Лако Је Критиковати 95

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the_cloverfield_paradox (Small)IIIПарадокс Кловерфилд (The Cloverfield Paradox 2018) је преднаставак франшизе „Кловерфилд“. Године 2028. свет се суочава са енергетском кризом. Зато светски научници раде на Шепардовом честичном акцелератору који би требало да обезбеди довољно енергије и за који је предвиђено да се активира у свемиру, прецизније на свемирској станици „Кловерфилд“. Посада станице је поступила према плану и након пар покушаја заиста успела да покрене акцелератор. Међутим, тада су се ствари промениле у смеру коме се нису надали.

Критички осврт: У овом филму Руси су ти који хоће рат због енергената (које данас иначе имају у изобиљу). Не знам одакле Америма образа да такву поставку дају чак и у научно фантастичном филму. Ако је ико водио ратове због нафте, то је била Америка. И вођа тима и човек челичног карактера Дејвид Ојелово, који допушта себи само кратке и усамљене тренутке слабости, Американац је (наравно и зар сте сумњали), док су сви остали припадници других народа. И он се жртвује за добробит свих (наново наравно и зар сте сумњали). Ипак, најсимпатичнији члан екипе и уједно онај који једини уноси дух и хумор је Крис О’Дауд.

Прича није лоша и иако је предвидљива, не могу да кажем да није маштовита. Радња је и довољно динамична, и иако нема ту мистерије, сасвим држи пажњу. Морам да замерим да има превише патетике.

Што се науке тиче, прилично су виспрено одрадили смрт Џанг Цији, али са гравитацијом су изгледа имали проблема. Иако је у реду да у броду постоји вештачка гравитација, некако не иде да је има и около њега, а што се види у сцени када напоље излазе Дејвид, Гугу Мбета Рао и Џон Ортиз. Такође, нисам приметио да је Елизабет Дебицки имала икакве ожиљке од каблова који су јој се буквално увукли у тело. Но, специјални ефекти нису лоши, као ни продукција.

Едукативни моменат: Елизабет је била у ситуацији да се одлучи да ли живот неколико људи треба жртвовати зарад добробити осам милијарди. У животу овакве ситуације нису драстичне, али нису ни непознате. У нашем законодавству постоји институт крајње нужде, о коме има и чланак на Википедији, коме сам и сам допринео. 🙂 Према том закону, мање је зло ако настрада мање људи, али то је када гледамо законски и логично. Када гледамо људски, сваки живот је вредан и треба да поштујемо свачији живот без обзира што је он мали у поређењу са животом целог народа или човечанства. Нама он је довољно велики, а још ако има и утицаја на наш живот, његова величина је тек онда огромна.

Оцена наставника:

3(реална)

muppets-most-wanted-poster-uk (Small)VМапети најтраженији (Muppets Most Wanted 2014) је осми филм са луткама Мапетима. Пошто су управо финиширали претходни филм, Мапети желе да сниме наставак. И док излиставају углавном лоше идеје, појављује се агент Рики Џервејс који им нуди светску турнеју. Они одушевљено прихватају (осим Кермита), али не знају да је Рики зликовац који има намеру да изврши пљачку века, а да кривицу пребаци на њих.

Критички осврт: Заљубио сам се у филм већ на самом почетку када Мапети најављују наставак саге о њима, а када сам видео да ће главни антагониста бити Константин, руска варијанта Кермита и најопаснија жаба на свету која се феноменално туче са руским војницима. Иако ми је било јасно како ће све то ићи, филм ме је већ тада потпуно заокупио. Дакле, радња је предвидљива, али свеједно сјајна. Има много доброг хумора и пародија на друга остварења, али када су пародирали „Кад јагањци утихну“ са Кермитом, то је заиста била врхунска фора. Има и много авантуре, мењају се локације по свету и све то доприноси изузетној динамици филма. Динамици доприноси и то што се све време појављују познати глумци, чак и у мање него епизодним улогама, тако да просто морате да помислите: „Јао, ево га овај!“ Има и познатих певача и много песме јер је ово делом и мјузикл (што је и очекивано) и нумере уопште нису лоше. Све у свему, утисак је више него позитиван.

Едукативни моменат: Рики је дао Мапетовцима да раде шта желе, а омогућио им је више него лаган успех. Међутим, све то им се на крају обило о главу и испоставило се да је много бољи вођа Кермит, који јесте био захтеван, али и мудрији и радио је у њихову корист. Није увек онај који нам дозвољава да чинимо шта нам је воља добар по нас. Уосталом, добри родитељи, наставници и пријатељи управо то не чине.

Оцена наставника:

5(може)

gremlins-the-new-batch (Small)IVГремлини 2: Нова гомила (Gremlins 2: The New Batch 1990) је наставак познатог филма о гремлинима. Кеј Лок је власник старинарнице на Менхетну и сметња богаташу Џону Главеру да на том месту изгради раскошни тржни центар. Међутим, док једном не смркне другоме не сване и Кеј је убрзо умро и није било препрека да се његова радња сруши и оствари Џонов наум. Кеј је водио рачуна о гремлину Гизму и сада је овај створ био препуштен самом себи. Ипак, гремлина су пронашли научници који раде код Џона. Џонов запослени је и Зах Галиган који је знао за Гизма (из првог дела) и спасио га од сецирања. Но, ствари нису ишле баш тако глатко и Гизмо се размножио и на свет донео своје злоћудно потомство које је запосело тржни центар и постало опасна претња читавом Њујорку.

Критички осврт: Овај филм је ухватио последње трзаје лепршавих осамдесетих и без обзира на годину када је снимљен, према сензибилитету припада више тој декади. Другим речима, веома је лепршав и наиван. Наивних момената има много, па тако је Фиби Катс преживела пад у лифту који се стропоштао са шездесет и другог спрата и то без иједне повреде. Но, ово је она врста филма који нуди безазлену забаву.

Када летећи гремлин напада Дика Милера реакције пролазника су потпуно неадекватне. Разумем ја да пролазници не могу да виде накнадно убачене специјалне ефекте, али зато се узимају, рецимо, статисти који ће знати о чему се ради. И сцена би тада била уверљивија. 🙂 И наука је схваћена наивно, а посебно је такав део који се дешава у генетичкој лабораторији. Фаворит ми је када гремлин пије „мождани хормон“ како га је Кристофер Ли назвао (а за који ја, као биолог, уопште нисам сигуран да знам који је то хормон уопште) и онда након болне и надасве психоделичне трансформације појављује се – са наочарима на лицу. 😀 Но, тај део у генетичкој лабораторији је управо оно што помера овај наставак корак даље у односу на први део јер уз разноврстан генетички и којекакав други материјал, који гремлини жедно пију, настају нове форме гремлина, те њихове могућности веће и неваљалства маштовитија. И не могу да кажем да је то лоша идеја сценаристе Чарлија С. Хаса, напротив. Тако да је прича сасвим у реду. Ово је једна лагана комедија, са више него симпатичним створењима (чак и када су зла), више за опуштање него за громогласно смејање, мада хумор није лош, а има и пародије на друге филмове, попут „Маратонца“ и „Чаробњака из Оза“. Супер је и идеја да гремлини ометају емитовање сопственог филма.

Едукативни моменат: Зах је искористио воду како би дохакао Гремлинима, иако вода може да учини још горе; да им помогне да се размноже. У народу постоји изрека да се „клин клином избија“, али наместо тога приметио бих следеће: да оно што је за нас добро, може да буде и лоше, а зависно од тога како то користимо. Поменута вода је за нас извор живота, али ако је загадимо, као што то радимо, може постати опасна за наш организам.

Оцена наставника:

4(лепушкаста)

nationaltresur (Small)IVnaIIIНационално благо: Књига тајни (National Treasure: Book of Secrets 2007) је наставак филма „Национално благо“ из 2004. Николас Кејџ је познавалац америчке историје и одржао је једно предавање у вези са тамошњим грађанским ратом. Међутим, на предавању се појављује и мистериозни Ед Харис који има чврст доказ, а то је недостајућа страна из старе бележнице, да је Николасов предак био умешан у атентат председника Абрахама Линколна. За Николаса ово је била увреда породичне части, те се дао у доказивање невиности свог претка. То је подразумевало да пронађе древно благо које је тај његов предак пробао да заштити од непријатељских војника. Међутим, благо је добро скривено, а трагови где се налази су на тешко доступним местима.

Критички осврт: Древне загонетке у вези са тајним редовима или витезовима или чиме већ из прошлости уопште нису нова ствар у филмовима. Први пример који ми је пао напамет је „Да Винчијев код“ снимљен годину дана раније, али примера има прегршт. Овај филм је такав тип авантуре и не могу да кажем да је лош, иако није оригиналан. Прилично је узбудљив, динамичан и држи пажњу. При томе је сама загонетка повремено веома маштовито осмишљена као што је случај са столом краљице Енглеске.

Има много патриотизма у овом филму и то је подношљиво, а и тема је ипак у вези са историјом САД. Али да су баш најпаметнији људи Америке седели у председничкој столици стотинама година, ипак је претеривање. Уосталом, Никола Тесла није био амерички председник, али верујем да је био паметнији од свих њих заједно. 🙂

Има и комичних момената и то поздрављам, али има и наивних момената и то баш много. Тако Дијана Кригер открива Еду како су Николас и Џастин Барта открили тајна слова на пергаменту, иако ништа не зна о Еду и иако је и сама нека врста научнице. Открића, посебно таквог типа, не причају се унаоколо, посебно док је истраживање у току. Наивних момената има још, а углавном су у вези са акционим сценама. Вртоглаво јурцање колима баш је атрактивно направљено, али баш да нигде у Лондону нема полиције која ће се укључити, мало је вероватно. При том, камере на путу забележиле су пролазак кроз црвено светло, али изгледа ништа више, јер никаквих последица ни по протагонисте, ни по антагонисте није било. Џастин је невероватан хакер, али му није ни на памет пало да је разлог зашто је Ед увек на месту догађаја управо зато што прислушкује телефон Џона Војта. Уједно је имао сазнања да је Џона напао Ед, при чему га је онесвестио и ништа му није украо, и све што је требало је да сабере два и два. И Едов пристанак у финишу филма да сам, без својих људи, крене у авантуру са Николасовом екипом, такође је натегнут. Крај је типичан холивудски.

Едукативни моменат: Дијана је поручила Николасу да иако унапред зна који ће одговор добити од ње, свеједно треба да је пита, а не да одлуке доноси сам. Питати је ипак добро из најмање два разлога. Први је што је то поштовање према другој особи, а други је што ћемо се можда и изненадити потврдним одговором.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

journey-to-the-center-of-the-earth-theredlist (Small)VПутовање у средиште Земље (Journey to the Center of the Earth 1959) је екранизација романа Жила Верна. Асистент Пет Бун угледног професора са Универзитета у Единбургу Џејмса Мејсона, свом професору је купио комад вулканске стене. Пошто је комад био тежи него што би требало, то је изазвало професорову радозналост и он је одлучио да ту стену испита. И у њој се налазио предмет са писанијем стотину година старим, а које је потицало од истраживача који се отиснуо у средиште Земље. Џејмс је одлучио да крене у исту пустоловину, а са собом је повео и свог асистента. Међутим, има још заинтересованих за ово откриће и, што је важније, још заинтересованијих да заслуге за њега припадну њима.

Критички осврт: Декада у коме је филм настао је заиста „доба невиности“ и то се види према Петовом удварању лепушкастој Дајани Бејкер. И то је заиста имало своје чари и лепо изгледа у филму. Такође, филм је потпуно наиван, што је опет карактеристика тог раздобља, а фаворит ми је сцена како је Џејмс преварио Тејера Дејвида бацивши му со у лице. Фора је прастара, али, руку на срце, и филм је, такође. 🙂 Но, неки филмови никад нису превазиђени, ма како стари, а и приче. У овој причи се дешава много тога, иако се већи део филма најпре спремају на путовање, а потом тумарају пећинама. Ту има и фантастике и кримића и љубавне мелодраме и све то упаковано врло лепо и лагано. Да, та лакоћа са којом су се некада правиле приче у филмовима ме заиста фасцинира. Филмом нисам баш фасциниран, али је утисак одличан.

Едукативни моменат: Професор Џејмс је рекао како наука није игра погађања и да не изводи преурањене закључке. То је једна мудрост тог професора, а друга је када је рекао свом асистенту Пету да не треба да се стиди своје одеће сиромашног човека јер је позван на вечеру где су научници. „Научницима не смеју да буду битне манжетне“, закључио је. Ја бих додао да у било ком друштву то не би требало да буде битно.

Оцена наставника:

5(си)

the_dinosaur_project (Small)IIIПројекат диносаур (The Dinosaur Project 2012) је британски СФ. Група криптозоолога кренула је у Конго, како би истражила да ли су истините тврдње да тамо обитава један плезиосаур. Са њима су кренула и двојица телевизијских сниматеља, али и слепи путник, односно син вође пута Ричарда Дилејна. Оно што ће сви заједно открити превазићи ће њихова очекивања.

Критички осврт: Ово је једна од верзија „Парка из доба јуре“, али има сличности и са другим филмовима. Режисер Сид Бенет је прилично дуго одржавао мистерију, а интересантно је да је своје ликове убијао неочекиваним редом, па је тако Наташа Лоринг настрадала већ друга, иако је једина атрактивна плавуша у већински мушкој групи. Ликови су стереотипи и њихови мотиви су предвидљиви, а глума је, па, подношљива.

Специјални ефекти су сасвим солидни. Упркос томе што је прича неодржива јер толики екосистем из парка из доба јуре немогуће је да баш нико до тада није приметио и сликао свега једну нејасну фотографију (и то у Конгу у сред континента, па таман то била и Африка), режисер Сид се одлучио да ствари прикаже што је реалније могуће. Зато је направио један назови документарац са камером која се креће и тресе. Тиме је све требало да буде и узбудљиве, али се постигао контраефекат. Такви филмови напросто не могу да буду узбудљиви у мери у којој то могу филмови који су, да кажем, нормално режирани, као што је поменути „Парк“. Напросто, те сцене не могу да дочарају сву опасност и деликатност ситуације јер се већина тога и не види, а башка што је повремено толико мрачно да се ама баш ништа не види. Надам се да ће режисерима то постати јасно, као што је већ одавно јасно да је таква режија већ депласирана. Што се приче тиче, није она лоша, али је далеко од добре. Пошто радње практично нема, а да последњи кадрови не постану монотони (што је неминовно), Сид је причу зачинио још једном отежавајућом околности по протагонисте – људском амбицијом, те Питера Брука претворио у манијакалног лудака. Тако је непријатељ (диносауруси) појачан за још једног (људског) члана, али то није значајније допринело квалитету приче, а ни томе да она постане узбудљивија. Сам крај је, већ, донекле поправио утисак.

Едукативни моменат: У овом филму главну улогу имају криптозоолози. Криптозоологија је псеудонаука која се бави измишљеним бићима, а која, наводно, постоје. Ова дисциплина никада није званично призната у научној заједници, али ја не мислим да је потпуно погрешна. Докле год људи трагају за новим сазнањима, то је сасвим у реду. Чак и фантастичне замисли не треба одбацивати одмах без размишљања јер бисмо можда могли остати ускраћени за нека велика открића. Уосталом, верујем да је телевизија за људе од пре двеста година била управо таква, фантастична замисао. Ипак, доказивање било чега, па и тих мистериозних бића, већ је друга прича и ту можемо признати само научне методе.

Оцена наставника:

3(реалка само таква)

the_crazies_poster (Small)IVЛудаци (The Crazies 2010) је римејк истоименог филма из 1973. У малој вароши људи, један по један, почињу да показују веома агресивно и нерационално понашање. Шериф Тимоти Олифант покушава да се избори са овом кризом, али убрзо увиђа да не може да спаси своје суграђане и да ће тешко сачувати чак и сопствени живот.

Критички осврт: Режија је одлична, а и прича није лоша, иако није нова. Режисер Брек Ајзнер је очигледно желео филм са зомбијима, али је прибегао опробаном рецепту да наместо њих има полуделе житеље варошице, а због велике завере Владе и тиме је цело то замешатељство учинио колико-толико реалним. И врло је пазио гледе свих детаља, тако да крупних грешака нема, али се покоја ситна поткрала. Нејасно ми је да ли се Брет Рикаби у филму зове Бил или Вилијам, пошто му се име променило већ у наредној сцени. 🙂

Иначе су сцене прилично језиве и напете и ово је један од бољих хорор филмова које сам гледао. Има малко понављања начина како Раду Мичел сналазе невоље (најпре код куће, а потом и у ресторану), али опростиво је. Глумом нисам толико фасциниран, али није била ни толико захтевна. Џо Андерсон је оставио добар утисак.

Едукативни моменат: Када је човек из Владе објаснио Тимотију да је време инкубације вируса два дана, он је узвратио да је од појаве епидемије прошло три, а да је он још увек здрав. И ту је Тимоти погрешио протумачио шта тај период инкубије заиста значи. Наиме, време инкубације вируса заиста значи да је вирусу толико времена потребно да изазове болест, односно симптоме. Током периода инкубације, човек може изазвати заразу код друге особе, тако да треба бити одговоран и према туђем здрављу, баш као и према сопственом.

Оцена наставника:

4(веома јака)

the-sixth-sense (Small)VШесто чуло (The Sixth Sense 1999) је филм у чијој је жижи дечји психијатар Брус Вилис. На вече када му је градоначелник доделио награду за рад, у његову кућу упао је бивши пацијент Дони Волберг. Дони је био видно растројен и упуцао је Бруса, а потом починио самоубиство. Годину дана касније Брус среће дечака Халија Џоела Осмента, који га је подсетио на Донија. Он је све своје снаге усмерио да реши дечакове проблеме јер није желео наново да доживи неуспех. Међутим, дечак има тајну која је превазишла Брусова очекивања.

Критички осврт: Нема шта, добар филм са добром глумом, иако се Брус и овог пута безуспешно трудио да буде шмекер. Чак је и клинац Хали одличан, можда и најбољи од свих одраслих. Преокрет је виспрено урађен и изгледа да је послужио као инспирација за каснији (такође добар) филм који смо превели као „Духови у нама“. Све у свему, немам замерки, напротив.

Едукативни моменат: Људи углавном верују да је шесто чуло неко натприродно јер наводно ми имамо пет чула. Но, то није истина. Има их много више. Само у кожи имамо макар пет: за додир, топлоту, хладноћу, бол и притисак.

Оцена наставника:

5(врло)

mindeye (Small)IУмно око (The Mind’s Eye 2015) је филм о људима који имају моћ психокинезе. Један од њих је Грејам Скипер и за њега је заинтересован доктор Џон Спередакос. Он успева да убеди Грејама да дође на његову клинику и при томе му је обећао да ће видети и своју симпатију Лорен Ешли Картер, која се такође налази на клиници. Испоставља се да доктор има скривене и нимало добре намере.

Критички осврт: Првих пола сата све што се дешава је да психокинетичаре Џон држи затворене у кући, а они желе да сви заједно побегну. И то је толико развучено, да је неописиво досадно. И онда су напокон успели, али то је тако безвезно одрађено да нити је уверљиво, нити је узбудљиво. И наставак филма је сличан и све мање уверљив. Актери су добили толико фаталних рана и шеткају се без проблема и боре се и надаље међусобно. И све време се боре и све време се рањавају или убијају или и једно и друго, па опсују, па иду још један круг све из почетка. У збиру се добија потпуно испразан, монотон и безидејан филм. И на моменте очајно патетичан. Глумци чак и нису били лоши, али су заправо уложили труд у нешто што није труда вредно.

Едукативни моменат: Џон је желео да буде као и Грејам и Лорен и погрешио је. Не треба да будемо као неко други; треба да будемо своји.

Оцена наставника:

1(без поправног)

posterviral (Small)IIВирусно (Viral 2016) је филм о пандемији коју изазивају црви способни да мењају понашање својих домаћина, односно људи. Прича прати судбину две сестре Аналеаг Типтон и Софије Блек-Д’Елије, које су се, заједно са оцем Мајклом Келијем доселиле у мали град. Пандемија је стигла и тамо и њих две су суочене са опасношћу којој нису дорасле.

Критички осврт: Овако су се некако пљували и у оном несрећном филму са Никол Кидман „Инвазија“. Иначе црвићи који паразитирају и мењају људе („зомбификују их“) није нова идеја у филмовима страве и ужаса. И реализација је више него класична уз све стереотипне ликове. Две су сестре, од којих је једна харизматична и бунтовна (Аналеаг), а друга слатка и смерна (Софија) и сасвим је погодно да управо та слатка и смерна постане хероина која ће дати све од себе да спаси посрнулу сестру. При томе, Аналеаг има свог јуношу, проблематичног и нестабилног Машина ган Келија, а Софија свог доброћудног, џентлменских манира и хероизму склоног Трависа Топа. Софија побеђује у сваком погледу, чак и када је изабраник срца у питању, те сценариста Кристофер Б. Ландон и режисери Аријел Шулман су још једном показали на очигледан начин (а какав други за америчку публику) којим вредностима треба тежити и да је „девојка из комшилука“ чак и у једном таквом еманципованом западњачком свету ванвременски идеал жене. Пардон – девојке, али то не мења много на ствари.

Биологија у овом филму је коректна. Ако изузмемо измишљеног паразита који напада људе, у природи заиста постоје паразити који контролишу своје домаћине делујући на њихов нервни систем и тако их прилагођавају сопственим потребама. Међутим, током реализације се отишло у дубиозу и више нисам био сигуран ко ту у ствари има свест; људи или црви. Језиве сцене су прилично успеле, али су готово све општа места. Има, наравно, и патетике и оног обавезног америчког „бори се са њим, Аналеаг, ја знам да си унутра“… Можда не баш тим речима, али је поента да љубав и снага воље могу да победе сваку силу која запоседне тело. Но, добро, макар се колико-толико реално завршило.

Критички осврт: Мој колега Мајкл је у одељењу искористио пример једне праживотиње. Toxoplasmosis gondii је паразит који улази у тело миша, утиче на одређене центре у мозгу и чини га неустрашивим пред мачкама. У ствари, миш губи свој инстинктивни страх од мириса мачке. Разлог је што токсоплазмоза може да се размножава само у цревима мачке, па практично нуди пацова мачки као оброк. Тако ће и паразит у телу пацова завршити тамо где треба да буде.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Advertisements

Лако Је Критиковати 89

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

BeyondSkyline_Iko (Small)Иза линије хоризонта (Beyond Skyline 2017) је наставак филма „Линија хоризонта“ из 2010. Френк Грило је детектив чији син Џони Вестон запада у невоље. Таман га је већ трећи пут извадио из затвора у који је запао због туче, те су кренули метроом кући, када их је задесила инвазија ванземаљаца. Воз у метроу је стао и Френк и возач воза Бојана Новаковић повели су људе ка излазу. Испоставило се да излаз из метроа уједно није и пут ка сигурности јер ванземаљци отимају и убијају људе. Зато су се њих троје, уз још неке људе, запутили ка неком безбедном месту. Такво место ће наћи, након много перипетија, тек у Лаосу.

Критички осврт: Најпре, пријатно сам изненађен што је „Линија хоризонта“ из 2010. доживела свој наставак и поред подељених мишљења (ја мислим да је то сасвим солидан СФ, док огромна већина других сматра да је ужасан и такве је и критике филм добио). 🙂 Тиме је режисер Лијам Одонел показао известан кураж и добио почетне плусеве код мене.

Логично је било да ће се наставак бавити управо оним што наслов и каже; шта је „иза“, односно шта је остало недоречено у претходном филму. И логично је било да ће бити елемената „Ејлијен против предатора: реквијем“ (труднице којима су извађене/поједене бебе), као и „Ејлијена“ уопште, што због блиских тема у овом и тим филмовима, што због тога што је Лијам радио као продуцент специјалних ефеката на поменутом „реквијему“. Маска, односно оклоп ванземаљца веома подсећа на исту такву код Предатора. Иначе су ванземаљци дизајнирани мање-више као и у претходном наставку. Јасно је да Лијам и екипа ту нису могли превише да се размашу због конзистентности прича. Уосталом, ова се у сваком смислу наставља на прву, па се протагониста из прве појављује у виду ванземаљца и у овој. Глумци нису исти, што је мањи проблем, а ретроспектива је истовремено и претерано мелодраматична и сасвим информативно објашњена, што је далеко већи проблем јер изгледа потпуно трапаво урађена. Међутим, сама идеја зашто су ванземаљци ту, те објашњење шта раде и како им се може дохакати, а које даје Калан Малвеј, већ је значајније смисленије него у првом филму и добро се уклапа у поменути филм, али не бих смео да потпишем да није било малко крађе из „Уздизања Јупитера“.

Занимљива је компарација сцена када Бојана и Џони покушавају да досегну ивицу и истовремено Френк порађа девојку у свемирском броду. Таквих упоредних сцена има још, а богами и узбудљивих. Неке сцене нису сасвим јасне као што је насумична и ничим изазвана борба између Френка и Ика Јувајс, те Икове сестре и Бојане. Ем што ми није јасан мотив, ем што су Ико и сестра му имали ватрено оружје, па чему онда шакатање? И чему на почетку Валентајн Пајен у болници и малтене на самрти када је видимо на крају филма ем живу и здраву, ем као капетана свемирског брода?

Углавном, прича није грандиозна, чак осредња је, мада није ни лоша. Филм је динамичан и често мења темпо, па од почетне урбане апокалипсе прелази на постапокалипсу и, напокон, свемирску фантастику. Успут има ту мало и шетње по свемирском броду и борилачких вештина, а све то прате специјални ефекти који су углавном солидни (има и лоших). Филм има и неке бонусе код мене, тим пре што се у репликама (углавном Иковим) види једна добра критика актуелне и нефантастичне америчке политике и да сам ја Американац малко бих се и запитао. 🙂

Едукативни моменат: Када је Френк замерио Ику за производњу дроге, овај је одговорио да када Амери престану да је купују, људи из Лаоса ће престати да је праве. Иако је то демагогија и класично пребацивање одговорности, у томе има истине. Било шта ће постати роба онда када има купаца. Ако ми прекинемо да показујемо интересовање и престанемо да купујемо ствари израђене од крзна животиња, на пример, људи ће престати да их лове и мучки убијају.

Оцена наставника:

4(бледа)

blade-runner-II (Small)Истребљивач 2049 (Blade Runner 2049 2017) је наставак култног филма истог назива (али без бројева) из 1982. Као и у претходном наставку, људи у будућности су генетичким инжењерингом створили робове који раде тешке и опасне послове наместо њих. Међутим, репликанти старије генерације су процењени као небезбедни и њих је потребно „пензионисати“. То сада раде други репликанти, али млађе генерације и послушни. Један од њих је Рајан Гозлинг и он је управо убио једног од старијих репликаната Дејва Баутисту, када је на имању где се Дејв крио пронашао нешто закопано и мистериозно, а што ће променити комплетно устројство тог футуристичког друштва. Сви постају заинтересовани за то закопано „благо“ и сви очекују да ће његову тајну решити управо Рајан.

Критички осврт: Несрећни Харисон Форд иако је загазио у осму деценију живота морао је да се појави у наставку сваког филма у коме је глумео. Гледали смо га у најсвежијем „Индијани Џоунсу“, „Ратовима звезда“, а сада и у овом филму. Други део „Истребљивача“ заиста одише својим претходником, па му и појединим детаљима одаје почаст на одређени начин; кадровима, неким ликовима који подсећају на оне пре (попут Силвије Хоукс која има исти статус као и главна хероина из претходног дела Шон Јанг, а Мекензи Дејвис има личност и изглед као Дарил Хана) или ликовима преузетим из претходног дела, као што је поменути Харисон. Међутим, у исто време, приметан је помак и промена у том универзуму, што је логично јер их дели не мали временски период. Тај нови универзум није сасвим различит од старог и тиме се не дистанцира, а и приче из оба дела тиме делују конзистентније. И уверљивије, у крајњој линији, пошто искуствено знамо да промене не могу бити тако драстичне за мање од пола века.

Искрено, имао сам приличну скепсу према наставку јер је стари „Истребљивач“ без двоумљења и одличан и култни филм. Некако је сигурније такав филм не дирати јер је ризик да ће се направити бледа варијанта веома велики, а поређење је немогуће избећи. Међутим, већ на самом почетку пријатно сам се изненадио. Рајан, који је безмало одличан, имао је мисију да приведе или убије Дејва и ту сцену су њих двојица одрадили тако добро да ме је емоција напросто запљуснула. Нисам могао да се одлучим да ли ме је више дотакао Дејвов беспомоћни гнев или Рајанова немоћна преданост оном што мора да уради. И касније је Рајан бриљирао и кроз његов живот јасно видимо и какав је свет у коме живи. И остали глумци су сјајни и харизматични. Сукоб две јаке жене Робин Рајт и Силвије сјајно је осмишљен и сјајно је одигран. У ствари, глумци су бриљирали у свакој сцени.

Режисер Дени Вилнев направио је мрачну атмосферу са мотивима који се понављају; поља где се нешто гаји или у граду зграде за живот које су униформне и ниске, док велике припадају корпорацијама које очигледно доминирају и вероватно управљају. Поруке које те корпорације шаљу су да људи могу ићи где год пожеле, али то некако не изгледа да постоји као опција. Већ у првим кадровима врло је јасно да то није слободарски свет. Тако да је режисер успео да направи такву атмосферу где су ствари тамо где треба да буду и то је била одлична подлога за причу. Додуше, атмосфери је допринела и музика (баш као и у оригиналном филму), а и фотографија. У оба случаја радили су, колико сам прочитао, мајстори свог заната (музику Ханс Зимер, а фотографију Роџер Дикинс) тако да то није неочекивано.

Прича је сјајна, мада се радња прилично споро развија. Крај је заиста тужан, а избегнута је она типична америчка патетика. Буквално је нема нимало. Неке техничке идеје током филма су сасвим иновативне. Рецимо, напад на Рајанову летелицу је такав да су му накачили змаја који је привукао муњу и тако довео до квара све електронике у возилу. Заиста ингениозно решење, посебно за мене коме је физика слаба страна. 🙂 Уз то, специјални ефекти су одлични, као и акција у филму. Речју, ово је филм коме тешко могу да нађем ману (тешко, али могу: веза између Рајана и холограма Ане де Армис нема други циљ до да буде трагична, па нема ни много оправдања у самој причи) и један добар кандидат за ремек-дело СФ-а, баш као и његов претходник.

Едукативни моменат: Силвија је поентирала у разговору са Робин да не може зауставити плиму метлом. И то је истина; ми смо сувише мали као појединци да бисмо могли да зауставимо промене или већ постојеће појаве у друштву, ма колико год нам се не допадале. Једино што нам преостаје је да их или прихватимо и да се прилагодимо најбоље што можемо или да живимо мимо њих, шта год да сви остали мислили.

Оцена наставника:

5(на шест)

star-trek-V-the-final-frontier (Small)Звездане стазе V: Коначна граница (Star Trek V: The Final Frontier 1989) је пети наставак саге, а последњи у којој глуми стара постава. На планети Нимбус III, која се сматра неутралном и служи за преговоре завађених раса, појављује се Вулканац Лоренс Лукинбил који води побуну против једног градића тамо названог Рај. Међутим, Лоренсова намера није да запоседне тај градић. Његове амбиције су много веће, а може да их оствари само ако се докопа звезданог брода. Изгледа да је познати Ентерпрајз погодан кандидат. Наиме, капетан Вилијам Шатнер пристиже са својом посадом како би ослободио изасланике раса које је Лоренс заробио. Капетан је ускоро схватио да је мисија спасавања прерасла у нешто што је превазишло сва његова предвиђања.

Критички осврт: Увод у филм је одличан. И надаље, како се одвијао, филм је постајао све занимљивији. У ствари, навијао сам за антагонисту Лоренса јер ме је јако занимало како изгледа бајковита планета Ша Ка Ри, а он се тамо упутио. 🙂 Углавном, вешто постављена и исто тако изведена радња, са доста интрига, па и породичних, и много ведрине којом ликови зраче. Хумор је сјајан, а предњачи тројац: Вилијам, Ленард Нимој и Дефорест Кели. Сцене у којима воде виспрене разговоре и доживљавају авантуре морао сам да вратим по више пута.

Едукативни моменат: Вилијам је имао једну одличну реплику када му је Лоренс понудио да одагна његов бол. Он је узвратио да ствари које су у нама нас и чине онаквима какви смо. Ако их изгубимо, изгубили смо и себе. Зато он није желео да његов бол нестане. Он му је, заправо, потребан. Иако ово звучи сулудо, чак мазохистички, у ствари је врло тачно. Што се Лоренса тиче, он је, пак, погрешио. Његова највећа грешка је што је идеализовао оно што је желео. Уколико схватимо да и предмет наше чежње (као и све друго на свету) није савршен, нећемо се разочарати када га добијемо. Нећемо се много разочарати ни ако га не добијемо.

Оцена наставника:

5(плус)

maxresdefaultjustice (Small)Лига правде (Justice League 2017) је филм који окупља суперхероје на челу са Бетменом, кога тумачи Бен Афлек. Амазонке на њиховом скривеном острву схватиле су да велика опасност вреба у лику и делу Сиарана Хиндса, који глуми моћно биће решено да завлада светом или да га уништи (није баш најјасније шта хоће, али очигледно је да је врло зао). Зато су упалиле ватру упозорења и тај знак схватила је Чудесна жена (Гал Гадот), те је, заједно са Бетменом, почела да регрутује суперхеројску војску. Ипак, Бетмену је јасно да ову борбу неће добити без најјачег од свих – Супермена (Хенри Кавил). Невоља је што је Супермен убијен још у претходном наставку, али шанса да га ипак врате у живот се указала и Бетмен неће да је пропусти без обзира на могуће последице.

Критички осврт: Свака група има свог духовитог члана и у овом случају то је Езра Милер (Флеш) и заиста је био на висини задатка. Без њега група би била сувише озбиљна и мрачна. Ионако је тема мрачна јер је Сиаран решио да уништи свет. Наравно, радња је класична и очекивана – Лига правде је добила довољно моћног противника који је одлучио да наплати неке старе дугове. Његов животни пут готово је истоветан злом чаробњаку из „Господара прстенова“, само што овде наместо прстења имамо кутије. Поређења можемо да правимо и са паралелном франшизом „Осветници“, где наместо кутија имамо камење и, углавном, у питању је ништа више до варијације на суперхеројску причу. Међутим, та прича покреће и другу, можда чак и узбудљивију, а то је окупљање лиге, а што подразумева и васкрснуће Супермена. Мислио сам да ће тај део мало више експлоатисати, али се ситуација, након кратке борбе, смирила и Супермен је опет био у супер форми. Сцена (док поменута борба траје) када полагано помера поглед ка Флешу, док овај јури убеђен да је пребрз за Супермена, заиста је и језива и сјајна.

У филму има одличне акције праћене ништа мање одличним специјалним ефектима. Финална битка је била у реду, мада су превише натегнуто победили Сиарана. Након тога она патетика, велике речи и нарација дефинитивно су вишак. Но, Амери никада неће научити шта је права мера. 🙂

Едукативни моменат: Супермен је рекао да је нада попут кључева од кола. Лако се изгубе, али ако их потражимо, увидећемо да су негде близу. Супермен је, очигледно, и суперпаметан. 🙂

Оцена наставника:

4(може и пет)

netflix-bright-movie (Small) (Small)Сјајно (Bright 2017) је америчка урбана фантастика о двојици полицајаца Вилу Смиту и Џоелу Еџертону, од којих је овај потоњи први припадник народа Орка у полицији Лос Анђелеса. Њих двојица откривају необично место злочина и схватају да је ту умешана магија. То им доноси много невоља, непријатеља и акције у којој је циљ преживети.

Критички осврт: Ово је једна симпатична идеја; да се сва она бића позната из „Господара прстенова“ пренесу у реално време, конкретно у једну крими причу. Нешто слично смо имали у серији „Права крв“, али су тамо били вампири међу људима и ово је корак даље. И необичнији корак јер су вампири и пре те серије добрано експлоатисани у сличне сврхе, а орци и вилењаци баш и нису. Дошао је ред сада и на њих. 🙂 Свет у филму баш по свему је једнак нашем, осим што га настањују разна бића из фантазија. Орци који се облаче као неки чланови банди и који су очигледан пандан америчким црнцима, вилењаци који су класични богаташи и на све остале гледају с висине и негде у средини су људи, који су по свему слични нама (ваљда како бисмо се поистоветили са сопственом врстом?), те чак и у овом поретку у којем има разних знатно јачих бића, наново смо на врху животног ланца и бројчано и у сваком смислу доминантни. Ово потоње је очигледно тако да би филм добио наше симпатије. Што се мене тиче, безуспешно.

Глума је сасвим у реду, мада Вил мени није бравурозан као што је већини. Ретко када он одмакне од кул (или напрженог, како желите) лика. Даун Оливјери ми није била уверљива уопште, па ни као Вилова супруга. Некако у њиховом филмском браку није било хемије. Додуше, нешто много брака није ни приказано. Вилова животна ситуација је класична и он не одскаче од других филмских полицајаца. Дакле, он као лик ни по чему није занимљив и зато ми није јасно зашто је толико времена утрошено на њега, наместо на развој саме идеје. Било је и губљења времена на пушкарања и луде вожње са обичним људима. Тога има у сваком крими филму и нејасно је зашто би сада овде то било узбудљиво, па ма какви да су специјални ефекти (а нешто претерано импресивни и нису). Иначе, пушкарања и мртвих има и то у гомилама, а у вештини предњаче вилењаци који убијају лагано као да су у „Матриксу“. Но, ни они нису дорасли Вилу који им увек некако измакне. Вилу је придодата таква вештина да он, без проблема, сређује четворо полицајаца одједном, а као од шале ради и све друге мајсторије. Тај „Рамбо синдром“ увек ме подсети зашто не волим акционе филмове.

Радња је, заправо, толико класична да ме је све време подсећала на друга остварења. Асоцијација на „Ванземаљску нацију“ је неминовна, а Луси Фрај је пандан хероини из „Петог елемента“. Улога је готово истоветна, а у оба случаја протагонисти имају задатак да заштите значајно биће. Но, добри узори не значе обавезно и добар филм, а овај је мање него осредњи.

Едукативни моменат: Сви су желели чаробни штап/мач и сви су желели да га добију, осим Вила. Иако је чаролија могла да му реши многе проблеме, крађа штапа није била исправан поступак. Много је тешко одолети искушењу и поступити исправно, али то је онај прави, искрени морал коме сви треба да тежимо. Морал није када осуђујемо друге, ма какве друштвено неприхватљиве и шокантне ствари урадили. И ту је Вил, такође, узор на који се треба угледати у овом филму јер је његов партнер омражени и робустни Орк, који друштвено није прихватљив.

Оцена наставника:

2(без плуса)

powerfirst (Small)Прва моћ (The First Power 1990) је крими прича о масовном убици Џефу Коберу који ритуално убија своје жртве. Њега успева да улови Лу Дајмонд Филипс уз помоћ мистериозне доушнице. Иако јој је обећао да Џеф неће добити смртну казну, Лу се управо за такву казну залагао. Иако је изгледало да је извршењем те казне убица завршио свој мучни посао и добио шта је заслужио, убиства су се наставила. Лу ће ускоро открити да је убица и даље Џеф, али да делује преко мрачних, натприродних сила.

Критички осврт: Идеја је у основи слична као у филму „Шокер“, снимљеним годину дана раније, али је значајније боље реализована и спакована у једну солидну крими причу. Ово је прави онај кримић са све пуцањем и полицијским замкама у парковима ноћу где су полицајци скривени међу обичним светом. И где обучени полицијски инспектори не могу да из пиштоља погоде бегунца са пар метара раздаљине. 😀 Према строго утврђеном обрасцу, мора да постоји и мотив и Лу уз помоћ Трејси Грифит га је и пронашао. У питању је инцест у породици, који је био траума за Џефа. Инцест је, иначе, у тој декади, а и ранијима, био често коришћен шок за гледаоце (сетите се култне „Кинеске четврти“), пошто је у свим тим декадама експанзија сексуалних слобода била толика да је мало тога и остало да шокира. 🙂 Језивих сцена нема много, али и то што има, прилично је успело. Рецимо када Нада Деспотович лебди са друге стране прозора у који гледа Трејси. И цео тај напад – туча и касније вожња колима са Надом – сјајно је изведен. И крај није лош, заиста оставља у недоумици, нема шта.

Џеф се можда извештачено смеје, али је сулудог убицу уверљиво одглумео (и физиономија помаже, нема шта). И други су били на висини задатка или макар солидни. Сју Ђиоза баш не уме да се прави мртва, али је улогу жртве добро изнела. 🙂

Едукативни моменат: Џеф је постао насилник зато што је и сам доживљавао насиље као дете. Насиље ствара насиље – то је доказана истина. Зато комуникација мора бити ненасилна.

Оцена наставника:

4(и то јака)

beautiful-creatures-movie-poster (Small)IVПредивна створења (Beautiful Creatures 2013) је романтична фантазија у којој главне улоге тумаче Алис Енглерт и Алден Ехренрајх. Алден је момак из малог града коме се паланачки живот смучио и жели да упише колеџ у неком већем граду и што даље. Међутим, у његову варошицу пристиже Алис, необична девојка која заокупља Алденову пажњу. Он открива да је Алис чаробница, тзв. кастер и да је тешка одлука пред њом. Зато он жели да јој помогне да та одлука буде повољна и по њу и по љубав која се међу њима у међувремену развила, али то нимало није лако у чаробном свету.

Критички осврт: Већ ми се почетак са помпезном нарацијом није допао. Много је боље урађен флешбек у биоскопу испред Алдена и Алис и то је оригиналан начин како могу ефикасно и, што је важније, ефектно да се испричају делови значајни за радњу, а да то не буде пука нарација. Нису ми се допали ни псеудоинтелектуални дијалози. И у нарацији и у дијалозима чујемо сувише мудрих мисли и великих речи, али оне имају врло очигледно и приземно значење. Говор Еме Томпсон о људима је, најблаже речено, врло прозаичан. И схватили смо: Алден не жели да остане у малом месту у коме као да је време стало и нема дешавања и не видим разлог да нам то прикаже кроз толике описе градића и различито накићене метафоре које све указују на исту ствар. Понављања има још у току филма и као да се режисер Ричард Лагравенес прибојавао да нећемо схватити из прве. 🙂

Општих места има, као када су се Зои Дојч и Тифани Бун молиле на часу, а како би испровоцирале Алис. Но, колико општих места, толико има и добрих сцена, као када Џереми Ајронс омађија Алдена да каже своје реалне планове и животни пут, а што се значајно разликује од онога о чему машта и што пропагира другима. И то јесте нешто што можемо да препознамо и код себе самих, а цела сцена је добра и због Џеремија који је, као и обично, одличан. Има још добрих сцена, као када Алис показује Алдену поезију коју „сакупља“ на зачараним зидовима своје собе или када је љута на њега, па ствара кишни облак само изнад њега, као у цртаћу. Што се саме приче тиче, није нарочито добра, а још мање грандиозна, иако је добар обрт на крају. Има пренаглашени шмек саге „Сумрак“, почевши од тога да девојка долази у мало место. Дакле, једна осредња прича, са много мелодраматике и са прилично потенцијала који се види само у појединим сценама.

Млади пар протагониста је заиста занимљив, чак и визуелно. Алис није нарочита лепотица, али просто исијава харизму, а Алден, иако има несразмерно велику главу у односу на релативно ситно тело, недвосмислено има шарма. И Алден је свакако другачије изнео улогу у односу на своје колеге које су радиле исто то у другим филмовима. Свеукупна сјајна глумачка екипа је још један потенцијал који овај филм није искористио.

Едукативни моменат: Алден је испричао Алис како га је, као малог, мајка одвела у библиотеку и рекла му да је то њена црква; тамо њена породица иде да слави оно што им је свето – идеје. Заиста лепо речено, а и истинито; књиге су неисцрпан извор идеја.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

madagascar (Small)Мадагаскар (Madagascar 2005) је цртаћ о четворо животињских пријатеља у зоолошком врту у Њујорку. Они се лепо слажу, иако припадају различитим врстама и имају добар третман, али то зебри Мартију није довољно. Он чезне за дивљином и због тога не наилази на разумевање својих пријатеља. Зато је одлучио да побегне из зоолошког врта макар на једну ноћ. Његови забринути пријатељи су кренули за њим како би га вратили и одговорили од луде идеје, и то их је увалило у невоље и авантуру која их је одвела чак до Мадагаскара.

Критички осврт: Анимација је добра, а животиње су веома гипке и разигране. Хумор је спорадичан; негде је успео, негде баш и не. Океј, неке цаке јесу виспрене попут оне када лемур држи књигу „Служити лемуре“ и виче: „То је кувар!“ Цака је преузета из једне од бољих епизода „Зоне сумрака“ и алузија је добро употребљена, али све то није довољно да буде перфектно.

Оно што ми се допада код ове приче јесу реални мотиви животиња које лако проналазимо код нас самих; зебра која жели више од живота и верује да је „тамо негде“ боље него овде, лав који иде линијом мањег отпора и слободу и природу подређује комфору, жирафа која, у недостатку пажње, бежи у болест и нилска коњица која је пронашла неког над киме може да тренира строгоћу, односно да постигне онај ауторитет који природно произилази из мајчинског својства жене. Друге ликове можемо да препознамо у својој реалности; краљ лемура као политичар који слуша искључиво себе и никог другог, најбољи је пример. И надаље, мотиви ликова се мењају како се мења ситуација и сценариста Марк Бартон и његова екипа веома паметно смештају животиње у контекст који ће показати њихову праву природу; пре свега лава, који је, наравно, предатор, те је његово пријатељство са зебром на дебелој проби. Цела радња иде тим паметним током и ако вас филм не заинтересује одмах, не треба одустајати јер најбоље тек следи. Битно је да није класична и, у ствари, уопште није наивна иако је филм намењен првенствено деци. Приказује све добре и лоше стране које проистичу из сваке наше одлуке и шта је заиста важно што наше одлуке и формира и треба да формира. Заиста ми се свиђају поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Иако цртаћ даје поглед на зоолошке вртове као на рај за животиње, ипак није тако. У многим зоолошким вртовима животиње немају услове и простор и често се муче, саморањавају, па чак и угину. Оне треба да живе у природи, где неће добити негу ветеринара и редован оброк, али ће имати све што им је потребно.

Оцена наставника:

5(не баш прејака)

037_m_n3d_1sht_V1.inddКрцко Орашчић 3Де (The Nutcracker in 3D 2009) је британско-мађарска божићна филмска адаптација истоимене бајке. У дому Ричарда Е. Гранта увек је ужурбана атмосфера, чак и за Божић. Његова супруга Јулија Висоцкаја, оперска дива, позвана је на бал како би песмом увесељавала госте. Зато је у кућу пристигао ујак Нејтан Лејн како деца Ел Фанинг и Арон Мајкл Дрозин не би били сами. Ричард није одушевљен Нејтановим слободоумним идејама, али свеједно га задужује да му причува децу и овај користи прилику да им поклони кућу са луткама. Једна од лутки је и Крцко Орашчић и Ел ускоро открива да је жив, баш као и све друге лутке. И више од тога; Крцко је води у авантуру спасавања краљевства од злог Краља пацова.

Критички осврт: Књигу „Крцко Орашчић и Краљ мишева“ добио сам као поклон за одличан успех од основне школе „Франце Прешерн“. Нисам је прочитао одмах, већ сам је одложио у кућну библиотеку. Тек након неког времена сам је се сетио наново, прочитао и – одушевио се причом. Што се тиче овог филма, нисам баш одушевљен, али не могу да кажем да је лош. Не прати причу дословно, али пропратио је неке аспекте, попут тога да је принц зачаран и да му је непријатељ Краљ пацова. Ова прича је далеко класичнија и рађена према шаблону холивудских хитова. Има симпатичних сцена, попут оне када се лутак заглавио бежећи од металног пацова, а и преображаји лица Џона Туртура су заиста страва. Но, све и да је више од тога, такве сцене нису довољне да филм учине иновативнијим.

Нејтан је очигледна алузија на Алберта Ајнштајна и овај филм је занимљив спој бајке и науке. И то не само бајке „Крцко Орашчић“; користећи се теоријом релативности, режисер Андреј Кончаловски лукаво се играо простором, чинећи да најпре Крцко буде већи, а потом да Ел, попут „Алисе у земљи чуда“, постане мања. Присутни су и мотиви из „Алисе иза огледала“, „Чаробњака из Оза“ и „Лепотице и звери“. Међутим, ту миксовању жанрова није крај; има ту и неоноар жанра, као и правог СФ-а са све техничким помагалима. И, напокон, с обзиром на то да је ово и мјузикл, музика је узета махом од Петра Чајковског, пре свега истоименог балета и то ће одмах да вам западне за ухо. Наравно, речи је Едвард Артемјев дописао за потребе филма. Оволико замешатељство може да не личи ни на шта, али је довољно вешто уклопљено, мада не и перфектно. И још се упоредо са свим овим дешава и реална породична прича, превише класична додуше.

Поменути неоноар је у вези са пацовима који су окупирали краљевство Крцка Орашчића и који подсећају на нацисте (мене увек такве алузије подсете на стрипове „Миш“ Арта Шпигелмана), а које маестрално предводи Џон. У прилог томе говори и да жена у Џоновој музичкој пратњи неодољиво подсећа на Хелгу из суперпознате серије „Ало, ало“. Њихове тамнице подсећају на логоре из Другог светског рата. Саме униформе више доликују војсци из Првог светског рата. Углавном, ова асоцијација јесте оптеретила причу која је, у основи, лагана, а при томе метафора није успела и није дала жељену дубину. У реду, они су пацови налик на нацисте и даље ништа ту није разрађено. Једино што могу да закључим је да је Европљанима (који су и правили овај филм) још увек најјача асоцијација на окупаторску војску она од пре више од пола века.

Глума је у овом филму јака страна и сви су махом бриљирали, али ми се највише дојмила Франсес де ла Тур. Све у свему, филм има својих јаких страна, али и повеликих проблема са којима се бори. Највећи је што је упросечио једну натпросечну причу. Ипак, критика је, колико сам прочитао, била преоштра према њему. За децу ово је сасвим солидан филмић.

Едукативни моменат: Како Нејтан, пардон Алберт каже, за некога је Крцко Орашчић обична играчка, а за другог најбољи пријатељ. И то је један од многобројних примера теорије релативности. Нама показује да наука, чак и она врхунска која изгледа недостижно, и те како има везе са свакодневним животом.

Оцена наставника:

3(сасвим солидна)

black_waters_of_echos_pond (Small)IЦрне воде Ехоиног језерцета (The Black Waters of Echo’s Pond 2009) је хорор који се дешава групи младих који су пристигли на острво како би се дружили. Једини становник тог острва Роберт Патрик испричао им је како су се ту дешавале мистериозне смрти, али их то није превише омело да спроведу у дело своју намеру. У кући у којој су одсели пронашли су старињску друштвену игру и почели да је играју. Временом се испоставило да их игра наводи на необичне поступке, а потом и на насиље. Циљ игре постао је очигледан – преживети.

Критички осврт: Већ на почетку можемо видети како се мудро користи низак буџет. Прва сцена је заправо црно-бели документарац који нас уводи у причу, односно сада већ сцену филма, која је такође црно-бела, да би постепено добила боју. Судећи према изреци да се „по јутру дан познаје“, то је обећавало да режисер Гејбријел Болоња и зна шта ради и да од малог може да направи много. И испоставило се да режија није испунила сва очекивања. То је једна хорор сапунска опера са крдом младих људи, који махом не знају да глуме, а у томе предњачи млађахна Електра Авељан (или њена сестра близнакиња Елис, свеједно). Толико је лоша глумица да иритира. Чак и старија и нешто познатија постава је била слаба. Шон Лолор је дефинитивно преглумљавао, а Роберт је одрађивао гажу у филму испод његовог нивоа. У једној сцени Роберт је тумарао ноћу по дивљини острва и разговарао сам са собом, а како би нам објаснио шта ради ту. Може ли бити глупље?

Радња је већ виђена и крцата општим местима. Наравно да је Аркадиј Голубович пронашао древне артефакте у дотрајалом подруму куће. Где би иначе били? Први део филма и то, богами, више од половине је сапуница, а која има за циљ да нам покаже односе између младих. Тај део је сувише развучен и разводњен, иако за њега има оправдања, односно утицаја на даљи (хорор) ток приче. Колико су глумци били неуверљиви у сапуњавом делу, толико се нису снашли ни у оном хорор. Цака је била да треба да помахнитају, налик ономе што се дешавало у другој сезони серије „Права крв“, али се то некако није десило. Било је ту много крви, моторних тестера и црних беоњача, али је глума била млака, а туча између Аркадија и Ника Менела потпуно смешна. У ствари, хорор прича изгледа као да се језиве сцене дешавају независно једна од друге, већ зависно од тога који ликови у њима учествују. Логично је запитати се где су сви наједном? И при томе нико не чује ни моторну тестеру ни самртне крике. Понашање ликова у тој ситуацији је углавном логично, али има и чудних тренутака, попут онога када Џејмс Дувал тумара по кући иако је очигледно да у њој није безбедно.

Сигуран сам да ће прва асоцијација на овај филм бити хорор верзија филма „Џуманџи“ и то јесте свакако филм са сличним мотивом, али је асоцијација са поменутом серијом јача. И у „Правој крви“ дочекује се бог Пан, али овде, осим ретких приказа тог бога, нема баш много везе са њим, тако да је и цела поставка овог филма (која се тиче старогрчких легенди) узалудна.

Едукативни моменат: Млади људи су имали проблема у међусобним односима, који су кулминирали и због тога су сви изгинули. У животу исход неће бити тако драстичан, али о проблемима у односима не треба ћутати. Треба их решити, баш зато да не би кулминирали.

Оцена наставника:

1(може мајушни плус)

Лако Је Критиковати 66

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gravity (Small)Гравитација (Gravity 2013) је филм о жени астронауту Сандри Булок, која је у мисији у орбити Земље. Међутим, мисија је кренула по злу, пошто су ситни комади свемирског отпада буквално избомбардовали сателит на коме је радила. Готово сви чланови њеног тима су изгинули, а она је одлебдела у свемир. Спасио ју је колега Џорџ Клуни, али није успео да спасе и себе. Сандра је остала сама и покушава да се врати на Земљу.

Критички осврт: Сандра је све време у свемиру и све време јој се дешавају неприлике са техником и она покушава да преживи. И од тога може да се направи океј прича (већ сам гледао сличне филмове са мање-више сличним причама, попут сјаног „Последњег гурања“), али то, овог пута, није био случај. Прича је баш досадна и поред импозантних специјалних ефеката.

Мислим да је то због тога што прича не нуди ништа више. Иако постоји покушај да се да дубина ликовима, пре свих оном који тумачи Сандра, некако то није дошло до изражаја. Одглумела је она добро и панику и очај и све што је било потребно, али то би осетио сваки човек у њеној ситуацији и није дала неки свој лични, карактеристични печат целој тој причи, а још мање разлог зашто бих оценио овај филм као добар. Поједине делове бих више оценио као патетичне.

Закључак је да је филм технички одлично урађен. Ту убрајам и глуму, али искључиво Сандрину. Џорџ је био очајан. И то је, па, све.

Едукативни моменат: Сандри и осталима проблеме је задао (па чак и главе дошао) отпад у свемиру. Сва је прилика да ће и нама, само онај који бацамо на Земљи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

findingdory (Small)Потрага за Дори (Finding Dory 2016) је други наставак филма „Потрага за Немом“. Дори је риба коралног спруда, плаве боје, која пати од губитка краткорочног памћења. Она проводи време са рибама кловновима Немом и његовим татом, али се онда сетила да има родитеље које је давно изгубила. И одлучила је да их нађе. Проблем је што су они на другом крају океана.

Критички осврт: Прелеп је цртаћ, баш као и први део, када су тражили Нема. Иако је тема, практично, иста као у првом делу, свеједно је добра, садржајна и занимљива. Има и хумора, а акценат је на авантури, која је на моменте заиста сулуда. Већина сцена је прилично динамична, а све сцене су сјајне. Издвојио бих ону када се Дори изгубила у океану и пратећи шкољке наишла на родитеље. Све то прати адекватна и пријатна музика.

Веома ми се допада како су родитељи поступали са Дори и, на неки начин, ово је показна вежба како треба одгајати специјално дете. Односи између ликова ми се свиђају, а и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Рибица Дори је у једном тренутку рекла хоботници Френку да не можете све планирати у животу. Рецимо, кога ћете упознати. А управо такве, случајне ствари могу бити оно најлепше што се у животу дешава. Планови су добри, али много пута ћемо деловати мимо њих и то је сасвим у реду.

Оцена наставника:

5(са великим плусем)

monster-high-haunted (Small)Средња монструмска: Запоседнута (Monster High: Haunted 2015) је цртаћ о фенси монструмима који похађају школу за њих. Испоставља се да у другом, паралелном свету постоји школа за духове. Неко одатле походи и прогања ученике Монструмске школе и девојка дух одлази тамо да види ко је то. За њом крећу и њене другарице, али су себе претходно претвориле у духове, а како би се уклопиле у нову околину.

Критички осврт: Иако порука коју филм шаље уопште није лоша и иако је расплет решен сасвим добро и озбиљно, све остало ми се у овом цртаћу не допада. Најпре, радња је сасвим обична, без имало креативних момената. Мистерија постоји тек у покушају, иако се форсира кроз читав филм. Иако је намењен деци, ипак мислим да ту исту децу потцењује толиким поједностављењем и очигледношћу. Или је намењен веома, веома малом узрасту, мада су актери тинејџери који су заљубљени и прате моду. У вези са овим последње написаним…

Мало је добрих животних вредности које овај филм промовише. Јасно је да је направљен да би се продале луткице, али дизајнер одеће сувише је „подивљао“. Свака од њих изгледа безмало као фолк певаљка у најбољем издању са платформама и сличним секси модним детаљима. Мода и популарност се изузетно цене у филму, раме уз раме са карактерним особинама попут комуникативности и доброте. Такође ми се не допада што су сви, али сви ликови, напросто, прелепи. То је свет монструма, али где нема места за мање лепе или корпулентне, на пример. Другим речима, или си прелеп или ниси у игри. 🙂

Још да додам да је анимација прилично слаба. Сви ликови су, као што поменух, прелепи, али у њиховим кретњама нема претеране слободе и флексибилности. Рецимо, када упадну у воду, фризура остаје нетакнута.

Едукативни моменат: Девојка дух је волела да блогује и имала је добре разлоге за то. Међутим, њени постови су били трачеви. Веровала је да у њима нема ничег лошег док није схватила да трачеви повређују људе (у овом случају монструме) и праве поделе међу њима. Од тада је почела да пише приче које је претходно проверила и које су засноване на истини. Такве приче су увек боље, без обзира колико трачеви изгледали занимљивији.

Оцена наставника:

2(баш, баш слаба)

The-Nightmare-Before-Christmas (Small)Кошмар пред Божић (The Nightmare Before Christmas 1993) је цртаћ познат и са додатком имена сценаристе Тима Бертона. У земљи Ноћи вештица, Џек Краљ Бундева, вођа тог града, вратио се са „похода“ по свету. Ноћ вештица је и овај пут била успешна и Џек је добио заслужене почасти од свог народа, али није био задовољан. Желео је нешто више, мада ни сам није знао шта. А онда је пронашао портал који води до земље Божића и тамо видео ствари које су му се допале. Зато је одлучио да он, наместо Деда Мраза, организује тај празник. Свим суграђанима поделио је задатке и они су заиста припремили Божић, али онако како једино умеју.

Критички осврт: Анимација у филму је гротескна и занимљива, али свакако примерена теми. Прича је добра и са добром идејом и шаље поучне поруке. Све у свему, филм какав и очекујем од Дизнијеве комапније.

Едукативни моменат: Џек је ушао у рутину у свом послу и то му се није допало јер му је постало монотоно. И одлучио се да почне да ради други посао што може бити лоше решење и то се и показало. Јер Џек није био стручан за тај нови посао. Много боље би било да је унео новине у сопствени посао и тако му не би постао досадан.

Оцена наставника:

5(мрачна, као и филм што је)

wraith_poster (Small)Утвара (The Wraith 1986) је филм о момку Чарлију Шину који се појављује у малом градићу и одмах је „стао на жуљ“ вођи локалне банде Нику Касаветесу јер је бацио око на његову симпатију Шерилин Фен. Ник ће ускоро открити да му прети много већа опасност од љубавних јада. Наиме, мистериозни возач моћног аутомобила убија чланове његове банде једног по једног.

Критички осврт: Филм је почео крајње досадном трком колима и ако је судити према пословици „по јутру се дан познаје“, није много обећавао. А онда се ниоткуда појавио Чарли са покушајем осмеха који је имао за циљ обарање девојака са седишта тадашњих биоскопских сала и почело је да се дешава много тога у релативно кратком времену (у првих петанестак минута), да би кулминирало у један нерешени кримић са убиством. У ствари, решен кримић већ тада, али мистерија је ко је, у ствари, Чарли и ко је тајанствени возач и да ли су та двојица, заправо, иста особа? Кад боље размислим, ни ту мистерије није било. Као што није била ни мистерија да је Чарли, у ствари, некакав дух осветник.

Дакле, нема мистерије и једва да има радње. Све време се тркају колима, што је, можда, било „кул“ за оно време, али је мени било изнурујуће досадно. Тим пре што су те трке тек у покушају да буду узбудљиве и можда би биле занимљиве загриженом љубитељу релија под условом да пренебрегне чињеницу да су у прве две трке са натприродним аутомобилом заобишли, успут, иста кола. То, ваљда, довољно говори како су сцене трке снимане. 🙂

Логика којом се руководе ликови није увек најјаснија. Полиција, на челу са шерифом Рендијем Квејдом, има сасвим пасивну, маргиналну улогу и ту је тек да констатује необичне догађаје и повремено безуспешно јурца за колима младих деликвената. И да, Ренди је направио једну добру фору и то би било то. Ликови, иначе, уопште нису разрађени, а односи између њих сасвим су површни. Као и цео филм, уосталом.

Едукативни моменат: Ник је суверено владао својом бандом и радио шта је хтео захваљујући страху који је изазивао. Ипак, није успео и да изазове нежна осећања код Шерилин у коју је био заљубљен. Колико год да је човек силан и моћан, увек ће постојати нешто што не може да уради. Зато не треба да се секирамо ако нешто ми не можемо да урадимо, посебно ако силни и моћни нисмо. 🙂

Оцена наставника:

1(реална)

imaginaerum_xlg (Small)Имаџинеријум (Imaginaerum 2012) је финско-канадски фантастични мјузикл. Композитор и члан финске метал групе Најтвиш сада је остарео и пати од деменције. Дани су му одбројани и према мишљењу лекара нема смисла више одржавати га на апаратима. Зато је његова кћерка Маријана Фарли потписала папире да прихвата да се апарати искључе и усељава се у породичну кућу очекујући сваког часа да ће јој отац умрети. Она води борбу са својим осећањима јер верује да јој се отац никада није довољно посветио. За то време, у сновима остарелог музичара такође се дешава борба са властитим демоном у виду језивог Снешка Белића.

Критички осврт: Музика је одлична, као и идеја за филм, али је поприлично трапаво реализована. Сцене које нас воде кроз живот композитора изгледају као музички спотови и то врло добри, али то није довољно за један филм који претендује да буде уметнички. Те сцене нису оригиналне, нити довољно интригантне, још мање су напете (иако постоји покушај при крају да такве буду) и лишене су мистерије, пошто су односи између композитора и његове кћерке Маријане већ сасвим јасни готово на почетку филма. Тиме су разјашњене и његове највеће грешке, па и ток којим се кретао његов живот. Сваки даљи догађај који откривамо надовезује се на претходни, али ништа што би шокирало или унело неки нови преокрет. Све време се провлаче иста осећања, а мотив беса и самоће су толико доминантни да, неминовно, прелазе у монотонију. Уз то, неке сцене се више пута враћају (попут суочења Квина Лорда са оцем и прогањање Снешка – што је, у ствари, иста ствар). Додуше, има неколико сцена које су заиста занимљиве, као она када у једној соби мали Квин гледа у свог оца који очајава, а на зиду те собе је постављена слична сцена када њега, сада одраслог (глуми га Туомас Холопајнен) и са истим осећањем, гледа његова мала кћерка. И разлог очаја је у оба случаја исти.

Мали Квин ме није фасцинирао глумом, а, ако ћемо поштено, ни остали. Ипак, не могу да не ценим што филм јесте другачији од шуме других, а и нуди једну смислену причу и лепу, људску емоцију, па таман та емоција и не била толико уверљива.

Едукативни моменат: У сефу композитора је било оно што је највредније за њега; сећања. Када бисмо остављали у наш сеф оно што је заиста највредније нама, то сигурно не би био новац. 🙂

Оцена наставника:

4(помало празњикава)

antiviral-poster (Small)Антивирусно (Antiviral 2012) је канадско-француски психолошки хорор. У некој будућности фармацеутска кућа „Лукас“ својим клијентима нуди јединствену услугу. Они могу да купе исти вирус од кога болује њихова омиљена позната личност и тако проживе макар део живота који има њихов идол. Кејлеб Ландри Џоунс је запослен у тој фирми, али и он је фан прелепе Саре Гадон и користи своју позицију да се зарази њеном болешћу. Испоставља се да вирус, који Сара има, уопште није безазлен.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста занимљива и свакако оригинална. У филму је она разрађена не само кроз фармацеутску кућу и конзументи на разне начине добијају делиће својих идола. Дакле, метафора је не само очигледна, већ и доведена до екстрема. Тиме се добио један морбидан ефекат, али, ако ћемо право, морбидни су и таблоиди, као и људи који их са уживањем читају.

Што се реализације тиче, није лоша, мада филм јесте прилично спор и радња је исфорсирана. Другим речима, направила се прича са „мало меса“. Са друге стране, интелигентно је осмишљена и дијалози су виспрени, чак покрећу неке филозофске теме.

Све ово прати и добра глума. Кејлеб је и гледајући физиономију одговарајући за ову улогу, онако блед, пегав и мршав. Дефинитивно доприноси атмосфери која је чиста, стерилна, због беле боје која преовлађује, али, истовремено, накарадна, болесна и чудна због самог дешавања. Атмосфери доприноси и фотографија која има уметнички шмек, баш као и сам филм.

Едукативни моменат: Истина је да познати људи имају утицаја на живот сваког од нас. И ту нема ничег лошег ако тај утицај дозирамо и, зашто да не, прихватимо оне лепе, позитивне ствари. И, наравно, избегавамо да читамо таблоиде. Са једне стране бацамо паре, а са друге трошимо и време које смо могли да утрошимо на нешто много паметније.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

datbreakers (Small)Разбијачи дана (Daybreakers 2009) је прича о вампирима који су освојили свет. Популација људи је пала на свега 5% и прекобројни вампири гладују. Итан Хок је хематолог који ради у фирми коју води Сем Нил и покушава да пронађе вештачку замену за крв. На њега наилазе људи, међу којима и Клаудија Карван, и они му нуде решење за које није веровао да је могуће – да наново постане човек.

Критички осврт: И у овом филму ми се идеја јако допала, тим пре што је и врло актуелна, а нисам до сада видео да је вампиризам постављен у овакав контекст. Вампирски свет је занимљиво приказан, мада је акценат пре свега био на заплету и самим тим, борби и људи и вампира да преживе у лошој ситуацији. Тако да је филм жанровски пре свега акција и у том смислу није лоша, мада ни нарочито епохална. Сцена јурцања колима је, безмало, одлична. Аутори филма су баш на све мислили, а завршетак те трке пропраћен је „ватрометом“, како и доликује. 🙂 Углавном, добио се један сасвим солидан филм, са солидно разрађеним ликовима и причом без већих грешака, одрживом, занимљивом и забавном.

Едукативни моменат: У природи у ланцима исхране предатор мора да има мању биомасу од свог плена. У супротном, ако би се, којим случајем, пренамножио и биомасом премашио плен, десила би се регулација бројности; јединке би почеле да умиру од глади и не би имале услова да се даље размножавају. Ето, мало и лекција из биологије. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста јака)

life_of_brian_ver (Small)Житије Брајаново (Life of Brian 1979) је филм Монти Пајтоноваца. Главни протагониста је Брајан (Грејам Чепмен), који се родио у исто време када и Исус и кога су као бебу три мудраца помешала са богочовеком, а касније, када је одрастао, исто су учинили и његови сународници.

Критички осврт: Иначе волим Пајтоновце и њихове лудорије и бритак (у сваком смислу) хумор. Филм је у потпуности у њиховом фазону и мало је рећи да је одличан. Пародира све што је могуће пародирати, на ведар, неоптерећујући начин. Ако има неко ко није погледао овај филм, обавезно треба да то учини. 🙂

Едукативни моменат: Издвојио бих поруку овог филма са самог краја, из музичке нумере: увек гледајте ведрију страну живота.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

thor_verius (Small)Тор (Thor 2011) је филм рађен према стрипу који богове из нордијске митологије приказује као суперјунаке из ванземаљског света Асгарда. Овим светом управља Один (Ентони Хопкинс) и његова мисија је да одржи мир у свим световима. На престолу треба да га замени син првенац Тор (Крис Хемсворт), али је момак сувише нагао и склон ратовању. Због грешака које прави, отац га протерује на Земљу и при томе му одузима све моћи. Да би их наново добио, мора да научи тешке животне лекције.

Критички осврт: Радња је сасвим добра. Чак, неочекивано за једну суперхеројштину, има и неку дубину и шаље сјајне поруке. Дворска интрига фино је уклопљена, а и преврати. Крај је амерички патетичан, са све великим речима. И иначе, у филму има много и патетичних и општих места, као када Тор доскочи у получучњу након што убије чудовиште или када, очајан, арлауче гледајући у небо. То и специјални ефекти донекле кваре утисак. Код готово свих специјалних ефеката анимација је баш, баш уочљива. Но, филм је забаван, динамичан и пружа добру акцију, тако да је испунио очекивања од поджанра у коме је рађен. И да додам да су глумци добро урадили посао, а и, руку на срце, добро су бирани за своје улоге.

Едукативни моменат: У разговору са Крисом, Стелан Скарсгорд је рекао како није лоше када човек схвати да нема све одговоре јер онда почне да поставља права питања. Заиста мудро, нема шта.

Оцена наставника:

4(мање-више; у ствари, више мање него више)

Лако Је Критиковати 65

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

toy_story_three_ver (Small)Прича о играчкама 3 (Toy Story 3 2010) је трећи наставак трилогије о играчкама дечака Ендија. Енди је сада већ порастао и спрема се за колеџ. Више му није до игре и одлучио је да своје играчке отпреми на таван, а да понесе са собом само свог омиљеног шерифа Вудија. Међутим, Ендијева мајка је грешком однела играчке на ђубре. Оне су се спасиле зле судбине на отпаду и одлучиле да оду у обданиште. Вуди покушава да их одговори од тога, али њима се тамо допада и немају намеру да се враћају Ендију. Но, врло брзо ће схватити колико је њихова одлука фатална.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овде је анимација урађена значајно боље – што се људских ликова тиче, а што је и очекивано, с обзиром на то да је снимљен деценију касније. И док су прва два наставка адутирала на хумор и причу, овај је додао још један адут, а то је нежна и сетна емоција условљена растанком и одрастањем. И није испало лоше, напротив, тим пре што је избегнута свака патетика. У ствари, ништа у овом филму није лоше, једино што је можда за нијансу претерано Вудијево наваљивање да се играчке врате свом власнику Ендију, а како би се (пре)нагласила његова оданост.

Едукативни моменат: Када је Енди описивао Вудија, рекао је да је он храбар, паметан и љубазан, али као најбитнију Вудијеву особину навео је то да он никада није одустао од њега и да је био ту, без обзира на све. И то је, заиста, најважнија особина пријатеља.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

lostblaggo (Small)Звончица и изгубљено благо (Tinker Bell and the Lost Treasure 2009) је још једна прича о вили чије је име у наслову и која живи у земљи Недођији. Овај пут Звончица је добила задатак да направи скиптар на који ће бити постављен месечев камен. Овај камен има моћ да, на посебну ноћ, прелама месечеву светлост и претвара је у плаву вилинску прашину, неопходну за летење свих вила. Њен пријатељ Теренс понудио се да јој помогне, али ју је његова помоћ више оптеретила него што јој је значила. На крају је Звончица поломила и скиптар и камен, а са Теренсом се посвађала. У једној представи је чула да постоји магично огледало које испуњава жеље и добила је идеју да пронађе то огледало и њиме поврати месечев камен. И тако је кренула у авантуру у којој ће јој се придружити један мали свитац.

Критички осврт: И ово је прилично добро осмишљена прича, са много добрих порука и поука. Анимација је и даље сјајна, а не недостаје ни авантуре и лепих емоција.

Едукативни моменат: Звончица је имала класичан проблем неприхватања одговорности. Увек јој је неко други био крив за лоше поступке због њене брзоплетости или немарности. Тек када је променила ставове и прихватила одговорност за своје поступке, ствари су почеле да се решавају повољно.

Оцена наставника:

5(да)

Tinker-Bell-and-the-Great-Fair (Small)Звончица и велико вилинско спашавање (Tinker Bell and the Great Fairy Rescue 2010) је наставак претходног филма. Виле су одлучиле да неко време проведу у земљи људи скривене у свом малом кампу од лишћа. Међутим, Звончицина знатижеља за људским изумима је била толика, да је на крају остала заглављена у кућици за лутке девојчице Лизи. Испоставило се да Лизи воли виле и да не жели да науди Звончици, а ни да је држи затворену. Тако су њих две постале пријатељице, а мала вила је схватила да је њена мисија да помогне девојчици да јој њен отац научник посвети више пажње. То, ипак, није тако лако постићи јер је он човек од науке и не верује у виле.

Критички осврт: Ово ми је најслабији наставак од свих, не зато што није добар, напротив. И даље је то заиста леп цртаћ који бих сваком детету препоручио, пре свега због добрих едукативних порука које шаље. Моја замерка је што овде нема много материјала за радњу. Добар део филма се своди на дружење између Лизи и Звончице, са једне, и вратоломије вила у спасилачкој мисији, са друге стране. Има ту и авантуре и помало хумора, али, све у свему, овај наставак не нуди много, а још мање много новог.

Едукативни моменат: Лизин отац морао је да схвати да потребе и жеље његове кћерке нису једнаке његовима и да то што њега фасцинира наука, не фасцинира на исти начин и њу. Ми одрасли често заборављамо да деца имају нека своја интересовања и да и она заслужују пажњу, без обзира што нама не изгледају довољно озбиљно и важно.

Оцена наставника:

4(са више од једног минуса)

othersajd (Small)Друга страна огледала (The Other Side of the Mirror 2016) је филм који има још један назив – „Алиса: Мрачна страна огледала“. Алиса је тинејџерка чија је вољена мајка умрла и која не воли школу претерано. Једва је дочекала летњи распуст и један дан је провела са својом надобудном сестром у природи. Тада се појавио мистериозни човек, кога је Алиса пратила све до зечје рупе и у њој открила нови свет.

Критички осврт: Нисам имао утисак да гледам филм, већ више некакву представу… Не, преслабо је ово чак и за представу. Више је личило на неки школски пројекат тинејџера који су несхваћени, па траже метафизику у свом постојању. 🙂 Продукција је управо као да се ради о школском пројекту. Камера је пробала да уради оно што продукција није и то помало необичним кадровима. То је успело свега у пар покушаја у филму, рецимо на самом почетку када је Алиси умрла мајка. Иначе, тај почетак је застрашујуће патетичан.

Буџет за филм, очигледно, био је веома, веома скроман. Случајно или намерно, Алиса је имала поцепану хаљину на лактовима, а старињска кола су возила модерним друмовима и то је превише видно да се не би опазило. Сценографију, костиме и шминку не треба ни помињати, а специјалних ефеката није ни било.

Идеја за филм, заправо, уопште није лоша, али је, нажалост, баш лоше реализована. Ту је и неспретан и непотребан спој са хришћанством, а има и мало националне историје, политике, па чак и биологије, што поздрављам, али, опет, све је потпуно сувишно. Можда би било боље да се филм базирао на људској драми, што је и премиса филма. Додуше, сигурно би било боље да је филм имао било какав фокус. Радња је у потпуном хаосу и иако прича Луиса Керола даје добру подлогу за различите маштовите иступе, овде је то баш лоше урађено, тешко се прати и врло брзо постаје досадно. Поједини ликови су упечатљиви, попут Белог Зеца, али ме глума није оборила с ногу. Дијалози и монолози су врло запетљани и, напросто, бујају од великих речи, али ако размислите о њима биће јасно да су у питању веома приземне „мудрости“. Једно од првих правила праве мудрости је да причате јасно и употребљавате једноставне реченице, ако ни због чега другог, а оно да би вас други разумели. У супротном, сама мудрост нема много смисла. И сам филм изгледа као да нема много смисла, мада ми је намера аутора прилично јасна; желео је да направи уметнички филм. Ипак, због свега овога што сам навео, све што је направио је контраефекат. Неке ствари, напросто, не могу да се одраде „на силу“.

Едукативни моменат: Алиса је прихватила и таблету од Белог Зеца и напитак на столу који је могао да остави било ко, а касније и печурке. И упала је кошмарни свет. Такав свет је једини који може да се очекује онда када узмете таблете или било какве супстанце од лоших људи.

Оцена наставника:

1(и ово је много)

EARTOECHO (Small)Земља Еху (Earth to Echo 2014) је филм о тројици дечака, пријатеља, који су, вођени необичним дешавањима на својим мобилним телефонима, отишли у оближњу пустињу. Да би то урадили, лагали су својим родитељима да ће преспавати један код другог. Те ноћи су у пустињи открили нешто чему се нису надали: маленог ванземаљца коме је била потребна помоћ да састави свој свемирски брод.

Критички осврт: У питању је један потпуно контрадикторан филм. По поставци веома подсећа на легендарног „Е. Т. ванземаљца“, а и овај ванземаљац је заиста дражестан и подсећа на неку малу сову. И ту се сва чаролија завршава. Све остало је потпуни треш. Клинци мали, мили и свилени, буквално прелазе све границе деликвенције. Они се туку међусобно, упадају у туђе куће, обијају радње, беже од полиције, посећују барове за одрасле и луде журке и, као шлаг на торту, возе кола (која су, такође, украли). Тако да ја ово не бих назвао дечјим филмом, иако су се, можда, аутори филма надали да ће направити баш такав. Да буде грђе, вероватно су се надали да ће направити омаж поменутом „Е. Т. ванземаљцу“ са све вожњом бициклима. Није баш све преузето из тог филма; једна сцена је преузета и од „Вештица из Блера“.

Клинци су добро одрадили своје улоге, а њихови ликови су сасвим солидно разрађени. Такође бих похвалио и специјалне ефекте, а пре свега идеју како се склапа свемирски брод. Радњу, пак, не бих похвалио. Иако је идеја заиста добра, да се за опроштајну ноћ издешава све што се десило, реакције свих одраслих или су сувише наивне или сувише пасивне или сувише помирљиве, али, у сваком случају, потпуно неуверљиве чак и за псеудодечји филм попут овог. Крај је сасвим хаотичан, тако да нисам разумео да ли су они наставили своје дружење и на који начин.

Едукативни моменат: Као што дечак на крају филма закључује, даљина је питање ума. Уколико вам је неко пријатељ, остаће вам то и даље, без обзира колико далеко живео од вас.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

recallthe (Small)Опозив (The Recall 2017) је филм о масовној отмици коју су започели ванземаљци на разним местима по свету. У жижи приче је петоро младих који су, баш тада, дошли у шумску брвнару како би се тамо дружили и лепо провели. Већ прво вече схватају да их ванземаљци прогоне и покушавају да побегну на неко сигурније место.

Критички осврт: Поставка је врло класична, већ виђена – млади одлазе у брвнару у шуми, а тамо је и чудак Весли Снајпс, а који, наравно, једини зна о чему се ради. Чак је и број младих, а и њихове улоге у групи, стандардан. Ванземаљци су, такође, сасвим класични. И збивања у унутрашњости свемирског брода су већ виђена – нека по филмовима са сличном тематиком, а друга у „Матриксу“. У ствари, филм је већ снимљен много пута до сада. 🙂 Није донео ни мрвицу новог, осим идеје о еволуцији људи која је тек пред крај почела да се реализује. Сам крај је, уједно, и најзанимљивији, али и он је преписан из филмова о „Икс-људима“. Овде се ради о компилацији познатих блокбастера и не могу да кажем да није успешно умрежена у причу која је одржива, али није грандиозна.

Глума ме није фасцинирала, мада није ни претерано захтевна. Туча између Џедидејаха Гудекре и његовог пријатеља уопште није уверљива, а ни саобраћајни удес који је уследио. Но, то су мањи проблеми са овим филмом. Много већи проблем је тај што је наместо оригиналности и инвентивности морао да адутира на неке друге аспекте како би колико-толико постигао квалитет, што, рекао бих, није био случај. Другим речима, нема много тога што бих могао да похвалим.

Едукативни моменат: Ванземаљци су побољшали људе које су отели. Петоро младих на излету или било где не могу баш да очекују да ће кренути инвазија с неба која ће их унапредити, али ће свакако бити побољшани ако су нешто научили из искуства које су на том путовању имали.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

solomon (Small)Рудници краља Соломона (King Solomon’s Mines 2004) је телевизијска мини-серија и пета по реду филмска адаптација истоименог романа. У Африци професор Џон Стендинг је успео да пронађе мапу која води до легендарних Соломонових рудника, али је то сазнао окрутни поглавица Хаким Ке-Казим. Он је заробио Џона и наредио му да напише писмо својој кћерки Алисон Дуди да дође у Африку и донесе мапу, која је, у међувремену, пристигла њој у Лондон. Она се одазвала очевом позиву и ангажовала водича Патрика Свејзија. И њих двоје, уз помоћ пријатеља, кренули су у мисију спасавања, која ће им заувек променити животе.

Критички осврт: Ово је једна солидна лимунада, која се конзумира у породичном окружењу. 🙂 И не можете да очекујете више од теле-новеле. Авантуре има, али сасвим дозиране, љубавне мелодраматичне романтике (и уопште мелодраматике) доста више и понешто од природних лепота Африке. И то би било то. Авантура је, дакле, далеко од оних које доживљава Индијана Џоунс. Уз то, није ни увек уверљива. У силном пушкарању на отвореном, толико су промашивали да сам се напросто запањио када је један од маргиналних ликова рањен. Наивних момената има још, па се тако Патрик упутио у опасну мисију проналаска камена предака само у друштву нежне даме Алисон, а Гавин Худ га је онесветио једним ударцем истим оружјем којим га је, пар сцена пре тога, премлатио горостасни црначки ратник и при томе ниједном није изгубио свест. Чак је тог ратника победио. Но, кад већ поменух туче, сасвим су добре, а згодна цака употребљена је и за ону финалну између Патрика и Гавина (мада је то виђено у „Флашу Гордону“ много година пре овог).

Ликови су класични и не бих могао да издвојим нити један који је харизматичан или занимљив по било којој основи. Патрик ми је изгледао некако сувише озбиљно и истрошено. Ни трага оној његовој страсти која га је и прославила. Чак ми није изгледао уверљиво ни у љубавном заносу према прелепој Алисон; напросто се није видела „хемија“. Дијалози су неинспиративни и повремено и неповезани, али углавном лагани, баш као што је и сам филм.

Едукативни моменат: Када се Џон запитао какав је то отац када је довео своју кћерку у опасност, врачара му је одговорила питањем: какав је то отац када се кћерка изложила опасности да га спасе. Сваки проблем можемо посматрати са више становишта и сходно томе, извући различите закључке. При томе је веома важно да чујемо и ставове других људи.

Оцена наставника:

3(ма, може)

faceoff (Small)Скинуто лице (Face/Off 1997) је акциони филм у коме је главни протагониста Џон Траволта, а главни антагониста Николас Кејџ. Николас је опасни терориста кога Траволта, као шеф Еф-Би-Ај одсека за борбу против тероризма, настоји да ухвати. То му и полази за руком, али Николас, услед повреде, упада у стање коме. Невоља је што је бомба, коју је Николас поставио, још увек активна, али Еф-Би-Ај не зна где се она налази. Једини који то зна је Николасов брат Алесандро Нивола, који је, додуше, у затвору, али нема намеру да да информацију. Зато Си Си Ејч Паундер предлаже Траволти невероватну пластичну операцију замене лица са Николасом, како би убедио Алесандра да му је брат и сазнао тајну која га занима. Са новим идентитетом убацују га у затвор и он успева да обави своју мисију, али невоља је што се, у међувремену, Николас пробудио из коме.

Критички осврт: Траволта је био сав мелодраматичан, а и цео филм прилично нагиње ка мелодраматици. Посебно крај који је са све грљењем и толико срећан да је бајковит.

Специјални ефекти замене лица изненађујуће су добри, али је, заиста, превише када је фризер почео да ради свој посао у току тако једне комплексне операције. Разумем ја да је режисер Џон Ву желео да постигне ефекат како се Траволта комплетно преображава у Николаса, али је претерао. Тек је Николасов преображај на „стакленим ножицама“. Он се буди из коме, без проблема скида завоје са практично одраног лица, зове кога треба и кулира уз цигарету. То, наравно, нико не види на монитору установе у којој се дешавају веома значајни експерименти. Ти експерименти су, иначе, супертајни и фактички нелегални, али, свеједно, Николасови пајташи проналазе главног хирурга Колма Фиора у року од неколико минута и овај, без припрема, ради свој посао. И тако је мали Перица, пардон мали Џон Ву, замислио научну фантастику. Фантастика свакако јесте, али научна мало мање. 🙂

Акција је, пак, сасвим солидна. Џон Ву је тада већ имао много филмова снимљених иза себе и колико сам успео да пропратим, управо се усавршавао у овом жанру. Тако да је и не претерано енергичног Николаса успео да начини акционим херојем. Да не грешим душу, лепо је одглумео. И радња је сасвим у реду, тако да већих замерки немам.

Занимљиво је да се Николас и Алесандро у филму зову Кастор и Полидеук, у грчкој митологији познати и као јунаци Диоскури, Зевсови синови. То је, ваљда, требало нешто да значи.

Едукативни моменат: Колико год се трудили да будемо неко други, нећемо моћи против властите природе. Траволта са Николасовим лицем једва је сакривао гађење према криминалцима, а Николас са Траволтиним није могао да сакрије да је, суштински, мизантроп. Тешко је ићи против себе и верујем да је много боље да наместо да се трудимо да будемо неко други, радимо на томе да будемо аутентични, али све бољи.

Оцена наставника:

4(мислим да је реална)

these-final-hours (Small)Ови последњи сати (These Final Hours 2013) је апокалиптични филм који прати судбину Нејтана Филипса у последњих девет сати пред катастрофу. Нејтан је одлучио да напусти Џесику Де Гов, девојку коју воли, а како би отишао на луду журку код свог пријатеља Данијела Хеншхала, где га чека девојка Кетрин Бек. Међутим, догађаји у које се уплео на путу до тамо, промениће му приоритете.

Критички осврт: Филм почиње као потпуна лудница и са прилично насилним и адреналинским сценама. Како се радња одвија, фокус се премешта са насиља и анархију на људске судбине током последњих девет сати Земље и тај „пребачај“ је урађен веома елегантно. Предстојећа апокалипса дочарана је невероватно реално и то, практично, само кроз понашања људи. Глума је изузетна, тако да су глумци, удруженим снагама, створили једну тескобну атмосферу која вас просто држи хипнотисане. Чак сам остао тако да гледам и док је последња сцена, а то је ништавило, трајала готово двадесет секунди. И све време сам више размишљао о филму, него што сам га заиста гледао. Филм нуди једну филозофију живота, о његовој пролазности и важним и неважним стварима које га чине и то презентовано на одличан начин. Сцене су невероватно јаке, испуњене емоцијама које прште из пуке мимике лица и дијалога који су више него сведени. Сам филм није сведен. Дубок је и што је најважније, представља доказ да се врло смисленом, артикулисаном причом може постићи уметничко дело. Свака част и све препоруке.

Едукативни моменат: На крају су два главна лика Нејтан и Ангури Рајс изабрали место на коме ће дочекати последњи час. И нису била важна сама места, већ људи са којима су желели да буду. На било ком месту може да вам буде лепо, ако сте окружени људима које волите.

Оцена наставника:

5(плус и плус)

Detention_of_the_Dead (Small)Казна од мртвих (Detention of the Dead 2012) је америчка хорор комедија која се дешава у тамошњој средњој школи. Седморо младих је задржано у школи због казне, а из разних разлога. Међутим, једном од њих је припала мука, а потом се претворио у зомбија. Остали су га савладали, али ту није крај. Зомби је постала и њихова наставница, али и сви други у школи. Преосталих шесторо се забарикадирало у библиотеку и покушавају да осмисле план за бег.

Критички осврт: Филм је, иначе, рађен према истоименој позоришној представи и неки делови заиста изгледају као позориште, попут оног када троје преживелих прави необично „возило“ за бег из библиотеке. Радње овде нема; филм прати судбине шесторо младих који покушавају да преживе у школи окупираној зомбијима. Има неколико добрих фора, попут оне када је рука зомбија ухватила Јакоба Закара за незгодно место и Џастин Чон му помаже да је скине. И не могу да кажем да филм није донекле забаван, пре свега због живописних ликова. Занимљиво је да су наменски урађени да буду стереотипи са препознатљивим облицима понашања, што овај филм чини пародијом америчих филмова и система вредности. То се види и кроз разговор између Јакоба и Кристе Британи Ален.

Сами зомбији су смешни и по понашању и како су нашминкани, а догађаји у вези са њима нису претерано логични. Час нападају, час само млате наоколо, час трче… Нема конзистентног обрасца. Ипак, то је маргинална ствар јер су овде, очигледно, друге ствари биле у фокусу. И што се тих ствари тиче, а то је пре свих иронија, филм је испунио своје циљеве.

Едукативни моменат: Разговор између Јакоба и Кристе Британи је смешан зато што је очигледно колико је статус у неком друштву бесмислена ствар. Статусни симбол није уједно и мерило нечије вредности.

Оцена наставника:

4(иде на тројку и то опасно)

Лако Је Критиковати 64

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

interview (Small)Интервју са вампиром: Вампирске хронике (Interview with the Vampire: The Vampire Chronicles 1994) је филм снимљен према истоименој књизи америчке списатељице Ен Рајс. Бред Пит је вампир који је пожелео да попије крв Кристијану Слејтеру. Међутим, када је сазнао да овај прави аудио-записе о животима људи, предомислио се и наместо да га убије, одлучио је да му исприча своју причу која траје већ два века.

Критички осврт: Филм ми је изгледао у многим моментима као позоришна представа. Има неки необичан шмек, интригантан је, па и донекле шокантан, са дубоком причом која прати све ликове. Занимљиво је настојање аутора филма да продају свој производ, иако је прича већ у сценарију била, очигледно, добра, а предвиђен буџет велики. Тако да има и оног типично холивудског шминкања, које је непотребно, а ликови су за више од нијансе префорсирано романсирани. И наравно, узети су били све сами најлепши и напопуларнији глумци које је то време могло да понуди (против којих је била и сама Ен, али је, касније, променила мишљење).

И глумци су заиста одрадили свој посао, мада је занимљив сам лик који тумачи Бред. Он је у овом филму потпуно пасиван, иако најзначајнији јер он прича своју причу. Чак је и Кристијан, виђен као слушалац, активнији од њега. Поставка је да Бред одбија да буде то што је постао, али његов отпор је тек декларативан, превише помирљив да би био озбиљан и тиме једва уочљив. Карактер свог лика постигао је више сензибилитетом него конкретним поступцима, што верујем и јесте плус за његово глумачко умеће. Иначе, од свих славних глумачких имена, највише ми се дојмила Кирстен Данст, тада девојчица, која је показала да ће бити изузетна глумица. Заправо, све ми се допало у филму, укључујући и музику.

Неколико грешака прати овај филм, а ја сам уочио свега пар очигледних. У сцени када Стивен Ри плеше по своду тунела, нити његова коса, нити плашт не подлежу сили гравитације, а мртвој жени у таверни се очигледно мичу трепавице. Другу жену, на позоришној сцени, раскопчавају вампири, иако је сцену пре тога она већ раскопчана. Без обзира на све то, многи ласкави епитети могу ићи уз овај филм: антологијски, култни, па и ремек-дело вампирског поджанра.

Едукативни моменат: Кристијан ништа није научио из Бредовог искуства, већ је морао сам да прође то исто. Добро је учити из сопствених грешака, али је много мудрије учити из туђих.

Оцена наставника:

5(и још плус и још браво)

dorian_gray_ver (Small)Доријан Греј (Dorian Gray 2009) је филм рађен према делу Оскара Вајлда. Доријана глуми Бен Барнс, младић који је наследио велико имање у Лондону од свог деде. Њега је уочио сликар Базил Холвард (Бен Чаплин). Базил, занесен Доријановом лепотом, у слику уноси сва своја осећања према младићу. Портрет је толико добар да га Доријан показује свима, па тако и лорду Хенрију Вотону (Колин Ферт). Лорд Хенри убрзо опчињава Доријана својим теоријама о хедонизму и њих двојица постају блиски пријатељи. Доријан постаје охол због своје лепоте и младости, те је пожелео да буде вечно млад као на портрету. Жеља му бива испуњена, што му дозвољава да посвети свој живот потрази за новим, све мрачнијим задовољствима.

Критички осврт: Дијалози су врло виспрени и на једноставан начин приказују једну животну филозофију која осуђује људску лицемерну природу, али и бежи у екстрем. Ту, наравно, предњачи Хенри, према чијој филозофији Доријан и заузима животне ставове. И цела радња филма ми се допада, али ту и није могло да буде грешке јер је филм и рађен према ремек-делу фантастичне књижевности. Могу само да приметим да је режисер Оливер Паркер добро презентовао дело и дочарао доба у коме се све то одвија. Искористио је и колико је могао модерних специјалних ефеката и то није испало лоше, мада мислим да је црв који испада из ока лика на слици потпуно непотребан.

Ликови (пре свих Бен и Колин) просто зраче, можда не харизмом, али неком необичном енергијом, набојем, очекивањима… Глумци су заиста добро одрадили посао. Ни млађани Бен није био лош, а на руку му иде и физиономија. Он је леп момак, али има и ту злокобну и безобразну црту која његов лик чини уверљивијим.

Едукативни моменат: Портрет Доријана Греја на фантастичан начин показује једну животну истину; да свако наше искуство оставља траг на нама. Тај траг не мора да се види на нашем лицу или било где на телу, али он, неумњиво, постоји.

Оцена наставника:

4(са покојим минусом)

alienout (Small)Предстража 37 (Outpost 37 2014), познат и као „предстража за ванземаљце“ (Alien Outpost) је футуристички војни филм који се бави инвазијом ванземаљаца на Земљу из угла војника једне од ретких преосталих предстража.

Критички осврт: Иако су ликови живописни довољно да их веома брзо запамтите, опет је филм, како је одмицао, постајао све досаднији. И то не само зато што је ово класичан ратни филм, те тако поджанр који ме не занима претерано, већ и зато што је заиста постајао монотон. Осим спорадичних борби, није понудио много више од пуких грубих шала старијих војника према млађима. Није помогло ни то што су сцене прекидане интервјуима са ликовима. То је, ваљда, требало филму да да шмек различитости и ноту реалности јер је онда налик каквој документарној емисији, али и то је мотив већ виђен у другим остварењима. Исто тако виђено је и снимање телевизијском (или видео) камером и то тако да сцене буду сецкане и нејасне, па се ми питамо како ти ванземаљци заиста изгледају. А они класичнији не могу бити.

У последњој трећини филма акција постаје значајно динамичнија и напетија и почиње да се дешава радња, које до тада није било. Па, ипак, ништа што већ нисмо видели, са све снопом светлости који иде равно у небо и који је неизбежан тренутак америчких СФ остварења. Признајем, глума је одлична, режија и продукција сасвим солидни, али све то не може да надокнади сценарио који је, најблаже речено, сиромашан.

Едукативни моменат: Млади „гуштер“ је схватио да старији војници збијају (додуше грубе) шале са њим, а како би видели каква је личност. У многим друштвима постоји обред, да га тако назовем, иницијације, а и да не постоји, у ново друштво, колектив на послу или било какву другу групу, никад није лако уклопити се од почетка. Треба упознати људе, њихове обичаје, сензибилитет, начине рада… И треба да постоји труд да будемо део те екипе, али не треба изгубити ни сопствену личност и, како кажу, „своје ја“.

Оцена наставника:

2(мада може и један без проблема)

Astronaut-The-Last-Push (Small)Последње гурање (The Last Push 2012), познат још и као „Астронаут: Последње гурање“, прича је о двојици астронаута који су кренули на пут ка Европи, Јупитеровом сателиту. Требало је да буду у хибернацији шест година док не стигну тамо, али успут их је ударио микроастероид и проузроковао штету и смрт астронаута Џејмса Мадија. Хари Пејтон је преживео, али му следује мукотрпан повратак кући, пошто је мисија отказана. Наиме, у малој просторији треба да проведе две дуге године.

Критички осврт: Занимљиво је да овај филм има исту тему и прилично сличну режију као годину дана каснији „Извештај са Европе“, али је овај потоњи, ипак, бољи. Но, далеко од тога да је овај филм лош. Хари је успео готово сам да изнесе филм, заробљен у свемирској капсули не већој од једне просечне затворске ћелије, а да не буде нимало досадно. При томе, глуми лика који је толико суздржан да бисмо лако могли да га назовемо „дрвеним“ и који не нуди врцаве досетке, занимљиве вештине и емоције које прште. И када има изливе емоција, опет су некако контролисане, под добром дозом супресије. И то јесте изузетно глумачко мајсторство.

И прича је добра, иако уопште не иде у смеру у ком је започета, а то је сателит Европа. Оно мало специјалних ефеката, пак, нису ме фасцинирали, али и очигледно низак буџет, утрошен и на њих и на цео филм, само још више појачава мој позитиван став.

Едукативни моменат: Иако мисија није успела, Хари је успео. Он је постао инспирација многим људима на Земљи, а посебно деци чији је херој и узор. Некада нас не чине великима успеси, награде и признања, већ труд, пожртвовање и посвећеност.

Оцена наставника:

5(да)

lrgscale (Small)Звончица (Tinker Bell 2008) је први у низу филмова о мајушној вили која живи у земљи Недођији. Као и друге виле и она је рођена из осмеха бебе и доспела у земљу вила. Тамо су друге виле процениле њен таленат и испоставило се да је припала групи радилица. Међутим, Звончица није задовољна овим избором и жели да ради нешто друго јер би јој то омогућило да посети Главну земљу. Другарице покушавају да јој помогну у томе, али изгледа да за Звончицу других опција нема. Ипак, она не одустаје, иако то наноси штету целом вилинском свету, па и самој природи.

Критички осврт: Као и други филмови о овој вили и овај је сјајан. Прича је добра и шаље много лепих едукативних порука за децу. Када год се прави цртаћ за девојчице, увек је идеја да оне треба да буду принцезе и лутке. У овом случају то није тако, а Звочнчица се, уз то, бави пословима који се традиционално сматрају мушким. И то ми се јако допада. У ствари, све ми се допада у овом цртаћу.

Едукативни моменат: Звончица је покушала да буде и вила воде и животињска вила и вила ветра и шта све не, али није успела јер је њен таленат био да прави ствари. Ипак, у том свом настојању није погрешила. Врло је важно да у животу пробамо да радимо што више тога како бисмо открили где смо најбољи. Није искључено ни да ћемо се пронаћи у више различитих послова, а не само у једном.

Оцена наставника:

5(може)

toy_story_ver (Small)Прича о играчкама (Toy Story 1995) је филм о играчкама дечака Ендија, које уживају у игри са њим, а посебно Ендијева омиљена играчка каубој Вуди. За Вудија све се мења када Енди за рођендан добија База Лајтјира, акционог свемирског хероја са много више опција. Он заузима Вудијево место и изазива завист код дрвеног шерифа. Вуди жели некако да поврати своју позицију и предузима конкретне кораке, али то се испоставља као грешка која може бити кобна и за њега и за База.

Критички осврт: Овај филм нуди врло виспрен хумор, са ликовима који су боље разрађени него реалне особе у неким играним филмовима. Све то прати и врло добра, чак компликована прича, са необичним превратима која играчке воде у увек нову авантуру.

Играчке су анимиране сасвим добро, док су људски ликови некако мање симпатични. Можда је то урађено и да би се фокус пребацио на играчке, које изгледом напросто плене, али шта год је намера аутора цртаћа била, свакако је успешно реализована.

Едукативни моменат: Вуди је морао да схвати да је замењен Бадијем и да то и прихвати. Сазнање да смо заменљиви никада није лако и може да нам изазове широк спектар различитих емоција, укључујући и љубомору, али морамо да будемо свесни тога. Колико год да смо добри у неком послу, пре или касније појавиће се неко једнако добар, бољи или лошији, али свакако неко ко ће радити тај наш посао наместо нас. Можда је најбољи савет да то не узимамо за зло тој особи, већ да пронађемо неку другу улогу, која ће за нас бити прихватљива или да почнемо да радимо у тиму са тим неким, баш као што је то урадио Вуди.

Оцена наставника:

5(наравно)

toy-story-ii (Small)Прича о играчкама 2 (Toy Story 2 1999) је наставак претходног филма. Шериф Вуди је упао у невољу покушавајући да спасе играчку пингвина са дворишне распродаје. Наиме, Вудија је украо подли продавац играчака. Испоставило се да је Вуди део старињске и вредне колекције играчака и да може добро да се препрода музеју у Токију. Остале играчке дечака Ендија кренуле су у мисију спасавања.

Критички осврт: Према квалитету приче, те авантури и хумору који је прате, овај филм не заостаје за претходним. Ретко се дешава да наставци буду овако добри.

Едукативни моменат: Енди није повео Вудија у камп зато што је бринуо о њему, а не зато што га је одбацио, као што је Вуди мислио. Не можемо знати које мотиве има друга особа базирано искључиво на сопственим импресијама.

Оцена наставника:

5(иста)

southpark (Small)Саут Парк: већи, дужи и нецензурисан (South Park: Bigger, Longer & Uncut 1999) је дугометражни цртаћ рађен према серији „Саут Парк“. Дечаци Стен, Кени, Кајл и Ерик отишли су у биоскоп да гледају филм у коме глуме њихови омиљени канадски глумци Теренс и Филип. Филм је препун ружних речи, које су дечаци радо прихватили, а у својој школи постали хероји јер су гледали филм забрањен за њихов узраст. То се одразило на њихово понашање у школи и позване су њихове мајке. Једна од њих одлучила је да иде и корак даље; да оснује организацију која ће се борити против ружних речи у филмовима где глуме Канађани. Међутим, ствар је попримила велике размере, измакла контроли и САД су ушле у рат са Канадом.

Критички осврт: Иначе сам љубитељ „Саут Парка“, иако ме поједине колеге критикују због тога. То је врло интелигентно урађена цртана серија са поприлично грубим и ироничним хумором који, без пардона, исмева све оно што и треба исмевати, а припада америчким системима вредности (мада повремено поткаче и остатак света).

Обично аутори у филму имају задатак да направе нешто „веће, дуже и нецензурисано“ у односу на серију према којој је филм рађен и овај пут не могу да кажем да је то тако. Гледао сам епизоде које имају боље одрађене теме, а поједине су значајно „тврђе“ у односу на ову. Тако да су од три поменута епитета успели да испуне само овај који се односи на трајање. И поред тога, немам много да замерим; „Саут Парк“ је увек сјајан, чак и када није. 🙂

Едукативни моменат: Лош речник у филмовима је свакако проблем, али њиме не треба да се баве мајке, већ друштво. Мајке треба да раде свој „посао“ и што каже Кајл, њему није потребно да његова мајка буде борац, већ да буде ту за њега. И да треба са њим да се суочи када направи неки проблем, а не да криви неке друге. Ја бих се сагласио са Кајлом и додао да свако, а не само мајке, треба да се бави својим послом.

Оцена наставника:

5(минус)

movie_the-scorpion-king-rise-of-a-warrior (Small)Краљ Шкорпион 2: Уздигнуће ратника (The Scorpion King 2: Rise of a Warrior 2008) је епска фантастика о народу Акађана (који су, заправо, заиста постојали), којима влада краљ чији је симбол шкорпија. Он има своју одабрану војску, којој жели да се придружи и син једног од главних ратника. Иако је направио инцидент на испиту у арени, младића примају у специјални одред и он постаје ратник шкорпион. Након шест година обуке враћа се у своју варошицу и открива да је старог краља заменио нови Ренди Котур. Млади ратник (глуми га Мајкл Копон) подозрева да му је Ренди убио оца, а сада му је убио и брата. Он зато жели да му се освети, али то није лако, пошто је Ренди слуга мрачних богова и поседује велике моћи.

Критички осврт: Наратор, који се убацивао повремено, потпуно је непотребан. Филм много подсећа на оригиналног „Конана“. Пре свега, ту је дружина од три члана коју чине јунак Мајкл, жена ратница Карен Дејвид и момак сумњивог морала Симон Квартерман. И боре се против мрачног чаробњака Рендија. И као што је Џејмс Ерл Џоунс у „Конану“ убио Сандал Бергман, на сличан начин је Ренди убио Мајкловог брата. Сличности има још, а речи наратора на крају малтене су преписане из последње сцене „Конана“. И ово копирање је јадно, али ни оригинални делови сценарија немају богзна шта да понуде иновативно. Сценарио је, напросто, безидејан.

Прича представља спој грчке митологије и епске фантастике и то сасвим солидно уклопљених. Додуше, реализација јесте поприлично трапава, а посебно финална битка која је за пар нијанси развучена више него што то добар укус налаже. Уз то, победа у арени је на стакленим ножицама јер када су Карен и Том Ву угасили упаљену нафту, војници са зидина су вољшебно нестали.

Глумци су необични и харизматични, али колико су успешно изнели своје улоге, могли бисмо дискутовати. Специјални ефекти нису лоши ако изузмемо џиновског шкорпиона који је решен као у филмовима од пре пола века.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не може свако да буде Конан, без обзира колико се трудио. Не може свако да буде ни Новак Ђоковић, нити било која друга личност, ма колико год се трудили и желели да будемо такви. Али то не значи да не можемо да будемо успешни у ономе што радимо и срећни, што је и поента. Дакле, не морамо да будемо срећни ако смо неко други, ма колико тај други успешан био, већ зато што смо ми остварени онако како нам одговара. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

basket (Small)Случај из корпе 3: Потомство (Basket Case 3: The Progeny 1991) последњи је наставак саге о чудовишном сијамском близанцу који живи у корпи. Овај филм почиње сценама којим се завршава претходни; Кевин Ван Хентенрјк је, у паници и случајно, убио Хедер Ратреј, када је открио да она у свом стомаку носи чудовиште. Тада је полудео и пришио на своје тело близанца којег су му, давно, одстранили. Након неколико месеци Хедерина мајка Ени Рос пустила је Кевина из собе у којој га је држала затвореног. Ени је власница азила за особе чудовишног изгледа и води рачуна о њима, па тако и о Кевиновом монструозном брату. Испоставило се да Кевинов брат има жену сличну себи и да она очекује бебу. Порођај особе са толико деформисаном физиономијом сигурно није једноставан задатак, па је Ени одлучила да је одведе у други град код Бена Дигерса, доктора коме верује. Са њом су пошли и сви други монструми из куће, а и Кевин. Но, уместо решења, Ени је тамо наишла на нове проблеме.

Критички осврт: Једино што не могу да замерим овом „филму“ је предвидљивост. Он и не може да буде предвидљив јер је: 1. потпуно небулозан и 2. нема радњу, већ се дешавања нижу без икакве смислене суштине. Људи са лошим маскама раде ово или оно, а то исто раде и они који маске немају. И то је то. Постоји неки покушај хумора, а постоји и још слабији покушај хорора, али све се на покушају и завршило. Глума није чак ни у покушају.

Едукативни моменат: Ени је на крају филма била у праву у једном: ово није само наш свет и морамо да га делимо и са другим људима, без обзира да ли нам се свиђали или не. Зато, верујем, да ће свет за сваког бити боље место ако прихвати да различитости постоје.

Оцена наставника:

1(у покушају јер је реална нула)

Лако Је Критиковати 58

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

time-lapse (Small)Убрзани снимак (Time Lapse 2014) је филм о троје младих; Мету О’Лирију који је неостварени сликар, а, заправо, домар у комплексу апартмана где живи, његовој девојци Данијели Панабејкер и њиховом цимеру Џорџу Фину. Њихов комшија Џон Рис-Дејвис тајанствено нестаје, те пошто је Мет у обавези да провери шта је са њим, његова девојка, наместо њега, одлази у Џонов апартман. И тамо сазнаје да је њихов комшија нека врста воајера. Пошто је његов апартман преко пута њиховог, сваки дан је правио фотографије сликајући њихов прозор. Њој се придружују и њих двојица и схватају да је ствар далеко компликованија; фото-апарат је, у ствари, машина која снима оно што ће се десити сутрадан. Такве фотографије су им готово одмах биле инспирација да своју будућност искористе најбоље што могу.

Критички осврт: У једној од епизода „Зона сумрака“, које су се снимале средином прошлог века, видео сам управо ову идеју. Тако да није оригинална, али јесте добро постављена. И реализација је прилично добра, са сјајно уклопљеним љубавним троуглом, тако да овај филм жанровски балансира између драме и трилера.

Већих грешака нема, али бих могао да замерим предвидљивост јер је било јасно да ће се све ово лоше завршити. Додуше, поступци ликова нису баш предвидљиви и изненађења и преврата има. Све у свему, вреди погледати.

Едукативни моменат: Грешка у поступцима ликова је да су правили изборе како би добили оно што је на слици. Другим речима, владали су се према ономе како будућност треба да изгледа, а не онако како су желели да изгледа.

Оцена наставника:

5(дакако)

paycheck (Small)Исплата (Paycheck 2006) је трилер у коме главну улогу тумачи Бен Афлек, инжењер који се бави крађом технологије. Нека компанија га унајми да прекопира технологију друге компаније и након тога му његов пријатељ Пол Џијамати обрише сећање, а та друга компанија профитира. Радња почиње када Бенов пријатељ Арон Екхарт, на забави коју је приредио, даје предлог да оно што ради уради за њега. За то ће му бити потребне три године, али ће исплата бити милионска. Бен пристаје на то и након три године испоставља се да је заиста успео. Међутим, не може да се сети како, нити на чему је радио. Убрзо је схватио да је обећану суму решио да не узме и да све што је „зарадио“ је двадесет наизглед обичних предмета у коверти.

Критички осврт: Идеја је добра и добро је реализована, ако изузмемо дијалоге између Уме Терман и Бена, који су или примењена филозофија живота или нежно одлучна мелодраматика, али промашај у оба случаја.

Филм је прилично узбудљив и има много акције. Акцију најчешће прати и претеривање, па је тако и у овом случају. Бен трчи испред воза у метроу, који не може да га стигне… Као да су у питању брзе пруге Србије. 😀 После има и експлозија и којечега, а Бен је и даље неповређен, без обзира на силину поменутих експлозија. И иако и Арон каже да Бен није супер агент, већ обичан инжењер, показује спретност у борби безмало као Џејмс Бонд. Ума га у томе прати у стопу, иако је и она (обична) научница. Додуше, она је у овом филму биолог, што јој свакако даје кредита, али не баш оволико. 😀

Едукативни моменат: Иако је Бен мислио да су ситнице у коверти непотребне, испоставило се да су му спасиле живот. И у свакодневном животу кажу да ситнице живот значе. То треба да разумемо кад нам неко нешто поклони од срца или када смо незадовољни што немамо много.

Оцена наставника:

3(мада сам помислио да дам и четворку)

bounty-killer (Small)Ловац на уцењене главе (Bounty Killer 2013) је футуристички акциони филм у којем главну улогу имају убице које раде по налогу деветочлане Владе. Њихов задатак је да побију бизнисмене са жутим краватама који желе да потлаче обичан народ. Један од најуспешнијих је Скитница (Метју Марсден), заљубљен у женског убицу, која је, пак, превише еманципована. Проблем настаје када обоје откривају да је Влада расписала потерницу за њега. Метју одлучује да оде до чланова Владе и суочи се са њима. Међутим, то није тако једноставно јер су сви заинтересовани да га улове.

Критички осврт: Свака борба, иако сурова, скроз је сјајна, попут добро уиграног балета. И пуцачина је добра. Део када Метју бежи од Цигана је, у том смислу, најслабији. Превише подсећа на „Побеснелог Макса“ и експлозије су слабо одрађене. Иначе специјални ефекти нису на висини. Амбијенти су маштовито осмишљени, али не изгледају реални. Мислим, и не треба да буду реални, али треба тако да изгледају. 🙂

Флешбекови су сјајни, без обзира да ли су део филма или анимација. Такође, има врло ефектних сцена, као када Метју и Кристана Локен разговарају у звучно изолованој канцеларији са лаганом музиком, а око њих се дешава покољ. Има и предвидљивих сцена, попут последње. Међутим, оно где ја видим највећу вредност овог филма је тај концепт борбе једног друштвеног поретка против другог, која је потпуно огољена и претворена у „дивљи запад“. Једне вредности су замењене другима, па и друштвени статус; успешни, пословни људи су негативци, а убице не само позитивни, већ и слављени. Ред, који тренутно имамо, замењен је нередом и све то указује колико су друштвени односи, у ствари, фрагилни и да договори, на којима почивају, могу да буду и прекршени. Устројство света, напросто, никада није довољно добро или, макар, није довољно добро за све. И та идеја је добро спакована у причу на ивици суперхеројштине, коју, сасвим успешно, воде не тако познати и признати глумци.

Едукативни моменат: Капитализам, демократија, анархија… Сваки друштвени поредак има своје предности и мане. И нити један од њих неће бити добар за сваког човека. И ту нема правог савета шта нам ваља чинити, али свакако треба да познајемо сваки од тих друштвених или државних уређења, како бисмо се лакше снашли када се нађемо у неком од њих.

Оцена наставника:

4(са добрим једним плусом)

savaged (Small)Подивљали (Savaged 2013) је филм познат и под називом „Avenged“ (Осветнички). Аманда Адријен је глувонема девојка која је пошла на дуг пут ка свом дечку Марку Ентонију Самјуелу, са којим је намеравала да отпочне заједнички живот. Међутим, уз пут је наишла на банду локалних дивљака који су, пред њом, убили два Индијанца, а њу отели, брутално је силовали и убили. На њу је наишао Индијанац, чувар светог гробља, који познаје древну вештину врачева и који је успео да је врати у живот. Са њом, вратио је и дух древног поглавице, жељног освете.

Критички осврт: Када су лоши момци отели Марка, Родни Роуланд је певушио веома слично као што је то радио Дејвид Патрик Кели у закључној сцени „Ратника“ из 1979. Свакако да има још паралела са другим остварењима, али је најуочљивија она са филмом „Убити Била“, а чак су и глумице Ума Терман и Аманда веома сличне гледајући физиономију. Додуше, освета сваке од ових жена различито је решена у оба ова филма. Ова идеја није лоша, мада није ни оригинална. Што се реализације тиче, филм је дефинитивно мучан, али далеко од тога да није добар. Глума је одлична, фотографија такође, а и специјални ефекти свакако доприносе.

Едукативни моменат: Тема овог филма је расизам. Много ликова је страдало због расизма, па чак и они који су то страдање изазвали. Било каква мржња према било коме може да изазове само лоше ствари и то по све актере. И при томе не мора да дође до паранормалних појава; реалност је ово сасвим добро показала.

Оцена наставника:

4(јака, богме)

maxresdefault (Small)Бранитељи (Защитники 2017) је руски суперхеројски филм. Током Хладног рата Совјети су развили пројекат „Патриота“ који је подразумевао и експериментисање на људима. Од тих људи створени су суперхероји. Пројекат је напуштен и они су се разишли по васцелој Русији. Међутим, када је преамбициозни научник Станисал Ширин постао претња за државу, војска се дала у потрагу за суперхеројима јер само они могу да га зауставе.

Критички осврт: Када Рује направе суперхеројштину некако из тог филма напросто зрачи снага и наспрам њихових стамених суперхероја, амерички изгледају као напудерисане цурице. И то не могу да не поштујем. Са друге стране, замерам што се режисер Сарик Андреасјан сувише трудио да његов филм личи на холивудски хит. Видан је утицај „Матрикса“, „Фантастичне четворке“ и других. У реду је труд да се прати стандард што се продукције и специјалних ефеката тиче, али у свему осталом мислим да би било боље да је ово био аутентичан руски филм. Овако, направљена је једна сасвим обична прича, без већих грешака (ситних има, па тако Антон Пампушњиј свако мало цепа панталоне када се преображава у звер, али му се свако мало наново враћају кад поврати лик човека), али и без икакве инвентивности. Другим речима, технички је урађена сасвим солидно, али креативности ни трага.

Едукативни моменат: Алина Ланина је поменула како је њена супермоћ што уме да прави добро боршч (руско национално јело). Ову моћ не треба занемарити, посебно када смо гладни. Другим речима, треба ценити и наизглед обичне способности, посебно када нам добро чине.

Оцена наставника:

3(гравитира ка два)

Sniffer-DVDCover (Small)Њушкало (Sniffer 2006) је норвешки краткометражни филм. Дени Шлесинџер је човек који ради на испитивању парфема тако што мирише пазух ознојеног корпулентног мушкарца. Сваки корак његовог посла одвија се на звук пиштаљке. Да би дошао на посао, мора да носи металне чизме јер људи на његовом свету немају тежину. За њега се све мења када је голуб случајно улетео у просторију у којој ради.

Критички осврт: Потпуно је гротескан филм са погодно одабраним глумцима. Иако је прекратак и без дијалога и монолога, много тога поручује, баш је ефектан и даје комплетну, заокружену причу. Неко са мало тога каже много, док појединим филмовима не вреди ни што трају преко два сата.

Едукативни моменат: Свакодневни посао и уобичајена рутина држе нас „приземљенима“, попут металних чизама које су ликови у филму носили. Главни јунак је одлучио да их се ослободи, али да ли је то значило и слободу за њега, то нам је режисер Боби Пирс препустио да размислимо. Ја свакако верујем да повремено треба одступити од устаљеног. Нећемо полетети, али можемо да доживимо неке лепе ствари.

Оцена наставника:

5(може)

vampires (Small)Вампири (Vampires 1998) је филм базиран на истоименом роману Џона Стиклија. Џејмс Вудс и Данијел Балдуин су део екипе која убија вампире и коју подржава Ватикан. Тај посао обављају мање-више сасвим добро све док нису налетели на Томаса Ијана Грифита, за кога се испоставило да је веома моћан вампир и противник кога је тешко победити. Томас има планове да повећа своју моћ и буде још јачи. Џејмс схвата да Томас нешто смера и покушава да га заустави, без обзира што су наредбе кардинала Максимилијана Шела сасвим другачије.

Критички осврт: Главни вампир није Дракула и то јесте нека промена, али је ипак ово сасвим просечна прича, што и није чудно јер ју је радио сасвим просечан режисер. Очигледно нисам љубитељ рада Џона Карпентера, мада овај филм и не личи на Џона, већ више на Квентина Тарантина. Уколико је Џони заиста одлучио да потражи узоре међу бољим колегама, то могу само да похвалим. 🙂

Истина је да овај филм није најбржи могући, али има неког шмека и фотографија је прилично ефектна, баш као и сцене. Но, са друге стране, Џон је префорсирао ликове и превише су „кул“. Даље, некако је ни из чега направио љубавну причу између Данијела и Шерил Ли, те је нејасно када се толико заљубљивање десило. А како је Џејмс у финалној борби дохакао Томасу, потпуно је разочаравајуће. Као и свака борба пре тога – потпуно неинвентивна, неубедљива и млака. Дакле, Џон је започео и љубавну мелодраму и акцију, али је обе оставио са много рупа, некако празњикаве (да не кажем испразне), а хорор није ни начео. Уз све то, радња се креће потпуно предвидљивим током. Све у свему, ово је један солидан покушај да Џон буде Квентин.

Едукативни моменат: Иако је кардинал, Максимилијан се показао сасвим супротан од онога у шта га је сопствена вера упућивала. Када се човек бави неком професијом, то није гаранција да ће његов карактер бити у складу са њом. У сваком послу има и добрих и лоших и људи и стручњака.

Оцена наставника:

3(и то врло блага)

paramovie (Small)Паранормални филм (Paranormal Movie 2013) је америчка пародија која се дешава у кући запоседнутој демоном, кога глуми Дип Рој.

Критички осврт: Филм је рађен као пародија пре свега на јефтине и лагане емисије, попут „Ловаца на духове“ (енг. Ghost Hunters) на каналу Сај-фај и то је у реду. Глупаве емисије и треба пародирати, али је у овом филму то урађено превише приземно јер хумор је управо такав и сваки скеч, да га тако назовем, траје дуго, како би се, ваљда, тај хумор потцртао. Уз то, претенциозно је рађен да буде „добро зезање“ филмске екипе. У филму учествују и популарни гости, као што су Вилијам Кат, Ерик Робертс и Кевин Сорбо. Међутим, ни та тројица сасвим солидних глумаца нису поправила утисак (Ерик у овом филму није био чак ни солидан). Ово је само још један у низу нискобуџетних треш филмова, у покушају да буде „урнебесна комедија“.

Едукативни моменат: Вилијам је, на крају, прихватио да га преузме демон и тако спасио запоседнутог Кевина Фарлија. Оно што је нама неприхватљиво, не мора да буде и другима. О томе треба размишљати и када се (олако) одбацују ствари које нам више нису потребне.

Оцена наставника:

1(наравно)

the-pirate-fairy-poster (Small)Вила пират (The Pirate Fairy 2014) је још један од филмова о Звончици. Додуше, у овом наставку главну ролу има друга вила Зарина, која поставља много питања и жели да створи нешто ново. Пошто је експериментисала са вилиним прахом, произвела је грдне невоље у насељу вила и један од главних вилењака разрешио ју је дужности. Она се одметнула и постала гусар, а годину дана касније успела је својим бившим пријатељима да украде и плави вилински прах. Њене другарице, заједно са Звончицом, кренуле су у потрагу за њом, да врате и прах и њу.

Критички осврт: Дефинитивно одобравам цртаће са Звончицом, пре свега јер садрже добре едукативне поруке, имају смислену причу и чак и када у њима има борбе (као у овом случају) потпуно су ненасилни. Уз све то анимација је сјајна, а у овом случају радња је добро уклопљена са причом о Петру Пану, односно Капетану Куки.

Едукативни моменат: Често млади пронађу друштво у које ће се уклопити, тј. у коме ће бити прихваћени, а да то друштво, у ствари, није добро за њих. Тако је вила Зарина пронашла гусаре, за које се испоставило не само да су лоши по њу, већ и да желе само да је искористе. Друштво треба мудро бирати.

Оцена наставника:

5(стабилна)

barbie (Small)Барби: Звездана авантура (Barbie: Star Light Adventure 2016) је још један цртаћ, али у ком главну улогу има кћерка популарне лутке Барбике. Она живи у футуристичком свету, на планети са предивном природом. Међутим, њеном и свим другим световима прети уништење, пошто, према пророчанству, звезде ће престати да играју. Да би то спречио, краљ Старлијан позива младе на своју планету, како би им задао мисију спасавања свемира. Једна од позваних је и Барби.

Критички осврт: И овај пут имамо Барбику са њеним другарицама и нешто модернијом варијантом Кена, са том разликом што је ова у СФ издању и неодољиво личи на Дизнијеву суперпопуларну снежну краљицу Елзу. Лутка мора да се прода, а у маркетингу и у рату – све је дозвољено. 🙂 Филм је крцат шареним аранжманима, скупим луткицама и јефтином филозофијом. И, наравно, све је пренаглашено слатко. Нема, додуше, срца и стилизованог цвећа, али има звездица (филм се и бави галаксијом, уосталом) у свим могућим варијантима и на свим могућим местима.

Прича је потпуно бесмислена и отприлике изгледа као смишљање „у ходу“ девојчице која се игра луткама. У ствари, верујем да би и просечна девојчица смислила причу налик на ову, ако не и бољу. Још већи проблем је што овај филм, намењен деци, не шаље никакве значајније поруке. Лик Барбике је ведар, она има лепоту (пре свега), харизму вође, вештину и показује иницијативу и донекле интегритет, али не представља неки квалитетнији узор. Све то чини да прича буде, некако, испразна.

Едукативни моменат: Краљ који је организовао мисију грешио је од почетка јер је веровао да само он, неприкосновено, може да реши проблем. Титула и позиција нису гарант да ћемо бити најпаметнији. Добро је чути и туђе мишљење, а најбоље је решавати проблеме тимски.

Оцена наставника:

2(али заиста једва)

Лако Је Критиковати 53

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hell_dvd-or_ (Small)Пакао (Hell 2011) је немачко-швајцарски постапокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала појачана активност Сунца која је десетковала човечанство. У фокусу радње су младић, девојка и њена сестра који покушавају да пронађу подношљиво место за живот. Оно што заиста проналазе је баш прави пакао.

Критички осврт: У питању је веома мучан и тежак филм, али заиста добар (мада није ни оригиналан, нити непредвидљив). Некако су успели да створе и напету и хорор атмосферу, а о реалистичном тек да не говорим (што није лако с обзиром да је научна фантастика у питању). Још је занимљиво да овде нема богзна каквих специјалних ефеката. У ствари, нема их готово уопште. Све се постигло глумом, сценом и костимографијом. И то јесте поштовања вредно.

Едукативни моменат: Слична катастрофа може да нас снађе и због ефекта стаклене баште. Ако не смањимо емисију угљен-диоксида, прегрејаћемо планету. Поменути гас понаша се као стакло у стакленику. Задржава топлоту у атмосфери и узрокује да просечна годишња температура буде већа. Тек да се зна. 🙂

Оцена наставника:

5(али не препоручујем свакоме – треба имати „стомак“ за овај филм)

dragmetoposter (Small)Одвуци ме у пакао (Drag Me to Hell 2009) је прича о девојци са фарме Алисон Ломан, која покушава да успе у банци у којој ради у великом граду. Управо због те своје амбиције, одбија да помогне Циганки Лорни Равер да сачува свој дом. Лорна зато баца клетву на њу и Алисон почињу да походе мрачне силе.

Критички осврт: Глумци су више него добро одабрани за улоге које тумаче (које су, додуше, стереотипне), али је на мене испред свих оставила утисак Лорна, која је и гадна и поносна, до сажаљења јадна и застрашујућа; баца вас из једног осећања у друго једнако лако као што је Алисон бацила у пакао.

Филм сасвим вешто балансира на ивици треша и сав је, некако, у прелазима; након сцене која је одлична акција када Лорна напада Алисон у колима, долази сасвим тривијална хорор сцена код видовњака Дилипа Раоа. Тако да уопште нисте сигурни шта да очекујете већ у наредној сцени. Радња јесте класична и крцата предвидљивим дешавањима и општим местима и јасно је да ће се Алисон обрукати пред родитељима изабраника свог срца Џастина Лонга, а да зло буде веће ту је богата мама Моли Чик, која не одобрава снаху у најави. Са друге стране, на крају је Алисон стављена у сјајно осмишљену моралну дилему, која потпуно скреће „курс“ филма. Такође, уопште нисам сигуран да ли је идеја режисера Сема Раимија да нас застраши или да искаже сопствену оригиналност у презентовању бизарних сцена. Колико сам видео, уопште не инсистира да се напади злодуха дешавају увек ноћу, што је, ипак, некакав предуслов за страшан филм. 🙂

Укупно гледајући, ово је више него пристојан хорор, али верујем да утисци о њему могу бити разноврсни, баш због те његове дуалне природе, да је тако назовем.

Едукативни моменат: Алисон је била у прилици да одлучи о Лорниној судбини и она је одлучила како је одлучила. Често ће вам се дешавати да одлучујете и самим тим имате моћ над неким. И увек треба да имате на уму да се позиције мењају чешће него што мислите. Данас та особа моли за нешто вас, а сутра ћете, можда, молити ви њу. Баш као што овај филм и поручује, а то поручује и Његош у свом „Горском вијенцу“.

Оцена наставника:

4(на пет)

maxresdefault (Small)Останите укључени (Stay Tuned 1992) је прича о породици ТВ манијака Џона Ритера, чији је брак у кризи баш због његове ненормалне посвећености телевизији. Ту његову зависност искористио је ђаволасти Џефри Џонс и понудио му уговор који Џон није могао да одбије – бесплатну сателитску ТВ са 666 канала. Оно што Џон није знао је да ће га сателитска антена усисати, заједно са његовом супругом Пам Добер, те убацити у телевизијске емисије и филмове које режира сам пакао.

Критички осврт: Мени је овај филм заиста забаван и сладак, са смисленом и оригиналном причом, а и одличним хумором. Свакако да има наивних момената и по томе, а и по шмеку, више приличи осамдесетим годинама, али му то не бих узео за зло. Већи је проблем што филм није рађен „за сва времена“ јер су емисије и филмови које (виспрено) пародира били актуелни тада, те они којима то доба није познато, ни филм неће бити занимљив. Већ сам и ја заборавио неке од њих, па ми ни цаке које на њих алудирају, самим тим, нису ни јасне, ни смешне.

Едукативни моменат: Још је и тада било јасно да технологија отуђује, а сада компјутери и више него икад. У реду је провести неко време за компјутером, посебно ако је то време  корисно утрошено или ако сте се лепо забавили, али увек треба да буду на првом месту драги људи из стварног живота.

Оцена наставника:

4(плус)

dragonPearl (small) (Small)Змајев бисер (The Dragon Pearl 2011) је дечји филм који почиње кинеском легендом која каже да је змај поклонио древном краљу бисер како би потукао зле непријатеље. Бисер се у рату негде загубио, а краљ је од очајања умро. У садашњем времену археолози су пронашли гробницу тог краља, а њихова деца су одгонетнула и велику тајну коју крије.

Критички осврт: Ово је наиван (породични) филм са класичном радњом, који је уз то сасвим предвидљив. Готово од почетка је било јасно да је Робер Мамон, у ствари, антагонист (уосталом, неко мора да буде негативац у оваквом филму). Радња је сувише млака, са покушајем динамике и акције у завршним сценама, а специјални ефекти су прилично слаби, мада змај заиста изгледа неодољиво. И глума је млака и чак је и Сем Нил подбацио.

Најбоље у овом филму је, заправо, одјавна шпица када Кинези изводе музичку тачку са бубњевима.

Едукативни моменат: Све невоље су потекле одатле што родитељи нису слушали своју децу. То је, иначе, извор многих несугласица и у породици и ван ње.

Оцена наставника:

2(на три)

The-Mummy-Tomb-of-the-Dragon-Emperor-Movie-Wallpapers (Small)Мумија: Гробница Змаја императора (The Mummy: Tomb of the Dragon Emperor 2008) је последњи наставак трилогије о мумији. Овог пута, све почиње у Кини и амбицијом окрутног императора Џета Лија да постане бесмртан. Но, пошто није одржао реч према вештици Мишел Јоу, она, наместо да му бесмртност подари, претворила га је у мумију. Много година касније, млади пустолов Лук Форд открио је царев гроб, али тако и допринео да се овај „пробуди“, подигне своју армију и угрози цео свет. Но, ту су Лукови родитељи, професионални агенти, који ће се супротставити древном непријатељу.

Критички осврт: Брендан Фрејзер је заиста симпатичан и довољно комичан да држи пажњу, а и други глумци су сасвим добри. Јесу били предраматични, но то је у складу са глумом из времена када су снимани авантуристички филмови тог типа и тиме су то време дочарали, али и време одмах након Другог светског рата у коме се радња дешава. Откривање цареве гробнице исувише подсећа на вратоломије Индијане Џоунса, што, изгледа, и јесте била идеја. У том делу филма замке су прилично занимљиве и ефектне, а таква је и сва даља акција у филму које, богами, има. Специјални ефекти у доброј мери прате квалитетом.

Филм је далеко од оригиналног и сасвим је предвидљив, те ће вам намере Дејвида Колдера сигурно бити јасне и пре него што их искаже у филму. Али је, истовремено, филм и маштовит, динамичан и забаван.

Едукативни моменат: Брендан је свом сину Луку Форду предочио да он има више искуства са мумијама јер их се „наубијао“ у своје време. На то му је Лук узвратио да је била свега једна мумија, што баш и није неко велико искуство. Наравно, јасно је да је потребно много више рада у некој области да бисмо могли да се позивамо на искуство, иако, не поричем, свако искуство је значајно и треба радити на томе да га стичемо.

Оцена наставника:

4(минус)

axegiantЏин са секиром: Бес Пола Банјана (Axe Giant: The Wrath of Paul Bunyan 2013) је амерички хорор са џином наказног лика који убија људе секиром. Група преступника на програму рехабилитације у природи случајно је разбеснела овог дива и то их је скупо коштало.

Критички осврт: Идеја је да законски преступници (који се понашају неочекивано питомо) доживе просветљење због амбијенталних радионица организованих у колиби у шуми. Уместо тога, доживљавају хорор причу и то је од самог почетка било јасно да ће се дешавати. Као што је било јасно и да ће филм бити веома, веома лош.

Глума је очаравајуће лоша (повремено сам заиста сумњао да се глумци и статисти, у ствари, спрдају), а свако осећање одглумљено је најбуквалније што је могуће. Добра намера је очигледна, баш као и лоше расположење и нема ту места за нешто сложеније и прикривене намере.

Специјални ефекти су смешни, а још смешније је како џин убија људе. У ствари, све је смешно, почевши од крајње сведене и јадно испричане приче (мада је ово први пут да видим да су Американци искористили нешто из сопственог фолклора).

Едукативни моменат: Џин се наљутио и почео да убија зато што су му млади преступници украли рог са лобање животиње. Ми никад не знамо колико која ствар неком другом значи и због чега. То је разлог више да се према туђим стварима односимо одговорно.

Оцена наставника:

1(на ништа)

huntsmanww (Small)Ловац: Зимски рат (The Huntsman: Winter’s War 2016) је наставак филма „Снежана и ловац“ из 2012. Зла краљица Шарлиз Трон је имала сестру Емили Блант, која је доживела велику несрећу и то ју је претворило у Снежну краљицу. Отишла је на север и тамо започела освајања са војском коју је створила тако што је отимала децу и обучавала их као ловце (војнике). Закон кога су морали да се придржавају је да никад никог не воле. Тај закон прекршили су Крис Хемсворт и Џесика Частејн јер су се заљубили једно у друго и платили су скупу цену. Много година касније, када је Шарлиз била поражена, Емили је пожелела да се дочепа сестриног чаробног огледала. Уз то огледало, Емили би била непобедива и Крис, уз два патуљка, кренуо је у мисију са циљем да огледало нађе први.

Критички осврт: Ретко се дешава да је други део бољи од првог, али у овом случају то јесте тако. Прича је боља и садржајнија, са више акције и мање одуговлачења. Једино где су претерали је мелодраматика између Криса и Џесике, али није толико страшно.

Било ми је жао што се Шарлиз појавила тек нешто мало на почетку, с обзиром да је лепо само гледати је, па ми је опет било драго што се наново појавила при крају, баш као што ми је било драго што се Кристен Стјуарт није појавила уопште. 🙂 Тако да је то допринело мом позитивном утиску о филму. Допали су ми се и костими обе краљице, које симболично приказују и надмоћ једне (златне Шарлиз) над другом (сребрне Емили).

Едукативни моменат: Шарлиз је веровала да када је учинила зло својој сестри да ју је тиме ојачала. Постоји изрека која каже да све оно што нас не убије – ојачаће нас и у томе има истине, али нема оправдања да се другоме зло нанесе.

Оцена наставника:

5(можда мало поклоњена)

The-Muppet-Christmas-Carol (Small)Мапетова божићна песма (The Muppet Christmas Carol 1992) је адаптација романа Чарлса Дикенса на мапетовски начин. Мајкл Кејн је бескрупулозни богаташ кога не воли чак ни поврће и који нема милости ни према коме. Његово понашање не мења се чак ни за Божић, па да би га научили памети, на Божићно вече појављују му се три духа; прошлости, садашњости и будућности. Лекције које ће добити од њих потпуно ће га променити.

Критички осврт: Мапети ме никад до сада нису разочарали, те ни овај пут није изузетак. Пружили су једну лепу и топлу причу са дирљивим песмама и виспреним хумором. Једина замерка је што су отишли у дубиозу са смрћу малог жапца, Кермитовог сина, за чим није било потребе. Требало је да се заврши песмом коју је отпевао током посете духа из садашњости и то је било довољно емотивно. Но, утисак је сасвим добар, а одушевило ме је и то што је филм права промоција Дикенсове књиге, што се види у завршним реченицама. Браво!

Едукативни моменат: Јасно је да ће човек попут Мајкла, окренут себи и окренут од људи, бити усамљен. Међутим, не морамо да будемо ни усамљени, ни несрећни, нити да нас људи не воле и избегавају. Можемо да се променимо и да будемо љубазнији, дарежљивији и толерантнији. И ту је највећа вредност овог дела Чарлса Дикенса – све може да се поправи, па и наш карактер, само ако постоји воља и труд.

Оцена наставника:

5(са сасвим малим минусом)

spacopСвемирски полицајац (Space Cop 2016) је комична трешина о полицајцу из будућности, који се услед једне акције у свемиру нашао у садашњем времену. И ту је, такође, наставио да буде полицајац, а за партнера је добио детектива из прошлости, који је био замрзнут. И њих двојица имају задатак да зауставе опаке ванземаљце који прете да униште Земљу.

Критички осврт: Прича у овом филму није нарочито значајна (прављен је превасходно да би био смешан), али није ни далеко од сасвим класичне, просечне. Једино што јесте занимљива идеја је спој два полицајаца – из прошлости и из будућности.

Хумор у филму није лош, али се, углавном, вртео око бахатости свемирског полицајца који уништава све где се појави. Слично као и Слеџ Хамер, само што је овај потоњи имао више шмека. Специјални ефекти су лошији од лоших. Маске су смешне и као да су рађене за школски маскембал, а и футуристички градови су очигледне макете. Но, и то је, ваљда, у функцији хумора. Углавном, верујем да су они циљеви које су аутори филма поставили, а то је спрдња, свакако испуњени. Филм је, дефинитивно, спрдња.

Едукативни моменат: Гледајући Свемирског полицајца изгледа нам као да од њега ништа не можемо да научимо, пошто је он једна бахата шепртља. Ипак, то није скроз тачно. Као што постоје људи који нам примером показују како треба радити, тако постоје и они који су нам „узор“ како не треба. 🙂

Оцена наставника:

2(јака)

piranha_d_sea_sex_blood_poster (Small)Пирана 3 Де (Piranha 3D 2010) је римејк истоименог и нетродимензионалног филма из 1978. Радња се дешава у америчкој варошици крај језера на коме млади воле да праве журке. Зато полицајка Елизабет Шу има пуне руке посла са бахатим тинејџерима, али праве невоље тек наилазе када се у подводном земљотресу ослободе застрашујуће рибе из дубина.

Критички осврт: Лајтмотиви овог филма су млади, лепи и голишави људи и крвожедне пиране које касапе. Дакле, голотиња и хорор, што јасно говори да је у питању филм који је дефинитивно прављен да се „прода“. И други се филмови, наравно, праве из истог разлога, али код оних добрих постоји и макар покушај уметности, оригиналности, добре приче, било чега. Овде, истина, има добрих цака, попут оне када пропелер глисера ухвати косу девојке, па зато глисер стане (што, опет, има за последицу нову узбудљиву акцију), али има и наивних момената, као када полицајци пуцају на пиране из пиштоља… Елизабет чак испаљује на њих електрични омамљивач. Шта рећи? 🙂

Специјални ефекти су прилично добри, а добро су и осмишљени, мада не увек реални. Девојка се буквално прекинула на пола у рукама спасиоца, вриснула због тога и онда клонула… Занимљиво изгледа, али ипак… Но, огрешио бих душу да кажем да известан новац и труд није уложен у њих како би овај филм изгледао као макар пристојан хорор. Опет, ништа што већ није виђено у овом поджанру и, конкретно, у вези са овом темом. И оно мало радње што има, одрађено је „по обрасцу“.

Биологија у филму је прилично атрактивна, али и прилично проблематична. Није новина у филмовима овакве врсте да подводни земљотрес ослободи пролаз за бића из далеке праисторије, али је објашњење у том случају увек на стакленим ножицама, пре свега због (не)одрживости екосистема у коме су боравиле. Уз то, боравиле су у потпуном мраку милионима година, а сада су се одлично и за трен прилагодиле приобалним условима… Тешко да би се то заиста тако дешавало.

Едукативни моменат: Када би овај филм имао дубље значење, могли бисмо да тумачимо да природа, колико год чудесна и пуна изненађења, може бити непредвидива, па и опасна. Зато чак и природњаци морају да буду опрезни, за разлику од два „стручна“ рониоца приказана у филму.

Оцена наставника:

3(али не слаба)