Лако Је Критиковати 201

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Квант крви (Blood Quantum 2019) је филм о зомби апокалипси која се дешава виђена из угла припадника Прве нације (енгл. First Nations, франц. Premières nations представља политички термин који се односи на све канадске домородачке народе који не припадају групи Ескима и Метиса). Они су отпорни на зомби заразу, за разлику од других Канађана, али су зомбији и за њих смртоносна створења. Успели су да направе утврђење, али проблем настаје због раскола у њиховим редовима када Киова Гордон одлучује да они који нису део њиховог народа не заслужују њихову заштиту. Тада Киова и његове (додуше малобројне) присталице постају једнака претња као и сами зомбији.

Критички осврт: Уводна сцена је сјајна, а и у наставку филм заиста није лош. Ово је филм о зомбијима, али и о екологији, дискриминацији, породичним односима и проблемима. Прича је слојевита и све велике теме су дошле до изражаја, а глумци су прилично добро одрадили свој задатак.

Едукативни моменат: Форест Гудлак је добио врло прецизан одговор од своје филмске мајке о томе да ли је спреман да и сам буде родитељ. Одговор је да погледа како је поређао своје приоритете у животу и кашће му се само. Врло једноставно, а ја бих рекао да је то одговор и на питање да ли смо спремни за било какву улогу у животу.

Оцена наставника:

(стамена)

Абецеда смрти (The ABCs of Death 2012) је филм снимљен тако што је 26 режисера широм планете добило по једно слово абецеде са задатком да осмисле кључни појам на то слово и да он буде наслов кратког хорора који ће осмислити и снимити. Дакле, филм је компилација свих тих прича.

Критички осврт: Омнибус је иначе тешко оцењивати због тога што су приче увек различитих квалитета, врло често и сензибилитета, тема, па и поджанрова. Шта тек рећи за филм који је сачињен из 26 различитих прича које повезује само то што у свакој од њих је смртоносан исход? Приче су кратке, ефектне, али није свака успела добро. Рецимо, неке су сјајне, пресмешне и оригиналне и заслужују петицу (A, F, S), неке врло добре (D, I, J, N, Q, T, U, X), неке само добре (H, K, O), које имају потенцијала, али он није дошао до изражаја, а има и довољних (B, V), сасвим осредњих и предвидљивих, али и недовољних (C, E, G, M, P, R, W, Y, Z), већ виђених, нејасних или им порука изостаје, често непотребно насилних. Прича под L је ван сваке конкуренције јер је преужасна. Са једне стране није поштено да јој дам слабу оцену јер је идеја одлична и таква је и режија, али са друге некако не могу да дам добру оцену на такву реализацију иако се режисер Тимо Тјаджанто потрудио да се више наслућује но што се види. Такође ме је намучио и Гзавје Жан са својом причом на слово X (икс) која је баш гадан телесни хорор, како га називају на енглеском говорном подручју, али је истовремено и претеривање. Да ли је могуће да у Француској баш сви добацују гојазним женама и вређају их? Заправо, многи режисери су се потрудили да баш буду гадни, да ли кроз насилна (само)убиства или уз помоћ телесних излучевина, тако да овај филм није баш за грицкалице. А за коју је оцену? Најједноставније је било да израчунам просек свих прича, а верујем да би то била и објективна оцена целог филма. 🙂

Едукативни моменат: Какве год приче да су испале, цео овај пројекат је сјајна идеја јер је удружио режисере са разних страна света. Они су тимски допринели разноврсношћу својих идеја и креација и то је право богатство на једном месту. Сличну ствар могу да ураде било које струке, што значи да можемо и ми.

Оцена наставника:

(дакле, објективна)

Абецеда смрти 2 (ABCs of Death 2 2014) је наставак претходног филма рађен на потпуно исти начин.

Критички осврт: Свеукупан утисак је да је други део амбициозне хорор антологије строжи, ефикаснији калеидоскоп међународних укуса и стилова од свог претходника, са већим нагласком на црни хумор него на тактику грубог шока. Појединачно, и овде имамо разлике у квалитету прича, али је много више оних које су баш, баш добре. Неке су само добре, па је рецимо прича на слово С добро замишљена и брутално реализована, али нема твиста на крају, некако је остала недоречена. И у овом делу има лоших прича. Рецимо, једна таква је на слово L и што се саме приче тиче и специјалних ефеката. Ипак, кажем, некако изгледа да је први део мотивисао режисере да пруже квалитетнији садржај.

Едукативни моменат: У причи на слово W дечаци су пожелели авантуру из епске фантастике и жеља им је била испуњена, али се испоставило да су се нашли у правој ноћној мори. Понекада наша очекивања нису оно што је реално и то мора да нам буде јасно пре него што се прихватимо нечега.

Оцена наставника:

(свакако боља него претходна оцена)

Северњак (The Northman 2022) је филм базиран на средњовековној скандинавској легенди о Амлету (који је био инспирација и Вилијаму Шекспиру да напише „Хамлета“). Амлета глуми Александер Скарсгорд и он је викинг који има мисију да убије свог стрица Клеса Банга јер је овај, док је Александер био дете, убио његовог оца Итана Хока и присвојио његову мајку Никол Кидман.

Критички осврт: Већ смо навикли да се у историјским спектаклима Викинзи приказују као врло суров и сиров народ, али ритуал који пролази Итан са својим филмским сином ипак је шокантан чак и за њих. Тек касније сцене, када је Александер одрастао и заједно са садрузима Викинзима напада руско село где убијају и спаљују људе, тек су шокантне и дају једну причу која није за свачији стомак. У контрапункту са том тескобном атмосфером је фотографија која је магична, баш као и предели, иако је све мање-више у сивим тоновима. Улоге су добро подељене, а Александеру свакако иде у прилог што потиче из тих крајева.

Сама прича је већ виђена, али тако се одвија да држи пажњу. Мислим да су непотребни и некако наивни повремени Александерови монолози, који имају за циљ да нам објасне његове мотиве. Са друге стране, мотиви Никол су крајње нејасни, али је преокрет са њом потпуно неочекиван јер је и потпуно сулуд. Интригантна је и њена прича коју говори Александеру. Са једне стране могла би бити лаж у коју је и саму себе убедила, а са друге би лако могла бити истина. У сваком случају врло занимљива и свакако трагична прича, са митолошким елементима тек толико да је зачини, коју вреди видети и која свакако поставља питање да ли избори у животу заиста постоје.

Едукативни моменат: Главни антагониста Клес испаде најмудрији у филму. Када га је његов филмски син питао зашто граде храм када је то посао за робове, он му је одговорио да ниједан човек не зна да ли ће прославити следећи фестивал као краљ или као роб. Зато је најбоље бити спреман за обе ствари. Али да би избегао ово друго, подучио је сина, најбоље што можеш је да покажеш својим робовима да си подједнако јак као и они.

Оцена наставника:

(то је то)

Краткодневица (Solstice 2007) је римејк филма „Средина лета“ из 2003. Петоро пријатеља су кренули на пут да проведу неко време у викендици Елизабет Арноа, пре свега да би јој се нашли због недавног губитка сестре близнакиње. Испоставиће се да ће боравак у тој кући за Елизабет постати ноћна мора, али и једини начин да сазна разлоге самоубиства своје сестре.

Критички осврт: Већ у првих двадесетак минута ми се филм није допао. Он врца од патетике и општих места, ових потоњих посебно у хорор сценама, као када се главна јунакиња Елизабет буди усред ноћне море, да би се испоставило да је то још једна ноћна мора. Заправо, толико су општа места да су сцене потпуно предвидљиве и самим тим страшни ефекат се није постигао. Такође, предвидљив је и сам ток радње, па је било врло јасно да ће се Шон Ешмор и Елизабет смувати, а и да гледате филм у авиону и из њега би се видело да је Шон некако одговоран за смрт близнакиње (иако је све указивало да је Р. Ли Ерми) и да ће изабраник Елизабетиног срца ипак бити стасити Тајлер Хочлин. Односи између ликова су исфорсирани, дијалози су баш лоши, сасвим прозаични, а и глума ми је примеренија за неку тинејџ плитку серију попут „Мелроуз плејса“. На крају се добија логично заокружена прича, али све је то јако бледо и јако слабо.

Едукативни моменат: Иако је Шон веровао да ако заташкају проблем то неће уништити живот Елизабетиној сестри и њему, то се ипак десило. Не верујем да би код свих нас последице биле тако драстичне, али проблеми се на тај начин свакако не решавају.

Оцена наставника:

(нека буде плус)

Деликатесна радња (Delicatessen 1991) је француски постапокалиптични филм. Пошто су појели све животиње (укључујући и пацове) станари једне зграде, коју води месар Жан-Клод Драјфус, прешли су на људе. Жан-Клод је запослио Доминика Пинона (који је тек пристигао) као домара, али са намером да га убије и транжира. Испоставиће се да је Доминик, за разлику од својих претходника, тврд орах.

Критички осврт: Режисери Жан Пјер Жене и Марк Каро имају препознатљив стил и естетику, тако да су сцене сивожуте, као на древним фотографијама. Међутим, атмосфера није тмурна, иако је у питању постапокалиптичан филм са више него црном темом. Кроз цео филм провејава хумор, а ликови су и животни и живописни. Сцене су ефектне, те имам осећај да би свака од њих могла да опстане као самостални кратки филм.

Овде се дешавају паралелно две ствари. Једна је мотивисана глађу и Жан-Клод хоће да поједе Доминика. Друга је мотивисана љубављу и пошто је Мари-Лор Дуњак, Жан-Клодова кћерка, заљубљена у Доминика, Жан-Клод хоће да га поједе како би сачувао своју јединицу. Дакле, сви мотиви ове радње воде ка истом исходу и некако изгледа да је Доминикова судбина запечаћена. Међутим, тада наилази очекивани преокрет, само што су га Жан и Марк добрано закомпликовали и укључили све ликове из зграде, па још и читаву групу троглодита из подземља, приде. Свеукупно се добила једна добра, садржајна прича иако је изгледало да неће ту бити много меса (ово на крају испаде моја игра речима).

Едукативни моменат: Жан-Клод је настрадао тако што је хтео да убије Доминика, па се оружје вратило ка њему. Постоји у народу изрека да ко другоме јаму копа, сам у њу упада. И то често може да нам се деси када смо злонамерни. 

Оцена наставника:

(свакако и још плус приде)

Семе (The Seed 2021) је прича о три девојке које су одлучиле да проведу викенд на осамљеном плацу оца једне од њих Софи Вавасо. За тај викенд је најављен и несвакидашњи догађај – киша метеора, па је то био разлог више за овај одмор. Но, осим метеора са неба ће пасти и један необичан ванземаљац.

Критички осврт: Црна течност из очију заиста није била потребна јер је виђена већ од „Досија икс“. Но, добро то, него је већ проблем крај који је потпуно унизио цео филм. Напредни ванземаљац који може да контролише умове сувише олако пушта да га убије Челси Еџ, а пре тога јој је разоткрио све своје планове и то кроз слике прилагођене петогодишњацима. Она потом врло сурово убија своје две пријатељице из детињства, мада је и то представљено сувише наивно. Да не оде све дођавола, ситуација се мало поправила појављивањем Ентонија Едриџа, али свакако и свеукупно ово није лош СФ, мада је идеја већ виђена, а реализација прилично осредња. Специјални ефекти нису богзна шта, али је репродуктивни циклус ванземаљчића прилично добро решен.

Едукативни моменат: Луси Мартин је толико била заокупљена тиме да нађе мрежу за паметни телефон да је умало пропустила фасцинантну кишу метеора која се дешавала буквално изнад њене главе. И дешаваће нам се да толико буљимо у интернет да ћемо пропустити многе фантастичне ствари у реалном животу.

Оцена наставника:

(мало поклоњена)

Драјкула (Sharkula 2022) је филм о ајкули којој није довољно да буде ајкула, већ је и вампирица приде. Наиме, када се, пре неколико векова, Дракула сукобио са мештанима приморске варошице, један га је погодио мачем и овај је пао у море. Тамо га је напала ајкула и Дракула јој је пренео своје моћи. Сада ту варошицу тероришу и Дракула и драјкула, али ће се то променити када у новије време дођу двојица лучких радника.

Критички осврт: Филм је заправо још гори него што сам мислио да ће бити када сам видео наслов. Продукција је кућна, а дешавања су као да су их осмислили ортаци из филма (не знам како другачије да их назовем јер то нису глумци, верујте ми) у неком пабу уз пиво и после много пива. Специјални ефекти, почевши од тога када су проболи Дракулу мачем (у првој сцени) буквално као да су рађени у Пејнту. Углавном, Дракула је режао, драјкула је режала и, чак и међу кршевима, овај филм се свакако издваја. Оно што га издваја је и што никад нисте сигурни да ли је дан или је ноћ и да ли је дан и да ли је ноћ. Када је дан, камера га затамни, па је то ваљда ноћ?

Да не будем баш толико злобан, морам поменути два слатка момента у филму. Један је што су у уводној шпици смислили веселу песмицу о драјкули (заправо песма има само једну реч), а други је што та звер има крила слепог миша. 😀 Има ту још слатких детаља, па тако Дракула пије крв свог слуге као да срче супу, а тип који је видео тај призор сакрио се иза гелендера на степеништу. Да, гелендер је сачињен од гредица које су размакнуте. 😀 И појављује се нека згодна цица која на обали мора изводи некакав плес са свећама. Зашто и чему то, нисам баш сигуран. Нисам сигуран ни зашто сам одгледао овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Немојте гледати овај филм. То је најбоља едукација у вези са овим филмом коју могу дати. 😀 Но, пошто то не би било скроз фер с моје стране, хајде да пробам нешто конкретније. Када су се придошлице пожалиле Дракули да су му сувише стриктна правила у граду, он им је објаснио да могу отићи ако желе. Ако остају, треба да се придржавају правила. И Дракула је у праву. Када смо у туђој кући, држави или некој институцији, ред је да се придржавамо правила које су домаћини поставили.

Оцена наставника:

(заиста заслужена)

Ране (Wounds 2019) је филм базиран на роману „Видљива прљавштина“ Нејтана Балингруда. Арми Хамер је бармен који ради ноћну смену и који је био присиљен да позове полицију јер су му се гости баш добрано напили и побили. Но, оно што ће му донети много више проблема је мобилни телефон који је у његовом бару заборавила једна девојка те ноћи. Наиме, позиви и слике са тог телефона ће га увести у тамну димензију из које му нема излаза.

Критички осврт: Филм почиње врло добром представом у бару која је врло необична, динамична, живописна и заиста држи пажњу. Ако се по јутру дан познаје, очекивао сам најмање занимљив филм, ако не већ одличан. Режисер Бабак Анвари је управо тако (одлично) повезао љубавну драму и хорор у овом филму, али је мање успешно одрадио хорор део. Он јесте прилично застрашујућ и помало подсећа на „Изгубљени ауто-пут“, што до сада нисам виђао. Можда је на Бабака утицао његов старији колега Дејвид Линч и ако јесте – то је сасвим у реду јер је у питању добар узор. Ипак је Бабак цео тај хорор део сувише разводњио и ми већину филма (ако не и цео филм) не знамо шта се конкретно догађа главном протагонисти Армију. Арми је иначе глумио спорадично. У појединим тренуцима ми је био уверљив, а у појединим баш и не. Мислим да он није глумачки калибар који може да изнесе толико доминантну и захтевну улогу у филму. Но, филм има својих добрих страна, свакако држи пажњу, а и крај је некако чудан и интересантан.

Едукативни моменат: Нервоза и халуцинације које се дешавају Армију у овом филму можемо повезати са његовим претераним конзумирањем алкохола. Наиме, једна од лоших последица коришћења овог психоактивног средства је и алкохолно лудило (стручно: делиријум тременс), које има бројне тешке симптоме и третира се као тешка, забрињавајућа клиничка слика. Још један разлог да не посежемо за алкохолом.

Оцена наставника:

(једва)

Фантастичне звери: Тајне Дамблдора (Fantastic Beasts: The Secrets of Dumbledore 2022) је трећи филм у серијалу „Фантастичне звери“. Мадс Микелсен је зли чаробњак који има велике планове: да уз помоћ трикова постане вођа читавог магијског света. У томе ће га спречити његов бивши љубавник Џуд Ло и његова мала, али одабрана екипа.

Критички осврт: Свет магије је наново оживео, веома споро, рекао бих, јер је такав и темпо филма. Режисер Дејвид Јејтс је можда мало више (но што је права мера) пажње посветио сплеткама које је тешко пратити без претходног доброг предзнања, а није све ликове употребио довољно. Међу њима се истиче Вилијам Надилам чија је улога толико нејасна да је непотребна. Но, свеукупно прича није лоша, а и научили смо о грешној прошлости главног чаробњака којег тумачи Џуд и главног антагонисте који је замењен и наместо Џонија Депа сада имамо (прилично доброг) Мадса. Модерна времена траже и нове погледе на старе ликове, па је добри стари Албус Дамблдор изашао из ормара. Све је то свакако у реду и дало је причи на тежини и довољно интриге, али да може боље од овога – свакако може.

Едукативни моменат: Еди Редмјен је рекао да видимо вредност нечега тек када то нешто изгубимо. И то је тачно, потврдио бих, али и додао да можда зато није лоше да будемо довољно мудри да увидимо вредност онога што имамо, па нећемо то ни губити.

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 193

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Аутопсија Џејн Доу (The Autopsy of Jane Doe 2016) је хорор који се дешава у мртвачници коју воде отац (Брајан Кокс) и син (Емил Херш). Практично су завршили посао за то вече, но дошао је полицајац Мајкл Макелхатон и донео тело неидентификоване жене, те им то представио као хитан случај. Отац и син су започели рад на телу, али ће се испоставити да то неће бити посао као и сваки други.

Критички осврт: Необично је што аутопсију раде отац и син и изгледа да је то било сасвим довољно иновација које је публици пружио режисер Андре Евредал, па је увод у причу био више него класичан са све сценама које вас тргну, али које су листом лажна узбуна пред ону праву, која ће уследити. И уследио је врло језив хорор и Андре је показао да је мајстор заната, само је било потребно да му се да мало јачи буџет који са претходна два филма није имао. Прича као прича није нешто што ће вас „одувати“, али није ни лоша у поджанру у којем је рађена и нуди и довољно страве и довољно мистерије. Крај је решен као опште место, али прихватам да је тешко осмислити да се, након овакве радње, другачије заврши.

Едукативни моменат: Занимљиво је до колико је података могао да дође Брајан док је вршио обдукцију, а захваљујући свом знању. Но, оно што није знао, потражио би у књизи, што је такође сасвим у реду. Драгоцено је имати знање, али је сјајно и ако знамо како да га стекнемо.

Оцена наставника:

(не баш јака, али свакако солидна)

Друштво вештица (The Coven 2022) је филм познат и под називом „Дуга ноћ“. Прича прати двоје младих Скаут Тејлор-Комптон и Нолана Џералда Фанка који су отишли из Њујорка у јужњачки рурални део Америке како би пронашли њену породицу од које је она као мала била одвојена. Оно што ће пронаћи је чист ужас (ни филм није далеко од тога). 🙂 

Критички осврт: Када једемо нешто што нам не прија обично кажемо да једемо ми то, а оно једе нас. Овај филм је такав некакав; гледам ја њега, а он гледа мене. Ово је толико пута већ поновљена прича и делује потпуно препознатљиво у сваком свом детаљу, сцени, чак и начину снимања. Режисер Рич Рагсдејл није изгледа добио баш много материјала од својих сценариста Марка Јанга и Роберта Шепеа, па је одуговлачио и развлачио толико да је хорор прича (која, ваљда, треба да изазове страву и језу), постала прилично досадњикава. Посебно је развучено финале са ритуалом и преокретом тог ритуала. При томе прича нема ни много смисла, пошто су чланови култа час нападали, час нису и гледаоци су напросто принуђени да то прихвате тако, без икаквих правила и логике дешавања.

Едукативни моменат: Чланови култа су ослободили демона верујући да ће им он подарити бољи свет и положај, али су пронашли само смрт. Ми вероватно нећемо ући у баш тако екстремне ситуације, али морамо да будемо свесни да нећемо профитирати ако се служимо лошим средствима, па се тако нећемо обогатити ако се будемо коцкали, на пример.

Оцена наставника:

(може и један)

Д-рат (D-War 2007) је јужнокорејски СФ који се дешава у Америци у модерно време, али прати причу која је древна и дешавала се у Азији. Тада су постојале џиновске змије и добра змија је као награду од небеса добила могућност да се претвори у змаја. Међутим, зла змија је желела ту моћ пре ње, али је исход био да је није добила ни једна ни друга. У садашњости змије ће покушати наново, а актери који им могу помоћи или одмоћи у томе реинкарнације су личности из давног доба.

Критички осврт: Са буџетом од 32 милиона, у тренутку снимања, ово је био најскупљи корејски филм свих времена. Ипак се исплатио и зарадио више од дупло, али му критичари нису били наклоњени. И то са правом. Ово је врло површан, заправо плитак и претерано поједностављен филм који врца од општих места и толико погодних момената да су заиста наивни. Дијалози су толико лоши да су испразни, а оно што је најгоре је да је наводна источњачка култура сасвим американизована и сви Азијати из минулог доба реинкарнирали су се у лепе и познате холивудске глумце. А уз њих иду и репризе разних (обавезно бољих) блокбастера, па ту има оних који имају везе са темом (попут „Господара прстенова“), али и оних који немају (оно што се у болници дешава са Амандом Брукс врло је слично оном што се дешава са Линдом Хамилтон у другом делу „Терминатора“). Но, буџет је свакако добро утрошен и специјални ефекти су заиста импресивни. Хумор, пак, много је далеко од импресивног. Но, и тај покушај хумора је колико-толико подношљив у односу на патетичне монологе који повремено провејавају у филму. Све у свему, ово је рат који је змај добио, али осим њега не видим ја овде победника посебно не међу ауторима овог остварења. 🙂

Едукативни моменат: На крају су двоје главних протагониста поступили онако како је исправно, а не како су желели. Некада нам то неће изгледати фер, а изгледаће нам врло напорно и тешко. Ипак, треба да знамо да ако исправно поступамо на дуже стазе ћемо решити проблеме.

Оцена наставника:

(без поправног)

Човек од прућа (The Wicker Man 2006) је римејк истоименог филма из 1973. Николас Кејџ је полицајац који је управо унапређен јер је изложио живот опасности да из запаљених кола (додуше безуспешно) спаси мајку и кћерку. Тада му стиже писмо од његове бивше веренице Кејт Бејан која га моли за помоћ да пронађе њену несталу кћерку. Она живи на изолованом острву које настањује необична заједница доминантних жена и подређених мушкараца. Николас се одазива овом позиву и покреће истрагу на острву, али се она врти у круг и сваки траг на који наилази не открива ништа, већ покреће нова питања. Једно је јасно, а то је да становници острва припадају паганском култу и да за пар дана креће њихов празник на којем ће се десити језиве ствари.

Критички осврт: Не могу да кажем да је римејк сасвим лош и режисер Нил Лабут је на интересантан начин дочарао популацију на острву, мада идеја о таквој врсти матријархата није нова ни на филму, ни у књижевности. Нил је пробао да причи да нови угао, да је рационализује и да је више фокусира, али је ипак задржао неке оригиналне сцене и некако тај спој није успео. Мистерија се развукла и свашта се ту нешто десило, али залуд. Најпре, изгубила је свој смисао који је имала у оригиналном филму, а потом и расплет је био више него предвидљив још пре него што је прошло пола филма (а то могу да тврдим јер сам овај филм гледао први). Некако је Нил приземљио ову причу и учинио је добрим, али неуспелим покушајем, ако тако могу да кажем. Није помогла ни Николасова глума јер није била на висини коју он може да достигне.

Едукативни моменат: Неке ствари не морају уопште да буду онакве каквим нама изгледају. Николас је градио случај тако да је хтео да спаси девојчицу да не буде жртва, а жртва је постао он сам. То је зато што је градио случај на непоузданим доказима. Да ми сами не бисмо били жртве незнања, треба да градимо мишљење на оном што су поуздани извори.

Оцена наставника:

(на два или два на три)

Човек од прућа (The Wicker Man 1973) је поменути оригинални филм, инспирисан романом „Ритуал“ Дејвида Пинера из 1967. Едвард Вудвард је полицајац који је дошао на острво да истражи случај нестале девојчице. Он покреће истрагу која не даје резултате јер су трагови врло збуњујући. Као бескомпромисни хришћанин, Едвард је згрожен слободним, раскалашним животом мештана, као и њиховом паганском филозофијом. Ипак, искористиће њихове ритуале како би се маскиран увукао међу њих и тек тада ће схватити прави разлог зашто је он ту.

Критички осврт: Ова прича је слојевита за разлику од римејка јер док је тамо мотив био јасно сведен на конкретну животну причу главног протагонисте, у овом случају је апстрактан и референцира на религију. И овде је укључена животна прича главног протагонисте, али на суптилнији начин и Едвард се бори пре свега сам са собом између оног у шта верује и оног што жели. Његова емотивна уплетеност у причу је пре свега његова сујета као полицајца и хришћанина и он прихвата случај као изазов за који сматра да му је дорастао. За нас ово је такође изазов који нам је изложен не само да размишљамо о случају и да пробамо да га решимо пре главног јунака, већ и као другачији угао гледања који нас провоцира јер се опире давно успостављеним друштвеним вредностима са којима живимо. Интрига, коју је режисер Робин Харди врло мудро исплео и која је толико слуђујућа и за Едварда и за нас, учинила је да је много теже претпоставити ка чему све то води и какав ће бити расплет. Ова верзија је далеко интригантнија, тим пре што житељи острва нису препознатљиви секташи на први поглед, као што је то случај са онима у римејку. Заиста добра мистерија и рекао бих заслужена награда Сатурн.

Едукативни моменат: Робин је овде супротставио две религије – хришћанску и паганску и довео је главног лика Едварда у позицију да негира ону другу тако што успоставља сопствену као једину праву. Међутим, то код религија тако не може баш лако јер се оне базирају на вери, а не на доказима. Свако има право да верује у оно што жели, тако да то тако морамо и да прихватимо и поштујемо туђа убеђења. Осим, наравно, ако њихова уверења нису уперена против других људи, као у овом филму.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Средина лета (Midsommar 2019) је тзв. фолк хорор. Радња почиње у Америци где се петоро студената и пријатеља припремају да отпутују у Шведску у комуну из које потиче један од њих Вилхелм Бломгрен. Чланови комуне ће ускоро прославити празник који се дешава средином лета и Вилхелм жели да његови пријатељи виде фестивал који ће тада уприличити. Они су заиста сви отпутовали и комуна им се допала на први поглед, али ће већ први дан постати јасно да фестивал уопште није безазлена, сулуда забава какву су очекивали.

Критички осврт: Напокон да путовање кроз шуму неко сними другачије. Чак и када је камера била у птичијој перспективи, што је стандард, опет је то имало неког смисла. Углавном, дођоше они тако до необичног села и ту је почело да се дешава свашта, али врло спорим темпом. Ипак, филм није досадан, иако је хорор и превише дозиран, а готово цела радња смештена је у луцидни фестивал. Сами детаљи фестивала прилично су предвидљиви. Заједница је некако лепршава у лаким и једноставним ношњама, а у контрапункту са оним што раде. Јако ми се допало што емоције једног доживљава група и то је оригинална замисао. Овај филм свакако има емоције и реалне односе, пре свега мушко-женске и све је то дочарано кроз животне ликове. Ти ликови се брзо развијају (упркос спорој радњи) и то је можда оно што држи пажњу у овом филму. 

Едукативни моменат: Иако је своје пријатеље одвео у смрт, Вилхелм је био у праву када је саветовао своју симпатију Флоренс Пју да не треба да тражи подршку од свог филмског дечка Џека Рејнора, већ да треба да је тражи тамо где ће је заиста пронаћи. Другим речима, уколико нам блиске особе не дају подршку, онда не треба ни да буду блиске. 

Оцена наставника:

(врло јака)

Ритуал (The Ritual 2017) је британски хорор снимљен према истоименом роману Адама Невила из 2011. Четворица пријатеља су се отиснула на планинарски подухват у Шведској у част недавно убијеног пријатеља Пола Рида. Пошто је један од њих Сем Тротон повредио колено, решили су да скрену са пешачке стазе и запуте се кроз густу шуму. Испоставиће се да је то била кобна грешка.

Критички осврт: И напокон се неко досетио да на хорор путовање не пошаље петоро младих и лепих људи, већ четворицу средовечних и прилично обичних (не рачунајући Роба Џејмса-Колијера који је и модел) мушкараца. Колико сам сазнао филм није зарадио довољно и очигледно је да средовечни и обични мушкарци не продају филм, али јесу новина и сам филм уопште није испао лоше и заинтересовао ме је од самог почетка врло ефектном сценом пљачке радње. Посебно бих похвалио изглед божанства које је стварно маштовито осмишљено, а и цела прича у вези са њим је донекле иновативна. Ипак, доста је и неразрађена и има ту простора за унапређење. Рецимо, интригантна је прича становника шуме, те како их је божанство одабрало и чиме их је конкретно даривало, али је остала недоречена.

Едукативни моменат: Сем је рекао како је научио у извиђачима да не постоје пречице. Оно што ми сматрамо пречицом је заправо – пут. Мудри су ти извиђачи.

Оцена наставника:

(чак врло солидна)

Крвари са мном (Bleed with Me 2020) је прича о аутодеструктивној младој жени Ли Маршал, која је отишла да проведе викенд у шумској викендици своје новостечене пријатељице Лорен Бејти. Лоренин момак Ари Тајрос није одушевљен што њих двоје неће бити сами, али то је мањи проблем. Већи је проблем што Ли полако увиђа да сваке ноћи Лорен краде крв од ње.

Критички осврт: Сценариста и режисер Амелија Мозиз је мудро уплела два жанра у један и свакоме је дала шансу. Прича је заиста добра и иако ју је Амелија затворила у шумску колибу и нешто мало околине, те улоге свела на свега три (додуше одлична) глумца, заиста држи пажњу. Амелија је тек од 2020. кренула са вампирским филмовима, али очекујем да ће убудуће она дати озбиљан допринос поджанру, тим пре што је показала да влада и вампиризмом и драмом.

Едукативни моменат: Лорен је одлучила да помогне својој новој пријатељици Ли и настрадала је. Ли је имала озбиљан психички проблем, који не може да реши једна особа која није стручна, без обзира колико то жели. Такав је случај са дрогом, на пример, те је сва прилика ако будемо хтели да лечимо друге од тога, да ћемо настрадати попут Лорен. Некада није добро да ми будемо ти који ће помоћи јер не умемо и треба да препустимо онима који умеју и чији је то посао.

Оцена наставника:

(онаква)

Између (The In Between 2022) је тужна љубавна прича која је задесила Џои Кинг, девојку која је преживела саобраћајну несрећу (додуше једва), али њен дечко и велика љубав Кајл Ален није. Међутим, он је и даље присутан у њеном животу, али као дух. 

Критички осврт: Лепо, емотивно (готово да ме је дотакло 🙂 ), нежњикаво и досадњикаво. Додуше, друга половина филма већ има бољи темпо, а и дешавања и што се романсе и што се СФ дела тиче (који се све време преплићу, иначе). Режисер Ари Посин и сценариста Марк Клајн су мало претерали у изградњи карактера у односу на породичне односе, па ако си дете без родитеља ти си несигурна, а ако имаш брижне родитеље говориш пет светских језика, начитан си и спортиста приде. Наравно да је људски карактер далеко компликованија ствар, али може да прође у овом случају и у функцији је приче. Сама прича је млака, али није лоша и има добре поруке које референцирају на велике животне теме. Љубавна тематика мора да буде мало више развучена и то Ари није избегао, али је патетику сасвим добро дозирао. Све у свему, заиста није лоше.

Едукативни моменат: Ким Дикенс је рекла (парафразирам) како не жели да не жели да не уради ништа због страха од лоших ствари, пошто ће онда пропустити оне добре. Добра животна филозофија, рекао бих. Још једну паметну је рекла Џои, а то је да треба да чује када Кајлу каже да га воли. Џои је на то узвратила да ваљда он треба то да чује, али је Ким инсистирала да сама Џои треба да чује – саму себе. Да је објавила свету да га воли и да тај свет зна да се њена осећања рачунају. И да се тиме и она рачуна. 🙂

Оцена наставника:

(шућмурасто-ружичаста)

Расходовано (Decommissioned 2021) је кратки СФ који се дешава у свемиру где се астронаут Џои Вијеира суочава са застрашујућим и невероватним догађајем.

Критички осврт: Ово је необичан хорор и иако главног и јединог протагонисту Џоија практично напада свемирско одело, опет је некако језив. Свакако је идеја нова и маштовита, мада је јако тешко ту пронаћи логику дешавања. Но, допада ми се, без обзира. Морам да похвалим и Џоија који је врло убедљив.

Едукативни моменат: Људи из свемирског програма су наменили оделу да за неколико недеља уђе у Земљину атмосферу и изгори, али се то није десило. Ствари се често не одвијају како смо замислили, па није згорег имати и план бе.

Оцена наставника:

(па, у ствари и може)

Лако Је Критиковати 181

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа II: Друга прича (House II: The Second Story 1987) је наставак филма „Кућа“ из 1986, али, као што сам наслов казује, нема везе са њим. Ари Грос и Лар Парк-Линколн су се уселили у велику, али старомодну кућу коју је Ари наследио. Њима су се придружили Аријев друг Џонатан Старк и његова тренутна девојка Ејми Јасбек. Из библиотеке коју кућа поседује Ари је сазнао за кристалну лобању са драгуљима и добро претпоставио две ствари: 1) да је вредна и 2) да се вероватно налази у гробу његовог чукундеде. Ари и Џонатан су те исте ноћи откопали гроб и пронашли су лобању, али и чукундеду (Роајал Дејно) који је зомби. Лобању су сместили на њено место у кући, али је проблем што су собе у тој кући, али и зидови и прозори – портали за друге димензије, односно доба. Из свих тих димензија долазе врло насилни типови који желе да се домогну лобање.

Критички осврт: Већ након пет минута филма, када су се Ари и Лар уселили у стару кућу, одмах ми је било јасно да смо у осамдесетим, не само због фризура. Витраж у холу је бацао праву дискотеку свуда наоколо; све је било шарено. И надаље комплетна радња и сва дешавања су одражавали тај дух осамдесетих, тако да је све било питко и плитко, те донекле маштовито. Режисер Итан Вајли је остао доследан првом делу у том смислу да се играо са просторним и временским аномалијама и уводио зомбија и разна чудовишта, али је тема приче сасвим другачија и ни близу добро осмишљена. Заправо, поставка је тривијална. И јесте глупкасто (посебно део када лобању упорно враћају на постоље и на изволте свима на сред собе), али је макар смешно и симпатично, а ликови су интересантни. Занимљиво је да у филму има доста туча и појединачних удараца, али баш ништа од тога није изведено тако да заличи на реално. Са друге стране допао ми се револверашки окршај између Арија и зомбија, пошто се ту Ари показао као неспретњаковић (што би и било реално), а не као неки инстант херој. Крај је некако баш набуџен, али одговара остатку филма, тако да ни очекивања нису била висока.

Едукативни моменат: Ари је послушао свог чукундеду и од лобање је затражио само једну жељу, а онда ју је се отарасио. Некада су нам неке ствари више баласт него благодет, али све и да није тако, добро је бити умерен у свему, па чак и у жељама.

Оцена наставника:

(ту негде и можда чак и мање)

Парче (Slice 2018) је филм чија се радња дешава у граду Кингфишеру, који је некада имао проблема са духовима, али су становници, предвођени градоначелником Крисом Парнелом, успели да их иселе у суседни Град Духова. Онда је убијен достављач пице Остин Весесли (који је уједно и режисер овог филма) и међу грађанима влада мишљење да је то дело духова. Међутим, изгледа да је у све то умешан и један вукодлак.

Критички осврт: Дневно-ноћна ритмика је у овом филму не проблематична, већ забрињавајућа, али без обзира на њу, не могу да кажем да је ово лош филм. Заправо, врло је необичан. Режисер Остин као да је правио експеримент са жанровима, па унео од свега помало. Има ту и неоноар кримића, натприродне фантастике, суперхеројских музичких интермеца… Све је то зачињено софистицираним хумором и живописним ликовима. Но, овај филм није пука маштарија и он добрим делом одражава стварне животне ситуације, чак и на ширем плану. Остин је то урадио тако што је обрнуо ствари и реално подредио нереалном, иако је теже поверовати у то да је Лакин Валдез дух него у добре намере активисткиње Мерилин Додс Френк (за коју се испоставља да су јој намере врло приземне, а да јој градоначелник Крис није противник, већ интересни партнер). Другим речима, преокрети у овом филму нису полтергајтс или преображај вукодлака, јер то су већ виђени феномени (и више од тога; они су се уклопили у заједницу). Преокрете чине људски карактери и зато је овај филм толико другачији. Оно што га још чини другачијим је што су нека дешавања буквално претрчана, али то није нарушило ни радњу, ни суштину. Режија ове класичне приче уопште није класична, а и мудра је. Остин није стављао у филм оно што није могао да приушти и специјалне ефекте углавном чине шминка и нешто мало светлосних. Интересантно је да су дијалози сувише књижевни за овакав филм. Дакле, ништа није уобичајено и то заиста поздрављам.

Едукативни моменат: Реј Греј је била једна од заслужних што је спасила свет, али је скромно рекла како је само радила свој (новинарски) посао. Када би свако радио свој (али заиста само свој) посао и то добро као Реј, свет би засигурно био спасен.

Оцена наставника:

(јака, заправо)

Ноћ вештица убија (Halloween Kills 2021) је дванаести филм франшизе „Ноћ вештица“. Мајкл Мајерс (глуме га Џејмс Џуд Кортни и Ник Касл) је практично бесмртни убица који без речи масакрира сваког ко му се нађе на путу у његовом родном градићу и овај пут ће се суочити са њим сви они који су успели да преживе његове нападе као деца и омладинци, укључујући и Џејми Ли Кертис.

Критички осврт: Режисер Дејвид Гордон Грин је овај филм започињао неколико пута у току првих пола сата. Најпре смо имали сцену у којој момак наилази на повређеног полицајца, потом повратак у прошлост, па у 2018. и напокон директан наставак претходног филма из 2018. (који још нисам гледао), који се одвија на другом месту. Све је то прилично хаотично са сценама где легендарни Мајкл Мајерс макар два пута стоји као манекен, па чак и у успореном снимку, попут каквог хероја, док у кафани Ентони Мајкл Хол држи говор који је превише дугачак и самим тим не претерано ефектан. Углавном, све ми је то изгледало некако неповезано и у нереду. Уз то, чини ми се да је Џејми у наставку из 1998. имала сина, па ми није јасно откуд сада кћерка? Но, франшиза и раније није била доследна што се тиче Џејмине проблематичне породице, па сам то занемарио. Оно што нисам могао да занемарим је Мајклова борба са ватрогасцима. Она је толико исфорсирана да је то претеривање чак и за овакав филм. Аман, у питању су ватрогасци, а не нинџа ратници. А управо тако су јуришали на Рамба, пардон Мајкла, који их је убијао једног по једног као у каквом акционом блокбастеру. И даље је ту било сличних акционих секвенци јер је заиста много ликова уведено у причу и масакра је било на све стране. Специјални ефекти који су то пропратили су солидни и јесте то све као страшно, али претерано много касапљења неминовно доводи до тога да се изгуби шмек оне језе коју овакви филмови треба да створе. И као да је Дејвид то исто схватио, комбиновао је масовни део са издвојеним инцидентима, али је ове потоње радио према сувише јасном обрасцу. Некако није добро водио причу, осим панике у болници која је имала ефектну сцену када гине Рос Бејкон. Међутим, и тај део је својеврсно претеривање јер је требало да да дубину и слојевитост причи која је у изворном облику, од свог првог наставка, заправо није имала. Но, хајде да кажемо да је порука прихваћена и искористићу је за едукативни моменат.

Уз причу, не ваљају ни дијалози. Монотони су јер се мотиви у њима понављају и најчешће су или испразни или предраматични и оптерећени великим речима које се нису уклопиле. И у тим разговорима је Дејвид покушавао да нађе смисао Мајкловог лудила, али залуд. И залуд је проналазити смисао у последњој сцени филма.

Едукативни моменат: Ентони Мајкл Хол је желео да стане на пут злу и зато је позвао људе да заједно убију човека који их касапи већ годинама. При томе није хтео да ствар препусти систему у којем су обучени полицајци и у свему је погрешио. Руља није могла ни да се организује, ни да се контролише и један невин човек је настрадао. Из овога можемо да закључимо да неке ствари, ма колико нам намере биле добре, ако за њих немамо знања, вештине и ингеренције, морамо да препустимо професионалцима. Јер, што је рекао колега полицајцу Томасу Ману, то што су нам намере добре, не мора да значи да ће све испасти добро.

Оцена наставника:

(не мере више)

Јадни (The Wretched 2019) је хорор за који поједини извори кажу да је шест недеља заредом био на врху топ листе зараде и тиме поновио успех недостижног „Аватара“, али у условима пандемије укупна сума није ни близу. Прича прати млађаног Џона-Пола Хауарда који је дошао у посету оцу Џејмисону Џоунсу, који живи растављено од мајке и у другом граду. Тамо ће се суочити са врло моћном вештицом која долази из шуме у домове људи и чини им најгоре ствари.

Критички осврт: Овај филм је већ на почетку стекао једну добру референцу, а то је уводна шпица која се дешава из два дела, са све музиком која се добро уклапа у оба. Међутим, и током филма радња се одвијала баш добро; режисери браћа Пирс (Брет и Дру) добро су уклапали след догађаја и свака сцена има своју сврху. Технички гледано, ово је заиста добар хорор, са преокретом који је маестралан. Што се тиче самих застрашујућих сцена, рађене су према опробаним рецептима из других филмова. Но, не смета јер су разноврсне; неке се дешавају у подрумима, друге преко видео-камере, треће су оне које вас тргну итд. Крај је одлично решен. Најављује наставак као у другим филмовима, али не очигледно – само буди оправдану сумњу.

Едукативни моменат: Ази Тесфај је рекла Џону-Полу да га његов филмски отац Џејмисон стварно воли. Он је узвратио да му је потребније да му верује. На то му је Ази одговорила да то мора да заслужи. И одиста, поверење мора да се заслужи.

Оцена наставника:

(али на четири)

Љубавна вештица (The Love Witch 2018) је прича о младој и лепој жени Саманти Робинсон, која се преселила из Сан Франциска у мању варош Аркејту у Калифорнији како би упознала мушкарца који ће је волети. Да би у томе успела, Саманта је применила чаролије које је научила на курсу за вештице. Међутим, оне јој нису донеле оно чему се надала.

Критички осврт: Морао сам пар пута да проверим које године је филм снимљен јер невероватно наликује шездесетим и по сензибилитету, изгледу ликова и у самим сценама; врло уочљиво у оној када Саманта вози кола. И глума је прилагођена том периоду и изгледа необично; у неком другом филму ми не би изгледала довољно добро. Сам филм је свакако довољно добар и он нуди један субјективни, феминистички поглед на мушко-женске односе. Не бих коментарисао да ли сам сагласан са ставовима режисерке (и очигледне феминисткиње) Ане Билер, али истина јесте да она добро поентира у томе да постоји неразумевање супротног пола, али истовремено и очекивања од њега. Уз то, Ана је била довољно фер да укаже на грешке које праве и жене и мушкарци и да стратегије, колико год нама изгледале смислене, не морају да буду и успешне. У сваком случају, филм је интересантан, интригантан и сензуалан.

Едукативни моменат: Ана није дала савет како остварити идеалну љубав; чак све приче у овом филму завршиле су се трагично. Но, то не значи да је Саманта погрешила када је одлучила да пронађе љубав, напротив. Љубав је нешто најлепше што може да нам се задеси и свакако је вреди тражити.

Оцена наставника:

(на пет)

Добра вештица (The Good Witch 2008) је телевизијски филм и уједно први део франшизе о личности из наслова, а који тумачи Кетрин Бел. Она се доселила у мирни амерички градић Мидлтон. Тамо је и отворила радњу за продају свећа, књига и разних ситница, али је и привукла пажњу градоначелникове супруге Кетрин Дишер, која ју је прогласила вештицом и повела кампању да се њена радња затвори. На страни Кетрин Бел је удовац и шеф полиције Крис Потер, који се успут заљубио у лепу придошлицу. Ипак, његова романса изгледа да је кратког даха јер Кетрин Бел намерава да напусти град због притисака њене имењакиње.

Критички осврт: Оно што сам мислио и о наставку, мислим и о првенцу. Ово је један сладак, опуштајући породични филм без много мистерије (иако је наводно има) и без изазова. Он додуше нема грешака, али нема богзна шта ни да понуди осим угодног гледуцкања рецимо недељом поподне. Угођај повећавају и глумци јер су врло добри.

Едукативни моменат: Добра вештица је рекла како је живот путовање, а не дестинација. Мудро и лепо речено.

Оцена наставника:

(свакако јака)

Мала вештица (Die kleine Hexe 2018) је немачка бајка рађена према истоименој књизи Отфрида Пројслера из 1957. Каролине Херфурт је вештица која живи у шуми и има тек 127 година, што је чини сувише младом да би је позивали на годишње окупљање вештица на Поломљеној планини. Пошто она јако жели да учествује на тим игранкама, старије вештице су јој задале да научи неколико хиљада враџбина и докаже да је добра вештица. Каролине је одлучила да их научи, али то није једина тешка одлука коју ће морати да донесе јер испоставиће се да старије вештице нису онакве каквим су се Каролини чиниле.

Критички осврт: Много је допадљивих елемената у овом филму. Опуштен манир у којем је рађен, костими и шминка (посебно вештица које су урнебесне), као и главна глумица Каролине која просто зрачи. Иначе, прича је океј, понегде предвидљива, а негде су просто општа места преузета из других филмова (мотив неваљалог дечака истоветан је оном из „Добре вештице“). Није много изазова постављено пред Малу Вештицу, тако да нема ту неких узбудљивих момената, али су овде битније поруке које кажу да се не треба одрећи сопствене личности зарад друштва, па макар то имало за последицу да нисмо део тог истог друштва. Уосталом, не морамо бити део ако је то друштво лоше. И то јесу јаке поруке, а дате кроз једну лагану, неоптерећујућу, слатку причу.

Едукативни моменат: Мала вештица се пожалила свом пријатељу гаврану како је од других вештица добила казну; велику књигу да из ње научи чаролије. Гавран је рекао да то није казна, већ прилика. Некада учење посматрамо као казну, али гавран је ипак у праву.

Оцена наставника:

(скоро па пет)

Зелени витез (The Green Knight 2021) је фантазија која се дешава око округлог стола легендарног краља Артура (глуми га Шон Харис). Када су витезови и Артуров сестрић Гавејн (Дев Пател) дошли краљу да прославе Божић, на гозби се појавио и непозвани Зелени витез (Ралф Ајнесон). Он је упутио необичан изазов свим присутнима да му неко зада ударац, а да потом, након годину дана, дође код њега да исти такав ударац добије од Зеленог витеза (ма какав год ударац задао). Једини који се осмелио да прихвати изазов је био Гавејн. Зелени витез му је дозволио да му одруби главу и то је Гавејн и учинио. Међутим, тело Зеленог витеза је устало и однело главу са собом, али је она и даље говорила и подсетила Гавејна да се завршетак овог сукоба завршава за годину дана у зеленој капели у којој нестварни витез обитава. Годину дана је брзо прошло и Гавејн се спремио за мисију у којој га чека смрт. Ипак, захваљујући чаролијама његове мајке Моргане (Сарита Чудури) постоји нада да крај не буде толико трагичан.

Критички осврт: Одличан је увод у причу, али је све указивало да је некакво ратовање у питању што се потом није показало. Но, сама атмосфера, поставка сцене, фотографија и глума обећавала је другачији и квалитетан филм. Одиста је такав. Визуелно, технички, уметнички, сјајан је. И прича је врло интригантна, а само Девово путовање попримило је неочекиван ток и ту је његова глума дошла до пуног изражаја. Иначе ме је запањило како је тај глумац од неугледног, мршавог шмокље из серије „Твинс“ од пре више од деценије успео да постане таква фаца данас. Визуелно, мислим, пошто витез којег глуми није баш онакав каквим га замишљамо и на својој мисији пао је на готово сваком искушењу. Но, то и јесте поента овог филма.

Едукативни моменат: Дев није прошао изазове онако како би требало, али јесте последњи и најважнији. И ту није много значајно да ли је одговорио на изазов; много је значајније какву је одлуку донео и овај филм јесте о томе. Да ли ћемо бити часни, храбри, витезови, узвишени или не, зависи од наших одлука. Одлуке опет зависе од тога колико имамо морала, храбрости и доброте.

Оцена наставника:

(наравно)

Слободни момак (Free Guy 2021) је филм о сасвим обичном лику Рајану Ренолдсу који ради у банци и којем је сваки дан једнак. Међутим, у свету у којем живи и у којем обитавају хероји (који су све само не хероји), доћи ће до промене када Рајан упозна жену својих снова – Џоди Комер. Она ће му открити да је његов свет заправо виртуелан и да му прети уништење које само Рајан може да спречи.

Критички осврт: Ово је добро осмишљен и технички одлично урађен филм, са успелим хумором и глумцима који су ваљано одабрани. Свакако заслужује статус блокбастера и филма који не треба пропустити, тим пре што нуди и поруке о томе да људи нису небитни, ма каквим год се послом бавили и да видео-игре не морају бити насилне. Оно што замерам филму углавном су замерке Рајану. Некако ми је био без енергије, никако на висини задатка (какав уме да буде) и претеривао је у гримасама. У филму се претеривало и са патетиком.

Едукативни моменат: Рајан је одлучио да неће да пљачка банке и удара пролазнике, што су „хероји“ у његовом свету чинили. Напротив, одлучио је да буде сјајан тип и тако је постигао чак и бољи резултат од осталих, а и већу популарност. Увек је одлука на нама и ако она буде таква да будемо сјајни, бићемо такви у сваком смислу.

Оцена наставника:

(са плусем дефинитивно)

Натприродно (เหนือธรรมชาติ 2014) је тајландска прича у којој се преплићу стварна прошлост и измаштана будућност. У тој будућности је Тајланд претворен у „Краљевство људи који чине добра дела и стекли су заслуге“ које предводи неки фиктивни лидер. Како би се Краљевство заштитило од лоших намера других земаља, направљен је штит у којем су сви ти „заслужни“ и који управо носи назив „Натприродно“. Међутим, изгледа да људи под тим штитом нису најсрећнији јер су контакти, чак и вербални, врло ограничени. Зато се надограђују верзије штита које омогућавају све већу слободу заточених у њему и филм прати неке њихове судбине и размишљања.

Критички осврт: Ово је очигледно геј филм који говори о овој теми и у контексту политике, религије и традиције. И то је важна тема, а и идеја која прати СФ уопште није лоша, али реализација јесте. Осим што је очигледно геј, режисер Танцка Пенситиворикл (ваљда сам успео да напишем име како треба) је и уметник и био је врло намеран да таквим начини и своје прво СФ дело. И можда је проблем баш у томе. Уметнички филмови имају тенденцију да буду несхваћени и неартикулисани и овај је у томе постигао пун потенцијал, тако да је Танцка искористио најлошији могући начин како да ову тему представи широј публици јер у томе и јесте поента активизма. Заправо, овде и јесте нејасно ко му је био циљна група. Ако му је била та шира популација онда је, како написах, начин да јој се све то представи заиста лош, а и не видим поенту у крупним плановима препона и задњица у златним хеленкама. Ако су били само геј људи, онда је тек читава ова мука нејасна јер не видим ниједан разлог да се тој популацији приближава шири или ужи друштвени контекст када га сами осећају на сопственом примеру.

Танцка јесте мање-више успешно повезао прошлост и будућност у логичан узрочно-последични однос, али није учинио свој филм атрактивним. Верујем да се многоумни критичари не би сагласили, али ја не могу да видим уметност у томе да се глумац читава три минута преврће по кревету јер је болестан од нечега што уопште у филму није објашњено, на крају крајева. У реду су и те инсталације, али да ипак имају неког смисла, да су колико-толико ефектне и да нису макар досадне, а овај филм углавном то јесте. Додао бих још да нисам видео много труда уложеног у филм, ако већ нема буџета. Једну сцену су снимали у кафићу (иако је требало да представља дом у будућности) и нису се потрудили да скину мени са исписаним ценама. У тој сцени се филм донекле бави и заштитом животне средине и то и има и нема везе са темом, али је можда погрешно и ширити тему која сама није обрађена како треба.

Едукативни моменат: У овом филму је незнање доведено у спрегу са страхом и дискриминацијом. И то увек иде у спрези и да се не бисмо плашили, дискриминисали или били дискриминисани, треба да се образујемо. Образовање је важно.

Оцена наставника:

(са микро плусем због понеке мудре која се могла чути)