниједном, а не неколико пута. Заправо, практично ништа у овом филму му не иде у прилог: причица је класична, мотиви и емоције ликова су сувише површни, специјални ефекти веома слаби, а глума на ивици подношљивости. Филм је решен небулозно како је и постављен, а Гари је потпуно заборавио да прикаже шта се заиста десило са телом несрећног Дејвида. Но, није ни важно.

Едукативни моменат: Градоначелник је желео да има празнични дан у граду по сваку цену, па и ако бесни опасна олуја. И зато је угрозио безбедност грађана. За све мора да постоји право, добро одабрано време.

Оцена наставника:

(на два)

Водич за извиђаче кроз зомби апокалипсу (Scouts Guide to the Zombie Apocalypse 2015) је филм о тројици момака Логану Милеру, Тају Шеридану и Џоију Моргану који су у извиђачима иако је јасно да су престарили и да треба да се окрену неким новим интересовањима. Заправо, то једино није јасно Џоију, који је управо стекао вредну извиђачку значку. Тројица другара то треба да прославе на камповању, али су Логан и Тај добили бољу понуду – да оду на журку. Међутим, Џои је раскринкао њихову „заверу“ и то је изгледало као крај пријатељству, али се испоставило да је започео и крај читавом граду јер је започела и зомби апокалипса. Тројица другара ће се наново удружити како би спасили све младе на журци и девојку која је Тајева симпатија.

Критички осврт: Почетак је тако једноставан, а маестралан. Режисер Кристофер Лендон је направио сјајну комедију ситуације са Блејком Андерсоном (одличним за ову улогу) и заиста инвентиван увод у зомби-компликацију. Сваки детаљ је у тој сцени добро урађен. И касније је Кристофер имао заиста занимљиве идеје попут оне када Логан убија стриптизету или када он и Тај мењају гуму на аутомобилу док зомбији навиру. Зомбији су углавном били класично спори и неартикулисани, али је било и таквих који су се разликовали у понашању, што је такође допринело да буде све оригинално и интересантније, мада не баш и конзистентно. Овај филм има танку, класичну причу или боље речено причицу, али испричану са много маште и духа.

Едукативни моменат: Тај је рекао како није важно што у извиђачкој униформи изгледају као шмокљани и што им се сви у школи смеју. Важно је да им покажу шта могу прави извиђачи. Другим речима, колико год неки посао који радите други посматрали потцењивачки, ви га радите добро и квалитет ће се сигурно показати.

Оцена наставника:

(уз микро-минус)

Мртви не умиру (The Dead Don’t Die 2019) је филм о зомби апокалипси која је настала услед померања Земље из њене орбите. Прича прати судбине варошана Сентервила, заиста лепог места, каквим га они сматрају, у ноћи када су сви мртви устали из својих гробова.

Критички осврт: Динамика филма је изузетно спора, али то је урађено са намером, као и то да мештани малог Сентервила врло спокојно дочекују зомби апокалипсу. Њихове смирене реакције су урнебесне, баш као и сва мирна, готово достојанствена дешавања. Када Бил Мари, Адам Драјвер и Хло Севињи убијају Керол Кејн (која је зомби) заиста је пресмешно. И све је праћено врло солидним специјалним ефектима. Ипак, хумор, ефекти и сјајна глума добрих глумаца у овом филму нису све.

Ово је очигледна сатира потрошачког друштва, односно модерног друштва у којем живимо. Зомбији жуде за стварима које су их везивале за овоземаљски живот и оне их дефинишу, а не њихове карактерне особине. Називе брендова изговарају попут мантре, а оне који се опиру савладавају својом бројношћу. Не верујем да је сценариста и режисер Џим Џармуш случајно одабрао да преживели буду управо аутсајдери друштва – деца из поправног дома и пустињак (заправо бескућник) Том Вејтс. И Тилда Свинтон која је прави ванземаљац зато што поштује прописе. Смиреност којом мештани дочекују очигледне знаке апокалипсе је оно што ми живимо; мирни и не много забринути лошим последицама по природу коју уништавамо (дани и ноћи трају другачије и предвиђају се катаклизме што је алузија на глобално загревање). Иако сам некако очекивао да ће сванути дан на крају, то се није десило. Џим не даје ни наду, ни решење ситуације у којој смо, већ само нуди борбу. Но, свеједно је добро поентирао и направио филм сасвим другачији од других. Можда није морао да објашњава дешавања у филму кроз Билове и Адамове дијалоге чиме би постигао да филм буде виспренији, односно да гледаоци сами изводе закључке, али добро.

Едукативни моменат: Филм је све рекао; потрошачко друштво нас окреће од правих вредности у животу. Тениски рекет, гитара и блутут су само средства која нам могу помоћи или нас забавити, али не и циљ којем стремимо.

Оцена наставника:

(минус)

Капетан Кронос – ловац на вампире (Captain Kronos – Vampire Hunter 1974) је прича о јунаку из наслова (глуми га Хорнст Јансон) који је у давна времена по позиву одлазио у места у Великој Британији где се борио са вампирима. Овај пут га је позвао његов пријатељ Џон Карсон у чијем месту се дешавала необична пошаст; девојке је неко претварао у бабадевојке. Хорнсту је било јасно да је у питању вампир, само је било потребно да открије где се налази и ко је он заправо. У међувремену је и сам Џон заражен вампиризмом, а и мештани су се окренули против јунака, но Хорнст је упркос свим препрекама наставио своју потрагу која ће га одвести до локалне богаташке породице.

Критички осврт: Мотиви ликова нису увек најјаснији, али нејасноћа у филму има још. Битка у крчми је изведена са много шмека, али није ми јасна њена поента у филму, а још мање њен значај. Иначе ми изгледа као да је режисер Брајан Клеменс више водио рачуна о томе како сцена изгледа (неке су попут уметничких ренесансних слика), него шта се у њој конкретно дешава и прилично дубоке рупе у логици дешавања прате филм од самог почетка. Има чудних момената и у детаљима. Лоис Лејн гаси свеће пред спавање у салону, али само на једном свећњаку. Осталих три свечњака су остала са свим упаљеним свећама. И заиста постаје значајно мрачније у читавој просторији. 🙂 И то је тек један од примера, али баш у вези са њим морам приметити да је коришћење сенке у целом овом филму очигледно успешнији аспект. Дакле, уметнички дојам је Брајан постигао, али зато радња (посебно спочетка) изгледа некако расуто без обзира што се све дешава по неком систематичном реду. Радња је заправо дата кроз мистерију коју решава Хорнст и његов помоћник Џон Кајтер. У ствари, пре ће бити да је Џон решавао мистерију, а Хорнст је користио сваку прилику да остане без кошуље. Свакако је нешто морао да понуди гледалишту, пошто вештина мачевања није баш најсјајнија, иако морам признати да се својски трудио да свака његова битка изгледа макар драматично. Свеукупно и зачуђујуће, драматике, односно мелодраматике у овом филму нема превише и филм заиста оставља сасвим добар утисак.

Едукативни моменат: Каролина Манро је рекла како је научила од мајке да лепота временом бледи, али љубазна душа остаје заувек. Мајка ју је добро научила.

Оцена наставника:

(могло би да буде и три)

Седми знак (The Seventh Sign 1988) је филм инспирисан причом из Новог Завета „Књига Откривења“ која предвиђа стварање Новог Света. Према неким тумачењима, стари свет (овај наш) ће трагично завршити у апокалипси (ваљда да би се направило места за тај нови свет) и филм се бави управо њоме. Према свим знацима, апокалипса се спрема, а појављује се и мистериозни Јирген Прохнов који на сваком месту где се нешто значајно дешава оставља распечаћен пергамент. Ипак, наде има и свет може да спаси једна трудна жена у које наде улаже и сам Јирген.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен трилер. С једне стране имамо мистерију необичних дешавања по целом свету, а са друге дешавања у животима брачног пара Деми Мур и Мајкла Бина и то је све јако добро повезано у једну интересантну причу која би са бољом реализацијом могла да буде библијских размера, што бисмо сликовито рекли (а и у складу са темом). Глумци су добро одрадили свој део посла и одабрани су баш они чије су физиономије захвалне. Ту предњачи Јирген кога лако можете истовремено прихватити и као духовника и као нечастивог, те је са њим било лако држати ту клацкалицу мистерије ко је (или шта је) он заиста.

Ипак, реализација је заиста трапава и пуна рупица и рупа. Ако прихватимо да је Деми била опседнута Јиргеном због комбинације подивљалих хормона у трудноћи и фрустрације због могућег губитка бебе, те тако објаснили њено претерано детективско понашање, опет нећемо моћи да објаснимо баш све њене поступке који су, најблаже речено, нејасни. И остали ликови су се понашали или не увек логично или сувише погодно. Мајклова сарадница је наводно прокламовани стручњак која се показала апсолутно некомпетентна и не више од његове секретарице, мада би и свака секретарица имала вештину комуникације макар већу од нуле. Није ми била јасна ни цела мисија Питера Фридмана, осим да разувери Ватикан да је апокалипса на прагу. Једино објашњење које могу да смислим је да је хтео да буде сведок да се све одвија према плану.

Но, опет, добро сложене сцене према одличној идеји водиљи и пристојна динамика разлог су да овај филм уврстим међу боље. И као плус бих издвојио и посебну, оригиналну, старозаветну идеју Бога (иако је мотив за причу новозаветан) који није диван, али са чудним путевима својим, већ љут и врло склон кажњавању. Не могу да кажем да је овај филм продубио филозофију религије, али ју је свакако загребао и поставио нека оправдана питања. Верујем да није случајно што филозофску расправу води управо млади јеврејин Мени Џејкобс, чија вера Нови Завет не прихвата. Крај је решен прилично мелодраматично узвишено, али то не могу много да замерим јер је сасвим кратак.

Едукативни моменат: Мени је разговарао са Џонијем Хердом и питао га ко ће бити спашен током апокалипсе. Наиме, хришћани верују да то неће бити јевреји, нити јевреји верују да ће то бити хришћани. Ни једни ни други не верују да ће то бити муслимани. Ко греши и да не греше можда сви, запитао се Мени. Заиста, то је једно питање које можемо себи поставити, када год правимо поделе и ниподаштавамо или осуђујемо другу страну.

Оцена наставника:

(с минушчићем)

Крв: Последњи вампир (Blood: The Last Vampire 2000) је аниме о девојци племенитог порекла која убија вампире. Добила је задатак да убије неке који се скривају у Јокоти, америчкој војној бази и аеродрому. Представили су је као ученицу на размени и она је наводно почела да похађа школу која се налазила у бази. Школарци су припремали костимирану забаву поводом Ноћи вештица, али ће се испоставити да ће неким ученицама костими бити непотребни.

Критички осврт: Све је необично у овом филму. Анимација је веома необична и иако је очигледно да је у питању аниме, некако одудара. И сцене нису једнаке међу собом, као да их је цртало више уметника који практикују различит стил. Но, свакако поздрављам свако одступање од уобичајеног. Додуше, динамика филма је такође необична, али то већ није толики плус. Има радње, дешавања, акције – и то врло занимљиве, али су сцене некако чудно развучене и има тог неког празног хода који је буквално и ход ликова и то заиста спор.

Углавном, прича је добра, занимљива, са чудовиштима која су некакав хибрид вампира и Ејлијена. Вампиризам је овде представљен као болест која корумпира људе и претвара их у наказе у контрасту на романтичну представу у коју се маскирао момак који је препао своју професорку. Режисер Хиројуки Китакубо је на интересантан начин успео да постигне да та иста професорка буде сама у гомили људи и да осети сву језу сусрета са демоном. И успео је да постигне да сцена када последњи демон умире буде на неки начин и жалосна. Свакако добар један рад очигледно талентованог Хиројукија. Његова главна јунакиња је у ствари антихерој, нешто попут Хелбоја и свих других који су напросто одлучили да не буду на страни зла. Али она убија и људе, тако да њена борба није сасвим јасна, а и она сама није сасвим класична.

Едукативни моменат: Тек сам недавно сазнао која је разлика између манге и аниме. Манге су стрипови, а аниме су филмови. Ето, научио сам нешто ново, а увек је добро научити нешто ново сваки дан.

Оцена наставника:

(свакако)

Лако Је Критиковати 119

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Мапети (The Muppets 2011) је седми филм о овим познатим луткама. Прича почиње у малом граду Смолтауну. Џејсон Сигел има брата Волтера који је другачији и коме треба много подршке. Зато му се Џејсон посветио, чак и на уштрб љубавне везе коју има са локалном учитељицом Ејми Адамс. И наместо да само њих двоје отпутују на романтично путовање у Лос Анђелес, како би прославили десетогодишњицу забављања, Џејсон је повео и Волтера. За Волтера је то велики догађај јер ће имати прилику да види Мапете, које обожава од детињства. Међутим, када су пристигли, имали су шта да виде. Театар у коме су наступали Мапети је руиниран и већ је уговорено да га купи богати и лакоми Крис Купер. Крис не жели да обнови позориште, већ да га сруши и ту постави нафтне бушотине. Волтер који је, из потаје и због стицаја околности, чуо Крисове намере, сазнао је и да Мапети треба да сакупе десет милиона да поврате своје власништво. Са братом и Ејми успео је да пронађе Кермита и остале чланове екипе, који су одлучили да се боре за своје и да наново започну свој некада популарни шоу, за који се надају да ће им донети неопходна средства.

Критички осврт: Хумор је баш добар, а Ејми и Џејсон су се одлично снашли као комичари. Мапетовци су већ стандардно сјајни и смешни. Но, оно што ми се више допада у овом филму је нежна емоција коју пружа. Наравно, све је романсирано, погодно и у последњем тренутку, али маестрално и неодољиво.

Едукативни моменат: Речи песме коју Џејсон и његов мапетовски брат певају кажу да је живот песма ако има некога да је пева заједно са нама. Лепа и мудра песма, нема шта.

Оцена наставника:

(њежна, као и филм што је)

Покемон детектив Пикачу (Pokémon Detective Pikachu 2019) је филмска прича о познатим јунацима из аниме цртаћа. Џастис Смит је дечак који, за разлику од свих осталих, нема свог покемона. Прича почиње када је сазнао да му је отац из Рајм Ситија, који је иначе детектив, погинуо у акцији. Зато је отишао у тај град познат по томе што у њему људи и покемони живе у хармонији. И тамо је нашао свог покемона Пикачуа, са којим је започео истрагу гледе смрти свог оца, која је обавијена велом тајне и иза које се крије читава теорија завере.

Критички осврт: Оно што замерам читавом серијалу о Покемонима је сам концепт. Ма колико год слатки били (а у филму је Пикачу буквално неодољив), људи и деца их користе за међусобне борбе у рингу. То неодољиво подсећа на мучне борбе паса и других животиња и мој ментални склоп то не може да прихвати, а као наставник то свакако не могу да одобрим. У филму је то ублажено тиме што је поставка другачија у том смислу да градоначелник Рајм Ситија Бил Нај заговара хармонију између људи и Покемона, а не борбе и што је филм довољно инфантилан да га не можемо озбиљно схватити.

Млађани Џастис се баш наплакао над судбом клетом свог филмског оца Рајана Ренолдса, али некако ме није дотакао. Нити он, нити сам филм напросто немају емоцију довољно јаку да изазову реакцију. Са друге стране, нема превише патетике, али има специјалне ефекте, врло солидну режију, фину динамику и довољно смислену причу. У ствари, филм ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Када је Џастис гледао холограмски приказ који је приредио Бил, ма колико фасцинантан био, није садржавао све значајне детаље (јер их овај није ни приказао). Ма колико год сликовита и садржајна нечија прича била, тешко ћемо добити целовиту слику само из једног извора. Зато је потребно да се информишемо из више.

Оцена наставника:

(ипак иде ка тројци)

Алита: Борбени анђео (Alita: Battle Angel 2019) је сајберпанк филм рађен према истоименој манга цртаној серији. Радња се дешава у будућности, тачније 2563, након великог рата. Преживели са свих страна света окупили су се испод јединог преосталог лебдећег града Залема и започели живот под руководством грађана Залема. Један од њих, лекар Кристоф Валц је на отпаду (пристиглом из Залема) пронашао делове женског киборга, склопио је и оживео. Назвао је Алита (глуми је Роза Салазар) према својој покојној кћерки. Испоставиће се да челнику Залема Едварду Нортону не одговара што је Алита наново жива и мобилише све снаге како би је уништио. Но, то није лако јер је овај киборг сасвим посебан.

Критички осврт: Већ на самом почетку било ми је јасно да нећу гледати неки иновативни филм. Сам град будућности веома подсећа на онај из цртаћа о Астро Боју, а металне конструкције зграда виђене су зилион пута. И када је Кристоф почео да склапа Алиту, те када је објашњено да је немогуће ући у летећи град Елизијум, пардон Залем, то је само потврдило тај мој закључак. 🙂 Сценариста Џејмс Камерон је покушао ово да ублажи старим триком; да направи замешатељство различитих жанрова и прича, па одмах на почетку имамо спој Ролербола и Џека Трбосека, на пример.

Филм, свакако, има маштовитих детаља, ако већ нема оригиналну причу. Такође, специјални ефекти су сјајни. Алитино лице је одрађено толико добро да сам у неком тренутку потпуно прихватио Розу са неприродно великим манга очима као сасвим природну лепојку. Такође, сјајно су направили киборга од Еда Скрејна, али ни остали нису лоши. Киборзи који су напали Розу и Кристофа (приликом његове акције заустављања крвопролића над усамљеним женама у забаченим уличицама) веома су интересантно осмишљени, а све је пропраћено сјајном акцијом. Иначе је акција у филму сјајна, динамична и узбудљива. Но, можда је у томе и проблем. Ради се о томе да ме је овај филм јако подсетио на „Духа у љуштури“, пре свега због главне хероине јер и она потиче из сличне манге. Не верујем ни да грешим ако бих рекао да су ова два филма у истом поджанру, тим пре што имају заиста много заједничког, почевши од главне хероине, што сам већ поменуо. И не верујем да грешим ако приметим да Амери суштински не разумеју тај поджанр који су преузели од Азијата. Они не виде дубљу причу у томе, као ни симболику и метафоре, те не могу да дочарају емоције и остваре уметнички дојам. Напросто праве филм да буде пријемчив за њихову публику и том тренду је подлегао чак и режисер Роберт Родригез, који иначе уме да скрене са благодарних мејнстрим стаза. Један од доказа за то је и сцена када Роза пружа своје срце Киану Џонсону. Симболика ове сцене је јасна, али је она некако одрађена, па… одрађена је у правом смислу те речи и уз врло сведен дијалог.

Филм није оптерећен патетиком, али плакања и мелодраме има. Но, нечега мора бити. Макар је глума која све те сцене износи сасвим у реду.

Едукативни моменат: Кристоф је био против тога да Роза буде ратник, али на крају је морао да јој то омогући јер је у томе била најбоља. Некада нам се неће допасти избори наших најдражих, али морамо да их поштујемо ако њих чине срећним и ако су се пронашли у томе.

Оцена наставника:

(стаменита)

Амитивил: Буђење (Amityville: The Awakening 2017) је десети наставак саге о уклетој кући у Амитивилу. Читава сага се базира на истинитом догађају који се збио 1974. када је Роналд Дефео убио шесторо чланова своје породице. У филму кућа у којој се све то десило је уклета. Четрдесет година након убиства у њу се доселила самохрана мајка Џенифер Џејсон Ли са своје две кћерке и сином Камероном Монаханом који је у коми. Џенифер Џејсон Ли се доселила из практичних разлога; како би могла да обезбеди сину сву неопходну негу. Међутим, десило се више него што се надала – Камерон је почео да се буди из коме. Ипак, њена старија кћерка Бела Торн има своје сумње јер је проучила историјат те куће. Испоставља се да је у праву и да Камероново оздрављење није ни природно, ни добро за све њих.

Критички осврт: Након више него класичног почетка, видимо више него класичну америчку кућу и више него стереотипне ликове. Међу њима и Камерона који је у коми и на апаратима и требало је само сачекати да се злодух смести у његово тело. 🙂 И надаље хорор је био класичан, са свим оним добро познатим општим местима. Рецимо, у кући нестане струје, а осигурачи су, наравно, у подруму. И има нелогичности, па тако Џенифер Морисон свраћа у кућу своје сестре у три по поноћи. Јесте, рекла је да ће свратити након ноћне смене, али је то могло да значи и ујутро. Овако испада превише буквална и при томе без икаквог јачег разлога. Све у свему, више пута виђено и испразно. Утисак је мање него осредњи.

Једино вредно помена у овом филму је сјајна глума Џенифер Џејсон Ли и њена патолошка повезаност за сина, која опет, ствара дубљу патологију у читавој породици. И други глумци су били на висини задатка, али је Џенифер Џејсон Ли бриљирала.

Едукативни моменат: Џенифер Џејсон Ли је желела свог сина натраг по сваку цену. Циљ је, без сваке сумње, веома важан, али ће нам се таквим учинити и многи други циљеви. Право питање је шта бисмо све учинили да их постигнемо. Овај филм показује да постоје границе и да циљ, ипак, не оправдава средства. И ту могу да будем сагласан.

Оцена наставника:

(веома бледуњава)

Ноћ живе Деб (Night of the Living Deb 2015) је игра речима на енглеском језику и алузија на познати филм „Ноћ живих мртваца“. Деб, односно Дебора (Марија Тејер) је необична девојка која је, једно вече у бару, одлучила да приђе момку Мајклу Касидију, у кога се већ дуже време била загледала. Испоставило се да се ујутру пробудила у његовом стану, али се није сећала како је ту доспела. Није ни он, али му се новонастала ситуација није допала. Он је покушао да се реши Марије, но то није лако јер је у међувремену завладала зомби апокалипса.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Марија је одлична комичарка, а форе које сам видео заиста су оригиналне и – смешне. Све је подређено хумору у овој врцкастој причи, али радње има, одржива је и води ка неком циљу. Истина, има претеривања, али дозирано и тек у пар момената. Специјални ефекти заиста нису на висини задатка, иако је продукција пристојна. Зомбији су тек малко дошминкани људи и нису страшни. Како написах, ово није хорор, већ комедија. И то романтична комедија, али која није преслатка и бљутава.

Едукативни моменат: Мајкл се на крају ипак заљубио у Марију, иако је спочетка желео да побегне од ње. У међувремену ју је упознао. Дакле, треба дати прилику особама које упознајете; нећете се заљубити у све њих, али ће неке од њих постати дивни пријатељи или сјајни пословни партнери, на пример.

Оцена наставника:

(заиста може)

Налазиште (Prospect 2018) је футуристички филм који се дешава у доба када људи путују свемиром и траже своју срећу на другим планетама. Софи Тачер је тинејџерка која је на путовању са својим оцем Џејом Дупласом и управо су пристигли на планету са бујном шумом, али препуном отровних спора. Њихова мисија је да пронађу органски узгојене драгуље како би зарадили новац за бољи живот. Међутим, како су се спуштали, све је кренуло по злу. Шатл им се покварио, а на њих су наишла двојица наоружаних са намером да им покраду све вредности које имају. У окршају који је уследио Џеј је убијен, а Софи је побегла. Но, један од нападача Педро Паскал ју је пронашао и Софи, иако је свесна да је он убица њеног оца, прихвата да са њим заједно пронађе начин да оде са ове негостољубиве планете.

Критички осврт: Након ефектног почетка почела је радња која ми баш није „легла“. Они су на некој планети где углавном има само биљака и јурцају зa необичним драгуљима. Океј, ти драгуљи су спаковани у некакву, најблаже речено, чудну амбалажу, али опет ме филм није заинтригирао. Ипак, оно што морам да признам је дубока прича која прати главне протагонисте и сам стицај околности при коме су Софи и Педро упућени једно на друго је добро осмишљен. Заправо, филм је у целини једна добра драма која се базира на врло сведеним мотивима, али истовремено и компликованим људским односима.

Глума је добра и подела улога је добра. Педро заиста има и одговарајућу физиономију и просто зрачи карактер који је требало да дочара. Ни Софи не заостаје, али он је на мене оставио већи утисак баш зато што је омогућио гледаоцу да његов лик упозна на начин како упознајемо људе у свакодневном животу. Његова прича и карактер нису дати „на тацни“ и одмах, већ се полако граде. Спочетка, он изгледа као лакоми „џибер“ који изазива све, само не поверење, да би на крају побрао симпатије и постао истински јунак за кога морамо да навијамо. Што се Софи тиче, сва је прилика да филм приказује њено одрастање. Она тинејџерске снове мора да замени врло конкретним егзистенцијалним проблемима и постаје свесна да је одговорност нешто што морамо имати и за друге људе. Овај филм, иако СФ по жанру, на један врло једноставан начин представља стваран живот који нуди много избора, а један од њих је и бежање на неко друго место (земљу обећану) за који се Софи на крају и определила. И да, што се тиче СФ дела, он је врло далеко од задивљујућих ефеката и технологије. Навикли смо на ласерске сабље и пушке, а овде можемо видети пуцаљке налик на штапове. Но, то свакако доприноси и атмосфери и шарму филма.

Едукативни моменат: Педро је закључио како се добар партнерски однос заснива на међусобном поверењу. У случају Софи и њега није било поверења, макар у почетку, али тада њихов однос и тако није био партнерски већ су из нужде били упућени једно на друго. Касније, када се између њих двоје створио правилан партнерски однос, спасили су једно друго. И само такав и такви односи могу да спасу и нас.

Оцена наставника:

(на пет)

Заробљена држава (Captive State 2019) је филм о нападу ванземаљаца на Земљу. Напад је био застрашујући и владе држава су се одлучиле на безусловну предају. Ванземаљци су запосели планету и њене ресурсе, а људи су претворени у робове. Ипак, појединци су се организовали у покрету отпора и труде се да „запале ватру“ која ће бити пример целом човечанству да не сме да одустане од борбе.

Критички осврт: Оно што се мора признати режисеру Руперту Вајату је да баш уме да направи увод у причу. Филм одмах почиње акцијом и веома, веома ефектном сценом. И, надаље, филм ми је држао пажњу јер је веома динамичан, узбудљив и сјајно режиран (вреди режију похвалити два пута, заиста). Ово је врло необичан спој тврдог СФ-а и политичког трилера. Уз то, Руперт (уједно и сценариста) успео је да провуче и врло јаку симболику и алузију на актуелне власти, па, могу рећи, у читавом свету. У филму има много акције, али је прича много више од адреналинске забаве. Преокрет је виспрено одрађен и заокружује целу причу.

Едукативни моменат: У овом филму власт је представљена популистички и лицемерно. Прокламовала је демократију, а оно што су људи заиста имали је ропство. Политичари ће увек да „терају воду на своју воденицу“ и њихов приказ стварности разликоваће се од онога што је реална стварност. Треба критички и увек са резервом слушати оно што причају.

Оцена наставника:

(сигурна)

Окупација (Occupation 2018) је још један филм у коме су ванземаљци напали Земљу и освојили је. Међутим, у шуме је пребегао покрет отпора сачињен од неколико мештана из аустралијске варошице. Они су узвратили нападом, са циљем да ослободе што је могуће више својих суграђана. Но, није им лако јер их ванземаљци све време прогоне и бомбардују.

Критички осврт: Добро, најпре смо упознали све ликове у тој некој варошици које је требало да упознамо, а онда је кренула акција. Да, пре тога је била сасвим непотребна нарација о томе какву поуку треба да извучемо из филма. Ако је филм добар и упечатљив, сигуран сам да ћемо поуку извући без проблема. Мада могу да прихватим да би Амери свакако имали проблем, али ово је аустралијски филм. 🙂 Углавном, акција која је уследила је океј. Има много експлозије, ласера и фенси оклопљених ванземаљаца. Било је ту хаоса, смрти и дозивања вољених, али некако ми није било узбудљиво. Можда и зато што сам сличан и почетак и замајац приче видео у зилион других филмова. А онда се појавио свемирски брод који је улуд пропраћен узвишеном музиком јер као да је долетео из тих зилион других филмова. Неће вас очарати ни изглед ванземаљаца, који је већ стандардан, а то да заударају преузето је из филма „Дан независности“. Уосталом, кад су агресивни и ружњикави, што не би и смрдели приде? 🙂

Мотиви ликова ми нису увек најјаснији, као ни њихове реакције. Младолика Изи Стивенс изгубила је мајку и брата, за које не зна да ли су живи (и мала је вероватноћа да јесу након синоћњег силовитог напада), а сада у брвнарици коју су пронашли као уточиште понаша се као да је на камповању са драгим пријатељима и сва полетна јури да сакупи гранчице у шуми. Да ли је могуће да је толико површна? Могуће је, пошто је и филм такав. Ствар погоршавају општа места, мотивациони говори, успорени ход хероја герилаца, патетика… Свега има само не онога чега треба да буде: маште, инвентивности, шарма, дубље приче, узбудљивих сцена, било чега вредног. Под тим не подразумевам што главни баја ванземаљац носи плашт. 🙂 Сцена када се Рианон Фиш порађала је била ефектна због свих дешавања около, али то ипак није довољно, тим пре што су све остале сцене лошије, а како је филм одмицао постале су све небулозније, нелогичније и достигле нову градацију горег. Како је Чарли Териер пробудио Дена Јуинга из коме напросто је најјачи СФ моменат у филму, иако није требало то да буде. 🙂 Но, крај је убедљиво врхунац, али то није комплимент.

И као да све ово није довољно лоше, већ је и минутажа филма превелика. 🙂

Едукативни моменат: Када је заповедник ванземаљаца рекао Дену да нису имали избора, овај му је одговорио да избор увек постоји. И заиста је тако, те морамо прихватити одговорност за изборе које чинимо.

Оцена наставника:

(без поправног)

Временски полицајац (Timecop 1994) је филм о полицајцу Жану Клоду ван Даму који је добио понуду да ради у новој, невероватној јединици која има задатак да сачува садашњост. Наиме, сјајни научник је успео да изуми времеплов и сада се та машина већ користи како би појединци стекли богатство и моћ. Циљ новоформиране јединице је да спречи зликовце у томе. Међутим, пре него што је ступио на дужност, Жана Клода и његову супругу Мију Сару напале су професионалне убице и успеле су да убију њу, али не и њега. Након десет година Жан Клод успешно ради као временски полицајац, али онда наилази на случај који му открива заверу коју спроводи сам политички врх, а која има везе и са нападом који је проживео и у коме је изгубио жену. Он је решен да разоткрије главног у тој завери, али то није једноставан задатак јер путовање кроз време омогућава да се многе ствари у садашњости промене у корист негативца.

Критички осврт: Макар три пута смо видели да Жан Клод може да уради шпагу, али, интересантно, ниједном није досадило јер је увек сцена у којој то изведе врло ефектна и донекле чак и смислена. Рецимо, када ју је направио над кухињским елементима, заиста је заслужио „титулу“ цара и он и режисер Питер Хајамс који је све то осмислио. Питер се свакако боље снашао у акцији него у фантастици, иако признајем да је тема веома захтевна с обзиром на парадоксалне ситуације које путовање кроз време може да направи. Наравно да има нелогичних сцена, попут завршне када се Жан Клод враћа у светлију садашњост и када му у наручје притрчава дете које узвикује „Тата, тата!“. Према следу радње он то дете никада није видео, али га дете очигледно препознаје. То мора да значи да је уз то дете све време био Жан Клод, али очигледно неки други он. И где је тај други он сада? Такође ми је сасвим нејасна логика и одлука Рона Силвера да се убије у експлозији, али је главни проблем што је радња превише закомпликована. И Жан Клод и Рон скакућу из времена у време и сукобљавају се у сваком од њих, што са једне стране обесмишљава неке наредне кораке, а са друге отежава нама гледаоцима да све то пропратимо.

Сама поставка је већ проблематична. Пошто се садашњост мења у односу на то колико се прошлост променила и сви ликови је прихватају такву каква је („раније“, неизмењене садашњости се сећа само онај ко је био у прошлости и изменио је), како онда временски полицајци уопште знају да се у прошлости било шта дешава? Такође, Скот Лоренс је објаснио да може да се путује само у прошлост јер се будућност није десила. У реду, али како су се онда они који су отишли у прошлост потом и вратили? За њих данашње време постаје будуће, зар не? И сам времеплов је проблематичан. Он је замишљен као летелица, безмало авион, који преноси путнике у прошлост и нестаје заједно са њима. Међутим, не појављује се у прошлости заједно са њима. Дакле, где је? И зашто је путовање у прошлост тако компликовано, а за повратак у садашњост довољно је притиснути дугме на малом апарату?

И као да све ово није довољно, филм је оптерећен општим местима, као оним да Жан Клод губи једног партнера Џејсона Шомбинга, да би добио другог кога не жели и који је, наравно и зар сте сумњали, жена – Глорија Рубен. Ипак, не могу баш да „уништим“ овај филм. Морам признати да има пристојну динамику и држи пажњу. Такође, види се труд режисера да направи једну озбиљнију причу у области политичког трилера. Све то није довољно, али не би било фер занемарити.

Едукативни моменат: Садашњост је на крају ипак опстала и постала лепша, захваљујући поштењу полицајца Жан Клода. Он није дозволио да га Рон поткупи или заплаши, као његове партнере. Поштење и храброст су особине које могу да спасу и садашњост и будућност.

Оцена наставника:

(минус)

Билова и Тедова одлична авантура (Bill & Ted’s Excellent Adventure 1989) је филм који говори о двојици не превише паметних момака Кијану Ривсу и Алексу Винтеру који имају само једну ноћ да спреме презентацију из историје из које немају добре оцене и сва је прилика да неће положити овај предмет. То не одговара људима из будућности којима су ова двојица веома важни, па шаљу свог агента Џорџа Карлина да времепловом дође до њих, али и да им „позајми“ тај исти времеплов како би путовали кроз историју и научили све што је потребно.

Критички осврт: Наслов овог филма нам је тачно рекао шта ћемо гледати, једино што бих ја избацио епитет „одличну“, пошто је ова авантура више врлодобра.

Телефонска говорница као времеплов већ је у то време увелико била заштитни знак серије „Доктор Ху“, а ни остала футуристичка чудеса не врцају од оригиналности. Но, овде је ионако значајна прошлост. Режисер Стивен Херек провео је двојицу протагониста кроз разна историјска раздобља тек толико да у сваком направи понеки скеч, акциону или романтичну сцену. За више није ни могао јер је идеја била да Кијану и Алекс науче целокупну историју на том свом путовању, што никако није реално, али није ни путовање кроз време, ако ћемо право. 🙂 Хумор при томе није урнебесан, али је на моменте допадљив, док је у више момената инфантилан. Заправо, цео филм је у доброј мери инфантилан. Но, заиста има шмек неодољивих осамдесетих и потпуно испразне и површне, али лепе поуке. Велики плус је што нису тупили са Абрахамом Линколном (глуми га Роберт В. Барон), што сам очекивао када су га (испред Сократа, Бетовена и Сигмунда Фројда, али верујем да не би било разлике ни да су били присутни Ганди, Ајнштајн и Тесла) представили као посебног госта. Знате већ какви су Амери и очекивао сам велике, надахнуте речи, али аутори филма остали су доследни маниру у коме је цео филм сниман и тако нису покварили утисак.

Сама прича је на крају заокружена (мада предвидљива у потпуности) и довољно маштовита. Кијану и у мањој мери Алекс су преглумљавали, али добро, опростиво је.

Едукативни моменат: Кијану и Алекс су научили историју кроз авантуру. Ми немамо времеплов да можемо да урадимо исто, али сазнавање нових ствари, на који год начин се дешавало, свакако је одлична авантура и води ка одличном успеху. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може некаква)

Лако Је Критиковати 102

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Спајдермен 3 (Spider-Man 3 2007) је последњи наставак трилогије започете 2002. Џејмс Франко је најбољи пријатељ Тобија Магвајера и зна да је овај Спајдермен. Пошто овог суперхероја криви за смрт свог оца Вилема Дафоа, напада га у жељи да се освети. У том окршају Џејмс се толико повредио да је доживео клиничку смрт, а потом и амнезију. Изгледало је да се тај немили конфликт по Спајдермена завршио, али се ипак појављују нове претње и Њујорку и самом суперхероју.

Критички осврт: Океј, пошто је Тоби у првом делу постао то што јесте, у другом раскрстио са тим да је добро то што јесте, у трећем је морао да спозна и лоше последице тога што јесте, а успут и да се приреди једна права, класична, акциона суперхеројштина. Већ у првих десетак минута режисер Сем Рејми је у причу увео чак три зликовца, пошто један више није довољан, као што јесте био у претходна два наставка. Случајно или намерно Сем је поставио спектакл „библијских“ размера: сада имамо несрећног оца (Томас Хејден Черч), несрећног сина (Џејмс) и несрећног духа (ванземаљца). Додуше, Томас је мало недоследно убачен у причу јер је наводно одговоран за смрт Клифа Робертсона, Спајдерменовог ујака, а како би се направила конекција са суперхеројем. У првом делу Клифа је убио Мајкл Папаџон, кога је, само коју сцену касније, убио сам Спајдермен. Сада је у причи и Томас и у флешбеку видимо како је он ту и то је урађено баш трапаво и непотребно, те је оптеретило и лик и радњу. Ипак, Томас је сјајан негативац са врло занимљивим моћима.

Осим инспиративних негативаца, Сем је убацио и трећи пут Бруса Кембела у мајушној, али упечатљивој епизоди. У првом делу он је био најављивач у рингу и практично је дао надимак Спајдермену, у другом му није дозволио да уђе у позориште, а у трећем води француски ресторан где је Тоби желео да запроси Кирстен Данст. И увек је Тоби у некој врсти симпатичног, полудуховитог дијалога са Брусом. По свему судећи, Сем иначе воли да понавља мотиве у својим филмовима и само сам чекао када ће Спајдермен да спаси дете из запаљене куће, што је урадио у оба претходна дела. Још једну личност коју је Сем убацио (али први пут) је Стен Ли, аутор стрипа и творац Спајдермена. Стен Ли је изговорио свега једну реченицу која је гласила: „Претпостављам да један човек чини разлику“. Ово је требало да буде цака за памћење и за посвећене фанове стрипа, па се надам и да је дала жељени ефекат. Таквих ситних цака има поприлично и филм врца од детаља (то је и разлог зашто траје преко два сата); поменутих зликоваца који се смењују један за другим, споредних ликова (попут Кирстенине ривалке Брајс Далас Хауард и Тобијевог ривала Тофера Грејса), емоција које таласају (те је Кирстен час уз Тобија, час није), превирања, спорадичне акције, туча, мудрих и мање мудрих дијалога… Јасно је да радња има расут фокус и заправо овде има неколико радњи у једној јер је неколико прича започето и свака од њих иде ка неком разрешењу. Право мајсторство би било повезати их на смислен начин и довести до неког врхунца, али бојим се да је Сем у томе тек делимично успео. Овако изгледа као да је серију из неколико епизода о Спајдермену спојио (селотејпом) у једну дугометражну целину. Но, та целина уопште није испала лоша и прича има и дубину и емоцију и динамику, па донекле и машту.

Едукативни моменат: Кирстен је била разочарана због лоше критике коју је добила након представе у позоришту. Истина јесте да све што радимо подложно је критици и увек ће бити и оних лоших. На нама је да те критике уважимо или не уважимо, али свакако морамо да прихватимо да ће их бити. То не значи да треба да се одрекнемо свог рада и да престанемо да верујемо у себе. Што се Спајдермена тиче, он је научио да увек имамо изборе у животу и да можемо да изаберемо да будемо најбоље што јесмо.

Оцена наставника:

(фина)

Бетмен заувек (Batman Forever 1995) је трећи наставак филма о Бетмену у иницијалној филмској тетралогији. Овај пут Бетмена више не глуми Мајкл Китон, већ Вал Килмер и противници су му Дволични (Томи Ли Џоунс) и Загонетач (Џим Кери). Као да то није довољно, већ злосрећни Бетмен бије битку и са својом подељеном личношћу, у чему му помаже згодна докторка психологије Никол Кидман.

Критички осврт: Ако је у другом делу Дени Девито био пандан Џеку Николсону из првог, онда је Томи тек био суперпандан у трећем. Једнако је луцидан и неупоредиво блеђи. Томијева глума иначе није таква да оставља без даха, али рекао бих да му ова улога баш није легла. Мада морам да признам да је његова дуална природа сјајно осмишљена и реализована са све две помоћнице од којих свака и добра (Дру Баримор) и лоша (Деби Мазар) служи одговарајућу његову страну. Што се осталих тиче, иако је глума прилично помпезна, скроз ми се допала. Обично глумцима у суперхеројским филмовима замерају када сувише озбиљно схватају своје улоге (то је и главна замерка Бену Афлеку као најновијем Бетмену у „Лиги праведника“), али овде то уопште није случај, напротив. Имам утисак да су се сви добро забављали. У једном тренутку док Бетмен облачи ново одело и иду већ милион пута виђени сецкани кадрови опреме која належе на своје место, види се и Бетменова задњица. 🙂 Дефинитивно су се забављали, а чак су и озбиљне сцене прилично ублажене, што је можда и добро јер тако она Америма својствена патетика није дошла до изражаја.

Режисер Џоел Шумахер се трудио да одржи стил и стандарде које је поставио његов претходник Тим Бертон (ваљда и није имао избора јер је Тим у овом случају продуцент), али је ипак унео мало више боје и много више неонки. Акција је, као и у наставцима до сада, прилично уиграна, али је повремено толико брза да изгледа збрзана. Сама прича је сасвим пристојна, ништа епохално и ништа неочикавно за овај поджанр, али свакако врцаво и динамично.

Едукативни моменат: Зли Загонетач Џим је увидео да је знање моћ. Додуше, он је хтео да ту моћ злоупотреби, али свеједно је био у праву.

Оцена наставника:

(прилично коректна)

Бетмен и Робин (Batman & Robin 1997) је наставак претходног филма, али овог пута са Џорџом Клунијем у улози Бетмена. Град Готам терорише Господин Ледени (Арнолд Шварценегер) кога занимају само дијаманти. Бетмен и помагач му Робин (Крис О’Донел), након пар неуспелих акција, ипак су успели да дохакају Леденку и зауставе његове пљачке. Но, ту се појавила Отровна Ајви (Ума Терман), васкрсла научница која обожава биљке и која је у Арнолду видела шансу да уништи свет (тако што ће изазвати ледено доба, разуме се), односно људе и тако омогући својим биљкама да несметано живе. Зато организује Арнолдово бекство из луднице (где су га били сместили), те њих двоје крећу да остварују свој апокалиптични план. Једини који их могу спречити су двојица јунака уз помоћ Бет-девојке Алише Силверстон.

Критички осврт: Робин се појављује још у претходном наставку, али овај филм је бољи тренутак за његових пет минута славе. Наиме, морам да приметим да комбинација Џорџ и Крис много боље изгледа него Вал Килмер и Крис. Џорџ изгледа старији од Вала и иако је у претходном наставку Вал требало да буде очинска фигура Крису, више је изгледао као старији брат. Ово је сада омогућило режисеру Џоелу Шумахеру да већ у првој сцени успостави тај родитељски однос Бетмена и да пружи хумор који такав однос прати. Џоел није одустао од свог врцавог хумора ни овај пут, тако да је наново добио један ведар филм. Томе је допринео и Арнолд који је феноменално духовит. Када већ правим поређења, иако ми је Мишел Фајфер (Жена Мачка из другог дела) љубимица, признајем да је Уми боље успела трансформација из ружног пачета у прелепу заводницу. Два главна негативца и Арнолд и Ума су биолози (он молекуларни, а она ботаничар), тако да је овај наставак добио све моје симпатије. Иначе, наставак изгледа више суперхеројски него сви претходни. Томе је допринела читава ергела суперхероја, али и натприродне моћи антагониста које су очигледније него икада до сада. И мотиви тих антагониста да замрзну свет јер до сада нисмо имали баш мегаломанске планове толико амбициозне и толико налик суперзликовцима из других, озбиљнијих суперхеројских филмова. И допринела је поменута значајније ведрија атмосфера, ако изузмемо болест која узима данак што се верног Мајкла Гофа тиче. Но, и ту имамо срећан крај. Другим речима, иако се стил режије и глуме не разликује значајно, сензибилитет филма се дефинитивно разликује. И не могу да кажем да је испало лоше.

Џоел се мало више заиграо са ледом леденог Арнолда, те је учинак смрзавања и одмрзавања на људе повремено потпуно нејасан. Рецимо, у једној сцени се полицајци гуше од хладноће? И смрзавање и одмрзавање се дешава малтене тренутно, што је такође спорно. Има ту још спорних момената, али не утичу значајно на квалитет филма.

Едукативни моменат: Алиша није видела живот њеног ујака Мајкла онако како га је сам видео. Она је веровала да је он Бетмену само слуга и да је све подредио свом „господару“. И погрешила је јер не можемо судити о туђим животима према сопственим аршинима. Можда Мајкл није имао идеалан живот, али га је проживео према сопственом избору и према сопственом признању био је срећан са тим.

Оцена наставника:

(малко блеђа)

Лего филм – Бетмен (The Lego Batman Movie 2017) је још један цртаћ који је направила компанија Лего. Главна фигурица је, наравно, Бетмен и он сам и без проблема сређује небројене зликовце који хоће да преузму контролу над лего градом и које предводи Џокер. Џокер тврди да му је Бетмен највећи непријатељ, али та мржња није узвраћена. Наиме, Бетмен се изјашњава да нема никаква осећања према Џокеру. То је озбиљно повредило Џокерова осећања и он се одлучује на корак који ће потпуно променити Бетменов живот – самовољно се предао полицији. Тако ће Бетмен врло брзо увидети да његов живот нема много смисла без зликоваца које треба да јури, али и та криза је кратког века, пошто ће наступити још већа.

Критички осврт: Већ сам увод је другачији и баш је духовит. И комплетан филм је такав, скроз је смешан. Бетмен више није намргођена, али мудра лего фигурица као у претходним наставцима, већ је потпуно самовољан и себичан и скроз ми се допада. Његов однос са Робином је сасвим пародиран и одлично постављен кроз несрећну везу оца и сина, а веза са Џокером је патолошки емотивна. Ситуација се компликује када Џокер схвата како да пробуди негиране емоције код свог архинепријатеља и одлази у димензију где се среће са злоћама које уопште не припадају причи о било ком суперјунаку у вези са Бетменом. Један од зликоваца је и кула злог чаробњака Саурона из „Господара прстенова“. Дакле, не сам Саурон, већ његова кула. 😀 Углавном, читав цртаћ је направљен као тотална лудница и сваком новом сценом све постаје луђе, са прегршт изванредних идеја у причи која је хипердинамична. Но, фокус се одржава све време, као и порука коју филм шаље. Она је и звезда водиља целе радње. Углавном, ово је можда и најбољи цртаћ који сам гледао, а који је направила компанија Лего.

Едукативни моменат: На самом почетку Бетмен је прочитао једну мудру мисао. Ако желите да свет буде боље место, погледајте себе и направите промену. Заиста мудро, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

(и то врло фина једна)

Мобилна полиција Петлејбор – филм (機動警察パトレイバー the Movie 1989) је цртаћ рађен према манга серији истог назива. Током 1999. Токио је у некој врсти ре-развоја и настају острва која су направили људи. На тим острвима главну делатност обављају роботи, али они, посебно у појединим подручјима, почињу да се покрећу без надзора и да бивају деструктивни. Мобилна полиција Петлејбор, на дужности 24 сата, истражује овај необични и немили случај.

Критички осврт: Прво што упада у очи је да је анимација баш добра. Цртежи ми се допадају чак и када су потпуно поједностављени. Ликови су врло занимљиви и симпатични, а цео цртаћ има неку ведрину и духовиту црту. Ипак, сама тема којом се цртаћ бави и како је обрађена, баш ми није легла. Напросто је досадна. Океј, ту су неки хуманоидни роботи-возила и подивљали су и сада мобилна полиција из наслова филма истражује зашто раде то што раде. И у тим истраживањима доминирају разговори. Сви ликови разговарају и разговарају и изгледа као да се њихови разговори никада неће завршити. Акције има при почетку и при крају филма (у овом потоњем случају више), али није била узбудљива иако се композитор музике баш трудио да звучно то буде што драматичније пропраћено. У ствари, музика и није лоша.

Едукативни моменат: Помоћник инспектора Гото је поставио једно реторичко питање. Ако би тајфун изазвао штету граду, нико не би био одговаран јер нико није одговаран за изазивање тајфуна, зар не? Ради се о томе да неко јесте одговаран. Ми не можемо да утичемо на то да спречимо неку елементарну непогоду или катастрофу било које врсте, али можемо да имамо добре системе заштите у случају да се тако нешто деси. Треба мислити на све и на макро и на микро плану. Готов помоћник је такође био мудар: рекао је да ако треба да зажали боље да зажали због нечег што је урадио, него зато што није урадио.

Оцена наставника:

(плус)

Недођија (Neverland 2011) је филм из два дела или мини серија, а која представља преднаставак познате бајке о Петру Пану. Филм говори о томе како су Капетан Кука (Рис Иванс) и Петар Пан (Чарли Роу) уопште пристигли у чудесну земљу и постали архинепријатељи.

Критички осврт: Недођија је заиста лепо осмишљена, мада ништа што би оставило без даха. Искоришћени су божанствени природни предели уз додатак нешто мало, углавном солидних специјалних ефеката. Ни глума не оставља без даха, али могу да похвалим да је сасвим коректна, а чак постоји и неки труд да буде више од тога. Баш као што је коректна и прича (посебно за један телевизијски филм), која заправо рационализује бајку и чини да она постане научна фантастика. И тај прелаз уопште није урађен лоше. Други део филма је мало разводњен, али изгледа да је то бољка доброг броја мини-серија.

Односи између ликова су добрано закомпликовани, а посебно Капетана Куке и Петра Пана, што причи даје једну добру и нову дубину. Они више нису само непријатељи без разлога и из забаве, већ имају историју која еволуира у садашњости. Можда је овакав, нов поглед на ова два лика био инспирација и за каснији филм „Пан“, али то већ не бих смео да тврдим. Углавном, добра је идеја повезати та два лика на овај начин.

Едукативни моменат: Патрик Гибсон се осећао осрамоћен јер је показао кукавичлук у борби са многоногим крокодилом. Онда је сазнао да је младом Индијанцу помогао да овај покаже храброст, на шта му је Индијанац био захвалан. Некада нам наши поступци неће изгледати онако добри као што бисмо желели, али и оно мало што пружимо за неког другог може да буде много. Важно је да имамо добру вољу.

Оцена наставника:

(слаболика)

Еон Флукс (Æon Flux 2005) је филм сниман према анимираној серији истог назива која се давала на МТВ каналу у периоду од 1991. до 1995. Радња филма се дешава у далекој будућности 2415. Смртоносни вирус је 404 године пре тога убио 99% човечанства и преосталих 1% се склонио у зидом ограђени последњи град на свету. Међутим, поједини становници тог града нису срећни животом у њему. Они сматрају да власт терорише становништво и зато су организовали покрет отпора. Једна од најбољих чланица тог покрета је Еон (Шарлиз Терон) и она добија задатак да убије главног човека Мартона Чокаша. У добро организованој акцији она је успела да стигне до њега, али када су се нашли очи у очи, схватили су да се заправо познају из неког другог живота. Наместо да га убије, Шарлиз открива да није он тај који је негативац, а уз његову помоћ открива и друге (мрачне) тајне града.

Критички осврт: Шарлиз је прави избор за хероину; савршено лепа, перфектно згодна и делује опасно. Са друге стране, Софи Оконедо има руке на ногама. При томе се ради о црнопутој глумици. Да ли је режисерка Карин Кусама само желела да направи атрактивни специјални ефекат или да поручи нешто друго, заиста не знам. Карин је мешанка Азијата и европеидне жене, па не би, макар због оца, требало да буде расиста. Но, како било, специјални ефекти и акција су визуелно јако добро одрађени. То не значи и да је акција увек убедљива. Има ту подоста оног „Рамбо“ пушкарања.

Сама радња има неодољиву сличност са „Логановим бегом“, што је и добро и лоше. Добро је јер је поменути филм мој филм број један, а лоше је што то не иде у прилог иновативности. Ако поредимо та два филма, мотиви клонирања у овом случају су значајно јаснији и приземнији. Романса између Шарлиз и маркантног Мартона је сувише мелодраматична, трапаво одглумљена, а још трапавије постављена. Она је, у ствари, мимо логике коју је сам филм поставио. Наиме, оригинални Мартон је био лекар који није успео да спасе своју супругу (Шарлиз), али јесте успео неколико милиона њих и пошто је нуспроизвод његовог лека била стерилност, куд ће, шта ће са толиким становништвом, он их је клонирао једно седам пута сваког. Лепо и свака му част, али како је сада међу свима њима пронашао њу наново? Па, зар не беше да је није спасио? С обзиром на то да су сви клонирани, тешко да ће се она реинкарнирати икад (јер сви су увек исти и увек нису она) и Дракулина љубавна прича овде воду (или крв) не пије. Али не лези враже, појављује се (и нестаје, па се опет појављује и све тако) Пит Послтвејт који је сачувао њену ДНК када је умрла и пласирао је после 400 година јер је знао да ће она бити јака и победиће. Зашто је, забога, чекао скоро пола миленијума, тешко је рећи, али се човек сада, према сопственом признању, уморио. Добро, то заиста могу да прихватим, с обзиром на временски период. Ја се заморим, да будем искрен, и после четири школска часа, а о четиристо година не желим ни да мислим. И, да, то је учинио упркос тврдњи неваљалог оригиналног Џонија Лија Милера да њена ДНК не ваља. Зашто не ваља? Ако је параметар тај да је злосрећна оригинална Шарлиз преминула услед болести онда заиста има смисла то што је Џони тврдио, али ако је био визионар и знао да ће снаха да му брата скрене са правог пута после 400 година, па и онда има смисла, само мало мање. Све у свему, овакво насиље над радњом давно не видех. Сценаристи Фил Хеј и Мет Манфреди су је свим средствима обликовали не би ли добили заплет, перипетију, преокрет и расплет и све су они то добили, али џаба. Тешка срца морам да се сагласим са критиком овај пут да је у питању један врло блед филм са ликовима тек овлаш обрађеним.

Едукативни моменат: Када је Шарлиз рекла Мартону да јој је убио сестру, он је одговорио да није знао ништа о томе. Она је на то узвратила да га то не оправдава (тим пре што је на врховодственој позицији). И иако изгледа нефер да будемо криви за нешто о чему нисмо имали сазнања, законски и морално гледано јесмо криви. Наше право и обавеза је да будемо информисани о ономе шта сме да се ради, а шта не. Ако не желимо да се информишемо, веће су шансе да урадимо нешто што је лоше – управо из незнања.

Оцена наставника:

(може на три)

Плен из доба јуре (Jurassic Prey 2015) је нискобуџетни филм снимљен директно за Де-Ве-Де. Тројицу другара који су одлучили да опљачкају банку гоне двојица детектива. Разбојници су отели таоца и она их је одвела у усамљену колибу. Међутим, у крају где је та колиба налази се и опасни диносаурус.

Критички осврт: Двојица детектива започињу случајем где човек у подруму позоришта држи заточеног човека као људског пса. Овај несрећник при томе лаје, а његов тамничар је го и са окрвављеном тестерицом за техичко. Шта ли је секао са њом? Можда кости за свог „љубимца“, тешко је рећи. 🙂 Још теже је рећи какве везе има та сцена са остатком филма. Након тога та двојица јуре пљачкаше који седе у колима и одају утисак као да се испред њих дешава неки застој, па касне на службени пут. Онда њихов таоц одлучује да их одвезе до брвнаре и она веома лагано одвози кола од полицијске заседе. Филм је крцат таквим неким небулозама, а праћен језиво лошом глумом. Специјални ефекти су још лошији. Мислим да су црно-бели филмови имали боље специјалне ефекте од овога. При томе не мислим само на диносаурусе, већ и најобичније могуће пушкарање.

Едукативни моменат: У овако испразном филму тешко је наћи било шта едукативно. Но, да пробам. Када је полицајац натерао диносауруса у воду био је убеђен да овај не зна да плива и да ће се удавити. Но, то се није десило. Немојте никога потцењивати, а нарочито не диносаурусе. 🙂

Оцена наставника:

(односно нула, односно још мање)

Гвоздено небо (Iron Sky 2012) је СФ који су заједничким снагама урадили Финци, Немци и Аустралијанци. Када су два америчка астронаута слетела на Месец, пронашли су нешто чему се нису надали. Пред њима је била колонија коју су направили нацисти после Другог светског рата, како би реорганизовали своје снаге и створили напредно оружје за напад на Земљу. Једног астронаута су убили, а другог Кристофера Кирбија су заробили. Са њим се једна група упутила на Земљу како би упознали америчку председницу Стефани Пол и одмерили снаге, али пре свега како би прикупили компјутере са Земље неопходне да покрену своје моћно оружје и започну инвазију.

Критички осврт: Овај филм је очигледна сатира или, боље да се изразим, требало је да буде сатира америчке политике (иако су немачки нацисти ти који су наводни негативци), али су критике упућене америчком естаблишменту толико јасне и транспарентне, да не можемо да причамо о виспренијем хумору. И то је велика штета с обзиром на то да је готово генијална поставка нудила обиље могућности и поређења (САД сада и Немачке некад). И хумор који није у директној вези са политичким препуцавањима такође је приземан и плитак. Симпатичних ситуација, пак, има и сјајна је сцена изненађења нациста када откривају да је астронаут кога су отели – црнац. 🙂

Пошто је комедија у питању не могу оштро да судим чудноватим законима физике на Месецу и то је, иначе, мањи проблем. Већи је проблем радња која је с почетка обећавала, а није испунила, као и врло блага глума. Некако очекујем већи труд чак и у комедији. Визуелно, филм је дојмљив, а такви су и специјални ефекти. Ипак, они нису искоришћени максимално јер је битка у свемиру разочаравајућа, а тек борба између Јулије Дитце и Геца Отоа је, најблаже речено, неспретна. Јача је битка коју после тога међусобно воде политичари. Свеукупно, филм има и добре идеје и много потенцијала, али готово сасвим неискоришћене.

Едукативни моменат: Нараторка је рекла да је освета незгодна ствар. Никада се не заврши онако како бисте желели. И у праву је, а бићемо и ми ако на освету заборавимо.

Оцена наставника:

(било ми је жао да дам тројку)

Истеривачи духова II (Ghostbusters II 1989) је други део филма из 1984. Екипа која је јурила духове у првом делу сада се већ растурила и готово је заборављена. Међутим, наново ће се активирати пошто се древни тиранин са Карпата појавио као дух и има намеру да загосподари светом.

Критички осврт: Иако је овај наставак практично исти претходни и одвија се по готово идентичном обрасцу, опет ми је сјајан. Истеривачи духова су на почетку прокажени, потом проналазе поље натприродне силе, па постају популарни, па нешто крене по злу и духови се ослобађају и тероришу људе по улицама, да би се ултимативно зло надвило над град и једини ко му се може супротставити су управо – истеривачи духова. И они постају хероји. Ах, да, и овај пут све креће од Сигорни Вивер. И даље је изабраник њеног срца Бил Мари, а он је и даље бритко ироничан, док су остали из екипе и даље замлате. Хумор је очекиван, мада је добар. Углавном, ако сте видели први део, видели сте и овај, тако да једини разлог зашто треба да га погледате је тај да ћете провести сасвим пријатних 108 минута, под условом да малко зажмурите на појачан амерички шовинизам. Главни негативац је Вилхелм фон Хомбург са Карпата, а његов помоћник је Питер Макникол који глуми др Јаноша са очигледно лошим акцентом (за којим нема потребе јер је рођен на Менхетну). Како би победили злог Вилхема истеривачи су „оживели“ Кип слободе и тако изазвали добру вољу својих суграђана. Јесу они правили пошалице на рачун тог кипа, али ипак…

Едукативни моменат: Да би победили зло истеривачи духова су тражили решење да призову добру вољу својих суграђана. За зле духове прастарих тирана не знам, али верујем да се уз добру вољу многи проблеми побеђују.

Оцена наставника:

(апсолутно поклоњена јер више приличи блага тројка)

Лако Је Критиковати 79

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Бележница смрти (Death Note 2017) је филм базиран на манги истог назива. Током једног спортског тренинга у школи, Нат Волф, момак који је седео са стране и гледао своја посла, пронашао је свеску необичног изгледа и још необичнијег садржаја. Испоставило се да је свеска зачарана и да људи умиру уколико се њихово име упише у њу. Уз свеску иде и Бог смрти, коме је глас позајмио Вилем Дафо. Апетити овог бога су незасити, али Нат ипак жели да буде позитивац, чак и када убија људе. Он постаје нека врста праведника и у том „походу“ придружује му се девојка проблематичног карактера Маргарет Кали. Но, ствари нису тако једноставне, још мање херојске, а најмање се одвијају по плану двоје младих.

Критички осврт: Радња иде веома занимљивим током. И иако јесте логичан и преврати јесу очекивани, није уједно и предвидљив, што је прилично мајсторство. Прича је, без сваке сумње, сјајна и интелигентна.

Режија је више него коректна, без великих грешака и празног хода, а и глумци су сасвим коректно одрадили своје улоге. Нису ме баш оборили с ногу, мада морам да похвалим Маргарет, а и Кит Станфилд није лош.

Демон је заиста гадан и то са толико труда такав направљен да је величанствен. Тако да он није страшан, већ занимљив, харизматичан, речју, управо супротан од онога што очекујете у хорору. Но, не могу да кажем да је то грешка. Уосталом, такво виђење Бога смрти је и оригинално.

Едукативни моменат: Детектив Шеј Вигам је имао врло непопуларан став чак и међу својим колегама. Он је сматрао да Кира нема право да ради то што ради, односно да одлучује о животу и смрти, иако су у питању били окорели криминалци. При томе не постоји место жалбе на ту одлуку. Ово је пример разлике између тога шта ми мислимо да је исправно (Кирино деловање) и шта је заиста исправно (Шејов став). Другим речима, оно што је популарно и што други желе да чују, није увек и исправно.

Оцена наставника:

(да, свакако)

Пирати са Кариба: Проклетство Црног бисера (Pirates of the Caribbean: The Curse of the Black Pearl 2003) је авантуристички филм чија се радња одвија у Карипском мору у првој половини 18. века. Џони Деп је капетан гусарског брода Црни бисер, чија се посада побунила, те га је свргла и оставила на пустом острву. Он се некако спасио и одлучио да прикупи нову посаду и освети се новом капетану Џефрију Рашу. Испоставило се да је Џефри жртва древне клетве, која је и њега и његову посаду учинила бесмртним. Тако да Џони мора да се бори против духова како би повратио свој брод.

Критички осврт: Филм је прави авантуристички и у том жанру испунио је сва очекивања, без обзира на више него класичну радњу и стереотпне ликове. Додуше, лик враголастог капетана кога тумачи Џони је, такође, стереотипан, али са много харизме и шарма. И други ликови су живописни, а глумци су фино одрадили посао. Такође, има и много лепих поука из поступака и дијалога ликова. Дијалози су иначе врло виспрени.

Филм је узбудљив и занимљив све време, са много добрих фора и цака. Има и много преврата и надмудривања противника. Ниједна битка није разочарала, а ни специјални ефекти. Обично су у филмовима ти ефекти тупави када су скелети они који нападају (као што је случај у следећем филму у овом чланку), али у овом случају није било тако. Аутори филма су се мало и разбацивали (да не кажем правили важни) ефектима, што се види у једној од финалних борби у пећини кроз чију таваницу се пробија сјај Месеца, па се мало виде људи, мало костури.

Едукативни моменат: Гувернер Џонатан Прајс је рекао својој кћерки Кири Најтли да мисли да је донела добру одлуку. Али је додао да чак и најбоља одлука која је донесена из погрешног разлога, може и сама бити погрешна. Мудар човек и очигледно није гувернер без разлога, макар само у филму. 🙂

Оцена наставника:

(додуше, са мајушним минусом)

Страва у Улици брестова 3: Ратници снова (A Nightmare on Elm Street 3: Dream Warriors 1987) је трећи наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Патриша Аркет је девојчица коју Фреди прогања у сновима и повређује је. Њена мајка Брук Банди верује да јој је кћерка покушала самоубиство, па шаље Патришу у установу која се бави тинејџерима склоним деструкцији. Испоставља се да сва деца тамо имају истоветни проблем као Патриша и истоветног зликовца у својим ноћним морама.

Критички осврт: Овај наставак ми се највише допада од свих, чак и од првог дела ми је бољи. Идеја о ноћној мори која постаје реална опасност је потпуно искоришћена и то на маштовит начин, а да, опет, прича буде одржива и смислена и да не скрене у небулозу. Чак је сценариста Вес Крејвен убацио и суперхеројштину и у жанровски сасвим другачију причу уклопио на врло добар начин. Ово је један од оних дела где је Вес показао колико може, а може много.

Занимљиво је колико је добрих глумаца било у овом, али и у другим филмовима о Фредију. Патриша је и у тим годинама била сјајна глумица, али ми Хедер Лангенкамп није била уверљива.

Едукативни моменат: Крејг Васон је, осим традиционалне медицине засноване на науци, користио и друге начине како би помогао деци; нове лекове, хипнозу, савете Хедер који су били, најблаже речено, чудни, као и религију. О сваком његовом избору могли бисмо много да причамо, пишемо и дискутујемо и то не увек позитивно, али да не улазимо сувише у дубиозу, само ћемо истаћи суштину. Добра ствар код Крејга је што је тражио увек нове начине да би решио проблем и био отвореног ума за све то. Ово је важно јер животни проблеми најчешће нису једноставни и нема неког општег обрасца како се решавају.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија)

Страва у Улици брестова 4: Господар снова (A Nightmare on Elm Street 4: The Dream Master 1988) је наставак претходног филма. Улогу Патрише Аркет је сада преузела Туесдеј Најт и она није уверена да је Фреди мртав. И, заиста, он васкрсава и убија најпре Кена Сагоеса, а потом и Роднија Истмана. Када је убио и саму Туесдеј, сва деца из Улице брестова била су побијена. То Фредију није било довољно, па је потражио нове жртве.

Критички осврт: У овом филму је форсиран мотив девојчица у белим хаљиницама које песмицом призивају Фредија. То је један од препознатљивих мотива ове саге и, заиста, даје језиву ноту целој причи. Међутим, од овог дела саге креће суноврат. Идеја о Фредију је сјајна и може да се реализује на низ маштовитих начина, али то у овом наставку није случај. Заправо, сценарио је срамно танак и безличан. Радње готово да нема.

Безидејност овог филма види се у многим сегментима преузетим што из ранијих наставака, што из других филмова. Фреди убија Роднија готово на исти начин као што је у првом делу убио Џонија Депа. Андрас Џоунс док вежба карате покрете не само да личи на Ралфа Макиа из четири године раније снимљеног „Карате Кида“, већ обојица имају повез око чела са истом шаром, само у другој боји. Лиса Вилкос неодољиво подсећа на „Кери“ гледајући начин облачења и понашања. И имала је сличан однос са оцем Денисом Мелом, као што је Кери имала са својом мајком, када јој ова није дозволила да оде из куће. Остало је још само да има моћ телекинезе у сновима. Но, она јесте добила неке моћи, док је Фреди добио душе – на исти начин као и у претходном наставку. Тако да су се мало играли ласерима или већ некаквим светлосним ефектима, мало су практиковали карате, гимнастику и све у свему, наместо да финална битка буде епохална или макар упечатљива, узбудљива, заправо је била досадна и са сувише приземном завршницом.

Речју, требало је да сага буде трилогија и овај део је, заједно са каснија два, вишак.

Едукативни моменат: Лиса је стекла неке способности својих пријатеља и то није толики СФ. Наиме, ми учимо од своје околине и многа знања и вештине нам драги људи, напросто, „пренесу“. То је још један од разлога зашто је дружење добра ствар.

Оцена наставника:

(без поправног)

Руптура (Rupture 2016) је СФ трилер у коме главну улогу игра Нуми Рапас. Она је разведена жена која покушава да буде самостална. Има сина Персија Хајнш-Вајта који има проблема са математиком. Пошто је оставила сина код бившег супруга, кренула је да, са колегиницом, скаче падобраном из авиона. На путу до те пустоловине пукла јој је гума и морала је да заустави ауто крај пута. Испоставило се да је та незгода испланирана и да су је људи, који су се ту затекли, отели. Одвели су је на непознато место и заробили у некаквој оронулој установи. Они имају нека очекивања од ње, која припадају сфери натприродног.

Критички осврт: Овај филм није најбоље прошао код критике и у „Гардијану“ је, на пример, окарактерисан као „луцидни, перверзни, насилни порно хорор“. Он, свакако, има компоненте и луцидног и насилног, али сигурно није у питању порно филм, а и као хорор није застрашујућ како, већ, очекујемо да филмови у том жанру буду. Како год било, готово у целих сат и петнаест минута трајања филма чудио сам се оваквој негативној критици. Наиме, оно што морам да признам ауторима филма је да су добру атмосферу направили. Када је ситуација требало да буде напета, била је, када је требало да буде тескобна, такође. Режисер Стивен Шејнберг је мистерију одржавао прилично дуго, па је мало и одуговлачио, те је прича развучена за неколико нијанси више него што је права мера. Но, ништа неопростиво. Нуми је сјајно одрадила свој лик и богами се намучила, а и други глумци нису били лоши. Све у свему, сасвим солидан трилер. И, онда, у самом финишу, филм је почео да пада. Идеја, која, заправо, уопште није лоша, некако је реализована на приземан и површан начин. Уместо да финале заокружи причу и учини је смисленом и ефектном, потпуно ју је покидао, баш као што наслов филма и каже. 🙂

Занимљива је одлука сценариста да Нуми, приликом бега, оде у тоалет. Прилично је логично да ће жртва имати и физиолошке потребе, али нико о томе не размишља. Макар није размишљао до овог филма. 🙂 И друге одлуке Нуми су биле занимљиве и филм у целини није незанимљив, напротив, али све то, на крају, није било довољно.

Едукативни моменат: Друштво које је отело Нуми није баш најбоље могуће и људи који отимају друге и експериментишу на њима нису узор који треба пратити, али у једном су у праву. Они желе да промене лош однос према животној средини и сматрају да ако они то не ураде, нико други неће. И истина је да не треба чекати на друге да се нешто промени. Нико то неће урадити наместо нас.

Оцена наставника:

(са мини плусем)

Лептирица (Лептирица 1973) је југословенски филм чија је радња смештена у сеоцету и у давна времена. Сељани муку муче са вампиром који им убија воденичара. За годину дана променили су четворицу воденичара и више нико не жели да се прихвати тог посла. Некако су успели да приволе сиромашног Петра Божовића да постане воденичар и он је једини преживео сусрет са вампиром. Сељани схватају да морају да предузму неке конкретније мере да се отарасе вампира, што и чине. Упоредо са тим помажу и Петру да се ожени девојком коју воли.

Критички осврт: Ово није филм у рангу „Маратонаца“, „Ко то тамо пева“ и „Давитеља“, али јесте још једна црна комедија квалитетно и аутентично урађена. Иако има комичних момената, пре свега захваљујући ликовима који су такви какви су, приступ причи је заиста озбиљан и задире у српску традицију и веровања. То је још једна разлика између овог и поменутих филмова јер се они баве српским менталитетом, а овај је већу пажњу посветио културолошком наслеђу или боље речено коренима. То не пребацује тас ваге ни на једну страну, већ, једноставно, чини овај филм другачијим.

Временска дистанца дочарана одећом (ношњом), шминком, старим занатима, начином говора и понашањем, као и форсирањем обичаја, чини да филм изгледа бајковит (да се све дешавало некада давно), а тиме и његова радња прихватљива. То би се много теже постигло да је све то смештено у време нама блискије јер нас наша свакодневица онемогућава да се уживимо у нешто што је, ипак, пука маштарија. Код страних филмова то је мањи проблем, рекао бих, пошто се све дешава негде далеко.

Осим комичних ликова, ту су и стални и добро познати метежи, који су увек сјајни у нашим филмовима. Такође, јауци и узвици ликова су урнебесни. „Види, види, како јој прилази, гле! Отидоше, гле!“ И таквих монолога, реплика или чега ли већ има заиста много, са све акцентом и надсинхронизованих, пошто статисти у самој сцени, очигледно, ћуте. 🙂 Иначе је атмосфера сјајна у филму, а постигнута је на више начина, па и појањем женског хора без музике, такође аутентичног.

Велика вредност овог филма је и у његовој једноставности. Док Амери троше огромна средства и улажу велике напоре како би дочарали зла бића, овде је то приказано врло бритко. Видна је метафора када се вампир појављује, те напада воденичаре. Точак, који може да симболише живот због свог окретања, стаје, а црна рука злог вампира опипава бело, чисто, добро брашно. Брашно је добро јер се од њега прави хлеб, односно намирница која је најчешће у изрекама оно најосновније што човеку омогућава егзистенцију. Када нам неко узима посао и плату, рећи ћемо како нам узима хлеб из руку. Ако нечиста сила упрља тај хлеб или онемогући људе да дођу до њега, онда таква сила мора бити врхунски зла. Једноставно, зар не? 🙂

Филм кратко траје и изгледа да није испричао целу причу, тако да је веома интригантан и занимљив лик строгог „оца“ Слободана Перовића остао недоречен. И то је штета.

Едукативни моменат: Расположено друштво сељана је желело да за Петра украде девојку. И иако су веровали да чине добро дело, пошто је момак честит и ваљан, а девојка Мирјана Николић га воли, опет су морали да питају за дозволу и попа Танасија Узуновића „да не буде грехота“. Морал је веома важан и добро је да га људи имају, али је некада у колизији са исправним. Зато не би требало спроводити морал по сваку цену и доводити га до екстрема. Другим речима, чак и морал мора да има неку меру. 🙂

Оцена наставника:

(увек)

Уврнута наука (Weird Science 1985) је филм о двојици непопуларних тинејџера Ентонију Мајклу Холу и Илану Мичелу Смиту. Једно вече одлучили су да направе виртуелну девојку која ће испунити њихове еротске маштарије. Испоставило се да су добили више од занимљивог софтвера – девојка је оживела у виду заносне и чудотворне лепотице Кели Леброк. Она је имала мисију да своје творце учини срећним, али су њени начини поприлично чудни. Но, двојица момака доживели су авантуру живота и за њих се све променило на боље.

Критички осврт: Већ на самом почетку, у првих петнаест минута, филм је испунио оно што је у наслову најављено. „Наука“ је, заиста, приказана уврнуто, потпуно инфантилно и ван сваке логике, а о научној да не говорим. Но, не могу да кажем да није било баш никаквог шарма, напротив.

Дијалози су повремено скроз бесмислени, а понекад и без енергије. Поједине форе су занимљиве, ако не већ смешне, али веома често има претеривања у поступцима ликова и врло сведеног хумора. Но, филм јесте чудан, другачији и морам да ценим храброст аутора филма да направе нешто овако, а да опет радња има неког смисла и да добро поентира.

Едукативни моменат: Кели је рекла Ентонију и Илану да ће их људи волети због онога какви су, а не због онога што им дају. И то је истина јер ако вас неко „воли“ због онога што му дајете, биће да вас само користи. Пријатељи се не могу купити.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Зелени фењер: Смарагдни витезови (Green Lantern: Emerald Knights 2011) је цртаћ о суперјунацима који се, уз помоћ зелених прстенова, боре против зла у свемиру. Звезда, око које кружи планета Зелених фењера, постала је портал за пролаз Крона, злоће сачињеног од антиматерије. Он шаље демоне који уништавају фењераше, а потом и сам улази у њихов свет. Но, они не желе да се препусте без борбе.

Критички осврт: Превише суров почетак за један цртаћ одмах је показао да је намењен великим дечацима. 🙂 Такође је најавио и крајње обичну причу. Прича за овај жанр јесте класична, али је упакована у омнибус сачињен од флешбекова. Тако да имамо више прича у једној, па то чини да филм, ипак, буде унеколико другачији у односу на гомилу других. Све те приче уопште нису лоше и на крају се, мање или више успешно, повезују.

Занимљиви су облици зелених фењера и како су искоришћени у филму у смислу кретања и борбених тактика. Анимација је, за овакав вид цртаћа, сасвим очекивана, но, опет, квалитетна и занимљива. На пример, када су у флешбеку приказане силе зла, њихови свемирски бродови који уништавају планете изгледали су као микроби који нападају ћелије. Врло маштовито и ефикасно, а једноставно приказано је стање свемира, што са становишта јунака ове приче и јесте релевантно јер су они заштитници тог свемира (да не кажем имуни систем). Микрокосмос сликовито је пребачен у макрокосмос и тако му је дата животност, а и смисао целој причи. Има смисла бранити нешто што је живо, али никако нема много смисла штитити свемир као празан, мрачан простор са планетама које у тишини орбитирају. Томе је допринела и жива планета, која је један од хероја. По томе и још неким моментима у филму, рекао бих да је овај цртаћ био узор за „Чуваре галаксије“ из 2017. Ако је то заиста тако, онда је то још један плус за овај филм.

Занимљиво је и да неке савремене теорије помињу могућност постојања антиматерије у звездама, па чак и у нашем (рођеном) Сунцу. Тек да се зна.

Едукативни моменат: Једна од хероина је рекла да суочавање са познатим може да изазове веће бриге од суочавања са непознатим. Ту свакако има истине јер ћемо се теже одлучити да нешто урадимо ако имамо лоше претходно искуство. Но, познатим или непознатим, свеједно, добро је докле год смо спремни да се суочимо са проблемима.

Оцена наставника:

(не баш најбљештавија)

Џи Ај Џо: Успон кобре (G.I. Joe: The Rise of Cobra 2009) је филм намењен промоцији истоимених акционих фигурица. Кристофер Еклстон је власник моћне компаније за израду оружја под пригодним називом „Марс“. Његов најновији изум су нанороботи који једу метал и у стању су да униште читаве градове. Ову нанотехнологију откупио је НАТО, али су за њу заинтересовани и терористи који желе да загосподаре светом. Једини који може да спречи да оружје падне у нежељене руке је специјални одред који предводи Денис Квејд.

Критички осврт: Филм је прединамичан, крцат догађајима и акцијом. Чак су и флешбекови чиста акција. Специјални ефекти су местимични; има и добрих и лоших, а таква је и глума. Запањујуће, али лош у овом филму је Денис. Ни Кристофер, ни Ченинг Тејтум, а ни Џозеф Гордон-Левит нису се баш прославили. Прича је сасвим класична и ако би постојале процедуре за израду војног СФ-а са високом технологијом, радња овог филма би одсликавала једну од њих. Истина је да је у овом филму акција направљена ради акције, али није узбудљива, мада се режисер Стивен Сомерс из петних жила трудио да је таквом учини. Хумора нема, ако не рачунамо пар неуспелих покушаја, али зато општих места има ко шаше. 🙂 И, нажалост, има и оних америчких напржених момената, али их је у филму са овом тематиком тешко и избећи. Постоје чак и оригинални моменти, додуше ретки, као што је туча двојице дечака која изгледа као код одраслих истренираних бораца. Чак, финална борба, када се исти ликови боре као одрасли, значајно је мање уверљива и без енергије.

У прилог филму могу да кажем да је забаван и држи пажњу и да нема већих грешака. Али је зато крај потпуно безвезан и покварио је утисак, који је, ионако, био осредњи. Сцена када Џозеф прави слугу од свог бившег господара Кристофера толико је инфантилна да више приличи серији „Моћни ренџери“.

Едукативни моменат: Денис је рекао да је знање пола победе. Ја мислим да је више, али и ако је пола, то је сасвим довољан разлог да га стекнемо.

Оцена наставника:

(на три)

Грозни ја 3 (Despicable Me 3 2017) је, очигледно, трећи део саге о злочинцу Груу који је напустио „каријеру“ зликовца и посветио се усвојеним кћеркама и позиву агента који лови неке нове зликовце. Један од њих је Треј Паркер, односно лик који тумачи – пропали глумац из осамдесетих који жели да се освети Холивуду који га је одбацио.

Критички осврт: Прича је превише разуђена јер се састоји из више мањих прича. Оне се на крају некако уклапају, али је ипак превише да готово сваки лик има неку сопствену авантуру. Због тога главни негативац није дошао до пуног изражаја, што је штета јер је заиста симпатично осмишљен. Заправо, ово је најзабавнији зликовац у сва три наставка.

Но, и даље, серијал „Грозни ја“ плени хумором, динамиком, занимљивим идејама и мудрим поукама. Није на нивоу претходна два наставка, али је, свеједно, одличан.

Едукативни моменат: Гру је рекао својој кћерки да није нашла једнорога већ јаре, са једним рогом, додуше. Но, она је и даље била задовољна и закључила је да има најбоље јаре на свету. И добро је реаговала. Неке жеље нам неће бити испуњене јер су нереалне и недостижне, али то не значи да не треба да будемо задовољни и оним што нам се испунило. И то је нешто, зар не?

Оцена наставника:

(унеколико блеђа)

Лако Је Критиковати 76

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ноћ комете (Night of the Comet 1984) је апокалиптични филм, а узрок апокалипси је пролазак Земље кроз реп комете. То је имало за последицу да се људи и животиње претворе у пепео. Преживели су само малобројни који су били у некој врсти склоништа од метала. То се десило Катарини Мери Стјуарт и Мајклу Боуену који су провели ноћ у просторији биоскопа где се пројектују филмови. Они који су били делимично заклоњени само су одгодили злу судбину и њихово претварање у прах је успорено. Постали су опасни, налик зомбијима и један од њих је дошао главе Мајклу. Катарина је успела да се спасе и пронађе и сестру Кели Марони, а обе су набасале на Роберта Белтрана у радио-станици. Пошто је Кели искористила прилику да буде водитељ на радију, добила је позив од људи из научног центра. То је за ову младу тројку била нада за спас, али научници имају другачије планове.

Критички осврт: Нисам баш успео да пропратим зашто су Катарина и Мајкл морали да преноће у биоскопу, али добро, морали су и за радњу је, логично, значајно да главна протагонисткиња остане жива. Ко да је важно зашто је жива. 🙂 Него да ми пређемо на ствар… Е, такав утисак оставља сценарио. Збрзан почетак тек да се види ко је ту ко и да буде какав-такав увод у главну ствар, односно разарање које је направио пролазак комете. Оне исте која је истребила и диносаурусе. У лепршавим осамдесетим пролазак комете је, напросто, морао да буде пропраћен розе светлосним ефектима. 🙂

Овај филм би био претеча филма „Ја, легенда“. 🙂 Идеја није лоша, као ни глума, мада је Катарина повремено претерано драматична. И није једина. Мери Воронов је таква и још неуверљива, приде. Неуверљива је и пуцачина у тржном центру, али је урађена са шармом, не могу да спорим. 🙂 И неке сцене су баш, баш наивне, попут оне како Роберт и Кели сређују чувара научне установе. Дакле, није ово филм без мане, али има занимљиву и динамичну причу.

Едукативни моменат: Када је Џефри Луис питао Катарину да ли је трудна, она му је одговорила како је једном мислила да јесте. На то је он узвратио да то није битно. Она је онда рекла: „То ти мислиш. То су биле најдуже три недеље у мом животу.“ Овај кратак разговор показује колико су нам важни наши проблеми и како мало слуха имамо за туђе. То је, пре свега, последица различитих искустава и интересовања, али, ипак, требало би да имамо више разумевања.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Лејзер тим (Lazer Team 2015) је комедија о четворици људи, који су се случајно задесили на истом месту и то баш оном где је пао НЛО. Заправо, они су и допринели да се НЛО уопште сруши. Летелица је била намењена америчкој војсци и у њој се налазила опрема која је требало да припадне шампиону Земље (Алану Ричсону), од рођења тренираном за то. Сада се опрема инсталирала на тела ове несрећне четворке, па су, хтели-не хтели, морали да се прихвате мисије спасавања света.

Критички осврт: Наслов филма и синопсис нису ми деловали да је у питању добар филм, али ме је пријатно изненадио. Од старта су ми се допали ликови који су веома живописни и комични и који, заправо, и „носе“ овај филм. Радња свакако не, пошто је сасвим предвидљива. Чим видите четворицу спадала, а четири је делова оклопа, питање је било само ко ће добити који део. Такође, ни специјални ефекти нису грандиозни, а акција је млака. Да није уједно и комична, не би била ни помена вредна. Хумор је солидан, мада има предвидљивих и приземних фора. Но, и поред мањкавости, филм је, укупно гледајући, забаван и динамичан.

Едукативни моменат: Постоји једна изрека која каже: „Није коме је нуђено, већ коме је суђено“. У судбину не верујем, али верујем да је живот чудесан и да нам доноси нова изненађења, па и улоге којима се нисмо надали и за које се, самим тим, нисмо спремали. Али ако пристанемо на њих, треба да се трудимо да испунимо очекивања, баш као што је „Лејзер тим“ спасио Земљу.

Оцена наставника:

(уз дебео минус)

Супермен II (Superman II 1980) други је наставак саге о суперјунаку кога глуми Кристофер Рив. Он је толико заљубљен у новинарку Лоис Лејн (Марго Кидер) да је одлучио да се одрекне својих импресивних моћи због ње. На несрећу, баш у то време, троје зликоваца са Криптона, Суперменове родне планете, стижу на Земљу са циљем да поробе њене становнике. И они имају моћи какве има Супермен, односно какве је имао док није одлучио да их више нема. Земља је у опасности, а изгледа да, овај пут, нема ко да је спаси.

Критички осврт: Има симпатичних и комичних момената, али и наивних, као када је Марго успела да превари полицајца усред озбиљне терористичке претње и попне се на Ајфелову кулу, па чак упузи испод лифта који води до највиших спратова. Егзибиције које Супермен изводи тек су луцидне. Пошто је бомба у лифту Ајфелове куле, он пробија торањ са све лифтом, напушта атмосферу и Земљу, пролази покрај Месеца и нежно одгурује лифт да безбедно експлодира у свемиру (на начин који се у свемиру сигурно тако не би одвијао). Онда га таласи (врло видљиви) запљусну и он, на срећу на кратко, изгуби свест, али се онда поврати и заплива, односно залети ка Земљи… И све време тако.

Што се саме приче тиче, она се састоји из два сегмента; акционог и љубавног. Те две приче логично се уклапају и на крају заокружују у једну целину. Међутим, сам акциони део је мањкав, пре свега да би се приредио добар шоу са свим ефектима које је то време могло да приушти. Наиме, Суперменова тактика борбе је крајње неинтелигентна јер је очигледно да у граду, где су сви становници таоци, он нема шансе да победи. И док се боре и буквално руше облакодере, пролазници пазаре, једу сладолед, мајка шета дете у колицима и тако. 🙂 Но, и поред свих мана, ово је сјајан и сада већ култни филм јер има шарма и причу која има смисла.

За мене је Кристофер Рив једини прави Супермен. После њега, сви су смешни. 😀 И увек када крене сцена где Кристофер лети, праћена је истом, помпезном музиком. Та музика се прекида аутоматски чим крене сцена са „опаким“ терористима. Најсмешније је када таквих неколико сцена иде наизменично, па звучи као да неко мења ТВ програме. 🙂 Но, колико год све изгледало луцидно, цео концепт некако иде уз овог суперхероја. Покушано је слично и са Суперменовом рођаком Супердевојком, четири године касније, али је то био потпуни промашај.

Едукативни моменат: Супермену није помогла надљудска снага и натприродне моћи да победи троје силника, већ сасвим обично лукавство. Неке способности и особине могу чуда да направе, иако саме по себи чудо нису.

Оцена наставника:

(са микро минусом)

Мимикрија (Mimic 1997) је способност животиња да обликом и бојом тела имитирају друге врсте или објекте из околине, а такође је и назив СФ филма. На Менхетну заразна болест коју преносе бубашвабе односи дечје животе. Зато је Џереми Нортам, помоћник директора Центра за контролу и превенцију болести, унајмио ентомолога Миру Сорвино, како би стала на пут бубашвабама. Она је то урадила тако што је генетички изменила друге врсте инсеката и направила сасвим нову, коју је назвала Јуда. Као што је и планирала, Јудине излучевине биле су отровне за бубашвабе. Акција је успела и телевизија је славила Миру као хероја. Три године касније, Мира је почела да открива да њене бубе нису изумрле, како им је она својим генетичким дизајном наменила, већ су еволуирале у нешто ново и застрашујуће.

Критички осврт: Филм је напет и има све елементе једног доброг хорора, али ми се не допада што сама идеја, која је безмало одлична, уједно није и довољно искоришћена. Бубе имитирају људе како би их лакше ловиле и та мимикрија је дошла до изражаја тек у пар сцена. У великој већини сцена бубе нису ништа много више од језивих чудовишта. Но, инсекти су сасвим добро урађени, односно њихови покрети изгледају прилично реално.

Место дешавања је сувише погодно и сувише очигледно: подземни делови града. Проблем је у томе што су сцене мрачне, тако да се све слабије види. Има нелогичних сцена, па тако буба масакрира Ђанкарла Ђанинија, иако се намазао истом машћу као и Џереми, кога нису дирале. Касније та маст више није ни имала ефекта и бубе су, свеједно, нападале, што није доследно. Мира је, по изласку из вагона, дозивала малог Александра Гудвина, иако није могла да зна да га је Ђанкарло пронашао. Онда, нејасно је зашто су се уопште Ђанкарло и Џереми разишли, ако су се већ договорили да крену у исту мисију. И, напокон, након експлозије која је одувала четврт града, Мира и Џереми су изашли из подземне железнице без огреботине. Само мало нагарављени. Готово цео акциони део прате нелогичне ситуације. Неке су и позајмљене из других филмова, па тако улазак Џеремија у просторију са ројем инсеката врло је слична уласку Сигорни Вивер у просторију са јајима Ејлијена у другом делу саге. Свеукупно гледајући, верујем да режисер Гиљермо дел Торо може много боље од овога.

Едукативни моменат: Људи понекад користе једну врсту како би смањили бројност друге која или нарушава људске потребе или здравље или штети екосистемима. Тада говоримо о биолошкој борби против тих врста, а ако унесемо врсту (у овом случају са којом регулишемо бројност оне која нам смета) на ново станиште, то се назива интродукција.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Комарац (Mosquito 1995) је филм који је, из мени мистериозних разлога, стекао статус култног. У америчком националном парку посетиоце су почели да нападају џиновски комарци. Четворо њих, који су успели да се спасу, покушавају да нађу начин да униште ову смртоносну претњу.

Критички осврт: Са овим филмом стварно нема шале. Прва сцена је како пада ванземаљски брод, друга како се комарац излеже из лутке, трећа како пије крв ванземаљца и у четвртој џиновски комарац удара у кола. Све то, заједно са уводном шпицом, дешава се у прва три минута филма. Сва каснија дешавања су потпуна класика за овај поджанр. Комарци нападају, људи вриште и неколико главних јунака покушава да се спасе. То је то, уз све смешне специјалне ефекте. Буџет је био толико ситан да су неке жртве приказане са гротескним маскама како им је исисана сва крв (буквално су изгледале исцеђено), али највећи број њих је имао само црвене печате по глави. Додуше, велике печате. 🙂 Да додам да су и туче потпуно неуверљиве.

Ликови су занимљиво представљени у овом филму. Готово сваки од њих има неку психолошку девијацију и нејасно ми је шта је Гари Џоунс (режисер и сценариста) желео да постигне тиме. Можда је мислио да ће ликове тиме учинити комичним, али није. Нити је филм комичан. Гунар Хансен је имао једну од улога, а двадесетак година пре овог филма глумио је убицу у „Тексашком масакру моторном тестером“, па је у овом филму направљена алузија на ту тему. И то је врхунац хумора у овом филму, те је, ваљда, јасно какав је хумор у питању.

Едукативни моменат: У једној љубавној сцени девојка је рекла момку да јој не грицка врат. Он јој је узвратио да не ради то он, већ комарац. Скинуо га је са њеног врата и рекао да оде и себи нађе сопствену девојку. Комарац кога је склонио је – девојка. 🙂 Мужјаци комараца су биљоједи, а крвљу се хране искључиво женке и то пре него што треба да положе јаја.

Оцена наставника:

(али култна, наравно)

Чудовишна кућа (Monster House 2006) је цртаћ о дечаку који је опседнут комшијом преко пута. Комшија је наопак човек који не дозвољава да се деца играју на његовом травњаку и заплени сваку играчку која заврши ту. Тако се десило да лопта дечаковог друга заврши на травњаку. Када је кренуо да је донесе, дечака је пресрео непријатни човек. Тај сусрет је био трауматичан за дечака, али фаталан за човека који је пао. Одвезла су га болничка кола, али за дечаке је тек тада почео кошмар. Кућа је наставила да живи без свог станара и, чак, да прождире људе. Мисија дечака је постала да је зауставе у тој застрашујућој активности.

Критички осврт: Преговори између бебиситерке и девојчице која продаје слаткише одлични су. Иначе је хумор баш добар, а дијалози су виспрени и занимљиви. И анимација и прича су занимљиви. Прича је и помало тужна.

Међутим, финална битка са кућом урушила је цео филм. Болничка кола која су довезла старца и умало згазила дечака, само су нестала у наредној сцени. Ако је већ неко од болничара довезао старца и одвезао се, зар није логично да провери како је тај дечак? Старац је, тек тако, извадио експлозив из своје болничке спаваћице и дао га врло младом дечаку да њиме разнесе кућу. А кућа која се саставља иза леђа другог дечака, који се радује јер мисли да ју је срушио, једно је од најопштијих места у филмовима. И целу ту натприродну борбу и експлозије и шта све не апсолутно нико у граду видео није, нити се било ко појавио да види шта се дешава. Много рупа у читавој трећини филма.

Едукативни моменат: Тек када је кућа уништена, старац је био слободан. Ако ово посматрамо као метафору (буквално никако јер није добро рушити кућу), не ваља бити „роб“ куће. Дом нам пружа комфор и сигурност, али ваља мало изаћи и напоље, међу људе. Такође, скуп стилски намештај не значи много ако нам није удобан и ако немамо госте да им таквим учинимо боравак у нашем дому. И, напокон, чишћење је битна хигијенска навика, али не мора да нам исцрпе сву енергију. Није смак света ни ако нам је кућа, односно соба, понекад и неуредна. 🙂

Оцена наставника:

(може плус)

Дух у љуштури (Ghost in the Shell / 攻殻機動隊 1995) је јапански футуристички цртаћ рађен према истоименој манги. Главна хероина је Мотоко, која ради за Сектор 9 при јавној безбедности у Јапану. Њен тим добија задатак да уђе у траг тзв. Луткару, односно хакеру који преузима мозгове људи и тера их да одрађују оно што су његови циљеви. Наиме, у будућности је могуће мозгу додати делове који омогућавају везу са интернетом и приступу разним подацима. Тако Луткар и долази до својих жртава. И таман када је тим Сектора 9 помислио да је ухватио Луткара, испоставља се да се у вези са његовим случајем дешава читава завера, па и у оквиру организације којој Сектор 9 припада.

Критички осврт: Анимација није грандиозно боља у односу на уобичајену (мада је за оно време била прилично напредна и комбиновала је модерне трендове са класичним), али неке идеје сјајно су анимацијом решене. Једна од њих је када Мотоко пада са зграде и постепено постаје невидљива пред очима полицајца и стапа се са улицом иза ње. Иначе су сцене прилично ефектне и оно што је веома занимљиво, манга, за коју сам увек веровао да има врло ограничене могућности да прикаже осећања, у овом случају је прилично јасно показивала стање појединих ликова (Мотоко, пре свих). Допала ми се и сцена када Мотоко, напокон, успева да споји свој мозак са Луткаром. И уместо да улети у неку луцидно фенси сајбер реалност, дешавало се нешто далеко обичније, али значајно ефектније.

Дијалози повремено звуче поједностављено, али уопште нису. Многе размене мисли ликова су филозофске и много мудрих ствари може да се чује. Сама прича је прилично компликована и укључује широк спектар ликова. Потребно је много концентрације пропратити све то, али вреди јер је прича добра. Такође, вреди и сам концепт. Град будућности није ништа значајније побољшан у односу на садашњост. И загађен је. Људи су се окренули од технологије комфора ка себи и почели да побољшавају искључиво сопствено тело и мозак, укључујући и брзину преузимања информација. Обично су предвиђања да ће нас невоље снаћи од технологије коју користимо, а овог пута опасност долази од нас самих, у виду манипулације и немогућности да разликујемо стварно од виртуелног. И то ову причу чини реалном и дубоком. И то је тек једна од тема која се обрађује и добро поентира.

Едукативни моменат: Мотоко је рекла да систем у коме сви делови (без обзира колико моћни и мудри били) реагују на исти начин је систем који има фаталну ману. Веома је мудра Мотоко. 🙂 Уосталом, и у друштвеним системима једноумље никад ништа није добро донело.

Оцена наставника:

(наравно)

Девојка се ноћу сама враћа кући (2014 دختری در شب تنها به خانه می‌رود) је амерички филм на персијском језику. Девојка из наслова је, у ствари, вампирица која ноћу вреба жртве. Тако је налетела на момка Араша Марандија, који се враћао са маскембала прерушен у Дракулу. Између њих почиње да се дешава нешто, нека емоција, на коју ни вампирица није имуна.

Критички осврт: Музика је одлична, а некако добро прати сцене. Исто тако и фотографија (а уметнички дојам појачава и то што је филм урађен без боје и то је урађено заиста ефектно). Изгледа да је све то, као и још неке компоненте филма, у маниру редитељке Ане Лили Амирпур, мада је тешко рећи који је њен манир. Наиме, тек сам други њен филм одгледао, а није их урадила много више. Ана, изгледа, воли да у филму има психоделичну журку са обавезним дрогирањем, немоћно детенце које је, из неког разлога, значајно за радњу и супротстављене полове. У вези са овим потоњим, с једне стране ту су насилни, физички јаки мушкарци (увек су ту негде, при руци, тегови) или, напросто, моћни на неки начин, а са друге жене које су изнашле начине да буду јаке, али су, истовремено, и девијантне. Доминик Рејнс је прави представник Аниног мушкарца. Доминик, и поред улоге суровог нарко дилера, делује врло симпатично и занимљиво, са свим својим тетоважама и смешним, сведеним понашањем. Заиста је аутентичан и улогу је изнео баш добро. И остали нису били лоши.

Занимљив је лик главне глумице Шејле Ванд, али и њен изглед. Марама коју носи преко главе, као и пратећа одора, иначе одлика иранске културе облачења, претворена је у неку врсту плашта, баш какав имају древни вампири. То, и сама радња, као и однос мушкараца и жена, наводи ме да претпоставим да за Ану овај филм има неко лично значење (јер она и потиче из Ирана) и добар део сопствене и искрене емоције успела је да пренесе у сам филм. И на то не можете остати равнодушни.

Што се саме приче тиче, нема највећу могућу динамику, али невероватно држи пажњу. Ово је једна необична љубавна прича, дијаметрално супротна од саге „Сумрак“, много више кул и много мање патетична. И када Шејла каже да је радила неке лоше ствари, то, заиста, има тежину, за разлику од њањавог пренемагања Роберта Патинсона када каже то исто у поменутом другом филму. Углавном, на крају се све решило, а опет је остало неизречено. Заиста занимљив филм од почетка до краја.

Едукативни моменат: Филм је мрачан јер је Шејла вампирица. Међутим, можемо да тумачимо и да је филм мрачан због наркоманије, која је, такође, тема филма. И за разлику од вампиризма, наркоманија је реална опасност које се стварно треба бојати.

Оцена наставника:

(може)

Абрахам Линколн: Ловац на вампире (Abraham Lincoln: Vampire Hunter 2012) је животни пут шеснаестог председника САД испричан на фантастични начин. Филм почиње његовим детињством, када му је вампир Мартон Чокаш убио мајку. Када је одрастао, одлучио је да се освети, али то није прошло како се надао. Тада је налетео на Доминика Купера који га је обучио да убија вампире – не само Мартона, већ и све остале. Линколн је постао успешан у томе, али је схватио да много већи допринос може да да као председник државе. Зато је одложио убојиту секиру и почео да се бори идеалима.

Критички осврт: Почетак је буквално склепан, тако да смо очас посла дошли до тога како Абрахам вежба да буде ловац на вампире. И та вежба није лоша, а секира је иоле креативније оружје против вампира које се користи у оваквим филмовима. И каснија акција није лоша, а посебно бих издвојио када се Бенџамин Вокер (Линколн) бори против Мартона у сред стампеда коња.

Радња је сасвим у реду, одржива и, чак, у доброј мери прати историјске чињенице, што је чини реалнијом. Филм је микс две приче из два различита жанра. У једној Линколн је амерички херој председник који се бори за људске слободе, а у другој он је амерички херој ловац на вампире. Погодно, вампири су уједно и робовласници и заговорници таквог друштвеног поретка, па су те две приче или жанра, како желите, некако повезане. И то није лоше испало и није проблем. Проблем је што је филм предвидљив и има много општих места и, нажалост, оних „великих“ речи које Амери тако воле. Невоља је и што се исте мисли врте у много реченица и толико се велича америчка нација да, напросто, мора да вам позли од толико родољубља и националног поноса. Мислим, ако ћемо поштено, Американци се јесу међусобно поубијали како би решили проблем ропства и решили су га на најбољи могући начин, али су ропство имали. Колико су црнаца побили и шта су им све радили? Колико Индијанаца? Племенитост није у томе да више не кињиш онога кога си кињио. Оно чиме, можда, могу да се поносе је да су се изборили за бољи друштвени поредак, али њихова историја није за понос. Више је за наук, рекао бих. Е, та погрешна директива ми највише смета код оваквих америчких филмова.

Едукативни моменат: Доминик је рекао да права моћ не долази из мржње, већ из истине. За моћ не знам, али знам да ништа добро не долази из мржње.

Оцена наставника:

(заиста на једвите јаде)

Страва у улици Брестова 5: Дете снова (A Nightmare on Elm Street 5: The Dream Child 1989) је пети наставак саге о Фредију Кругеру (Роберт Инглунд), злочинцу који убија тинејџере у сновима. За Фредија то није довољно и он жели да се поново роди у правом свету, преко детета које носи Лиса Вилкос.

Критички осврт: Филм је прилично добро почео, форсирајући причу о Фредијевој мајци Бијатрис Бипл. И то је имало неког смисла, као и сам заплет, мада је урађен прилично мелодраматично, чак помпезно. И наивно; речју, у духу осамдесетих. Рецимо, наиван моменат је када је Лиса ушла у сан Џоа Силија како би га спасила, наместо да га само – пробуди. Спавао је на корак од ње. 🙂

Можда је пети део саге већ био вишак јер су идеје за причу рециклиране из претходних наставака. Идеја водиља је, практично, истоветна оној из другог дела ове саге. Фредију је потребно право тело, па је у претходно наведеном наставку хтео да преузме Марка Патона, а овај пут је своју шансу видео у беби коју треба да роди Лиса. Но, и таква каква је, идеја је, колико-толико одржива, као и сама прича, до неке треће трећине филма, када крећу небулозе. Лиса се претвара у енергију и усисава је рендген како би видела да Фреди кроз пупчану врпцу Лисине бебе убацује душе тинејџера које је побио, што је приказано као да се млади спуштају низ тобоган. Шта рећи? 🙂 И борба Фредија и Џоа, иако није лоша, урађена је на исти начин као и у трећем делу саге, а и као у музичком споту групе А-ха „Take On Me“. Прегањање Лисе и Фредија по степеницама је већ виђено у „Лавиринту“, а и да није, у овом филму није јасан смисао целе те јурњаве. Дакле, као што написах, нема овде оригиналних делова и нема ни много разлога да овај наставак саге уопште постоји.

Општих места, очекивано, има, а глума је врло лоша, посебно Лисина, која је, нажалост, главни протагониста. Чак је и, тада мали, Вит Хертфорд глумио боље од ње. Његова физиономија је баш захвална за улогу детета снова, са све оним крупним очима.

Едукативни моменат: Фреди је имао циљ да додворавањем и манипулацијом приволи Вита да постане као он. И то лоши људи раде; утиче на децу разним начинима како би их увукли у свој мрачни свет. Зато, децо, опреза никад довољно, посебно према старијима које не познајете.

Оцена наставника:

(може на три)

Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

(субјективна)

Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

(сасвим солидаре)

Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге (које су јој, успут, појели), али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија која се пласира у филму није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има, али због његове необичности не могу да кажем да је осредњи, но свеједно нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се мутуализам и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

(која опасно иде на два)

Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстровертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

(са *)

Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

(мада може и један)

Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

(па, хајде)

Ледена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

(јасна)

Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезна, али је сасвим океј.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

(можда са минусом)

Лако Је Критиковати 30

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Савршено чуло (Perfect Sense 2011) је романтична прича о научници епидемиологу Еви Грен и кувару Јуану Макгрегору, која се дешава у сред необичне пандемије светских размера. Наиме, након интензивних осећања туге, беса или љубави, људи губе по једно чуло. Најпре је то чуло мириса, па укуса, па тако редом. Научници су немоћни, људи покушавају да живе нормално колико год је то могуће, а двоје заљубљених покушавају да остану у вези која им прија и победе сопствене страхове.

Критички осврт: Болест која доводи до губитка чула није новотарија у оваквим филмовима. Слично је урађено у филму „Слепило“ три године раније. Међутим, ту се свака сличност са поменутим филмом завршава јер ова прича је сасвим другачија. И сасвим је добра. Додуше, наратор у филму не даје превише слободе гледаоцима да сами разумеју поенту, већ нам саопштава „шта је то заиста важно у животу“. И то јесте велики минус филму. Но, и поред тога, филм је за похвалу; нежан, романтичан, а опет, није досадан. Двоје главних глумаца шармантно су представили своје ликове који су мање-више класични. Она је девојка која нема среће са мушкарцима јер се увек заљубљује у погрешне, а он момак шармер који се плаши везивања. И то некако приземљује причу, и са једне стране чини је реалном и тиме и убедљивом, а са друге то је још један минус филму јер нема оригиналности и аутентичности ликова. Крај је баш ефектан.

Едукативни моменат: Када би остали без неког чула, људи су морали да нађу начин да живе без њега. Без чула мириса, зачињавали су храну, а када су остали без чула укуса, кувари су од хране правили мала уметничка дела. Када год останемо без нечега, колико год нам тај губитак изгледао лош, велики, чак ненадокнадив, нађе се начин да се и даље живи и чак ужива у животу.

Оцена наставника:

(свакако)

Зараза (Contagion 2011) је филм о пандемији која је високо заразна и прилично смртоносна. Прича почиње смрћу не баш верне супруге Гвинет Палтроу која се вратила са пословног путовања из Хонгконга. Након ње, почињу да се јављају слични случајеви широм света и Светска здравствена организација се суочава са болешћу која односи милионе живота. Све ово прати хаос који настаје у друштву и прети да се претвори у праву апокалипсу.

Критички осврт: Овај филм је један од оних научно фантастичних који је, заправо, сасвим реалан. И тако је и приказан, мада додуше малко наводи „воденицу“ на страну фармакологије, те су „момци“ из Светске здравствене организације они добри, а заговорници теорија завере, које у филму представља Џуд Ло, приказани су као лоши. Ипак, ни ови добри нису скроз добри и тиме је објективност колико-толико постигнута.

Прича је фина, али и предвидљива. Ипак, када се сценариста Скот З. Бернс већ одлучио на овакав приступ, не видим како је могао другачије да је напише. Чини ми се да је развучена више него што је било потребно, али океј. Глумци су сасвим солидни и нити један од њих нема водећу улогу, већ су некако сви присутни по мало, што доприноси динамици (а филм је, свакако, има).

Едукативни моменат: Џуд је у филму блогер и теоретичар великих, светских завера. Зарад читаности свог блога у стању је био да уради све, па и да лажира своју болест и оздрављење, како би му блог био читан, а он познат. Када год прихватате неку теорију завере, увек имајте на уму две ствари. Прва је да таква размишљања не морају увек да буду безазлена јер је Џуд пратиоцима свог блога саветовао да не узимају вакцине које ће им спасити живот. Друга је мотив оних који теорије завере смишљају, а који никада није научан, нити хуманистички. У овом случају то је била популарност.

Оцена наставника:

(најјача)

Последњи дани света (Les Derniers Jours du monde 2009) је француски апокалиптични филм. У свету који се распада, Матје Амалрик проводи своје последње дане лутајући светом, а у потрази за женом коју воли и која је нестала на мистериозан начин када су били у Канади.

Критички осврт: Ово је, без све сумње, уметнички филм, баш какав Европљани воле да праве (за разлику од америчких, који се праве како би зарадили). Апокалипса која се дешава у филму није јасна, већ је напросто дата као свеопште урушавање, те ту има и загађења воде, земљотреса, епидемија… Ту је и рат, који је и у филму, баш као што је и у животу, сасвим бесмислен. Заправо, апокалипса се већ дешава, али у друштву које постаје декадентно и то се јасно види кроз веома ефектне, али и шокантне сцене. Рецимо, када Матјеова бивша супруга одлучује да ипак остане са њим, те отрчи до војних кола само да саопшти своју одлуку, појављује се одједном националиста са минобацачем који то исто возило диже у ваздух. Матје све то гледа пренеражено, а врата од возила које је разнесено падају му на главу и онесвешћују га. Он се буди у болничким колима, где су болничари пробали да му укажу помоћ, али су возило напустили јер улицама владају банде које убијају људе… Сцене су такве, а и крцате мртвим људима који су посвуда, чак и за столовима у ресторану где Метју са новом сапутницом једе јаја која је испржио. И некако те сцене нису језиве, колико су морбидне, те како већ рекох шокантне. Чак и кад немају очигледну симболику терају вас на размишљање.

Филм дефинитивно није за млађи узраст, не само због описаног, већ и због ласцивних сцена. Но, старијима свакако препоручујем, чак и онима који фантастику не воле. Радња све време држи пажњу и никада не знате где ће вас одвести, а уз то приказује дубоке људске приче и наравно – љубав. 🙂

Едукативни моменат: Филм приказује како се систем, који су људи успоставили, урушава, а због тих истих људи. Да би систем био што дуготрајнији, треба да буде добар по те људе.

Оцена наставника:

(може)

Знати (Knowing 2009) је научно фантастични трилер, који почиње 50 година раније, на годишњицу једне основне школе. Управа те школе одлучила је да усвоји идеју девојчице чудног понашања Ларе Робинсон да се постави временска капсула, која ће се отворити тачно након педесет година. Задатак за ђаке је био да направе цртеже како ће будућност изгледати, али је Лара, наместо тога, исписала низове бројева. Након педесет година, на церемонији поводом годишњице, временска капсула је отворена и сваки ђак је добио по један цртеж. Ларин цртеж припао је дечаку Чандлеру Кентерберију, сину астрофизичара Николаса Кејџа. Николас је врло брзо схватио да редови бројева нису насумичне цифре, већ да имају значење погубно за цело човечанство.

Критички осврт: Неко је показао да постоји корелација између броја филмова где се појављује Николас Кејџ и броја људи који су се удавили у базену. 😀 Наравно, то је шаљив начин да се покаже да корелација, која се у науци користи, није исто што и узрочност, али истина јесте да Николас уме да „дави“. Напросто ми је некако без енергије, чак и у акционим сценама којих у овом филму има. И не могу да кажем да су лоше, као ни специјални ефекти.

Сама прича уопште није лоша, донекле је чак и оригинална, мада је сам крај прилично предвидљив. Као што је било очекивано да су мистериозни „шаптачи“ или ванземаљци или анћели, а испоставило се да су, заправо, и једно и друго.

Едукативни моменат: Описано закопавање временске капсуле могла би бити занимљива идеја да се тако уради неки час у вези са заштитом животне средине, а од које наша будућност и те како зависи.

Оцена наставника:

(сасвим пристојна)

Подела (The Divide 2012) је још један у низу апокалиптичних филмова. Филм почиње тако што је нуклеарна бомба пала на Њујорк и у насталој пометњи осморо станара једне зграде успело је да се спасе тако што су побегли у подрум. Тамо је већ имао припремљено склониште домар у тој згради Мајкл Бин. Најпре су се преживели надали спасилачкој екипи, али када су схватили да су заправо под окупацијом, јасно је било да спаса нема. Тако су остали под земљом, без наде и са болешћу (и физичком и психичком), која је почела да узима крвави данак.

Критички осврт: У питању је психолошки хорор и не могу да кажем да је лош. И глумци и шминка су заиста уверљиви, а свака наредна сцена вас и шокира и мучи. У филму који има овакву поставку не можете да очекујете богзна какву оригиналност, али је ипак има и занимљиво је решење аутора филма шта се заправо налази иза њихових подрумских врата.

У радњи нема већих грешака, мада је сам бег Лорен Џерман на крају нејасан. Иако се пословично не сналазим добро у простору, нејасно је како је успела да се затвори у тајну одају, а онда некако волшебно доспела до клозета, иако су њен дечко и Мајкл били испред врата поменуте тајне одаје (а наводно нису могли да дођу до Лорен). Вероватно би ту могле да се нађу још неке нелогичности, али укупно гледано није лоше.

Едукативни моменат: Прави карактери људи показују се у тешким ситуацијама. Слично је и са тим колико вам је ко добар пријатељ.

Оцена наставника:

(више на три)

Земља коца (Stake Land 2010) је, такође, апокалиптични филм, али у овом случају апокалипсу су изазвали вампири. Младом Конору Паолу вампир убија породицу, а њега спашава старији човек који је ловац на вампире. И обучава Конора да и сам постане такав. Њих двојица су на путу за Канаду, где би требало да је ситуација боља. Успут се суочавају и са вампирима и са верским фанатицима који верују да су вампири, у ствари, божје оружје.

Критички осврт: Ово је, заправо, филм о зомбијима јер се вампири тако и понашају. Постоји неки покушај да се вампири у филму класификују, али то некако није разрађено. Маске су им као оне у филмовима осамдесетих, али јесу помало језиве.

Сам филм је предвидљив, али оно што га највише деранжира је карактеристично америчко фолирање (кога има баш много, са све вежбањима Конора и његовог ментора са коцима, а које наликује на оне источњачке борилачке вештине), појачано тиме што се радња дешава у америчким засеоцима. И патетика, које такође има у изобиљу. Но, радња јесте динамична и има ефектних сцена, попут оне када бивша опатица Кели Макгилис бежећи од вампира натрчава на страшило у кукурзном пољу, а које јасно подсећа на Исуса. Има и неуверљивих сцена, попут оне када Конор и његов ментор сувише наивно јуре за вампиром, остављајући незаштићену Даниел Харис, иако знају да је тај вампир паметнији од других и иако је варка потпуно очигледна.

Едукативни моменат: У описаној сцени Кели моли за опроштај страшило јер извршава самоубиство. Према хришћанским законима, њен чин је смртни грех, али је она свеједно морала да га почини. Ми нећемо да идемо баш дотле и да расуђујемо о питањима живота и смрти, али истина јесте да некада у животу морамо да делујемо против својих уверења, а зарад неких других, важних циљева. Другим речима, у животу често морамо да правимо компромисе.

Оцена наставника:

(реална)

Свештеник (Priest 2011) је такође филм о вампирима. Он полази од поставке да су се вампири и људи увек сукобљавали, али да су снажнији вампири добијали рат у свакој епохи. Но, напокон, негде у будућности, људи су успели да сузбију вампире захваљујући свештеницима. То су били људи са изванредним способностима, који су могли да парирају надмоћнијој врсти. Међутим, када вампири више нису били претња, свештеници су изгубили сврху и опозвани су, те постали део обичног народа. Радња креће када вампири нападну имање Стивена Мојера, те отимају млађахну Лили Колинс. Стивенов брат је свештеник и он креће да ослободи Лили, иако је наређење поглавара цркве Кристофера Пламера да то никако не чини. У мисији му се придружује и сеоски шериф Кам Жиганде који је у Лили заљубљен, као и свештеница Меги Кју. И они се суочавају са вампиром каквог до тада видели нису.

Критички осврт: Оно што филм чини интересантним је спој футуристичког друштва, мрачног средњег века и ретро-стила двадесетог века. Вампири су занимљиво осмишљени, специјални ефекти су прилично добри, а и борбе су узбудљиве. Осим последње, која је требало да буде помпезна, а у ствари је некако испала сведена. Сама прича није ништа посебно, а није ни оригинална. Такође, уочљиви су утицаји других филмова, попут „Побеснелог макса“, када се моторима вијају са возом. Баш у вези са тим има и неких нејасних сцена, па су тако Мегини прогонитељи час близу, час далеко, ваљда већ како је било погодно за радњу. 🙂

Глумци су некако преглумљавали, посебно Пол Бетани и Кам Жиганде, а како би ваљда били кул момци, те дали причи на драматици. Ипак, неуспешно и неуверљиво.

Едукативни моменат: Кристофер није дозволио свештенику да делује против вампира и тако угрозио читав град, а зато што није желео да призна да није у праву. Сујета може много да кошта и сујетног човека, али и људе из његове околине.

Оцена наставника:

(слабија него претходна)

Паразит (寄生獣 2014) је јапански филм рађен према манга стрипу. Говори о необичним створењима, пристиглим из океана, која су почела да преузимају људска тела. И не само то, већ када преузму тело, могу да се трансформишу у чудовиште са секирицама, које је, успут, и људождер. Међутим, једно од њих није успело да запоседне свог домаћина, тинејџера, већ му је ушло у десну руку. Дечак и чудовиште отпочели су свој суживот, али су се за њих заинтересовала друга чудовишта. Једно, нарочито агресивно, преузело је тело његове мајке и задало му смртоносан ударац. Међутим, симбионт је зацелио дечака, који је тако стекао нове и супериорне способности.

Критички осврт: Овако Јапанци, по свему судећи, замишљају како би заиста требало да изгледа филм „Створ“. И морам да признам да ова верзија и није тако лоша. 🙂 Филм је крајње необичан и препун противуречности. С једне стране су ту сцене најцрњег масакра и чудовишта коме се свако мало глава раствара, а са друге дечака који воли своју маму, а има руку измењену у симпатично створење са још симпатичнијим оком. Другим речима, имате један гадан хорор у комбинацији са дечјим филмом.

Радња се некако котрља, мада је, заправо, баш и нема и више изгледа као да је овај филм припрема за праву радњу која ће тек уследити. У овом филму чудовишта су дошла до стратегије да заузму тела важних људи и тако омогуће себи лагодан живот, а дечак је спознао своје моћи и своју мисију. Уз то, има већ и тешку причу иза себе јер му је чудовиште убило мајку. Идеално за суперхероја осветника.

У филму има драматичних момената, наглашених (или пренаглашених, како желите) музиком, али те сцене имају неко оправдање и оне суптилне моменте, који филмове са тог поднебља чине интригантним. Још да додам да су продукција и специјални ефекти заиста добри.

Едукативни моменат: Дечак и његов паразит постали су много јачи у борби са чудовиштима јер су удружили снаге. Ми се у животу не боримо са чудовиштима (макар не правим), али ћемо се увек лакше изборити са проблемима ако удружимо снаге.

Оцена наставника:

(ако бих гледао кроз прсте)

Паразит: Финално поглавље (寄生獣 完結編 2015) је наставак претходног филма. Дечак и његов симбионт убијају припаднике паразита, који су сада заузели значајне позиције у друштву. Они размишљају да ли да узврате нападом или не јер се сада издвојила и фракција која верује да могу коегзистирати са људима преласком на безазленију исхрану. У исто време, полицијске снаге на све начине покушавају да пронађу и униште паразите, те чак користе и помоћ психопате, који из неког разлога може да разазна паразита од човека.

Критички осврт: Овај део је значајно слабији у односу на први, тим пре што овај део више не може да игра на карту идеје, специјалних ефеката и свега онога што је изнео претходни. Он се базира на причи, која има и превише нелогичности, а и мотиви паразита су потпуно нејасни. Рецимо, ултимативни паразит касапи паразита на руци дечака, да би се испоставило да је овај некако волшебно постао део његовог тела, а испоставило се и да је градоначелник ипак (само) човек, што нема никакве логике. Детектив хоће да убије (људску) бебу жене паразита, како би се осветио, а сцену касније полицајци пуцају на њу, иако у рукама држи ту исту бебу… И нејасно је како су полицајци схватили где да траже паразите.

Последња сцена борбе са петоструким паразитом превише подсећа на други део „Терминатора“, што деградира машту коју Јапанци без сваке сумње имају. Има и ефектних сцена, попут оне када се коса женског паразита понаша као штит око бебе, али то некако није довољно. Моралних поука у филму има превише и ту су Јапанци заиста претерали, а и превише су растегли филм и чини ми се да су разбили фокус радње, убацујући све и свашта.

Едукативни моменат: Најјачи паразит желео је да дохака људима јер угрожавају сва друга жива бића. Према његовом виђењу, чудовишта смо ми. И у многим случајевима то је тачно, те зато треба да будемо мање чудовишта, а више пријатељи природе.

Оцена наставника:

(ако не бих гледао кроз прсте)

Бог грома (God of Thunder 2015) је значајно јефтинија варијанта приче о Тору као суперхероју. Локи је из свог света побегао у наш свет и почео људе да претвара у послушне поданике. За њим је кренуо Тор како би га зауставио и заштитио људе. Међутим, када је стигао на Земљу, изгубио је памћење и једино што зна је да треба да иде на север јер се тамо налази нешто веома важно. Испоставља се да је то оружје које може зауставити Локија.

Критички осврт: Ово није чак ни лош, већ смешан покушај да се ископира прича из познатог блокбастера о Тору. У овој верзији Тор није јачи од просечног човека, али зато добро подноси повреде, па тако без последица преживљава када га је полицајац ударио колима (што би нормално завршило најмање смртним исходом), али то истом полицајцу ништа није чудно и он га већ у следећој сцени приводи по процедури, као да се ништа није десило. А када се Тор докопа свог чекића, настаје забава. Иако га Локијеви послушници засипају мецима из разних смерова, он све то успешно одбија чекићем, те свако мало их тим чекићем пржи – и њих и околно дрвеће… И док их пржи, јасно, паљба се паузира. Глумац који тумачи Тора језиво је лош, као и сви остали глумци у овом филму, а има веома карактеристичан брундави бас, док главна глумица има невероватно иритантан крештави глас, који, када вришти, звучи још горе. 🙂

Сцене су непотребно развучене, а радња практично не постоји. Све време се Тор и његова стечена драгана вијају са Локијевим послушницима, а на крају и са самим Локијем. Пошто нема радње, нема ни већих грешака, односно нелогичности. Односно, нема их много. Рецимо, Локи је, према личној карти, схватио ко је отац Торове пратиље, а када га је један од Локијевих послушника легитимисао на улици. Здраво сумњам да чак и у америчким личним картама пише породични статус грађанина.

Специјални ефекти, изненађујуће, нису лоши, мада нису ни близу ефектима из много познатијег оригинала. И још да похвалим крај, који је поправио утисак. Док у сличним филмовима увек некако следи растанак између двоје заљубљених јер суперхерој има одговорност и нема времена за романсу, овај Тор је одлучио да остане ту где јесте, на плажи са девојком која му се свиђа. Каже човек – неће да оде од ове лепоте. Па, стварно. 🙂

Едукативни моменат: Управо описани крај може да буде поука. Некада због других, посла или већ неких „виших“ ствари запоставимо себе. И то је у реду, ако је таква наша одлука, али треба добро размислити о тој одлуци јер живот је само један и треба га проживети срећно. Најбоље је направити компромис и само део себе дати за те „више“ циљеве, а оставити довољно времена и за себе и сопствена задовољства.

Оцена наставника:

(са заиста заслуженим плусом)

Лако Је Критиковати 15

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Звездане стазе (Star Trek 2009) је филм о томе како је капетан Кирк (Крис Пајн) постао капетан. Његов отац Крис Хемсворт, у тренутку када се Кирк родио, жртвовао се како би спасио људе са свог брода током напада ромуланског капетана Ерика Бане. Двадесет и пет година касније, федерација којој звездана флота припада наново се суочава са истим Ромуланцем, односно истом претњом. Кирк је тек завршио академију, као и чланови његове посаде, али стицајем околности преузима заповедништво над свемирским бродом Ентерпрајзом и покушава да спречи Ерика да не уништи Земљу.

Критички осврт: Поједини филмови пате од тога што су спори, а код овог је ствар потпуно другачија – овај филм је прединамичан. У нешто мало више од два сата нема празног хода и догађаји се нижу један за другим без одуговлачења, но опет је све приказано како би све било сасвим јасно. Динамици филма доприносе и ликови који као да су сви од реда хиперактивни. 🙂 Но, добра глума, одржива прича, сјајни специјални ефекти, ама све у филму је тако одрађено да представља пример како филмови из саге „Звездане стазе“ треба да изгледају.

Едукативни моменат: У неколико наврата се у филму могу видети сукоби мишљења Кирка и Спокија (Закари Куинто). Споки је то пресекао тако што је Кирка депортовао на ледену планету, што није добро решење и чињеница јесте да је јако тешко водити и закључити аргументовану расправу, посебно ако сукобљене стране нису равноправне. Мора да се прихвати да свачија логика, па и мудрог Спокија, може да се оспори.

Оцена наставника:

(с мајушним минусом)

Звездане стазе у тами (Star Trek Into Darkness 2013) је наставак претходног филма. Овог пута звездана флота суочава се са мистериозним дезертером Бенедиктом Камбербачем који напада најпре архиву флоте, а потом и сам војни врх. Након што је побио неколико највиших официра, међу којима и капетана Ентерпрајза Бруса Гринвуда, сакрио се у ненастањену зону Клингонаца. Нови-стари капетан Кирк (Крис Пајн) креће у потеру за њим, а са собом носи и торпеда која је обезбедио адмирал Питер Вилер. Проблем је у томе што Клингонци нису пријатељи људи и упад на њихову територију могу протумачити као објаву рата.

Критички осврт: Овај филм је рађен у истом маниру као претходни, тако да је све време динамичан (толико да понекад ликови нису успели да изговоре ни целу реченицу) и некако је реално очекивати да ће у свим тим дешавањима да се поткраду и неке грешке. Међутим, има их тек пар ситних (попут последње борбе између Бенедикта и Закарија Куинта, када Бенедикт бацака Закарија уназад више пута, иако су све време на крову не баш толико велике летелице) и не кваре утисак. Оно што ме фасцинира је што је режисер Џеј-Џеј Ејбрамс успео да направи добру свемирску фантастику, а без величанствених напредних цивилизација, застрашујућих чудовишта и необјашњивих феномена. То је некако надокнадио садржајном причом, виспреним надмудривањем непријатеља и добром акцијом која се све време одвија на ивици колапса јунака и њиховог чувеног свемирског брода.

Едукативни моменат: Зои Салдана, официр заљубљена у свог колегу Спокија (Закарија), замерила му је да у тренутку када је намеравао да жртвује свој живот није осећао ништа јер га је било брига за њу и како би се она осећала. Он јој је објаснио да је одабрао да не осећа ништа јер би у противном осећао страх, бес, конфузију и усамљеност. Из овог њиховог разговора следе макар две поруке. Једна је да не можемо судити о поступцима других на основу својих личних осећања, а друга је да нико, па ни сам Споки, не може да одабере да не осећа (чим му је познато каква осећања наступају у таквој ситуацији). И треба да прихватимо да се свако са таквим осећањима бори најбоље што може.

Оцена наставника:

(мало слабија него претходна)

Људи у црном 3 (Men in Black 3 2012) је трећи наставак саге о тајној организацији која се брине о ванземаљцима. Из затвора на Месецу, уз помоћ Никол Шерзингер, успева да побегне опасни ванземаљац Борис Животиња (Џемејн Клемент) и враћа се у прошлост како би убио Томија Ли Џоунса, ветерана Људи у црном. Када је био млад, крајем шестдесетих година, овај агент Људи у црном (као млађег га глуми Џош Бролин) откинуо је руку Борису и поставио штит око Земље који је уништио читаву Борисову расу (која се намерачила на инвазију на Земљу). Зато се сада зверка времепловом враћа управо у тај период да убије агента пре него што се то деси, али за њим креће и Вил Смит, Томов партнер, како би га спречио.

Критички осврт: Филм ме искрено није фасцинирао. Додуше, режисер Бани Соненфелд је прилично елегантно решио петљанцију са путовањем у прошлост тако што је увео више могућих, паралелних будућности, па чак и петодимензионално биће (Мајкл Сталбарг) које може све да их види. Ипак, није објаснио како промена будућности није утицала и на Вила Смита, који са прошлошћу тако измењеном, не би ни требало да буде члан организације Људи у црном. Грешака у филму има, па тако на самом почетку када Борис прави рупу у зиду затвора на Месецу сви (укључујући и Никол) бивају усисани у свемир, што је мало вероватно да би се десило, а и на рампи за полетање Апола 11, Борис руши пола лифта како би извукао Вила ван, да би лифт био неоштећен у сцени одмах после. Такође је нелогично да Људи у црном очајнички покушавају да закаче штит за поменуту ракету Апола 11, када већ имају најразноврсније ванземаљце у својој бази који могу да им однесу тај штит својим бродовима (како су иначе доспели на Земљу?). Борис у завршној сцени борбе показује моћи телекинезе које све до тада није имао. Но, морам да кажем да је прилично добро испао као чудовиште комплетно сачињено из некаквих пауколиких канџи. 🙂

Дијалози су ми некако спори, мада јесу виспрени, посебно када двојица агената причају са Ендијем Ворхолом, кога глуми Бил Хејдер. Прича је врло обична за такав филм, мада крај у доброј мери поправља утисак. Утисак поправљају и неке сцене, као када се Вил бори са џиновском рибом на врло оригиналан начин.

Едукативни моменат: Паралелне или алтернативне будућности у филму говоре нам да је све могуће и да не постоји нешто што је зацртани пут, судбина. Много тога зависи од нас и треба да делујемо.

Оцена наставника:

(и са плусем и са минусом)

Зли мртваци 2 (Evil Dead II 1987) је хорор који се дешава у једној колиби у шуми, а у коју су дошли двоје младих како би провели викенд. Колиба не припада њима, већ научнику који проучава окултно. Он је пронашао књигу мртвих и наснимио превод на магнетофон. Радознали момак Брус Кејмпбел пустио је снимак и тако чуо професоров превод из књиге, али и ослободио демоне који су му одмах запосели девојку, а њега почели да прогањају. У међувремену, у колибу пристиже и професорова кћерка и њен дечко-колега, као и двоје водича. Све њих нападају демони, али професорова кћерка, такође научница, може да их победи ако наново прочита речи из књиге.

Критички осврт: Ово је потпуно дијаболичан филм, који због смешних специјалних ефеката, а и сцена, да се не лажемо, уопште није страшан, напротив. Режисер Сем Рејми није хтео да остави публику да чека и хорор почиње већ у петој минути филма, са потпуно суманутом радњом, под условом да радње уопште овде и има. Дани и ноћи смењују се чудном брзином, а Сунце на заласку превазилази све рекорде у величини. Глума је поприлично лоша, посебно главног глумца Бруса, мада и остали нису претерано на висини задатка. Но, мање-више су непознати глумци, а и они који су и успели да остваре неку каријеру – та каријера је прилично танка.

Оно што диже рејтинг овом филму су идеје које су толико сулуде, да не можете остати равнодушни на њих. Рецимо, пуњене животиње смеју се злокобно, али то чине и књиге, а смеје се и стона лампа и при томе превија од смеха. Или када глава Брусове девојке гризе Бруса за руку и да би је се ослободио, он је фиксира стегом (попут оне на часовима техничког) или када су му демони запосели руку, она га удара свим могућим кухињским посуђем. И онда да би досегла нож, вуче онесвешћеног Бруса ка том ножу и при томе стење од напора! Али оно што следи је још смешније: Брус одсеца руку моторном тестером и при томе виче: „а ко се сад смеје?“ Или када професорова кћерка вуче човека по поду, а који је пробуражен неким чудним бодежом и он, јадник, кука, а она му хистерично виче да умукне. 🙂 При томе шансе да преживи онакву повреду и да га након тога вукља свуда по колиби, равне су нули. Има тога гомила и не могу да кажем да није забавно. 🙂

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је невероватно тешко пронаћи било шта едукативно. Ако бисмо направили филозофију од нечега што је тек пука лудорија, те замислили да су демони против којих се Брус бори заправо његове фобије (рецимо његова девојка демон која хоће да му узме душу би могла симболисати његов страх да ће у вези са њом изгубити своју индивидуалност), онда је јасно колико су оне заправо ирационалне.

Оцена наставника:

(уз сву добру вољу)

Земља сутрашњице (Tomorrowland 2015) је прича коју приповедају Џорџ Клуни и Брит Робертсон, а које је одабрала необична девојчица Рефи Кесиди (за коју се испоставља да је робот), да виде град са напредном технологијом. Џорџ је у овом граду обитавао када је био мали и тада је осмислио машину која прогнозира будућност. Испоставља се да је та будућност за Земљу погубна и да једини ко може да је спаси – Брит.

Критички осврт: Филм је баш добар, пре свега због техничке перфекције и порука које шаље, а које се разликују од сличних еколошких (приказаних у апокалиптичним (због људског немара, наравно) филмовима). Такође ми се допао и зато што главни антагонист Хју Лори није негативац у правом смислу речи, већ је његова улога некако отрежњујућа и све што он каже, у ствари, и те како има смисла. Протагонисти и антагонист у овом филму су заправо два супротстављена реална става и онај који ће преовладати одлучиће о судбини Земље у нашим реалним животима.

Иако филм вуче на дечји, баш и није због прилично сурових сцена, а богами има и убистава. Сама радња је поприлично запетљана и прави се мистерија тамо где је нема, а нисам успео да испратим зашто протагонисте уопште јуре роботи убице. Свемирски брод који крије Ајфелова кула ми се као идеја, пак, допала јер је некако баш храбра чак и за СФ. Има још таквих луцкастих решења, па тако људи скачу из једног у други базен који је заправо висећи, а сцене са тахионским честицама сјајно су осмишљене. Сама поставка да су се највећи умови и креативци Земље удружили да направе све што могу да замисле, неоптерећени политиком и корупцијом, не само да је сјајна, већ би могла да се развије у читаву идеологију.

Едукативни моменат: Хју је објаснио зашто се људи нису уплашили апокалипсе, већ је „пригрлили“ (у филмовима, књигама и другим делима) или је напросто прихватили, без наде или идеје да могу да је спрече: сурова прогноза будућности не захтева од нас ништа данас. Није потребно да уложимо никакав труд. Е, па, то је лош став.

Оцена наставника:

(може)

Небески капетан и свет сутрашњице (Sky Captain and the World of Tomorrow 2004) је филм из тзв. дизелпанк жанра, који је рађен у маниру филмова из педесетих година прошлог века. Гвинет Палтроу је амбициозна новинарка која истражује мистериозне нестанке светски познатих научника. Баш у то време њен град Њујорк тероришу џиновски роботи, а једина одбрана града је Небески капетан Џуд Ло. Џуд и Гвинет су бивши љубавници и они се наново повезују, али овај пут професионално, те откривају да су мистериозни нестанци и роботи у вези и да они представљају тек део застрашујућег плана да се уништи цео свет.

Критички осврт: Овај филм приказује како би изгледали ти древни филмови да су имали могућности за добре специјалне ефекте. Чак је квалитет тих ефеката намерно умањен како би филм имао шмек тих давних времена, а и цела продукција је тако урађена. Рецимо, када авионом лете изнад мапа, таласи које одашиљу радио-емитери виде се као нацртани кругови, а Џуд да би спречио Гвинет да учествује у самоубилачкој акцији онесвешћује је ударцем песнице… Заиста генијално, мада филм има и наивних момената, посебно у последњим борбама са роботима и петљањем са дугмићима (који су сви на изволте) у ракети.

Иако бих се тешко натерао да одгледам неки старињски филм, овај ме дефинитивно није сморио. Чак, веома је забаван и са честим и неочекиваним променама амбијента. Час су на Хималајима, час сам имао утисак да гледам неки филм из Првог светског рата, час да гледам „Парк из доба јуре“… Па, ипак, иако изгледа као да је у хаосу, радња је сасвим у реду и има своју логику. Растерећена је од општих места (посебно на самом крају) и чак донекле и изненађује. Прича је, дакле, квалитетна, а филм је урађен некако естетски – толико да има и претеривања. Рецимо, у ракети је постављен грандиозни кип ратника са све мачем у рукама (зашто, забога?!?), а боје које су углавном мрке и браон, како би се, ваљда, дочарала продукција педесетих, некако су размазане, као на сликарском платну.

Уз добре глумце и све наведено овај филм даје један добар утисак и вреди погледати га.

Едукативни моменат: Гвинет је у њеном старињском фото-апарату остало филма тек за две слике. И иако је сведочила најразличитијим чудима, све време је чекала нешто што ће засенити све њих. Некада толико много очекујемо, да заборављамо на све оне лепе, нама обичне ствари, у којима треба уживати.

Оцена наставника:

(уз препоруку)

Икс-људи: Последње упориште (X-Men: The Last Stand 2006) је трећи филм из саге о икс-људима, мутантима који имају супермоћи захваљујући променама на генима. Међутим, обични људи су пронашли начин да изврше супресију тог гена тако што су искористили крв дечака, такође мутанта, у чијој близини остали мутанти губе моћи. То наилази на неодобравање главног негативца мутанта Магнета (Ијана Макелена), који сматра да је то заправо оружје против њих и позива мутанте истомишљенике на борбу против тога. Као највеће оружје користи васкрслу Фамке Јансен, чије су моћи ултимативне, али која је психички веома лабилна, толико да убија човека кога воли Џејмса Марсдена, као и професора Патрика Стјуарта. Једини који је може спречити у том суманутом бесу, али и зауставити Магнета јесте Вулверин (Хју Џекман).

Критички осврт: Ово је поприлично слојевита и компликована прича, коју још више компликује то што се потпуно ослања на претходни наставак, тако да ју је јако тешко пратити ако нисте гледали други филм. Вероватно може, али би неки детаљи можда остали неразјашњени, као што је одлука Ане Паквин да добровољно прими вакцину. Она има моћ да преузима моћи од других мутаната, али јој је кожа отровна, те када их додирне изазива да се разболе. То се у филму нигде јасно не каже.

Ако занемаримо то, филм је сасвим добра суперхеројштина где укрштају моћи разноразни икс-људи, међу којима их има баш кул. Рецимо, једна од студенткиња професора Патрика пише тако што напросто прелази руком преко листа свеске, а Ерик Дејн може да се вишеструко мултиплицира и наново споји све реплике у једног човека. 🙂 Ипак, моћи тек постају сјајне у борби на крају. Па тако позитивка Елен Пејџ, која може да пролази кроз зидове, трка се са негативцем Винијем Џоунсем, који главом руши те исте зидове, а како би прва стигла до дечака кога треба да спаси. Или када се боре Шон Ешмор, који производи лед и Арон Станфорд, који производи ватру и шикају те своје супстанце један на другог, што изгледа као борба чаробњака. Има тих занимљивих идеја још, а све подупрто сасвим пристојним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Тек када је Хју Џекман схватио да морају да делују као тим, савладали су Магнета. Иако сам има изузетне моћи – излазе му сечива из зглобова прстију и практично је бесмртан, то није могао да обави сам. Колико год да смо моћни, односно способни, некада неке послове можемо урадити само уз помоћ тимског рада.

Оцена наставника:

(са звездицом)

Универзитет за чудовишта (Monsters University 2013) је цртаћ, преднаставак филма „Чудовишта из ормара“ и уједно је први преднаставак у историји „Пиксара“. Радња прати главне ликове из првог филма, чудовишта Салија и Мајка (пре свега овог другог), током прве године студија на престижном Универзитету за монструме. Иако је убрзо након упознавања међу њима дошло до ривалства, сплет околности их тера да сарађују и временом постају најбољи пријатељи.

Критички осврт: Овај цртаћ, који приказује свет шарених чудовишта, можда више одсликава живот него неки озбиљни играни филмови. Мајк све време покушава да оствари свој сан застрашивача и у томе – не успева. Нема помпезне победе на крају филма која би гледаоцима показала да се сваки рад исплати јер, напросто, неке жеље нису достижне, ма колико год се трудили да их остваримо. Па, ипак, филм нуди нека друга решења, оптимистичан поглед на живот и људе, односно монструме и заиста је забаван. Веома ми се допадају поруке које шаље о пријатељству, тимском раду и раду уопште.

Едукативни моменат: Мајк је заиста много радио на томе да постане застрашивач, што му је био сан из детињства, али у томе није успео. Напросто, није био довољно страшан. Нико од нас није способан да уради све што жели, ма колико то жели и ма колико се трудио. Ограничени смо својом физиономијом, интелектуалним способностима и много чиме другим; не може свако од нас бити Новак Ђоковић, на пример. Ипак, Мајк је остварио неке своје жеље и он је постао тренер свом пријатељу Салију, који јесте постао застрашивач и то је постао веома поступно. Најпре су обојица разносила пошту у фирми, потом су радили у кафетерији, па шта све не, да би постали оно што су желели. И у сваком послу су се показали, односно трудили су се да буду најбољи. Нека је посао који радимо наша прва, друга, трећа или већ која по реду жеља, треба да се трудимо да у том послу остваримо напредак и да напредујемо.

Оцена наставника:

(ружичаста)

Митика: Мрачна спора (Mythica: The Darkspore 2015) је епска фантастика и други део саге „Митика“. Главну улогу има чаробница Мелани Стоун која је одбегла робиња и тзв. некромансер, што отприлике значи да ствара чаролије узимајући животну силу од других. Други некромансер Метју Меркер жели да се докопа камена (мрачна спора) који има изузетну моћ и чини да армије буду непобедиве. Тај камен су му отели други чаробњаци и распарчали га, те сваки део сакрили на четири стране света. Метју је успео да нађе један део, али Мелани, са својом дружбом, креће у поход како би му преотела други и осујетила га да чини зло људима.

Критички осврт: Ово би била неуспела верзија „Ксене, принцезе ратнице“. И заиста, овај филм је више као серија са Скај-Фај канала из најмање два ралога. Један је продукција, а други да је радња као у каквој серији – историју ликова немогуће је разумети без претходног наставка, мада је главни мотив радње релативно схватљив. Дакле, он јесте схватљив, као и краткорочни циљеви ликова – зашто раде то што раде, али је нејасно зашто баш тако раде, те све време има много бесциљног трчања и назови борбе. Радња је заправо у хаосу; час су овде, час пролазе тамо, те једва проналазе пут кроз магични портал у некаквом Стоунхенџу, да би тек неколико метара даље изашли кроз какву рушевину…

И ликови који се појављују не само да нису неопходни, него нису ни најјаснији (баш као ни чудовишта из мочваре, који су нека блажа верзија зомбија). На почетку се појављује чаробњак Кевин Сорбо, који је изгледа ту само да исприча причу која је почетни замајац радњи; јер иако је обећао да ће се вратити, више се не појављује. Зато се појављује потпуно небитни робовласник, коме се даје много више кредита него што заслужује, баш као и његовим двема помоћницама ратницама за које је нејасно за кога уопште раде, а Роки Мајерс је ваљда ту само да покаже да је лепо набилдован. Иако је Мелани имала провиђење да ће њих двоје бити љубавници, то се није десило, баш као што се ништа специјално није десило ни са његовим појављивањем јер никакву значајну улогу није одиграо. На њега је наводно чаробњак Метју бацио клетву, али какву и због чега, није речено. Од мистичних ликова у филму се појављују чаробњаци који су са њиховим светлосним моћима потпуно класични, а и други ликови (патуљци, орци, виле, змајеви) преузети су из „Господара прстенова“ и сличних остварења. У ствари, сва главна чаробна створења су ту. За четири главна лика није јасно какве моћи имају јер час Џејк Стормен лечи смртно рањену Николу Посенер, час она лечи њега, а и сама Мелани на змаја испаљује некакву светлост из руке, али то у другим (исто тако опасним приликама) не може да понови.

Дијалози су испуњени назови великим речима, а које су бледи покушај да се разговору да на тежини. Глума је, рекао бих, још блеђа. И да поменем да су на почетку филма сцене сецкане кратким приказима дивљих животиња. Као биолог могу само то да поздравим и приметим да је лепо убацити „Опстанак“, али му не видим смисао. Баш као ни целом филму.

Едукативни моменат: Меланини пријатељи су листом били забринути за њу да ће је Метју увући у свет зла, али испоставља се да је то немогуће ако она то не жели. Уколико смо довољно самосвесни, те нисмо поводљиви, на то да ли ћемо бити зли или добри утиче искључиво наша одлука.

Оцена наставника:

(ни поправни не помаже)

Змајева лопта: Еволуција (Dragonball Evolution 2009) је филм урађен према манга причи. Џастин Четвин је момак који тек што је напунио осамнаест година и живи са дедом Рандалом Дуком Кимом, мајстором у борилачким вештинама. Деда обучава свог унука, али му не дозвољава да научено примени над насилницима који Џастину чине школски живот неподношљивим. Џастин ускоро и открива зашто га је деда заправо тренирао јер се појављује зли ванземаљац Пиколо (Џејмс Марстерс), који жели да уништи цео свет. Џастинова мисија постаје да спречи Пикола у тој намери.

Критички осврт: Искрено, нисам неки познавалац манге, али ми нису ни сасвим непознате. У овом филму манга се препознаје кроз причу, али пре свега кроз ликове. Прецизније, кроз њихов имиџ, фризуре, покрете, понашање… Мада када зборим о ликовима, потпуни су стереотипи, а неки баш нису ни јасни. Рецимо, Џејми Чон је добра девојка, али се дружи са насилницима у школи. Организује журку на којој Тексас Бетл креће металном шипком на Џастина, те је све то нормално, без ичије вриске, нико не зове полицију и журка се надаље одвија као да се ништа није десило. Кад смо код нелогичности, Чау Јун-Фат час може да скакуће метрима високо, малте не да лебди, час не може преко усијане лаве. Такође је нејасно зашто је направљен увод на почетку, када је све то Чау Јун-Фат поновио крај логорске ватре. Понављање је мајка мудрости, али прича је далеко од било какве мудрости. Другим речима, није баш толико компликована да се не да разумети, напротив, веома је сведена и не превише оригинална.

Специјални ефекти нису баш увек на висини. Рецимо, нису најуспелија уздизања камених торњева около Пикола, као и принудно слетање возила у коме је дружина у том тренутку. А и маска мајмуноликог уништитеља није богзна шта. Сцене туче су коректно урађене, а посебно се издваја она с почетка када се Џастин Четвин у ствари и не бије са насилницима из школе, већ тако вешто избегава њихове нападе да су они на крају пребијени, а њихова кола демолирана. Касније туче су са све изливима светлости, што је већ уобичајена пракса у оваквим и сличним филмовима. И не превише фасцинантна, напротив.

Главни негативац Џејмс Марстерс као лорд Пиколо и поред маске која је требало да му да застрашујућ изглед, заправо изгледа сасвим благо, а последња сцена где је он у ствари преживео и где га једна Кинескиња лечи, опште је место које најављује наставак. Вероватно ћу га одгледати, ако га буде, али не мислим да је добра идеја да га буде уопште.

Едукативни моменат: Џастин је успео да победи Пикола онда када је прихватио и своју лошу страну. Ако не идемо у екстрем попут њега да је свако од нас прикривено чудовиште, онда само треба да разумемо да имамо својих врлина и мана и тек ако прихватимо и ово потоње, моћи ћемо да сагледамо наше реалне могућности. И наравно, шта треба поправити.

Оцена наставника:

(са плусем за труд)