Лако Је Критиковати 142

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

underw (Small)Под водом (Underwater 2020) је последњи филм који је урадио амерички филмски студио „Твентит сенчури фокс“ пре него што је припао Дизнијевој компанији. Прича се одвија на дну океана, негде у Маријанском рову, где нафтна компанија експлоатише енергенте. Ту се налази постројење са запосленима, које ће доживети хаварију непознатог узрока. Малобројни преживели покушавају да дођу до капсула за евакуацију, али се испоставља да то уопште није једноставан задатак.

Критички осврт: Након патетичне нарације, кренуло је врло жестоко и – предвидљиво. Но, иако филм има заплет многоструко виђен до сада, а пре свега у „Ејлијену“, не могу много да замерим режији. Све је прилично узбудљиво и застрашујуће, довољно динамично и донекле клаустрофобично, са финим једним специјалним ефектима. Крај у доброј мери подсећа на „Сунчев зрак“ из 2007. Глума је подношљива, ако занемаримо главну хероину Кристен Стјуарт. Променила је фризуру, видим, али глуму није ни за милиметар. Она се иначе бори са веома занимљивом животном формом која је представљена у виду мутуализма џиновског створења (налик на каквог старогрчког Титана) и хуманоидних грабљиваца. Чак је и биологија тих створења у приличној мери уверљива.

Едукативни моменат: Кирстен је рекла како постоје догађаји који чине да се осећамо беспомоћно и безначајно. Али је додала и да су то само осећања. Некада морамо да престанемо да осећамо и почнемо да делујемо. Немам шта да додам, лепо га је срочила.

Оцена наставника:

5(уз добар један минус)

inseminoid (Small)Инсеминоид (Inseminoid 1981) је свемирска фантастика која се дешава на некој далекој и хладној планети где су будући истраживачи нашли трагове нестале напредне цивилизације. Проблем је што нису сви представници те цивилизације заиста нестали, а још мање су пријатељски расположени.

Критички осврт: Потпуно ми је нејасно зашто је Дејвид Бакст наједном полудео и зашто нико није могао да помогне Розалинд Лојд и зашто је она себи одсекла ногу. Видим да се направила читава драма, али нисам схватио због чега. И надаље уопште нисам могао да похватам ни шта се дешава, а још мање зашто се дешава.  Сврха мистериозних кристала је само врх леденог брега на леденој планети. Уз то, глума је очајна, а хорор сцене апсолутно неуверљиве. Такве су и туче у филму. Сцена када Стивен Гривес умире потпуно је смешна. Најпре га Џуди Гисон погађа некаквим харпуном у груди, па потом се гуши од отровне атмосфере планете на којој су и напокон му Џуди једе стомак док он вришти… Јасно је мени да је ово тврди СФ, али је режисер Норман Ворен мало претерао у тврдоћи. У ствари, можда је претерао у својој амбицији да буде режисер.

Едукативни моменат: Када је друга екипа дошла (прекасно) није могла да закључи богзна шта јер није било сачуваних било каквих записа. Ми наставници први не волимо да пишемо администрацију, али да бисмо имали увид у било шта што је рађено свакако би требало да о томе буде нешто и записано.

Оцена наставника:

1(заслужена)

hellfest (Small)Паклени фестивал (Hell Fest 2018) је хорор који се бави посебним тематским парком који се сели из града у град током сезоне празника Ноћи вештица. Ејми Форсајт је дошла у посету код своје другарице Рејн Едвардс, те је ова желела да се проведу на посебан начин и повела ју је са друштвом у поменути парк. Оно што обе нису знале је да хорор у парку може бити стваран.

Критички осврт: Морам признати да је идеја баш добра. Убица има савршену маску јер забавни парк у коме се све дешава управо се бави ликовима попут њега. Жртве немају представу са ким имају посла, па сваки сусрет са њим њима изгледа само чудно, што је појачало језовитост тих сцена. Јасно је да у овом филму има општих места, много лажних узбуна и предвидљивих момената, укључујући и сам крај. Грешке нису крупне, али их, рекао бих, има много, пошто сам на прво гледање уочио неколико (на крају вести јављају да је било четворо жртава, а заправо их је било пет и када је Ејми упузула у кабину тоалета, она је била закључана са унутрашње стране). Уз то, убиства нису претерано „креативна“, ако изузмемо Кристијана Џејмса. Међутим, режисер Грегори Плоткин је све то упаковао у пристојан хорор, са добром динамиком. Да је био вештији, направио би унапређену верзију „Ноћи вештица“. Алузија на тај филм је више него очигледна.

Едукативни моменат: Мото забавног парка је био – или ћете покорити свој страх или ће он покорити вас. И то је заиста тако и у реалним, мање забавним ситуацијама.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Hell-Baby-Poster (Small)Беба из пакла (Hell Baby 2013) је хорор комедија о брачном пару Робу Кордрију и Лесли Биб који су се уселили у нову кућу. Лесли је иначе трудна, а ускоро ће бити и опседнута ђаволом.

Критички осврт: Радња је претерано расута, без фокуса и иако тече некаква прича, ту се укључује још много чега и то ми оставља недоумицу да ли је пар режисера Томас Ленон и Роберт Бен Гарант (који уједно и глуме свештенике из Ватикана) желео да прави пародију или само добре скечеве. Већи део њих су заиста добри. Оно што могу да похвалим је да хумор није баналан и сведен, али са друге стране није ни баш увек успео. Фора на самом крају је лоша и предвидљива. Такође ми није било најјасније да ли је режисерски двојац заиста желео да исмеје клишеје у филмовима у овом поджанру. Недомуце ми се стварају из два разлога. Први је тај што су поткачили и добре филмове попут „Предсказања“, а други што су комичне ситуације увели готово искључиво кроз ликове који су сви од реда луцидни. Неки чак толико да су буквално карикатуре. Но, глумци јесу били на висини задатка, посебно Лесли. Свакако, ово је један добар покушај добре пародије снимљен са очигледно ниским буџетом, што свакако морам да узмем као олакшавајућу околност.

Едукативни моменат: Отац Роберт је убио свог колегу оца Томаса јер је мислио да овај то тражи од њега. Томас је тражио нешто сасвим друго и да га је Роберт саслушао до краја, овај не би страдао. Дакле, не треба да изводимо преурањене закључке и важно је да саслушамо саговорнике.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

deadbirds (Small)Мртве птице (Dead Birds 2004) је вестерн који се дешава у време америчког грађанског рата. Група дезертера из Конфедерације опљачкала је банку и у бегу је ка Мексику. Уз пут ће наћи уточиште у напуштеној кући. Оно што они не знају је да је кућа запоседнута демонима.

Критички осврт: Већ ми се сцена спочетка није допала јер је било превише крви која липти. Чим у хорору специјални ефекти иду у том смеру, он неминовно губи на квалитету. Ни специјални ефекти који су даље били у филму углавном нису импресивни, али су колико-толико примеренији неком квалитетнијем хорору. Но, хорор је далеко од квалитетног, а врло близу осредњем. Прича ми изгледа збрзано и неразрађено. Режисер Алекс Тарнер је буквално прелетео преко мистерије, која није скроз ни најјаснија. Јасно је да је Мјус Вотсон желео да тајанственим ритуалом оживи своју супругу и да су га демони преварили тако што су му децу претворили у своју врсту, али је остало нејасно шта је он са њима конкретно урадио, као и мотиви тог његовог деловања. Такође је Алекс започео неке приче, попут погибије дечака која мучи главног актера Хенрија Томаса, а и сам почетак његове везе са Ники Ејкокс. Ту је и љубавни троугао са Патриком Фугитом, али све је то остало да виси негде са стране. Алекс је све подредио страви, те баш уложио сву своју енергију и ресурсе у њу, али залуд.

Едукативни моменат: Хенри је морао да направи избор између злата и живота и одабрао је оно прво, те су страдали и он и његов брат и његова вољена. Неке ствари вреднујемо много, али ипак треба знати и да им се одреди права цена.

Оцена наставника:

2(иде на три)

lightsoutshort (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2013) је шведски кратак хорор филм о Лоти Лостен, која види утвару али само када искључи светло.

Критички осврт: Режисер Дејвид Ф. Сандберг је за ни целих три минуте направио нешто што његове колеге не успеју у преко сат времена хорора. Само могу да напишем – свака част.

Едукативни моменат: Управо ми је Дејвид био инспирација за едукативни моменат. Врло често, када смо концизни, јасни, имамо идеју о чему ћемо причати, можемо да пренесено поруку или едукујемо јако брзо и самим тим и ефектно.

Оцена наставника:

5(права)

lights (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2016) је дугометражни филм инспирисан претходним истоименим филмом, али овај пут снимљен у Холивуду. У кући Марије Бело дешавају се застрашујуће ствари и њен син Гејбријел Бејтман живи у страху и то постаје очигледно и у школи. Зато педагошка служба позива Терезу Палмер, дечакову полусестру, како би помогла да се за њега нађе најбоље решење. Испоставиће се да је једино решење да се брат и сестра суоче са ужасном утваром која је обрлатила њихову мајку.

Критички осврт: Врло је било јасно да ће режисер Дејвид Ф. Сандберг искористити сцену из свог краткометражног првенца када Лота Лостен укључује и искључује светло јер је баш ефектна. Међутим, некако се брзо прешло са смрти Билија Берка на проблеме које имају његови пасторци. Но, премиса филма је интересантна и донекле другачија у односу на већину других, што је већ у самом старту плус. Дејвид је направио хорор који више интригира него што плаши и то је такође један нови приступ. Ипак, општих места има и није их избегао, па тако ни предвидљиве моменте. И мислим да је приказ злоћудне Дајане чист промашај. Због тога, филм ме није баш „одувао“, али јесте врло, врло солидан, баш као и сви глумци, са тим да према детету Гејбријелу морам да будем попустљив.

Едукативни моменат: Млађахни Гејбријел је инсистирао на томе да га његова полусестра Тереза не напусти, као ни њихову мајку Марију. И у томе је суштина породице – да увек буде ту за сваког свог члана, ма какве недаће га снашле.

Оцена наставника:

4(солидаре)

bloodshot (Small)Бладшот (Bloodshot 2020) је суперхеројски филм рађен према личности из стрипа компаније „Валијант“. Вин Дизел је војник који учествује у специјалним операцијама и спашава таоце. Након једне од успешних мисија, он одлази са својом супругом Талулом Рајли на одмор у Италију. Међутим, тамо их обоје отима и убија зликовац Тоби Кебел који је хтео да од Вина добије информације. Вин се буди у лабораторији научника Гаја Пирса, који не само да га је васкрсао, већ га је и „побољшао“ уз помоћ наноробота. Вин је најпре имао амнезију, а онда се наједном сетио свега и кренуо да се освети. Испоставиће се да је буквално незаустављив и да ће освета бити његова, али ће се такође испоставити да он не зна комплетну истину.

Критички осврт: Већ на самом почетку ми се допала фотографија, али и акционе сцене које прште од фасцинантних специјалних ефеката. Вин је глумац који је рођен за овај жанр, тако да је све то било одлично уклопљено. Оно што ми се допада као наставнику је што Вину није дарована само физичка снага и спретност, већ и изузетне умне способности, међу којима и брзо учење. Ипак, та фора је мање-више већ виђена у „Матриксу“. Неке цаке су виђене и у другом наставку „Терминатора“, а присутна је и сведенија верзија Доктора Октопуса из „Спајдермена“.

Режисер Дејвид С.Ф. Вилсон је желео да постигне једну добру динамику, што се и очекује за овај поджанр, те је некако збрзао радњу. Ипак, радња јесте одржива, чак има и неке какве-такве преврате. За овај, акциони жанр, сасвим је у реду.

Едукативни моменат: Гај је, према Виновим речима, био у праву што се једне ствари тиче, а то је да то што смо били не мора да одреди и ко ћемо бити. И ја признајем да је у праву.

Оцена наставника:

5(па, може, хајде)

onward (Small)Напред (Onward 2020) је цртаћ о фантастичном свету смештеном у урбаним, модерним условима. Наиме, фантастични свет је некада био узбудљив, пун авантура и – магије. Онда су неки открили науку и начин како да лакше дођу до неких ствари и од магије се одустало. У садашњици, прича прати вилењака тинејџера Ијана (глас је позајмио Том Холанд) који пати за оцем којег никад није упознао. На његов шеснаести рођендан мајка му је дала поклон који је чувала све те године и који је Ијанов отац наменио својим синовима када је био на самртничкој постељи. Испоставило се да је у питању чаробни штап који може да оживи Ијановог оца на један дан. Ипак, чаролија за такву акцију испоставила се врло компликована.

Критички осврт: Ово је једини филм у коме је нарација с почетка поновљена, али је то изведено тако да не буде глупо. Свакако је овај цртаћ далеко од глупог; сјајну анимацију прати добра једна динамика и авантура, прстохват патетике и лепе поруке. Чак је и крај донекле изненађујући, а има и неколико добрих фора. Углавном, фино, емотивно, узбудљиво – сасвим довољно за пет.

Едукативни моменат: Мантикора је имала мото да морате да направите и неки ризик у животу како бисте доживели авантуру. И у праву је, али немојте претеривати. Ипак је мантикора биће из персијских легенди.

Оцена наставника:

5(врло солидна)

farmagedon (Small)Филм овце Шона: Фармагедон (A Shaun the Sheep Movie: Farmageddon 2019) је цртаћ заснован на серији о јунаку из наслова и други наставак филма о њему. У овом делу Шон упознаје малог ванземаљца који је посетио Земљу, али му то није била намера. Наиме, он се ушуњао у свемирски брод свог тате док је овај спавао и насумице, у игри покренуо команде. Шон се спријатељио са придошлицом и иако проводе сјајно време заједно, схватио је да мора да му помогне да се врати на свој свет.

Критички осврт: Ово је цртаћ за веома малу децу. Чак нема ни дијалога у правом смислу те речи. Форе су слатке и инфантилне, а такви су и што животињски, што ванземаљски актери. Има пар чак и смешних фора, а и интересантних цака, као што је, рецимо, када ванземаљчић показује Шону део свемира из кога је дошао, па за то користи лопту, гуме и другу приручну опрему. Нема ту високе технологије, што и није лоше за развијање дечје маште, да им нису потребна ни сам не знам каква средства, већ да креативне идеје могу да спроведу коришћењем ствари из околине. Филм има неколико порука (између осталих оне које истичу значај тимског рада и придржавања мера безбедности током рада), али их нема превише. Рекао бих да је за узраст коме су намењене ово права мера. Свакако цртаћ који бих препоручио малишанима.

Едукативни моменат: И Шон и ванземаљчић су на тежи начин научили да несташлуци, колико год забавни били, могу да доведу до озбиљних последица и правила постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(мајушна)

Лако Је Критиковати 140

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

The Book of Eli (Small)Књига Илаја (The Book of Eli 2010) је постапокалиптични филм који прати путовање усамљеног Дензела Вошингтона. Он на свом путу наилази на разне препреке, али има мисију коју мора да испуни и коју му је поверио сам Бог.

Критички осврт: У овом филму видни су ЦГИ, како их већ зову, ефекти. Није баш да их се нисам нагледао по филмовима и није баш ни да их нисам до сада уочавао, али овде баш иритирају. И уз то, уопште не фасцинирају. Дистопијско друштво у рушевинама, са браон и сивим тоновима и где људи из очаја једу људе, виђено је у бројним филмовима. Оно што донекле фасцинира су борбе које води Дензел.

Свакако да режисерима морам да признам добру атмосферу коју су направили, али то и није било тешко са таквим колоритом и глумцима. Ипак, највише од свега им признајем да су религијски мотив уградили заиста добро у причу и чини ми се да нигде до сада нисам видео да је то тако вешто (и не тако суптилно) урађено. Са једне стране имамо проповедника божје речи, односно Дензела, а са друге човека институционализоване вере Гарија Олдмана. Другим речима, религија даје моћ, али су у овом случају супротстављене моћи коју добијамо над нама самима (Дензел) и моћи коју желимо над другима (Гари). Метафора је јака и има смисла, а даје и смисао читавој причи. И ту видим највећу вредност ове приче, која је у основи класична (Гари јури Дензела и девојку како би се домогао оног што жели). Крај има неки преокрет, донекле изненађујућ (у ствари, није нимало изненађујућ, али хајде), али је исфорсирана и префорсирана божја правда. Некако видим да се велике речи (којима су Амери толико склони) на крају у нарацији нису могле избећи, али их је превише или је то већ било превише, не знам ни сам… Свеукупно се добија добра идеја спакована у филмић тек за пар нијанси бољи од медиокритета.

Едукативни моменат: Реј Стивенсон је рекао Дензелу како овај нема избора. На то му је Дензел одговорио да избор увек постоји. И то увек треба имати на уму.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Wrong Turn (Small)Погрешно скретање (Wrong Turn 2003) је хорор који се дешава на споредној, заборављеној заобилазници са ауто-пута. Дезмонд Харингтон је журио на некакав састанак, али се на ауто-путу десио удес, те је наишао на колону возила која стоји. Пошто није имао стрпљења да чека, кренуо је назад у потрагу за неким алтернативним путем. Тако је наишао на запуштену бензинску пумпу и тамо видео мапу која је показивала да постоји заобилазница. Решио је да крене тим путем и тамо наишао на петоро младих који су имали незгоду са возилом. У ствари, у тренутку непажње сударио се са њима, али срећом без повреда. Но, цела ситуација у којој су се њих шесторо нашли ипак је далеко опаснија.

Критички осврт: Поджанр хорора који најмање волим је слешер филм. Овај филм је од самог старта имао све карактеристике да га баш, баш не волим, а две бих издвојио: једна је то америчко инсистирање да су људи са генетичким поремећајима деформисани и манијакални, што је жалосно и речима неописиво, а друга је да је филм преоптерећен општим местима. И то општим местима која се понављају: где год је пар, момак нестаје, да би га девојка потражила и нашла га мртвог, а потом и она бива убијена. Осим овога, филм пати од класичних „болести“ за овај поджанр. Радња је превише обична и повремено сасвим погодна. На пример, манијакалне убице лишавају живота из цуга, што бисмо рекли, сваког на кога наиђу, али не и лепу и главну хероину Елајзу Душку, јер – како? Она је главна, треба да преживи, те је ваљда логично да њу само заробе. Сам Дезмонд се показао као какав суперхерој. Погођен у ногу, са обилним крварењем, он скакуће са гране на грану, бије се голорук против двојице са секирама и преживљава експлозију тик испред њега која га је одувала са све Елајзом. Ту експлозију је преживео и један манијакални, мада је био буквално у експлозији. Није имао ни опекотину, мада на онолико унакаженом лицу тешко је и рећи.

Филм је технички урађен сасвим солидно, уз океј продукцију и пристојну глуму и са понеком узбудљивом сценом. Међутим, у поджанру у којем је рађен није остварио ич новог.

Едукативни моменат: Дезмонд није желео да се стрпи и сачека на ауто-путу, па је упао у невољу. Стрпљење је заиста чак животно важна вештина и не треба да будемо као Дезмонд. Уосталом, изрека каже: стрпљен-спашен. 🙂

Оцена наставника:

2(може и на три, али има разлога да буде и на један)

deadand (Small)Мртви и сахрањени (Dead & Buried 1981) је хорор који се дешава у једном малом граду Потерс Блаф у којем становници на суров начин убијају туристе. На случају ради локални шериф Џејмс Фарентино, не знајући да су у ове бизарне догађаје укључени сви људи које зна, па чак и његова супруга Мелоди Андерсон.

Критички осврт: Сцена када је Денис Редфилд са породицом ушао у напуштену кућу је једна од оних сцена које саплићу добар филм. Нити има логике, нити је добро урађена и сасвим је опште место у хорор филмовима. Остало је сасвим добро и ово је врло солидан хорор и то са врло оригиналним приступом. У појединим поступцима ликова јављају се неке недоследности, али вероватно би све то могло да се одбрани. Ипак, остаје утисак неразрађене приче, као да се режисер Гари Шерман више бавио изградњом мистерије, него њеним расплетом. Специјални ефекти варирају; од очигледних до врло добрих (с обзиром на време када је филм настао).

Едукативни моменат: Мелоди је предавала деци о црној магији јер је хтела да им час буде забаван – деца воле оно што је страшно – објаснила је. И то има смисла, много се лакше учи оно што је забавно. Међутим, не треба да заборавимо да морамо да научимо и оно што је потребно. 🙂

Оцена наставника:

4(готово сигурна)

iljadu (Small)1922. (1922 2017) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Томас Џејн је фармер, поносан на своје приносе и свог сина јединца Дилана Шмида. Проблем настаје када је Томасова филмска супруга Моли Паркер пожелела да се пресели у град јер јој живот на фарми не прија. Моли је захтевала развод и натраг свој мираз – читавих 40 хектара земље. Желећи да задржи цео свој посед, Томас подговара сина да заједно убију Моли, те они то и чине. Но, Томасови проблеми тек су тада постали страхотни.

Критички осврт: Овај филм се води као натприродни хорор, али први део филма је трилер и то врло успео. Режисер Зак Хилдич је направио изузетно мучну атмосферу и у њу сместио ликове које тумаче сјајни глумци. За Томаса живот без фарме (односно земље, како је он назива) је живот без вредности и он доноси одлуке не зато што је срећан на месту где је, већ зато што ће у супротном његов живот изгубити смисао. Тако представљен мотив чини да цео филм изгледа значајно реалније и самим тим страшније. Иначе је овај глумац за ову улогу заслужио најмање Оскара. Само убиство је престрашно, тако да тада већ нисам био сигуран коју би сцену Зак могао да уведе да буде језивија од те. Међутим, Зак није „пуцао“ на то да ређа језиве сцене. Када је кренуо хорор део, иако сама сцена када се Моли појављује није изненађујућа, читава њена освета јесте и далеко је од класичног прогањања неупокојеног. Углавном, Зак је водио причу стварно одлично и свака сцена је у њој са разлогом и добро је дочарана. Ово је филм који садржи једну озбиљну, крајње трагичну причу, која има дубину и поруке, те ликове према којима не можете да не осећате емпатију.

Едукативни моменат: Томас је схватио да на крају сви буду ухваћени. Другим речима, за свако почињено недело последице морамо да осетимо. Но, оно што је још важније, схватио је да увек постоји други начин и да недело уопште не мора да буде опција.

Оцена наставника:

5(врло јака)

thecurse (Small)Проклетство (The Curse 1987) је филм рађен према краткој причи „Боја изван свемира“ писца Хауарда Филипса Лавкрафта. На фарму, на којој живи дечак Вил Витон са својом породицом, пао је метеор необичног изгледа. Вил је позвао комшију лекара и научника Купера Хакабија, али овај није имао довољно знања да испита тај објекат. Ипак је одлучио да му не придаје превише значаја, тим пре што га је и његова супруга Хоуп Норт убедила да им то није у интересу, али ће се испоставити да ће метеор бити фаталан и по њега и по готово читаву фармерску породицу.

Критички осврт: Наслов филма на први поглед није јасан јер уз клетву тешко може да се повеже метеор који са собом доноси неке микробе или шта ли већ ванземаљско. Међутим ми сазнајемо да је глава породице Клод Акинс побожан човек и инсистира да читава његова породица поштује правила из Библије. У ту причу је некако, мало више неспретно, уметнута прељуба, а ту још могу да се доведу у везу и други греси. Међутим, сама прича није религијска, већ врло тврди СФ. И није лоша и има неког смисла, али и неких рупица попут те да се Кетлин Џордан Грегори шврћка наоколо са абнормално великим чирем на образу и то нико не доводи у питање или када Стив Карлајл уђе у шупу наместо да уђе у кућу и затражи помоћ због паса који су управо напали Хоуп. Ипак, најзанимљивији ми је хорор део ове приче. Режисер Дејвид Кит се баш потрудио да нас маштовито застраши маскама деформисаних ликова у филму и са крви која прска из парадајза, али је заправо најстрашнија и најуспелија сцена када Кетлин себи зашива руку у мирној, готово спокојној породичној атмосфери у дневном боравку њиховог дома. Финалне хорор сцене дефинитивно су лоше урађене, тако да оне заиста не могу да застраше. Истина, и ту се Дејвид баш потрудио да финале буде маестрално са све рушењем свега наоколо главних протагониста. Једино што никако не могу да објасним то је херојство Џона Шнајдера, па и његово касније разбољевање.

Ликови су стереотипи, осим Кетлин, која има врло интересантну физиономију. Малком Данаре је толики мали насилник да је његов лик заправо карикатура. Чак, прави лик из цртаћа пошто и у цртаћима све време носе исту одећу, а Малком је све време носио исту премалу спортску мајицу. У реду је да дечко има свој омиљени одевни предмет, али је мало вероватно да ће се прати и сушити динамиком приказаном у филму (а није баш да се није прљао).

Едукативни моменат: Хоуп је рекла свом мужу како не треба поправљати ствари које нису покварене. У пренесеном смислу то значи да не треба ми да намећемо наша мерила вредности другима. Ти други нису покварени, само имају другачије ставове и стилове живота. На крају крајева и право да живе како желе.

Оцена наставника:

4(зато што ми се филм допадао када сам био мали)

empireoftheants (Small)Цартво мрава (Empire of the Ants 1977) је филм који је настао инспирисан истоименом кратком причом Херберта Џорџа Велса. Џоун Колинс је менаџер и има за циљ да прода плацеве на једном острву. Зато је организовала излет потенцијалним купцима и довела их је ту. Међутим, она не зна да је на острву завршила канта са радиоактивним отпадом који је тако утицао на мраве да они постану џиновски и претња за све њих.

Критички осврт: На самом почетку је могао да буде и неки сувислији текст који чита наратор. Можда би и једноставне чињенице из биологије биле учинковитије од мелодраме без много смисла. 🙂 Додуше, и сви разговори у филму нису имали много смисла, мада су имали очигледан циљ да нас упознају са ликовима. Глумци који су изабрани јесу занимљиви, али некако нису могли да дођу до изражаја, баш због прозаичних дијалога. Специјални ефекти нису ни лоши за оно време, али је поглед из „мравље перспективе“ пресмешан. Преко камере је очигледно стављен лим са рупама како би нам се дочарало како мрав види. И то би било чак и колико-толико коректно, да је режисер Берт И. Гордон знао шта је мозаичан вид. Уз то, мрави су цврчали и буквално вриштали што је деловало надреалније него њихова џиновска величина. У сцени када убијају Едварда Пауера, Џоун вришти, али уопште не изгледа да она вришти и чак чује се некакво двогласје… Касније се испоставило да су мрави вриштали. И све време су мрави били у неким чудним, готово неприродним позицијама, и као да су се борили између себе.

Сама прича је чиста класика, уз обиље лоше глуме и општих места. Чак има и оног да се Брук Паланс (невешто) спотакла и уганула чланак и напросто није могла да хода и бежи од најезде мрава. То је заиста толико глупо да су модерни режисери одустали од овога, али ето због тога и кукавичког јој мужа Роберта ПајнаБрук настрада. Иначе су и та и готово све остале сцене апсолутно предвидљиве. Страшне сцене су прављене увек некако да не видимо шта се дешава; или кадрови који само наговештавају или су у некаквом метежу, па их све то и није чинило страшним. Филм је малко извадила идеја о послушним људима и начину како постају послушни јер се ту види неки наговештај маште, али то опет није довољно. Филм је лош, па је лош. 🙂

Едукативни моменат: Мрави и други инсекти имају и просте и сложене очи. Сложене очи састоје из из великог броја простих. Свако просто око види део слике. Сви ти делови заједно дају целину која изгледа као мозаик, те се такав вид назива мозаичан. Дакле, тако инсекти виде, а не као што је у филму приказано – да свако просто око види целу слику, те изгледа као многоструко дуплирана слика.

Оцена наставника:

1(на два)

godzila king (Small)Годзила: Краљ чудовишта (Godzilla: King of the Monsters 2019) је наставак филма из 2014. Научници, окупљени у склопу организације „Монарх“, свуда по свету пронашли су необичне и огромне животиње које су назвали титанима. Једна од водећих научница Вира Фармига успела је чак да изуми машину која може да их контролише. Међутим, Чарлс Данс, екотерориста који има за циљ да потамани човечанство и преда свет титанима, отео је и Виру и њену машину. Чудовишта су почела да се буде и пустоше Земљу, али најгоре од свих њих је уједно и њихов вођа – змај који бљује ватру. Чарлс и Вира ослободили су га из вечитог леда и апокалипса је започела. Ипак, војска и Вирин бивши муж Кајл Чандлер консолидовали су се и кренули у контранапад. Њихов кец у рукаву је најјачи монстум од свих – Годзила.

Критички осврт: Дакле, 2014. научници нису научили лекцију када су чудовишта порушила цео град и побила људе, већ сада порађају нове младице још живописније. Џиновска мокрица с почетка је сјајна; и осмишљена и оживљена на великом/малом екрану. Но, ту се машта режисера Мајкла Дафертија и сценаристе Макса Боренштејна не зауставља. Они уводе у причу и змаја и то троглавог. Јасно је мени да су једноглави превазиђени, али шта ћемо за наставак? 🙂 Но, о том потом, а што се овог филма тиче, морам рећи да се прича развила. Додуше, развила се на стакленим ножицама пошто је екотерориста Чарлс са шачицом људи врло једноставно преузео војно-научна постројења и то која чувају такву светску потенцијалну опасност. Но, када су се једном стране супротставиле, прича је већ текла значајно логичније. У сваком случају, одвија се по холивудском шаблону, има предвидљивих момената и америчког пренемагања, али је дефинитивно блокбастер, где сјајни специјални ефекти прате битке епских размера. Одлична је цака када војници излећу из летелице и одмах их спржи змајева ватра… Има много ефектних момената у филму.

Едукативни моменат: Када је Си Си Ејч замерила Кену Ватанабеу да звучи као да се диви чудовиштима, он јој је одговорио да се диви свим облицима живота. И то је најбољи став који према животу можемо имати.

Оцена наставника:

4(врло солидна)

nerve-poster (Small)Петља (Nerve 2016) је филм рађен према роману истог назива из 2012. књижевнице Жане Рајан. Међу тинејџерима је омиљена ријалити игрица која носи назив као у наслову филма. Они који се одлуче да играју прихватају изазове које им постављају посматрачи и уколико изврше задатак добијају лепу своту новца. Емили Мид је једна од играча и очигледно зависна од игрице и популарности коју јој та игрица доноси. Њена повучена другарица Ема Робертс нема таква интересовања, али је у њој прорадио инат и жеља да докаже околини да и она уме да прихвати изазов, па се укључила у игру. Испоставиће се да је игра много више захтевна од онога што је Ема могла и да сања. Из изазова у изазов, улог ће на крају постати и сам живот.

Критички осврт: Рекао бих да режисери Хенри Јост и Аријел Шулман заиста разумеју нове генерације јер су направили филм који не само да одговара тинејџерима, већ и веома добро објашњава неке феномене који се у њиховој популацији дешавају. Сама динамика филма и интрига шта ће се даље десити и шта ће лоше да се деси (јер неминовно је, зар не? 🙂 ) и буквално адреналинско узбуђење у доброј мери маскира једно основно логично питање: како. 🙂 Наиме, гледаоци су ти који дају изазове, али немогуће је да гомила, глупа као што је свака гомила, направи тако интелигентне задатке постављене пред младе и атрактивне Ему и Дејва Франка. Заправо, без обзира колико се режисери трудили да читаво то замешатељство учине вољом гомиле, утолико су ствар учинили наивнијом. Ситуација се још више компликује када су се у једначину убацили и Емили и Машин Ган Кели, те све то постаје све мање уверљиво. Наводно објашњење је да су гледаоци јако добро обавештени јер мрежа „Петља“ преузима све личне податке са других друштвених мрежа, али то објашњење, иако едукативно, није довољно добро. Све је још мање уверљиво јер је полиција у филму инертна, а тако се некако постављају и сви одрасли, што случајни пролазници, што чланови породица.

Други проблем са којим се бори овај филм је понављање. Једанпут луда вожња где су Мишку (Дејву) затворене очи и једанпут прелазак преко мердевина што Еме, што Емили на великој висини јесте и довољно застрашујуће и довољно узбудљиво, али као да су се тиме идеје потрошиле. Тако да је Дејв добио задатак да наново шврћка по пречкама, овог пута крана, а да би се колико-толико увело нешто ново, задатак је био да виси (што ипак није ново јер и то је било), али на једној руци (да, дефинитивно ново). Само сам чекао да нова наредба буде да виси косом приљубљен за кран уз помоћ статичког електрицитета. Тада је филм већ увелико изгубио сензибилитет тинејџерског трилера и ушао у сферу хорора где се манијакални убица поиграва са својим жртвама. На крају је потпуно мрачан задатак и некако је све ишло ка томе, сувише предвидљиво и потпуно разочаравајуће. Међутим, преокрет је урађен добро и добро је одрађена психологија масе. Ипак, и ту морам да замерим; заказан је окршај са пиштољима на свима познатом месту и полиције нигде?

Овај филм дефинитивно има много рупа у логици дешавања, али много поука има, што као наставник морам да поздравим. Многе опасне ствари почињу врло наивно, интернет уопште није безбедно место, лако је крити се иза свог профила и посматрање насиља је саучествовање у том насиљу. Дакле, филм има много позитивних, али и много негативних ставки. Режисери се нису трудили да те негативне избегну, само су их вешто прикрили оним позитивним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: није потребно да урадимо све што се од нас захтева зарад популарности. На крају крајева, ако је то цена популарности, онда заиста вреди размислити да ли нам је уопште потребна.

Оцена наставника:

4(реално је три, али хајде)

noescape (Small)Без собе за бекство (No Escape Room 2018) је филм о девојчици Џени Рос, коју је отац Марк Геним повео да проведу викенд на селу. Њихова авантура није успела, па су се враћали кући, али су им се успут покварила кола. Зато су били принуђени да поправку сачекају и дан проведу у оближњој варошици. Марк је ипак желео да приушти забаву својој кћерки, па јој је предложио да посете локални Ескејп рум. Џени је невољно прихватила очекујући неку гаражну варијанту, али се испоставило да је овај Ескејп рум далеко више од тога.

Критички осврт: Филм почиње више него стереотипним ликовима Џени и Марком и њиховим више него стереотипним односом мрзовољне тинејџерке кћерке и разведеног оца који се сувише труди. Они одлучују да иду у Ескејп рум и то је јасно, али претходно Џени доживљава ничим изазван хорор у тоалету ресторана и иако је та сцена требало да се уклопи са свим осталим, превише је исфорсирана. Углавном, дођоше они до сеоске варијанте Ескејп рума и надаље филм ме је заиста пријатно изненадио, тим пре што је телевизијски и још мукбастер приде, па су и моја очекивања била ниска. Ово је један заиста интересантан и у доброј мери успео спој модерног трилера са темом урбане легенде и паранормалног хорора. Поједине сцене јесу застрашујуће, а посебно бих издвојио ону када Џени лежи у скровишту поред леша који се полагано помера. Међутим, готово све страшне сцене су остале недовршене, као да режисер Алекс Меркин није имао стрпљења за њих. 🙂 Ипак, морам да му признам да је вешто искористио идеје из других филмова, измиксовао их и добио врло пристојну причу за мање пристојан буџет. Ту је он развио и понеку сопствену идеју, попут оне у завршници, која није лоша. Заправо, за цео филм могу рећи да није лош.

Едукативни моменат: Денис Андрес је искористио знање из физике како би пронашао начин да изађу из једне врло опасне собе. Свако знање вреди и никад не знамо када ће нам затребати. Марк је исти проблем решио на други начин и то се свакако дешава у животу, а посебно у тимском раду. Дакле, знање и тимски дух никад нису на одмет.

Оцена наставника:

4(и овде је реално је три, али опет хајде)

total recol (Small)Тотални опозив (Total Recall 1990) је футуристички филм инспирисан кратком причом Филипа К. Дика. Арнолд Шварценегер је грађевински радник који води монотон живот, иако има прелепу жену Шерон Стоун. Прогањају га снови о Марсу и он жели да иде тамо јер верује да га чека шанса живота. Пошто Шерон не жели да они оду тамо, он се одлучује да посети компанију „Рикол“ која нуди лажна сећања, али боља од правих. Наиме, стручњаци из те компаније усађују људима у мозак сећања која никада нису имали, али имају осећај као да су заиста доживели сјајне авантуре. Код Арнолда нешто је кренуло по злу и стручњаци из „Рикола“ су схватили да је њему неко пре њих обрисао сећање. Прекинули су третман, а њега послали кући. Тада за Арнолда креће права авантура, много узбудљивија него што је то могла да му понуди поменута компанија.

Критички осврт: Као права блокбастер акција, ова има гомилу мртвих, али није то оно што овај филм чини сјајним. Најпре ту је бритак хумор, врло суптилно пласиран и веома солидни специјални ефекти искоришћени на заиста маштовит начин. Сценариста Роналд Шусет је причу баш закомпликовао, те није могао да избегне рупе и рупице коју таква радња мора да има. Акција у овом филму пати од дечје болести својствене том жанру: потпуно је наивна. Шерон, која је неки екстра тајни агент, не успева да погоди чак ни врата од тоалета, а камоли Арнолда са пар корака удаљености. И таквих момената има заиста много. Ипак, морам да кажем да је ово врло добар покушај да се направи политички трилер у СФ окружењу. Овај филм можда није ремек-дело фантастике, али је онда озбиљан кандидат да то буде.

Едукативни моменат: Рони Кокс је рекао Мајклу Ајронсајду да му не даје довољно информација како би овај мислио. И то је истина; правог мишљења нема без свих неопходних информација. Зато је увек потребно проучити све изворе и чути сваку страну.

Оцена наставника:

5(може, наравно)

Лако Је Критиковати 136

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

bkduOLHhL (Small)Породица Адамс (The Addams Family 2019) је цртаћ рађен према познатој монструозној породици. Глава породице Гомез је оженио вештицу Мортишу, али је венчање обављено на брзину пошто су преплашени мештани као руља нагрнули са циљем да отерају пошаст из своје варошице. Они су тако пребегли у Њу Џерзи и тамо пронашли напуштени уклети дворац који им је изгледао као савршено место да се ту настане. Године су пролазиле у том њиховом „рају“, све док њихов дом није засметао Марго, ТВ-звезди новокомпонованог програма који се бави преуређивањем стамбених објеката. Маргина идеја је да читаво насеље сачињавају слатке, колоритне и једнообразне куће и дом Адамсових се у ту слику није уклапао. Пошто није наишла на њихову сарадњу, Марго је одлучила да примени ултимативно оружје: провинцијске трачеве. То је био нови изазов за ову познату породицу, која се већ борила са неким својим проблемима – јазом генерација старијих и млађих Адамсових.

Критички осврт: Режисери Конрад Вернон и Грег Тирнан нису хтели исту ствар као и сви пре њих у филмовима и серијама о породици Адамс. Истина, они јесу супротставили два света: један морбидан, а други слаткаст и друштвено прихватљивији. У претходним верзијама морал и праве људске вредности налазиле су се на страни овог првог и то је добра поента. У овом цртаћу оба света пате од истог проблема: желе да устроје своје чланове да се уклопе и да буду исти као и сви други. Иако је овај приступ оригиналан, он неминовно мора да одскочи од духа породице Адамс и да учини ликове другачијим. Посебно ми штрчи лик Мортише и некако недостаје она страст која карактерише њену везу са Гомезом. И морам рећи да ми се ова њена верзија не допада. Сам филм није недопадљив и свакако шаље добре поруке, али не иде ми уз породицу Адамс.

Оно што још није добро у овом цртаћу је што је прича превише класична и предвидљива, што му мањка шмека и смешних фора, иако је анимација сасвим добра. И музика је добра.

Едукативни моменат: Гомез је схватио да није његов син Пагзли онај који га је изневерио јер није усавршио породичну традицију, већ је Гомез изневерио сина јер је заборавио да треба да му дозволи да буде оно што јесте. Често заборављамо да пустимо друге људе да буду оно што желе и требало би да имамо бољу меморију. 🙂

Оцена наставника:

3(минус)

sanletnjenoci (Small)Сан летње ноћи (A Midsummer Night’s Dream 1999) је филмска адаптација истоименог романа Вилијама Шекспира. У 19. веку у Монте Атини у тадашњој краљевини Италији, очекује се венчање војводе Тезеја (Дејвид Стратерн). Међутим, овај леп дан војводи је помрачио племић Егеј (Бернард Хил) који је затражио правду против своје кћерке Хермије (Ана Фрил). Он ју је обећао Деметријусу (Кристијан Бејл), али она жели Лисандара (Доминик Вест). Зато ће Хермија и Лисандар покушати бег из Атине, а кроз шуму, за коју ће се испоставити да је походе магична бића.

Критички осврт: Ово је један заиста сладак филм, у који нису уложени богзна какви специјални ефекти, а нису били ни потребни. Живописна сценографија и костими и сјајна глума учинили су да Шекспирово дело буде достојно адаптирано.

Едукативни моменат: Оно што је покренуло готово све ликове у овом делу је љубав. Љубав изгледа као сладак, летњи сан, али то не треба да завара – она је најмоћнија сила која постоји.

Оцена наставника:

5(сањива као у летњој ноћи)

mine (Small)Био свет је мој (Were the World Mine 2008) је романтични мјузикл инспирисан делом Вилијама Шекспира „Сан летње ноћи“. Танер Коен је геј момак који трпи насиље својих вршњака, а суочава се и са разочарењем своје мајке Џуди Меклејн. Ипак, наилази на разумевање своје наставнице Венди Роби, која га врбује да учествује у школској позоришној представи (јасно је који је комад у питању). Танер на почетку није разумео текст који треба да савлада, али временом у њему проналази „рецепт“ како да направи магични цвет из Шекспировог романа. Он је цвет заиста и направио и искористио најпре на другарима из одељења, а потом и на читавом граду који се из хомофобичног претворио у своју супротност. Иако Танеру одговара овакав развој ситуације, Венди га наново, као добар ментор, води ка томе да учини праву ствар и врати све односе какви су и били.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен филм. Идеја је заиста сјајна, а и проблем дискриминације је обрађен на један нов, а заправо старињски начин. И све се поклапа са Шекспировим делом; ту су глумци, несрећно заљубљени и чаролије. Такође ми се допало то што су ликови, под утицајем магичног цвета, заиста и почели да говоре попут познатог писца. Изгледало је као да их је заразила некаква древна, али слатка болест.

Међутим, реализација није на висини задатка, чак и ако изузмемо видно нискобуџетну продукцију. Проблеми које Танер има са дискриминацијом и у породици сувише су бледи. Са друге стране, у појединим случајевима бих рекао да је режисер Том Гистафсон претерао, односно његови ликови реагују на претеран начин (жена неће да купи крему за руке од Танерове филмске мајке јер је он геј). У појединим случајевима радња је у нереду и изгледа као да има рупа између сцена, а и мотивација ликова није увек најлогичнија. Крај је сувише исфорсиран како би био срећан, али у овом случају бих ипак дао вишу оцену због (добре) намере. Још бих похвалио и музику.

Едукативни моменат: Танер је ипак на крају вратио свима слободну вољу, без обзира што је до тада био у окружењу које га не осуђује и са особом која му се свиђа. Људи треба да воле и да буду толерантни не зато што су (чаролијом или на било који други начин) натерани на то, већ зато што тако заиста осећају.

Оцена наставника:

4(веома сањива, тј. танка)

inception (Small)Почетак (Inception 2010) је филм о врло необичном криминалцу Леонарду Дикаприју који улази у туђе снове како би дошао до података које може да прода. Њега и његов тим унајмљује његова дојучерашња жртва Кен Ватанабе и даје му понуду коју овај не може да одбије. Такође му даје и посао који се унеколико разликује; наместо да извуче информацију, он треба да усади идеју у главу богатог наследника Килијана Мерфија. То захтева компликован захват који подразумева сан унутар сна, што је опасно за све учеснике, па тиме и самог Леонарда и његову екипу.

Критички осврт: Режисер Кристофер Нолан је искомпликовао радњу за неколико нијанси више него што је то права мера, али свеукупно добио је један добар трилер, са интересантним дешавањима и истом таквом идејом. Уз то, узео је одличну екипу глумаца.

Едукативни моменат: Леонардо је схватио да је моћ идеје изузетна, а да може бити и опасна ако идеја постане опсесија. Идеје су одлична ствар и оне покреће и људе и читава друштва, али чак и у идејама треба имати меру.

Оцена наставника:

5(такође сањива)

afterdeath (Small)После смрти (Oltre la morte 1989) је италијански хорор који се дешава на једном егзотичном острву. Љут на научнике који су дошли да траже лек за канцер, а јер их криви за смрт кћерке, вуду врач са тог острва претворио је своју жену у зомбија, те ју је напујдао на те исте научнике. Заправо, све становништво је претворено у зомбије и они су побили све придошлице. У животу је остала само девојчица која се, након више година, вратила на острво. Ту ће је снаћи судбина коју је, као мала, избегла.

Критички осврт: Не знам шта је смешније: маске зомбија или глума. Камера је, при томе, толико добра да све сцене које су снимане у мраку залуд су снимане. 🙂

При почетку филма у једном тренутку мајка пушта своју трогодишњу девојчицу да трчи потпуно сама кроз џунглу, а већ у следећој сцени је, изгледа, та девојчица одрасла и сада је Кендис Дејли. Како ли се спасила са острва? Чамац покренула није, не због својих година, пошто је очигледно у питању напредно дете, већ зато што чамцима отказује мотор како приђу острву. То се десило Кендисиној дружби и они кренуше да, па да шетају острвом. Један од њих је успут отрчао да се бије са зомбијем. Радња се све време дешава, али зашто се дешава тешко је рећи. 🙂 Ни сведени дијалози не помажу много да се радња схвати. Зомбији при томе полагано навиру, учествују у борилачким вештинама (нисам експерт, али рекао бих да су у питању основе каратеа), кукају, чаврљају са протагонистима или пуцају на њих. Већ зависи од тренутка. Протагонисти најчешће најпре згрожено гледају како черече једног од њих, а онда се тек активно укључују.

Нарација у филму је такође проблематична; Кендис на почетку на чамцу прича причу из свог детињства, да би негде при крају наново причала ту причу, али уз тврдњу да ју је заборавила све до тада… Можда је најбоље решење да и ми заборавимо на овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Вуду врач није разумео шта су научници радили на његовом острву, па их је зато осудио на страшну смрт. Незнање нас најчешће неће коштати живота, али нас много може коштати.

Оцена наставника:

1(без поправног)

bite-canadian-movie-poster (Small)Угриз (Bite 2015) је филм о младој жени Елми Беговић, која је са две другарице отишла да проведе девојачко вече (мало дуже, додуше) у Костарики. Док су се тамо купале у заливу сакривеним од очију туриста, а према препоруци момка којег су упознале, Елму је ујео инсект. По повратку у Америку тај ујед се показао нимало безазлен и Елма је доживела застрашујући преображај.

Критички осврт: Очигледан пандан овом филму или узор, како желите, свакако је „Мува“ из 1986. јер у оба случаја имамо особу која се претвара у инсекта и љубавну причу у позадини. Међутим, док је верзија режисера Дејвида Кроненберга једна успела метафора на болест и кризу коју пролазе особе које су и болесне и које су везане за те болесне особе, у овој верзији практично није успело ништа. Лепа Босанка Елма, ма колико год се трудила, напросто није имала довољно ни простора, ни харизме да ме увуче у њену причу која јесте животна и тиче се страха од промена и обавеза. Она и режисер Чад Арчибалд тако су градили њен лик да сам стекао утисак да је у питању размажена, плитка и још неиживљена Американка. Такав лик не могу озбиљно узети у анализу, а још мање саосећати са њом. Глума није лоша, лоши су ликови и нејасни су и неуверљиви њихови мотиви.

Чад очигледно нема Дејвидову вештину и његова режија је све само не мудра; ту су рупе и рупице, општа и предвидљива места (јасно је да ће куче показати одбојност према Елми како се она буде мењала), као и употреба ликова када то Чаду одговара. Елмин вереник Џордан Греј у добром делу филма уопште није присутан, што јесте чудно без обзира што не живе заједно. То све чини да радња буде мање реална, а више погодна. Сама прича има пристојну динамику и довољно је хорор, макар тиме што је гадан и што има пуно инсекатских јаја, чиме је циљ постигнут. Ту су и специјални ефекти који су успели да дочарају сву мучнину ситуације, тако да је и то плус филму. Велики минус је што филм остаје некако без поенте и завршава се општим местом, тако да не може да се уздигне изнад медиокритета у поджанру у којем је рађен. Чад се загледао у добар један Дејвидов узор, али није могао да му приђе ни на сто метара. 🙂

Едукативни моменат: Док се опијала у Костарики, Елму је сексуално искористио (и покрао) момак који се ту нашао. Док је болест којом се филм бави измишљена, алкохолизам је врло реална и може имати многе последице, па и ову коју је Елмин лик доживео.

Оцена наставника:

2(на три)

01A83SWDГодзила (Godzilla 1998) је филм о чувеном јапанском чудовишту, односно огромном гуштеру. Настао генетичким мутацијама услед нуклеарних проба Француза, гуштер се запутио из Панаме у Њујорк и тамо почео да терорише становнике тог града. Војска САД је усмерила све своје снаге да се изборе са монструмом, а унајмили су и тим стручњака, међу којима и зоолога Метјуа Бродерика.

Критички осврт: Морам да признам да филм има духа и да је режисер Роланд Емерих унео низ ситних, али симпатичних фора (на пример када Метју буквално уђе у отисак стопала Годзиле и не види га). Некако је дао шармантан шмек овом филму, а Годзила је изгубила свој статусни симбол с правом стеченим у Јапану јер ју је Роланд претворио у само животињу. 🙂 Наиме, Годзила је у поменутој азијској држави настала нешто после Другог светског рата и представљала је метафору патње јапанског народа због бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Годзила је нарасла услед радијације и кренула да терорише људе. Некако такав монструм завређује више поштовања, али Роланд није мислио тако и наставио је сигурним стазама које су дубоко утабале звери из „Парка из доба јуре“. Неко би помислио да Амери све воле да подреде и маргинализују, али немојмо заборавити ко је бацио поменуте бомбе. 🙂 Интересантна је чињеница да је Холивуду било потребно чак 44 године да направи филм о овом монструму, тако да верујем да има ту неке филозофије или политике или макар отклона према читавом том феномену. Можда због тога, а можда и због неких других ствари, Роланд је направио филм значајно наивнијим него што сам очекивао. Пригрлио је звер у оној мери у којој су Јапанци приказали панични страх од ње. И, не мање битно, за звер је крива Француска због својих нуклеарних проба (које су вршили и Амери, али то сада није важно), но равноправно је учествовала у убијању звери преко свог представника Жана Реноа, па љутње и међународних инцидената нема. 🙂 Тим пре што се Жан показао макар једнако виспрен као Џејмс Боунд (сцена када пуца у лустере је сјајно осмишљена, на пример).

Наивних момената има не само у описаном крупном плану, већ и у детаљима. Марија Питило је украла Метјуу видео-касету на којој су наснимљени отисци стопала Годзиле у Панами, те је и објавила и тиме му нанела велику професионалну штету. И то је штета, а није ни логично – сви су сада у Њујорку могли да виде Годзилу уживо и милионску штету коју је направила зградама. Какве везе има што су сада сви могли да виде и њене отиске и то у држави за коју верујем да већина Амера не зна ни где се налази? 🙂 И све што следи је наивно; Французи отимају Метјуа, те га пријатељски убеђују да сарађује са њима, а прати их и све чује кроз полупани прозор новинар Ханк Азарија… И љубавни јади Маријини изгледају наивно и као у некој лабавој романтичној комедији.

И након нешто више од пола филма некако савладаше Годзилу и то се показало као тежак задатак чак и за супериорну америчку војску, а онда је филм променио и темпо и сензибилитет и претворио се у „Ејлијена“, да би се протагонисти наново вратили у „Парк из доба јуре“. Имао сам осећај као да се Роланд све време бори сам са собом какав филм заиста жели. Но, не могу да кажем да је све то испало баш, баш лоше. Филм има све елементе холивудског блокбастера, грандиозне је продукције и са сасвим солидним специјалним ефектима, те у доброј мери узбудљив. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични и све је то укупно врло солидно. Ово је један од оних филмова које су, према мом мишљењу, публика и критичари потценили.

Едукативни моменат: На примеру Годзиле видимо да чак и највећи падају. И то треба имати на уму. 🙂

Оцена наставника:

4(на стакленом постољу)

PrintМрачно небо (Dark Skies 2013) је филм о драми коју преживљава породица Џоша Хамилтона коју походе ванземаљци. Џошу и његовој филмској супрузи Кери Расел постаје јасно да је њихов син у опасности и предузимају све како би га заштитили. Ипак, напредна врста из свемира делује као непобедив противник.

Критички осврт: Сам увод у причу се састоји из два дела која теку паралелно. Један је СФ-део који је у вези са необјашњивим догађајима у кући Џошове породице, а други је драма која нам приказује са којим проблемима се та породица бори. И ова два дела је режисер Скот Стјуарт лепо испреплетао, таман довољно да Џош и комплетна његова околина верује да су неприродни догађаји заправо природан сет последица које ће једна породица трпети због свађа и немаштине. Како се радња одвија, обе приче кулминирају и то је у реду. Заправо, читав филм је у реду. Он је технички солидно одрађен, али мени, са стажом од преко хиљаду одгледаних филмова, те сваком иоле искусном филмофилу, нема богзна шта да понуди. Све ово је већ виђено. На крају постоји као неки преокрет, ефекат изненађења или како бисмо већ то назвали, али не баш неочекиван. Не могу да кажем ништа против филма, али ни много у његову корист.

Едукативни моменат: Артур Кларк је рекао како постоје две могућности: или смо сами у свемиру или нисмо. И обе су једнако застрашујуће. 🙂

Оцена наставника:

4(на три)

humanform (Small)Лутка (人形 2014) или како је на енглеском преведено „Људски облик“ (Human Form) је кратак филм из Јужне Кореје. Прича прати девојчицу која жели да уради пластичну операцију лица и да буде као сви остали. Но, за то не наилази на одобравање своје породице, па се пријављује као добровољно заморче на експерименталну хирургију.

Критички осврт: Сећам се да сам гледао једну епизоду „Зоне сумрака“ која је имала практично истоветну тему. Међутим, у серији је акценат био на интелигентно испричаној причи, а овде је режисер Дојон Но више пажње посветио сензибилитету, односно атмосфери филма. Уосталом, главна протагонисткиња тамо је желела да сачува свој идентитет, а овде је уложила све моћи како би га се одрекла.

Тема је врло захвална за најразноврснија, па чак вероватно и политичка тумачења, тако да порука не може да изостане. Маске за које се млађани режисер Дојон одлучио врло су интригантне и, заправо, читав филмић је такав, интересантан. Не могу да проценим да ли је користио компјутерске ефекте или шминку, мада сам склонији да верујем у ово потоње.

Едукативни моменат: Девојчица је по сваку цену желела да буде као и сви други, али треба да знамо да оно што је лоше је увек лоше, чак и ако сви то раде.

Оцена наставника:

4(суптилна)

thelma (Small)Телма (Thelma 2017) је норвешки филм о девојци чије је име у наслову (глуми је Ејли Харбу), која је уписала факултет и жели да тамо стекне неке пријатеље. Међутим, тада почињу да јој се дешавају напади налик на епилепсију. Испоставиће се да су они много више од здравствених проблема.

Критички осврт: Филм почиње врло необичном сценом и довољно ефектном да заинтересује за причу која ће уследити. И надаље је било ефектних момената, попут оног када су Ејли и Окај Каја у театру и режисер Јоаким Трир, иако се одлучио за један спор, суптилан темпо, доказао је да уме да направи узбудљиву сцену. Међутим, та прва сцена је тако урађена да свако дешавање надаље референцира на њу, мада је у добром делу филма нејасно зашто. И ту је Јоаким вешто пласирао мистерију, чије је разрешење продужио, али заузврат понудио једну љубавну табу мелодраму која се дешава између две нове пријатељице. У овом филму изгледа као да ништа није случајно и сваки кадар има неку важност, те и Ејлин овлаш поглед на геј пар који је седео недалеко од њених родитеља и ње у ресторану.

Ликови су добро разрађени и глумци су урадили сјајно свој део посла. Иако нема много разговора, потпуно је јасно какве су Ејли и Окај девојке. Ејли је субмисивна девојка, оптерећена новостеченом слободом, али и грижом савести. Њена породица је хришћанског опредељења или је макар прибегла таквом ставу да би је контролисала. То значајно отежава Ејли да ужива у потпуности у ономе што заиста жели и доводи до фрустрације, а ту наступа и СФ моменат у филму јер фрустрације изазивају нападе праћене паранормалним феноменима. То и застрашује њене родитеље и отуда и жеља да је контролишу и не дозволе да се све то дешава и тиме се зачарани круг затвара. Јасно је да Ејли мора да изађе из тог круга и ту је окосница радње. Радња је врло слојевита јер и мотиви који покрећу ликове су врло великог спектра. Овај филм донекле подсећа на „Кери“, али је сасвим другачијег сензибилитета, а и протагонисткиње нису у истој ситуацији, нити сасвим истог карактера. И једном и другом филму признајем квалитет, само што је овај рађен студиозније, виспреније и суптилније.

Едукативни моменат: Ејлин филмски тата је рекао својој кћери како нас знање не чини бољим од других. И ту је у праву; оно што нас чини бољим од других, ако нас уопште чини, наш је карактер. Међутим, знање нам свакако даје неке предности.

Оцена наставника:

5(може)

Лако Је Критиковати 97

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

dreamkecer (Small)IIIЗамка за снове (Dreamcatcher 2003) је филм снимљен према истоименом роману Стивена Кинга. Четворица пријатеља, који имају натприродне способности, одлучила су да проведу неко време заједно у брвнари у природи. Међутим, врло брзо се њихов одмор претварио у праву ноћну мору. Чудовишта непознатог порекла су напала и животиње у шуми и људе и самим тим и њих саме.

Критички осврт: Филм почиње веома интригантно, са четворицом пријатеља који имају и необичан натприродан дар и необичне карактере. Потом, полагано, у причу улази Ерик Кинслисајд и крећу да се дешавају још необичније ствари. И онда филм креће да се урушава. Иако су се аутори филма потрудили да унесу микс што више различитих хитова, попут „Рата светова“, „То“ и „Ејлијена“ (овај потоњи је толико очигледно утицао да је војска читаво замешатељство са ванземаљцима назвала „Рипли“, према лику који је у поменутом филму глумила Сигорни Вивер), чиме је ваљда требало и радњу да учине богатијом, све се свело на борбу са чудовишним ванземаљцима и „претрчало пут“ од обећавајућег ка разочаравајућем. Ипак, неких занимљивих идеја има, те је врло добро осмишљена ментална борба ванземаљца и запоседнутог Дејмијана Луиса, али то уопште надаље није ни разрађено, ни искоришћено. Дејмијан иначе има занимљиву физиономију и када се осмехује то изгледа стварно застрашујуће, тако да је режисер Лоренс Касдан изабрао правог човека за ту улогу. Глумци генерално нису лоши, али ме нису фасцинирали. Од Моргана Фримана очекивао сам много више, али ми је изгледало као да је префорсирао свој лик.

Прича није добро осмишљена јер четворица пријатеља који имају дар да знају ствари, нису ни предвидели, нити су се снашли у опасној ситуацији са ванземаљцима. Изгледа као да су имали дар онда када је то за поједине сцене било погодно. Таквих, погодних сцена има још, па када је војска направила преврат нису дирали и команданта паравојске Моргана, што није логична војна операција. Уз то, неке сцене су предвидљиве, попут оне када Морган кажњава војника Дарина Климека зато што га лаже.

Ванземаљци су осмишљени тако да буду језиви и сцене са њима јесу такве. Наравно, ту су зуби којих има прегршт и змијолико тело код једне форме, те нешто налик код друге. Змијолика форма јако личи на паклару, за нас безопасног и безвиличног кичмењака, што није лош избор јер та животиња има изглед који оправдава њено име. Но, опет, и тако успело осмишљени ванземаљци тешко да могу да извуку овај филм из осредњости.

Едукативни моменат: Дони Волберг (као млађег глуми га Ендру Роб) је својим пријатељима дао дарове у виду натприродних способности јер су били добри према њему. Све и да не добијемо никакве дарове (ни оне реалне), треба да будемо добри према својим пријатељима и људима уопште.

Оцена наставника:

3(једва)

rift-plakat_vs (Small)IIIПроцеп: Тамна страна Месеца (The Rift: Dark Side of the Moon 2016) је српски СФ на енглеском језику. Амерички војни сателит се срушио негде у источној Србији. Четворочлани експертски тим сачињен од америчких и српских агената отишао је на лице места како би прикупио податке о томе. Међутим, тамо их је дочекало нешто на шта нису били спремни, без обзира на знање и вештине које поседују.

Критички осврт: Уопште ми се није допало како су изградили лик који тумачи Катарина Час. Она је српско-словенска варијанта Никите, чији је син умро од канцера. Ова Никита је фенси јер је хакер, али је заправо значајно блеђа варијанта оригинала. А то што јој је умрло дете од рака требало је да се надовеже на њен однос пре свега са Денисом Мурићем, али и са професором Монтеом Маркхамом који очигледно има рак плућа. Но, и то је врло бледо и праћено истом таквом глумом. Некако ми изгледа као да се генерално глумци нису снашли у својим улогама. Драган Мићановић ми уопште није био уверљив као српски националиста, на пример, и поред религијске тетоваже на грудима. Ни као живи мртвац ми се није дојмио. Соња Вукићевић је дала све од себе, али ни она ми није била уверљива. Можда је СФ ипак превише редак жанр за глумце са ових простора. Монте је био претерано мелодраматичан.

Овде је проблем и језик. Ми смо одувек имали афинитета ка томе да се правимо Енглезима, те је овај филм макар деличак остварења те наше потребе. Међутим, нема никакве логике да се Катарина обраћа Соњи на енглеском; колика је шанса да ће стара, убога жена из неке недођије у источној Србији имати сертификован Б1 ниво? Колика је шанса да ће знати и да се поздрави на енглеском? 🙂 Но, добро, хајде да кажемо да је то могуће; уосталом ово је ипак СФ филм. 🙂 Изгледа да су сценаристи Милан Коњевић и Бари Китинг ти који немају висок сертификован ниво познавања енглеског језика. Наиме, интелигентни професор са докторатима из готово свих природних и техничких наука није умео да растумачи речи свог давно изгубљеног пријатеља јер је овај говорио уназад реченицу: „Смрт је мртва“. Да је на српском јасно би било зашто је тешко растумачити, али када ту реченицу изговарате на енглеском, малтене је палиндром. Не капирам шта није разумео?

Највећи проблем је прича, која има интересантну идеју, али је јако трапаво реализована. Рецимо, Драган је умирао и умро, а да остали чланови екипе нису превише марили за то; практично су га оставили на столу у некој шупи. И да су професионалци којима је посао на првом месту, ипак је превише. Онда, професор Монте је препознао свемирско одело свог пријатеља, које му уопште није скинуо. Макар кацигу, што би логика и здрав разум налагали. Тек се (много) касније виспрени Кен Фори досетио да би то било мудро, а онда је и уследило какво-такво објашњење зашто то баш не може. Кен је видео израз Монтеовог лица иако је био иза њега када је Драган рекао судбоносну реченицу и тако даље и тако даље. Надаље се све одвијало као у „Исијавању“ који има шмек „Коначног хоризонта“. Но, оно што је у првопоменутом филму било урађено мајсторски, овде је урађено неспретно и сигурно није било најбоље решење. Крај је тек посебна прича.

Зачуђен сам и пријатно изненађен да су експедицију на Месецу прилично добро приказали, односно да су специјални ефекти били врло пристојни. Ипак, овај филм је пао на много других и важних сегмената и то је штета јер је имао добру идеју и такође добар потенцијал. Можда у овом филму има неких алузија на религијска схватања, али ако је то и била намера, она се види тек у назнакама.

Едукативни моменат: Кен је рекао Драгану да воли да ради ствари сам јер без уплитања (других) нема ни грешака. И то није баш скроз тако и може да буде и потпуно супротно. Други могу да виде грешке које ми нисмо видели.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

Cherry-Tree-Poster (Small)Дрво трешње (Cherry Tree 2015) је хорор у којој главну улогу има Наоми Бетрик, девојчица чији отац Сем Хазелдин умире од леукемије. Тада се у њеној школи појављује Ана Волтон, која је тренер женској екипи за хокеј на трави. Наоми ускоро открива да је Ана вештица и да може да спаси њеног оца. Но, цена за ту магију је да Наоми роди бебу и преда је Ани. Осећајући да нема избора, Наоми пристаје на овај бизарни споразум.

Критички осврт: Филм почиње као блажа варијанта „Кери“ на британски начин, да би онда наставио у духу бајке о Румпелстилтскину. Онда, уз то, филм почиње да личи на „Розмарину бебу“, а завршава се као „Предсказање“. Овај филм, заправо, личи на много других и јасно је да није оригиналан ама ич. И има пропуста. Рецимо, Патрик Гибсон је нестао и ама баш нико ни да се заинтересује за то где је тај момак, а о полицијској и свакој другој озбиљној потрази да и не говоримо. Но, тек је небулозно да је Елва Трил одвела своју другарицу Наоми у своју кућу (наместо у болницу, што је логичније) и две шеснаестогодишњакиње су извеле порођај без икаквих проблема и са тек нешто мало грмљавине из ведра неба. Косица бебе коју Наоми држи при крају филма уопште није иста снимано од напред и од назад. Има тога још.

Радња има приличну динамику, али је режисер Дејвид Китинг постигао да и поред тога буде досадна. Филм је права равна линија и по питању акције и по питању емоција. Постоји нека јурњава колима и моторима, али то је далеко од иоле интересантног, а камоли узбудљивог. Чак су и убиства неинвентивна и монотона, са тим да је Елвино убиство тотални фијаско. Маске су симпатично осмишљене; додуше ништа епохално, а и слабо реализовано. Баш као и цео филм.

Едукативни моменат: Иако је била љута на Наоми (и то са правом), Елва је ипак одлучила да јој помогне. Закључила је да је она ипак њена другарица. Ми ћемо се често наљутити на нама драге људе, али је увек потребно да будемо свесни да они нису савршени и да греше, баш као што грешимо и ми сами. Те грешке стављају на пробу наше пријатељство и ту се види колико је оно стварно и велико.

Оцена наставника:

1(заслужена)

The-Lodgers-Poster (Small)Станари (The Lodgers 2017) је хорор који се дешава 1920. у руралном делу Ирске. Двоје близанаца Шарлота Вега и Бил Милнер живе у оронулој породичној кући коју су запосели духови њихових предака. Они морају да живе по правилима према којима су васпитани и према тим правилима они су практично заточеници у сопственој кући. Све се мења за њих на дан када постају пунолетни и када у Шарлотин живот уђе наочити млади војни ветеран Јуџин Сајмон.

Критички осврт: Атмосфера у филму је добро дочарана и глумци су били прилично добри у својим улогама. Радња има солидно добру поставку и колико-толико оригиналан приступ, али има и много мањкавости. Током већег дела филма имао сам осећај да радња тапка у месту. У реду, духови су брату и сестри наметнули правила и једно од њих их се беспоговорно придржава, док је друго бунтовно. И то је, отприлике, то. Зарад дешавања уведени су ту и други ликови, који имају обећавајуће сопствене приче, али се те њихове приче или нису завршиле или су се лоше завршиле. Ти споредни ликови су тек „загребали“ радњу или је радња тек „загребала“ њих, али, свеједно, смисао њиховог постојања је врло упитан. Ако ћемо искрено, и постојање радње је овде врло упитно. Крај је сасвим класичан и предвидљив. У сваком случају, један фин потенцијал сасвим неискоришћен.

Едукативни моменат: Шарлота је напустила породичну кућу и кренула је у свој живот који се разликује од живота њених родитеља и предака. Ми не морамо да живимо онако како породица од нас очекује, па таман то било и најбоље могуће по њиховим аршинима (у овом случају је било далеко од најбољег, али свеједно), већ треба да живимо онако како је најбоље за нас саме.

Оцена наставника:

3(заиста на једва)

ghosthunters-on-icy-trails-feat (Small)IIЛовци на духове на леденим стазама (Ghosthunters on Icy Trails 2015) је немачко-аустријско-ирски филм. Дечак Мајло Паркер је пронашао духа у свом подруму. И ма колико год да га је први сусрет са њим престрашио, убрзо је схватио да је дух, који се зове Иго, доброћудан и да му може бити добар пријатељ. Заиста опасан дух је у старој, напуштеној кући у којој је Иго некада боравио. Да би повратили Игоову кућу, те победили злог леденог духа, два другара су морала да се обрате ловцу на духове Анки Енгелке, која само што је добила отказ у агенцији за истребљивање духова.

Критички осврт: Хумор је прилично инфантилан, али ово је свакако дечји филм. У ствари, ово је микс „Истеривача духова“ и „Гаспера“ (има ту још неких остварења, попут „Људи у црном“). Прича је најкласичнија могућа, са потпуно стереотипним ликовима. Мајло је помало чудан дечак чија је старија сестра Руби О. Фи више заинтересована за свој социјални живот, него да буде бебисистерка. Она се искраде из куће у чијем је подруму симпатични дух, како би отишла на журку и Мајло остаје „Сам у кући“ да се избори са духом. Но, у помоћ му прискаче Анке, опасни и ћудљиви истеривач духова, која је све само не тимски играч. Све у свему, премного пута виђено; одвија се буквално према обрасцу и практично свака сцена је опште место, а и претераше са колажима – те како се дечак и Анке друже, те како је он несрећан…

Још већи проблем је што је филм прилично празњикав, без обзира што радње има. Уз то, породични односи мајушног Мајла стагнирају све време и мотиви виђени у њима се понављају. Поступци његовог оца Кристијана Улмена су све само не логични и на крају филма уопште нема разрешења свих тих односа. Има ту и пар симпатичних нумера, али џаба. Ситуацији не помажу много ни специјални ефекти који су готово пристојни, као ни мелодраматика које баш има много. И за дечји филм ово је испод сваког просека.

Едукативни моменат: Агент Кристијан Трамиц је рекао како планету нисмо наследили од наших предака, већ смо је позајмили од наше деце. Ту изреку није осмислио он, али је мудра и јасно указује каква треба да нам буде еколошка свест.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, како год)

Black_Panther_SDCC (Small)VЦрни пантер (Black Panther 2018) је амерички научнофантастични суперхеројски филм редитеља Рајана Куглера по сопственом сценарију уз помоћ Џоа Роберта Кола, а на основу стрипа „Црни пантер“ аутора Стена Лија и Џека КирбијаЧедвик Бозман је принц афричке земље Ваканде, те му припада моћ црног пантера коју су имали сви његови преци. Утолико пре јер му је отац Џон Кани погинуо, те је млађани Чедвик преузео престо. Његова владавина није почела без проблема и Ваканди је суђен што рат са остатком света, што грађански рат. Чедвик ће морати да користи и своје моћи и своју мудрост да сачува и земљу и престо.

Критички осврт: Радња је сасвим класична и предвидљива, чак су предвидљиве и поједине сцене и јасно је било да ће Мајкл Б. Џордан бацити Чедвика са литице, као што је било јасно да ће га спасити Винстон Дијк и да ће га ту пронаћи малобројна дружина одана Чедвику. Међутим, оно што је другачије код овог филма је што су готово сви актери црнопути, осим Мартина Фримана и Ендија Серкиса, у нешто виђенијим споредним улогама. Црнци и црнкиње не само да лепо, већ и моћно изгледају и страствено су, као што то само они умеју, изнели своје улоге. Акција у филму, односно њихове борбе, фасцинантне су, осим последње између Мајкла и Чедвика која је разочаравајућа и видно анимирана. И Мајклова смрт је сувише романсирана и човек се уби и од приче и од гледања заласка сунца и од дивљења том заласку, да би се на крају сам убио, иако му је све време копље заривено у груди. Последња сцена када Чедвик наступа на међународном политичком скупу једнако је холивудски препеглана, а када је неко питао шта то афричка земља има да понуди остатку света, припала ми је мука. Под условом да је ико од превејаних европеидних политичара толико глуп да јавно постави такво питање, постоји ли ишта што остатак света већ није отео од ресурса које Африка и те како поседује? Но, генерално, што се идеологије у филму тиче, допала ми се, баш као и поруке које филм шаље. Такође ми се допао спој њиховог фолклора и тајанствене напредне технологије коју поседују, а сцена када Чедвик мистично разговара са прецима неодољиво подсећа на други сјајан филм „Људи маче“ и та алузија је одлично уклопљена. У ствари, допао ми се цео филм, иако има мањкавости, посебно у мотивацији ликова (најпосебније Данијела Калуја), која није увек ни конзистентна, нити логична.

Едукативни моменат: Две мудрости бих издвојио. Једну је рекао Чедвик, да у временима кризе мудри људи праве мостове, а они други бране. Ја бих додао да је то мудрост у свим временима, не само кризним. Другу мудрост је рекла Данај Гурира да ако нешто ради, то не значи да не може да се побољша.

Оцена наставника:

5(не баш брилијантна)

deadpool (Small)Дедпул (Deadpool 2016) је још један суперхеројски филм рађен према истоименом јунаку из стрипа. Овог пута јунака тумачи Рајан Ренолдс, који ради као плаћени силеџија. Он упознаје девојку Морену Бакарин и заљубљује се у њу. Међутим, романса је кратког века јер се открива да Рајан има рак који је метастазирао на више органа. Ситуација у којој се нашао је безизлана, али се појављује мистериозни Џед Рис који му нуди не само излечење, већ и побољшање; да од Рајана направи суперчовека. Рајан пристаје на сумњиви договор са њим, пре свега због љубљене Морене, али се испоставља да сва Џедова обећања имају и другу, мрачну страну.

Критички осврт: Уводна шпица је баш, баш оригинална и обећавала је добру забаву. И заиста, почевши од сцене у таксију, па надаље, сасвим је било јасно да ће ово бити сулуд филм. И испунио је очекивања.

Акција је одлична. Изузетно је сурова, а рађена са много хумора. Иначе је цео филм духовит, повремено ласциван, али дефинитивно сјајан. Животна прича главног јунака Рајана уопште није наивна, но ипак, режисер Тим Милер се потрудио да је не прикаже у тескобној већ ведрој атмосфери. Потпуно поздрављам његов приступ и једва чекам наставак.

Едукативни моменат: Колосус (Стефан Капичић) је рекао Дедпулу да сви мисле да је бити јунак сталан посао; да се пробудиш као јунак, умијеш се и опереш зубе као јунак и одеш да будеш јунак. Истина је да јунаци имају својих четири или пет кратких момената. Некада и мање, али је суштина да јунаком некога чине велика дела и исправне одлуке, а не начин живота и живописан костим.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

moonraker (Small)IVМунрејкер (Moonraker 1979) је једанаести филм о Џејмсу Бонду и четврти у ком тог тајног агента глуми Роџер Мур. Овај пут Џејмс има мисију да истражи где је нестала свемирска летелица Мунрејкер (сложеница од две речи и значило би „Месечеве грабуље“), а чији је творац супербогати Мајкл Лонсдејл. То ће Бонда одвести до завере планетарних размера коју Мајкл кује са циљем да постане владар новог светског поретка.

Критички осврт: Већ сам почетак је обећавао, када се Џејмс тукао километрима изнад земље за падобран који му је био ускраћен када је избачен из авиона. Шта ће, куд ће, Џејмс је сустигао злог падобранца и отео му још неотворен падобран. Онда га је сустигао други падобранац са необичном протезом зуболиког изгледа и хтео да га уједе за ногу. Међутим, сјајни 007 је и њега победио и овај је атерирао на циркуску шатру. Испоставило се да његов падобран није функционисао. При свему томе, прилично је јасно да глумац и дублер (који је заиста изводио вратоломије у ваздуху, док је овај први то радио у студију) нису иста особа. Треба ли поменути да лепа дама која је остала у саботираном авиону и која је део злочиначке екипе, уопште се више није појављивала, нити смо сазнали шта би са њом и зашто је, забога, тако лепа посрнула и прешла на мрачну страну? 🙂 Но, није ни важно јер у филмовима о Џејсму Бонду лепотица не мањка. Има их свуда, где год се тајни агент окрене. Рецимо, уђе у хеликоптер корпорације Дракс и вози га прелепи пилот Корин Клери у, ваљда, стандардној униформи те корпорације за пилоте, а која подразумева деколте до пупка. 🙂 А када је ушао у јужноамеричку тропску оазу са тамним орхидејама, све је изгледало као да присуствује избору за мис света.

Да је Џејмс феноменалан овај филм доказује у готово свакој сцени. Његовом шарму не одолева ниједна лепотица, а снага, издржљивост и све остале значајне особине далеко су изнад просека. У тренажној центрифуги, према речима докторке Лоис Чалс (која је и лепа и паметна) већина људи изгуби свест на 7G, али се испоставило да Џејмс на 13G не да не губи свест, већ ни присебност и делује бритко. Искрено, покушаји убиства Бонда, који се одвијају све време, толико су наивни да нисам сигуран да му је икаква бриткост неопходна, но он, свеједно, сјајно изналази излаз из сваке опасне ситуације. Ти покушаји убиства повремено наликују на цртани филм када зли геније Коста Којот покушава да налови птицу тркачицу. Но, не могу да кажем, све то има и хумора и духа и шарма и уосталом на то нас је Џејмс и навикао у његовим филмовима. Оно чега нема то је права радња, односно крими прича, мистерија и све оно што са тим иде. Џејмс све време путује по свету, мало се проводи, а мало истражује (мада је потпуно нејасно шта), љубавише и избегава смртоносне замке које му постављају. И тако до преко половине филма. Тек пред крај почиње да се дешава нешто, односно главни антагониста Мајкл открива своје праве намере, а то је могао да уради много, много пре у филму. Ипак, маштовитих идеја и цака има (на пример, када један монах победи другог у тренингу борилачке вештине, енергично се прекрсти изнад њега), тако да није досадно, напротив. Ратовање астронаута у свемиру са све ласерима је прави хит и до сада нешто што нисам видео, признајем.

Све у свему, мени је све ово јако симпатично, иако није много више од лаке забаве.

Едукативни моменат: Основна Мајклова грешка (међу многима) била је та што није уважавао разлике у односу на његов идеал изгледа. Тако да његов верни Ричард Кил више није био веран јер је схватио да га Мајкл не прихвата, те је помогао Џејмсу. Уколико правимо критеријуме како људи око нас треба да изгледају и шта треба да буду и одбацујемо све оне који се не уклапају у ту нашу слику, себе ћемо ускратити не само за верне сараднике, већ и за верне пријатеље.

Оцена наставника:

4(много поклоњена)

philadelphia-experiment-movie-collection (Small)IIIЕксперимент Филаделфија (The Philadelphia Experiment 1984) је филм чија радња почиње 1943. Како би добила предност у односу на немачку војску, америчка војска је покренула експеримент који је водио Ерик Христмас да ратне бродове учине невидљивим за радаре. Међутим, добили су много више него што су се надали; брод не само што је постао невидљив за радаре, већ је и буквално нестао. Прича прати судбину морнара са тог брода Мајкла Пареа, као и његовог пријатеља Бобија Дија Цикоа.

Критички осврт: Идеја, заправо, није лоше осмишљена, али је врло сиромашно реализована. Има ту и радње и приче, која се некако котрља до свог краја. Сам крај донекле поправља утисак и сцена када се морнари враћају, те су неки од њих утопљени у метал брода, прилично је ефектна.

Наивних сцена има прегршт, па изгледа као да су сви објекти, ма како чувани, никаква препрека за Мајкла, а има и ситних грешака, те каросерија комбија који Мајкл вози час гори, час не гори. Међутим, оно што је највећи проблем је што све те сцене нимало нису узбудљиве. Акција је највише приказана у јурњави колима и ту и тамо претњама пиштољем, али све је бледо, готово колико и Мајклова глума. Има ту и љубавне приче између Мајкла и Ненси Ален, која је окосница приче, али и она је бледа, некако збрзана и за неколико нијанси више патетична него што је права мера.

Едукативни моменат: Када је шериф Џо Дорзи упитао Ненси зашто не жели да тужи Мајкла и његовог пријатеља Бобија, она је одговорила да њих двојица већ имају довољно проблема. На то јој је шериф узвратио да их сви имамо, али да их не решавамо оружјем. Другим речима, постоје различити начини решавања проблема и нису сви једнако добри. И тиме морамо да се руководимо када решавамо сопствене.

Оцена наставника:

3(реалка)

polarexpress (Small)VПоларни експрес (The Polar Express 2004) је цртаћ рађен према истоименој књизи Криса Вана Олсбурга. Дечак из града Гранд Рапидс у Мичигену постао је довољно велики да сумња да Деда Мраз заиста постоји. Ноћ уочи Божића пред његову кућу зауставио се воз у који га је кондуктер позвао да се укрца. Дечак је након нешто нећкања прихватио и воз га је одвео у празничну авантуру чак на северни пол.

Критички осврт: Онај бич којим Деда Мраз „мотивише“ ирвасе баш и није био неопходан, иако је сав фенси и светлећи. Но, ако изузмемо тај детаљ, цртаћ ме је очарао. Другачији је, са лепом и маштовитом причом, а без патетике. Анимација је готово беспрекорна.

Едукативни моменат: Кондуктер је рекао да је некада довољно видети да бисмо веровали, али су неке „најстварније“ ствари на свету нашем оку невидљиве. Другим речима, није све доказиво, али то не значи да не постоји. 🙂

Оцена наставника:

5(права)

Лако Је Критиковати 94

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

star_wars__IV (Small)IVЗвездани ратови: Епизода VIII – Последњи џедај (Star Wars: Episode VIII – The Last Jedi 2017) је осма епизода саге о рату између Првог реда (остатака Галактичке империје) и побуњеника. Ове потоње предводи принцеза Леја (Кари Фишер) и након успешне, мада импровизоване акције, добри момци нису могли дуго да славе јер их је Први ред сустигао и отпочео мучну опсаду у свемиру. Схвативши да немају много изгледа за контранапад, побуњеници су морали да испланирају бег на оближњу планету где се некада налазило утврђење старог покрета отпора. Но, лукавог непријатеља тешко је надиграти, тим пре што велики вођа Првог реда Енди Серкис тачно зна потезе својих противника или макар има начина да их сазна. За све то време млађана Дејзи Ридли на усамљеном острву стиче џедајска знања и има план да свог парњака џедаја Адама Драјвера одвуче са мрачне стране и тиме да предност побуњеницима. Но, и то се показало као веома тежак задатак.

Критички осврт: У односу на претходни наставак, који је на синусоидној правој био доњи пик саге, овај није досегао горњи пик, али је свакако изнад икс осе. 🙂 Додуше, након млаког почетка уследио је средишњи део филма који ми је изгледао попут претходног наставка. Већ сам се сморио, што би млађи рекли, када сам видео да се наново рециклирају идеје. Океј, одустало се од Звезде смрти и то заиста поздрављам, али обука Дејзи на некој тамо планети исувише је личила на исту такву коју је у другом наставку имао Марк Хамил. Тамо је била мочвара, овде острво у сред мора, али то је то. И „мрачни део“ да је искуша је, такође, био ту. Са друге стране, побуњеници су били у клопци и на све начине су покушавали да преваре надмоћне непријатеље, а који су прозрели сваку намеру и тиме отежали добрим момцима, што је већ виђено у трећем (хронолошки шестом) делу саге. Енди унакаженог лица био је јасан пандан императору из претходних наставака и завршио је на исти начин као и његов претходник. Додуше, овај зликовац изгинуо је сувише наивно, тако да је тај део више него разочаравајући. Наивних момената има још, али највећа замерка филму је промена правила, односно моћи џедаја које постају у неким моментима готово божанске, а у другим смешно слабе. Од тога је чак и више патио претходни наставак.

Обећавајући су били телепатски дијалози између Дејзи и Адама, али недовољни да држе пажњу у том делу филма који је превише развучен и где се, реално, не дешава много више од игре мачке и миша између зараћених страна.

А онда је уследио завршни део филма који ме је, буквално, „одувао“. Акција је била одлична са сјајним специјалним ефектима и то праћено одличним идејама како да буду што импресивнији (попут песка на тој некој побуњеничкој планети који је бео, али оставља црвени траг). Преокрети и преврати су се низали, реплике су биле тек за пар нијанси помпезније него што пристојност налаже и чак је било и пар духовитих цака, а мотиви ликова су постали потпуно реални као никада до тада. Пре свега у лику млађаног Адама, који је, као и у претходном делу, био више него сјајан. Ретко када сам гледао филм где је крај толико одличан да поправља утисак толико да ми цео филм сада изгледа одличан, иако, реално, није.

Едукативни моменат: Када је Џону Бојеги спасила живот, Кели Мари Тран му је рекла да ће победити не тако што ће уништити оно што мрзе, већ тако што ће спасити оно што воле. Сјајно речено, заиста.

Оцена наставника:

4(колико-толико реална)

kinopoisk.ruКонтакт (Contact 1997) је амерички филм о пасионираној научници Џоди Фостер која жели да пронађе ванземаљску интелигенцију. Она не наилази на разумевање својих колега и, што је битније, спонзора, те је сва прилика да ће њен пројекат СЕТИ бити угашен. Међутим, управо у том, кризном моменту, њене антене хватају сигнал из свемира који је недвосмислено послала нека напредна ванземаљска цивилизација. Ово је привукло пажњу светске јавности и самог политичког врха, али ту се Џодина борба не завршава. Она сада мора да убеди све њих да су намере ванземаљаца добре и да морају да имају вере у инструкције које су им ови послали, а односе се на то како да направе летелицу за међузвездана путовања.

Критички осврт: Филм је одличан и то сваки његов сегмент. Прича се лагано гради, али опет није спора. Мистерија је бритка и режисер Роберт Земекис давао ју је „на кашичицу“, односно праву меру. Односи између ликова делују реално и ненашминкано, баш као и политичка сцена, а филозофија науке и религије која провејава током филма прилично је виспрена. Због тога овај филм постаје још и више од (само) кандидата за ремек-дело СФ-а. Он шаље јаке, па и храбре поруке и успева да не заступа ни страну науке, ни страну религије. У причи, научници су ти који трагају за истином. Религија, тиме и креационизам, само балансира и са новим сазнањима покушава да одржи и да увек наново докаже старе концепте. Са друге стране, сама главна хероина морала је да се кроз не баш пријатно искуство увери у моћ вере и колико је она, заиста, потребна. Причу морам да похвалим и због иновативности. Она нуди сасвим нов приступ међузвезданим летовима, а што се види у необичности летелице (или како год да се то звало). И пре свега морам да приметим да је прича веома слојевита и добро разрађена.

Џоди је још једном доказала да је фантастична глумица. Заиста је заслужила све оскаре које је добила. Осећања која је приказала током путовања – то не може свако да изведе. И остатак глумачке екипе је више него океј.

Едукативни моменат: Када је Том Скерит рекао Џоди да би волео да је све другачије и да се њен ентузијазам награди, а не само искористи, али да је свет другачије скројен, она му је одговорила да је одувек веровала да је свет онакав каквим га ми учинимо. И тиме је све рекла. 🙂

Оцена наставника:

5(сигурна)

melancholia (Small)VМеланхолија (Melancholia 2011) је филм из две приче. Свака од њих посвећена је једној сестри. Прва описује неуспело венчање Кирстен Данст, а друга агонију кроз коју пролази Шарлот Генсбур због предстојеће апокалипсе.

Критички осврт: Веома поштујем Кирстен као глумицу, а што се Шарлот тиче, она јесте добра, али ми је и некако чудна и увек глуми у чудним филмовима, баш попут овог. Иначе су сви глумци заиста добри. Ликови које тумаче су луцидни, са извесном дозом хумора и неоспорно упечатљиви. Толико су добри глумци да су дочарали и осећања и стања у којима се налазе, као и мотиве за њих, а да уопште не знамо позадину свега тога, односно њихове животне приче. Рецимо, у другом делу који се бави Шарлот, веома је јасно да јој је потребнија Кирстен него ова њој јер бригом о сестри скреће фокус са сопствене анксиозности.

С обзиром на наслов филма, ако изузмемо сам почетак, радња уопште није спора, а чак се ту штошта и дешава иако простор, време и догађаји нису велики. Фасцинантно у овој причи је управо то што она осликава унутрашње драме ликова и то је у првом плану, док су дешавања само средство да се то стање прикаже. Прва прича тек касније, у другом делу, добија смисао и Кирстен открива једну своју способност која објашњава све оно што је изгледало неповезано. И све је то право мајсторство и режисера Ларса Вон Трира и глумаца.

Одлуку режисера да своје ликове убије знали смо и пре свих дешавања и логично је питање зашто је то открио на самом почетку. Једино ми пада на памет да је хтео да поентира да су неке ствари у животу неизбежне. Углавном, сам крај филма је био врло известан, али је завршна сцена свеједно веома ефектна. Такође бих похвалио и као ефектну сцену када је Кифер Садерланд извршио самоубиство. Он је у овом филму био глас разума и неко ко је стуб, ослонац за све остале, а понајвише Шарлот и његов крах је утолико био више застрашујућ, а на такав некакав језив начин је и изведен. Свака част, свакако.

Едукативни моменат: Неки научници су у овом филму погрешили у процени да ли ће планета која се приближавала Земљи ударити у њу. Не верујем да ће се тако драстичне грешке дешавати у будућности, али грешке у науци су се дешавале и историја их је забележила много. Но, добра ствар у науци је њена динамичност; она се стално надограђује и мења и стара уверења замењују нова сазнања. Ми данас знамо много више него што смо знали раније.

Оцена наставника:

5(јака)

fling (Small)IVПородица Кременко (The Flintstones 1994) је филм рађен према цртаној серији из шездесетих година прошлог века. Фред Кременко (Џон Гудман) је не баш претерано паметан пећински човек који ради у каменолому. Изгледа да је то посао који му је суђен до пензије, али се појављује шеф Кајл Маклаклан са понудом за раднике; да ће онај који покаже највеће знање на тесту постати део управе. Фред ту види своју шансу и заиста се труди да има најбољи резултат на тесту, но узалуд. На његову срећу, његов најбољи пријатељ Барни (Рик Моранис) је видео колико је Фред лоше урадио тест и заменио га је са сопственим. Испоставља се да је Барни најбоље урадио и тако Фред, уз помоћ пријатеља, постаје директор. Међутим, та позиција му не доноси оно чему се надао.

Критички осврт: Глума је баш инфантилна, посебно Џонова и Рикова, ваљда како би одмах било јасно да су циљна публика деца. И мислим да то није требало толико пренаглашавати, без обзира што је у питању дечји филм, но добро. Специјални ефекти су солидни, али сам очекивао боље. Идеје за механизме апарата у пећинском добу су симпатичне, али су такође могле бити боље, тим пре што је многе од њих разрадила цртана серија. Уосталом, начини функционисања савремених апарата на пећински начин један су од главних адута поменутог цртаћа.

Допада ми се што је прича блиска обичном животу (нема грандиозног зликовца који жели да пороби (у овом случају праисторијски) свет, као што смо навикли у сличним филмовима, већ малог шефа Кајла који хоће да проневери новац), бави се обичним људима и њиховим проблемима и начиње теме које су увек актуелне. И можда их не обрађује скроз добро, односно није довољно разрађена, али шаље добре поруке. Свеукупно, утисак није лош.

Едукативни моменат: Немојте да вас овај филм завара; људи и диносауруси нису живели у исто време. Диносауруси су изумрли много пре појаве човека на Земљи.

Оцена наставника:

4(стрмоглаво иде ка три)

broomsticks (Small)IVДршке од кревета и метле (Bedknobs and Broomsticks 1971) је Дизнијев играни филм који се дешава на самом почетку Другог светског рата. Пошто је Лондон у опасности од бомбардовања, деца су склоњена по засеоцима. У једном таквом селу бригу о троје деце преузела је Анџела Ленсбери. Деца ће веома брзо открити да је Анџела вештица приправница, а њена намера је да магијом помогне Британцима да победе у рату. Међутим, колеџ за вештице се, услед ратних услова, наводно затворио и Анџела је остала ускраћена за последњу и најважнију лекцију. Зато она са децом одлази у Лондон како би пронашла професора Дејвида Томлинсона, те завршила своје студије и остварила циљ. Они су заиста пронашли професора, али он баш није оно чему су се надали.

Критички осврт: Овај филм личи на варијанту приче о Мери Попинс (коју је Дизнијев студио снимио мање од деценије пре овога), не само према поставци, већ и сензибилитету, а ту су и нацртане животиње које парирају реалним ликовима. Наравно, у питању је мјузикл са давнашњом музиком и одличним плесом. Прича има ону старињску углађеност, а испричана је са фасцинантном лакоћом. И баш је маштовита, па тако и људи могу без проблема да дишу под водом, али то је у оваквом филму опростиво. Не знам колико би могао да буде пријемчив овим новим генерацијама, али је свакако ово симпатичан, инфантилан и наиван дечји филм, са добрим мотивима и порукама. Чак је и битка Енглеза и Немаца управо тако – наивно представљена, што је у складу са концептом филма, али јако чудно изгледа с обзиром на ратне страхоте за које знамо да су се тада дешавале и, бојим се, даје једну сасвим другачију, романсирану представу о томе. То би свакако био најтањи део филма.

Едукативни моменат: Анџела на почетку није желела да троје деце буде код ње, али касније није желела да оду од ње. У међувремену их је заволела. Ако некоме или нечему дамо шансу може да се деси да нам прирасте за срце и постане значајан део нашег живота.

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

starilord (Small)IIIГосподар прстенова (The Lord of the Rings 1978) је цртаћ рађен према књизи Џ. Р. Р. Толкина. Зли господар Саурон жели да завлада светом у коме живе људи, вилењаци и патуљци. Међутим, људи, предвођени чаробњаком Гандалфом, опиру се Саурону и његовој армији орка. Но, њихова борба биће завршена тек онда када мајушни хобит Фродо уништи Сауронов прстен који му даје моћ. Зато он, са својим пријатељем Семом, креће у опасну мисију како би спасио свет од зла.

Критички осврт: Цртаћ нема ту озбиљност у приступу као суперпознати играни римејк, а ни сензибилитет није исти. Ово је прави разиграни дечји филмић. Но, поређење и тако по било ком основу није фер. Гледајући га независно, овај филмић сигурно има много квалитета. Цртежи су одлични, а анимација за оно време солидна. Поједине делове су решили тако што су пребојавали праве глумце, те је ово формално цртаћ, али одистински полуиграни филм. Мени се та техника баш не допада јер пребојени део сувише одудара од цртаног, али јесте иновативна пошто је ово први пут да је тако нешто рађено.

Режисер Ралф Бакши се углавном држао приче испричане у књизи, тако да овај Арагорн нема романсу са вилењакињом. Прича, дакле, није романсирана, али не могу да тврдим да је то баш минус. Маште не недостаје, али можда мањка мало више емоција, на којима се није радило довољно јер је компликовану радњу из књиге требало сместити на два сата филмића (што би одговарало причи из чак прва два дела популарне саге који трају много сати). Зато и радња делује збрзано и поједностављено. Но, свеукупно, прича је испричана колико-толико коректно за један дечји филм.

Едукативни моменат: Ни добри чаробњаци, ни вилењаци нису желели прстен иако га је Фродо нудио. Знали су да је прстен створен да чини зло, а да даје моћ и нису желели да их искушава. И заиста, ако знамо да је нешто превелико искушење за нас, а чини нам зло, добра стратегија је то избегавати. Ако смо склони слаткишима, а имамо проблем са вишком килограма, најбоље решење је да их не купујемо. Немамо их у кући, па неће бити ни искушења у часовима доколице или кад нам „падне шећер“. 🙂

Оцена наставника:

3(на четворку)

movie_road-wars (Small)IДрумски ратови (Road Wars 2015) је филм намењен за Де-Ве-Де. У питању је постапокалиптични филм у коме је узрок апокалипсе вирус који људе претвара у неку врсту безумних вампира-зомбија. Једна група људи покушава да преживи, а наду им даје Кол Паркер кога су нашли у пустињи и који је изгледа имун на ујед безумника. Идеја је да из његове крви издвоје антитела којима ће зауставити заразу.

Критички осврт: Овај… филм толико обилује нелогичним сценама да је потпуно бесмислен. Поједине сцене су развучене, али то је овде заиста мањи проблем. Велики проблем је, као што написах, конфузна и неартикулисана радња. Не бих ни наводио примере које сцене су што нелогичне, што нејасне јер је много брже навести сцене које су добре и јасне: ниједна. Режисер и сценариста Марк Аткинс нам је контрапримером показао како треба направити причу; тако да она буде разумљива другима.

Глума је углавном смешна, а специјалних ефеката нема. На пример, један од ликова је изгубио руку и ми то видимо готово искључиво по његовој болној гримаси. Има овде покушаја хумора у три реплике и покушаја имитирања „Побеснелог Макса“, али то чак није ни неуспео покушај. То је потпуно, апсолутно и неопозиво неуспео покушај. 🙂

Едукативни моменат: Клоу Фарнворт је све учинила како би помогла њеном љубљеном Филипу Андреу Ботелу, али у томе није успела. Некада нећемо успети у нечему ма колико били мотивисани и ма колико труда уложили, али то не значи да не треба увек да покушавамо.

Оцена наставника:

1(у ствари нула)

Running-man-poster (Small)IVТркач (The Running Man 1987) је футуристички дистопијски филм, у коме друштво будућности пропада на свим пољима, па и културном. Година је 2017. (што је за тадашње време била далека будућност) и људи су окренути лаким и уједно суровим забавним ријалитима на ТВ-у. Најгледанија је „Тркач“ и у тој емисији осуђеници беже од мишићавих гонича који хоће да их искасапе. У жижу јавности доспева Арнолд Шварценегер, јер је, са неколико сапатника, успео да побегне из затвора. Он је бивши полицајац који је доспео у затвор зато што је одбио да изврши наређење надређених. Власти га наново хватају и он постаје нова звезда популарне емисије. Међутим, нико није рачунао на Арнолдову изузетну снагу, те емисија поприма неочекивани ток.

Критички осврт: Волим филмове са Арнолдом и много ми је симпатичан, иако не зна да глуми, а у овом филму је то баш доказао. 🙂 Похвалио бих главну хероину Марију Кончиту Алонсо која добро парира Арнолдовом шмеку, а њена негодовања на шпанском чине да њен лик буде још симпатичнији.

Сам филм је занимљив, динамичан, крцат акционим сценама и према сензибилитету више припада том жанру, него фантастици. Те акционе сцене су успешније у арени него када је било финалног пушкарања, а и нејасно је шта је тада Марија радила сама у ходнику студија, осим што је било погодно да је спопадне Ерланд ван Лидт (и то још увек у опреми, иако му је, недвосмислено, указана лекарска помоћ и сва је прилика да би му опрему скинули). Акционе сцене су такође и прилично насилне, али је филм толико лепршав да то није пренаглашено, напротив. Такође, сам друштвени феномен који је тема филма некако није дошао у први план и прича не нуди неку дубљу филозофију, већ је више филм за забаву. Као што је и емисија о којој се овде ради и, ако размислимо, нема велике разлике између нас у публици испред биоскопског платна (који смо навијали да Арнолд побије гониче) од публике у филму (која је навијала да гоничи масакрирају Арнолда и његову дружину). Уосталом, за њих су они били негативци. Ја бих рекао да смо успешно заведени да се не препознамо у нечему у чему смо и сами учествовали (додуше, ми имамо изговор да је ово ипак само филм) и свака част режисеру Полу Мајклу Глејзеру на томе. Као што је водитељ Ричард Досон дао својој публици оно што им је потребно, тако је урадио и Пол са својом.

Лепршавост осамдесетих којим овај филм одише види се и у његовој наивности, посебно што се краја тиче. Расплет је херојски и велики Арнолд побеђује читав систем као од шале, те водитељ Ричард постаје главни негативац у причи коју, ипак, води државни врх (што видимо по самом почетку филма). Дакле, овај филм је и плитак и виспрен истовремено и неком другом остварењу бих вероватну дао лошу критику да има много неискоришћеног потенцијала, али не и овом. Потенцијал није искоришћен колико је било могуће, али шарм дефинитивно јесте.

Едукативни моменат: „Будуће“ друштво које је представљено користило је медије како би лажима устројило јавно мњење. Телевизија и медији често користе лажи за манипулацију и морамо тога да будемо свесни. И да ствари које нам се пласирају посматрамо критички.

Оцена наставника:

4(са умањеницом)

ruby-sparks-movie-wallpaper (Small)IVРуби Спаркс (Ruby Sparks 2012) је романтична прича о младом признатом, али несрећном писцу Полу Дејну, који не може да нађе љубав свог живота, а и има креативну блокаду. Тада почиње да сања девојку Руби (Зои Казан) у коју се заљубио и која му постаје инспирација (муза) за нову књигу. И онда се дешава нешто невероватно; затиче Руби у свом стану. Након првог шока, Пол не само да прихвата да је Руби заиста постала стварна, већ и доживљава романсу са њом.

Критички осврт: Последња сцена је готово истоветна оној у филму „Опчињен“ из 2000. и, према мом мишљењу, сасвим је вишак. Не мора срећан крај да буде по сваку цену. Што се осталог дела филма тиче, заправо је врло добар. Радња се развија занимљивим током и добила се једна више него солидна романтична драма. Не и комедија (што обично иде заједно) јер је хумор спорадичан. Ликови су мање-више стереотипни, али јесу занимљиви. И глума је у реду.

Едукативни моменат: Докле год је Руби радила оно што је Пол желео, њему је било лепо, али је и сам био свестан да то није права љубав. Она је тако радила јер је морала. Права љубав постоји само онда када постоји и могућност избора.

Оцена наставника:

4(може)

Basic CMYKКраљица проклетих (Queen of the Damned 2002) је слободнија филмска адаптација треће књиге Ен Рајс „Вампирске хронике“. Вампира Стјуарта Таунсенда пробудила је, после стогодишњег сна, метал музика која му се допала. Он је одлучио да буде вођа бенда који ју је свирао и ускоро је стекао велику популарност. Међутим, заједница вампира то није одобрила пошто према њиховом кодексу они морају да воде тајни живот. Зато су одлучили да га униште на концерту који је најавио. У исто време, његова музика је пробудила краљицу вампира Алију, која са Стјуартом има другачије планове.

Критички осврт: Алија је веома интересантна и напросто зрачи путеношћу, али што се глуме тиче, ту ме већ није фасцинирала. И Стјуарт као да је глумео у неком музичком споту, а не филму. И поједине сцене изгледају примереније музичком споту, као када напада две плавојке у својој (изнајмљеној) кући. Но, не смета ми музика у филму, напротив, уопште лоша није. Спорна је глума; копка ме да ли глумци који глуме вампире говоре тако зато што им додати очњаци сметају или зато што верују да би вампири тако требало да причају. Углавном, ово је један од управо таквих филмова и глума је прилично театрална.

Овај филм је део „Вампирских хроника“ и самим тим наставак култног „Интервјуа са вампиром“ и донекле има везе са њим. У ствари, изгледало је као да се режисер Мајкл Ример напросто ломи између сензибилитета тог филма и неких модернијих приступа као што је „Подземље“ или „Блејд“. Истина је да ова прича покрива и минула столећа и ово савремено доба, тако да је једно са другим требало уклопити, али тај спој некако није спретно одрађен. Да замешатељство буде још веће (и грђе) има ту и мотива из филма о Супермену (када Стјуарт лети са Маргерит Моро по граду, па му она наводно испадне) и којечега. Очигледно су идеје пристизале са разних страна што се режије тиче, али што се саме приче тиче, идеја ми је промакла, баш као и мотиви ликова који нису ни конзистентни, ни увек логични.

Нарација, без обзира ко је изговара, потпуно је непотребна. На срећу, брзо је престала.

Едукативни моменат: Маргерит је желела да је Стјуарт преобрази јер је имала романтичну представу о вампирима. Када је видела како убија жену у парку предомислила се. Ми нећемо бити пред тако драстичним одлукама, али када год бирамо између нечега морамо да сагледамо све плусеве и минусе.

Оцена наставника:

2(крајње реална)

Лако Је Критиковати 89

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

BeyondSkyline_Iko (Small)Иза линије хоризонта (Beyond Skyline 2017) је наставак филма „Линија хоризонта“ из 2010. Френк Грило је детектив чији син Џони Вестон запада у невоље. Таман га је већ трећи пут извадио из затвора у који је запао због туче, те су кренули метроом кући, када их је задесила инвазија ванземаљаца. Воз у метроу је стао и Френк и возач воза Бојана Новаковић повели су људе ка излазу. Испоставило се да излаз из метроа уједно није и пут ка сигурности јер ванземаљци отимају и убијају људе. Зато су се њих троје, уз још неке људе, запутили ка неком безбедном месту. Такво место ће наћи, након много перипетија, тек у Лаосу.

Критички осврт: Најпре, пријатно сам изненађен што је „Линија хоризонта“ из 2010. доживела свој наставак и поред подељених мишљења (ја мислим да је то сасвим солидан СФ, док огромна већина других сматра да је ужасан и такве је и критике филм добио). 🙂 Тиме је режисер Лијам Одонел показао известан кураж и добио почетне плусеве код мене.

Логично је било да ће се наставак бавити управо оним што наслов и каже; шта је „иза“, односно шта је остало недоречено у претходном филму. И логично је било да ће бити елемената „Ејлијен против предатора: реквијем“ (труднице којима су извађене/поједене бебе), као и „Ејлијена“ уопште, што због блиских тема у овом и тим филмовима, што због тога што је Лијам радио као продуцент специјалних ефеката на поменутом „реквијему“. Маска, односно оклоп ванземаљца веома подсећа на исту такву код Предатора. Иначе су ванземаљци дизајнирани мање-више као и у претходном наставку. Јасно је да Лијам и екипа ту нису могли превише да се размашу због конзистентности прича. Уосталом, ова се у сваком смислу наставља на прву, па се протагониста из прве појављује у виду ванземаљца и у овој. Глумци нису исти, што је мањи проблем, а ретроспектива је истовремено и претерано мелодраматична и сасвим информативно објашњена, што је далеко већи проблем јер изгледа потпуно трапаво урађена. Међутим, сама идеја зашто су ванземаљци ту, те објашњење шта раде и како им се може дохакати, а које даје Калан Малвеј, већ је значајније смисленије него у првом филму и добро се уклапа у поменути филм, али не бих смео да потпишем да није било малко крађе из „Уздизања Јупитера“.

Занимљива је компарација сцена када Бојана и Џони покушавају да досегну ивицу и истовремено Френк порађа девојку у свемирском броду. Таквих упоредних сцена има још, а богами и узбудљивих. Неке сцене нису сасвим јасне као што је насумична и ничим изазвана борба између Френка и Ика Јувајс, те Икове сестре и Бојане. Ем што ми није јасан мотив, ем што су Ико и сестра му имали ватрено оружје, па чему онда шакатање? И чему на почетку Валентајн Пајен у болници и малтене на самрти када је видимо на крају филма ем живу и здраву, ем као капетана свемирског брода?

Углавном, прича није грандиозна, чак осредња је, мада није ни лоша. Филм је динамичан и често мења темпо, па од почетне урбане апокалипсе прелази на постапокалипсу и, напокон, свемирску фантастику. Успут има ту мало и шетње по свемирском броду и борилачких вештина, а све то прате специјални ефекти који су углавном солидни (има и лоших). Филм има и неке бонусе код мене, тим пре што се у репликама (углавном Иковим) види једна добра критика актуелне и нефантастичне америчке политике и да сам ја Американац малко бих се и запитао. 🙂

Едукативни моменат: Када је Френк замерио Ику за производњу дроге, овај је одговорио да када Амери престану да је купују, људи из Лаоса ће престати да је праве. Иако је то демагогија и класично пребацивање одговорности, у томе има истине. Било шта ће постати роба онда када има купаца. Ако ми прекинемо да показујемо интересовање и престанемо да купујемо ствари израђене од крзна животиња, на пример, људи ће престати да их лове и мучки убијају.

Оцена наставника:

4(бледа)

blade-runner-II (Small)Истребљивач 2049 (Blade Runner 2049 2017) је наставак култног филма истог назива (али без бројева) из 1982. Као и у претходном наставку, људи у будућности су генетичким инжењерингом створили робове који раде тешке и опасне послове наместо њих. Међутим, репликанти старије генерације су процењени као небезбедни и њих је потребно „пензионисати“. То сада раде други репликанти, али млађе генерације и послушни. Један од њих је Рајан Гозлинг и он је управо убио једног од старијих репликаната Дејва Баутисту, када је на имању где се Дејв крио пронашао нешто закопано и мистериозно, а што ће променити комплетно устројство тог футуристичког друштва. Сви постају заинтересовани за то закопано „благо“ и сви очекују да ће његову тајну решити управо Рајан.

Критички осврт: Несрећни Харисон Форд иако је загазио у осму деценију живота морао је да се појави у наставку сваког филма у коме је глумео. Гледали смо га у најсвежијем „Индијани Џоунсу“, „Ратовима звезда“, а сада и у овом филму. Други део „Истребљивача“ заиста одише својим претходником, па му и појединим детаљима одаје почаст на одређени начин; кадровима, неким ликовима који подсећају на оне пре (попут Силвије Хоукс која има исти статус као и главна хероина из претходног дела Шон Јанг, а Мекензи Дејвис има личност и изглед као Дарил Хана) или ликовима преузетим из претходног дела, као што је поменути Харисон. Међутим, у исто време, приметан је помак и промена у том универзуму, што је логично јер их дели не мали временски период. Тај нови универзум није сасвим различит од старог и тиме се не дистанцира, а и приче из оба дела тиме делују конзистентније. И уверљивије, у крајњој линији, пошто искуствено знамо да промене не могу бити тако драстичне за мање од пола века.

Искрено, имао сам приличну скепсу према наставку јер је стари „Истребљивач“ без двоумљења и одличан и култни филм. Некако је сигурније такав филм не дирати јер је ризик да ће се направити бледа варијанта веома велики, а поређење је немогуће избећи. Међутим, већ на самом почетку пријатно сам се изненадио. Рајан, који је безмало одличан, имао је мисију да приведе или убије Дејва и ту сцену су њих двојица одрадили тако добро да ме је емоција напросто запљуснула. Нисам могао да се одлучим да ли ме је више дотакао Дејвов беспомоћни гнев или Рајанова немоћна преданост оном што мора да уради. И касније је Рајан бриљирао и кроз његов живот јасно видимо и какав је свет у коме живи. И остали глумци су сјајни и харизматични. Сукоб две јаке жене Робин Рајт и Силвије сјајно је осмишљен и сјајно је одигран. У ствари, глумци су бриљирали у свакој сцени.

Режисер Дени Вилнев направио је мрачну атмосферу са мотивима који се понављају; поља где се нешто гаји или у граду зграде за живот које су униформне и ниске, док велике припадају корпорацијама које очигледно доминирају и вероватно управљају. Поруке које те корпорације шаљу су да људи могу ићи где год пожеле, али то некако не изгледа да постоји као опција. Већ у првим кадровима врло је јасно да то није слободарски свет. Тако да је режисер успео да направи такву атмосферу где су ствари тамо где треба да буду и то је била одлична подлога за причу. Додуше, атмосфери је допринела и музика (баш као и у оригиналном филму), а и фотографија. У оба случаја радили су, колико сам прочитао, мајстори свог заната (музику Ханс Зимер, а фотографију Роџер Дикинс) тако да то није неочекивано.

Прича је сјајна, мада се радња прилично споро развија. Крај је заиста тужан, а избегнута је она типична америчка патетика. Буквално је нема нимало. Неке техничке идеје током филма су сасвим иновативне. Рецимо, напад на Рајанову летелицу је такав да су му накачили змаја који је привукао муњу и тако довео до квара све електронике у возилу. Заиста ингениозно решење, посебно за мене коме је физика слаба страна. 🙂 Уз то, специјални ефекти су одлични, као и акција у филму. Речју, ово је филм коме тешко могу да нађем ману (тешко, али могу: веза између Рајана и холограма Ане де Армис нема други циљ до да буде трагична, па нема ни много оправдања у самој причи) и један добар кандидат за ремек-дело СФ-а, баш као и његов претходник.

Едукативни моменат: Силвија је поентирала у разговору са Робин да не може зауставити плиму метлом. И то је истина; ми смо сувише мали као појединци да бисмо могли да зауставимо промене или већ постојеће појаве у друштву, ма колико год нам се не допадале. Једино што нам преостаје је да их или прихватимо и да се прилагодимо најбоље што можемо или да живимо мимо њих, шта год да сви остали мислили.

Оцена наставника:

5(на шест)

star-trek-V-the-final-frontier (Small)Звездане стазе V: Коначна граница (Star Trek V: The Final Frontier 1989) је пети наставак саге, а последњи у којој глуми стара постава. На планети Нимбус III, која се сматра неутралном и служи за преговоре завађених раса, појављује се Вулканац Лоренс Лукинбил који води побуну против једног градића тамо названог Рај. Међутим, Лоренсова намера није да запоседне тај градић. Његове амбиције су много веће, а може да их оствари само ако се докопа звезданог брода. Изгледа да је познати Ентерпрајз погодан кандидат. Наиме, капетан Вилијам Шатнер пристиже са својом посадом како би ослободио изасланике раса које је Лоренс заробио. Капетан је ускоро схватио да је мисија спасавања прерасла у нешто што је превазишло сва његова предвиђања.

Критички осврт: Увод у филм је одличан. И надаље, како се одвијао, филм је постајао све занимљивији. У ствари, навијао сам за антагонисту Лоренса јер ме је јако занимало како изгледа бајковита планета Ша Ка Ри, а он се тамо упутио. 🙂 Углавном, вешто постављена и исто тако изведена радња, са доста интрига, па и породичних, и много ведрине којом ликови зраче. Хумор је сјајан, а предњачи тројац: Вилијам, Ленард Нимој и Дефорест Кели. Сцене у којима воде виспрене разговоре и доживљавају авантуре морао сам да вратим по више пута.

Едукативни моменат: Вилијам је имао једну одличну реплику када му је Лоренс понудио да одагна његов бол. Он је узвратио да ствари које су у нама нас и чине онаквима какви смо. Ако их изгубимо, изгубили смо и себе. Зато он није желео да његов бол нестане. Он му је, заправо, потребан. Иако ово звучи сулудо, чак мазохистички, у ствари је врло тачно. Што се Лоренса тиче, он је, пак, погрешио. Његова највећа грешка је што је идеализовао оно што је желео. Уколико схватимо да и предмет наше чежње (као и све друго на свету) није савршен, нећемо се разочарати када га добијемо. Нећемо се много разочарати ни ако га не добијемо.

Оцена наставника:

5(плус)

maxresdefaultjustice (Small)Лига правде (Justice League 2017) је филм који окупља суперхероје на челу са Бетменом, кога тумачи Бен Афлек. Амазонке на њиховом скривеном острву схватиле су да велика опасност вреба у лику и делу Сиарана Хиндса, који глуми моћно биће решено да завлада светом или да га уништи (није баш најјасније шта хоће, али очигледно је да је врло зао). Зато су упалиле ватру упозорења и тај знак схватила је Чудесна жена (Гал Гадот), те је, заједно са Бетменом, почела да регрутује суперхеројску војску. Ипак, Бетмену је јасно да ову борбу неће добити без најјачег од свих – Супермена (Хенри Кавил). Невоља је што је Супермен убијен још у претходном наставку, али шанса да га ипак врате у живот се указала и Бетмен неће да је пропусти без обзира на могуће последице.

Критички осврт: Свака група има свог духовитог члана и у овом случају то је Езра Милер (Флеш) и заиста је био на висини задатка. Без њега група би била сувише озбиљна и мрачна. Ионако је тема мрачна јер је Сиаран решио да уништи свет. Наравно, радња је класична и очекивана – Лига правде је добила довољно моћног противника који је одлучио да наплати неке старе дугове. Његов животни пут готово је истоветан злом чаробњаку из „Господара прстенова“, само што овде наместо прстења имамо кутије. Поређења можемо да правимо и са паралелном франшизом „Осветници“, где наместо кутија имамо камење и, углавном, у питању је ништа више до варијације на суперхеројску причу. Међутим, та прича покреће и другу, можда чак и узбудљивију, а то је окупљање лиге, а што подразумева и васкрснуће Супермена. Мислио сам да ће тај део мало више експлоатисати, али се ситуација, након кратке борбе, смирила и Супермен је опет био у супер форми. Сцена (док поменута борба траје) када полагано помера поглед ка Флешу, док овај јури убеђен да је пребрз за Супермена, заиста је и језива и сјајна.

У филму има одличне акције праћене ништа мање одличним специјалним ефектима. Финална битка је била у реду, мада су превише натегнуто победили Сиарана. Након тога она патетика, велике речи и нарација дефинитивно су вишак. Но, Амери никада неће научити шта је права мера. 🙂

Едукативни моменат: Супермен је рекао да је нада попут кључева од кола. Лако се изгубе, али ако их потражимо, увидећемо да су негде близу. Супермен је, очигледно, и суперпаметан. 🙂

Оцена наставника:

4(може и пет)

netflix-bright-movie (Small) (Small)Сјајно (Bright 2017) је америчка урбана фантастика о двојици полицајаца Вилу Смиту и Џоелу Еџертону, од којих је овај потоњи први припадник народа Орка у полицији Лос Анђелеса. Њих двојица откривају необично место злочина и схватају да је ту умешана магија. То им доноси много невоља, непријатеља и акције у којој је циљ преживети.

Критички осврт: Ово је једна симпатична идеја; да се сва она бића позната из „Господара прстенова“ пренесу у реално време, конкретно у једну крими причу. Нешто слично смо имали у серији „Права крв“, али су тамо били вампири међу људима и ово је корак даље. И необичнији корак јер су вампири и пре те серије добрано експлоатисани у сличне сврхе, а орци и вилењаци баш и нису. Дошао је ред сада и на њих. 🙂 Свет у филму баш по свему је једнак нашем, осим што га настањују разна бића из фантазија. Орци који се облаче као неки чланови банди и који су очигледан пандан америчким црнцима, вилењаци који су класични богаташи и на све остале гледају с висине и негде у средини су људи, који су по свему слични нама (ваљда како бисмо се поистоветили са сопственом врстом?), те чак и у овом поретку у којем има разних знатно јачих бића, наново смо на врху животног ланца и бројчано и у сваком смислу доминантни. Ово потоње је очигледно тако да би филм добио наше симпатије. Што се мене тиче, безуспешно.

Глума је сасвим у реду, мада Вил мени није бравурозан као што је већини. Ретко када он одмакне од кул (или напрженог, како желите) лика. Даун Оливјери ми није била уверљива уопште, па ни као Вилова супруга. Некако у њиховом филмском браку није било хемије. Додуше, нешто много брака није ни приказано. Вилова животна ситуација је класична и он не одскаче од других филмских полицајаца. Дакле, он као лик ни по чему није занимљив и зато ми није јасно зашто је толико времена утрошено на њега, наместо на развој саме идеје. Било је и губљења времена на пушкарања и луде вожње са обичним људима. Тога има у сваком крими филму и нејасно је зашто би сада овде то било узбудљиво, па ма какви да су специјални ефекти (а нешто претерано импресивни и нису). Иначе, пушкарања и мртвих има и то у гомилама, а у вештини предњаче вилењаци који убијају лагано као да су у „Матриксу“. Но, ни они нису дорасли Вилу који им увек некако измакне. Вилу је придодата таква вештина да он, без проблема, сређује четворо полицајаца одједном, а као од шале ради и све друге мајсторије. Тај „Рамбо синдром“ увек ме подсети зашто не волим акционе филмове.

Радња је, заправо, толико класична да ме је све време подсећала на друга остварења. Асоцијација на „Ванземаљску нацију“ је неминовна, а Луси Фрај је пандан хероини из „Петог елемента“. Улога је готово истоветна, а у оба случаја протагонисти имају задатак да заштите значајно биће. Но, добри узори не значе обавезно и добар филм, а овај је мање него осредњи.

Едукативни моменат: Сви су желели чаробни штап/мач и сви су желели да га добију, осим Вила. Иако је чаролија могла да му реши многе проблеме, крађа штапа није била исправан поступак. Много је тешко одолети искушењу и поступити исправно, али то је онај прави, искрени морал коме сви треба да тежимо. Морал није када осуђујемо друге, ма какве друштвено неприхватљиве и шокантне ствари урадили. И ту је Вил, такође, узор на који се треба угледати у овом филму јер је његов партнер омражени и робустни Орк, који друштвено није прихватљив.

Оцена наставника:

2(без плуса)

powerfirst (Small)Прва моћ (The First Power 1990) је крими прича о масовном убици Џефу Коберу који ритуално убија своје жртве. Њега успева да улови Лу Дајмонд Филипс уз помоћ мистериозне доушнице. Иако јој је обећао да Џеф неће добити смртну казну, Лу се управо за такву казну залагао. Иако је изгледало да је извршењем те казне убица завршио свој мучни посао и добио шта је заслужио, убиства су се наставила. Лу ће ускоро открити да је убица и даље Џеф, али да делује преко мрачних, натприродних сила.

Критички осврт: Идеја је у основи слична као у филму „Шокер“, снимљеним годину дана раније, али је значајније боље реализована и спакована у једну солидну крими причу. Ово је прави онај кримић са све пуцањем и полицијским замкама у парковима ноћу где су полицајци скривени међу обичним светом. И где обучени полицијски инспектори не могу да из пиштоља погоде бегунца са пар метара раздаљине. 😀 Према строго утврђеном обрасцу, мора да постоји и мотив и Лу уз помоћ Трејси Грифит га је и пронашао. У питању је инцест у породици, који је био траума за Џефа. Инцест је, иначе, у тој декади, а и ранијима, био често коришћен шок за гледаоце (сетите се култне „Кинеске четврти“), пошто је у свим тим декадама експанзија сексуалних слобода била толика да је мало тога и остало да шокира. 🙂 Језивих сцена нема много, али и то што има, прилично је успело. Рецимо када Нада Деспотович лебди са друге стране прозора у који гледа Трејси. И цео тај напад – туча и касније вожња колима са Надом – сјајно је изведен. И крај није лош, заиста оставља у недоумици, нема шта.

Џеф се можда извештачено смеје, али је сулудог убицу уверљиво одглумео (и физиономија помаже, нема шта). И други су били на висини задатка или макар солидни. Сју Ђиоза баш не уме да се прави мртва, али је улогу жртве добро изнела. 🙂

Едукативни моменат: Џеф је постао насилник зато што је и сам доживљавао насиље као дете. Насиље ствара насиље – то је доказана истина. Зато комуникација мора бити ненасилна.

Оцена наставника:

4(и то јака)

beautiful-creatures-movie-poster (Small)IVПредивна створења (Beautiful Creatures 2013) је романтична фантазија у којој главне улоге тумаче Алис Енглерт и Алден Ехренрајх. Алден је момак из малог града коме се паланачки живот смучио и жели да упише колеџ у неком већем граду и што даље. Међутим, у његову варошицу пристиже Алис, необична девојка која заокупља Алденову пажњу. Он открива да је Алис чаробница, тзв. кастер и да је тешка одлука пред њом. Зато он жели да јој помогне да та одлука буде повољна и по њу и по љубав која се међу њима у међувремену развила, али то нимало није лако у чаробном свету.

Критички осврт: Већ ми се почетак са помпезном нарацијом није допао. Много је боље урађен флешбек у биоскопу испред Алдена и Алис и то је оригиналан начин како могу ефикасно и, што је важније, ефектно да се испричају делови значајни за радњу, а да то не буде пука нарација. Нису ми се допали ни псеудоинтелектуални дијалози. И у нарацији и у дијалозима чујемо сувише мудрих мисли и великих речи, али оне имају врло очигледно и приземно значење. Говор Еме Томпсон о људима је, најблаже речено, врло прозаичан. И схватили смо: Алден не жели да остане у малом месту у коме као да је време стало и нема дешавања и не видим разлог да нам то прикаже кроз толике описе градића и различито накићене метафоре које све указују на исту ствар. Понављања има још у току филма и као да се режисер Ричард Лагравенес прибојавао да нећемо схватити из прве. 🙂

Општих места има, као када су се Зои Дојч и Тифани Бун молиле на часу, а како би испровоцирале Алис. Но, колико општих места, толико има и добрих сцена, као када Џереми Ајронс омађија Алдена да каже своје реалне планове и животни пут, а што се значајно разликује од онога о чему машта и што пропагира другима. И то јесте нешто што можемо да препознамо и код себе самих, а цела сцена је добра и због Џеремија који је, као и обично, одличан. Има још добрих сцена, као када Алис показује Алдену поезију коју „сакупља“ на зачараним зидовима своје собе или када је љута на њега, па ствара кишни облак само изнад њега, као у цртаћу. Што се саме приче тиче, није нарочито добра, а још мање грандиозна, иако је добар обрт на крају. Има пренаглашени шмек саге „Сумрак“, почевши од тога да девојка долази у мало место. Дакле, једна осредња прича, са много мелодраматике и са прилично потенцијала који се види само у појединим сценама.

Млади пар протагониста је заиста занимљив, чак и визуелно. Алис није нарочита лепотица, али просто исијава харизму, а Алден, иако има несразмерно велику главу у односу на релативно ситно тело, недвосмислено има шарма. И Алден је свакако другачије изнео улогу у односу на своје колеге које су радиле исто то у другим филмовима. Свеукупна сјајна глумачка екипа је још један потенцијал који овај филм није искористио.

Едукативни моменат: Алден је испричао Алис како га је, као малог, мајка одвела у библиотеку и рекла му да је то њена црква; тамо њена породица иде да слави оно што им је свето – идеје. Заиста лепо речено, а и истинито; књиге су неисцрпан извор идеја.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

madagascar (Small)Мадагаскар (Madagascar 2005) је цртаћ о четворо животињских пријатеља у зоолошком врту у Њујорку. Они се лепо слажу, иако припадају различитим врстама и имају добар третман, али то зебри Мартију није довољно. Он чезне за дивљином и због тога не наилази на разумевање својих пријатеља. Зато је одлучио да побегне из зоолошког врта макар на једну ноћ. Његови забринути пријатељи су кренули за њим како би га вратили и одговорили од луде идеје, и то их је увалило у невоље и авантуру која их је одвела чак до Мадагаскара.

Критички осврт: Анимација је добра, а животиње су веома гипке и разигране. Хумор је спорадичан; негде је успео, негде баш и не. Океј, неке цаке јесу виспрене попут оне када лемур држи књигу „Служити лемуре“ и виче: „То је кувар!“ Цака је преузета из једне од бољих епизода „Зоне сумрака“ и алузија је добро употребљена, али све то није довољно да буде перфектно.

Оно што ми се допада код ове приче јесу реални мотиви животиња које лако проналазимо код нас самих; зебра која жели више од живота и верује да је „тамо негде“ боље него овде, лав који иде линијом мањег отпора и слободу и природу подређује комфору, жирафа која, у недостатку пажње, бежи у болест и нилска коњица која је пронашла неког над киме може да тренира строгоћу, односно да постигне онај ауторитет који природно произилази из мајчинског својства жене. Друге ликове можемо да препознамо у својој реалности; краљ лемура као политичар који слуша искључиво себе и никог другог, најбољи је пример. И надаље, мотиви ликова се мењају како се мења ситуација и сценариста Марк Бартон и његова екипа веома паметно смештају животиње у контекст који ће показати њихову праву природу; пре свега лава, који је, наравно, предатор, те је његово пријатељство са зебром на дебелој проби. Цела радња иде тим паметним током и ако вас филм не заинтересује одмах, не треба одустајати јер најбоље тек следи. Битно је да није класична и, у ствари, уопште није наивна иако је филм намењен првенствено деци. Приказује све добре и лоше стране које проистичу из сваке наше одлуке и шта је заиста важно што наше одлуке и формира и треба да формира. Заиста ми се свиђају поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Иако цртаћ даје поглед на зоолошке вртове као на рај за животиње, ипак није тако. У многим зоолошким вртовима животиње немају услове и простор и често се муче, саморањавају, па чак и угину. Оне треба да живе у природи, где неће добити негу ветеринара и редован оброк, али ће имати све што им је потребно.

Оцена наставника:

5(не баш прејака)

037_m_n3d_1sht_V1.inddКрцко Орашчић 3Де (The Nutcracker in 3D 2009) је британско-мађарска божићна филмска адаптација истоимене бајке. У дому Ричарда Е. Гранта увек је ужурбана атмосфера, чак и за Божић. Његова супруга Јулија Висоцкаја, оперска дива, позвана је на бал како би песмом увесељавала госте. Зато је у кућу пристигао ујак Нејтан Лејн како деца Ел Фанинг и Арон Мајкл Дрозин не би били сами. Ричард није одушевљен Нејтановим слободоумним идејама, али свеједно га задужује да му причува децу и овај користи прилику да им поклони кућу са луткама. Једна од лутки је и Крцко Орашчић и Ел ускоро открива да је жив, баш као и све друге лутке. И више од тога; Крцко је води у авантуру спасавања краљевства од злог Краља пацова.

Критички осврт: Књигу „Крцко Орашчић и Краљ мишева“ добио сам као поклон за одличан успех од основне школе „Франце Прешерн“. Нисам је прочитао одмах, већ сам је одложио у кућну библиотеку. Тек након неког времена сам је се сетио наново, прочитао и – одушевио се причом. Што се тиче овог филма, нисам баш одушевљен, али не могу да кажем да је лош. Не прати причу дословно, али пропратио је неке аспекте, попут тога да је принц зачаран и да му је непријатељ Краљ пацова. Ова прича је далеко класичнија и рађена према шаблону холивудских хитова. Има симпатичних сцена, попут оне када се лутак заглавио бежећи од металног пацова, а и преображаји лица Џона Туртура су заиста страва. Но, све и да је више од тога, такве сцене нису довољне да филм учине иновативнијим.

Нејтан је очигледна алузија на Алберта Ајнштајна и овај филм је занимљив спој бајке и науке. И то не само бајке „Крцко Орашчић“; користећи се теоријом релативности, режисер Андреј Кончаловски лукаво се играо простором, чинећи да најпре Крцко буде већи, а потом да Ел, попут „Алисе у земљи чуда“, постане мања. Присутни су и мотиви из „Алисе иза огледала“, „Чаробњака из Оза“ и „Лепотице и звери“. Међутим, ту миксовању жанрова није крај; има ту и неоноар жанра, као и правог СФ-а са све техничким помагалима. И, напокон, с обзиром на то да је ово и мјузикл, музика је узета махом од Петра Чајковског, пре свега истоименог балета и то ће одмах да вам западне за ухо. Наравно, речи је Едвард Артемјев дописао за потребе филма. Оволико замешатељство може да не личи ни на шта, али је довољно вешто уклопљено, мада не и перфектно. И још се упоредо са свим овим дешава и реална породична прича, превише класична додуше.

Поменути неоноар је у вези са пацовима који су окупирали краљевство Крцка Орашчића и који подсећају на нацисте (мене увек такве алузије подсете на стрипове „Миш“ Арта Шпигелмана), а које маестрално предводи Џон. У прилог томе говори и да жена у Џоновој музичкој пратњи неодољиво подсећа на Хелгу из суперпознате серије „Ало, ало“. Њихове тамнице подсећају на логоре из Другог светског рата. Саме униформе више доликују војсци из Првог светског рата. Углавном, ова асоцијација јесте оптеретила причу која је, у основи, лагана, а при томе метафора није успела и није дала жељену дубину. У реду, они су пацови налик на нацисте и даље ништа ту није разрађено. Једино што могу да закључим је да је Европљанима (који су и правили овај филм) још увек најјача асоцијација на окупаторску војску она од пре више од пола века.

Глума је у овом филму јака страна и сви су махом бриљирали, али ми се највише дојмила Франсес де ла Тур. Све у свему, филм има својих јаких страна, али и повеликих проблема са којима се бори. Највећи је што је упросечио једну натпросечну причу. Ипак, критика је, колико сам прочитао, била преоштра према њему. За децу ово је сасвим солидан филмић.

Едукативни моменат: Како Нејтан, пардон Алберт каже, за некога је Крцко Орашчић обична играчка, а за другог најбољи пријатељ. И то је један од многобројних примера теорије релативности. Нама показује да наука, чак и она врхунска која изгледа недостижно, и те како има везе са свакодневним животом.

Оцена наставника:

3(сасвим солидна)

black_waters_of_echos_pond (Small)IЦрне воде Ехоиног језерцета (The Black Waters of Echo’s Pond 2009) је хорор који се дешава групи младих који су пристигли на острво како би се дружили. Једини становник тог острва Роберт Патрик испричао им је како су се ту дешавале мистериозне смрти, али их то није превише омело да спроведу у дело своју намеру. У кући у којој су одсели пронашли су старињску друштвену игру и почели да је играју. Временом се испоставило да их игра наводи на необичне поступке, а потом и на насиље. Циљ игре постао је очигледан – преживети.

Критички осврт: Већ на почетку можемо видети како се мудро користи низак буџет. Прва сцена је заправо црно-бели документарац који нас уводи у причу, односно сада већ сцену филма, која је такође црно-бела, да би постепено добила боју. Судећи према изреци да се „по јутру дан познаје“, то је обећавало да режисер Гејбријел Болоња и зна шта ради и да од малог може да направи много. И испоставило се да режија није испунила сва очекивања. То је једна хорор сапунска опера са крдом младих људи, који махом не знају да глуме, а у томе предњачи млађахна Електра Авељан (или њена сестра близнакиња Елис, свеједно). Толико је лоша глумица да иритира. Чак и старија и нешто познатија постава је била слаба. Шон Лолор је дефинитивно преглумљавао, а Роберт је одрађивао гажу у филму испод његовог нивоа. У једној сцени Роберт је тумарао ноћу по дивљини острва и разговарао сам са собом, а како би нам објаснио шта ради ту. Може ли бити глупље?

Радња је већ виђена и крцата општим местима. Наравно да је Аркадиј Голубович пронашао древне артефакте у дотрајалом подруму куће. Где би иначе били? Први део филма и то, богами, више од половине је сапуница, а која има за циљ да нам покаже односе између младих. Тај део је сувише развучен и разводњен, иако за њега има оправдања, односно утицаја на даљи (хорор) ток приче. Колико су глумци били неуверљиви у сапуњавом делу, толико се нису снашли ни у оном хорор. Цака је била да треба да помахнитају, налик ономе што се дешавало у другој сезони серије „Права крв“, али се то некако није десило. Било је ту много крви, моторних тестера и црних беоњача, али је глума била млака, а туча између Аркадија и Ника Менела потпуно смешна. У ствари, хорор прича изгледа као да се језиве сцене дешавају независно једна од друге, већ зависно од тога који ликови у њима учествују. Готово сваки пут док неки лик доживљава сопствени хорор морао сам да се запитам где су сви наједном? И при томе нико не чује ни моторну тестеру ни самртне крике. Понашање ликова у тој ситуацији је углавном логично, али има и чудних тренутака, попут онога када Џејмс Дувал тумара по кући иако је очигледно да у њој није безбедно.

Сигуран сам да ће прва асоцијација на овај филм бити хорор верзија филма „Џуманџи“ и то јесте свакако филм са сличним мотивом, али је асоцијација на поменуту серију јача. И у „Правој крви“ дочекује се бог Пан, али у овом случају, осим ретких приказа тог бога, нема баш много везе са њим, тако да је и цела поставка овог филма (која се тиче старогрчких легенди) узалудна.

Едукативни моменат: Млади људи су имали проблема у међусобним односима, који су кулминирали и због тога су сви изгинули. У животу исход неће бити тако драстичан, али о проблемима у односима не треба ћутати. Треба их решити, баш зато да не би кулминирали.

Оцена наставника:

1(може мајушни плус)

Лако Је Критиковати 87

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Dracula-The-Dark-Prince (Small)Дракула: Мрачни принц (Dracula: The Dark Prince 2013) је још једна романсирана екранизација приче о најпознатијем вампиру икад, кога овог пута тумачи Лук Робертс. Он је румунски владар који се окренуо против Бога јер га је задесила страшна судбина; док је био на бојишту, његову драгу Кели Венам су убили издајници. Зато је постао вампир и пошаст по читав регион. Против њега се дигао Џон Војт у улози Леонарда Ван Хелсинга и његове две штићенице, од којих је једна реинкарнација Кели. Дракула је дошао до ње и решио да у њој пробуди успомене и нежне емоције заостале из прошлог живота, али Џон, са Келином сестром Холи Ерл и још двојицом пустолова, решио је да је спаси и успут убије вампира древним и моћним оружјем.

Критички осврт: У овој верзији Дракула је плавокос, што је стварно новина. 🙂 Такође, новина је и што је ово епска фантастика, судећи по костимима. Прича о Дракули до сада увек је била или историјска или романтична или каква год прича, али смештена у реалну прошлост или садашњост. Дракула прави своју војску, али му мотиви нису сасвим зли. Он се тако припрема за борбу против непријатеља, али се ту негде провлачи и идеја да нико никада неће морати да умре (пошто ће сви, је ли тако, постати вампири), што звучи прилично алтруистички. Оно што није новост у овом филму је прича о заводљивом и згодном лопову Бену Робсону (за кога ме не би зачудило ни да се у филму зове Робин Худ јер има све карактеристике тог лика) који се заљубљује у жену ратницу себи равну – наравно у Кели. И цела прича је прилично предвидљива, као и поједини сегменти, мада је љубавни троугао остао некако недоречен. На крају се завршава веома романтично, али пре краја је такав мелодраматичан метеж, да је и сав потенцијал (који филм свакако има) сабио у врло лабав утисак.

Буџет за филм је врло скроман, али је то, макар на почетку, решено кроз анимирани филм, па је колико-толико надомешћено. У остатку филма видан је недостатак средстава, мада и ту повремено има анимација (додуше, без идеје да те анимације буду схваћене као анимације, али, авај, сувише су очигледне). Битке су превише млаке и нису ме уверили да су протагонисти неки сјајни ратници. Што се глуме тиче, па неки су били убедљиви, а други значајно мање. Што се сценографије тиче, осим што је јефтина, прилично је и смешна. Рецимо, Дракулин дворац је права тврђава на врху планине (како и доликује), али са грађевинама које имају додатке у виду крила слепог миша. Верујем да би лего дизајн овог дворца био озбиљнији. Дизајн Каиновог оружја и комплетна идеја у вези са њим јесу занимљиви, али ме нису баш оборили с ногу, баш као ни објашњење које то оружје прати.

Едукативни моменат: У филму смо могли да чујемо да убице вампира не пију алкохол, пошто он отупљује ум и чула. Алкохол ради организму још много лоших ствари, тако да га не препоручујем ни онима који нису убице вампира. 🙂

Оцена наставника:

3(поклоњена, али ако)

Max-Steel (Small)Макс Челик (Max Steel 2016) је филм о младом суперхероју Бену Винчелу, који је детињство проживео као обичан дечак о коме се бринула мајка Марија Бело. Њих двоје су се стално селили, али су се, напокон, вратили у његов родни град. Тамо је Бен наставио са уобичајеним активностима, те кренуо у школу и упознао врло симпатичну девојку, али су истовремено почеле да му се дешавају чудне ствари. Наиме, његове руке су емитовале некакву чудну, течну енергију. Ускоро је почео да открива истину о себи и да није исти као и његови вршњаци, баш као што је био јединствен и његов покојни отац Мајкл Дојл.

Критички осврт: И, наравно, главна хероина је светска лепотица и уз то уме да поправља аутомобиле и бицикле. Лепа је та родна равноправност, али хајде малко да будемо и реални, па таман били у научно фантастичном филму. Лепе девојке нису истовремено и аутомеханичари. 🙂 Морам да приметим да је исти мотив виђен у „Трансформерсима“, који је веома налик овом филму по шмеку. Филм личи и на „Моћне ренџере“, само што је овде ренџер један. И костим, односно оклоп који носи веома је добро дизајниран. У ствари, овај филм највише личи на све остале дечје филмове где дечаци упознају и заволе неког малог робота, ванземаљца или шта већ. Да, ово је један дечји филм са прикладним, инфантилним хумором. И то не баш успео дечји филм; пре бих га назвао безличним и бледуњавим покушајем.

Има и покушаја режисера Стјуарта Хендлера да макар поједине сцене учини уметничким. Много боље је урадио акционе сцене, мада не перфектно и ништа грандиозно, а и нема их превише. Прича као прича је класична и предвидљива, чак шаблонска за овај поджанр, са добрих више од пола филма увода у застрашујућу борбу која ће се десити. Међутим, у другој половини филма, пре те борбе, када Бен разоткрива очигледно, а то је да је Енди Гарсија негативац, те још неке истине о себи, некако и оно мало квалитета почиње да се урушава. Једино су специјални ефекти до краја филма прилично добри, но недовољни да би спасили ову дугометражну рекламу за продају акционих фигурица фирме Mattel.

Едукативни моменат: Марија је дуго тајила истину од свог сина Бена, па је морао сам да је открије на тежи начин. Некада је ефикасније и безболније да знања и искуства чујемо од других, него да сами долазимо до њих, тим пре ако подразумевају лоша искуства.

Оцена наставника:

1(може на два)

LEGO-Ninjago-Movie-SDCC-poster (Small)Лего Нинџаго – филм (The Lego Ninjago Movie 2017) је још једна прича о лего фигурицама. У лего свету се налази град Нинџаго који терорише лорд Гармадон и против кога се боре разнобојне нинџе. Тим нинџи предводи зелени нинџа, највећи непријатељ злог лорда. Оно што лорд не зна је да му је управо тај нинџа – син јединац.

Критички осврт: Иако је хумор прилично инфантилан, ипак није лош и ово јесте пародија на акционе филмове, односно све оне са оваквом тематиком, али пре свих на „Моћне ренџере“. У ствари, овај филм је симпатичан спој поменутог филма и „Ратова звезда“. Из овог потоњег узет је однос отац – син и сјајно је обрађен и перфектно уклопљен у мање-више класичну причу. Углавном, забаван, смешан и симпатичан филм.

Едукативни моменат: Порука с краја филма је сјајна, мада није баш сама радња то поентирала, али добро. Гласи: и ако си различит, то не значи да не можеш да урадиш велике ствари. Напротив. 🙂

Оцена наставника:

4(може)

GalleryMovies_war (Small)Лига правде: Рат (Justice League: War 2014) је цртаћ о суперхеројима који су удружили своје снаге како би победили зло које прети свету. По граду Готаму ванземаљци чудовишног изгледа постављају неке необичне направе. Док Бетмен и други суперхероји покушавају да прокљуве шта су те направе заправо, инвазија на Земљу је већ отпочела.

Критички осврт: Верујем да ће се загриженим љубитељима стрипова и оваквих цртаћа овај цртаћ допасти, али мени се ништа не свиђа. Највећи део филма је бесомучна битка између суперхероја и ванземаљаца који врше инвазију и колико год да је узбудљива (а није) временом мора да постане досадна. Чак је и Чудесна жена рекла како јој је постало досадно и делим њено мишљење. 🙂 Све време једно те исто; ови на њега бацају којекакво оружје, а овај на њих којекакве зраке… Ту су експлозије, удари и тако даље, али без обзира на сву акцију, цртаћ ми не оставља утисак да је бољи у односу на епизоду једне цртане серије. На почетку постоји некакав покушај мистерије, али то је веома благо. Прича је, иначе, сасвим класична за овај поджанр.

Порука овог филма је недвосмислена: тимски рад даје резултате. Међутим, сценариста Хит Корсон је префорсирао ту поруку толико да је потценио своје мале и велике гледаоце.

Едукативни моменат: Иако су сви имали супер моћи (осим Бетмена), тек када су почели да делују као тим победили су моћног противника.

Оцена наставника:

2(не може више)

justice-league-dark-poster (Small)Лига правде – Тама (Justice League Dark 2017) је наставак претходног цртаћа. Људи у Готаму и другим градовима наместо других људи виде монструме и убијају их. Невоља је што халуцинације нису стварне, али убиства јесу. Лига правде се окупила у вези са овим проблемом и верују да је у питању магија. Бетмен врло брзо открива да једини ко је дорастао случају је човек који поседује магичне моћи – Константин. Међутим, он је јако тежак за сарадњу, па је Бетмен морао да потражи и помоћ заносне Затане (такође обдарене чаробним моћима) и једног духа.

Критички осврт: Занимљив је спој суперхеројштине и магије и у доброј мери је успео. У сегменту који прави осврт на живот духа циркуског артисте, као да има и манге. И ликови и демони су преузети из других остварења, па тако је препознатљив „Константин“, као и демон од измета из „Догме“, а вероватно и још неки. Углавном, једно поприлично замешатељство у допадљивој причи у којој донекле има и мистерије и преокрета, па и хорора. Прича изгледа „јача“ у односу на епизоду анимиране серије и има све оно што један филм у овом поджанру треба да садржи. Нису ни претеривали са акцијом, мада је има сасвим довољно.

Едукативни моменат: Иако је Константин веровао да Бетмен није имао никакве шансе против магије, овај га је у више случајева разуверио. Не треба потцењивати друге јер можда они немају вештине које ми вреднујемо, али зато имају неке друге које могу бити корисне.

Оцена наставника:

4(овај пут може)

hqdefaultПлаво небо (Sky Blue 2003) је јужнокорејски цртаћ познат и под називом „Дивни дани“. То је постапокалиптичан филм у руинираном свету у коме постоји један живи град Екобан који руководи тзв. копачима по пустарама. Копачи за потребе Екобана трагајају за драгоценим угљеником. Међутим, њихов положај у таквом систему је јако лош и неки од њих кују план да дохакају Екобану, али истовремено обезбеде себи боље услове живота.

Критички осврт: Чим је кренуо филм већ ми је било јасно да се ради о добром цртаћу. Прича је занимљива и слојевита. Идејна решења су интересантна, па је град Екобан направљен (генетички дизајниран) тако да буде живо биће, што је прилично креативно, мада не и потпуно ново. Анимација је безмало одлична; налик на нехајни акварел, а опет тако реална. Сами ликови су насликани класично за овај поджанр цртаћа, а и њихови карактери су стереотипи. Но, разрађени су и конзистентни. Чак су толико конзистентни да су им и фризуре исте када су били мали и када су одрасли. 😀 Неке сцене су заиста јаке (као када Мо гледа како му пријатељ гине у боју), а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Екобан је место осмишљено да се људи сакрију од загађења које су произвели. И испоставило се да то није било срећно решење. Од проблема не треба да се кријемо, већ да их решавамо.

Оцена наставника:

5(да)

afficheРатне игре (WarGames 1983) је филм о момку Метјуу Бродерику, који је у школи проблематичног понашања, али је геније за компјутере. У потрази за новим игрицама успео је да хакује интелигентни компјутер који за потребе војске САД контролише нуклеарно наоружање. Метју је пожелео да одигра игру са тим компјутером и одабрао је да то буде стратегија термонуклеарног светског рата. Проблем је у томе што је компјутер игру схватио потпуно озбиљно. Оно што је почело као игра постало је претња целом човечанству.

Критички осврт: Почетак је баш ефектан због наглог трансфера приватног на пословни (војни) план у односима између двојице официра. Других ефектних сцена нема до пред крај (када компјутер схвата зашто не може да победи сам себе), али зато постоји садржајна прича. И претерано драматична, мада јесте тема којом се бави озбиљна. Врхунац драматике је када двоје младих бежи од хеликоптера који је уперио светлост ка њима. Уопште ми није јасан смисао те сцене, али има шарма.

Ако занемаримо да је Метју сувише наивно лако приступио супертајном компјутеру, идеја за филм је сасвим добра и занимљиво изгледају упоредне сцене двоје младих који се играју и војне базе где су сви у узбуни јер не знају шта их је снашло. Осим наивног приступа онлајн бази Владе САД, има још наивних упада у војну базу и уопште наивних момената у филму, као и глуме. Но, то су ипак „наивне“ осамдесете и упркос њима или захваљујући њима, овај филм је данас култни и класик СФ-а. У то време био је својеврсна опомена потенцијалном нуклеарном рату који је био очекивана последица хладног рата и тај активизам, који се види и кроз филмове, такође је карактеристика осамдесетих. Иако су радови из тог доба били плитки и лепршави, ипак су имали идеју и лепе поруке. И то је још један разлог зашто ми се та деценија допада.

Још да додам да ми се допало решење компјутера који се заиграо са Метјуом. Он није експлицитно вештачка интелигенција, како то у филмовима бива, али његова природа јесте интригантна и прилично блиска људској.

Едукативни моменат: Колико год у неким стварима супериорније биле од људи, машине не могу да нас замене јер неке способности, ипак, имамо само ми. И треба да их развијамо, пре свега учењем.

Оцена наставника:

4(са огромним плусем)

Vanilla-Sky-movie-poster (Small)Небо боје ваниле (Vanilla Sky 2001) је амерички римејк шпанског филма „Отвори своје очи“ у коме је Пенелопе Круз играла исту улогу као у овом филму. Богати плејбој Том Круз напокон наилази на девојку која постаје нешто више од „трофеја“ и то је управо Пенелопе. Након проведене ноћи у причи са њом, уморан је кренуо кући, када га је сачекала сада већ бивша љубавница Камерон Дијаз. Она га је убедила да крене са њом и он је пристао, али тако направио и фаталну грешку која ће променити цео његов живот.

Критички осврт: Иако су у питању познати глумци који знају шта раде и иако је главна глумица Пенелопе поновила улогу коју је увежбала, некако ми ова верзија није у равни са шпанском. Напросто нема тај шмек. Ово је једна пристојна америчка романтична драма, којој заиста ништа не фали. Чак, у поређењу са већином других из тог жанра и из те земље, ова је сигурно боља. Додуше, предност јој даје и добра прича, а која је, опет, преузета из шпанске верзије.

Поједини мотиви су готово потпуно преузети из оригиналног филма и неки су успели, попут разговора Тома и Пенелопе у дискотеци, а други не, када момци добацују Тому у тој истој дискотеци. Други мотиви су донекле измењени, па Пенелопе у овом филму не зарађује као улични забављач, већ као балерина. Овде постоји и некакав бледи покушај трилера, односно да се сумња баци и на чланове управног одбора Томовог предузећа за убиство које је он, наводно, починио.

Шпанска верзија је била фокусирана на психичко стање протагонисте, његову љубав и бол коју је осећао и то је приказано кроз необичну, наизглед хаотичну причу и са много шарма. Ова верзија је скренула фокус и на Томов пословни део и учинила да радња буде рационалнија и са конкретним мотивима, али на тај начин је више изгубила него што је добила. И дијалози су умногоме рационалнији, што иде на уштрб емоција, па донекле и убедљивости. Тако, рецимо, разговор који воде Камерон и Том у колима звучи преблаго и превише приземно за оно што је уследило. Комплетна завршница превише је романтична и детаљна, те смо сазнали и шта се дешавало на Томовој сахрани, док је у шпанској верзији тај део остао недоречен. Чак је и убиство Пенелопе толико романтично да док је Том гуши јастуком, она га мази по коси. И за луцидан сан претерано је. 🙂

Едукативни моменат: Пенелопе је рекла да је сваки минут нова шанса да се све преокрене. И у праву је. Ако смо учинили нешто лоше, не треба да се помиримо са тим да смо лоши (или лоши у нечему) већ треба да, већ у следећем минуту, преокренемо ситуацију и санирамо то лоше.

Оцена наставника:

3(блајхана)

flautliners (Small)Танка линија смрти (Flatliners 1990) је филм који је код нас овако преведен, пошто буквалан превод није могућ, односно смилен (гласио би „Танколинијаши“). Ово је прича о петоро студената медицине који су одлучили да „научно“ истраже постоји ли живот након смрти. Зато су изазивали клиничку смрт једни код других и уверили се да нечег ту заиста има. Међутим, тиме се њихово ванживотно искуство није завршило.

Критички осврт: Намеће се само једно логично питање; зашто баш код ово петоро људи, а код осталих не, искуство клиничке смрти се претворило у натприродан феномен? Но, да не тражим длаку у јајету, ова идеја је сасвим добра и занимљиво је повезана са религијским убеђењима – да су греси оно што се рачуна након смрти. Дакле, хоћу да похвалим приступ који је оригиналан и такође бих похвалио и глумце; екипа протагониста је прилично добро одабрана. Филм одише мрачном атмосфером и режисер Џоел Шумахер је у потпуности успео да је дочара, а и бирао је амбијенте који ће подржати и атмосферу и причу.

Едукативни моменат: Млади истраживачи су сваки пут повећавали време које ће провести у клиничкој смрти. Сам експеримент је морбидан и тешко се може назвати науком, иако је њима свима био интересантан и интригантан. Оно што је интересантно не мора да буде и научно, а још мање добро по нас. Баш зато да би било добро по нас, треба да будемо научно писмени.

Оцена наставника:

4(врло скромна)

Flatlinersposter (Small)Танка линија смрти (Flatliners 2017) је римејк претходног филма, али може да се схвати и као наставак. Елен Пејџ је у аутомобилској несрећи, за коју је крива, изгубила млађу сестру. На студијама медицине постала је опседнута животом после смрти, али и идејом да наново види своју преминулу сестру. Зато је наговорила пријатеље са колеџа да је подрже у пројекту доказивања живота после смрти. Они су је и подржали, а и сами искусили то несвакидашње искуство. Испоставило се да их је оно променило и на боље, али и на горе.

Критички осврт: Куриозитет је што је Кифер Садерланд такође и у овом филму, али, наравно, не и у тиму младих амбициозних доктора. У овом тиму предњачи жена, односно Елен, док је сам Кифер промовисао идеју у првом филму. Очекивао сам да ће Кифер да буде више искоришћен, али то се нажалост није десило и финиш његове улоге је био потпуно маргиналан. Но, овај наставак јесте преузео неке мотиве из претходног, па тако имамо макар једну проблематичну особу и један грех који предњачи у односу на остале.

Ако сте гледали оригинални филм, знате већ која је идеја, па овај део приче није могао да адутира на њу. Адутирао је на специјалне ефекте и нешто више (у ствари много више) застрашујућих сцена и то одистински застрашујућих. Међутим, режисер Нилс Арден Оплев није постигао очекивани ефекат и све време му је нешто измицало. Иако и претходна прича има мањкавости, ова је значајније приземнија. И у овом делу све њих прогањају претходни животи, али тај спој халуцинације и стварности није изведен вешто као у претходном филму и хорор делује превише стварно, а мање лично. То је као резултат дало да мање имам утисак да ликови проживљавају сопствену драму и кривицу, већ да их прогањају духови који су зли и жељни крви. Другим речима, исти овакав филм би се добио и да је тема била уклета кућа. Но, само финале већ добија личну конотацију и ликови покушавају да изнађу решења чинећи оно што за њих саме није довољно добро, али јесте исправно. Али тиме морална подука филма изостаје; не чинимо исправно зато што смо принуђени пред претњом смрти, већ зато што тако треба. Дакле, у главном делу филма Нилсу измиче срж, суштина приче, а у завршници права поента. На крају се добила једна океј заокружена причица и не могу да кажем да је лоша, напротив.

И да додам да је додатак који ликовима даје супермоћи након клиничке смрти заиста непотребан. Прича је и овако на помало клизавом терену што се логике тиче, а овим тај терен постаје чист лед. Испада да сви који доживе клиничку смрт постају ингениозни. Цврц.

Едукативни моменат: Елен је својој другарици Крси Клемонс објаснила једну технику учења уз помоћ акронима. Згодна је да се памте тешки и страни, непознати називи, а посебно је згодна да се запамти редослед. На пример, фазе митове могу да се запамте преко акронима ПМАТ. П као почетак, а МАТ као крај (завршница у шаху) – заједно чине почетна слова фаза: Профаза, Метафаза, Анафаза и Телофаза.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Лако Је Критиковати 82

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

AtlanticLostEmpire (Small)Атлантида: Изгубљено царство (Atlantis: The Lost Empire 2001) је Дизнијев цртаћ. Мајло (глас му је позајмио Мајкл Џеј Фокс) је млади научник занесењак, кога старије колеге не цене превише. Његову опчињеност древном цивилизацијом Атлантидом ипак примећује стари пријатељ његовог деде, иначе богати старац (Џон Махони). Он организује експедицију коју предводи командир Рурк (Џејмс Гарнер) и шаље и Мајла на пут. Испоставиће се да млади научник заиста зна да пронађе пут до легендарног царства.

Критички осврт: Цртаћ је хипердинамичан. Разговори су повремено толико брзи да их је тешко пропратити, а активности се смењују очас посла. Сама експедиција је кренула након петнаест минута филма, што није претерано брзо, али брзо јесте. Осим радње, динамични су и ликови. Додуше, ликови су и стереотипи, а прича је класична да класичнија бити не може. Ипак, прича није лоша, као ни анимација.

Едукативни моменат: Добри доктор (Фил Морис) је рекао да ако си на дну, можеш ићи само нагоре. Надам се да никада нећемо бити баш на дну, али истина је да ћемо имати своје падове. Након пада, следи успон. Чак и да не следи, ми треба да се трудимо да устанемо.

Оцена наставника:

4(може)

Harry_Potter_and_the_Order_of_the_Phoenix (Small)Хари Потер и ред Феникса (Harry Potter and the Order of the Phoenix 2007) је пети наставак о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога тумачи Данијел Радклиф. Харију нико не верује да се мрачни лорд Рејф Фајнс вратио, посебно не министар магије Роберт Харди. Он верује да Хари лаже, како би помогао директору школе Мајклу Гамбону да се докопа његове позиције. Он повлачи све политичке потезе и користи сву своју моћ да стане на пут Харијевим „лажима“, а за то време лорд, у потаји, постаје све јачи.

Критички осврт: Врло занимљива казнена метода Имелде Стонтон. Она је имала потпуно стереотипну улогу, али ју је, свеједно, урадила мајсторски. Читава прича је урађена мајсторски, потпуно реално, препознатљиво и мени, као наставнику, сасвим блиско. Реформа школства је била пун погодак и одсликала је управо оно што је њена суштина – идеологија у спрези са интересима владајуће олигархије.

Има недоследности, па тако крилате коње могу да виде само Данијел и Евана Линч, а у некој тамо сцени јашу их сви. Но, то су ситнице. „Крупни план“ је, како написах, направљен одлично.

Едукативни моменат: Хари Потер је рекао другим ђацима: „Сви велики чаробњаци у историји су почели једнако као сада ми: као ученици. Ако су они успели, зашто не бисмо и ми?“ Заиста, зашто не бисмо? 🙂

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-half-blood-prince (Small)Хари Потер и полукрвни принц (Harry Potter and the Half-Blood Prince 2009) је наставак претходног филма. Мајкл Гамбон, управник школе за чаробњаке Хогвортс, затражио је од Харија да постане љубимац професора Џима Бродбента, а како би открио страшну тајну коју овај зна. Та тајна би могла да да предност добрим чаробњацима како би победили мрачног лорда и његове следбенике, који постају све већа претња.

Критички осврт: У овом делу су прелази из школског живота у сурову борбу сувише нагли и из једног темпа и атмосфере филм прелази у други из сцене у сцену и као да су аутори и романа и филма били неодлучни у какав контекст да поставе и причу и њеног главног јунака. И због тога и због саме приче, радња делује некако расуто и растројено. Некаква мистерија постоји, чак се гради све време, али није дефинисана. Сви су нешто мистериозни и сви нешто хоће и све се чудне, односно необјашњиве ствари дешавају, а Хари тапка у месту. Такав утисак оставља и овај филм. Он се не помера ни у једном правцу. Све то није незанимљиво, али, ипак, изгледа бесциљно. На крају све добија какав-такав смисао, али ништа претерано грандиозно.

Једна од ретких ствари у филму која ми се баш, баш допада је идеја, у овом делу зачета, да је мрачни лорд распарчао своју душу и тако задао тежак задатак добрим чаробњацима да све те делиће пронађу и униште. Од тада креће и много занимљивија радња праћена ефектним сценама. Са друге стране, исфорсирана је мистерија у вези са тим, иако је било очигледно шта је млађани Френк Дилејн урадио и шта му је професор Џим рекао кобне вечери.

Углавном, млака мистерија и не претерано фокусирана радња чини овај веома бледи наставак. Ипак, оно што извлачи, да тако кажем, сваку, па и слабију причу о Харију Потеру је шарм којим сваки филм одише. Много је тешко остати имун на тај шарм, а још теже оштрим речима критиковати.

Едукативни моменат: Данијел је навео Руперта Гринта да верује да му је сипао срећни напитак у пиће. Испоставило се да није, али, пошто је мислио да јесте, Руперт је на утакмици био одличан голман. Дакле, без помоћи чаробног напитка и само уз помоћ сопствених способности постигао је сјајне резултате. Било је потребно само да верује у себе. „Напитак“ који му је заиста био потребан је самопоуздање. Тако је и у нечаробњачком свету. И ту су напици непотребни, а ако су енергетски онда су и нездрави.

Оцена наставника:

4(млака)

practicalm (Small)Практична магија (Practical Magic 1998) је прича о вештицама. Две главне вештице су Никол Кидман и Сандра Булок, сестре које живе у варошици чији житељи с подозрењем гледају на њих. Никол је досадио такав живот и одлучила је да побегне са момком и забавља се по другим градовима, док се Сандра одлучила на миран, породични живот. И једна и друга су задовољне својим животима, али идила им није суђена довека.

Критички осврт: Филм је сладак и има неког шарма. Занимљиво код овог филма је да се радња одвија прилично брзо, иако такав утисак уопште не оставља. Заправо, оставља утисак да је питка и споротекућа комедијица. Он по жанру то и јесте, али има и елемената крими приче и хорора, који су тако добро уклопљени да не само да не штрче, већ и не таласају значајније сам ток радње. То је необично мајсторство које сам ретко где видео, а, руку на срце, нисам се ни нагледао филмова режисера Грифина Дана. Међутим, видео сам да је тај жанровски микс главна замерка филму и, чак, виђенији критичари се питају коме је филм намењен. Не разумем зашто је то замерка. Циљна група не мора уопште да буде значајна ставка приликом израде филма. „Трансформерси“, на пример, врло очигледно имају своју публику, али су сви филмови те саге кршине. Ни микс жанрова, па и овако екстреман, не мора да буде гаранција квалитета, али је у овом случају сасвим добро изведен.

Сама прича је добра и донекле оригинална, а глумци су сјајни, мада малко више беже у стереотипе.

Едукативни моменат: Када је Сандра рекла како би желела да има нормалан живот, Стокард Ченинг јој је узвратила да нормалност није обавезно и врлина и да је нормалност, заправо, недостатак храбрости. Може и тако да се гледа. Можда је боље гледиште да различити људи под „нормалним“ подразумевају различите ствари, те да је узалудно да се трудимо да будемо нормални према туђим критеријумима.

Оцена наставника:

4(на пет)

the-fountain (Small)Фонтана (The Fountain 2006) је прича о једној несрећној љубави. Хју Џекман је научник који жели да пронађе лек за рак, како би спасио своју вољену супругу Рејчел Вајс. И лек се појавио у виду супстанце коју садржи једно необично дрво, о коме се испредају легенде, али Рејчел је на самрти и времена је све мање.

Критички осврт: Цела прича почиње као апстрактни, алтернативни филм, али неочекивано брзо добија смисао и „уземљење“, да се тако изразим. Она се, заправо, састоји из три приче са веома сличним (практично истим) мотивом, од којих је једна модеран СФ и дешава се у лабораторији, друга епска фантастика, полубајковита авантура и трећа етерична „Одисеја у свемиру“. Осим истог мотива, и главни протагонисти су исти, тако да све делује као прича о реинкарнацији са историјом која се понавља, али је и више од тога. Спој ових прича је у потпуности успео, иако су њихова природа и атмосфера која их прати сасвим различите. И то даје значајну вредност и уникатност овом филму.

Још једна вредност филма је и у његовој филозофији, која је доста добро представљена кроз апстрактне симболе и развој главног протагонисте, односно све фазе његових осећања до коначног прихватања. Морам да признам да ме је Хју пријатно изненадио, али и цео филм, који, с обзиром на тему и с обзиром на то да је амерички, садржи минимум патетике. Рејчел је и врло занимљива и харизматична и баш је убедљива у улози коју је тумачила.

Едукативни моменат: Хју је пронашао нови лек у новој врсти дрвета. То је један од разлога зашто је биодиверзитет важан, као и његово очување; свака врста садржи потенцијалан лек за неку болест. Што више врста има, биће и више могућности лечења.

Оцена наставника:

5(на четири)

lostriver (Small)Изгубљена река (Lost River 2014) је филмски првенац Рајана Гослинга. Он је режисер, сценариста и један од продуцената. Кристина Хендрикс је самохрана мајка два дечака и покушава да сачува кућу у руинираном и разрушеном крају града. Новопридошли банкар Бен Менделсон предлаже јој да прихвати посао у хорор клубу који води и она прихвата. За то време, њен старији син Ијен Де Кестекер, такође, покушава да заради за кућу, али се због тога замерио криминалцу психопати Мету Смиту. Животи свих малобројних актера постају неподношљиви и Ијен одлучује да прекине клетву која је, наводно, бачена на град.

Критички осврт: Филм почиње врло занимљиво, уз одличну фотографију. И, надаље, и фотографија и режија су одлични. Што се приче тиче, све време се дешавају чудне ствари, али је нејасно шта је узрок томе. И много тога у филму је нејасно. Рајан се није претерано бавио смисленошћу и одрживошћу радње, већ ми се више чини да је желео да направи филм по узору на оне који му се допадају, а какве прави Дејвид Линч, на пример. У прилог филму могу да кажем да је окупио добру глумачку екипу и да није досадан, што је чудно с обзиром на то да није претерано динамичан и да, као што већ написах, радња нема пуно смисла.

Маске су одличне и истовремено гадне; на пример Тори Вигфилд са изрезаним усанама или као у сцени када Кристина Хендрикс сече себи лице. Иначе је то опскурно позориште, у коме она наступа, вероватно једна од метафора у филму, али и ако јесте, истина је да овај филм са метафорама има проблем. Некако су презентоване сувише усмерено ка декаденцији и пропадању друштва, тако да чине да филм буде још више површан него што јесте. Уз то, филозофија која се у неким сценама може чути, пре свега оно о чему прича таксиста Реда Катеб, потпуно открива да режисер Рајан жели да увери публику у очигледно: да тзв. „амерички сан“ није онакав какав ми, глупи иноземци, очекујемо. Паре тамо, напросто, не расту на дрвећу. 🙂

Едукативни моменат: И Кристина и Ијен су пронашли начине како да зараде новац, али се испоставило да су ти начини лоши по њих саме. Иако нисмо увек у ситуацији да бирамо, није сваки посао прихватљив за нас. Као наставник, могу да саветујем да се што више образујемо, а како бисмо имали више могућности, па тако и значајно боље и прихватљивије послове.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два 🙂 )

maxresdefault (Small)Ознака: Спасење (The Mark: Redemption 2013) је апокалиптични филм и наставак филма „Ознака“ снимљен годину дана раније. Свет је у кризи и изгледа да је судњи дан дошао. Мултимилионер Иван Камараш нуди решење и поставља се као светски лидер. Његова идеја је да се чипује целокупно становништво. Да би своју намеру спровео у дело, потребан му је специјални чип чији прототип има Крејг Шефер. Међутим, Крејг је у бекству и није га лако ухватити.

Критички осврт: Нисам гледао први наставак овог филма, али то није ни важно. Какав год био тај први део, поређење са њим овом филму не може да одмогне, али, што је значајније, ни да помогне. У ствари, ништа му не може помоћи. 🙂

Прилично закомпликована дешавања и крдо неких ликова који се све време уводе нису успели да прикрију очигледно; овде радње уопште нема. Све време се јурцају како би преотели фамозни чип и то је то. Има ту неких споредних и небитних дешавања, попут тужне и надасве патетичне породичне трагедије главне протагонисткиње, која је, уз то, и непотребно развучена (трагедија, не протагонисткиња). Уз патетичне и помпезне моменте, иде и не баш уверљива глума. И да, сва дешавања су потпуно предвидљива. Јасно је да је Иван антихрист и јасно је да је сестра главне протагонисткиње једина преживела од свих заточених девојака. Мотиви ликова, пак, нису увек јасни.

Специјални ефекти су солидна компјутерска анимација, а акција је тек у покушају да буде узбудљива. Међутим, оно што смета највише овом филму је што је без енергије, испразан. Ово је један од оних филмова на које сам остао потпуно равнодушан; ништа да заинтригира или изазове било какву емоцију. Чак је и апокалипса дата једнолично – град местимично гори, на вестима се чује да свет кризира и то је то. Филм се води као хришћански и у доброј мери проповеда Христову реч, али то не спречава Крејга да пиштољем са пригушивачем убија наоколо и Гарија Данијелса да измени лични опис завезаном Ерику Робертсу. Разумем ја да треба популарисати религију, али ми изгледа као да је начин погрешан. 🙂

Едукативни моменат: Иван је рекао како данас постављамо правила за ново сутра. И то ме подсети на ону честу изреку (или завет, како желите) да од сутра почињемо ово или оно, односно да од сутра почињемо са неком позитивном променом. И то је погрешно. Треба почети од – данас. 🙂

Оцена наставника:

1(и то врло стамена)

file_Bodysnatch (Small)Инвазија отимача тела (Invasion of the Body Snatchers 1978) је римејк истоименог филма из 1956. Из свемира су пристигле споре које су напале најпре биљке, а потом и људе. Оне потпуно исцеде човека и направе његову реплику. Та реплика физички је истоветна оригиналу, али без емоција. Лаборант Брук Адамс и њен пријатељ и колега Доналд Садерланд први су који схватају да се нешто необично дешава, а убрзо потом и да су у опасности. Они, заједно са паром пријатеља, покушавају да побегну, али реплицираних има све више и више.

Критички осврт: Од три која сам до сада гледао, овај римејк ми је најјачи. Радња је превише нагло кренула да се одвија и то би била једина замерка. Све остало је добро, а посебно бих истакао необавезну, неконвенционалну атмосферу, глуму и дијалоге, који читаву причу праве реалнијом и језивијом. Филм је узбудљив и напет и готово све сцене су ефектне. Посебно ми се дојмила сцена када су Доналд и Брук ходали улицом и како су се туђини прегруписали и постепено почели да их јуре. И глумци су, листом, сјајни. Занимљиво је видети Ленарда Нимоја без шпицастих ушију. 🙂

Едукативни моменат: Психијатар Ленард је рекао Брук да се, можда, није променио њен партнер Арт Хиндле, већ њена осећања према њему. И то, заиста, треба узети у обзир када размишљамо о односима између нас и других људи.

Оцена наставника:

5(веома јака)

hellraiserinferno (Small)Уздигнуће пакла: Инферно (Hellraiser: Inferno 2000) је пети наставак о демонима које привлачи кутија препознатљивог дизајна. У посед кутије дошао је Крејг Шефер, детектив који није најбољи ни полицајац, ни партнер, ни супруг. Кутију је пронашао на месту бруталног убиства и исто вече ју је отворио. Не знајући, отворио је и портал ка паклу и тај пакао је пренео у сопствени свет.

Критички осврт: Одлична је фора када Винифред Фридман затеже чаршаф на кревету и појављују се мрље крви, мада је сличан мотив присутан и у другом делу саге. Углавном, филм има својих језивих момената и има добрих момената и свеукупно гледајући уопште није лош. Прича је интересантна, интригантна и држи пажњу. И уопште не личи на друге наставке из саге. Они су, пре свега, хорор филмови, а овај је мешавина хорора и кримића и то прилично успела, а није изневерила идеју водиљу саге. Атмосфера у филму је тескобна и мрачна, а расута радња временом се фокусира; буквално као да се прикупља кроз левак и даје заокружену целину. Крај је добар, али не довољно. Верујем да би био бољи да се мање инсистирало на божанској правди и да је све речено мање очигледније.

И да додам да иако нисам фасциниран ликом и делом Крејговим, овај пут је био добар избор главног протагонисте и добро је одрадио посао.

Едукативни моменат: Крејг је имао један одличан монолог. Између осталог је рекао и да све, сваки процес, без обзира колико комплексан био, део је реалности. А дизајн (те реалности) може да се схвати. Све ствари, на крају, могу бити објашњене. Тиме се руководе научници, а тиме треба да се руководимо и ми када решавамо наше проблеме.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија)

COTC_DVD_D_PACKSHOT (Small)Деца кукуруза (Children of the Corn 1984) је филм базиран на краткој причи Стивена КингаЛинда Хамилтон и Питер Хортон је пар који је кренуо кроз рурални део Небраске до Сијетла и успут их је задесила саобраћајна незгода. Наиме, Питер је колима ударио дечака који се, одједном, нашао на путу. Пошто је Питер лекар, брзо је схватио да је дечак већ био мртав када га је ударио колима и да је, по свему судећи, убијен. Узели су дечаково тело и сместили га у гепек, те се упутили да траже помоћ. Најближи градић је био Гетлин и иако нису хтели да оду тамо, некако нису могли ни да га избегну. Градић је изгледао пуст, али је имао и своје мале становнике и своје застрашујуће тајне.

Критички осврт: Сама прича је добра и у препознатљивом Кинговом стилу. Режија је та која ми се мање допада. Изгледа ми некако смушено, посебно убиства одраслих на почетку. И тај део је нелогичан јер изгледа као да је тај градић свет за себе; нико од одраслих није имао рођаке, пријатеље или било какве познанике у другим градовима, а сам град, очигледно, никакве повезаности, па ни економске, ни са једним другим, као ни са целом државом. Нико, за три године, није довео у питање да је комплетно (одрасло) становништво, напросто, нестало. И касније има „рупа“ и Линда и Питер понашају се као да немају тело мртвог детета у гепеку и разгледају напуштен и руиниран и застрашујући град као да су у туристичком обиласку. Иначе, ово је један од филмова где главни протагониста трчи као газела са раном од ножа у грудима. Не допада ми се ни нарација на почетку и некако верујем да је то могло боље да се реши. И да, од тог пролога до главне радње протекло је три године и малени Роби Кигер, за све то време, ништа није порастао. Порасла му је коса, али то, некако, није довољно. 🙂

И ако је почетак лоше решен, крај је, тек, фијаско, почевши од лоше маске Џона Френклина. У ствари, маске и нема, само је мало прашњав и ту и тамо додато је црвене боје. И глас који је демонски једино је што указује да је у питању такво једно биће. Нимало застрашујуће, а још мање убедљиво. Као и цела финална борба са демоном; потпуно је антиклимактична. Да ли сам навео и да су многе сцене прилично предвидљиве? Углавном, филм је прави пример како једна добра идеја (или прича, свеједно) може да се упропасти лошом реализацијом. Музика, пак, није лоша и, заправо, врло је прикладна и, чак, уноси и мало динамике и узбуђења.

Деца су добро изабрана и заиста делују застрашујуће. Мали Џон је јако занимљив; он је дечак, али изгледа као минијатурна одрасла особа са немутираним гласом. Ни одрасли глумци нису лоши, али нису били уверљиви у свему. Рецимо, туча између Питера и Кортнија Гајнса је и неуверљива и исфорсирано је драматична.

Едукативни моменат: Питер је рекао да свака религија која нема љубав и самилост није добра. Ја бих се потпунио сагласио са тим и додао да то важи и за сваку филозофију и политику.

Оцена наставника:

2(на три)

Лако Је Критиковати 79

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

death-note-l-poster (Small)Бележница смрти (Death Note 2017) је филм базиран на манги истог назива. Током једног спортског тренинга у школи, Нат Волф, момак који је седео са стране и гледао своја посла, пронашао је свеску необичног изгледа и још необичнијег садржаја. Испоставило се да је свеска зачарана и да људи умиру уколико се њихово име упише у њу. Уз свеску иде и Бог смрти, коме је глас позајмио Вилем Дафо. Апетити овог бога су незасити, али Нат ипак жели да буде позитивац, чак и када убија људе. Он постаје нека врста праведника и у том „походу“ придружује му се девојка проблематичног карактера Маргарет Кали. Но, ствари нису тако једноставне, још мање херојске, а најмање се одвијају по плану двоје младих.

Критички осврт: Радња иде веома занимљивим током. И иако јесте логичан и преврати јесу очекивани, није уједно и предвидљив, што је прилично мајсторство. Прича је, без сваке сумње, сјајна и интелигентна.

Режија је више него коректна, без великих грешака и празног хода, а и глумци су сасвим коректно одрадили своје улоге. Нису ме баш оборили с ногу, мада морам да похвалим Маргарет, а и Кит Станфилд није лош.

Демон је заиста гадан и то са толико труда такав направљен да је величанствен. Тако да он није страшан, већ занимљив, харизматичан, речју, управо супротан од онога што очекујете у хорору. Но, не могу да кажем да је то грешка. Уосталом, такво виђење Бога смрти је и оригинално.

Едукативни моменат: Детектив Шеј Вигам је имао врло непопуларан став чак и међу својим колегама. Он је сматрао да Кира нема право да ради то што ради, односно да одлучује о животу и смрти, иако су у питању били окорели криминалци. При томе не постоји место жалбе на ту одлуку. Ово је пример разлике између тога шта ми мислимо да је исправно (Кирино деловање) и шта је заиста исправно (Шејов став). Другим речима, оно што је популарно и што други желе да чују, није увек и исправно.

Оцена наставника:

5(да, свакако)

pirates-of-the-caribbean the-curse-of-the-black-pearl (Small)Пирати са Кариба: Проклетство Црног бисера (Pirates of the Caribbean: The Curse of the Black Pearl 2003) је авантуристички филм чија се радња одвија у Карипском мору у првој половини 18. века. Џони Деп је капетан гусарског брода Црни бисер, чија се посада побунила, те га је свргла и оставила на пустом острву. Он се некако спасио и одлучио да прикупи нову посаду и освети се новом капетану Џефрију Рашу. Испоставило се да је Џефри жртва древне клетве, која је и њега и његову посаду учинила бесмртним. Тако да Џони мора да се бори против духова како би повратио свој брод.

Критички осврт: Филм је прави авантуристички и у том жанру испунио је сва очекивања, без обзира на више него класичну радњу и стереотпне ликове. Додуше, лик враголастог капетана кога тумачи Џони је, такође, стереотипан, али са много харизме и шарма. И други ликови су живописни, а глумци су фино одрадили посао. Такође, има и много лепих поука из поступака и дијалога ликова. Дијалози су иначе врло виспрени.

Филм је узбудљив и занимљив све време, са много добрих фора и цака. Има и много преврата и надмудривања противника. Ниједна битка није разочарала, а ни специјални ефекти. Обично су у филмовима ти ефекти тупави када су скелети они који нападају (као што је случај у следећем филму у овом чланку), али у овом случају није било тако. Аутори филма су се мало и разбацивали (да не кажем правили важни) ефектима, што се види у једној од финалних борби у пећини кроз чију таваницу се пробија сјај Месеца, па се мало виде људи, мало костури.

Едукативни моменат: Гувернер Џонатан Прајс је рекао својој кћерки Кири Најтли да мисли да је донела добру одлуку. Али је додао да чак и најбоља одлука која је донесена из погрешног разлога, може и сама бити погрешна. Мудар човек и очигледно није гувернер без разлога, макар само у филму. 🙂

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

large_uRvNOES (Small)Страва у Улици брестова 3: Ратници снова (A Nightmare on Elm Street 3: Dream Warriors 1987) је трећи наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Патриша Аркет је девојчица коју Фреди прогања у сновима и повређује је. Њена мајка Брук Банди верује да јој је кћерка покушала самоубиство, па шаље Патришу у установу која се бави тинејџерима склоним деструкцији. Испоставља се да сва деца тамо имају истоветни проблем као Патриша и истоветног зликовца у својим ноћним морама.

Критички осврт: Овај наставак ми се највише допада од свих, чак и од првог дела ми је бољи. Идеја о ноћној мори која постаје реална опасност је потпуно искоришћена и то на маштовит начин, а да, опет, прича буде одржива и смислена и да не скрене у небулозу. Чак је сценариста Вес Крејвен убацио и суперхеројштину и у жанровски сасвим другачију причу уклопио на врло добар начин. Ово је један од оних дела где је Вес показао колико може, а може много.

Занимљиво је колико је добрих глумаца било у овом, али и у другим филмовима о Фредију. Патриша је и у тим годинама била сјајна глумица, али ми Хедер Лангенкамп није била уверљива.

Едукативни моменат: Крејг Васон је, осим традиционалне медицине засноване на науци, користио и друге начине како би помогао деци; нове лекове, хипнозу, савете Хедер који су били, најблаже речено, чудни, као и религију. О сваком његовом избору могли бисмо много да причамо, пишемо и дискутујемо и то не увек позитивно, али да не улазимо сувише у дубиозу, само ћемо истаћи суштину. Добра ствар код Крејга је што је тражио увек нове начине да би решио проблем и био отвореног ума за све то. Ово је важно јер животни проблеми најчешће нису једноставни и нема неког општег обрасца како се решавају.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија)

elm_st_dreammaster (Small)Страва у Улици брестова 4: Господар снова (A Nightmare on Elm Street 4: The Dream Master 1988) је наставак претходног филма. Улогу Патрише Аркет је сада преузела Туесдеј Најт и она није уверена да је Фреди мртав. И, заиста, он васкрсава и убија најпре Кена Сагоеса, а потом и Роднија Истмана. Када је убио и саму Туесдеј, сва деца из Улице брестова била су побијена. То Фредију није било довољно, па је потражио нове жртве.

Критички осврт: У овом филму је форсиран мотив девојчица у белим хаљиницама које песмицом призивају Фредија. То је један од препознатљивих мотива ове саге и, заиста, даје језиву ноту целој причи. Међутим, од овог дела саге креће суноврат. Идеја о Фредију је сјајна и може да се реализује на низ маштовитих начина, али то у овом наставку није случај. Заправо, сценарио је срамно танак и безличан. Радње готово да нема.

Безидејност овог филма види се у многим сегментима преузетим што из ранијих наставака, што из других филмова. Фреди убија Роднија готово на исти начин као што је у првом делу убио Џонија Депа. Андрас Џоунс док вежба карате покрете не само да личи на Ралфа Макиа из четири године раније снимљеног „Карате Кида“, већ обојица имају повез око чела са истом шаром, само у другој боји. Лиса Вилкос неодољиво подсећа на „Кери“ гледајући начин облачења и понашања. И имала је сличан однос са оцем Денисом Мелом, као што је Кери имала са својом мајком, када јој ова није дозволила да оде из куће. Остало је још само да има моћ телекинезе у сновима. Но, она јесте добила неке моћи, док је Фреди добио душе – на исти начин као и у претходном наставку. Тако да су се мало играли ласерима или већ некаквим светлосним ефектима, мало су практиковали карате, гимнастику и све у свему, наместо да финална битка буде епохална или макар упечатљива, узбудљива, заправо је била досадна и са сувише приземном завршницом.

Речју, требало је да сага буде трилогија и овај део је, заједно са каснија два, вишак.

Едукативни моменат: Лиса је стекла неке способности својих пријатеља и то није толики СФ. Наиме, ми учимо од своје околине и многа знања и вештине нам драги људи, напросто, „пренесу“. То је још један од разлога зашто је дружење добра ствар.

Оцена наставника:

1(без поправног)

affiche-rupture (Small)Руптура (Rupture 2016) је СФ трилер у коме главну улогу игра Нуми Рапас. Она је разведена жена која покушава да буде самостална. Има сина Персија Хајнш-Вајта који има проблема са математиком. Пошто је оставила сина код бившег супруга, кренула је да, са колегиницом, скаче падобраном из авиона. На путу до те пустоловине пукла јој је гума и морала је да заустави ауто крај пута. Испоставило се да је та незгода испланирана и да су је људи, који су се ту затекли, отели. Одвели су је на непознато место и заробили у некаквој оронулој установи. Они имају нека очекивања од ње, која припадају сфери натприродног.

Критички осврт: Овај филм није најбоље прошао код критике и у „Гардијану“ је, на пример, окарактерисан као „луцидни, перверзни, насилни порно хорор“. Он, свакако, има компоненте и луцидног и насилног, али сигурно није у питању порно филм, а и као хорор није застрашујућ како, већ, очекујемо да филмови у том жанру буду. Како год било, готово у целих сат и петнаест минута трајања филма чудио сам се оваквој негативној критици. Наиме, оно што морам да признам ауторима филма је да су добру атмосферу направили. Када је ситуација требало да буде напета, била је, када је требало да буде тескобна, такође. Режисер Стивен Шејнберг је мистерију одржавао прилично дуго, па је мало и одуговлачио, те је прича развучена за неколико нијанси више него што је права мера. Но, ништа неопростиво. Нуми је сјајно одрадила свој лик и богами се намучила, а и други глумци нису били лоши. Све у свему, сасвим солидан трилер. И, онда, у самом финишу, филм је почео да пада. Идеја, која, заправо, уопште није лоша, некако је реализована на приземан и површан начин. Уместо да финале заокружи причу и учини је смисленом и ефектном, потпуно ју је покидао, баш као што наслов филма и каже. 🙂

Занимљива је одлука сценариста да Нуми, приликом бега, оде у тоалет. Прилично је логично да ће жртва имати и физиолошке потребе, али нико о томе не размишља. Макар није размишљао до овог филма. 🙂 И друге одлуке Нуми су биле занимљиве и филм у целини није незанимљив, напротив, али све то, на крају, није било довољно.

Едукативни моменат: Друштво које је отело Нуми није баш најбоље могуће и људи који отимају друге и експериментишу на њима нису узор који треба пратити, али у једном су у праву. Они желе да промене лош однос према животној средини и сматрају да ако они то не ураде, нико други неће. И истина је да не треба чекати на друге да се нешто промени. Нико то неће урадити наместо нас.

Оцена наставника:

3(са мини плусем)

leptirica_cover (Small)Лептирица (Лептирица 1973) је југословенски филм чија је радња смештена у сеоцету и у давна времена. Сељани муку муче са вампиром који им убија воденичара. За годину дана променили су четворицу воденичара и више нико не жели да се прихвати тог посла. Некако су успели да приволе сиромашног Петра Божовића да постане воденичар и он је једини преживео сусрет са вампиром. Сељани схватају да морају да предузму неке конкретније мере да се отарасе вампира, што и чине. Упоредо са тим помажу и Петру да се ожени девојком коју воли.

Критички осврт: Ово није филм у рангу „Маратонаца“, „Ко то тамо пева“ и „Давитеља“, али јесте још једна црна комедија квалитетно и аутентично урађена. Иако има комичних момената, пре свега захваљујући ликовима који су такви какви су, приступ причи је заиста озбиљан и задире у српску традицију и веровања. То је још једна разлика између овог и поменутих филмова јер се они баве српским менталитетом, а овај је већу пажњу посветио културолошком наслеђу или боље речено коренима. То не пребацује тас ваге ни на једну страну, већ, једноставно, чини овај филм другачијим.

Временска дистанца дочарана одећом (ношњом), шминком, старим занатима, начином говора и понашањем, као и форсирањем обичаја, чини да филм изгледа бајковит (да се све дешавало некада давно), а тиме и његова радња прихватљива. То би се много теже постигло да је све то смештено у време нама блискије јер нас наша свакодневица онемогућава да се уживимо у нешто што је, ипак, пука маштарија. Код страних филмова то је мањи проблем, рекао бих, пошто се све дешава негде далеко.

Осим комичних ликова, ту су и стални и добро познати метежи, који су увек сјајни у нашим филмовима. Такође, јауци и узвици ликова су урнебесни. „Види, види, како јој прилази, гле! Отидоше, гле!“ И таквих монолога, реплика или чега ли већ има заиста много, са све акцентом и надсинхронизованих, пошто статисти у самој сцени, очигледно, ћуте. 🙂 Иначе је атмосфера сјајна у филму, а постигнута је на више начина, па и појањем женског хора без музике, такође аутентичног.

Велика вредност овог филма је и у његовој једноставности. Док Амери троше огромна средства и улажу велике напоре како би дочарали зла бића, овде је то приказано врло бритко. Видна је метафора када се вампир појављује, те напада воденичаре. Точак, који може да симболише живот због свог окретања, стаје, а црна рука злог вампира опипава бело, чисто, добро брашно. Брашно је добро јер се од њега прави хлеб, односно намирница која је најчешће у изрекама оно најосновније што човеку омогућава егзистенцију. Када нам неко узима посао и плату, рећи ћемо како нам узима хлеб из руку. Ако нечиста сила упрља тај хлеб или онемогући људе да дођу до њега, онда таква сила мора бити врхунски зла. Једноставно, зар не? 🙂

Филм кратко траје и изгледа да није испричао целу причу, тако да је веома интригантан и занимљив лик строгог „оца“ Слободана Перовића остао недоречен. И то је штета.

Едукативни моменат: Расположено друштво сељана је желело да за Петра украде девојку. И иако су веровали да чине добро дело, пошто је момак честит и ваљан, а девојка Мирјана Николић га воли, опет су морали да питају за дозволу и попа Танасија Узуновића „да не буде грехота“. Морал је веома важан и добро је да га људи имају, али је некада у колизији са исправним. Зато не би требало спроводити морал по сваку цену и доводити га до екстрема. Другим речима, чак и морал мора да има неку меру. 🙂

Оцена наставника:

5(увек)

Weird_Science (Small)Уврнута наука (Weird Science 1985) је филм о двојици непопуларних тинејџера Ентонију Мајклу Холу и Илану Мичелу Смиту. Једно вече одлучили су да направе виртуелну девојку која ће испунити њихове еротске маштарије. Испоставило се да су добили више од занимљивог софтвера – девојка је оживела у виду заносне и чудотворне лепотице Кели Леброк. Она је имала мисију да своје творце учини срећним, али су њени начини поприлично чудни. Но, двојица момака доживели су авантуру живота и за њих се све променило на боље.

Критички осврт: Већ на самом почетку, у првих петнаест минута, филм је испунио оно што је у наслову најављено. „Наука“ је, заиста, приказана уврнуто, потпуно инфантилно и ван сваке логике, а о научној да не говорим. Но, не могу да кажем да није било баш никаквог шарма, напротив.

Дијалози су повремено скроз бесмислени, а понекад и без енергије. Поједине форе су занимљиве, ако не већ смешне, али веома често има претеривања у поступцима ликова и врло сведеног хумора. Но, филм јесте чудан, другачији и морам да ценим храброст аутора филма да направе нешто овако, а да опет радња има неког смисла и да добро поентира.

Едукативни моменат: Кели је рекла Ентонију и Илану да ће их људи волети због онога какви су, а не због онога што им дају. И то је истина јер ако вас неко „воли“ због онога што му дајете, биће да вас само користи. Пријатељи се не могу купити.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

green-lantern-emerald-knights (Small)Зелени фењер: Смарагдни витезови (Green Lantern: Emerald Knights 2011) је цртаћ о суперјунацима који се, уз помоћ зелених прстенова, боре против зла у свемиру. Звезда, око које кружи планета Зелених фењера, постала је портал за пролаз Крона, злоће сачињеног од антиматерије. Он шаље демоне који уништавају фењераше, а потом и сам улази у њихов свет. Но, они не желе да се препусте без борбе.

Критички осврт: Превише суров почетак за један цртаћ одмах је показао да је намењен великим дечацима. 🙂 Такође је најавио и крајње обичну причу. Прича за овај жанр јесте класична, али је упакована у омнибус сачињен од флешбекова. Тако да имамо више прича у једној, па то чини да филм, ипак, буде унеколико другачији у односу на гомилу других. Све те приче уопште нису лоше и на крају се, мање или више успешно, повезују.

Занимљиви су облици зелених фењера и како су искоришћени у филму у смислу кретања и борбених тактика. Анимација је, за овакав вид цртаћа, сасвим очекивана, но, опет, квалитетна и занимљива. На пример, када су у флешбеку приказане силе зла, њихови свемирски бродови који уништавају планете изгледали су као микроби који нападају ћелије. Врло маштовито и ефикасно, а једноставно приказано је стање свемира, што са становишта јунака ове приче и јесте релевантно јер су они заштитници тог свемира (да не кажем имуни систем). Микрокосмос сликовито је пребачен у макрокосмос и тако му је дата животност, а и смисао целој причи. Има смисла бранити нешто што је живо, али никако нема много смисла штитити свемир као празан, мрачан простор са планетама које у тишини орбитирају. Томе је допринела и жива планета, која је један од хероја. По томе и још неким моментима у филму, рекао бих да је овај цртаћ био узор за „Чуваре галаксије“ из 2017. Ако је то заиста тако, онда је то још један плус за овај филм.

Занимљиво је и да неке савремене теорије помињу могућност постојања антиматерије у звездама, па чак и у нашем (рођеном) Сунцу. Тек да се зна.

Едукативни моменат: Једна од хероина је рекла да суочавање са познатим може да изазове веће бриге од суочавања са непознатим. Ту свакако има истине јер ћемо се теже одлучити да нешто урадимо ако имамо лоше претходно искуство. Но, познатим или непознатим, свеједно, добро је докле год смо спремни да се суочимо са проблемима.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

moviesu-g-i-joe-the-rise-of-cobra (Small)Џи Ај Џо: Успон кобре (G.I. Joe: The Rise of Cobra 2009) је филм намењен промоцији истоимених акционих фигурица. Кристофер Еклстон је власник моћне компаније за израду оружја под пригодним називом „Марс“. Његов најновији изум су нанороботи који једу метал и у стању су да униште читаве градове. Ову нанотехнологију откупио је НАТО, али су за њу заинтересовани и терористи који желе да загосподаре светом. Једини који може да спречи да оружје падне у нежељене руке је специјални одред који предводи Денис Квејд.

Критички осврт: Филм је прединамичан, крцат догађајима и акцијом. Чак су и флешбекови чиста акција. Специјални ефекти су местимични; има и добрих и лоших, а таква је и глума. Запањујуће, али лош у овом филму је Денис. Ни Кристофер, ни Ченинг Тејтум, а ни Џозеф Гордон-Левит нису се баш прославили. Прича је сасвим класична и ако би постојале процедуре за израду војног СФ-а са високом технологијом, радња овог филма би одсликавала једну од њих. Истина је да је у овом филму акција направљена ради акције, али није узбудљива, мада се режисер Стивен Сомерс из петних жила трудио да је таквом учини. Хумора нема, ако не рачунамо пар неуспелих покушаја, али зато општих места има ко шаше. 🙂 И, нажалост, има и оних америчких напржених момената, али их је у филму са овом тематиком тешко и избећи. Постоје чак и оригинални моменти, додуше ретки, као што је туча двојице дечака која изгледа као код одраслих истренираних бораца. Чак, финална борба, када се исти ликови боре као одрасли, значајно је мање уверљива и без енергије.

У прилог филму могу да кажем да је забаван и држи пажњу и да нема већих грешака. Али је зато крај потпуно безвезан и покварио је утисак, који је, ионако, био осредњи. Сцена када Џозеф прави слугу од свог бившег господара Кристофера толико је инфантилна да више приличи серији „Моћни ренџери“.

Едукативни моменат: Денис је рекао да је знање пола победе. Ја мислим да је више, али и ако је пола, то је сасвим довољан разлог да га стекнемо.

Оцена наставника:

2(на три)

despicable-me-iii (Small)Грозни ја 3 (Despicable Me 3 2017) је, очигледно, трећи део саге о злочинцу Груу који је напустио „каријеру“ зликовца и посветио се усвојеним кћеркама и позиву агента који лови неке нове зликовце. Један од њих је Треј Паркер, односно лик који тумачи – пропали глумац из осамдесетих који жели да се освети Холивуду који га је одбацио.

Критички осврт: Прича је превише разуђена јер се састоји из више мањих прича. Оне се на крају некако уклапају, али је ипак превише да готово сваки лик има неку сопствену авантуру. Због тога главни негативац није дошао до пуног изражаја, што је штета јер је заиста симпатично осмишљен. Заправо, ово је најзабавнији зликовац у сва три наставка.

Но, и даље, серијал „Грозни ја“ плени хумором, динамиком, занимљивим идејама и мудрим поукама. Није на нивоу претходна два наставка, али је, свеједно, одличан.

Едукативни моменат: Гру је рекао својој кћерки да није нашла једнорога већ јаре, са једним рогом, додуше. Но, она је и даље била задовољна и закључила је да има најбоље јаре на свету. И добро је реаговала. Неке жеље нам неће бити испуњене јер су нереалне и недостижне, али то не значи да не треба да будемо задовољни и оним што нам се испунило. И то је нешто, зар не?

Оцена наставника:

5(унеколико блеђа)

Лако Је Критиковати 78

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

deatgasm (Small)Смрторгазам (Deathgasm 2015) је хеви метал прича о момку Мајлу Которну, над којим је старатељство преузео његов ујак, пошто му је мајка ухапшена. Ујак, као и његова супруга и син, а и вршњаци у школи, немају слуха за Мајклова интересовања, те је принуђен да се дружи са двојицом „гикова“. У то неко време упознаје још једног металца и проблематичног дечка Џејмса Блејка, који га одводи у опасну авантуру упада у кућу бивше метал звезде Стивена Јера. Стивен им даје плочу и заветује их да је чувају животом. Испоставља се да плоча није битна, већ ноте исписане на пергаменту који се налазио у омоту. Те ноте су написане за тзв. мрачну химну, која, када се одсвира, призива демоне.

Критички осврт: Већ ми се анимација у уводној шпици допала, а како је кренула прича, филм је само наставио да ми се допада. Овај филм, према поджанру, припада класичном слешер филму и, самим тим, веома је гадан и бруталан, те га не бих препоручивао свакоме. При томе, ефекти су сасвим солидни, те то појачава такав утисак (мада има претеривања, што је и очекивано, па је тако дилдо постао врло ефикасно убојито оружје). Прича је, такође, класична и не нуди много новог, тим пре што за метал музику влада мишљење да је сатанистичка. Међутим, шмек овог филма је, некако, занимљив, а радња је динамична и држи пажњу. Има ту чак и врло разрађених односа, посебно између Мајла, Џејмса и Кимберли Кросман, тако да то није само хорор прича.

Нисам љубитељ метал музике и нисам довољно упућен у тај музички правац, тако да не могу да судим да ли ће овај филм задовољити очекивања фанова, али мени личи на нешто што би поклоници такве музике очекивали. Моја очекивања су више него испуњена, а томе су допринеле, пре свега, форе у филму које уопште лоше нису. Јасно је било да ће аутори филма навијати за метал и идеју водиљу овог музичког покрета, па су више него што је требало пародирали своје „архинепријатеље“ загрижене хришћане. Алузија на Бафи, убицу вампира, кроз улогу Кимберли, значајније је боље одрађена.

И крај је добро одрађен и ван клишеа, тако да главни јунак није урадио оно што је било потребно да заустави демона, већ је нашао алтернативно решење. И то је у складу са метал музиком која јесте неки вид алтернативе.

Едукативни моменат: Метал ће се некоме допасти, некоме не, али је значајно да чујемо што више музичких праваца и дамо шансу сваком од њих. Оно што ми имамо, а то је естрада са баналним стиховима и поједностављеном музиком свуда око нас и у неограниченим количинама на свим медијима, дефинитивно је лошије чак и од напада призваних демона. 🙂

Оцена наставника:

4(може, заиста)

shatterbrain-the-resurrected (Small)Васкрсли (The Resurrected 1991) је филм познат још по два назива: „The Ancestor“ („преци“) и „Shatterbrain“ (сложеница која би значила „разбијен мозак“). Причу прича приватни детектив Џон Тери. Њега ангажује Џејн Сибет да открије којим мистериозним послом се бави њен супруг Крис Сарандон. И Џон открива да се Крис посветио окултним и веома опасним стварима.

Критички осврт: Ово је спој кримића, какви су се давно снимали (са све нарацијом која прати мисли детектива Џона), и хорор приче. И већ од почетка је било јасно да је тај спој био успешан. Но, то не значи и да су идеја и прича једнако добре. Мистерија је за овакав филм од виталног значаја, а у конкретном случају није довољно интригантна. Има премало умешаних ликова и мало тога се заиста дешава, а и довољно је дато информација да се наслућује исход, тако да се постиже контраефекат. Наместо да буде узбудљиво, дешавање је монотоно јер све време круже око исте ствари, попут крагујевачке кише. Након целог једног сата неко од ликова је прокоментарисао како постаје све занимљивије. Можда је и постало, али с обзиром на то колико је било „занимљиво“ пре тога, то и није баш био неки успех. 🙂

Глума је за неколико нијанси више мелодраматична но што би била права мера. Ликови су сасвим класични, стереотипи и не претерано занимљиви. Детектив Џон је, очекивано, заводник, а његов клијент Џејн лепа жена, тако да је сензуална тензија између ова два лика била неизбежно опште место. Општих места има још. Осим мелодраматичне глуме, има и мелодраматичног претеривања у појединим сценама, али ништа што бих истакао као озбиљнију ману. Оно што ме фасцинира у овим филмовима је како протагонисти увек отворе древни дневник тако да виде тачно оне стране које су кључне и прочитају оне делове текста који резимирају све што је значајно за тему. Волео бих да сам ја имао ту способност док сам полагао испите на факултету из гломазних књига. 🙂

Продукција и специјални ефекти нису превише лоши, тако да, са осредњом причом, у збиру дају и осредњи, прилично досадњикав филм. У ствари, осредњи који иде ка лошем јер је крај у доброј мери руинирао и оно мало пристојне приче.

Едукативни моменат: Џон је исценирао догађај који се није десио, како би Џејн „поштедео истине“. Није желео да је повреди. Људи кажу да истина боли. И те како уме да заболи. Упркос томе, нисам сигуран да је лаж боље решење и да ћемо тиме поштедети или заштитити другу особу. Ако се одлучимо да будемо поштени према њој и да јој саопштимо (болну) истину, треба да нађемо и прави начин и праве речи да то учинимо.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

bang-bang-baby (Small)Бенг бенг бејби (Bang Bang Baby 2014) је канадски СФ мјузикл. Џејн Леви је девојка из малог града која сања велике снове о слави. Међутим, не може да оде у Њујорк јер не може да остави болесног оца Петера Стормареа. Тада се дешавају две ствари које јој мењају живот. У њихову варошицу залутао је популарни певач Џастин Четвин и набасао баш на Џејн. У исто време, из фабрике се излила супстанца која је изазвала мутације код свих варошана, због чега је читав градић смештен у карантин. Супстанца је утицала и на Џејн, али је она, свеједно, одлучила да се уда за Џастина, пошто се између њих двоје родила љубав.

Критички осврт: Овај филм је добио награду на Међународном филмском фестивалу у Торонту због „генијалног мешања жанрова, софистициране мешавине тонова и способности стварања сопственог чудног, трагикомичног и оригиналног света без жртвовања било каквог богатства у погледу приче, карактера и емоција“. Рекли су ученији познаваоци од мене, те ја могу само да се сагласим са њима. Тим пре што је филм заиста допадљив, има шарма и држи пажњу све време, па и када су музичке нумере у питању. Наиме, често је музика у мјузиклима безлична и напорна, али то у овом филму није случај, иако су у питању „хитови“ од пре пола века. И морам да похвалим Џејнину глуму која је, заиста, маестрална.

Едукативни моменат: Петер није дозволио Џејн да оде у Њујорк на музичко такмичење. Зато је остала у свом граду, да би налетела на свог идола Џастина, кога је, сада, могла лично да упозна. Да је отпутовала, то јој се не би десило, а на такмичењу, можда, не би ни остварила успех. Пропуштене прилике нису смак света и никад не знамо колико и каквих нових прилика отвара нека пропуштена.

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

nightfrediosveta (Small)Страва у Улици брестова 2: Фредијева освета (A Nightmare on Elm Street 2: Freddy’s Revenge 1985) је други наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Снови више нису довољни за њега и он жели да уђе у реалан свет. Да би то остварио, потребно му је тело Марка Патона. Он прогони и излуђује момка у сновима, а на јави убија људе из његовог окружења. Ситуација кулминира на журки коју прави Маркова симпатија Ким Мајерс. Фреди је, напокон, ушао у стваран свет и сви могу бити његове жртве.

Критички осврт: Велика рупа у причи је убиство тренера Маршала Бела. Марк, малолетник, улази у ноћни клуб у коме се форсира фетиш кожне одеће и још којешта, а без обезбеђења на улазу. Наручује пиво, које му бармен, без проблема, даје. Тренер, и сам обучен у кожни веш, „хвата“ га у неделу и води га у школску фискултурну салу да трчи за казну у пола ноћи. Маршал је и даље обучен у кожу, а понаша се као регуларан наставник. Фреди убија Маршала, а полиција налази момка како наг лута улицама и ради оно што је и тренер требало да уради – води га родитељима. Сутрадан полиција проналази искасапљеног тренера под тушевима у школи и нико не испитује случај, а и не повезују да су исто вече нашли тренеровог ђака у, најблаже речено, необичној ситуацији.

Филм има што нелогичне, што наивне моменте, али сама прича није лоша, баш као ни ефекти и глума, посебно двоје главних младих протагониста. Овде има мање „сањивих“ момената јер се збивање премешта у реалан свет, али и овако је испало сасвим солидно и доста другачије у односу на први део, што и јесте поента ако се, већ, снима наставак. Последња сцена најављује трећи наставак и то је у реду, али је сама сцена потпуно без везе, иако мотив понављања самог почетка филма идејно није лош.

Едукативни моменат: Иако Марк није веровао да му Ким може помоћи, она је то ипак учинила. Из тога следе два закључка. Први је да треба да тражимо помоћ ако не можемо сами да изађемо на крај са проблемом, а други је да не потцењујемо способности и могућности других људи. Ако ми не можемо да решимо проблем, то не значи да је он нерешив за све људе.

Оцена наставника:

4(заправо је реално између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

invaders_from_mars (Small)Освајачи са Марса (Invaders from Mars 1986) је римејк истоименог филма из 1953. Хантер Карсон је дечак који је, на ноћ метеорске кише, био сведок слетања НЛО иза брда у близини његове куће. Испоставило се да летелица припада агресивним ванземаљцима који од људи праве своје робове.

Критички осврт: Нисам још гледао оригинал овог филма, али какав год да је, не видим да је римејк унапредио причу. Заправо, овако приказана прича је врло танка. Идеја је слична оној из „Отимача тела“, само је реализована на нешто другачији начин и значајно сведеније. Радње готово да нема. Све време се Хантер и Карен Блек гањају са ванземаљцима и опседнутим људима, а касније то исто ради и војска на челу са генералом Џејмсом Кареном и то је то. Дакле, сценарио ми се не допада, али много више ми се не допада режија. Има и превише наивних сцена, као када дечак Хантер бежи из свемирског брода. И малтене свака сцена у филму је што наивна, што небулозна, што бесмислена.

Још да додам да је глума неопозиво језива, односно неуверљиво мелодраматична. Ванземаљци мало поправљају утисак у том смислу што су занимљиво осмишљени, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Хантер је видео да ванземаљци као гориво користе бакар, па су искористили бакарни новчић како би покренули њихово оружје. Ми, највероватније, нећемо доћи у ситуацију да користимо ванземаљско оружје, али ће нам познавање хемије често добро доћи у свакодневном животу. За лако учење хемије посетите сајт „Штребер“. Хемију сам, иначе, правио ја. 🙂

Оцена наставника:

1(без поправног)

bladetrinity (Small)Блејд: Тројство (Blade: Trinity 2004) је трећи наставак о полувампиру Блејду (Весли Снајпс) који има све моћи вампира, а ниједну слабост. Пошто му, у једној акцији, гине помагач Крис Кристоферсон, Блејда проналази нова екипа за лов на вампире и они заједно крећу да им дохакају једном заувек.

Критички осврт: С обзиром на то да је Блејд супериорнији у односу на друге вампире, као и у претходна два наставка, и овде је било потребно да му се пронађе адекватан противник. И зашто то не би био први и најмоћнији вампир од свих? Проблем је што је овакву, једноставну поставку, сценариста (и уједно режисер) Дејвид С. Гојер додатно закомпликовао, што не би било лоше да, успут и нажалост, није изгубио смисао. Наиме, вампири спроводе неколико паралелних планова, који су у супротности један са другим, па, тако, траже моћног противника за Блејда, а истовремено реализују план преко полиције како да му сами дохакају. Такође, приче се одвијају независно једна од друге и гледе радње, па полиција час јури Блејда, час је потпуно изостављена у филму. Филм има заиста много рупа, па је појављивање Џесике Бил, Крисове кћерке, у колизији са Крисовом животном причом и мотивом да се бори против вампира јер су му они побили целу породицу (што је објашњено још у првом делу саге).

Весли је неспорно заиста фаца и потпуно су непотребни „напуцани“ моменти, попут успорених снимака хода, који повремено и немају логике јер Блејд и екипа му, са све мачевима и стрелама, нормално шетају улицама у сред бела дана и нико не реагује. Дијалози су лишени сваког аргумента. Група која је ослободила Блејда веома очигледно поседује и вештину и кул технолошко оружје, да би их он назвао аматерима. Весли час говори Џесики да буде бесна јер су јој вампири побили другаре, час се нада да тај догађај неће утицати на њу. Речи које изговара Крис је гомила неповезаних фраза. Постоји и покушај да се у поједине дијалоге удене хумор, али крајње безуспешан. Зато су патетични моменти и општа места јако лепо уденути.

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а сами ликови су чисти стереотипи. Паркер Поузи, као главна негативка, толико предњачи у томе и толико је исфорсирана, да је потпуно неуверљива. Доминик Персел је незнатно бољи и аутентичнији, али и ти назови светли моменти у овом мрачном, вампирском филму не поправљају утисак значајније. Ово је дефинитивно најслабији наставак у трилогији. Томе доприноси и више него сиромашна радња, са акцијом већ виђеном у претходна два наставка. Дејвид је желео нешто ново, па је занемарио причу о Дракули и тиме се понадао да му прича неће бити класична. А да она то ипак јесте, довољно је рећи да су Доминика пронашли у древној гробници – пирамиди у Сиријској пустињи.

Једино што могу да кажем у прилог филму је да је акција на нивоу претходних наставака, дакле сасвим солидна (мада већ поменух да је уједно и већ виђена), као и глума (углавном) и да је динамика добра. То не значи и да нема празног хода у филму јер има непотребних сцена.

Едукативни моменат: И овде имам сличну поуку као за филм о Фредију. Иако Блејд није веровао да ће му Џесика и њено друштво помоћи, они су ипак били кључни да победи Доминика. Погрешио је у две ствари: потценио их је пре него што је видео шта све могу и није желео помоћ, иако је свака помоћ добродошла. Ми не би требало да правимо исте грешке.

Оцена наставника:

1(на двојчицу)

rotor (Small)Р.О.Т.О.Р. (R.O.T.O.R. 1987) је филм о научнику каубоју који спрема пројекат за будућност. Ради се о роботу полицајцу који ће ефикасно спроводити закон налик на судију Дреда из стрипова. Међутим, амбициозни политичар је извршио притисак да се пројекат покрене пре времена. Научник није пристао на то, али његов асистент јесте. Испоставило се да је прерано покренут пројекат имао фаталну грешку, те је, наместо суперполицајца, постао манијакални психопата.

Критички осврт: Аутор филма (три у један: сценариста, режисер и продуцент) одлучио је да промовише америчку фолк културу, што кроз начин облачења, што кроз стил живота главног научника и предмете у његовој кући, што кроз музику. И то је у реду, али нисам љубитељ. Дакле, филм није, што се мене тиче, могао да добије симпатије због тога, али је, ипак, могао да добије позитивне бодове на причу или оригиналност или било шта друго. Проблем је у томе што ничег, од тог „другог“, нема.

Продукција је баш лоша, толико да су модрице на лицу очигледно урађене сенком из козметичког сета даме која је кренула у ноћни провод. Чак се и сјаје. 🙂 Тако да се добија ефекат да повређени научник више личи на неког екстравагантно напудерисаног манекена. 🙂 Тај научник, иначе, прича полицији шта се десило и његова прича почиње буквално као школски писмени рад из српског на тему „Пролеће у мом крају“. Прича је јефтинија, лошија и ступиднија верзија, односно микс „Робокапа“ и „Терминатора“. И не само да је неоправдано развучена, већ нема ни фокус, те има споредна (крајње небитна, непотребна и нелогична) дешавања. Тако, на пример, научник зауставља криминалце да оробе минимаркет довољно вешто као какав детектив, а жена, коју су узели као таоца, бори се попут нинџе. У филму постоји и неки покушај животне филозофије, научног објашњења и хумора, али све побројано је само на покушају и остало. Дијалози у филму су потпуно баљезгање, а филм јесте дефинитивно смешан, али не због хумора. Туче су, рецимо, толико смешне да би их деца извела уверљивије. Крај је толико глуп да је то јако тешко описати, почевши од тога како су дохакали роботу, па надаље. О нелогичностима и недоследностима током целог филма не треба ни писати.

Осим лоше продукције и приче, лоша је и глума и рекао бих да нити један од глумаца није остварио неку помена значајну каријеру. У филму се појављује мање позната глумица Џејн Смит, за коју бих рекао да је мушкарац. Има потпуно мушку физиономију и грудни кош. Ипак, у филму се облачи женствено, све до тренутка док није обукла црну поткошуљу. И то је у реду и није необично ни у свету филма, ни у реалном свету, али јесте чудно што је њен глас надсинхронизован, односно глас је позајмила друга глумица. И још неким глумцима позајмљени су гласови, из већ неког разлога. Но, шта год био разлог, свеједно утисак о филму није поправило.

Едукативни моменат: Научник је рекао да је једина разлика између хероја и зликоваца износ накнаде коју узимају за своје заслуге. Мисао звучи мудро, али то, ипак, није. Ако размислимо, биће јасно да то није једина разлика између поменуте две групе људи. Када дефинишемо неки појам (у овом случају тако што правимо разлику), свакако треба да то учинимо што једноставније, али није добро ни сувише поједноставити јер ризикујемо да будемо или непрецизни или нетачни.

Оцена наставника:

1(читај: нула)

nakedmar (Small)Наг (Naked 2017) је римејк шведског филма из 2000. На дан венчања, Марлон Вејанс се пробудио го у поквареном лифту. Он некако успева да дође до одеће и до телефона, те сазнаје да га сви већ увелико чекају на церемонији. Он не зна како се нашао у тој ситуацији, али му убрзо постаје јасно да је упао у временску петљу и да се изнова и изнова го буди у истом лифту. Све указује да ће се све завршити онда када успе да се венча. Међутим, то није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Дана мрмота“ и уопште није лоша. Прича је готово од почетка необична, луцкаста и интригантна. Макар до пред крај. Сам крај је урађен као и у свакој класичној америчкој лаганој и питкој романтичној комедији. Ликови јесу стереотипи; на пример, Денис Хејсберт је презахтевни таст, а Лорета Дивајн простодушна мајка. Без обзира на то, занимљиви су јер су смештени у контекст интересантне приче, а и ситуације у којима се ликови налазе су луцидне. Марлон има моје симпатије као глумац, а и лик који тумачи је симпатичан јер је ведар, живописан, опуштен и – наставник. 🙂 Таквим атрибутима могу да опишем и филм, који је далеко од неког квалитетног остварења, још даље од уметничког, али је лаган и забаван и сигурно вам неће бити досадан.

Филм има наивних момената као када Марлон игра са бандом мотоциклиста, али ништа неопростиво. Такође, след догађаја ми није увек логичан, али са оваквом темом мале су шансе да све буде перфектно временски одређено.

Едукативни моменат: Марлон је изрекао очајан брачни завет јер није био припремио шта ће рећи, већ је импровизовао. Логично је да очекујемо да ће он, као наставник, рећи нешто много виспреније, али, ипак, то није био случај. Ма шта год радили и ма колико год вешти били, увек ћемо боље урадити посао ако се припремимо. Импровизације су, некада, решење, али је много боље када смо припремљени.

Оцена наставника:

4(у деминутиву)

flightdragons (Small)Лет змајева (The Flight of Dragons 1982) је цртаћ рађен према роману „Змај и Џорџ“ из 1976. Говори о свету у коме логика, односно наука побеђује магију. Зато су тројица браће чаробњака, како би сачувала оно мало магије што је остало, одлучила да се повуку у скривено магично царство. Њихов четврти и зли брат није сагласан са овим планом и одлучио је да искористи своје моћи да корумпира људе и наведе их да сами себе униште. Да би га спречили у томе, браћа не могу да зарате са њим, али могу да му отму црвену круну и тиме и његову моћ. У ту мисију зелени чаробњак природе шаље витеза, змаја и потомка легендарног хероја који живи у будућности. Тај потомак је човек од науке, али воли да машта и то највише о змајевима. У свету магије, у који га је увео зелени чаробњак, добио је прилику да и сам постане змај.

Критички осврт: Да ли је писац књиге Питер Дикинсон био инспирисан „Господарима прстенова“ заиста не знам, али радња има много сличности. Такође, мали вилењак, члан дружине, неодољиво подсећа на хобита. Радња, дакле, има шмек поменутих „Господара“, али је значајно једноставнија. Но, то не умањује њену вредност, напротив. Поставка је баш добра и на њој се изградила веома лепа, занимљива и добро анимирана (посебно за оно време) бајка, која шаље добре поруке. Крај је веома сличан Дизнијевој „Успаваној лепотици“, али некако верујем да овде није био циљ копирати друге бајке, већ алудирати на њих како би се истакла поента. И у томе се успело. Још да додам да су дијалози прилично виспрени. Цртаћ који заиста вреди, па и после оволико времена.

Едукативни моменат: Зелени чаробњак је рекао да да би човек достигао недостижно, мора да постоји магија као надахнуће. Ако магију заменимо маштом, ова мисао више није тако магична, колико је мудра. 🙂

Оцена наставника:

5(са, макар, два плуса)

captain underp (Small)Капетан доњи веш: Први епски филм (Captain Underpants: The First Epic Movie 2017) је цртаћ о два дечака који воле да збијају шале и да цртају стрипове. Један од стрип јунака којег су осмислили је и Капетан доњи веш који је пародија на Супермена. Директор школе у коју иду нема слуха за њихове активности и по сваку цену жели да их улови у несташлуцима и на основу тога казни. И успева му, а казна коју им је доделио је да иду у одвојена одељења. Дечаци не желе да се одвоје и успевају да хипнотишу директора и преобразе га у јунака из својих стрипова. Авантуре о којима су до тада само маштали, постале су стварност.

Критички осврт: Цртани је, безмало, сјајан и опчинио ме је од самог почетка. Анимација је необична, некако лежерна, а, опет, веома добра. Форе су сјајне, али више од доброг хумора зрачи енергија коју цртаћ има и на коју не можете остати равнодушни.

Поруке које филм шаље су, већ, друга прича. Оне, генерално, немају лоше полазиште, али су сувише поједностављене и површне. Директор школе је незадовољан, тужан и, што је најбитније, некреативан јер је – самац? Једино креативно и што деца воле су часови уметности, док је наука (конкретно историја и хемија) сведена на пуко меморисање чињеница. Са друге стране, зли научник показује, безмало, невероватну креативност у својим изумима, а са њим, заједно, и мали штребер, који је, наводно, хендикепиран јер нема развијен центар у мозгу за хумор. Директорова симпатија је потпуни клише и у доброј мери деградира техничко особље у школама, а сличан је случај и са директоровом секретарицом. Сценариста Николас Столер је желео да укаже на клише који прати суперјунаке и њихове архинепријатеље, али је сам у своју „замку“ упао и направио клише за готово сваки лик који је осмислио. Све ово значајно умањује вредност приче, која, у ствари, није лоша, забавна је и динамична.

Едукативни моменат: Када су клинци случајно смањили школу, џиновски зли професор ју је узео и рекао како је добио мајушну школу са мајушним наставницима, чија мајушна плата одсликава величину тога колико друштво, заправо, вреднује образовање. Не морате бити зли геније како бисте увидели да је оно што је рекао потпуно тачно.

Оцена наставника:

3(плус)