Лако Је Критиковати 168

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Гвоздено небо: Надолазећа раса (Iron Sky: The Coming Race 2019) је финско-немачки филм и наставак „Гвозденог неба“ из 2012. Земља је уништена и малобројни преостали становници обитавају у бази на мрачној страни Месеца. То је, иначе, нацистичка база и они морају да је деле управо са нацистима. Но, Месец је нестабилан, има честе земљотресе и база се полагано распада. Међу становницима нема оних који би уклањали кварове који непрекидно настају, осим Ларе Роси, вођине кћерке. У тим критичним тренуцима пристижу им избеглице са Земље и то из Русије, у свемирском броду који је склепао Владимир Бурлаков. Са њима је пристигао и Удо Кир, вођа нациста, који има решење за све Ларине проблеме, али се оно налази у средишту Земље. Зато ће она морати у мисију. Са собом ће (не баш вољно) повести Владимира, али и свог пријатеља Кита Дејла, те ће им се наметнути као сапутници и чланови новоуспостављене секте коју предводи Том Грин.

Критички осврт: Овај филм свакако има маште, мада је рађен као компилација различитих филмова (на пример оних о Индијани Џоунсу) и прича („Пут у средиште Земље“). То би значило да нема много тога што није већ виђено, али није тако. Рецимо, овде је Маргарет Тачер крвожедна ванземаљка, а Адолф Хитлер јаше тираносауруса по тамној страни Месеца. Све је потпуно сулудо, али некако није испало треши, већ донекле и духовито. Режисер Тимо Вуоренсола поткачио је много шта и много кога овим филмом, те прилично ходао по танкој жици, пре свега што се религије тиче (алузије на Тајну вечеру и Адама и Еву више су него јасне). Но, он је свакако одлучио да се добро зеза и при томе није марио да ли је политички или религијски коректан, што јесте свакако храброст. Мени се филм допао, мада морам замерити да је премало изазова ставио пред протагонисте без обзира што их је све време смештао на различите, сасвим СФ-овске локације. Филм има динамику и занимљив је, но свакако је то све могло и боље. Вероватно су могли и специјални ефекти, али и овако су више него солидни.

Едукативни моменат: Иако је Владимир веровао да је Кит бољи од њега у сваком погледу, ипак је он тај који је освијио девојку (Лару). Не треба да се поредите са другима јер ћете свакако бити лошији од многих, али то не значи да сте и сами лоши, баш као што не значи да не можете остварити циљ којем тежите.

Оцена наставника:

(јесте мало натегнута)

Свемирски брод: Победа (승리호 2021) је јужнокорејски филм који се дешава у будућности, када је Земља руинирана загађењем. Одабрани живе у свемиру под патронатом Ричарда Армитиџа, богаташа који има велике снове – да човечанство премести на Марс. Додуше, не читаво човечанство јер је Ричард мизантроп који дубоко верује да су људи зли и да су уништили природу. Његове планове помутиће једна специјална девојчица и друштво са свемирског брода „Победа“ које се бави чишћењем свемирског отпада.

Критички осврт: Прича је прилично добра, али ми је режија спочетка била некако збрзана, хаотична. Као да је режисер Џо Сунг-Хи имао заиста много тога на уму и пожурио је да све то реализује на гомили. Но, онда је већ до средине „смирио“ филм и могао је лепо да се прати. Крај је урађен са океј преокретом, који је могао да има два исхода. Тешко је рећи да ли је овај баш боље решење, али ово и јесте филм за забаву, те је и у реду да је ведар тон преовладао.

Едукативни моменат: Девојчица је рекла како у свемиру не постоји горе и доле и не постоји безвредно и вредно. Све је вредно ако је на правом месту. Мала је, али мудра, нема шта.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Дубока звезда Шест (DeepStar Six 1989) је хорор који се дешава у подводној бази америчке морнарице. Задатак екипе која је доле послата је да сместе нуклеарне ракете које ће употребити у случају рата. Међутим, испоставило се да се на месту где су то намеравали да учине налази подводна пећина. Маријус Вејер, вођа пројекта, одлучио је да експлозивом сруше пећину и поставе ракете, упркос противљењу Није Пиплс, научнице која верује да пећина скрива јединствену биоценозу. Екипа је срушила пећину и испоставило се да је Нија у праву. У пећини су обитавали организми никад виђени до тада и, што је битније, врло опасни.

Критички осврт: Заправо, ово баш и није филм са чудовиштем, макар није његов највећи део. Ово је филм који се бави хаваријама у подводној станици (од којих је једну изазвао Мигел Ферер на крајње наиван начин) и углавном неуспешним настојањима протагониста да их преживе. Сви говоре о некаквим водовима, декомпресорима и слично, гађају се скраћеницама и углавном свиме ониме што уопште не разумем или се макар нисам потрудио да разумем (стварно није забавно). Иначе дијалози нису претерано виспрени у овом филму. Крај је решен општим местима и не поправља утисак, који је заиста слаб.

Едукативни моменат: Мигел је толико био уплашен да је чланове своје екипе довео у опасност, случајно убио Маријуса, а потом и себе. У реду је да се плашимо (на крају крајева само смо људи), али морамо бити макар толико храбри да не дозволимо да нас страх надвлада.

Оцена наставника:

(хајде нека буде плус)

Ловац на чудовишта (Monster Hunter 2020) је филм који је базиран на истоименој видео-игри. Мила Јововић је заповедник јединице америчке војске која је пошла у потрагу за несталим тимом у пустињи. У тој потрази их је сустигла застрашујућа и невероватна олуја која их је одвела у свет пун чудовишта.

Критички осврт: Филм има ситних грешака, те Тони Џа више није имао ранице на грудима које му је задала Мила само сцену пре тога приручном апаратуром за реанимацију. Ипак, прича је сасвим у реду ако од ње не очекујете више до солидне забаве, са крајем направљеним тако да очекујемо наставак, који, јавља ми се, неће бити богзна колико бољи. Режију могу да похвалим и режисер Пол В. С. Андерсон се стварно трудио да направи величанствене сцене, почевши од више него драматичног увода. Уосталом, искористио је једину ефектну сцену из првог дела „Мрклог мрака“, који је био очигледан узор, али су узори били и „Дина“, неизбежни „Ејлијен“, чак и „Парк из доба јуре“ и заиста многи други (пејзажи као да су преузети из „Господара прстенова“), те је филм компилација бројних претходних у овом и сличним поджанровима. Поред свег Половог труда, ЦГИ је толико приметан да поједини делови изгледају анимирано и то некако разбија филмску чаролију наместо да је створи. И закључио бих тиме да у овом филму стварно има много труда, али је чаролија изостала.

Едукативни моменат: Тони и Мила морали су да преброде разлике, чак и у језицима којим говоре, како би удруженим снагама могли да преживе. Тек онда када се разлике превазиђу и сви буду јединствени, може и да се преживи и да се бројни циљеви остваре.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Мапа ситних савршених ствари (The Map of Tiny Perfect Things 2021) је љубавна прича о двоје младих Кајлу Алену и Кетрин Њутон који су „заглавили“ у једном дану који се непрекидно понавља. Њих двоје су себи задали задатак да направе мапу савршених тренутака тог дана.

Критички осврт: Леп је филм, са свакако добрим глумцима и виспреним разговорима, али је ипак без оригиналне идеје и врло, врло предвидљив. Свакако ми се допадају поруке које шаље, а и изазови који су постављени пред двоје главних протагониста свакако завређују пажњу.

Едукативни моменат: Иако је сваки дан све око њега било исто, Кајл је ипак напредовао и сазнавао. Уколико желимо да напредујемо, ми ћемо то чинити све и да радимо добро нам познате ствари и рутину.

Оцена наставника:

(сасвим осредња)

Блаженство (Bliss 2021) је филм о менаџеру Овену Вилсону који исувише сањари на послу. Последица тога је била да га је шеф Стив Зисис отпустио и тада га је Овен убио сасвим случајно. Овен је успео да побегне из канцеларије, те утрчао у оближњу кафану и тамо је упознао необичну жену Салму Хајек која му је рекла да он у ствари живи у симулацији, свету који није стваран. Као демонстрацију учинила је да убиство његовог шефа изгледа као самоубиство. Овен је наставио да живи са Салмом на улици, али му је био потребан доказ да је Салма заиста у праву. Тада га је она увела у стваран свет.

Критички осврт: Овом филму су замерили да је сувише конфузан и да није заокружио причу, али ја не мислим тако. Режисер Мајк Кахил је направио добру причу, која се може посматрати из више углова: као причу о (не)прихватању реалности и бежање у измаштани свет који заиста постоје паралелно, као причу о посрнућу и дроги или као прави СФ, било да се ради о Матриксу, било о паралелним димензијама. Отворио је све могућности колико год је то било могуће с обзиром на релативно мали број догађаја око којих се ликови врте. Ликови су разрађени и конзистентни из реалности у реалност и назад, а дијалози су врло виспрени. Све ми се допада у овом филму, мада мислим да је на крају развучен више него што треба, а камера то није учинила ефектним.

Едукативни моменат: Цела идеја Салминог научног пројекта је била да људи осете лоше догађаје како би више ценили оно добро што им се дешава. И то је добра идеја, али је много боље да ценимо оно што је добро без лоших искустава. Добре ствари не треба узимати здраво за готово.

Оцена наставника:

(чак солидна)

Розмарина беба (Rosemary’s Baby 1968) је филм рађен према истоименом роману који је Ајра Левин написао годину дана раније. Џон Касаветес и Мија Фароу су млади брачни пар који се доселио у стан који прате многе страшне урбане и историјске легенде. Ту су упознали луцкасти старији пар без деце Рут Гордон и Сиднија Блекмера, са којима се Џон прилично зближио. Они су узели к себи девојку са улице Викторију Ветри, како би јој помогли, али је она починила самоубиство. Од тог тренутка почињу да се дешавају чудне и застрашујуће ствари, које запажа само Мија, али не и Џон, који је заокупљен својом наједном успешном глумачком каријером.

Критички осврт: Ово је култни филм и врло вероватно ремек-дело фантастике. Оно што ме је фасцинирало је што прича заиста нема много „меса“, а траје преко два сата – и поред тога, приче има и заиста држи пажњу. Мислим да је оно што држи пажњу заправо сама Мија у својој одличној улози, која је невероватно фрагилна и против које се цео свет уротио. Само „изненађење“ на крају, као и мистерија коју је режисер Роман Полански заиста добро дозирао, заправо нису адути овог филма јер је већ врло рано у филму јасно да Мија има посла са сатанистима. Роман је напросто поставио такав контекст и контраст који је био добитна комбинација.

Едукативни моменат: Џон је направио погодбу за коју је веровао да ће бити исплатива; да започне завидну каријеру, али да жртвује рођење првог Мијиног детета. Веровао је да неће изгубити и Мију, али се преварио. Некада морамо добро да размислимо шта добијамо, а шта губимо када правимо неке погодне или уопште одлуке у животу.

Оцена наставника:

(нежна, попут Мије)

Погрешно скретање (Wrong Turn 2021) је хорор који се дешава у руралном делу Луизијане где је дошло шесторо младих како би уживало у природи. Но, оно што је почело као леп излет, завршиће се као трагичан догађај по готово све актере. Наиме, на њих су се окомили представници тзв. Фондације у чију територију су ушли.

Критички осврт: Петоро младих одлази у неку америчку забит и тамо их поубија један или више деформисаних канибалиста – то је заплет, радња и расплет огромне већине оваквих филмова, али не и овог. Овај је другачији био још од почетка јер је младих било – шесторо. Наиме, момак вишак је у овим модерним и толерантним временима напокон добио и истополног партнера. Режисер Мајк П. Нелсон виспрено је навео на погрешан траг гледалиште узимајући као место дешавања рурални део Луизијане (државе врло познате по заговарању ропства током америчког грађанског рата), а једно од двоје главних протагониста је црнопути Адаин Бредли. Међутим, некако је радња почела да се одвија сасвим другачије и у неочекиваном смеру. Такође је Мајк режију учинио другачијом, па имамо преплитање догађаја из различитих времена и са различитим актерима. Тако се Метју Модин, филмски отац Шарлоте Веге, дао у потрагу за њом, па пратимо и његову причу. Зашто се родитељи Шарлотиних пријатеља нису дали у потрагу за својом децом, остаће тајна и детаљ који свакако ремети логику радње. Иначе неки мотиви појединих ликова нису баш најјаснији, а сцене чине сувише погодним.

Све је то дало један солидан и врло бруталан хорор, који изгледа унеколико другачије од уобичајених слешера, мада се ипак одвија по обрасцу за овакве филмове и има предвидљивих момената. Све то ипак није неинтересантно, а и филм има пристојну динамику.

Едукативни моменат: Представници Фондације су на самом крају филма и сами „погрешно скренули“. Не треба да очекујемо да ако зло чинимо другима зло неће задесити и нас саме јер насиље ствара насиље.

Оцена наставника:

(уз минус)

Вилијева земља чуда (Willy’s Wonderland 2021) је хорор који се дешава у варошици Хејсвилу у Невади. Тамо се обрео и принудно остао Николас Кејџ који је добио један крајње необичан задатак. Сва је прилика да су мештани направили опасну игру са њим како би га жртвовали, али од почетне улоге жртве, Николас се врло брзо показао као херој.

Критички осврт: Цела поставка је потпуно сулуда. Николас је ничим изазван „таф гај“ који колима налеће на очигледно постављену замку на путу која му је оштетила ауто. Аутомеханичар му нуди поправку за застрашујућу цифру, коју овај има на својој картици, али картица у тој забити нема вредност. Друга понуда је да Николас одради посао, који је, најблаже речено, необичан и који му нуди Рик Реиц: да почисти његов простор за дечје рођендане. Хајде да кажемо да је то посао који је регуларан, али ко би платио чистача хиљаду долара и зашто то мора да се обави у току ноћи? У реду, Николас је специјалан и очигледан борац против лутака, што је својеврсна иновација у хорор жанру, али је таква поставка важила и за Николасове претходнике (што смо одмах могли закључити, али је за сваки случај то у току филма поменула и Бет Грант). Шта ли су били њихови мотиви да пристану на такву погодбу или макар не посумњају у њу (успут их Рик закључа катанцем са спољашње стране)? Објашњење целе ове приче тек наизглед има више смисла.

Хорор заиста није страшан или макар мене тешко могу да уплаше џамбо лутке из Улице Сезам. Најстрашнија је можда била Звончица, а и некако су је пропратили најсолиднији специјални ефекти, но и даље је то врло далеко од правог хорора. Највећи проблем са овом причом је што је у потпуном хаосу; ликови се буквално понашају попут честица при Брауновом кретању, без икакве логике и смисла. Уз све то, глума младих у овом филму је очајна.

Оно што могу да кажем у прилог филму је да потенцијал има, односно интересантну идеју, да има неколико ефектних сцена које готово све укључују Николаса и да има симпатичан саундтрек. И, да, Николас не проговара ниједну једину реч. 🙂

Едукативни моменат: Николас је имао време за све, па чак и за одмор. И није се одрекао одмора чак ни да би спасио Емили Тосту. То је нехумано и претеривање, али ћемо свакако у послу бити ефикаснији ако тачно одредимо време за активности и време за одмор и нећемо кршити ни једно ни друго.

Оцена наставника:

(на три)

Краљ лавова 1½ (The Lion King 1½ 2004) је заправо трећи део у низу цртаћа о лаву Симби, краљу саване. Ово је поновљена прва прича, али сада из угла споредних ликова: мерката Тимона и вепра Пумбе. Тимон није био задовољан животом у својој колонији, па се отиснуо у свет да пронађе идеално место за себе: Хакуну Матату, рај на Земљи, са обиљем хране и воде и без предатора хијена. Место је пронашао и изгледало је да га никада неће напустити. Ипак, хтео – не хтео, мораће и да учествује у херојским подвизима и помогне праведном, добром Симби да поврати престо који му припада.

Критички осврт: У овом цртаћу хумор се креће од крајње инфантилног, често коришћеног и досадног до заиста добрих фора. Ипак, ових других значајно мање. Прича изгледа исцепкано јер се она у ствари умеће у први део, али може да се прати и изгледа добро и као целина. Објективно ово није одличан цртаћ јер је прича већ виђена много пута о већ неком створу који трага за нечим већим у животу и полагано савладава значајне животне лекције. Ипак, донекле иновативно јесте наново испричана прича, али из другог угла.

Едукативни моменат: Тимон је схватио да Хакуна Матата, земља снова и безбрижности, напросто није Хакуна Матата ако у њој нема и његових пријатеља.

Оцена наставника:

(минусоидна)

Лако Је Критиковати 164

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Судија Дред (Judge Dredd 1995) је футуристички филм рађен према серији стрипова. У пренасељеним мегаградовима будућности има много криминала на улицама, а за његово сузбијање задужене су посебне јединице судија. Они су и полицајци и порота и егзекутори у једној особи. Један од њих је и Силвестер Сталоне, који има изузетан углед међу судијама. У једном тренутку дешава се убиство Мичела Рајана, новинара који је на трагу скандалозној причи у вези са судијама, те сумња пада на Дреда. Иако је судија Дајана Лејн дала све од себе да га одбрани од врховног суда, докази су били против Дреда и он завршава у затвору. Заправо, до затвора ни не успева да стигне јер га главни судија Јирген Прохнов жели мртвог и шаље своје људе да га убију. Јирген кује читаву заверу која би требало потпуно да промени стање ствари.

Критички осврт: Некако ми Силвестер није тај калибар као Арнолд Шварценегер (мада му је једини раван; сви остали су смешни), али морам признати да је у овом филму заиста кул. Само његово појављивање при почетку је пресмешно позерско, али свеједно кул. Импресивно је колико је у овом филму утрошено на СФ амбијент, техничке идеје, па и специјалне ефекте. Судије изгледају богато у својим металом накићеним униформама, али ми истовремено та униформа не одаје утисак погодности за антитерористичке или било какве акције. И то ми се допада, али ми се не допадају делови који су преузети из „Звезданих ратова“, и шлемови, па и музика. Увек гласам за оригиналност, па таман и необичну попут поменуте Силвестерове униформе. Оно што ми се још дојмило је и та претерана помпезност у филму, баш као и у Силвестеровој глуми. И, оно од чега се Силвестер никако није дао ослободити у тим раним радовима, свакако је „синдром Рамбо“, када сам убија гомилу наоружаних, оклопљених полицајаца из непосредне близине.

У овој причи сплетке постоје, али оне су далеко од мистерије колико је и футуристичко време из филма далеко од данашњег. Одмах је ту јасно ко је негативац, а ко је добрица. Но, прича дефинитивно није лоша. Мада морам да укажем на ситну стручну омашку; да би Силвестер и Арманд Асанте имали исти ДНК морали би и да изгледају исто.

Едукативни моменат: Силвестер је могао на сопственом примеру да се увери колико закон, у који се клео, нимало није савршен (пошто је и сам био осуђен иако недело није починио). Колико год да смо уверени да је неки систем, идеја, научни или било какав други рад савршен, никако нисмо у праву. Ништа није савршено и свему се може наћи мана. Зато је и потребно критички сагледавати све.

Оцена наставника:

(не баш јака)

Космички грех (Cosmic Sin 2021) је футуристички филм који се дешава неких петсто година од сада, када је човечанство колонизовало друге планете. Тада је и остварило контакт са ванземаљцима који су се показали врло непријатељски расположени, па је земаљска војска одлучила да прва нападне и пренесе рат на туђинску територију. 

Критички осврт: Заиста постоји труд сценариста Едварда Дрејка и Корија Ларџа да дијалоге учине виспреним, али они то некако нису успели. Са друге стране Едвард као режисер нас вратоломном брзином упознаје са гомилом неких ликова (без иоле разрађених личних прича) тако да је тешко и све њих пропратити, као и осетити било какву емпатију или поистоветити се. Мотивација је при томе нејасна, осећања плитка, а карактери су стереотипи.

Сама прича је у неким ситуацијама збрзана, а у другим буквално изгледа као одуговлачење, попут оних момената када посада са мисијом креће да нападне ванземаљце. Кад поменух ванземаљце, они су нека врста Предатора са ејлијенском крви и обучени по последњој моди епске фантастике. Прилично јефтино све то изгледа, иако су специјални ефекти у свемиру донекле у реду. Углавном, Едвард се нагледао фантастике и очито је био жељан да све поджанрове смести у један филм, па су те сцене у свемиру врло налик на Марвелове суперхероје који се боре са силама зла… Но, колико год да је фантастике одгледао, Едвард није научио богзна шта, а толико је и показао у овом досадном, неинвентивном филму. Цео филм је једна равна линија и ниједну емоцију није изазвао код мене.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да је напад најбоља одбрана. Ја нисам сигуран да је то тако, али свакако можемо да помислимо и то да ако нас неко напада, да се у ствари брани. Можда је онда добра тактика да објаснимо тој особи да нема потребе да се брани, па тиме ни да нас напада. 

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Извађен (Extracted 2012) је филм о научнику Саши Ројзу који је изумео начин како да практично уђе у свест другог човека. Овај изум наменио је за хумане циљеве, али се за патент заинтересовала полиција која му је довела и „заморче“ – Доминика Богарта, наркомана који је наводно убио своју девојку Ожи Дјук. Задатак за Сашу је био да покаже да ли је Доминик крив или невин. Међутим, на крају експеримента нешто је кренуло по злу и Саша је остао заробљен у Доминиковим сећањима. 

Критички осврт: Ово је још један, али додуше редак пример, како филмови независне продукције могу да буду у ствари добри, а са малим буџетом. Идеја није грандиозна, али са друге стране није ни помпезна. Режисер Нир Пенери није хтео да направи неки компликовани трилер у којем се кују велике завере и опет је добио интересантну причу коју вреди испричати. Напросто је нашао праву меру, па није претерао ни у патетици иако је крај за једног од двојице главних протагониста потпуно трагичан. Уз то, глумци су одрадили свој део посла сасвим коректно, а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Ликови које су тумачили Доминик и Ожи трагично су завршили иако су се јако волели. То је зато што су били наркомани и наместо да имају своју љубав и леп заједнички живот, они су имали дрогу. Та отровна супстанца даје само један исход у животу и то нимало није научно фантастично као овај филм; то је реално.

Оцена наставника:

(заиста је ту негде)

Лутке (Dolls 1987) је хорор чија се радња дешава негде у забитима Енглеске. Његова радња прати судбине шесторо људи који су пронашли склониште за време олује у вили постаријег луткара и његове супруге. Ту ноћ ће открити да су лутке у тој кући сасвим другачије од обичних.

Критички осврт: Већ ми се допао сам почетак када Керолин Перди-Гордон вози кола, онако одевена и са онаквом фацом прави онакав штос. Сјајно! И форе су се наставиле, као и ведар дух тако карактеристичан за осамдесете. И за оно време специјални ефекти су прилично солидни, са тим да режисер Стјуарт Гордон није приказивао оне које није могао да приушти, попут напада лутака на Банти Бејли. Међутим, иако је прича заокружена на крају, некако је у неком тренутку филм постао само идеја, концепт, скица, како желите, потпуно неразрађена, без дубине, емоције, било чега што би нас „укључило“ у дешавања. Ово би била врло солидна епизода „Зоне сумрака“, али за цео филм некако није довољно.

Едукативни моменат: Овај филм нам у свом хорор маниру поручује да је бољи начин да сачувамо оно дете у себи које смо били јер ћемо онда бити и мање незадовољни и мрзовољни. Некада заиста није лоше бити детињаст.

Оцена наставника:

(са плусем, мада не знам зашто)

Спирала (Spiral 2019) је канадски филм о хомосексуалном пару Џефрију Бојеру-Чепмену и Арију Коену, са малолетном кћерком Џенифер Лапорт, који су се сви заједно доселили у једну мирну варошицу. Џефрију се нису допали мештани, а посебно не најближи суседи – брачни пар Лохлин Манро и Чандра Вест, те, за разлику од његовог безбрижног партнера, подозрева да им они спремају велико зло. 

Критички осврт: Режисер Куртис Дејвид Хардер је направио озбиљан трилер или хорор, али је баш отегао мистерију чије се разрешење све време наслућивало. Међутим, на крају је направио добре преокрете и сјајно повезао Џефријеву трауматичну прошлост са дешавањима у филму. Причу је водио паметно, а сцене је учинио врло ефектним (и повремено застрашујућим), почевши од прве. Уз то, филм шаље јаке поруке и све је то у затвору појаснио Лохлин, мада је тај део могао да буде и сведенији. Сигуран сам да бисмо схватили и без толико објашњења.  

Едукативни моменат: Лохлин би могао да симболизује зло које опстаје све док постоје предрасуде према одређеним групама људи. И наместо да као друштво напредујемо и постанемо толерантнији према свима, ми се заиста уврћемо као спирала описана у филму. Практично не напредујемо и нећемо све док имамо такве ставове.

Оцена наставника:

(иде на пет)

Урлик (Howl 2015) је хорор који дожављају путници једног воза који се, усред ноћи, покварио док је пролазио кроз шуму и – стао. Машиновођа је нестао, а кондуктеру Еду Спелирсу, стјуардеси Холи Вестон и малобројнима који су се ту задесили убрзо је постало јасно да могу нестати и они сами. 

Критички осврт: Интересантна је музика у филму, а и ликови су занимљиви. Посебно ми се допада што Ед глуми шоњицу који ни колица дами нема снаге да подигне и хвала богу да су се једном досетили да такав један буде главни протагониста у оваквом филму, а не вазда неки ничим изазван херој који има завидне бицепсе и уз то је и кул фаца. Можда је и то успех овог филма јер су ликови у њему, почевши од поменутог Еда, прилично реални, животни, аутентични. Режисер Пол Хајет није баш имао много изгледа да гради мистерију јер је врло брзо постало јасно да затечени путници воза имају посла са вукодлаком, па је зато градио драму у самом возу и то прилично успешно. И хорор део је заиста добар, стварно узбудљив, без већих грешака и са необично солидним специјалним ефектима за нискобуџетни филм. Прича није оригинална (и поступци ликова су очекивани), али је свеједно интересантна, као и сам амбијент. Можда је крај могао Пол да реши и другачије, али и овако је сасвим солидно заокружио причу.

Едукативни моменат: Када је воз стао Елиот Кауан је рекао да имају два избора: или да се жале у недоглед или да учине нешто да се спасу из такве ситуације. Ово друго, рекао бих, захтева више напора, али је боље решење.

Оцена наставника:

(малко сам се колебао)

Муза (Muse 2017) је шпански филм на енглеском језику рађен према роману „Дама број тринаест“ писца Хосе Карлоса Сомозе. Елиот Кауан је факултетски професор који има везу са студенткињом. Међутим, она је тек тако, без видног разлога, извршила самоубиство у његовом купатилу. Након годину дана Елиот и даље није прежалио своју љубљену, али из ноћи у ноћ сања убиство непознате жене. Тај сан га интригира, али ће га тек заинтригирати када буде схватио да се убиство из сна заиста десило и на јави.

Критички осврт: Морам да признам да ми током гледања ова прича некако није фасовала. Након необичног и донекле ефектног почетка, крећу да се појављују неке музе којима се приписују убиства врло необична, али и дешавања у којима има пророчанских снова, мистериозног јајета које је попут коцке у „Чуварима пакла“, култа професора са универзитета и као да све то није довољно, главна протагонисткиња Ана Улару има проблем са мафијом. Први део филма је заиста у потпуном хаосу, који Кристофер Лојд као једини преживели у сусрету са музама није много уредио својом претерано језгровитом причом. Другим речима, баш и није дао Елиоту неку информацију која би њему, али и нама, приближила проблематику са којом се суочава. Да, суочава се са музама (пише и у наслову филма), а и оне су страшне и имају натприродне моћи, што је и сам Елиот (а са њим и ми) открио коју сцену раније у директном сусрету. Заиста је изгледало као да је труд улуд што је Елиот уопште потражио Кристофера. У другој половини филма је режисер Жауме Балагеро почео да склапа делиће догађаја као пазл, те и Кристоферу дао конкретнију улогу. Међутим, добио је онај пазл где се комади уклапају тек након интервенције чекићем. Тај део филма више је отворио него затворио питања и то пре свега што се логике дешавања тиче. Некако ме није убедио и некако ми цела прича „није пила воду“. Рецимо, сасвим је нејасан тренутак када је Ана спознала шта је у ствари, а њена мотивација да ради то што ради је тек постала нејасна. Међутим, у самом финалу филма више није био потребан чекић и комадићи су се уклапали лепо. Ту је већ Жауме дао и интересантан преокрет и заокружио причу.

Динамика филма је могла да буде за нијансу бржа, а глума је могла да буде за више нијанси боља. Хорор у овом филму је баш софт, али филм свеједно оставља један леп утисак. Међутим у сваком аспекту му нешто фали, те неке нијансе које би га учиниле петице достојним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да поезија може да учини изванредне ствари. Да бисте поверовали у то, нису вам потребне музе из филма. Довољно је да прочитате неку лепу песму.

Оцена наставника:

(нејака)

Гладни (Les affamés 2017) је канадски филм на француском језику. У руралном и шумовитом делу Квекеба тамошњи становници су се суочили са епидемијом налик на зомби апокалипсу.

Критички осврт: Има овде разних мотива, као што је „Мобилни“ снимљен годину дана пре овога, али и „Отимача тела“, чак и „Зомбиленда“. Међутим, режисер Робин Обер је успео да да неки свој, готово европски шмек филму и да га учини другачијим. И он је заиста добар (као и глума протагониста), са ефектним и понекад духовитим сценама, али је и веома спор (што је необично за зомби филм) и радња се пужећим темпом развија. Тако да је нејасно ка чему иде. Преживели из те варошице су се сакупили и беже од зомбија и шта сад? То питање остаје отворено заправо читав филм. Но, Робину изгледа није толико била значајна радња, колико поруке које је желео филмом да пошаље, а које можемо тумачити како нам драго. „Закачио“ је он ту и породичне вредности, положај жене у друштву, вечиту борбу коју појединци имају са свим животним проблемима и друштвеним токовима и довео у питање смисленост материјалних ствари. У сваком случају је успео да учини да се замислим док сам гледао његов филм. 

Едукативни моменат: Моња Чокри је све време носила хармонику са собом и изгледало је као да је то непотребан терет. Међутим, на крају је управо тим инструментом спасила живот девојчици. Предмети постају важни у зависности од тога како их употребимо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Хауард Лавкрафт и краљевство лудила (Howard Lovecraft and the Kingdom of Madness 2018) је цртаћ и то трећи део о млађаном Хауарду, дечаку који је упознао паралелне димензије и црну магију. Овог пута нашем свету прети уништење јер се баријера између димензија истањила. Хауард покушава, уз помоћ одраслих, школованих магова, да спаси свет.

Критички осврт: Анимација у овом цртаћу напросто није довољно добра. Мислим, ликови су занимљиви, као и поједина решења, али су покрети сувише стегнути, понекад неприродни. Укупно гледајући, ово је сасвим просечна, непотребно закомпликована (ваљда баш зато да не буде просечна, али није успело) епизода цртане серије.

Едукативни моменат: Поред све магије и науке, на крају се испоставило да је највећа сила пријатељство. Она то и јесте и у нашем немагичном свету.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Душа (Soul 2020) је цртаћ о наставнику музичког Џоу Гарднеру (глас му је позајмио Џејми Фокс), који је таман добио посао за стално. Међутим, он заправо жели да свира џез у неком бенду. И таман када му се указала прилика да наступи у једном бару и то са познатом џезерком, погинуо је тако што је упао у шахт. Џоова душа се нашла у предворју раја, али он није могао да се помири са тим када је већ био на прагу остварења свог животног сна. Зато је покушао да побегне и завршио у простору предвиђеном за душе које се још нису родиле, те су га тамо заменили за ментора. Њему је припао рад са посебно проблематичном душом која већ вековима одбија да се роди на Земљи. Међутим, управо у њој Џо види своју шансу да се врати у своје тело и стигне на своју вечерњу свирку.

Критички осврт: Цртаћ је прелеп, маштовит, духовит и паметан. Напросто не можете да не осетите емоцију. Уз то, нуди и промовише џез, музички правац који чак и ако нам се не допада, не можемо да га не поштујемо.

Едукативни моменат: У животу није важно да имамо сврху, већ је важно да га живимо најбоље што можемо. То поручује овај дивни филм.

Оцена наставника:

(дивна као и филм што је)

Лако Је Критиковати 144

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Загрљај вампира (Embrace of the Vampire 1995) је љубавна прича несрећног вампира Мартина Кемпа, који је пронашао своју давно изгубљену љубав или макар њену реинкарнирану душу отелотворену у телу згодне Алисе Милано. Проблем је у томе што је Мартину остало још мало од вечног живота; свега три дана да освоји Алисину љубав.

Критички осврт: Ово је спој романсе и еротике, што није неспојиво, напротив, али је проблем што су оба ова поджанра урађена некако сведено, приземно. Тако имамо спаваћице које се вијоре чак и у затвореном простору у спрези са лепо обликованим и (што је битније) обнаженим грудима вампирица. Приземна је и превише помпезна, а не знам колико је потребна, нарација спочетка. Уосталом, ту причу смо већ чули у класичној филмској причи о Дракули. Мартин је био заљубљен у лепушкасту племкињу и ипак је сачекао неколико векова и попио (према сопственом признању) базене крви да би напокон и на измаку снаге пронашао нешто што би била њена реинкарнација, односно Алиса. Нејасно је зашто одмах није претворио племкињу у своју супругу вампирицу, већ је чекао да онемоћа и да тражи њену реинкарнацију, те све уради тежим начином. Наиме, племкиња је већ била заљубљена у њега, а реинкарнација у другог, што је већ компликација. Можда вампири воле изазове? Било како било, хипнотисана Алиса је дошла свом вампиру Мартину који је наставио у истом, поетичном и смешном маниру свој монолог. У исто време Алису је звао њен дечко Харолд Прует и много се забринуо што му се не јавља, иако је очигледно ноћ. Верујем да је целом гледалишту било врло јасно оно што је млађахном Харолду промакло, а то је да Алиса – спава. Ноћ је. Не јавља се на телефон. Шта би радила? Додуше, лаконого је отишла до вампира, али у реалном животу тако нешто је заиста тешко да се деси, а тада Харолд заиста није имао разлога да посумња да се натприродне ствари ипак дешавају (тек почетак филма је био). Но, хајде да кажемо да је разлога за бригу ипак било, али свеједно је већи проблем са овим филмом што се мотиви понављају у недоглед; преко дана тема је секс и зашто Алиса треба/не треба да га има, а ноћу ту су страствени и пренаглашени Мартинови монолози. Све је већ кренуло да бива монотоно, а онда је почело нешто да се дешава (мада, објективно, филм радњу нема и поступци ликова се врте око спавања, разузданих журки и потпуно сведених дијалога), иако је можда било боље да не почне да се дешава ништа. Рејчел Тру је одвела своју најбољу другарицу са непознатим момцима и док се љубакала са једним од њих, други је вриштао, што су ово двоје протумачили као… сексуални крик након петнаест секунди? Углавном, тешко се могао видети смисао у било којој сцени, почевши малтене од прве. О међусобној повезаности сцена тек не вреди ни говорити.

Очигледно отуђена од било какве смислене радње, режисерка Ен Гурсо је све своје снаге усмерила ка сензуалној еротици и ту је постигла рецимо половичан успех. Једва нека таква сцена се издваја од просечног меког порно филма, рецимо она када Мартин убије Џордан Лад, па са њеном крви ради нешто што би била недвосмислена симулација кунилингуса док је Алиса са друге стране врата. Да, свакако је (најблаже речено) чудно, али то је ретко ефектна сцена. Финална сцена је све само не ефектна. Заправо, окршај ривала Мартина и Харолда је сасвим млак, баш као и глума свих глумаца. Филму се још штошта може замерити, типа да су споредни ликови употребљени само за поједине сцене или да су употребљени без икаквог оправдања, али је највећа замерка да је неиздрживо досадан.

Едукативни моменат: Рејчел је рекла Џордан како Алиса живи свој живот, Џордан свој, а Рејчел свој. И нико никоме не суди. Врло јасна поставка и најбоља могућа, рекао бих.

Оцена наставника:

(немам никакве двојбе)

Вештица: Народна прича Нове Енглеске (The VVitch: A New-England Folktale 2015) је прича која прати породицу Пуританаца пристиглу у САД из Енглеске негде почетком 17. века. Ову породицу колонија је одбацила због чврстог става главе Ралфа Ајнесона и они су отишли и настанили се крај шуме на коју су наишли. Оно што нису знали је да су одабрали лоше место јер у тој шуми су живеле вештице и то веома зле.

Критички осврт: Оно што овај филм вероватно неће приближити већини публике је његов спор темпо и мрачна, али уједно и уверљива атмосфера пуна црних, сивих и браон тонова. Међутим, све то уједно и даје могућност ликовима да гестикулацијом, поступцима и дијалозима дају озбиљност драми јер овај филм по жанру то и јесте. Глумци су били на висини задатка и буквално сам осетио и био искрено дирнут њиховим безнађем које их је снашло. Њихови јади су у вези са отуђењем од друштва и чланова породице једних од других, те је њихова вера озбиљно пољуљана. У ствари, режисер (и уједно сценариста) Роберт Егерс је толико испреплетао та два мотива (отуђеност и помањкање вере) да нисам сигуран који има приоритет. Занимљиво је што ни у једном тренутку они не сумњају у то да Исус Христ заиста постоји. Они сумњају у његову милост и сопствену улогу у божанском плану. Углавном, ово је врло слојевита прича и шаље више порука. Једна од њих је да несрећа уме да удаљи људе, чак и оне који су нам врло блиски.

Некако пред крај, можда баш у право време, када је драмски део доживео кулминацију, започео је хорор део који је баш језив (посебно сцена када Кејт Дики верује да доји своје најмлађе дете). И завршио се на неочекиван начин. У сваком случају, ово је један добро и студиозно урађен филм. Свиђао се некоме или не свиђао, квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Ралф и читава његова породица толико су били заокупљени појмом греха, да нису ни примећивали када су га заиста починили. Фундаментална знања су важна, али се њихов значај губи ако немамо способност примене.

Оцена наставника:

(сигурница)

Дечак (The Boy 2016) је хорор који се дешава у Енглеској. Тамо је завршила Американка Лорен Кохан, која је прихватила понуду двоје старих људи да буде дадиља њиховом сину. Проблем је што је њихов син у ствари – лутка.

Критички осврт: Лутка као застрашујуће биће није новина. Режисер Вилијам Брент Бејл ју је сместио у стварно језив контекст, тим пре што је пар стараца Дајана Харкасл и Џим Нортон очигледно погођен личном трагедијом која је такав контекст учинила и реалнијим и морбиднијим. Атмосфера је врло допадљива и погодна за овај жанр; све се одвија у дворцу и иако је време дешавања очигледно нека садашњица, све изгледа прилично старомодно, почевши од аутомобила којим Лорен долази. Међутим, оно што је Вилијам успео атмосфером, некако није успео радњом. Није разрађена и нимало је узбудљива, па чак ни преврат није изненађујући, тим пре што сам сличан видео у филму „Везана за кућу“ снимљеним две године раније. Тако да се добио врло блед ефекат, мада је прича заиста интересантна и има један добар потенцијал.

Едукативни моменат: Лорен је извела експеримент како би доказала да је лутка заиста жива и из њега је извукла погрешне закључке. Погрешни закључци могу и те како да одмогну сазнањима и формирању ставова, те није згорег да научимо и како се ради у науци на исправан начин.

Оцена наставника:

(плус)

Мег (The Meg 2018) је заправо хипокористик за мегалодона, древну ајкулу која данас више не постоји. Тим научника, који финансира помало ексцентрични милијардер Рејн Вилсон, у технолошки напредној подводној истраживачкој станици, открио је да најдубље дно мора (Маријански ров) уопште није дно. Наиме, наишли су на слој водоник-сулфида испод кога је наново море са врло богатим живим светом. Међутим, већ када је прва екипа кренула у извиђање овог никад виђеног дубинског екосистема, наишла је на велики проблем и то буквално велики: 25 метара дугог мегалодона. Пошто је трочлана посада подморнице остала скршена на дну и у тешкој ситуацији, тим са станице је позвао искусног Џејсона Стејтама да их спаси. Он је то и успео, али ту мукама са џиновском ајкулом није био крај.

Критички осврт: Морам да признам да режисер Џон Тиртелтоб заиста влада ситуацијом и јако добро хендлује све ликове, а увео их је крдо и, када већ није могао да направи неку оригиналнију причу, онда је закомпликовао макар опробану класику и унео сјајне специјалне ефекте, маштовита техничка решења и божанствен подводни свет. При томе, учинио је филм врло узбудљивим и авантуре се само смењују, а посебно бих истакао напад на плажи који је интересантан због свег шаренила опреме купача у контрасту на мрачног мегалодона. Оно што Џон није успео то је да се ослободи патетике и ње има спорадично, али у већим дозама. Оно у чему је Џон успео је да не заврши филм општим местом и то поздрављам, иако је мало вероватно да неће бити наставка.

Едукативни моменат: У филму је речено да је мегалодон био дуг до 27 метара, што није баш тачно. Био је дуг око 18 метара, што га и даље чини највећом ајкулом икад. Велика бела ајкула достиже 6,5 метара (и то само женке), па ипак, изгледа да је баш она победила у компетицији са мегалодоном и разлог је његовог изумирања. Мањи не значи увек и слабији.

Оцена наставника:

(вероватно би могло и три)

Ајкулнадо 3: Ох, дођавола, не! (Sharknado 3: Oh Hell No! 2015) је, наравно, трећи наставак саге о ајкулама свих врста које се ковитлају у торнаду и успут једу све људе који се ту затекну. Ијан Зиринг, већ прекаљени борац против ајкулнада, добио је одликовање председника САД за своје подвиге, али се борба наставља јер овај натприродни торнадо руши чак и Белу кућу.

Критички осврт: Торнадо ајкула је спопао Вашингтон пре десетог минута филма. Нема околишања са ајкулама које упадају чак и у Белу кућу. Наравно, комплетан напад изгледа перфектно глупо. Тек понека фора је вредна пажње, попут оне када Ијан, његов филмски зет (Марк Макграт), председник Америке (Марк Кубан, који дефинитивно не зна да глуми) и потпредседница (Ен Колтер) дижу заставу како би пробуразили ајкулу и ставом дочаравају познати споменик у част америчких маринаца. Но, у овом филму почасти америчким вредностима ипак има превише.

У ствари, цео филм је глуп, што сам и очекивао после два одгледана наставка, али овај је и досаднији од њих. Дијалози су сведени, општих места има крдо, а патетике на тоне и ово потоње је оно што је потпуно научно фантастично у овој научној фантастици. Као што не могу да прихватим рози зрак из свемирског брода који јонизује торнадо и приземљује ајкуле, тако не могу да прихватим опроштајни говор Дејвида Хаселхофа од свог филмског сина Ијана када излази из тог свемирског брода у свемир како би постао херој… При чему је Ијан орошен сузама. Ајкуле у свемиру су малко поправиле утисак јер оне без проблема не само да одолевају суровом простору вакуума, већ су и даље гладне и врло усмерено улазе кроз пукотину на свемирског броду. Ијан их тада сече ласерском моторном тестером и нема везе што је опрема на поду, битно је да он лебди. То је толико глупо да је брилијантно и отуда плус на јединицу за овај филм. Међутим, онда се десило нешто што је преломило да овом филму ипак дам двојку. Наиме, Ијан се приземљио (из свемира) у ајкули која га је прогутала целог. Друга ајкула је прогутала његову филмску супругу Тару Рид. Она је пала недалеко од Ијанове, а онда се зачула моторна тестера. И прво што је Ијан извукао из исечене лешине је његов новорођени син! Тара је у међувремену оборила два светска рекорда: у необичности амбијента за порођај и у брзини порођаја, те је за бебом изашла потпуно фит, а стигла је и да навуче узани шортс. Нема смисла да излази обнажена, а и на лице места су дотрчале (мада је нејасно како су знале да треба баш ту) њихова кћерка Рајан Њумен и пријатељица Каси Шербо. Дејвид се, за то време, спустио на Месец. Напросто је непристојно и питати како је до тамо стигао.

Едукативни моменат: Ијан је веровао да је сан његовог филмског тате да одлети у свемир, али је прави мотив био да напокон постане херој свог сина. Ми не знамо мотиве других људи и није у реду нагађати, а посебно не осуђивати.

Оцена наставника:

(на један, наравно)

Виваријум (Vivarium 2019) је хорор о брачном пару Имоџен Путс и Џеси Ајзенберг који су у потрази за кућом. Агент за некретнине, веома чудан Џонатан Арис, одвео их је у више него уређено насеље како би им показао кућу која је као створена да се у њој живи до краја живота. Док су разгледали двориште, Џонатан је нестао. Њих двоје су били затечени, али се нису много бунили; ионако им се понуда није допала и кренули су одатле. Испоставило се да је то немогуће и да они више никада неће напустити новостечени дом.

Критички осврт: Режисер Лоркан Финеган је желео да нам прикаже како пастелни рај може бити пакао и како врло уређен систем може изазвати хаос. Заправо, пружио је сан људима који прижељкују миран, породичан живот са кућицом у цвећу окупаном сунцем. Такође, пружио је сан о сигурном и добром послу и оба ова сна претворио у ноћну мору. Истина, користио је он ту мало играрију са другим димензијама и ванземаљцима, али суштински је у доброј мери гађао смисао оба ова прижељкивања тзв. средње класе. Док је умирала, Имоџен је управо ово и рекла; да је прижељкивала дом, на шта јој је „син“ Еана Хардвик рекао како је њена сврха да оспособи дете за живот и онда да – умре. На послу, један Мартин (Еана) смењује другог Мартина (Џонатана). У овом филму све је метафора и све је урађено заиста сврсисходно, иако је изгледало да ће оваква радња имати много празног хода. Заправо, филм нуди много више приче и детаља него што би се рекло на први поглед. Уз сјајног режисера, ту су и одлични глумци, посебно Имоџен.

Наравно, одмах ми је пало на памет да би филм могао да буде и критика савремених тенденција; да се упросечи (кроз системе образовања, на пример) и укалупи појединац како би буквално служио као радна снага. Немојмо заборавити ни модне трендове од којих је један свакако функционалност. Насеље у које доспевају Имоџен и Џеси управо је такво.

Оно што бих могао да замерим је што ликови нису довољно разрађени и ми суштински јако мало сазнајемо о њима, а у оваквим филмовима, где смо упућени на њихов карактер, то је неопходно. Такође, нема превише хумора, иако је изгледало да ће га бити. Но, опет, то није толико страшно да бих узео као већу ману.

Едукативни моменат: Некада и ред, тишина, пастелне боје и ведро небо не морају да нам пријају. И то је у реду и свакако треба имати помало од свега, па чак и хаоса и галаме. Али оно што је битније, савршен живот није онај који нам опште прихваћене вредности и друштво намећу, већ онај који нас чини срећним.

Оцена наставника:

(да, дефинитивно)

Скенери (Scanners 1981) је филм о људима који имају телепатске способности. Један од њих је Стивен Лек, човек који живи као бескућник и једе остатке у ресторанима брзе хране. До њега је дошао професор Патрик Макгуан, који му је обелоданио да има моћи, али и да није једини. Он га регрутује да пронађе и савлада злоћудног Мајкла Ајронсајда, који има грандомазне планове да завлада светом са армијом скенера које је окупио.

Критички осврт: Режисери Дејвид Кроненберг и Кристијан Диге сувише су закомпликовали радњу, али су се до краја некако испетљали, направили преокрет и смислену причу. Ово је дефинитивно добар СФ, свакако култни, али има својих недостатака. Има превише узалудне јурњаве и сви окршаји се завршавају врло слично; скенери наоколо дисциплинују све оне који их нападну и нема ту много ни узбудљивих, ни ефектних сцена. Једна таква, ипак, свакако је она спочетка када Мајкл учини да другом скенеру у конференцијској сали експлодира мозак. Такође, пребрзо се дешава преображај Стивена од бескућника до тајног агента и његова мотивација (као и Патрика и Мајкла) није најјаснија. Има и логичких грешака, па је тако, услед хаварије која је настала када је Лоренс Дане искључио компјутерски програм за који се умно конектовао Стивен, експлодирала чак и телефонска говорница, а Стивену се слушалица истопила у руци без последица. Додуше, имао је рукавицу, али тешко да би га она могла заштитити.

Едукативни моменат: Патрик је желео да се његови синови понашају онако како је он замислио, а не како они желе. На крају је и њега самог и све друге то скупо коштало. Не треба да намећемо сопствену вољу јер то може да створи отпор и контраефекат.

Оцена наставника:

(пљус)

Острво фантазија (Fantasy Island 2020) је филм о острву из наслова на које је дошло петоро људи који су победили на наградном конкурсу. Њихов домаћин Мајкл Пења објаснио им је да ће им острво омогућити да доживе своју фантазију, али им је одмах истакао и два услова. Један је да не могу да промене фантазију, а други је да морају да учествују у фантазији до њеног логичког завршетка. Не могу да је прекину. Гости су се запитали зашто би то уопште учинили, али врло брзо постаће им јасно.

Критички осврт: Овај филм је критика исецкала, али ја не бих био толико строг, без обзира на очигледне мањкавости. Најпре, тема није претерано оригинална и иде у врло предвидљивом смеру. Јасно је да ће се фантазије претворити у ноћне море. Прелаз из лепог сна у ноћну мору није баш увек највиспренији могући, али сама прича јесте солидно испричана и одржива је. И преврат који се дешава и укључује све ликове је врло добро осмишљен. Није баш одличан јер је превише погодан и питање мотивације Луси Хејл је донекле дискутабилно. Ипак, најпроблематичније је у овом филму што режисер Џеф Водлоу није направио јасну разлику између фантазија, жеља и потреба. Наиме, испада да је фантазија Порше Даблдеј да Луси буде заувек са својим дечком?!? Разумем ја да је то тада било решење за све, али разумем и да су фантазије лична ствар и самим тим усмерене ка себи самоме.

Ипак, динамика филма је задовољавајућа и он заиста држи пажњу. Глума ме баш није оборила с ногу, али је прихватљива за једну овакву лагану забаву.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: будите обазриви са оним што желите – можда се и оствари.

Оцена наставника:

(мало више поклоњена)

Ролербол (Rollerball 1975) је футуристички филм рађен према краткој причи Вилијама Харисона, који је и сценариста овог филма. У свету који не воде владе, већ корпорације, омиљена је игра ролербол. То је врло насилна игра, али изгледа да је читаво друштво фасцинирано и у доба утакмица буквално никога нема на улицама. Звезда тима из Хјустона је Џејмс Кан, који је неприкосновени шампион већ читаву деценију. Челник компаније за продају енергената Џон Хаусман, за чији тим Џејмс игра, захтева да се овај повуче из игре. Џејмсу није јасан такав захтев с обзиром на његов успех и он врда пензију, али истовремено покушава да сазна више о новонасталој ситуацији. И не проналази одговоре, али успева и да остане у игри, у којој се, са сваком новом утакмицом, мењају правила тако да се игра трансформише у праву борбу гладијатора.

Критички осврт: Сећам се да смо, као клинци, имитирали јунаке овог филма и то на санкама, скијицама и ко је већ шта имао. Тако да овај филм буди лепе успомене. Међутим, филм ипак није дечји. Напротив, аутори филма нам од самог почетка показују да ће он бити више од пуке забаве и акције. На почетку утакмице не чује се државна, већ корпорацијска химна. Још у та давна времена, готово пола века од данас, јасно је било да капитализам није идеално решење и да он временом мора да кулминира (као и што и јесте) у правцу дехуманизације. Такође је било јасно да државе води профит, а не народ. И то је тек део друштвених појава које су режисер Норман Џвисон и сценариста Вилијам приказали и исказали бројне недоумице, углавном кроз врло бритке дијалоге. Филм врца од порука и сарказма, а његова актуелност је више него очигледна.

Филм је добро снимљен и за сваки кадар постоји добро оправдање зашто је крупан или са камером која се тресе, али је ипак претерано развучен. Мислим да је минутажа од преко два сата солидно могла да се сажме на стандардних сат и по. Посебно је Норман претерао са дужином сцена саме утакмице, али разумем да је морао неком акцијом да обогати више него сиромашну радњу.

Едукативни моменат: Овај филм говори о индивидуалном труду, упркос неприкосновености система. Појединац може да се издигне и може да мења ствари и иако је то Џејмсу успело у научној фантастици, многима ће то успети и у стварном животу. Мислите о томе јер можда је управо неко од вас тај појединац.

Оцена наставника:

(минус)

Шта се десило с понедељком (What Happened to Monday 2017) је још један футуристички филм који започиње у 2043. Пренасељеност је узела свој данак и читавом човечанству прети пропаст. Зато је донесен закон који је предложила Глен Клоус под називом „политика једног детета“. Међутим, због повећања ГМО почели су да се рађају идентични близанци у већем броју. Ова политика је предвиђала да породица може да задржи једно дете, док сва остала браћа и сестре морају да се криогенски замрзну и тако чекају док се не смањи бројност људске популације. У таквој ситуацији кћерка Вилема Дафоа родила је седам кћерки и умрла на порођају. Вилем је успео да направи договор са лекаром да то не пријави властима, а он се прихватио одгајања унучица и научио их је да делују као тим, дајући привид спољном свету да су све оне једна особа (идентитет су преузеле од своје покојне мајке). Свака од њих је добила име по дану у недељи и то је био једини дан када су могле да напусте кућу. И тако су опстале тридесет година, а онда су започели проблеми.

Критички осврт: Филм почиње једним веома значајним, економским, еколошким и хуманим питањем пренасељености људима. Режисер Томи Виркола се није много бавио општом сликом, осим у неколико кадрова, већ је ситуацију преселио у необично окружење које чини седам идентичних сестара, макар по изгледу. Суровост система приказао је што кроз детаље (сцена када Вилем својим унукама редом сече прсте, веома је ефектна), што кроз врло грубу акцију. Сцена када се сестре туку са војницима одрађена је маестрално, ако занемаримо да би готово свака нанесена повреда бацила човека у кому, ако већ не убила на месту. Акција у филму пати од свих дечјих болести од којих иначе пати читав тај жанр. Рецимо, када њих десеторица добро обучених војника јури прилично повређену сестру, увек некако она има поприличну предност иако су само у сцени раније били удаљени неколико корака. Но, ипак, морам да кажем да је акција свакако узбудљива и прединамична.

У филму има и логичких грешака, па тако полицијски тим, који је упао у стан сестара, најпре је убио портира и то је некако прошло без икаквог осврта, а и питање је где су нестала тела свих тих полицајаца, као и једне сестре која је том приликом страдала. Такође има и предвидљивих момената и било је јасно шта се крије иза криогенског сна. Уосталом, економија било које државе не би могла да подржи тако високу технологију примењену на тако велики број деце. Такође, било је јасно какву ће поетску правду доживети лекарка која то ради деци, када је се Нуми Рапас дочепала. Но, најпредвидљивији моменат је био тај ко је заиста издао сестре. Могуће је да је то Томи могао и виспреније да прикрије, али не видим како. Без обзира на то, прича је свакако добра.

Нуми је овде могла да покаже све свје глумачко умеће јер је имала да ослика седам карактера, али нису сви једнако дошли до изражаја, што због тога што су кратко трајали у филму, што зато јер неке карактерне црте напросто нису упечатљиве.

Едукативни моменат: Глен је у свом завршном говору у једном била у праву; ради добробити људи некада морају да се доносе тешке одлуке. Тамо где није била у праву је да се добробит може градити на несрећи неких јер онда више не причамо о добробити човечанства, већ о олигархији.

Оцена наставника:

(ма, може плус)

Лако Је Критиковати 126

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ноћ ајкула 3Де (Shark Night 3D 2011) је филм о групи младих студената који су одлучили да проведу викенд у кући на језеру једне од њих богаташице Саре Пакстон. Међутим, њихов забавни мини-одмор почеће да се претвара у ноћну мору јер ће се испоставити да је језеро пуно крволочних ајкула.

Критички осврт: Оно што ме је запањило у овом филму је добра продукција. Некако сам свикао да су филмови са ајкулама јефтини. Такође ме је изненадила прича која је заиста добро осмишљена. Режисер Дејвид Р. Елис је направио добар спој трилера и хорор приче, са врло солидном идејом. Оно што ме није запањило је подела улога међу ликовима. Рецимо, главни протагониста Дастин Милиган је сав наиван, невин и напросто магнет за симпатије публике, а заљубљен у прелепу и наизглед незаинтересовану Сару. Такође ме није изненадило што су готово сви ликови лепи и згодни млади људи који се скидуцкају повремено, те врло верујем да су они били један од јачих Дејвидових адута. Било би лепо да је уз лепоту ишао и таленат за глуму, али не можемо имати све.

Дејвид се заиста потрудио да ово буде врло узбудљив филм. Додуше, не увек и логичан. Када су млади у Сарином дому упали у невоље, никако нису могли да доведу помоћ, а сигнална ракета је некако остала непримећена пошто је шерифа Донала Лога понела песма. И заиста не очекујем да ће чак и један шериф имати прикован поглед на небо двадесет и четири часа дневно, али очекујем да ће макар неко од младих имати, па шта знам, рецимо мобилни? Има ту и ситнијих грешака, па када је Дастин запалио шерифа Донала, ватра у просторији се некако сама од себе угасила.

Едукативни моменат: Шериф Донал је проценио да му је исплативије да почини злочин него да ради за малу плату и да има лош друштвени статус. Људи некада поклекну и пронађу решење које није добро и које може имати лоше последице и по друге људе и по њих саме (као и за шерифа у овом филму). Не треба заборавити да и решења која су добра могу бити опција.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Водени свет (Waterworld 1995) је футуристички филм где је, због глобалне катастрофе, цео свет прекривен морем. Малобројно човечанство плута на својим бродицама и сплавовима размењујући оскудну имовину и сања о обећаном копну који се негде налази. Изгледа да је девојчица Тина Мајорино „кључ“ који може разрешити мистерију где је то копно. Зато су за њу заинтересовани пирати које предводи Денис Хопер. Ипак, не могу да је се дочепају тако лако јер је штити необични херој Кевин Костнер.

Критички осврт: Премиса овог филма је да је цео свет потопљен због глобалне катастрофе. И то научно није тачно јер чак и у најгорем сценарију (потпуно отапање полова), већина копна би ипак опстала. Има још ту научно нетачних детаља, па тако Кевин Костнер рециклира своју мокраћу како би пио воду и заливао биљку. И то не би било довољно; ми воду не губимо само преко мокраће, већ и путем измета, али и знојењем и издисајем. За Кевинову мутацију не треба ни објашњавати колико је ненаучна, но ако смо прихватили Икс-људе, онда ни ово није већи проблем. 🙂 Овај филм свакако није адутирао на науку, већ на врло насилну акцију. Ово би била водена варијанта „Побеснелог Макса“, са тим да је Макс овог пута Кевин Костнер.

Приручни апарати, бродице, једра и остале технолошке идеје у овом филму су врло занимљиве, баш као и костими, који су, можда, ипак превише униформни. Технолошке идеје, читава кореографија и режија Кевина Рејнолдса довели су до тога да напад на водену тврђаву (атол како је зову у филму) буде маестрално изведен. Има у наставку још узбудљивих и истовремено наивних акционих сцена, са јако много експлозија, али ова, иако ни близу грандиозна као последња, свакако је најбоља. Има и предвидљивих момената, а дешавања су сасвим класична; протагонисти и антагонисти желе да дођу до исте ствари и све време се међусобно боре око ње. Филм има пристојну динамику и забаван је, ако већ није интригантан.

Едукативни моменат: Људи чији је свет сада било само море, дошли су у позицију да земљиште вреднују много, много више у односу на нас који смо окружени земљиштем. Многе ствари не умемо да ценимо док их не изгубимо и схватамо их здраво за готово. Ово је посебно важно за природу коју уништавамо; уосталом ефекат стаклене баште који изазивамо може нам приредити свет налик оном на филму.

Оцена наставника:

(‘ајде може)

Пристаниште (La Jetée 1962) је кратки француски филм. Кроз фотографије приказана је прича о човеку Давоу Анишу, који је преживео Трећи светски рат и сада се са осталим срећницима налази у подземљу. Међутим, тамо је један од затвореника над којим врше експерименте. Наиме, научници су изумели неку врсту времеплова и шаљу га најпре у прошлост, а потом у будућност, како би видели да ли за преостало човечанство има наде.

Критички осврт: Идеја је добра, као и сама прича, али ово са приказом фотографија напросто не ферцера. Режисер Крис Маркер је очигледно експериментисао са фотографијом и јесте то оригиналан приступ, тим пре што је тако давно све то направљено, те има уметнички шмек, али, искрено, досадно је. Имао сам ја неку направицу када сам био мали са лампицом која је пуштала фотке на зиду и сличне овакве „филмове“ (намотавало се и постојао је завртањ којим су могле да се мењају сцене) и то је био невероватан вечерњи доживљај. Али тада сам био мали и тада није било све ове технологије. И на још једну ствар из детињства ме је подсетио овај филм; на оне заморне историјске документарце.

Верујем да је овај филм инспирисао многе касније режисере, па је био и инспирација за величанствен „Дванаест мајмуна“, али свеједно, далеко сам од тога да сам фасциниран. Тим пре што би на све ово могло да се гледа и као на елегантно решење да се избегну специјални ефекти, глума, дијалози и све оно што један филм чини. Ово је реално само добра прича пропраћена фотографијама. Могла је да буде и само прича без фотографија и била би и даље сасвим добра.

Едукативни моменат: Даво је мислио да ће са њим експериментисати човек попут доктора Франкенштајна. И онда је угледао Жака Ледуа који је био рационалан човек са врло смисленим циљем. Некада о некоме имамо предрасуде због онога што ради или чиме се бави, али је поента да пре него што изградимо став најпре заиста упознамо особу. Може нас изненадити као што је и Жак изненадио Давоа.

Оцена наставника:

(само због идеје, иначе један)

Виџа: Порекло зла (Ouija: Origin of Evil 2016) је приквел филма „Виџа“ из 2014. Елизабет Ризер са своје две кћерке зарађује тако што вара људе представљајући се за медијума који може да разговара са мртвима. Оно што ће она открити је да је њена млађа кћерка Лулу Вилсон заиста медијум, али духови са којима она разговара уопште нису добронамерни.

Критички осврт: Почетак филма ме је већ купио. И како су се сцене одвијале, постајало је све занимљивије. И, морам признати, прилично језиво. Заправо, мајушна Лулу се показала као веома застрашујућа девојчица и не сећам се да сам давно видео неко такво страшно дете на филму, те заиста све похвале. И све похвале режисеру Мајку Фланагану који је одлично водио причу, структуирао је маестрално и сваку сцену учинио сврсисходном. Максимално је избегао општа места, патетику и причу учинио колико год је могуће оригиналном и свежом. Верујем да ће љубитељи хорора уживати у овом фином остварењу у омиљеном им жанру.

Едукативни моменат: Елизабет је рекла својој кћерки да ако не чује свог оца не значи да га нема. Ово бисмо могли да схватимо и у ширем смислу; ако нам неко не каже да му лоше чинимо због властите себичности, то не значи да му је наше понашање добро. Треба да имамо обзира и ако нам други не кукају.

Оцена наставника:

(прилично солидна)

Туђин 2: На Земљи (Alien 2 – Sulla Terra 1980) је италијански наставак (или је бар то требало да буде) „Ејлијена“ из 1979. Група младих спелеолога је кренула у мисију истраживања пећине, баш када се посада астронаута враћала кући након истраживања свемира. Испоставило се да се астронаути ипак нису вратили, али је њихов свемирски брод донео нешто опасно са собом. И испоставиће се да су спелеолози добили једног опасног члана пристиглог из свемира.

Критички осврт: Овај филм је започео макар две паралелне теме; с једне стране ту је нешто што нам пристиже из свемира, а са друге парапсихолошке моћи (додуше не баш транспарентне) Белинде Мејн. Овој моћи режисери су поклонили пажњу, али јој ја не видим неку већу сврху у причи. Како сам пронашао на интернету, режисери овог филма су имали идеју да направе (незванични) наставак „Ејлијена“ из 1979. Међутим, изгледа да нису уопште погледали филм чију су причу желели (ако су желели) да наставе. Најпре, овај филм се очигледно дешава у осамдесетим, док је оригинални филм футуристички, а потом, бића која нападају људе тек овлаш подсећају на Ејлијене. Но, то у ствари и није толики проблем.

Прави проблем је што су сценаристи Чиро Иполито и Бјаџо Проијети одистински неталентовани. Прича је предосадна иако су се из петних жила трудили да је учине узбудљивом. Спасавање Џуди Перен траје, траје и траје и заиста је дуготрајно и без икаквог ефекта. Сцене су иначе потпуно и непотребно развучене. Пустолови се све време вијају по пећини и све време се разилазе, ваљда како би постали лакши плен чудовиштима. Реакције ликова које све то прате су толико површне и без икаквих емоција за побијене другаре да изгледа као да сцене уопште нису везане једна за другу. У сваком случају, логике у поступцима ликова нема уопште, али ни у збивањима у филму. Психоделичан крај само је то потврдио.

Глума је баш лоша, с једне стране претерано лепршава, а са друге претерано мелодраматична. Са које год стране је гледали, свакако је неуверљива. 🙂 Дијалози су безвезни, сведени. Специјални ефекти су смешни и то толико да сам се у пар наврата заиста насмејао. Једино што бих могао да похвалим у овом филму је фотографија, која је пристојна и на моменте је хватала врло занимљиве углове. С обзиром на то да се главна радња дешавала у пећини, осветљење је било сасвим добро. Но, и да је био потпуни мрак, неке веће разлике по квалитет филма не би било. 🙂

Едукативни моменат: У оваквом филму је претешко наћи било шта едукативно… Рецимо, згодно је да имамо добре узоре (као што је режисерима био филм „Ејлијен“), али то је само почетак приче и не можемо да очекујемо да ћемо направити квалитет само тако што ћемо се угледати на те узоре. Потребно је много више од тога, а двојици режисера је било потребно заиста много, много, много више. 🙂 Без све шале, фино је ако нам је врхунски и светски успешан режисер или спортиста или шта год неко био узор, али то што нам је узор није гаранција да ћемо и сами имати сличне успехе. Можда је боље да се бавимо и нечим другим, али где ћемо бити довољно успешни да можемо бити задовољни.

Оцена наставника:

(на нула)

Е.Т. ванземаљац (E.T. the Extra-Terrestrial 1982) је култни филм режисера Стивена Спилберга. Малени И-Ти, бежећи од људи који су му били на трагу док је обављао мисију на Земљи, задесио се у дому самохране Ди Волас и здружио се са њеном децом, посебно сином Хенријем Томасом. Иако би Хенри највише волео да ванземаљски пријатељ заувек остане са њим, ипак му помаже да позове своје на свемирском броду и оде кући. То није једноставан задатак јер су их ухватили владини научници, који имају другачије планове.

Критички осврт: Ово би била варијанта „Флипера“ из 1996. (где је дечак пронашао другара делфина, само што је у овом случају „делфин“ ванземаљски), миксована са неким покушајем трилера (где владини људи неартикулисано и у скафандерима јуришају на Дијину породицу са свих страна) и бајком о Снежани и седам патуљака.

Филм је прилично спор, али има сјајних сцена. Рецимо, када Хенри, под утицајем телепатије, љуби своју симпатију Ерику Елениак. И сцена када Хенри има први прави сусрет са И-Тијем је такође сјајна. Након тога је Хенри урадио оно што би иначе деца радила – показао је ванземаљцу своје играчке и предмете који су њему занимљиви. Већ тада ми је било јасно да је у питању прави дечји филм. Са друге стране, постоји и озбиљнија животна прича. Дијина породица је далеко од савршене и самохрана Ди је далеко од савршене мајке и то ми се заиста допало. Не зато што је далеко од савршене, већ зато што је блиска реалном. Но, ипак, дечји, инфантилни аспект филма преовлађује и наивних сцена има. Такође, филм је исфорсирано драматичан, што је опет у складу са инфантилним карактером. Углавном, филм има својих мана, али је свеукупно гледано леп, па хајде да кажем донекле узбудљив, емотиван и дефитивно је погодан за децу, тим пре што развија емпатију и толеранцију према различитостима.

Едукативни моменат: Хенри је био потпуно у праву када је ослободио све жабе са наставе биологије јер је требало да их дисекују. Најпре, жабе су угрожене врсте, а и жива су бића која не треба убијати без потребе. Шта деца могу да науче убијањем животиња? Ако је циљ да науче њихову унутрашњу грађу, постоје далеко бољи начини за то. Настава биологије треба да научи децу да заволе природу и да имају емпатију према другим организмима који заслужују да живе једнако као и ми сами.

Оцена наставника:

(са микро минусом)

Човек са звезда (Starman 1984) је СФ филм чија је прича заснована на поруци ванземаљцима коју су Земљани (заиста) послали на свемирској сонди Војаџеру 2 у виду златне грамофонске плоче 1977. Напредна ванземаљска врста је пресрела поруку и послала своје представнике. Један од њих је завршио у кући Карен Ален и попримио изглед њеног покојног супруга Џефа Бриџиза. Међутим, његов боравак на нашој планети не може бити дуг јер не може да преживи у овоземаљским условима. Зато ће Карен морати да му помогне да стигне на зборно место где ће га његови сународници покупити и одвести. То није једноставан задатак јер и Владини људи знају за његово постојање и чине све да га се дочепају први.

Критички осврт: Очигледно је да је овај филм варијанта на тему у односу на претходни описани, али се ипак у доброј мери разликује. Он би био неки спој СФ-а и љубавне мелодраме, са тим да је СФ део одрађен значајно лошије, односно онолико лоше колико режисер Џон Карпентер уме да руинира тај жанр (а талентован је у томе, није да није). Рецимо, спочетка ванземаљац којег тумачи Џеф није баш био конзистентан. С једне стране је деловао врло разумно и усмерено, те је од Карен тражио да га одвезе где треба, а са друге је деловао прилично неартикулисано и као да није разумео уопште шта она њега пита и шта он ту треба да одговори. Већ у следећој сцени је знао шта га пита и нејасно је шта је заиста знао и како је научио. Но, како се филм одвијао, његово учење је постајало смисленије. Изгледа да је све постало лакше када је стекао неке основе. 🙂 Оно што никако није било смислено је само то путешествије које је Џеф предузео. Он је очигледно желео да стекне нека сазнања и искуства са Земље, али сам начин није најјаснији, а о мотиву да и не говорим. Једино ми је јасан мотив Џона да филм учини утолико драматичнијим што је Џефу претила смрт, а Карен поновни губитак човека кога је једном већ изгубила. Но, сама драматика у филму није узбудљива можда зато што је сувише нефокусирана (разни ликови су ту постајали претња из разних разлога), или зато што је сувише наивна (полицајци из кола практично убијају таоца, односно Карен, иако су ту логичну последицу могли да избегну, а и цела потрага полиције и војске је безумна), или, пак, зато што је „сецкана“ нежним, љубавним сценама. Треба и додати да су многе сцене врло предвидљиве.

Љубавни део је урађен много боље, али нисам сигуран да ли је то Џонова заслуга пошто је овде у питању пар одличних глумаца који су били врло уверљиви у исказивању емоција. Заправо, то је главни адут овог филма и разлог зашто му дајем нешто већу оцену. И има и неколико добрих фора.

Едукативни моменат: Џеф је возио аутомобил и у једном тренутку је Карен и себе довео у смртну опасност јер је убрзао када је било жуто светло на семафору. То је урадио јер је то урадила и она. Напросто је то видео од ње. Попут Џефа и других ванземаљаца и деца уче од Карен и других одраслих. Уколико ми поштујемо саобраћајна и друга правила, поштоваће их и они.

Оцена наставника:

(на три)

Спајдермен: Далеко од дома (Spider-Man: Far From Home 2019) је још један наставак о Марвеловом јунаку који је, овога пута, кренуо на путовање са другарима из школе по Европи. Овај пут је видео као шансу да направи романтичну ситуацију у Паризу и освоји срце своје симпатије Зендеје. Међутим, појава застрашујућег бића сачињеног од воде поквариће му планове и присилити да буде суперхерој и ван Америке.

Критички осврт: Филм је стварно духовит, а специјални ефекти су сјајни. Спајдерменове акционе бравуре су изузетне и филм је заиста узбудљив. Додуше, било је сасвим предвидљиво да је Џејк Џиленхол антагониста јер је сцена била врло јасна, а и у „Капетану Марвелу“ Џуд Лоу се на сличан начин показао као негативац. Упркос томе, филм је одлична суперхеројштина. Уживао сам гледајући.

Едукативни моменат: Џејк је рекао како је лако преварити људе који већ заваравају себе саме. Другим речима, ако нисте реални према себи, дозволићете да вас ласкања понесу, а то може бити врло лоше чак и по вас саме.

Оцена наставника:

(апсолутна)

Џем и Холограми (Jem and the Holograms 2015) је филм рађен према анимираној серији „Џем“ из осамдесетих година прошлог века. Обри Пиплс је девојка која живи са својом сестром и још две (усвојене) код тетке Моли Рингвалд. Интересовања су јој да пише песме, пева их и свира гитару. Када је једну песму извела за публику на интернету, стекла је велику популарност и за њу се заинтересовала власница продуцентске куће Џулијет Луис. Обри је на путу да оствари свој сан рок звезде, али и да реши мистерију напредног робота којег јој је оставио њен покојни отац.

Критички осврт: Овај филм је рађен према Дизнијевој пароли „живи свој сан“, која је била лајтмотив за многе њихове звезде, испразно пласирана и без јасне поруке. Девојке у филму свакако постижу успех и то вртоглав и врло брз, али да би дошле до тога неке предуслове су морале да испуне. То свакако није напоран рад, пошто је успех дошао готово одмах, али свакако је таленат, а и изглед не можемо занемарити. Међутим, рекао бих да је овде акценат на интернету; пресудан моменат је био када су девојке окачиле снимак на Јутјуб. У ери Јутјубера порука филма има све шансе да буде протумачена на инстант начин, баш као што је и испоручена. Но, добро, филм је ионако лепршав, готово површан и „заглављен“ негде између романтичног тинејџерског мјузикла и романтичног тинејџерског СФ-а. Додуше, тешко је рећи где почиње СФ, пошто је дебитантски наступ женског квартета више фантастичан него робот циљано дизајниран да буде цакан. Радња је врло танка и класична, а сцене са превише погодних ситуација.

Сви ликови су стереотипи, па то није могла да избегне ни маестрална Џулијет. Да су их макар глумци дочарали солидно то и не би био проблем, али младеж у филму није дала баш све од себе. Но, да су емоције прштале, заиста јесу (и добрано прешле границу патетике и ушле у земљу мелодраматике), а и теме су биле такве некакве да изискују емоције. „Акциони“ део при крају (када девојке јуре да провале у сеф како би узеле Обрине минђуше, очигледну бижутерију) је био и непотребан и исфорсиран.

Музика у филму је симпатична, али не бих рекао да је све време био рок иако се овај музички правац једино и помињао у филму. Но, шта ја знам, ипак сам ја само наставник биологије. 🙂 Додуше, учествовао сам у рок пројекту, али опет. И ако се трио „Серебро“ рачуна у рокерску, опет добро. 🙂

Едукативни моменат: Стефани Скот је дала праву дефиницију дома. То није кућа у којој живимо, већ место где смо окружени људима које волимо. Иако млада, баш је мудра Стефани. И њен филмски тата Барнаби Карпентер је такође мудар јер је њеној филмској сестри дао савет да искористи све што је научила како би била најбоља верзија себе саме.

Оцена наставника:

(ту негде)

Прича о играчкама 4 (Toy Story 4 2019) је, наравно, четврти наставак о Вудију и његовој дружини играчака који су сада припали девојчици Бони. Девојчица је кренула у предшколско и та промена јој није лако пала. На часу цртања направила је од отпадака Форкија, који јој је постао омиљена играчка. Форки је оживео, као и друге играчке, али би више волео да буде део смећа из којег је и потекао. Вуди је ту видео свој задатак да усмери Форкија на прави пут и учини Бони њен боравак у новој средини пријатнијим. Но, његова лична мисија ће добити неке друге приоритете када их Бони све заједно понесе на излет на који су је повели њени родитељи.

Критички осврт: Имао сам извесне сумње што се тиче овог дела јер је већ четврти по реду и логично је очекивати неку рециклажу идеја, али није тако. Идеје су врло свеже, са направљеном играчком која не жели да буде играчка већ смеће и све време чило јуриша у канту одакле је Вуди све време вади. Форе су одличне и има заиста много сјајног хумора. Цртаћ је крцат авантурама и узбудљивим моментима, али све покреће исти мотив. И јако добра поука.

Едукативни моменат: Лутка Габи је мислила да је пропустила своју једину шансу да је узме неко дете као своју играчку када је Хармони није желела. Међутим, то није била истина. Много је било деце наоколо и много шанси. Ипак, нису јој се пружиле јер је седела у застакљеној полици. И ми, ако седимо под стакленим звоном, како се то већ каже, пропустићемо неке своје шансе.

Оцена наставника:

(једнако добра као и за претходне наставке)

Лако Је Критиковати 120

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Пратићу те (I’ll Follow You Down 2013) је филм који се ван Америке приказивао под насловом „Континуум“. Руфус Суел је научник који је кренуо на конференцију и никада се са ње није вратио. Његова супруга Џилијан Андерсон је остала неутешна, а син Хали Џоел Смит се одрекао високог образовања само да би се нашао мајци. И то је штета јер је израстао у правог генија. То је видео његов деда Виктор Гарбер и увидео шансу да реши мистерију нестанка свог зета. Наиме, Виктор је уверен да је Руфус осмислио времеплов и да је отпутовао у прошлост и да је тамо и остао. Зато је предложио Халију да уради исто то, спаси свог оца и исправи ствари у садашњости. Хали то у почетку није желео јер није ни веровао у то, али се ситуација толико погоршала да је ово невероватно решење постало и једина шанса.

Критички осврт: Џилијан ми је доказала да је много више од пратиље Дејвида Духовнија у „Досијеу Икс“. Заиста је сјајна била у овој улози, која је баш захтевна, али ни остали глумци нису били лоши, напротив. Но, од ове поставе то је и очекивано, иако нису прва холивудска.

Кроз разговор Халија и Сузане Фурије видео сам да је режисер и сценариста Ричи Мехта заиста размишљао о овој теми и то је похвално. Уз то, понудио је једну добру драму која прати управо њих двоје и добро поентира гледе утицаја породице на животе људи. И дао је више него одличан обрт на крају. Не могу да кажем који, ако ћете гледати филм. Истина, филм има својих рупица и превише погодних момената, али свеједно вреди.

Едукативни моменат: Овај филм нас подсећа на одговорност коју имамо према другим људима. То заиста значи да не можемо увек да радимо оно што желимо, ако је то на штету других и да морамо да правимо компромисе. Ипак, исплати се.

Оцена наставника:

(за добар трилер)

Џони Мнемоник (Johnny Mnemonic 1995) је сајберпанк настао удруженим снагама Амера и Канађана. У будућности 2021. (што и није баш тако далека будућност сада) технологија је толико напредовала да се појавила професија курира који информације преносе захваљујући надоградњи мозга. Један од њих је и Кијану Ривс. Последњи његов посао је био да пренесе информације од научника из Пекинга. Међутим, већ при преузимању, у хотелски апартман где се све то дешавало улетеле су јакузе и побиле све присутне. Само је Кијану успео да побегне, али са информацијама које сви желе и које су толико обимне да му оптерећују мозак, што ће га на крају убити. Он мора да их преда, али питање је коме.

Критички осврт: Након увода који је књига у малом (што опет не могу да замерим толико јер бих онда морао и „Звезданим ратовима“), кренуо је интересантан приказ интернета будућности (интересантан јер је спој тадашње сведене технологије и некакве замишљене из будућности (сада већ скоро садашњости)) и глума потпуно неуверљивог Кијануа. Ово би, иначе, била његова припрема за каснију улогу живота у „Матриксу“. Иако ова два филма нису у равни, овај ме је купио готово од почетка. Режисер Роберт Лонго је показао да уме да уведе у причу (и без гомиле текста спочетка), да направи интригу и одличну акцију, готово стриповску и оригиналну колико год акција то може бити. Прича је добра и била би одлична када би се избацили неки непотребни детаљи и мало смирила радња. Овако много њих јури Кијануа, а и јуре се међусобно и добар део филма прође у јурцању што с једне стране одаје утисак да радње баш и нема, а са друге све је ишло сувише у круг јер су се Кијану и Дајна Мајер наново вратили Ајс Тију, те то одаје клаустрофобичан утисак или макар исувише локалан.

Са друге стране, има и врло добро изрежираних детаља попут наводног оживљавања Долфа Лундгрена на крају. Када бих гледао детаље има много више добрих него лоших, а и цео филм је много више добар него лош.

Едукативни моменат: У овом филму су излистане неке лоше ствари које произилазе од технологије: зависност, преоптерећност информацијама, нови видови криминала и искоришћавања људи и разне друге злоупотребе. Да ли то значи да треба да се манемо технологије? Не, наравно, јер нам она омогућава много тога доброг. Само је треба користити с мером и добром намером.

Оцена наставника:

(не најјача могућа)

Еван Свемогући (Evan Almighty 2007) је филм о новинару Стиву Карелу који је успео да постане конгресмен. Он је већ задовољно трљао руке због каријере која је од самог почетка обећавала да ће бити успешна, али Бог (Морган Фриман) је имао другачије планове са њим.

Критички осврт: Прво питање када гледате овај филм је да ли је заиста било потребно да се направи верзија „Бруса Свемогућег“ и то да је уради потпуно исти режисер (Том Шајдац). Но, могу да прихватим да се човек напросто „навукао“. Поставка је више него класична: Стив (коме је било потребно мало да ухвати „залет“ од почетка филма и покаже да је ипак добар комичар) је амбициозни породични човек и како то већ бива, испоставља се да ова два епитета никако не иду заједно. Наиме, јурцање за каријером неизоставно доводи до занемаривања породице. И одмах је јасно какву ће лекцију Стив научити и какав ћемо филм гледати, али некада је „вожња важнија од дестинације“. Не могу да кажем да је поменута „вожња“ досадна, али ма колико год да се режисер Том трудио, некако није испала духовита. Или, да будем фер, духовитих момената има, али заиста мало. Ванда Сајкс је имала симпатичне досетке и њене реплике често нису биле лоше.

Прича није сасвим класична и њени делови су повезани у смислену једну целину, али су ликови ипак стереотипи, а реакције очекиване. Нису баш сасвим ни увек биле уверљиве. Специјалних ефеката има и то сасвим пристојних, али бих пре свега похвалио поруке које филм шаље и које говоре о правим породичним вредностима и подршци. И овај и претходни филм, више него хришћански наменски филмови (од којих сам гледао неколико), на врцав и довитљив начин промовишу божју реч и заиста дају смисао „чудним путевима божјим“ и то Тому морам да признам.

Едукативни моменат: Морган је приметио да би људи радо мењали свет, али не знају одакле да почну. Онда је додао да би добар почетак могло да буде и неко ситно, добро дело. Прави је Бог, тај Морган. 🙂

Оцена наставника:

(колико-толико је у реду)

Пропали (Wasting Away 2007) је филм познат и под називом „Ааах! Зомбији!!“ Четворо младих су постали зомбији сасвим случајно, а због тога што је нешто кренуло по злу са војним експериментом. Проблем је у томе што они уопште не схватају да су зомбији, већ верују, пошто се сви остали чудно понашају, да је инфекција захватила све осим њих. У то их је уверио и војник Колби Френч, на кога су наишли и који је и сам зомби.

Критички осврт: Идеја је заиста ингениозна и све честитке сценаристи и режисеру Метјуу Кохнену. Реализација је добра, а форе су, па неке су сјајне и врцаве, а друге су прилично предвидљиве. Но, добре су, признајем. Ово је пример како филм са очигледно ниским буџетом и триковима наместо специјалних ефеката може да буде и оригиналан и забаван. Прича је површна и има рупа, али то у овом случају не замерам јер је у функцији хумора и одличне идеје – било је потребно направити низ ситуација како би се она експлоатисала и то је разумљиво.

Едукативни моменат: Протагонисти су за себе мислили да су супервојници, а за све остале они су били никако супер и зомбији. Када погледате перспективу и једних и других оба гледишта имају смисла. Другим речима, свако своју улогу види на један начин, а он може да се разликује од туђег гледишта. Чије гледиште је тачније тешко је рећи, али је истина да свакако треба сагледати свачије да бисмо добили комплетну слику. Важно је како себе видимо, али је важно и како нас виде други људи.

Оцена наставника:

(чак иде на пет)

Ивица света (Rim of the World 2019) је прича о четворо деце која су се затекла у једном рекреативном кампу који носи назив исти као и наслов филма. Када су кренули на вожњу бродићима, што је било по распореду активности тог дана, објављена је општа узбуна због напада ванземаљаца на Земљу. Одрасли инструктори су заборавили на ову децу и она су била препуштена самој себи. Тада је баш у камп улетела капсула за спавање из свемира у којој је била астронаут Лин Колинс са кључем од којег зависи судбина човечанства. Астронаута је убио чудовишни ванземаљац, а малишани су добили мисију да спасу читав свет. Но, да би то извели, морали су да превале велики део пута испуњен опасностима.

Критички осврт: Животне приче деце нису довољно разрађене, али је режисер Зак Стенц очигледно желео да поентира да су сви они жртве несрећних породица које су због тих лоших дешавања и изгубили. То је било битно да би се у филму дошло до тога да су нашли нову породицу (то девојчица Мија Чех и каже у једном тренутку, као да то није било довољно јасно) једни уз друге. И тај део је имао добру намеру, али некако сувише површно одрађену, а и колико је било могуће у паузама између акционих сцена које се боре са другом врстом проблема. Наиме, ово је спој дечјег, инфантилног филма и жестоке свемирске акције типа „Ејлијена“ и „Предатора“. И, наравно, тешко је могао да се избегне нелогичан моменат да клинце одбацује експлозија и да их ударају метална врата летелице при великој брзини и да они чак ни одећу не поцепају. Нису избегнута ни општа места, морам да приметим. Ефекте већ морам да похвалим. Но, осим акције и крволочних ванземаљаца, свако дете је морало да се суочи и са изазовом да победи сопствени страх или превазиђе развојни проблем који има. То је решено на погодан начин, али колико и успешан, то бисмо већ могли да дискутујемо. Но, око тога да је сам начин како су клинци победили ванземаљску интелигенцију способну за међузвездана путовања глупост без сваке сумње, не верујем да би било ко дискутовао.

Такав крај је урушио читаву радњу која уз то има и врло предвидљиве моменте, па је било јасно на кога ће деца наићи, односно ко је човек иза маске, као и шта ће тражити од њих и како ће се они спасити из наизглед безизлазне ситуације коју су имали са њим. Такође је било јасно да се неће тако лако решити кључа када су наишли на маринце.

Едукативни моменат: Мајушни Џек Гор је рекао да понекад урадиш нешто добро и не успе. То не значи да није вредело покушати. Мали је Џек, али је мудар.

Оцена наставника:

(на један, нажалост)

Стрејт прича (Straight Story 2006) је филм о свету где се љубави дешавају другачије; породице су хомосексуалне, док је хетеросексуална љубав табу. Прича прати једну такву породицу у којој двојица тата одгајају сина стасалог за женидбу. Но, упркос очекивањима својих очева и читавог друштва, момак је, наместо младожење, изабрао девојку.

Критички осврт: Не знам да ли је идеја оригинална, али свакако је довољно вредна да се направи овакав филм. Мислим да су Грци успели да покажу поенту и да направе искорак ка толерантнијем ставу, а да задрже свој сензибилитет и да не буду ни наметљиви, ни вулгарни (напротив, врло су врцави и комични). У ствари, били су јако мудри. Они су главног протагонисту приказали тако да за већину буде друштвено прихватљив, провукли добар број различитих дискриминација које се дешавају особама мањинског сексуалног опредељења у реалном свету и да придобију емпатију публике за тог главног лика, те на крају и открили праву његову природу. Њихова очигледна намера је да се они који дискриминишу ставе у позицију дискриминисаног. Уосталом, по систему „сит гладном не верује“, не можемо знати како се неко заиста осећа док се не нађемо у његовој ситуацији. Уз главну, дешава се и паралелна прича старијој генерацији и то прељуба, а како би се истакло лицемерје. Са једне стране се прељубник толерише, док то није случај и са прељубом коју чини девојка главног протагонисте јер таква љубав не наилази на друштвено одобравање. Дакле, фокус се помера са онога што је заиста важно; да ли поступци повређују некога и да ли су искрени. Углавном, иако личи на тра-ла-ла комедију, овај филм је врло интелигентно режиран.

Сам филм ми више има дух оних југословенских, старих филмова, него оних из новог миленијума, али то му само даје на шарму. Баш као и крај који је налик „Чаробњаку из Оза“. 🙂

Едукативни моменат: Друштвени односи су ствар традиције и уређења једног друштва, па тако и како ће људи проводити свој живот и у каквим везама и породицама. Но, свако друштво има и своје изузетке и људе који ће се одлучити на другачије варијанте. Наше није да судимо и да намећемо калупе већине, већ да толеришемо туђе изборе и пустимо сваког човека да буде срећан на начин како сам жели.

Оцена наставника:

(наравно)

Изнад сенки (Above the Shadows 2019) је филм о девојци Оливији Тербли која је из неког разлога постала неприметна за цео свет. Људи је напросто нису видели. Она се навикла на новонасталу ситуацију и започела нови живот, користећи ову необичну способност и да заради. Све се променило када је наишла на бившег вале тудо борца Алана Ричсона, који је једини могао да је види. Она је, пак, у њему видела прилику да постане видљива за цео свет.

Критички осврт: Увод у причу је и занимљив и добро урађен, без обзира на нарацију и на мелодраму које има за нијансу више од потребне. Оливија има моћ какву до сада не видех код суперхероја. И занимљив је начин како ту моћ експлоатише; а није да нема начина. Онда се укључио Алан и филм се претворио у ону сурову акцију са борбама у рингу какву не волим претерано. А онда је уследила и очекивана романса и то под абнормално великим Месецом. Све је изгледало као да ће се интересантна идеја претворити у већ виђену причу, али онда је однос између Алана и Оливије почео да се компликује у неочекиваном смеру и филм ме је поново заинтригирао. И иако се одвијао на уобичајен, амерички начин, са све финалном битком у кавезу, након које јуноша спознаје своју праву љубав, ипак је ово унеколико другачија прича и завређује пажњу.

Чудо једно како сви глумци у овом филму имају сасвим одговарајућу физиономију за ликове које тумаче. Ликови су при томе стереотипи, али су довољно животни и добро разрађени. Речју, овај филм нема јачих грешака и само мало му фали до тога да буде заиста одлична драма.

Едукативни моменат: Ако смо усмерени само ка себи и од других имамо само очекивања, заиста је могуће да постанемо временом невидљиви. Ретко ко ће такве да нас трпи. 🙂

Оцена наставника:

(на пет)

Флабер (Flubber 1997) је римејк филма „Заборавни професор“ из 1961. Заборавни професор у овом случају је Робин Вилијамс који је чак три пута заборавио да треба да се венча са колегиницом Маршом Геј Харден. Разлог што је трећи пут заборавио је велико откриће које је успео да оствари, а то је управо флабер. Флабер је гума која омогућава кретање које неће успорити сила трења. Чак омогућава и летење. Робин је сигуран да ће његов изум спасити школу у којој предаје, а која је у финансијским потешкоћама, али и да ће му омогућити да поврати наклоност жене која је сада с правом љута на њега.

Критички осврт: Луде изуме Хојта Акстона смо већ имали прилику да видимо у „Гремлинима“ више од деценије раније, а заборавни професор је већ добро утврђен стереотип, тако да чак и сјајни Робин није имао шта да понуди, осим да буде симпатичан. Но, није ли увек?

Хумор у филму је превише наиван и сведен. У једном тренутку је толико постао наиван да је прешао у нереално претеривање, па Кленсија Брауна и Теда Левина ударају лопте и кугле које падају са велике висине у главу и добијају само модрице. Једино могу да закључим да је намењен јако малом узрасту. За све старије је потпуно неупотребљив, да не употребим неку гору реч. Проблем је у томе што је хумор један од адута овог филма јер, на крају крајева, ово и јесте предвиђено да буде комедија. У ствари најсмешнији ми је био коментар критичара Роџера Иберта на овај филм да се понаша анти-флаберски. Наиме, флабер је маса коју када бациш она јако одскаче. Овај филм, писао је Роџер, када бациш, остаје залепљен за под. 😀 Другим речима, потпуно је плитак, сведен и не претерано виспрен. Предвидљив је и то у свакој боговетној сцени. Додуше, неке сцене су и вишак, рекао бих.

Мотиви ликова су потпуно очигледни. И да нису, они би их сами саопштили, као што је то учинио Кристофер Макдоналд. Нема ту скривених намера и било какве интриге. Све је јасно и све је дато на тацни. И ако је све ово рађено за малу публику, опет је потцењивање. У једном тренутку режисер Лес Мејфилд се толико погубио да је направио читав хаос гледе школске кошаркашке утакмице. С једне стране то постаје кладионичаркса прича, почевши од „наивне“ опкладе Кристофера и Марше, па преко високих улога Рејмонда Џеја Берија, а са друге прича крцата предрасудама где сваки боговетни члан „лузерске“ екипе носи наочаре. Декларисано „принципијелни“ професор Робин намешта утакмицу, користећи се својим супер-постигнућем јер је то заиста једини начин да тим његове школе победи, а не преза ни да уцењује ђака оценом. Ово је школски пример како деци послати збуњујуће поруке.

Летећи робот је симпатично осмишљен, али кад већ то помињем, занимљиво код тог робота је што – лети. И то изгледа да ником није било интересантно, све док нису провалили да флабер омогућава – летење. И то је био хит који им је донео и брдо новца и проблеме. Не могу, а да се не запитам зашто робот не, а флабер да, али нека буде да је ипак флабер невероватно откриће. Но, овај филм далеко је од невероватног открића. Ако га нисте открили још, не морате ни даље. 🙂

Едукативни моменат: Занимљиво је како су тада млађани Вил Витон и његов филмски отац Рејмонд тумачили то што Робин има принципе. Вил је прокоментарисао како Робин нема везу са реалношћу, а Рејмонд да то значи да га не може поткупити малим новцем. Имати принципе значи само да је човек доследан у поштовању правила, али ако нисмо поштени то нећемо моћи да прихватимо, баш као и Вил и Рејмонд.

Оцена наставника:

(нажалост)

Ружне лутке (UglyDolls 2019) је цртаћ који је и својеврсна реклама за плишане лутке компаније „Хесбро“. У творници играчака све лутке са грешком иду у посебну цев, која води у сладак, миран, али занемарен градић Агливил. У том граду живи и Мокси (Кели Кларксон) који свакодневно прижељкује да је узме неко дете. Врло је оптимистична гледе те жеље, али никако да дође „тај дан“. Напокон, Мокси одлучује да прекине само да чека, већ да преузме иницијативу и уз неколико пријатеља улази у цев кроз коју је и дошла, како би пронашла дете којем ће припасти. Тамо је доживела велику авантуру, али и откровење о свету коме припада.

Критички осврт: Овај цртаћ би био хибрид „Приче о играчкама“, који је одличан и „Чудовишта Инк.“ који је солидан. Јасно је да су очекивања од овог дела самим тим велика. Да ли је испунио та велика очекивања? Тек донекле јер филм има добру тему, али веома сведену у реализацији. Опет, с обзиром на то да је филм намењен малом узрасту, сасвим је у реду бавити се различитостима и на овом нивоу. Уосталом, од нечега треба кренути. Крај је посебно спретно решен јер указује да и деца која добијају савршене луткице и сама нису савршена, тако да и овакво једно чудовиштанце из филма може бити савршен поклон. 🙂 Уз то, неке форе су и успеле (попут оних када су три луткице упале као шпијуни у Агливил), а и музика је допадљива.

Шта ми смета у овом филму? Површност која је ипак претерана. Најпре у причи у којој је премало изазова, чак и за сасвим мали узраст. Прича пред крај губи фокус и значајна тема се пребацује као Луов (Ник Џонас) лични проблем и то врло комплексан. Стекао сам утисак да постоји један лидер који диктира правила, а да сви остали, лепи попут њега, спремно прихватају различитости оног тренутка када он бива демистификован као личност. Истина је да млади имају идоле (сигурно и самог Ника и то и зато што је згодан момак) и сигуран сам да копирају те своје идоле на многе начине, па и у стилу, али уопште нисам сигуран да би сви они схватили да су различитости права ствар када би увидели да су њихови идоли лоше особе. Уосталом, сведоци смо да се познате личности понашају чак и дегутантно, па не губе увек на популарности, напротив. У овом цртаћу су друштвене релације некако маргинализоване и то даје лажну слику и маши поенту, на крају крајева. Уз то, савршенство је дато не као лепота, већ као униформност изгледа, о чему бисмо могли да расправљамо да ли је то заиста оно што друштво тражи и жели. Тек мало су „загребани“ фенси послови, да их тако назовем, и тиме се режисер Кели Асбери није много бавила, а слабовидост значајно више у лику Менди (Џанел Моне) и то поздрављам. Деца неретко умеју да буду сурова према другарима који носе наочаре. Дакле, нешто јесте, друго није, али свеукупно гледано једна врло захтевна тема обрађена је сасвим осредње, ваљда под изговором да се пласира малцима. Ипак мислим да то може много боље.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна (и тачна); лепота је у различитости.

Оцена наставника:

(колико-толико реална)

Василиса Прелепа (Василиса Прекрасная 1940) је руски филм рађен према бајци „Принцеза жаба“. То је био први високобуџетни филм у тој држави са фантастичним елементима, насупрот реалистичном концепту који је до тада фаворизован са политичког врха. Бајка почиње тако што су живела три брата са самохраним оцем. Оцу је досадило да кува за своје синове, па их је натерао да се ожене. Младе су бирали тако што би одапели стрелу у неком смеру и у чије имање би стрела завршила, одатле би и млада дошла. Иако је најмлађи син био још млад за женидбу, он је такође желео да учини што и браћа, али је његова стрела завршила у бари. Тако је испало да је његова млада, заправо, жаба. Младић ју је свеједно узео и однео кући. И како то обично бива, испоставило се да жаба није обична.

Критички осврт: Ово је једна бајкица. Ништа спектакуларно, чак врло поједностављено, сведено. Ипак, Рује су од тога направиле читаву причу и ни у једном тренутку нема доњег пика. Хумор је за врисак, а опет тако једноставан. Специјални ефекти су задивљујући за оно време, а Рује су црно-бели свет тадашњег филма учиниле интересантним добрим кадрирањем. Заиста, само речи хвале за овај филм.

Едукативни моменат: Две снајке нису желеле радом, већ преваром да остваре свој циљ, да се прикажу у добром светлу и да се удају. Међутим, њихове лажи су се откриле (јер се лажи иначе открију) и нису успеле у свом науму. Иако превара изгледа као лакши начин, она нам не решава проблем и њоме нећемо постићи циљ какав желимо.

Оцена наставника:

(уз речи хвале)

Лако Је Критиковати 119

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Мапети (The Muppets 2011) је седми филм о овим познатим луткама. Прича почиње у малом граду Смолтауну. Џејсон Сигел има брата Волтера који је другачији и коме треба много подршке. Зато му се Џејсон посветио, чак и на уштрб љубавне везе коју има са локалном учитељицом Ејми Адамс. И наместо да само њих двоје отпутују на романтично путовање у Лос Анђелес, како би прославили десетогодишњицу забављања, Џејсон је повео и Волтера. За Волтера је то велики догађај јер ће имати прилику да види Мапете, које обожава од детињства. Међутим, када су пристигли, имали су шта да виде. Театар у коме су наступали Мапети је руиниран и већ је уговорено да га купи богати и лакоми Крис Купер. Крис не жели да обнови позориште, већ да га сруши и ту постави нафтне бушотине. Волтер који је, из потаје и због стицаја околности, чуо Крисове намере, сазнао је и да Мапети треба да сакупе десет милиона да поврате своје власништво. Са братом и Ејми успео је да пронађе Кермита и остале чланове екипе, који су одлучили да се боре за своје и да наново започну свој некада популарни шоу, за који се надају да ће им донети неопходна средства.

Критички осврт: Хумор је баш добар, а Ејми и Џејсон су се одлично снашли као комичари. Мапетовци су већ стандардно сјајни и смешни. Но, оно што ми се више допада у овом филму је нежна емоција коју пружа. Наравно, све је романсирано, погодно и у последњем тренутку, али маестрално и неодољиво.

Едукативни моменат: Речи песме коју Џејсон и његов мапетовски брат певају кажу да је живот песма ако има некога да је пева заједно са нама. Лепа и мудра песма, нема шта.

Оцена наставника:

(њежна, као и филм што је)

Покемон детектив Пикачу (Pokémon Detective Pikachu 2019) је филмска прича о познатим јунацима из аниме цртаћа. Џастис Смит је дечак који, за разлику од свих осталих, нема свог покемона. Прича почиње када је сазнао да му је отац из Рајм Ситија, који је иначе детектив, погинуо у акцији. Зато је отишао у тај град познат по томе што у њему људи и покемони живе у хармонији. И тамо је нашао свог покемона Пикачуа, са којим је започео истрагу гледе смрти свог оца, која је обавијена велом тајне и иза које се крије читава теорија завере.

Критички осврт: Оно што замерам читавом серијалу о Покемонима је сам концепт. Ма колико год слатки били (а у филму је Пикачу буквално неодољив), људи и деца их користе за међусобне борбе у рингу. То неодољиво подсећа на мучне борбе паса и других животиња и мој ментални склоп то не може да прихвати, а као наставник то свакако не могу да одобрим. У филму је то ублажено тиме што је поставка другачија у том смислу да градоначелник Рајм Ситија Бил Нај заговара хармонију између људи и Покемона, а не борбе и што је филм довољно инфантилан да га не можемо озбиљно схватити.

Млађани Џастис се баш наплакао над судбом клетом свог филмског оца Рајана Ренолдса, али некако ме није дотакао. Нити он, нити сам филм напросто немају емоцију довољно јаку да изазову реакцију. Са друге стране, нема превише патетике, али има специјалне ефекте, врло солидну режију, фину динамику и довољно смислену причу. У ствари, филм ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Када је Џастис гледао холограмски приказ који је приредио Бил, ма колико фасцинантан био, није садржавао све значајне детаље (јер их овај није ни приказао). Ма колико год сликовита и садржајна нечија прича била, тешко ћемо добити целовиту слику само из једног извора. Зато је потребно да се информишемо из више.

Оцена наставника:

(ипак иде ка тројци)

Алита: Борбени анђео (Alita: Battle Angel 2019) је сајберпанк филм рађен према истоименој манга цртаној серији. Радња се дешава у будућности, тачније 2563, након великог рата. Преживели са свих страна света окупили су се испод јединог преосталог лебдећег града Залема и започели живот под руководством грађана Залема. Један од њих, лекар Кристоф Валц је на отпаду (пристиглом из Залема) пронашао делове женског киборга, склопио је и оживео. Назвао је Алита (глуми је Роза Салазар) према својој покојној кћерки. Испоставиће се да челнику Залема Едварду Нортону не одговара што је Алита наново жива и мобилише све снаге како би је уништио. Но, то није лако јер је овај киборг сасвим посебан.

Критички осврт: Већ на самом почетку било ми је јасно да нећу гледати неки иновативни филм. Сам град будућности веома подсећа на онај из цртаћа о Астро Боју, а металне конструкције зграда виђене су зилион пута. И када је Кристоф почео да склапа Алиту, те када је објашњено да је немогуће ући у летећи град Елизијум, пардон Залем, то је само потврдило тај мој закључак. 🙂 Сценариста Џејмс Камерон је покушао ово да ублажи старим триком; да направи замешатељство различитих жанрова и прича, па одмах на почетку имамо спој Ролербола и Џека Трбосека, на пример.

Филм, свакако, има маштовитих детаља, ако већ нема оригиналну причу. Такође, специјални ефекти су сјајни. Алитино лице је одрађено толико добро да сам у неком тренутку потпуно прихватио Розу са неприродно великим манга очима као сасвим природну лепојку. Такође, сјајно су направили киборга од Еда Скрејна, али ни остали нису лоши. Киборзи који су напали Розу и Кристофа (приликом његове акције заустављања крвопролића над усамљеним женама у забаченим уличицама) веома су интересантно осмишљени, а све је пропраћено сјајном акцијом. Иначе је акција у филму сјајна, динамична и узбудљива. Но, можда је у томе и проблем. Ради се о томе да ме је овај филм јако подсетио на „Духа у љуштури“, пре свега због главне хероине јер и она потиче из сличне манге. Не верујем ни да грешим ако бих рекао да су ова два филма у истом поджанру, тим пре што имају заиста много заједничког, почевши од главне хероине, што сам већ поменуо. И не верујем да грешим ако приметим да Амери суштински не разумеју тај поджанр који су преузели од Азијата. Они не виде дубљу причу у томе, као ни симболику и метафоре, те не могу да дочарају емоције и остваре уметнички дојам. Напросто праве филм да буде пријемчив за њихову публику и том тренду је подлегао чак и режисер Роберт Родригез, који иначе уме да скрене са благодарних мејнстрим стаза. Један од доказа за то је и сцена када Роза пружа своје срце Киану Џонсону. Симболика ове сцене је јасна, али је она некако одрађена, па… одрађена је у правом смислу те речи и уз врло сведен дијалог.

Филм није оптерећен патетиком, али плакања и мелодраме има. Но, нечега мора бити. Макар је глума која све те сцене износи сасвим у реду.

Едукативни моменат: Кристоф је био против тога да Роза буде ратник, али на крају је морао да јој то омогући јер је у томе била најбоља. Некада нам се неће допасти избори наших најдражих, али морамо да их поштујемо ако њих чине срећним и ако су се пронашли у томе.

Оцена наставника:

(стаменита)

Амитивил: Буђење (Amityville: The Awakening 2017) је десети наставак саге о уклетој кући у Амитивилу. Читава сага се базира на истинитом догађају који се збио 1974. када је Роналд Дефео убио шесторо чланова своје породице. У филму кућа у којој се све то десило је уклета. Четрдесет година након убиства у њу се доселила самохрана мајка Џенифер Џејсон Ли са своје две кћерке и сином Камероном Монаханом који је у коми. Џенифер Џејсон Ли се доселила из практичних разлога; како би могла да обезбеди сину сву неопходну негу. Међутим, десило се више него што се надала – Камерон је почео да се буди из коме. Ипак, њена старија кћерка Бела Торн има своје сумње јер је проучила историјат те куће. Испоставља се да је у праву и да Камероново оздрављење није ни природно, ни добро за све њих.

Критички осврт: Након више него класичног почетка, видимо више него класичну америчку кућу и више него стереотипне ликове. Међу њима и Камерона који је у коми и на апаратима и требало је само сачекати да се злодух смести у његово тело. 🙂 И надаље хорор је био класичан, са свим оним добро познатим општим местима. Рецимо, у кући нестане струје, а осигурачи су, наравно, у подруму. И има нелогичности, па тако Џенифер Морисон свраћа у кућу своје сестре у три по поноћи. Јесте, рекла је да ће свратити након ноћне смене, али је то могло да значи и ујутро. Овако испада превише буквална и при томе без икаквог јачег разлога. Све у свему, више пута виђено и испразно. Утисак је мање него осредњи.

Једино вредно помена у овом филму је сјајна глума Џенифер Џејсон Ли и њена патолошка повезаност за сина, која опет, ствара дубљу патологију у читавој породици. И други глумци су били на висини задатка, али је Џенифер Џејсон Ли бриљирала.

Едукативни моменат: Џенифер Џејсон Ли је желела свог сина натраг по сваку цену. Циљ је, без сваке сумње, веома важан, али ће нам се таквим учинити и многи други циљеви. Право питање је шта бисмо све учинили да их постигнемо. Овај филм показује да постоје границе и да циљ, ипак, не оправдава средства. И ту могу да будем сагласан.

Оцена наставника:

(веома бледуњава)

Ноћ живе Деб (Night of the Living Deb 2015) је игра речима на енглеском језику и алузија на познати филм „Ноћ живих мртваца“. Деб, односно Дебора (Марија Тејер) је необична девојка која је, једно вече у бару, одлучила да приђе момку Мајклу Касидију, у кога се већ дуже време била загледала. Испоставило се да се ујутру пробудила у његовом стану, али се није сећала како је ту доспела. Није ни он, али му се новонастала ситуација није допала. Он је покушао да се реши Марије, но то није лако јер је у међувремену завладала зомби апокалипса.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Марија је одлична комичарка, а форе које сам видео заиста су оригиналне и – смешне. Све је подређено хумору у овој врцкастој причи, али радње има, одржива је и води ка неком циљу. Истина, има претеривања, али дозирано и тек у пар момената. Специјални ефекти заиста нису на висини задатка, иако је продукција пристојна. Зомбији су тек малко дошминкани људи и нису страшни. Како написах, ово није хорор, већ комедија. И то романтична комедија, али која није преслатка и бљутава.

Едукативни моменат: Мајкл се на крају ипак заљубио у Марију, иако је спочетка желео да побегне од ње. У међувремену ју је упознао. Дакле, треба дати прилику особама које упознајете; нећете се заљубити у све њих, али ће неке од њих постати дивни пријатељи или сјајни пословни партнери, на пример.

Оцена наставника:

(заиста може)

Налазиште (Prospect 2018) је футуристички филм који се дешава у доба када људи путују свемиром и траже своју срећу на другим планетама. Софи Тачер је тинејџерка која је на путовању са својим оцем Џејом Дупласом и управо су пристигли на планету са бујном шумом, али препуном отровних спора. Њихова мисија је да пронађу органски узгојене драгуље како би зарадили новац за бољи живот. Међутим, како су се спуштали, све је кренуло по злу. Шатл им се покварио, а на њих су наишла двојица наоружаних са намером да им покраду све вредности које имају. У окршају који је уследио Џеј је убијен, а Софи је побегла. Но, један од нападача Педро Паскал ју је пронашао и Софи, иако је свесна да је он убица њеног оца, прихвата да са њим заједно пронађе начин да оде са ове негостољубиве планете.

Критички осврт: Након ефектног почетка почела је радња која ми баш није „легла“. Они су на некој планети где углавном има само биљака и јурцају зa необичним драгуљима. Океј, ти драгуљи су спаковани у некакву, најблаже речено, чудну амбалажу, али опет ме филм није заинтригирао. Ипак, оно што морам да признам је дубока прича која прати главне протагонисте и сам стицај околности при коме су Софи и Педро упућени једно на друго је добро осмишљен. Заправо, филм је у целини једна добра драма која се базира на врло сведеним мотивима, али истовремено и компликованим људским односима.

Глума је добра и подела улога је добра. Педро заиста има и одговарајућу физиономију и просто зрачи карактер који је требало да дочара. Ни Софи не заостаје, али он је на мене оставио већи утисак баш зато што је омогућио гледаоцу да његов лик упозна на начин како упознајемо људе у свакодневном животу. Његова прича и карактер нису дати „на тацни“ и одмах, већ се полако граде. Спочетка, он изгледа као лакоми „џибер“ који изазива све, само не поверење, да би на крају побрао симпатије и постао истински јунак за кога морамо да навијамо. Што се Софи тиче, сва је прилика да филм приказује њено одрастање. Она тинејџерске снове мора да замени врло конкретним егзистенцијалним проблемима и постаје свесна да је одговорност нешто што морамо имати и за друге људе. Овај филм, иако СФ по жанру, на један врло једноставан начин представља стваран живот који нуди много избора, а један од њих је и бежање на неко друго место (земљу обећану) за који се Софи на крају и определила. И да, што се тиче СФ дела, он је врло далеко од задивљујућих ефеката и технологије. Навикли смо на ласерске сабље и пушке, а овде можемо видети пуцаљке налик на штапове. Но, то свакако доприноси и атмосфери и шарму филма.

Едукативни моменат: Педро је закључио како се добар партнерски однос заснива на међусобном поверењу. У случају Софи и њега није било поверења, макар у почетку, али тада њихов однос и тако није био партнерски већ су из нужде били упућени једно на друго. Касније, када се између њих двоје створио правилан партнерски однос, спасили су једно друго. И само такав и такви односи могу да спасу и нас.

Оцена наставника:

(на пет)

Заробљена држава (Captive State 2019) је филм о нападу ванземаљаца на Земљу. Напад је био застрашујући и владе држава су се одлучиле на безусловну предају. Ванземаљци су запосели планету и њене ресурсе, а људи су претворени у робове. Ипак, појединци су се организовали у покрету отпора и труде се да „запале ватру“ која ће бити пример целом човечанству да не сме да одустане од борбе.

Критички осврт: Оно што се мора признати режисеру Руперту Вајату је да баш уме да направи увод у причу. Филм одмах почиње акцијом и веома, веома ефектном сценом. И, надаље, филм ми је држао пажњу јер је веома динамичан, узбудљив и сјајно режиран (вреди режију похвалити два пута, заиста). Ово је врло необичан спој тврдог СФ-а и политичког трилера. Уз то, Руперт (уједно и сценариста) успео је да провуче и врло јаку симболику и алузију на актуелне власти, па, могу рећи, у читавом свету. У филму има много акције, али је прича много више од адреналинске забаве. Преокрет је виспрено одрађен и заокружује целу причу.

Едукативни моменат: У овом филму власт је представљена популистички и лицемерно. Прокламовала је демократију, а оно што су људи заиста имали је ропство. Политичари ће увек да „терају воду на своју воденицу“ и њихов приказ стварности разликоваће се од онога што је реална стварност. Треба критички и увек са резервом слушати оно што причају.

Оцена наставника:

(сигурна)

Окупација (Occupation 2018) је још један филм у коме су ванземаљци напали Земљу и освојили је. Међутим, у шуме је пребегао покрет отпора сачињен од неколико мештана из аустралијске варошице. Они су узвратили нападом, са циљем да ослободе што је могуће више својих суграђана. Но, није им лако јер их ванземаљци све време прогоне и бомбардују.

Критички осврт: Добро, најпре смо упознали све ликове у тој некој варошици које је требало да упознамо, а онда је кренула акција. Да, пре тога је била сасвим непотребна нарација о томе какву поуку треба да извучемо из филма. Ако је филм добар и упечатљив, сигуран сам да ћемо поуку извући без проблема. Мада могу да прихватим да би Амери свакако имали проблем, али ово је аустралијски филм. 🙂 Углавном, акција која је уследила је океј. Има много експлозије, ласера и фенси оклопљених ванземаљаца. Било је ту хаоса, смрти и дозивања вољених, али некако ми није било узбудљиво. Можда и зато што сам сличан и почетак и замајац приче видео у зилион других филмова. А онда се појавио свемирски брод који је улуд пропраћен узвишеном музиком јер као да је долетео из тих зилион других филмова. Неће вас очарати ни изглед ванземаљаца, који је већ стандардан, а то да заударају преузето је из филма „Дан независности“. Уосталом, кад су агресивни и ружњикави, што не би и смрдели приде? 🙂

Мотиви ликова ми нису увек најјаснији, као ни њихове реакције. Младолика Изи Стивенс изгубила је мајку и брата, за које не зна да ли су живи (и мала је вероватноћа да јесу након синоћњег силовитог напада), а сада у брвнарици коју су пронашли као уточиште понаша се као да је на камповању са драгим пријатељима и сва полетна јури да сакупи гранчице у шуми. Да ли је могуће да је толико површна? Могуће је, пошто је и филм такав. Ствар погоршавају општа места, мотивациони говори, успорени ход хероја герилаца, патетика… Свега има само не онога чега треба да буде: маште, инвентивности, шарма, дубље приче, узбудљивих сцена, било чега вредног. Под тим не подразумевам што главни баја ванземаљац носи плашт. 🙂 Сцена када се Рианон Фиш порађала је била ефектна због свих дешавања около, али то ипак није довољно, тим пре што су све остале сцене лошије, а како је филм одмицао постале су све небулозније, нелогичније и достигле нову градацију горег. Како је Чарли Териер пробудио Дена Јуинга из коме напросто је најјачи СФ моменат у филму, иако није требало то да буде. 🙂 Но, крај је убедљиво врхунац, али то није комплимент.

И као да све ово није довољно лоше, већ је и минутажа филма превелика. 🙂

Едукативни моменат: Када је заповедник ванземаљаца рекао Дену да нису имали избора, овај му је одговорио да избор увек постоји. И заиста је тако, те морамо прихватити одговорност за изборе које чинимо.

Оцена наставника:

(без поправног)

Временски полицајац (Timecop 1994) је филм о полицајцу Жану Клоду ван Даму који је добио понуду да ради у новој, невероватној јединици која има задатак да сачува садашњост. Наиме, сјајни научник је успео да изуми времеплов и сада се та машина већ користи како би појединци стекли богатство и моћ. Циљ новоформиране јединице је да спречи зликовце у томе. Међутим, пре него што је ступио на дужност, Жана Клода и његову супругу Мију Сару напале су професионалне убице и успеле су да убију њу, али не и њега. Након десет година Жан Клод успешно ради као временски полицајац, али онда наилази на случај који му открива заверу коју спроводи сам политички врх, а која има везе и са нападом који је проживео и у коме је изгубио жену. Он је решен да разоткрије главног у тој завери, али то није једноставан задатак јер путовање кроз време омогућава да се многе ствари у садашњости промене у корист негативца.

Критички осврт: Макар три пута смо видели да Жан Клод може да уради шпагу, али, интересантно, ниједном није досадило јер је увек сцена у којој то изведе врло ефектна и донекле чак и смислена. Рецимо, када ју је направио над кухињским елементима, заиста је заслужио „титулу“ цара и он и режисер Питер Хајамс који је све то осмислио. Питер се свакако боље снашао у акцији него у фантастици, иако признајем да је тема веома захтевна с обзиром на парадоксалне ситуације које путовање кроз време може да направи. Наравно да има нелогичних сцена, попут завршне када се Жан Клод враћа у светлију садашњост и када му у наручје притрчава дете које узвикује „Тата, тата!“. Према следу радње он то дете никада није видео, али га дете очигледно препознаје. То мора да значи да је уз то дете све време био Жан Клод, али очигледно неки други он. И где је тај други он сада? Такође ми је сасвим нејасна логика и одлука Рона Силвера да се убије у експлозији, али је главни проблем што је радња превише закомпликована. И Жан Клод и Рон скакућу из времена у време и сукобљавају се у сваком од њих, што са једне стране обесмишљава неке наредне кораке, а са друге отежава нама гледаоцима да све то пропратимо.

Сама поставка је већ проблематична. Пошто се садашњост мења у односу на то колико се прошлост променила и сви ликови је прихватају такву каква је („раније“, неизмењене садашњости се сећа само онај ко је био у прошлости и изменио је), како онда временски полицајци уопште знају да се у прошлости било шта дешава? Такође, Скот Лоренс је објаснио да може да се путује само у прошлост јер се будућност није десила. У реду, али како су се онда они који су отишли у прошлост потом и вратили? За њих данашње време постаје будуће, зар не? И сам времеплов је проблематичан. Он је замишљен као летелица, безмало авион, који преноси путнике у прошлост и нестаје заједно са њима. Међутим, не појављује се у прошлости заједно са њима. Дакле, где је? И зашто је путовање у прошлост тако компликовано, а за повратак у садашњост довољно је притиснути дугме на малом апарату?

И као да све ово није довољно, филм је оптерећен општим местима, као оним да Жан Клод губи једног партнера Џејсона Шомбинга, да би добио другог кога не жели и који је, наравно и зар сте сумњали, жена – Глорија Рубен. Ипак, не могу баш да „уништим“ овај филм. Морам признати да има пристојну динамику и држи пажњу. Такође, види се труд режисера да направи једну озбиљнију причу у области политичког трилера. Све то није довољно, али не би било фер занемарити.

Едукативни моменат: Садашњост је на крају ипак опстала и постала лепша, захваљујући поштењу полицајца Жан Клода. Он није дозволио да га Рон поткупи или заплаши, као његове партнере. Поштење и храброст су особине које могу да спасу и садашњост и будућност.

Оцена наставника:

(минус)

Билова и Тедова одлична авантура (Bill & Ted’s Excellent Adventure 1989) је филм који говори о двојици не превише паметних момака Кијану Ривсу и Алексу Винтеру који имају само једну ноћ да спреме презентацију из историје из које немају добре оцене и сва је прилика да неће положити овај предмет. То не одговара људима из будућности којима су ова двојица веома важни, па шаљу свог агента Џорџа Карлина да времепловом дође до њих, али и да им „позајми“ тај исти времеплов како би путовали кроз историју и научили све што је потребно.

Критички осврт: Наслов овог филма нам је тачно рекао шта ћемо гледати, једино што бих ја избацио епитет „одличну“, пошто је ова авантура више врлодобра.

Телефонска говорница као времеплов већ је у то време увелико била заштитни знак серије „Доктор Ху“, а ни остала футуристичка чудеса не врцају од оригиналности. Но, овде је ионако значајна прошлост. Режисер Стивен Херек провео је двојицу протагониста кроз разна историјска раздобља тек толико да у сваком направи понеки скеч, акциону или романтичну сцену. За више није ни могао јер је идеја била да Кијану и Алекс науче целокупну историју на том свом путовању, што никако није реално, али није ни путовање кроз време, ако ћемо право. 🙂 Хумор при томе није урнебесан, али је на моменте допадљив, док је у више момената инфантилан. Заправо, цео филм је у доброј мери инфантилан. Но, заиста има шмек неодољивих осамдесетих и потпуно испразне и површне, али лепе поуке. Велики плус је што нису тупили са Абрахамом Линколном (глуми га Роберт В. Барон), што сам очекивао када су га (испред Сократа, Бетовена и Сигмунда Фројда, али верујем да не би било разлике ни да су били присутни Ганди, Ајнштајн и Тесла) представили као посебног госта. Знате већ какви су Амери и очекивао сам велике, надахнуте речи, али аутори филма остали су доследни маниру у коме је цео филм сниман и тако нису покварили утисак.

Сама прича је на крају заокружена (мада предвидљива у потпуности) и довољно маштовита. Кијану и у мањој мери Алекс су преглумљавали, али добро, опростиво је.

Едукативни моменат: Кијану и Алекс су научили историју кроз авантуру. Ми немамо времеплов да можемо да урадимо исто, али сазнавање нових ствари, на који год начин се дешавало, свакако је одлична авантура и води ка одличном успеху. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може некаква)

Лако Је Критиковати 117

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Зар то није романтично (Isn’t It Romantic 2019) је прича о буци Ребел Вилсон, која ради као архитекта и која се гнуша романтичних комедија. Но, то је не спречава да машта о љубави са савршеним мушкарцем. Зато је прихватила да се упозна са човеком у подземној железници, али се испоставило да је он лопов који само жели да јој отме ташну. У тучи која је уследила између ње и њега, Ребел је ударила главом у метални стуб и онесвестила се. Пробудила се у болници и, на сопствени ужас, схватила да се нашла у алтернативној реалности – романтичној комедији.

Критички осврт: С једне стране не допада ми се како је режисер Тод Штраус Шулсон очигледно поставио односе између ликова, пре свега између Ребел и Адама Девина и тиме потпуно разоткрио крај, па богами и ток радње, али са друге стране романтична комедија и јесте била његова тема. А романтична комедија јесте поджанр са плитком и питком причом и не нуди готово никакву мистерију са бритким обртима, већ бајку о љубави какву сви себи желимо. Тод је дао управо то, али на један сасвим другачији, оригиналан начин и не могу да не поздравим идеју која је свакако сјајна. И, како и приличи, ушећерено слатка, али и заиста смешна јер је Тод исмејао већину општих места у таквим филмовима. Ово јесте филм за опуштање, али је ипак виспренији у односу на уобичајене оваквог типа. Порука коју филм шаље је одлична, а пре свега је дата кроз закључак до кога долази Ребел, помало и неочекиван. И Ребел је успела својом сјајном глумом да да ону неопходну нежну ноту на самом крају филма. Подозревам да ће бити неопходне папирнате марамице. 🙂

Едукативни моменат: Ребел је проживела једну романтично-комичну авантуру о каквој многи сањају и схватила да је она ту авантуру већ имала са човеком који јој је све време био пред очима. Врло често не ценимо и не сагледавамо оно што већ имамо.

Оцена наставника:

(не најјача могућа, али сасвим пристојна)

Опчинити (Enchanted 2007) је Дизнијева бајка која најпре почиње као цртани филм у коме је млади престолонаследник (Џејмс Марсден) пронашао љубав свог живота (Ејми Адамс). То не одговара принчевој маћехи (Сузан Сарандон) јер онда она мора младом пару да уступи престо. Зато се она прерушила у старицу која је одвела девојку до (наводно) бунара жеља како би замислила највећу жељу у свом животу. Тада је искористила прилику и гурнула девојку у бунар који је заправо портал у другу димензију – стваран живот. Принцеза се врло брзо уверила да такав живот није бајка, али је ипак успела да у сурову реалност унесе мало бајке.

Критички осврт: Не могу да кажем да је филм баш смешан (можда сам се насмејао на једну фору), али је свакако врцав и довитљив. И пре свега романтичан. Чини ми се да романтичнији филм нисам гледао. Све је тако погодно (чак и кад дешавање није најјасније, као када је Патрик Демпси први пут одвео Ејми својој кући) и срећан крај се подразумева за све ликове. Но, ипак је у питању бајка, па таман се дешавала и у Њујорку.

Едукативни моменат: Тања Пинкинс је рекла како сви имамо лоше тренутке. И то је штета. Али већа штета је ако жртвујемо лепе тренутке због тих лоших.

Оцена наставника:

(не баш бајковита)

Кланица влада (Slaughterhouse Rulez 2018) је хорор у чијем наслову се заправо мисли на школу са интернатом. У ту школу се уписао млађани Фин Кол, на инсистирање његове филмске мајке Џоане Викторије Хартли. Међутим, већ на самом почетку, Фин је увидео да ту неке ствари нису како треба. Ускоро се уверио да оно што се заиста дешава у околини школе превазилази сва његова (лоша) очекивања.

Критички осврт: Ствари су се у почетку врло брзо развијале и режисер Криспијан Милс одлучио се да брзо разоткрије мистерију, те је остало само да очекујемо каква ће то бића из пакла напасти ђаке Слотерхауса. Иначе је филм и предвидљив и са врло класичном поставком (класичнија бити не може), али је свеједно занимљив. Можда и зато што је Криспијан свако мало мењао и темпо и сензибилитет филма, посебно у његовом другом делу када почиње хорор. Како време одмиче, филм постаје све луциднији и духовитији. Ликови су добро разрађени, као и драма која их прати.

Хумор у овом филму ми се није дојмио као у неким другим филмовима у којима је учествовао дуо Сајмон Пег и Ник Фрост („Шон од мртвих“), али њих двојица јесу били океј, као и други ликови, посебно Мајкл Шин. Рекао бих да би ово могла да буде пародија саге о Харију Потеру (можда чак и Перси Џексону) и у доброј мери је успела. На пар фора сам се баш насмејао. Но, овде има и сарказма и исмејавања још неких, много животнијих тема, као што је неодговоран однос према животној средини, корупција главешина, родна равноправност и површан однос људи једних према другима.

Музика ми се допада. Допала ми се и идеја да је латински језик главни предмет у школи јер познавањем тог језика ђаци напредују у (староримске) „богове“. И ту има ироније гледе сврсисходности онога што се у школама учи. Врло маестрално изведено, нема шта. Ипак, оно што бих замерио филму је да не пружа довољну дозу узбуђења колико би то могао.

Едукативни моменат: Фин је рекао како га сви саветују да буде свој, али му нико није рекао колико је то тешко извести. Но, и даље, то је добар савет, рекао бих ја.

Оцена наставника:

(али иде на пет)

Вампир Црне Воде (The Black Water Vampire 2014) је филм рађен као видео-пројекат млађахне девојане и њених пријатеља који желе да испитају убиства девојака у протеклим деценијама чија су тела налажена у малом месту из наслова филма. Наиме, девојке су убијене на тачно одређен дан у години и на исти, мистериозни начин. Конкретно, у њиховом телу није било капи крви. Након интервјуисања локалних становника, запутили су се на места где су девојке налажене и тамо су заиста открили шта им се десило. Невоља је што их је тамо дочекала иста судбина.

Критички осврт: Жали боже оноликог глуматања Била Оберста млађег, пошто је потпуно залуд. Тешко да ишта овај филм може учинити вредним гледања. Почетак филма чине разговори са локалним становништвом и режисер Еван Трамел се трудио да то становништво изгледа што је могуће локалније, да тако кажем, и што је могуће чудније. Да ли је у питању стереотип да у забитима Америке живе само такви неки или је желео да целу ту ситуацију учини мистериознијом, не знам, а и нисам се много занимао јер ме филм ничим није заинтересовао. Потом следи бесмислено путешествије четворо младих који су се нешто свађали и углавном били мелодраматични, благо хистерични, речју: Американци на пројекту. Тада ми је једина помисао била да бих био много несрећан да морам да се дружим са таквим људима. Онда је један од њих нестао и то је било малко интересантније, али не довољно. Свакако је било боље јер је сада било мање иритантних ликова, но и даље су били напорни. И онда се појавио вампир, који, запањујуће, уопште није изгледао лоше с обзиром на очигледно врло низак буџет. И онда су ликови урадили једну неочекивану ствар чак и за Американце: сакрили су се у шатор и угасили светло. 😀 То је толико ингениозно глупо да сам помислио да филму дам двојку само на основу тога, али… Ипак не. 🙂 Посебно када сам видео крај.

Иначе, филм у целини нема радњу. Отишли су да истраже мистерију, дуго је истраживали и на крају добили оно по шта су и дошли. Пред крај филма су бежали и вриштали, док је вампир режао и клао једног по једног. И то крвопролиће није баш логично јер у претходним случајевима убистава крви није било уопште (као што већ написах у опису филма – због тога и јесте била мистерија). Дакле, углавном су тумарали или се вијали по шуми и то је то. И заиста замара. Што се тиче неке иновативности, нема је ни мрвицу. Све је већ виђено по другим филмовима, пре свих „Ђавољи пролаз“ снимљен годину дана раније и „Вештица из Блера“ из 1999.

Едукативни моменат: Једино похвално у овом филму је што су млади кренули у истраживање проблематике која их занима. Тако су пронашли да Бил није крив за убиства, као што су његови суграђани тврдили. Увек треба истражити, а не прихватати здраво за готово оно што се нуди. Посебно ако су у питању уврежена мишљења и гласине.

Оцена наставника:

(ипак може на два)

Чељуст (Jaws 1975) је код нас преведен као „Ајкула“. У варошици на мору у Новој Енглеској појавила се ајкула која је почела да убија купаче; најпре једну девојку, а потом и дечака. Када је већ постало јасно да се на овај проблем не може више жмурити, шеф полиције Рој Шајдер, уз још двојицу експерата, кренуо је у лов на велику белу.

Критички осврт: Напади ајкуле су врло реално и прилично застрашујуће дочарани. Но, оно што ми се више допада је што ово није тек један од филмова за плашење. Он има причу која уопште није лоша. Додуше, можда је превише филма посвећено пустоловини тројице риболоваца, али су у питању добри глумци који су свакако успели да држе пажњу. И, што је такође битно, да учине да филм буде колико-толико реалан. Но, свакако је од тренутка њиховог испловљавања филм променио „курс“, попут њихове бродице, те из једног застрашујућег хорора прешао у авантуристичке воде (мора мало ових игара речима, пошто се све одвија на мору). На то указује и музика која прати све то и која је сва раздрагана. Режисер Стивен Спилберг је успешно повезао ова два жанра и све то испратио више него солидним ефектима. Најпре се бавио страховима, а потом дао и решење – суочавање. Но, оно што ми се највише дојмило је како је градио причу, степеник по степеник. Он није одмах повукао људе са плаже и није одмах ставио Ричарда Драјфуса у кавез. Најпре је тројицу протагониста довео у безизлазну ситуацију, па тек онда посегнуо за очајничким мерама. Све у свему, добар посао је одрадио, са врло драматичним, узбудљивим завршетком.

Едукативни моменат: Локална власт градића је желела за проблем са ајкулом „гурне под тепих“ и то се показало као јако лоше. Проблеме не можемо игнорисати.

Оцена наставника:

(са микро-минусом)

Асимилирати (Assimilate 2019) је хорор филм у коме су главни протагонисти Калум Ворди и Џоел Корти, двојица пријатеља из малог места, који су одлучили да сниме документарац којим ће приказати како је паланачки живот заправо јако досадан. Међутим, испоставило се да је много занимљивији и опаснији него што су могли да претпоставе.

Критички осврт: Специјални ефекти су лоши, односно видно анимирани, поједине младе глумице се не сналазе најбоље у својим улогама, а прича је већ виђена у „Отимачима тела“ и другим сличним филмовима. Уз то, наивних момената има, као што је бег Џоела и Кетрин Макнмаре (и, заправо, сваки Џоелов бег) из безизлазне ситуације. Крај је ефектан и донекле вади ситуацију, мада није имало много шта ни да се „извади“. Ово је један сасвим осредњи, класичан и неинвентиван хорор, са не превише уложеног буџета, али који је довољно забаван да може да се гледа.

Едукативни моменат: Калум и Џоел су мислили да ће снимити филм о досадним збивањима, али се испоставило да је њихов филм постао значајно занимљивији. И досадне теме и садржаји могу бити интересантни, ако их ми таквима учинимо.

Оцена наставника:

(колико-толико реална)

Лутајућа Земља (流浪地球 2019) је кинески филм о будућем свету који се суочава са пропашћу због тога што је Сунце дошло до свог краја и претвара се у црвеног џина. Зато је цео свет, удруженим снагама, од планете направио свемирски брод. Читава Земља напустила је своју орбиту и кренула на дуг пут који ће трајати 2500 година до прве гостољубиве звезде. Међутим, већ 17 година касније, становништо, које је скривено под земљом, суочава се са великим проблемом – Јупитером чија гравитација вуче Земљу и сва је прилика да ће је уништити. Но, један младић и друштво, које је окупио у тим драматичним тренуцима, даће све од себе да спасу милионе преосталих живота са планом који је уједно и сулуд и ингениозан.

Критички осврт: Премиса приче је сјајна и мегаломанска, што сам и очекивао од Кинеза. Баш као и живописну сценографију чак и у условима нуклеарне зиме, као и ситне, али креативне играчке/оружја којим ће се актери користити. Уз сјајну премису иде и јако добра прича пуна авантуре, у којој се Земљани боре против апокалипсе до сада невиђене, а астронаут против вештачке интелигенције и то у отвореном свемиру. Ту се некако преплиће и драма коју преживљавају ликови и ту су глумци, сви одреда, доказали да могу да понесу ласкаву „титулу“ карактерних. Финале филма је прилично драматично и патетично (мада морам да признам и емотивно), речју готово холивудски урађено са све сноповима светлости (или енергије, шта ли је већ) ка небу. Но, у овом случају су ти снопови заиста имали оправдање. 🙂

Едукативни моменат: Изгледа као да је знање о Јупитеру једно од енциклопедијских, неупотребљивих знања у свакодневном животу. Међутим, главни протагониста је спасао свет захваљујући том знању. Никада не знате када нешто што знате може да вам затреба.

Оцена наставника:

(уз препоруку љубитељима СФ-а)

Горас (妖星ゴラス 1962) је јапански футуристички филм који говори о катастрофи која ће задесити становнике Земље, а која се приближава из свемира. Наиме, лутајућа звезда Горас уништава све на свом путу, а ту се налази и наша планета. Јапански научници траже брза решења и једно од њих је да помере Земљу из њене орбите.

Критички осврт: Почетак је океј, ако занемаримо то да девојка у колима уопште није знала да њен тата лети у свемир, већ је ту чињеницу сазнала са радија. Није се много ни потресла, ваљда зато што је путовање лелујавом ракетом (заиста је таква била) нешто што се дешава сваки дан. Међутим, овога пута је задатак за посаду ракете био несвакидашњи и у сусрет апокалипси и почео је да се одвија у првих десет минута филма. Код практичних Јапанаца нема много околишања. 🙂 А онда су у наредних десетак минута почели да певају, ваљда неку своју патриотску песму. Но, негде након пола сата филм је почео да бива „нормалан“, односно класичан у свом поджанру. И при томе и досадан.

Јапанци нису пружили нека иновативна технолошка решења, што је врло чудно заправо, али јесу „предвидели“ настанак неких нових држава попут У.С.С.О. (нисам сигуран да ли су циљали на Русију или Амере) и Паблоније. И то је заиста интересантно футуристичко виђење спољне политике, а што се тиче свемирске фантастике, па показали су делимично знање и сналажење. С једне стране Горас гута комету тако што ова моментално нестане, а са друге прича о томе да ће усисати атмосферу Земље ако приђе преблизу делује прилично објективно. Мање објективно делује илустрација која све то прати и која уз ваздух приказује и разне грађевинске објекте у свемиру.

Специјални ефекти су пресмешни и сасвим је јасно да су у питању распаковани комплети играчака. Решење којим су се Јапанци послужили је налик на оно гореописано у „Лутајућој Земљи“ из 2019. (ко зна, можда је овај филм био инспирација), а не атомска бомба којом се свако мало служе Амери. Наравно, такво решење у филму није пропраћено адекватним последицама, али свеједно је креативно. И онда се, ничим изазван, појављује морж (рецимо да је морж) дивовских размера. Јапанци никако не могу без Годзиле, само што су је овог пута сместили на Антарктик. Већ сам написао да је филм досадан, али ово није било освежење. И победише чудовиште у свега пет минута. Тако да је нејасно његово појављивање, као и читава драма око момка пилота који је изгубио памћење, да би га онда повратио. Има тих прича у причи неколико и све су непотребне, као и многи ликови у филму. А и многи дијалози су се водили тек ради дијалога. Прича очигледно нема „меса“ и режисери су се трудили да попуне време до неког пристојног колико би требало да траје један дугометражни филм. Наравно, могли су да прикажу неке људске драме које би се сигурно одвијале током предстојећег смака света (или би се ваљда одвијале – ко ће га знати са дисциплинованим Јапанцима), што су и пробали, али је то све некако остало недоречено и без фокуса.

Едукативни моменат: Овај филм нас је научио да можемо и да померимо свет ако желимо и ако за то постоје ваљани разлози. Па, хајде да то и урадимо. 🙂

Оцена наставника:

(није баш за три)

Филм о Мапетима (The Muppet Movie 1979) је први филм у серијалу који је уследио. Жабац Кермит је мирно седео у својој мочвари и свирао бенџо, када је наишао Дом Делуиз, агент за глумце, који се у тој мочвари изгубио. Он је препознао таленат код жапца и предложио му да оде у Холивуд и направи каријеру. Кермит га је послушао и отиснуо се на пут који се претворио у читаву једну авантуру.

Критички осврт: Форе су заиста бајате, али с обзиром на то када је филм сниман, опростиво је. Ипак су врцаве, морам признати, а цео филм је ведар и прилично „померен“. Сјајна порука овог филма је да је путовање узбудљивије од циља, али има и других добрих порука. Без обзира на то, није најбоље што је са Мапетима урађено, али је ово ипак први филм са њима, па не могу да будем толико строг.

Едукативни моменат: У песми бенда „Др Зубе и његове електричне фрке“ један стих каже да нема ствари које не можеш да урадиш јер чак и Деда Мраз верује у тебе. Ако неко верује у нас, шта ће нам више? Треба да урадимо велике ствари за себе, баш као што су учинили жабац Кермит и његова дружина. 🙂

Оцена наставника:

(„на мишиће“)

Лего филм 2: Други део (The Lego Movie 2: The Second Part 2019) је, очигледно, други део сјајног цртаћа о лего фигурицама. Лего свет је напао другачији, ванземаљски свет и то таквом жестином да лего свет није успео да се обнови, те је настало постапокалиптично доба. Међутим, главни протагониста доброћудни Емет и даље је оптимистичан и жели да изгради будућност за своју вољену Луси. Планове му ремете ванземаљци јер су је отели, као и још четири друге фигурице. И Емет креће у мисију спасавања, на којој ће срести прекаљеног свемирског ратника и узор свог живота који ће га потпуно променити. Или ипак неће. 🙂

Критички осврт: Сјајан је цртаћ са одличним порукама и одличном радњом. Могло је још мало да се поради на хумору, али и овако сасвим је добар. Музика ми се допада, иако фигурице у филму не деле моје мишљење. 🙂

Едукативни моменат: Луси је бојила косу маркером јер је желела да изгледа кул и зрело, али је схватила да то није оно што она жели. Она је желела да буде баш онаква каква јесте, као и њена симпатија Емет. И то је заиста најмудрија жеља. Само ћемо непотребно трошити енергију (и маркер у Лусином случају) да будемо оно што нисмо, а то свакако неће значити да ћемо бити бољи.

Оцена наставника:

(свакако)

Лако Је Критиковати 95

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Парадокс Кловерфилд (The Cloverfield Paradox 2018) је преднаставак франшизе „Кловерфилд“. Године 2028. свет се суочава са енергетском кризом. Зато светски научници раде на Шепардовом честичном акцелератору који би требало да обезбеди довољно енергије и за који је предвиђено да се активира у свемиру, прецизније на свемирској станици „Кловерфилд“. Посада станице је поступила према плану и након пар покушаја заиста успела да покрене акцелератор. Међутим, тада су се ствари промениле у смеру коме се нису надали.

Критички осврт: У овом филму Руси су ти који хоће рат због енергената (које данас иначе имају у изобиљу). Не знам одакле Америма образа да такву поставку дају чак и у научно фантастичном филму. Ако је ико водио ратове због нафте, то је била Америка. И вођа тима и човек челичног карактера Дејвид Ојелово, који допушта себи само кратке и усамљене тренутке слабости, Американац је (наравно и зар сте сумњали), док су сви остали припадници других народа. И он се жртвује за добробит свих (наново наравно и зар сте сумњали). Ипак, најсимпатичнији члан екипе и уједно онај који једини уноси дух и хумор је Крис О’Дауд.

Прича није лоша и иако је предвидљива, не могу да кажем да није маштовита. Радња је и довољно динамична, и иако нема ту мистерије, сасвим држи пажњу. Морам да замерим да има превише патетике.

Што се науке тиче, прилично су виспрено одрадили смрт Џанг Цији, али са гравитацијом су изгледа имали проблема. Иако је у реду да у броду постоји вештачка гравитација, некако не иде да је има и около њега, а што се види у сцени када напоље излазе Дејвид, Гугу Мбета Рао и Џон Ортиз. Такође, нисам приметио да је Елизабет Дебицки имала икакве ожиљке од каблова који су јој се буквално увукли у тело. Но, специјални ефекти нису лоши, као ни продукција.

Едукативни моменат: Елизабет је била у ситуацији да се одлучи да ли живот неколико људи треба жртвовати зарад добробити осам милијарди. У животу овакве ситуације нису драстичне, али нису ни непознате. У нашем законодавству постоји институт крајње нужде, о коме има и чланак на Википедији, коме сам и сам допринео. 🙂 Према том закону, мање је зло ако настрада мање људи, али то је када гледамо законски и логично. Када гледамо људски, сваки живот је вредан и треба да поштујемо свачији живот без обзира што је он мали у поређењу са животом целог народа или човечанства. Нама он је довољно велики, а још ако има и утицаја на наш живот, његова величина је тек онда огромна.

Оцена наставника:

(реална)

Мапети најтраженији (Muppets Most Wanted 2014) је осми филм са луткама Мапетима. Пошто су управо финиширали претходни филм, Мапети желе да сниме наставак. И док излиставају углавном лоше идеје, појављује се агент Рики Џервејс који им нуди светску турнеју. Они одушевљено прихватају (осим Кермита), али не знају да је Рики зликовац који има намеру да изврши пљачку века, а да кривицу пребаци на њих.

Критички осврт: Заљубио сам се у филм већ на самом почетку када Мапети најављују наставак саге о њима, а када сам видео да ће главни антагониста бити Константин, руска варијанта Кермита и најопаснија жаба на свету која се феноменално туче са руским војницима. Иако ми је било јасно како ће све то ићи, филм ме је већ тада потпуно заокупио. Дакле, радња је предвидљива, али свеједно сјајна. Има много доброг хумора и пародија на друга остварења, али када су пародирали „Кад јагањци утихну“ са Кермитом, то је заиста била врхунска фора. Има и много авантуре, мењају се локације по свету и све то доприноси изузетној динамици филма. Динамици доприноси и то што се све време појављују познати глумци, чак и у мање него епизодним улогама, тако да просто морате да помислите: „Јао, ево га овај!“ Има и познатих певача и много песме јер је ово делом и мјузикл (што је и очекивано) и нумере уопште нису лоше. Све у свему, утисак је више него позитиван.

Едукативни моменат: Рики је дао Мапетовцима да раде шта желе, а омогућио им је више него лаган успех. Међутим, све то им се на крају обило о главу и испоставило се да је много бољи вођа Кермит, који јесте био захтеван, али и мудрији и радио је у њихову корист. Није увек онај који нам дозвољава да чинимо шта нам је воља добар по нас. Уосталом, добри родитељи, наставници и пријатељи управо то не чине.

Оцена наставника:

(може)

Гремлини 2: Нова гомила (Gremlins 2: The New Batch 1990) је наставак познатог филма о гремлинима. Кеј Лок је власник старинарнице на Менхетну и сметња богаташу Џону Главеру да на том месту изгради раскошни тржни центар. Међутим, док једном не смркне другоме не сване и Кеј је убрзо умро и није било препрека да се његова радња сруши и оствари Џонов наум. Кеј је водио рачуна о гремлину Гизму и сада је овај створ био препуштен самом себи. Ипак, гремлина су пронашли научници који раде код Џона. Џонов запослени је и Зах Галиган који је знао за Гизма (из првог дела) и спасио га од сецирања. Но, ствари нису ишле баш тако глатко и Гизмо се размножио и на свет донео своје злоћудно потомство које је запосело тржни центар и постало опасна претња читавом Њујорку.

Критички осврт: Овај филм је ухватио последње трзаје лепршавих осамдесетих и без обзира на годину када је снимљен, према сензибилитету припада више тој декади. Другим речима, веома је лепршав и наиван. Наивних момената има много, па тако је Фиби Катс преживела пад у лифту који се стропоштао са шездесет и другог спрата и то без иједне повреде. Но, ово је она врста филма који нуди безазлену забаву.

Када летећи гремлин напада Дика Милера реакције пролазника су потпуно неадекватне. Разумем ја да пролазници не могу да виде накнадно убачене специјалне ефекте, али зато се узимају, рецимо, статисти који ће знати о чему се ради. И сцена би тада била уверљивија. 🙂 И наука је схваћена наивно, а посебно је такав део који се дешава у генетичкој лабораторији. Фаворит ми је када гремлин пије „мождани хормон“ како га је Кристофер Ли назвао (а за који ја, као биолог, уопште нисам сигуран да знам који је то хормон уопште) и онда након болне и надасве психоделичне трансформације појављује се – са наочарима на лицу. 😀 Но, тај део у генетичкој лабораторији је управо оно што помера овај наставак корак даље у односу на први део јер уз разноврстан генетички и којекакав други материјал, који гремлини жедно пију, настају нове форме гремлина, те њихове могућности веће и неваљалства маштовитија. И не могу да кажем да је то лоша идеја сценаристе Чарлија С. Хаса, напротив. Тако да је прича сасвим у реду. Ово је једна лагана комедија, са више него симпатичним створењима (чак и када су зла), више за опуштање него за громогласно смејање, мада хумор није лош, а има и пародије на друге филмове, попут „Маратонца“ и „Чаробњака из Оза“. Супер је и идеја да гремлини ометају емитовање сопственог филма.

Едукативни моменат: Зах је искористио воду како би дохакао Гремлинима, иако вода може да учини још горе; да им помогне да се размноже. У народу постоји изрека да се „клин клином избија“, али наместо тога приметио бих следеће: да оно што је за нас добро, може да буде и лоше, а зависно од тога како то користимо. Поменута вода је за нас извор живота, али ако је загадимо, као што то радимо, може постати опасна за наш организам.

Оцена наставника:

(лепушкаста)

Национално благо: Књига тајни (National Treasure: Book of Secrets 2007) је наставак филма „Национално благо“ из 2004. Николас Кејџ је познавалац америчке историје и одржао је једно предавање у вези са тамошњим грађанским ратом. Међутим, на предавању се појављује и мистериозни Ед Харис који има чврст доказ, а то је недостајућа страна из старе бележнице, да је Николасов предак био умешан у атентат председника Абрахама Линколна. За Николаса ово је била увреда породичне части, те се дао у доказивање невиности свог претка. То је подразумевало да пронађе древно благо које је тај његов предак пробао да заштити од непријатељских војника. Међутим, благо је добро скривено, а трагови где се налази су на тешко доступним местима.

Критички осврт: Древне загонетке у вези са тајним редовима или витезовима или чиме већ из прошлости уопште нису нова ствар у филмовима. Први пример који ми је пао напамет је „Да Винчијев код“ снимљен годину дана раније, али примера има прегршт. Овај филм је такав тип авантуре и не могу да кажем да је лош, иако није оригиналан. Прилично је узбудљив, динамичан и држи пажњу. При томе је сама загонетка повремено веома маштовито осмишљена као што је случај са столом краљице Енглеске.

Има много патриотизма у овом филму и то је подношљиво, а и тема је ипак у вези са историјом САД. Али да су баш најпаметнији људи Америке седели у председничкој столици стотинама година, ипак је претеривање. Уосталом, Никола Тесла није био амерички председник, али верујем да је био паметнији од свих њих заједно. 🙂

Има и комичних момената и то поздрављам, али има и наивних момената и то баш много. Тако Дијана Кригер открива Еду како су Николас и Џастин Барта открили тајна слова на пергаменту, иако ништа не зна о Еду и иако је и сама нека врста научнице. Открића, посебно таквог типа, не причају се унаоколо, посебно док је истраживање у току. Наивних момената има још, а углавном су у вези са акционим сценама. Вртоглаво јурцање колима баш је атрактивно направљено, али баш да нигде у Лондону нема полиције која ће се укључити, мало је вероватно. При том, камере на путу забележиле су пролазак кроз црвено светло, али изгледа ништа више, јер никаквих последица ни по протагонисте, ни по антагонисте није било. Џастин је невероватан хакер, али му није ни на памет пало да је разлог зашто је Ед увек на месту догађаја управо зато што прислушкује телефон Џона Војта. Уједно је имао сазнања да је Џона напао Ед, при чему га је онесвестио и ништа му није украо, и све што је требало је да сабере два и два. И Едов пристанак у финишу филма да сам, без својих људи, крене у авантуру са Николасовом екипом, такође је натегнут. Крај је типичан холивудски.

Едукативни моменат: Дијана је поручила Николасу да иако унапред зна који ће одговор добити од ње, свеједно треба да је пита, а не да одлуке доноси сам. Питати је ипак добро из најмање два разлога. Први је што је то поштовање према другој особи, а други је што ћемо се можда и изненадити потврдним одговором.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Путовање у средиште Земље (Journey to the Center of the Earth 1959) је екранизација романа Жила Верна. Асистент Пет Бун угледног професора са Универзитета у Единбургу Џејмса Мејсона, свом професору је купио комад вулканске стене. Пошто је комад био тежи него што би требало, то је изазвало професорову радозналост и он је одлучио да ту стену испита. И у њој се налазио предмет са писанијем стотину година старим, а које је потицало од истраживача који се отиснуо у средиште Земље. Џејмс је одлучио да крене у исту пустоловину, а са собом је повео и свог асистента. Међутим, има још заинтересованих за ово откриће и, што је важније, још заинтересованијих да заслуге за њега припадну њима.

Критички осврт: Декада у коме је филм настао је заиста „доба невиности“ и то се види према Петовом удварању лепушкастој Дајани Бејкер. И то је заиста имало своје чари и лепо изгледа у филму. Такође, филм је потпуно наиван, што је опет карактеристика тог раздобља, а фаворит ми је сцена како је Џејмс преварио Тејера Дејвида бацивши му со у лице. Фора је прастара, али, руку на срце, и филм је, такође. 🙂 Но, неки филмови никад нису превазиђени, ма како стари, а и приче. У овој причи се дешава много тога, иако се већи део филма најпре спремају на путовање, а потом тумарају пећинама. Ту има и фантастике и кримића и љубавне мелодраме и све то упаковано врло лепо и лагано. Да, та лакоћа са којом су се некада правиле приче у филмовима ме заиста фасцинира. Филмом нисам баш фасциниран, али је утисак одличан.

Едукативни моменат: Професор Џејмс је рекао како наука није игра погађања и да не изводи преурањене закључке. То је једна мудрост тог професора, а друга је када је рекао свом асистенту Пету да не треба да се стиди своје одеће сиромашног човека јер је позван на вечеру где су научници. „Научницима не смеју да буду битне манжетне“, закључио је. Ја бих додао да у било ком друштву то не би требало да буде битно.

Оцена наставника:

(си)

Пројекат диносаур (The Dinosaur Project 2012) је британски СФ. Група криптозоолога кренула је у Конго, како би истражила да ли су истините тврдње да тамо обитава један плезиосаур. Са њима су кренула и двојица телевизијских сниматеља, али и слепи путник, односно син вође пута Ричарда Дилејна. Оно што ће сви заједно открити превазићи ће њихова очекивања.

Критички осврт: Ово је једна од верзија „Парка из доба јуре“, али има сличности и са другим филмовима. Режисер Сид Бенет је прилично дуго одржавао мистерију, а интересантно је да је своје ликове убијао неочекиваним редом, па је тако Наташа Лоринг настрадала већ друга, иако је једина атрактивна плавуша у већински мушкој групи. Ликови су стереотипи и њихови мотиви су предвидљиви, а глума је, па, подношљива.

Специјални ефекти су сасвим солидни. Упркос томе што је прича неодржива јер толики екосистем из парка из доба јуре немогуће је да баш нико до тада није приметио и сликао свега једну нејасну фотографију (и то у Конгу у сред континента, па таман то била и Африка), режисер Сид се одлучио да ствари прикаже што је реалније могуће. Зато је направио један назови документарац са камером која се креће и тресе. Тиме је све требало да буде и узбудљиве, али се постигао контраефекат. Такви филмови напросто не могу да буду узбудљиви у мери у којој то могу филмови који су, да кажем, нормално режирани, као што је поменути „Парк“. Напросто, те сцене не могу да дочарају сву опасност и деликатност ситуације јер се већина тога и не види, а башка што је повремено толико мрачно да се ама баш ништа не види. Надам се да ће режисерима то постати јасно, као што је већ одавно јасно да је таква режија већ депласирана. Што се приче тиче, није она лоша, али је далеко од добре. Пошто радње практично нема, а да последњи кадрови не постану монотони (што је неминовно), Сид је причу зачинио још једном отежавајућом околности по протагонисте – људском амбицијом, те Питера Брука претворио у манијакалног лудака. Тако је непријатељ (диносауруси) појачан за још једног (људског) члана, али то није значајније допринело квалитету приче, а ни томе да она постане узбудљивија. Сам крај је, већ, донекле поправио утисак.

Едукативни моменат: У овом филму главну улогу имају криптозоолози. Криптозоологија је псеудонаука која се бави измишљеним бићима, а која, наводно, постоје. Ова дисциплина никада није званично призната у научној заједници, али ја не мислим да је потпуно погрешна. Докле год људи трагају за новим сазнањима, то је сасвим у реду. Чак и фантастичне замисли не треба одбацивати одмах без размишљања јер бисмо можда могли остати ускраћени за нека велика открића. Уосталом, верујем да је телевизија за људе од пре двеста година била управо таква, фантастична замисао. Ипак, доказивање било чега, па и тих мистериозних бића, већ је друга прича и ту можемо признати само научне методе.

Оцена наставника:

(реалка само таква)

Лудаци (The Crazies 2010) је римејк истоименог филма из 1973. У малој вароши људи, један по један, почињу да показују веома агресивно и нерационално понашање. Шериф Тимоти Олифант покушава да се избори са овом кризом, али убрзо увиђа да не може да спаси своје суграђане и да ће тешко сачувати чак и сопствени живот.

Критички осврт: Режија је одлична, а и прича није лоша, иако није нова. Режисер Брек Ајзнер је очигледно желео филм са зомбијима, али је прибегао опробаном рецепту да наместо њих има полуделе житеље варошице, а због велике завере Владе и тиме је цело то замешатељство учинио колико-толико реалним. И врло је пазио гледе свих детаља, тако да крупних грешака нема, али се покоја ситна поткрала. Нејасно ми је да ли се Брет Рикаби у филму зове Бил или Вилијам, пошто му се име променило већ у наредној сцени. 🙂

Иначе су сцене прилично језиве и напете и ово је један од бољих хорор филмова које сам гледао. Има малко понављања начина како Раду Мичел сналазе невоље (најпре код куће, а потом и у ресторану), али опростиво је. Глумом нисам толико фасциниран, али није била ни толико захтевна. Џо Андерсон је оставио добар утисак.

Едукативни моменат: Када је човек из Владе објаснио Тимотију да је време инкубације вируса два дана, он је узвратио да је од појаве епидемије прошло три, а да је он још увек здрав. И ту је Тимоти погрешио протумачио шта тај период инкубије заиста значи. Наиме, време инкубације вируса заиста значи да је вирусу толико времена потребно да изазове болест, односно симптоме. Током периода инкубације, човек може изазвати заразу код друге особе, тако да треба бити одговоран и према туђем здрављу, баш као и према сопственом.

Оцена наставника:

(веома јака)

Шесто чуло (The Sixth Sense 1999) је филм у чијој је жижи дечји психијатар Брус Вилис. На вече када му је градоначелник доделио награду за рад, у његову кућу упао је бивши пацијент Дони Волберг. Дони је био видно растројен и упуцао је Бруса, а потом починио самоубиство. Годину дана касније Брус среће дечака Халија Џоела Осмента, који га је подсетио на Донија. Он је све своје снаге усмерио да реши дечакове проблеме јер није желео наново да доживи неуспех. Међутим, дечак има тајну која је превазишла Брусова очекивања.

Критички осврт: Нема шта, добар филм са добром глумом, иако се Брус и овог пута безуспешно трудио да буде шмекер. Чак је и клинац Хали одличан, можда и најбољи од свих одраслих. Преокрет је виспрено урађен и изгледа да је послужио као инспирација за каснији (такође добар) филм који смо превели као „Духови у нама“. Све у свему, немам замерки, напротив.

Едукативни моменат: Људи углавном верују да је шесто чуло неко натприродно јер наводно ми имамо пет чула. Но, то није истина. Има их много више. Само у кожи имамо макар пет: за додир, топлоту, хладноћу, бол и притисак.

Оцена наставника:

(врло)

Умно око (The Mind’s Eye 2015) је филм о људима који имају моћ психокинезе. Један од њих је Грејам Скипер и за њега је заинтересован доктор Џон Спередакос. Он успева да убеди Грејама да дође на његову клинику и при томе му је обећао да ће видети и своју симпатију Лорен Ешли Картер, која се такође налази на клиници. Испоставља се да доктор има скривене и нимало добре намере.

Критички осврт: Првих пола сата све што се дешава је да психокинетичаре Џон држи затворене у кући, а они желе да сви заједно побегну. И то је толико развучено, да је неописиво досадно. И онда су напокон успели, али то је тако безвезно одрађено да нити је уверљиво, нити је узбудљиво. И наставак филма је сличан и све мање уверљив. Актери су добили толико фаталних рана и шеткају се без проблема и боре се и надаље међусобно. И све време се боре и све време се рањавају или убијају или и једно и друго, па опсују, па иду још један круг све из почетка. У збиру се добија потпуно испразан, монотон и безидејан филм. И на моменте очајно патетичан. Глумци чак и нису били лоши, али су заправо уложили труд у нешто што није труда вредно.

Едукативни моменат: Џон је желео да буде као и Грејам и Лорен и погрешио је. Не треба да будемо као неко други; треба да будемо своји.

Оцена наставника:

(без поправног)

Вирусно (Viral 2016) је филм о пандемији коју изазивају црви способни да мењају понашање својих домаћина, односно људи. Прича прати судбину две сестре Аналеаг Типтон и Софије Блек-Д’Елије, које су се, заједно са оцем Мајклом Келијем доселиле у мали град. Пандемија је стигла и тамо и њих две су суочене са опасношћу којој нису дорасле.

Критички осврт: Овако су се некако пљували и у оном несрећном филму са Никол Кидман „Инвазија“. Иначе црвићи који паразитирају и мењају људе („зомбификују их“) није нова идеја у филмовима страве и ужаса. И реализација је више него класична уз све стереотипне ликове. Две су сестре, од којих је једна харизматична и бунтовна (Аналеаг), а друга слатка и смерна (Софија) и сасвим је погодно да управо та слатка и смерна постане хероина која ће дати све од себе да спаси посрнулу сестру. При томе, Аналеаг има свог јуношу, проблематичног и нестабилног Машина ган Келија, а Софија свог доброћудног, џентлменских манира и хероизму склоног Трависа Топа. Софија побеђује у сваком погледу, чак и када је изабраник срца у питању, те сценариста Кристофер Б. Ландон и режисери Аријел Шулман су још једном показали на очигледан начин (а какав други за америчку публику) којим вредностима треба тежити и да је „девојка из комшилука“ чак и у једном таквом еманципованом западњачком свету ванвременски идеал жене. Пардон – девојке, али то не мења много на ствари.

Биологија у овом филму је коректна. Ако изузмемо измишљеног паразита који напада људе, у природи заиста постоје паразити који контролишу своје домаћине делујући на њихов нервни систем и тако их прилагођавају сопственим потребама. Међутим, током реализације се отишло у дубиозу и више нисам био сигуран ко ту у ствари има свест; људи или црви. Језиве сцене су прилично успеле, али су готово све општа места. Има, наравно, и патетике и оног обавезног америчког „бори се са њим, Аналеаг, ја знам да си унутра“… Можда не баш тим речима, али је поента да љубав и снага воље могу да победе сваку силу која запоседне тело. Но, добро, макар се колико-толико реално завршило.

Критички осврт: Мој колега Мајкл је у одељењу искористио пример једне праживотиње. Toxoplasmosis gondii је паразит који улази у тело миша, утиче на одређене центре у мозгу и чини га неустрашивим пред мачкама. У ствари, миш губи свој инстинктивни страх од мириса мачке. Разлог је што токсоплазмоза може да се размножава само у цревима мачке, па практично нуди миша мачки као оброк. Тако ће и паразит у телу миша завршити тамо где треба да буде.

Оцена наставника:

(иде на три)

Лако Је Критиковати 89

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Иза линије хоризонта (Beyond Skyline 2017) је наставак филма „Линија хоризонта“ из 2010. Френк Грило је детектив чији син Џони Вестон запада у невоље. Таман га је већ трећи пут извадио из затвора у који је запао због туче, те су кренули метроом кући, када их је задесила инвазија ванземаљаца. Воз у метроу је стао и Френк и возач воза Бојана Новаковић повели су људе ка излазу. Испоставило се да излаз из метроа уједно није и пут ка сигурности јер ванземаљци отимају и убијају људе. Зато су се њих троје, уз још неке људе, запутили ка неком безбедном месту. Такво место ће наћи, након много перипетија, тек у Лаосу.

Критички осврт: Најпре, пријатно сам изненађен што је „Линија хоризонта“ из 2010. доживела свој наставак и поред подељених мишљења (ја мислим да је то сасвим солидан СФ, док огромна већина других сматра да је ужасан и такве је и критике филм добио). Тиме је режисер Лијам Одонел показао известан кураж и добио почетне плусеве код мене.

Логично је било да ће се наставак бавити управо оним што наслов и каже; шта је „иза“, односно шта је остало недоречено у претходном филму. И логично је било да ће бити елемената „Ејлијен против предатора: реквијем“ (труднице којима су извађене/поједене бебе), као и „Ејлијена“ уопште, што због блиских тема у овом и тим филмовима, што због тога што је Лијам радио као продуцент специјалних ефеката на поменутом „реквијему“. Маска, односно оклоп ванземаљца веома подсећа на исту такву код Предатора. Иначе су ванземаљци дизајнирани мање-више као и у претходном наставку. Јасно је да Лијам и екипа ту нису могли превише да се размашу због конзистентности прича. Уосталом, ова се у сваком смислу наставља на прву, па се протагониста из прве појављује у виду ванземаљца и у овој. Глумци нису исти, што је мањи проблем, а ретроспектива је истовремено и претерано мелодраматична и сасвим информативно објашњена, што је далеко већи проблем јер изгледа потпуно трапаво урађена. Међутим, сама идеја зашто су ванземаљци ту, те објашњење шта раде и како им се може дохакати, а које даје Калан Малвеј, већ је значајније смисленије него у првом филму и добро се уклапа у поменути филм, али не бих смео да потпишем да није било малко крађе из „Уздизања Јупитера“.

Занимљива је компарација сцена када Бојана и Џони покушавају да досегну ивицу и истовремено Френк порађа девојку у свемирском броду. Таквих упоредних сцена има још, а богами и узбудљивих. Неке сцене нису сасвим јасне као што је насумична и ничим изазвана борба између Френка и Ика Јувајс, те Икове сестре и Бојане. Ем што ми није јасан мотив, ем што су Ико и сестра му имали ватрено оружје, па чему онда шакатање? И чему на почетку Валентајн Пајен у болници и малтене на самрти када је видимо на крају филма ем живу и здраву, ем као капетана свемирског брода?

Углавном, прича није грандиозна, чак осредња је, мада није ни лоша. Филм је динамичан и често мења темпо, па од почетне урбане апокалипсе прелази на постапокалипсу и, напокон, свемирску фантастику. Успут има ту мало и шетње по свемирском броду и борилачких вештина, а све то прате специјални ефекти који су углавном солидни (има и лоших). Филм има и неке бонусе код мене, тим пре што се у репликама (углавном Иковим) види једна добра критика актуелне и нефантастичне америчке политике и да сам ја Американац малко бих се и запитао.

Едукативни моменат: Када је Френк замерио Ику за производњу дроге, овај је одговорио да када Амери престану да је купују, људи из Лаоса ће престати да је праве. Иако је то демагогија и класично пребацивање одговорности, у томе има истине. Било шта ће постати роба онда када има купаца. Ако ми прекинемо да показујемо интересовање и престанемо да купујемо ствари израђене од крзна животиња, на пример, људи ће престати да их лове и мучки убијају.

Оцена наставника:

(бледа)

Истребљивач 2049 (Blade Runner 2049 2017) је наставак култног филма истог назива (али без бројева) из 1982. Као и у претходном наставку, људи у будућности су генетичким инжењерингом створили робове који раде тешке и опасне послове наместо њих. Међутим, репликанти старије генерације су процењени као небезбедни и њих је потребно „пензионисати“. То сада раде други репликанти, али млађе генерације и послушни. Један од њих је Рајан Гозлинг и он је управо убио једног од старијих репликаната Дејва Баутисту, када је на имању где се Дејв крио пронашао нешто закопано и мистериозно, а што ће променити комплетно устројство тог футуристичког друштва. Сви постају заинтересовани за то закопано „благо“ и сви очекују да ће његову тајну решити управо Рајан.

Критички осврт: Несрећни Харисон Форд иако је загазио у осму деценију живота морао је да се појави у наставку сваког филма у коме је глумео. Гледали смо га у најсвежијем „Индијани Џоунсу“, „Ратовима звезда“, а сада и у овом филму. Други део „Истребљивача“ заиста одише својим претходником, па му и појединим детаљима одаје почаст на одређени начин; кадровима, неким ликовима који подсећају на оне пре (попут Силвије Хоукс која има исти статус као и главна хероина из претходног дела Шон Јанг, а Мекензи Дејвис има личност и изглед као Дарил Хана) или ликовима преузетим из претходног дела, као што је поменути Харисон. Међутим, у исто време, приметан је помак и промена у том универзуму, што је логично јер их дели не мали временски период. Тај нови универзум није сасвим различит од старог и тиме се не дистанцира, а и приче из оба дела тиме делују конзистентније. И уверљивије, у крајњој линији, пошто искуствено знамо да промене не могу бити тако драстичне за мање од пола века.

Искрено, имао сам приличну скепсу према наставку јер је стари „Истребљивач“ без двоумљења и одличан и култни филм. Некако је сигурније такав филм не дирати јер је ризик да ће се направити бледа варијанта веома велики, а поређење је немогуће избећи. Међутим, већ на самом почетку пријатно сам се изненадио. Рајан, који је безмало одличан, имао је мисију да приведе или убије Дејва и ту сцену су њих двојица одрадили тако добро да ме је емоција напросто запљуснула. Нисам могао да се одлучим да ли ме је више дотакао Дејвов беспомоћни гнев или Рајанова немоћна преданост оном што мора да уради. И касније је Рајан бриљирао и кроз његов живот јасно видимо и какав је свет у коме живи. И остали глумци су сјајни и харизматични. Сукоб две јаке жене Робин Рајт и Силвије сјајно је осмишљен и сјајно је одигран. У ствари, глумци су бриљирали у свакој сцени.

Режисер Дени Вилнев направио је мрачну атмосферу са мотивима који се понављају; поља где се нешто гаји или у граду зграде за живот које су униформне и ниске, док велике припадају корпорацијама које очигледно доминирају и вероватно управљају. Поруке које те корпорације шаљу су да људи могу ићи где год пожеле, али то некако не изгледа да постоји као опција. Већ у првим кадровима врло је јасно да то није слободарски свет. Тако да је режисер успео да направи такву атмосферу где су ствари тамо где треба да буду и то је била одлична подлога за причу. Додуше, атмосфери је допринела и музика (баш као и у оригиналном филму), а и фотографија. У оба случаја радили су, колико сам прочитао, мајстори свог заната (музику Ханс Зимер, а фотографију Роџер Дикинс) тако да то није неочекивано.

Прича је сјајна, мада се радња прилично споро развија. Крај је заиста тужан, а избегнута је она типична америчка патетика. Буквално је нема нимало. Неке техничке идеје током филма су сасвим иновативне. Рецимо, напад на Рајанову летелицу је такав да су му накачили змаја који је привукао муњу и тако довео до квара све електронике у возилу. Заиста ингениозно решење, посебно за мене коме је физика слаба страна. Уз то, специјални ефекти су одлични, као и акција у филму. Речју, ово је филм коме тешко могу да нађем ману (тешко, али могу: веза између Рајана и холограма Ане де Армис нема други циљ до да буде трагична, па нема ни много оправдања у самој причи) и један добар кандидат за ремек-дело СФ-а, баш као и његов претходник.

Едукативни моменат: Силвија је поентирала у разговору са Робин да не може зауставити плиму метлом. И то је истина; ми смо сувише мали као појединци да бисмо могли да зауставимо промене или већ постојеће појаве у друштву, ма колико год нам се не допадале. Једино што нам преостаје је да их или прихватимо и да се прилагодимо најбоље што можемо или да живимо мимо њих, шта год да сви остали мислили.

Оцена наставника:

(на шест)

Звездане стазе V: Коначна граница (Star Trek V: The Final Frontier 1989) је пети наставак саге, а последњи у којој глуми стара постава. На планети Нимбус III, која се сматра неутралном и служи за преговоре завађених раса, појављује се Вулканац Лоренс Лукинбил који води побуну против једног градића тамо названог Рај. Међутим, Лоренсова намера није да запоседне тај градић. Његове амбиције су много веће, а може да их оствари само ако се докопа звезданог брода. Изгледа да је познати Ентерпрајз погодан кандидат. Наиме, капетан Вилијам Шатнер пристиже са својом посадом како би ослободио изасланике раса које је Лоренс заробио. Капетан је ускоро схватио да је мисија спасавања прерасла у нешто што је превазишло сва његова предвиђања.

Критички осврт: Увод у филм је одличан. И надаље, како се одвијао, филм је постајао све занимљивији. У ствари, навијао сам за антагонисту Лоренса јер ме је јако занимало како изгледа бајковита планета Ша Ка Ри, а он се тамо упутио.  Углавном, вешто постављена и исто тако изведена радња, са доста интрига, па и породичних, и много ведрине којом ликови зраче. Хумор је сјајан, а предњачи тројац: Вилијам, Ленард Нимој и Дефорест Кели. Сцене у којима воде виспрене разговоре и доживљавају авантуре морао сам да вратим по више пута.

Едукативни моменат: Вилијам је имао једну одличну реплику када му је Лоренс понудио да одагна његов бол. Он је узвратио да ствари које су у нама нас и чине онаквима какви смо. Ако их изгубимо, изгубили смо и себе. Зато он није желео да његов бол нестане. Он му је, заправо, потребан. Иако ово звучи сулудо, чак мазохистички, у ствари је врло тачно. Што се Лоренса тиче, он је, пак, погрешио. Његова највећа грешка је што је идеализовао оно што је желео. Уколико схватимо да и предмет наше чежње (као и све друго на свету) није савршен, нећемо се разочарати када га добијемо. Нећемо се много разочарати ни ако га не добијемо.

Оцена наставника:

(плус)

Лига правде (Justice League 2017) је филм који окупља суперхероје на челу са Бетменом, кога тумачи Бен Афлек. Амазонке на њиховом скривеном острву схватиле су да велика опасност вреба у лику и делу Сиарана Хиндса, који глуми моћно биће решено да завлада светом или да га уништи (није баш најјасније шта хоће, али очигледно је да је врло зао). Зато су упалиле ватру упозорења и тај знак схватила је Чудесна жена (Гал Гадот), те је, заједно са Бетменом, почела да регрутује суперхеројску војску. Ипак, Бетмену је јасно да ову борбу неће добити без најјачег од свих – Супермена (Хенри Кавил). Невоља је што је Супермен убијен још у претходном наставку, али шанса да га ипак врате у живот се указала и Бетмен неће да је пропусти без обзира на могуће последице.

Критички осврт: Свака група има свог духовитог члана и у овом случају то је Езра Милер (Флеш) и заиста је био на висини задатка. Без њега група би била сувише озбиљна и мрачна. Ионако је тема мрачна јер је Сиаран решио да уништи свет. Наравно, радња је класична и очекивана – Лига правде је добила довољно моћног противника који је одлучио да наплати неке старе дугове. Његов животни пут готово је истоветан злом чаробњаку из „Господара прстенова“, само што овде наместо прстења имамо кутије. Поређења можемо да правимо и са паралелном франшизом „Осветници“, где наместо кутија имамо камење и, углавном, у питању је ништа више до варијације на суперхеројску причу. Међутим, та прича покреће и другу, можда чак и узбудљивију, а то је окупљање лиге, а што подразумева и васкрснуће Супермена. Мислио сам да ће тај део мало више експлоатисати, али се ситуација, након кратке борбе, смирила и Супермен је опет био у супер форми. Сцена (док поменута борба траје) када полагано помера поглед ка Флешу, док овај јури убеђен да је пребрз за Супермена, заиста је и језива и сјајна.

У филму има одличне акције праћене ништа мање одличним специјалним ефектима. Финална битка је била у реду, мада су превише натегнуто победили Сиарана. Након тога она патетика, велике речи и нарација дефинитивно су вишак. Но, Амери никада неће научити шта је права мера.

Едукативни моменат: Супермен је рекао да је нада попут кључева од кола. Лако се изгубе, али ако их потражимо, увидећемо да су негде близу. Супермен је, очигледно, и суперпаметан.

Оцена наставника:

(може и пет)

Сјајно (Bright 2017) је америчка урбана фантастика о двојици полицајаца Вилу Смиту и Џоелу Еџертону, од којих је овај потоњи први припадник народа Орка у полицији Лос Анђелеса. Њих двојица откривају необично место злочина и схватају да је ту умешана магија. То им доноси много невоља, непријатеља и акције у којој је циљ преживети.

Критички осврт: Ово је једна симпатична идеја; да се сва она бића позната из „Господара прстенова“ пренесу у реално време, конкретно у једну крими причу. Нешто слично смо имали у серији „Права крв“, али су тамо били вампири међу људима и ово је корак даље. И необичнији корак јер су вампири и пре те серије добрано експлоатисани у сличне сврхе, а орци и вилењаци баш и нису. Дошао је ред сада и на њих. Свет у филму баш по свему је једнак нашем, осим што га настањују разна бића из фантазија. Орци који се облаче као неки чланови банди и који су очигледан пандан америчким црнцима, вилењаци који су класични богаташи и на све остале гледају с висине и негде у средини су људи, који су по свему слични нама (ваљда како бисмо се поистоветили са сопственом врстом?), те чак и у овом поретку у којем има разних знатно јачих бића, наново смо на врху животног ланца и бројчано и у сваком смислу доминантни. Ово потоње је очигледно тако да би филм добио наше симпатије. Што се мене тиче, безуспешно.

Глума је сасвим у реду, мада Вил мени није бравурозан као што је већини. Ретко када он одмакне од кул (или напрженог, како желите) лика. Даун Оливјери ми није била уверљива уопште, па ни као Вилова супруга. Некако у њиховом филмском браку није било хемије. Додуше, нешто много брака није ни приказано. Вилова животна ситуација је класична и он не одскаче од других филмских полицајаца. Дакле, он као лик ни по чему није занимљив и зато ми није јасно зашто је толико времена утрошено на њега, наместо на развој саме идеје. Било је и губљења времена на пушкарања и луде вожње са обичним људима. Тога има у сваком крими филму и нејасно је зашто би сада овде то било узбудљиво, па ма какви да су специјални ефекти (а нешто претерано импресивни и нису). Иначе, пушкарања и мртвих има и то у гомилама, а у вештини предњаче вилењаци који убијају лагано као да су у „Матриксу“. Но, ни они нису дорасли Вилу који им увек некако измакне. Вилу је придодата таква вештина да он, без проблема, сређује четворо полицајаца одједном, а као од шале ради и све друге мајсторије. Тај „Рамбо синдром“ увек ме подсети зашто не волим акционе филмове.

Радња је, заправо, толико класична да ме је све време подсећала на друга остварења. Асоцијација на „Ванземаљску нацију“ је неминовна, а Луси Фрај је пандан хероини из „Петог елемента“. Улога је готово истоветна, а у оба случаја протагонисти имају задатак да заштите значајно биће. Но, добри узори не значе обавезно и добар филм, а овај је мање него осредњи.

Едукативни моменат: Сви су желели чаробни штап/мач и сви су желели да га добију, осим Вила. Иако је чаролија могла да му реши многе проблеме, крађа штапа није била исправан поступак. Много је тешко одолети искушењу и поступити исправно, али то је онај прави, искрени морал коме сви треба да тежимо. Морал није када осуђујемо друге, ма какве друштвено неприхватљиве и шокантне ствари урадили. И ту је Вил, такође, узор на који се треба угледати у овом филму јер је његов партнер омражени и робустни Орк, који друштвено није прихватљив.

Оцена наставника:

(без плуса)

Прва моћ (The First Power 1990) је крими прича о масовном убици Џефу Коберу који ритуално убија своје жртве. Њега успева да улови Лу Дајмонд Филипс уз помоћ мистериозне доушнице. Иако јој је обећао да Џеф неће добити смртну казну, Лу се управо за такву казну залагао. Иако је изгледало да је извршењем те казне убица завршио свој мучни посао и добио шта је заслужио, убиства су се наставила. Лу ће ускоро открити да је убица и даље Џеф, али да делује преко мрачних, натприродних сила.

Критички осврт: Идеја је у основи слична као у филму „Шокер“, снимљеним годину дана раније, али је значајније боље реализована и спакована у једну солидну крими причу. Ово је прави онај кримић са све пуцањем и полицијским замкама у парковима ноћу где су полицајци скривени међу обичним светом. И где обучени полицијски инспектори не могу да из пиштоља погоде бегунца са пар метара раздаљине. 😀 Према строго утврђеном обрасцу, мора да постоји и мотив и Лу уз помоћ Трејси Грифит га је и пронашао. У питању је инцест у породици, који је био траума за Џефа. Инцест је, иначе, у тој декади, а и ранијима, био често коришћен шок за гледаоце (сетите се култне „Кинеске четврти“), пошто је у свим тим декадама експанзија сексуалних слобода била толика да је мало тога и остало да шокира. Језивих сцена нема много, али и то што има, прилично је успело. Рецимо када Нада Деспотович лебди са друге стране прозора у који гледа Трејси. И цео тај напад – туча и касније вожња колима са Надом – сјајно је изведен. И крај није лош, заиста оставља у недоумици, нема шта.

Џеф се можда извештачено смеје, али је сулудог убицу уверљиво одглумео (и физиономија помаже, нема шта). И други су били на висини задатка или макар солидни. Сју Ђиоза баш не уме да се прави мртва, али је улогу жртве добро изнела.

Едукативни моменат: Џеф је постао насилник зато што је и сам доживљавао насиље као дете. Насиље ствара насиље – то је доказана истина. Зато комуникација мора бити ненасилна.

Оцена наставника:

(и то јака)

Предивна створења (Beautiful Creatures 2013) је романтична фантазија у којој главне улоге тумаче Алис Енглерт и Алден Ехренрајх. Алден је момак из малог града коме се паланачки живот смучио и жели да упише колеџ у неком већем граду и што даље. Међутим, у његову варошицу пристиже Алис, необична девојка која заокупља Алденову пажњу. Он открива да је Алис чаробница, тзв. кастер и да је тешка одлука пред њом. Зато он жели да јој помогне да та одлука буде повољна и по њу и по љубав која се међу њима у међувремену развила, али то нимало није лако у чаробном свету.

Критички осврт: Већ ми се почетак са помпезном нарацијом није допао. Много је боље урађен флешбек у биоскопу испред Алдена и Алис и то је оригиналан начин како могу ефикасно и, што је важније, ефектно да се испричају делови значајни за радњу, а да то не буде пука нарација. Нису ми се допали ни псеудоинтелектуални дијалози. И у нарацији и у дијалозима чујемо сувише мудрих мисли и великих речи, али оне имају врло очигледно и приземно значење. Говор Еме Томпсон о људима је, најблаже речено, врло прозаичан. И схватили смо: Алден не жели да остане у малом месту у коме као да је време стало и нема дешавања и не видим разлог да нам то прикаже кроз толике описе градића и различито накићене метафоре које све указују на исту ствар. Понављања има још у току филма и као да се режисер Ричард Лагравенес прибојавао да нећемо схватити из прве.

Општих места има, као када су се Зои Дојч и Тифани Бун молиле на часу, а како би испровоцирале Алис. Но, колико општих места, толико има и добрих сцена, као када Џереми Ајронс омађија Алдена да каже своје реалне планове и животни пут, а што се значајно разликује од онога о чему машта и што пропагира другима. И то јесте нешто што можемо да препознамо и код себе самих, а цела сцена је добра и због Џеремија који је, као и обично, одличан. Има још добрих сцена, као када Алис показује Алдену поезију коју „сакупља“ на зачараним зидовима своје собе или када је љута на њега, па ствара кишни облак само изнад њега, као у цртаћу. Што се саме приче тиче, није нарочито добра, а још мање грандиозна, иако је добар обрт на крају. Има пренаглашени шмек саге „Сумрак“, почевши од тога да девојка долази у мало место. Дакле, једна осредња прича, са много мелодраматике и са прилично потенцијала који се види само у појединим сценама.

Млади пар протагониста је заиста занимљив, чак и визуелно. Алис није нарочита лепотица, али просто исијава харизму, а Алден, иако има несразмерно велику главу у односу на релативно ситно тело, недвосмислено има шарма. И Алден је свакако другачије изнео улогу у односу на своје колеге које су радиле исто то у другим филмовима. Свеукупна сјајна глумачка екипа је још један потенцијал који овај филм није искористио.

Едукативни моменат: Алден је испричао Алис како га је, као малог, мајка одвела у библиотеку и рекла му да је то њена црква; тамо њена породица иде да слави оно што им је свето – идеје. Заиста лепо речено, а и истинито; књиге су неисцрпан извор идеја.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Мадагаскар (Madagascar 2005) је цртаћ о четворо животињских пријатеља у зоолошком врту у Њујорку. Они се лепо слажу, иако припадају различитим врстама и имају добар третман, али то зебри Мартију није довољно. Он чезне за дивљином и због тога не наилази на разумевање својих пријатеља. Зато је одлучио да побегне из зоолошког врта макар на једну ноћ. Његови забринути пријатељи су кренули за њим како би га вратили и одговорили од луде идеје, и то их је увалило у невоље и авантуру која их је одвела чак до Мадагаскара.

Критички осврт: Анимација је добра, а животиње су веома гипке и разигране. Хумор је спорадичан; негде је успео, негде баш и не. Океј, неке цаке јесу виспрене попут оне када лемур држи књигу „Служити лемуре“ и виче: „То је кувар!“ Цака је преузета из једне од бољих епизода „Зоне сумрака“ и алузија је добро употребљена, али све то није довољно да буде перфектно.

Оно што ми се допада код ове приче јесу реални мотиви животиња које лако проналазимо код нас самих; зебра која жели више од живота и верује да је „тамо негде“ боље него овде, лав који иде линијом мањег отпора и слободу и природу подређује комфору, жирафа која, у недостатку пажње, бежи у болест и нилска коњица која је пронашла неког над киме може да тренира строгоћу, односно да постигне онај ауторитет који природно произилази из мајчинског својства жене. Друге ликове можемо да препознамо у својој реалности; краљ лемура као политичар који слуша искључиво себе и никог другог, најбољи је пример. И надаље, мотиви ликова се мењају како се мења ситуација и сценариста Марк Бартон и његова екипа веома паметно смештају животиње у контекст који ће показати њихову праву природу; пре свега лава, који је, наравно, предатор, те је његово пријатељство са зебром на дебелој проби. Цела радња иде тим паметним током и ако вас филм не заинтересује одмах, не треба одустајати јер најбоље тек следи. Битно је да није класична и, у ствари, уопште није наивна иако је филм намењен првенствено деци. Приказује све добре и лоше стране које проистичу из сваке наше одлуке и шта је заиста важно што наше одлуке и формира и треба да формира. Заиста ми се свиђају поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Иако цртаћ даје поглед на зоолошке вртове као на рај за животиње, ипак није тако. У многим зоолошким вртовима животиње немају услове и простор и често се муче, саморањавају, па чак и угину. Оне треба да живе у природи, где неће добити негу ветеринара и редован оброк, али ће имати све што им је потребно.

Оцена наставника:

(не баш прејака)

Крцко Орашчић 3Де (The Nutcracker in 3D 2009) је британско-мађарска божићна филмска адаптација истоимене бајке. У дому Ричарда Е. Гранта увек је ужурбана атмосфера, чак и за Божић. Његова супруга Јулија Висоцкаја, оперска дива, позвана је на бал како би песмом увесељавала госте. Зато је у кућу пристигао ујак Нејтан Лејн како деца Ел Фанинг и Арон Мајкл Дрозин не би били сами. Ричард није одушевљен Нејтановим слободоумним идејама, али свеједно га задужује да му причува децу и овај користи прилику да им поклони кућу са луткама. Једна од лутки је и Крцко Орашчић и Ел ускоро открива да је жив, баш као и све друге лутке. И више од тога; Крцко је води у авантуру спасавања краљевства од злог Краља пацова.

Критички осврт: Књигу „Крцко Орашчић и Краљ мишева“ добио сам као поклон за одличан успех од основне школе „Франце Прешерн“. Нисам је прочитао одмах, већ сам је одложио у кућну библиотеку. Тек након неког времена сам је се сетио наново, прочитао и – одушевио се причом. Што се тиче овог филма, нисам баш одушевљен, али не могу да кажем да је лош. Не прати причу дословно, али пропратио је неке аспекте, попут тога да је принц зачаран и да му је непријатељ Краљ пацова. Ова прича је далеко класичнија и рађена према шаблону холивудских хитова. Има симпатичних сцена, попут оне када се лутак заглавио бежећи од металног пацова, а и преображаји лица Џона Туртура су заиста страва. Но, све и да је више од тога, такве сцене нису довољне да филм учине иновативнијим.

Нејтан је очигледна алузија на Алберта Ајнштајна и овај филм је занимљив спој бајке и науке. И то не само бајке „Крцко Орашчић“; користећи се теоријом релативности, режисер Андреј Кончаловски лукаво се играо простором, чинећи да најпре Крцко буде већи, а потом да Ел, попут „Алисе у земљи чуда“, постане мања. Присутни су и мотиви из „Алисе иза огледала“, „Чаробњака из Оза“ и „Лепотице и звери“. Међутим, ту миксовању жанрова није крај; има ту и неоноар жанра, као и правог СФ-а са све техничким помагалима. И, напокон, с обзиром на то да је ово и мјузикл, музика је узета махом од Петра Чајковског, пре свега истоименог балета и то ће одмах да вам западне за ухо. Наравно, речи је Едвард Артемјев дописао за потребе филма. Оволико замешатељство може да не личи ни на шта, али је довољно вешто уклопљено, мада не и перфектно. И још се упоредо са свим овим дешава и реална породична прича, превише класична додуше.

Поменути неоноар је у вези са пацовима који су окупирали краљевство Крцка Орашчића и који подсећају на нацисте (мене увек такве алузије подсете на стрипове „Миш“ Арта Шпигелмана), а које маестрално предводи Џон. У прилог томе говори и да жена у Џоновој музичкој пратњи неодољиво подсећа на Хелгу из суперпознате серије „Ало, ало“. Њихове тамнице подсећају на логоре из Другог светског рата. Саме униформе више доликују војсци из Првог светског рата. Углавном, ова асоцијација јесте оптеретила причу која је, у основи, лагана, а при томе метафора није успела и није дала жељену дубину. У реду, они су пацови налик на нацисте и даље ништа ту није разрађено. Једино што могу да закључим је да је Европљанима (који су и правили овај филм) још увек најјача асоцијација на окупаторску војску она од пре више од пола века.

Глума је у овом филму јака страна и сви су махом бриљирали, али ми се највише дојмила Франсес де ла Тур. Све у свему, филм има својих јаких страна, али и повеликих проблема са којима се бори. Највећи је што је упросечио једну натпросечну причу. Ипак, критика је, колико сам прочитао, била преоштра према њему. За децу ово је сасвим солидан филмић.

Едукативни моменат: Како Нејтан, пардон Алберт каже, за некога је Крцко Орашчић обична играчка, а за другог најбољи пријатељ. И то је један од многобројних примера теорије релативности. Нама показује да наука, чак и она врхунска која изгледа недостижно, и те како има везе са свакодневним животом.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Црне воде Ехоиног језерцета (The Black Waters of Echo’s Pond 2009) је хорор који се дешава групи младих који су пристигли на острво како би се дружили. Једини становник тог острва Роберт Патрик испричао им је како су се ту дешавале мистериозне смрти, али их то није превише омело да спроведу у дело своју намеру. У кући у којој су одсели пронашли су старињску друштвену игру и почели да је играју. Временом се испоставило да их игра наводи на необичне поступке, а потом и на насиље. Циљ игре постао је очигледан – преживети.

Критички осврт: Већ на почетку можемо видети како се мудро користи низак буџет. Прва сцена је заправо црно-бели документарац који нас уводи у причу, односно сада већ сцену филма, која је такође црно-бела, да би постепено добила боју. Судећи према изреци да се „по јутру дан познаје“, то је обећавало да режисер Гејбријел Болоња и зна шта ради и да од малог може да направи много. И испоставило се да режија није испунила сва очекивања. То је једна хорор сапунска опера са крдом младих људи, који махом не знају да глуме, а у томе предњачи млађахна Електра Авељан (или њена сестра близнакиња Елис, свеједно). Толико је лоша глумица да иритира. Чак и старија и нешто познатија постава је била слаба. Шон Лолор је дефинитивно преглумљавао, а Роберт је одрађивао гажу у филму испод његовог нивоа. У једној сцени Роберт је тумарао ноћу по дивљини острва и разговарао сам са собом, а како би нам објаснио шта ради ту. Може ли бити глупље?

Радња је већ виђена и крцата општим местима. Наравно да је Аркадиј Голубович пронашао древне артефакте у дотрајалом подруму куће. Где би иначе били? Први део филма и то, богами, више од половине је сапуница, а која има за циљ да нам покаже односе између младих. Тај део је сувише развучен и разводњен, иако за њега има оправдања, односно утицаја на даљи (хорор) ток приче. Колико су глумци били неуверљиви у сапуњавом делу, толико се нису снашли ни у оном хорор. Цака је била да треба да помахнитају, налик ономе што се дешавало у другој сезони серије „Права крв“, али се то некако није десило. Било је ту много крви, моторних тестера и црних беоњача, али је глума била млака, а туча између Аркадија и Ника Менела потпуно смешна. У ствари, хорор прича изгледа као да се језиве сцене дешавају независно једна од друге, већ зависно од тога који ликови у њима учествују. Готово сваки пут док неки лик доживљава сопствени хорор морао сам да се запитам где су сви наједном? И при томе нико не чује ни моторну тестеру ни самртне крике. Понашање ликова у тој ситуацији је углавном логично, али има и чудних тренутака, попут онога када Џејмс Дувал тумара по кући иако је очигледно да у њој није безбедно.

Сигуран сам да ће прва асоцијација на овај филм бити хорор верзија филма „Џуманџи“ и то јесте свакако филм са сличним мотивом, али је асоцијација на поменуту серију јача. И у „Правој крви“ дочекује се бог Пан, али у овом случају, осим ретких приказа тог бога, нема баш много везе са њим, тако да је и цела поставка овог филма (која се тиче старогрчких легенди) узалудна.

Едукативни моменат: Млади људи су имали проблема у међусобним односима, који су кулминирали и због тога су сви изгинули. У животу исход неће бити тако драстичан, али о проблемима у односима не треба ћутати. Треба их решити, баш зато да не би кулминирали.

Оцена наставника:

(може мајушни плус)

Лако Је Критиковати 66

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Гравитација (Gravity 2013) је филм о жени астронауту Сандри Булок, која је у мисији у орбити Земље. Међутим, мисија је кренула по злу, пошто су ситни комади свемирског отпада буквално избомбардовали сателит на коме је радила. Готово сви чланови њеног тима су изгинули, а она је одлебдела у свемир. Спасио ју је колега Џорџ Клуни, али није успео да спасе и себе. Сандра је остала сама и покушава да се врати на Земљу.

Критички осврт: Сандра је све време у свемиру и све време јој се дешавају неприлике са техником и она покушава да преживи. И од тога може да се направи океј прича (већ сам гледао сличне филмове са мање-више сличним причама, попут сјаног „Последњег гурања“), али то, овог пута, није био случај. Прича је баш досадна и поред импозантних специјалних ефеката.

Мислим да је то због тога што прича не нуди ништа више. Иако постоји покушај да се да дубина ликовима, пре свих оном који тумачи Сандра, некако то није дошло до изражаја. Одглумела је она добро и панику и очај и све што је било потребно, али то би осетио сваки човек у њеној ситуацији и није дала неки свој лични, карактеристични печат целој тој причи, а још мање разлог зашто бих оценио овај филм као добар. Поједине делове бих више оценио као патетичне.

Закључак је да је филм технички одлично урађен. Ту убрајам и глуму, али искључиво Сандрину. Џорџ је био очајан. И то је, па, све.

Едукативни моменат: Сандри и осталима проблеме је задао (па чак и главе дошао) отпад у свемиру. Сва је прилика да ће и нама, само онај који бацамо на Земљи.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Потрага за Дори (Finding Dory 2016) је други наставак филма „Потрага за Немом“. Дори је риба коралног спруда, плаве боје, која пати од губитка краткорочног памћења. Она проводи време са рибама кловновима Немом и његовим татом, али се онда сетила да има родитеље које је давно изгубила. И одлучила је да их нађе. Проблем је што су они на другом крају океана.

Критички осврт: Прелеп је цртаћ, баш као и први део, када су тражили Нема. Иако је тема, практично, иста као у првом делу, свеједно је добра, садржајна и занимљива. Има и хумора, а акценат је на авантури, која је на моменте заиста сулуда. Већина сцена је прилично динамична, а све сцене су сјајне. Издвојио бих ону када се Дори изгубила у океану и пратећи шкољке наишла на родитеље. Све то прати адекватна и пријатна музика.

Веома ми се допада како су родитељи поступали са Дори и, на неки начин, ово је показна вежба како треба одгајати специјално дете. Односи између ликова ми се свиђају, а и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Рибица Дори је у једном тренутку рекла хоботници Френку да не можете све планирати у животу. Рецимо, кога ћете упознати. А управо такве, случајне ствари могу бити оно најлепше што се у животу дешава. Планови су добри, али много пута ћемо деловати мимо њих и то је сасвим у реду.

Оцена наставника:

(са великим плусем)

Средња монструмска: Запоседнута (Monster High: Haunted 2015) је цртаћ о фенси монструмима који похађају школу за њих. Испоставља се да у другом, паралелном свету постоји школа за духове. Неко одатле походи и прогања ученике Монструмске школе и девојка дух одлази тамо да види ко је то. За њом крећу и њене другарице, али су себе претходно претвориле у духове, а како би се уклопиле у нову околину.

Критички осврт: Иако порука коју филм шаље уопште није лоша и иако је расплет решен сасвим добро и озбиљно, све остало ми се у овом цртаћу не допада. Најпре, радња је сасвим обична, без имало креативних момената. Мистерија постоји тек у покушају, иако се форсира кроз читав филм. Иако је намењен деци, ипак мислим да ту исту децу потцењује толиким поједностављењем и очигледношћу. Или је намењен веома, веома малом узрасту, мада су актери тинејџери који су заљубљени и прате моду. У вези са овим последње написаним…

Мало је добрих животних вредности које овај филм промовише. Јасно је да је направљен да би се продале луткице, али дизајнер одеће сувише је „подивљао“. Свака од њих изгледа безмало као фолк певаљка у најбољем издању са платформама и сличним секси модним детаљима. Мода и популарност се изузетно цене у филму, раме уз раме са карактерним особинама попут комуникативности и доброте. Такође ми се не допада што су сви, али сви ликови, напросто, прелепи. То је свет монструма, али где нема места за мање лепе или корпулентне, на пример. Другим речима, или си прелеп или ниси у игри. 🙂

Још да додам да је анимација прилично слаба. Сви ликови су, као што поменух, прелепи, али у њиховим кретњама нема претеране слободе и флексибилности. Рецимо, када упадну у воду, фризура остаје нетакнута.

Едукативни моменат: Девојка дух је волела да блогује и имала је добре разлоге за то. Међутим, њени постови су били трачеви. Веровала је да у њима нема ничег лошег док није схватила да трачеви повређују људе (у овом случају монструме) и праве поделе међу њима. Од тада је почела да пише приче које је претходно проверила и које су засноване на истини. Такве приче су увек боље, без обзира колико трачеви изгледали занимљивији.

Оцена наставника:

(баш, баш слаба)

Кошмар пред Божић (The Nightmare Before Christmas 1993) је цртаћ познат и са додатком имена сценаристе Тима Бертона. У земљи Ноћи вештица, Џек Краљ Бундева, вођа тог града, вратио се са „похода“ по свету. Ноћ вештица је и овај пут била успешна и Џек је добио заслужене почасти од свог народа, али није био задовољан. Желео је нешто више, мада ни сам није знао шта. А онда је пронашао портал који води до земље Божића и тамо видео ствари које су му се допале. Зато је одлучио да он, наместо Деда Мраза, организује тај празник. Свим суграђанима поделио је задатке и они су заиста припремили Божић, али онако како једино умеју.

Критички осврт: Анимација у филму је гротескна и занимљива, али свакако примерена теми. Прича је добра и са добром идејом и шаље поучне поруке. Све у свему, филм какав и очекујем од Дизнијеве комапније.

Едукативни моменат: Џек је ушао у рутину у свом послу и то му се није допало јер му је постало монотоно. И одлучио се да почне да ради други посао што може бити лоше решење и то се и показало. Јер Џек није био стручан за тај нови посао. Много боље би било да је унео новине у сопствени посао и тако му не би постао досадан.

Оцена наставника:

(мрачна, као и филм што је)

Утвара (The Wraith 1986) је филм о момку Чарлију Шину који се појављује у малом градићу и одмах је „стао на жуљ“ вођи локалне банде Нику Касаветесу јер је бацио око на његову симпатију Шерилин Фен. Ник ће ускоро открити да му прети много већа опасност од љубавних јада. Наиме, мистериозни возач моћног аутомобила убија чланове његове банде једног по једног.

Критички осврт: Филм је почео крајње досадном трком колима и ако је судити према пословици „по јутру се дан познаје“, није много обећавао. А онда се ниоткуда појавио Чарли са покушајем осмеха који је имао за циљ обарање девојака са седишта тадашњих биоскопских сала и почело је да се дешава много тога у релативно кратком времену (у првих петанестак минута), да би кулминирало у један нерешени кримић са убиством. У ствари, решен кримић већ тада, али мистерија је ко је, у ствари, Чарли и ко је тајанствени возач и да ли су та двојица, заправо, иста особа? Кад боље размислим, ни ту мистерије није било. Као што није била ни мистерија да је Чарли, у ствари, некакав дух осветник.

Дакле, нема мистерије и једва да има радње. Све време се тркају колима, што је, можда, било „кул“ за оно време, али је мени било изнурујуће досадно. Тим пре што су те трке тек у покушају да буду узбудљиве и можда би биле занимљиве загриженом љубитељу релија под условом да пренебрегне чињеницу да су у прве две трке са натприродним аутомобилом заобишли, успут, иста кола. То, ваљда, довољно говори како су сцене трке снимане. 🙂

Логика којом се руководе ликови није увек најјаснија. Полиција, на челу са шерифом Рендијем Квејдом, има сасвим пасивну, маргиналну улогу и ту је тек да констатује необичне догађаје и повремено безуспешно јурца за колима младих деликвената. И да, Ренди је направио једну добру фору и то би било то. Ликови, иначе, уопште нису разрађени, а односи између њих сасвим су површни. Као и цео филм, уосталом.

Едукативни моменат: Ник је суверено владао својом бандом и радио шта је хтео захваљујући страху који је изазивао. Ипак, није успео и да изазове нежна осећања код Шерилин у коју је био заљубљен. Колико год да је човек силан и моћан, увек ће постојати нешто што не може да уради. Зато не треба да се секирамо ако нешто ми не можемо да урадимо, посебно ако силни и моћни нисмо. 🙂

Оцена наставника:

(реална)

Имаџинеријум (Imaginaerum 2012) је финско-канадски фантастични мјузикл. Композитор и члан финске метал групе Најтвиш сада је остарео и пати од деменције. Дани су му одбројани и према мишљењу лекара нема смисла више одржавати га на апаратима. Зато је његова кћерка Маријана Фарли потписала папире да прихвата да се апарати искључе и усељава се у породичну кућу очекујући сваког часа да ће јој отац умрети. Она води борбу са својим осећањима јер верује да јој се отац никада није довољно посветио. За то време, у сновима остарелог музичара такође се дешава борба са властитим демоном у виду језивог Снешка Белића.

Критички осврт: Музика је одлична, као и идеја за филм, али је поприлично трапаво реализована. Сцене које нас воде кроз живот композитора изгледају као музички спотови и то врло добри, али то није довољно за један филм који претендује да буде уметнички. Те сцене нису оригиналне, нити довољно интригантне, још мање су напете (иако постоји покушај при крају да такве буду) и лишене су мистерије, пошто су односи између композитора и његове кћерке Маријане већ сасвим јасни готово на почетку филма. Тиме су разјашњене и његове највеће грешке, па и ток којим се кретао његов живот. Сваки даљи догађај који откривамо надовезује се на претходни, али ништа што би шокирало или унело неки нови преокрет. Све време се провлаче иста осећања, а мотив беса и самоће су толико доминантни да, неминовно, прелазе у монотонију. Уз то, неке сцене се више пута враћају (попут суочења Квина Лорда са оцем и прогањање Снешка – што је, у ствари, иста ствар). Додуше, има неколико сцена које су заиста занимљиве, као она када у једној соби мали Квин гледа у свог оца који очајава, а на зиду те собе је постављена слична сцена када њега, сада одраслог (глуми га Туомас Холопајнен) и са истим осећањем, гледа његова мала кћерка. И разлог очаја је у оба случаја исти.

Мали Квин ме није фасцинирао глумом, а, ако ћемо поштено, ни остали. Ипак, не могу да не ценим што филм јесте другачији од шуме других, а и нуди једну смислену причу и лепу, људску емоцију, па таман та емоција и не била толико уверљива.

Едукативни моменат: У сефу композитора је било оно што је највредније за њега; сећања. Када бисмо остављали у наш сеф оно што је заиста највредније нама, то сигурно не би био новац. 🙂

Оцена наставника:

(помало празњикава)

Антивирусно (Antiviral 2012) је канадско-француски психолошки хорор. У некој будућности фармацеутска кућа „Лукас“ својим клијентима нуди јединствену услугу. Они могу да купе исти вирус од кога болује њихова омиљена позната личност и тако проживе макар део живота који има њихов идол. Кејлеб Ландри Џоунс је запослен у тој фирми, али и он је фан прелепе Саре Гадон и користи своју позицију да се зарази њеном болешћу. Испоставља се да вирус, који Сара има, уопште није безазлен.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста занимљива и свакако оригинална. У филму је она разрађена не само кроз фармацеутску кућу и конзументи на разне начине добијају делиће својих идола. Дакле, метафора је не само очигледна, већ и доведена до екстрема. Тиме се добио један морбидан ефекат, али, ако ћемо право, морбидни су и таблоиди, као и људи који их са уживањем читају.

Што се реализације тиче, није лоша, мада филм јесте прилично спор и радња је исфорсирана. Другим речима, направила се прича са „мало меса“. Са друге стране, интелигентно је осмишљена и дијалози су виспрени, чак покрећу неке филозофске теме.

Све ово прати и добра глума. Кејлеб је и гледајући физиономију одговарајући за ову улогу, онако блед, пегав и мршав. Дефинитивно доприноси атмосфери која је чиста, стерилна, због беле боје која преовлађује, али, истовремено, накарадна, болесна и чудна због самог дешавања. Атмосфери доприноси и фотографија која има уметнички шмек, баш као и сам филм.

Едукативни моменат: Истина је да познати људи имају утицаја на живот сваког од нас. И ту нема ничег лошег ако тај утицај дозирамо и, зашто да не, прихватимо оне лепе, позитивне ствари. И, наравно, избегавамо да читамо таблоиде. Са једне стране бацамо паре, а са друге трошимо и време које смо могли да утрошимо на нешто много паметније.

Оцена наставника:

(не баш најбљештавија)

Разбијачи дана (Daybreakers 2009) је прича о вампирима који су освојили свет. Популација људи је пала на свега 5% и прекобројни вампири гладују. Итан Хок је хематолог који ради у фирми коју води Сем Нил и покушава да пронађе вештачку замену за крв. На њега наилазе људи, међу којима и Клаудија Карван, и они му нуде решење за које није веровао да је могуће – да наново постане човек.

Критички осврт: И у овом филму ми се идеја јако допала, тим пре што је и врло актуелна, а нисам до сада видео да је вампиризам постављен у овакав контекст. Вампирски свет је занимљиво приказан, мада је акценат пре свега био на заплету и самим тим, борби и људи и вампира да преживе у лошој ситуацији. Тако да је филм жанровски пре свега акција и у том смислу није лоша, мада ни нарочито епохална. Сцена јурцања колима је, безмало, одлична. Аутори филма су баш на све мислили, а завршетак те трке пропраћен је „ватрометом“, како и доликује. 🙂 Углавном, добио се један сасвим солидан филм, са солидно разрађеним ликовима и причом без већих грешака, одрживом, занимљивом и забавном.

Едукативни моменат: У природи у ланцима исхране предатор мора да има мању биомасу од свог плена. У супротном, ако би се, којим случајем, пренамножио и биомасом премашио плен, десила би се регулација бројности; јединке би почеле да умиру од глади и не би имале услова да се даље размножавају. Ето, мало и лекција из биологије. 🙂

Оцена наставника:

(заиста јака)

Житије Брајаново (Life of Brian 1979) је филм Монти Пајтоноваца. Главни протагониста је Брајан (Грејам Чепмен), који се родио у исто време када и Исус и кога су као бебу три мудраца помешала са богочовеком, а касније, када је одрастао, исто су учинили и његови сународници.

Критички осврт: Иначе волим Пајтоновце и њихове лудорије и бритак (у сваком смислу) хумор. Филм је у потпуности у њиховом фазону и мало је рећи да је одличан. Пародира све што је могуће пародирати, на ведар, неоптерећујући начин. Ако има неко ко није погледао овај филм, обавезно треба да то учини. 🙂

Едукативни моменат: Издвојио бих поруку овог филма са самог краја, из музичке нумере: увек гледајте ведрију страну живота.

Оцена наставника:

(уз препоруку)

Тор (Thor 2011) је филм рађен према стрипу који богове из нордијске митологије приказује као суперјунаке из ванземаљског света Асгарда. Овим светом управља Один (Ентони Хопкинс) и његова мисија је да одржи мир у свим световима. На престолу треба да га замени син првенац Тор (Крис Хемсворт), али је момак сувише нагао и склон ратовању. Због грешака које прави, отац га протерује на Земљу и при томе му одузима све моћи. Да би их наново добио, мора да научи тешке животне лекције.

Критички осврт: Радња је сасвим добра. Чак, неочекивано за једну суперхеројштину, има и неку дубину и шаље сјајне поруке. Дворска интрига фино је уклопљена, а и преврати. Крај је амерички патетичан, са све великим речима. И иначе, у филму има много и патетичних и општих места, као када Тор доскочи у получучњу након што убије чудовиште или када, очајан, арлауче гледајући у небо. То и специјални ефекти донекле кваре утисак. Код готово свих специјалних ефеката анимација је баш, баш уочљива. Но, филм је забаван, динамичан и пружа добру акцију, тако да је испунио очекивања од поджанра у коме је рађен. И да додам да су глумци добро урадили посао, а и, руку на срце, добро су бирани за своје улоге.

Едукативни моменат: У разговору са Крисом, Стелан Скарсгорд је рекао како није лоше када човек схвати да нема све одговоре јер онда почне да поставља права питања. Заиста мудро, нема шта.

Оцена наставника:

(мање-више; у ствари, више мање него више)