Лако Је Критиковати 157

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Убице из свемира (Killers from Space 1954) је филм о научнику (из области нуклеарне енергетике) Питеру Грејвсу који је авионом надлетао нуклеарну пробу. Проба се завршила, а онда је пилоту авиона пажњу привукао светлуцави објекат на земљи. Са пратиоцем је кренуо да истражи шта је то и од тада се не зна шта им се десило. Касније су пронашли Питера, али без сећања на то шта му се догодило и са необичним ожиљком на грудима. Пошто му је здравствено стање било стабилно, пустили су га кући, али се убрзо испоставило да његова психа уопште није у реду. Након што су му дали серум истине, открили су крајње шокантну и невероватну причу.

Критички осврт: Највећи утисак на мене су остали ванземаљци који имају пинг-понг лоптице на очима и то изгледа заиста урнебесно. Иако су они претња човечанству, некако нисам могао да их узмем за озбиљно. Но, не могу да кажем да се аутори филма нису потрудили гледе специјалних ефеката. Има ту неких џиновских буба и гуштера и чак има и неког смисла зашто су ту. Чак су се потрудили да то све буде и узбудљиво, па имамо и неку бесомучну јурњаву колима, која је заиста досадна, али опет је неки труд. Иначе је динамика филма могла да буде и за нијансу бржа, али машти не могу много да замерим. За педесете године, ово је сасвим коректна СФ прича.

Едукативни моменат: Питер је успео да победи напредне и зле ванземаљце захваљујући познавању науке. Не очекујем баш да ћемо побеђивати инвазије из свемира, али ћемо у много чему победити ако учимо науку и бавимо се њоме.

Оцена наставника:

4(уз умањеницу)

earth (Small)Бојно поље Земља (Battlefield Earth 2000) је филм рађен према истоименој књизи Л. Рона Хабарда. Рон је, иначе, оснивач сајентологије, која се у Европи сматра сектом и која шири границе духовног и на друге (насељене) планете. У овом филму година је 3000. и Земљу су освојили ванземаљци. Главни од њих Џон Траволта (који приватно јесте сајентолог) има задатак да експлоатише рудна богатства планете. Људи су малобројни и њихова културна еволуција је деградирана, тако да су окупљени у племенске заједнице у сталном страху од ванземаљаца (које називају демонима), који их лове и третирају као робове. Бари Пепер не жели више да живи у страху и да се крије и кренуо је да се суочи са демонима. Сплетом околности, он је научио све што је потребно да разуме ситуацију у којој се његов народ налази и повешће тај народ у борбу за слободу.

Критички осврт: Запањен сам да је у овај филм утрошено 73 милиона долара. На шта ли су их утрошили, с обзиром на то да специјални ефекти изгледају врло налик онима у неком ТВ филму? Добро, прелаз из сцене у сцену је требало да подсети на „Ратове звезда“ и то је у реду, али ефекти су баш слаби и уз то не претерано маштовити. Баш као ни изглед ванземаљаца. Они су похлепни и то префорсирано похлепни и изгледају као запуштени горостасни људи. Врста, која лагано лети између светова и потчињава их за тили час, нема решење за лоше зубе. И то само мушкарци, пошто су код женских примерака они беспрекорни.

Оно што ме је такође зачудило је да је ово један од филмова који је проглашен најгорим деценије или свих времена, како год. Да се разумемо, ово није добар филм, али реално, гледао сам лошије. Рекао бих да је овога пута тас ваге генералне критике превагао на страну са тегом сајентологије, која је изгледа прилично непопуларна (што није невереоватно с обзиром на њихово агресивно иступање према неистомишљеницима). По инерцији, Џон је проглашен за најгорег глумца, мада је објективно он у своју улогу унео заиста много шарма и изнео је са лакоћом. Проблеми са којима се бори овај филм су сувише класична радња која је на претанким и престакленим ножицама. Бари је обучио своје људе, који су на нивоу пећинских, да уз помоћ високе технологије победе надмоћне ванземаљце. Они постају умешни ратни пилоти, а најмање двојица се жртвују у херојском чину за слободу. У акцији која је у најбуквалнијем смислу рађена према шаблону (са комплексом „Рамба“ и самим тим врло наивним тренуцима где је бају немогуће погодити из близине, али он решета тону непријатеља), ултимативна победа је уништење читаве планете… Да, претеривање иде дотле да се супериорни свет који колонизује ко зна колико других претвара у љубичасту измаглицу… Уф. И на крају баја добија девојку. Знате већ како то иде.

Едукативни моменат: Бари је схватио једну ствар: да би победио, морао је да учи. Његова предност је била и та што је знао туђински језик, док ти исти туђини нису знали његов. И у овом филму се показало да се свако знање исплати, чак и на другим планетама (или за уништење истих, како год).

Оцена наставника:

2(ту негде)

Џијуџицу (Jiu Jitsu 2020) је филм базиран на истоименом стрипу из 2017. Филм почиње тако што Алан Муси бежи од шурикена на неком острву, али га они ипак рањавају и он пада у море. Локалци су га пронашли и зашили, а онда и однели у војну америчку базу. Тамо сазнаје да је у Мајнмару, али не може да се сети више ничег. Војска је убеђена да он учествује у важној мисији, те су врло заинтересовани за њега, али су за њега заинтересовани и мистериозни борци који ће чак напасти војну базу само да га се домогну.

Критички осврт: Режисер Димитри Логотетис је користио мало гејмерске, мало матрикс форе како би битке учинио што више кул, али и поред свег труда некако ми нису тако изгледале или макар не увек. Заправо, највише ми се дојмио Николас Кејџ, сада већ времешни и за којег никада не бих рекао да има такве вештине. Сам разлог зашто свака борба започиње уопште није био јасан у првих пола сата и више филма, тако да све то изгледа префорсирано. Ситуацију додатно чини збуњујућом то што главни лик Алан има амнезију, тако да је нејасно ко је ту на чијој страни и због чега све то. Постоје, наравно, добро баждарени филмови где се мистерија гради и од почетног „ништа ми јасно није“, продубљује се, постаје све интересантнија и на крају се разрешава. Овде то није случај. Само се бију, да бисмо онда негде после пола сата филма схватили да имамо посла са нискобуџетним Предатором. При томе Алан веома мирно и сталожено мења стране, а врло брзо је заборавио на Марију Авгеропулос (коју је тренутак пре тога покушавао да спаси) када је упао у „зечју рупу“, како је већ у филму названо Николасово скровиште. Све је врло површно, почевши од мотива ликова, преко сцена, до комплетне радње.

Глума заиста шкрипи, али и ликови нису занимљиви. Еди Стиплс је донекле симпатичан са његовом улогом апа-драпа војника.

Едукативни моменат: Овај филм је прави пример тога да ако желите да презентујете неку вештину или идеју или било шта друго, треба да имате и одговарајући контекст. Ако га немате, нећете добити одговарајући ефекат, као што није ни режисер овог филма.

Оцена наставника:

(сасвим)

Пре ватре (Before the Fire 2020) је апокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала пандемија опасног грипа и, како би је избегли, млади пар Џена Линг Адамс и Џексон Дејвис побегли су ван града. Џексон је Џену послао на фарму код своје мајке и брата Рајана Вигиланта. Изгледало му је да ће тамо бити заштићена јер је село далеко и изоловано, али се показало да је тамо Џена много више била изложена опасности и то не само од вируса.

Критички осврт: Филм је озбиљно урађена драма и до преко половине филма имамо управо то: драму. Радња се веома, али веома споро развија. Тек негде од средине нешто је почело да се дешава и ту је режисерка Чарли Булер добро направила преокрет са све заплетом; наместо очекиваног (погодног) љубавног троугла, увела је сасвим другачији ток приче. И онда је сасвим ишла страном непредвидљивог откривши нам шта је њена главна јунакиња Џена способна да уради, иако је изгледало као да није. Далеко од тога да Чарли није разрадила своје ликове, већ нам је напросто дала очигледну чињеницу; ми заиста не знамо шта од кога можемо да очекујемо, посебно када су апокалиптична времена. Продукција, режија, камера, глума, све је сасвим добро у овом филму и заиста има моје похвале.

Едукативни моменат: Пандемија је опасна ствар и зато што може да изазове оно лоше у људима, као што је био случај са млађаним Дакотом Морисијем. Зато морамо да пазимо на два „фронта“: и физичком и психичком.

Оцена наставника:

(од мене)

Полуострво (반도 2020) је хорор из Јужне Кореје и наставак филма „У Бусан“ из 2016. Војник Кан Дон-вон и породица његове сестре су избегли из Јужне Кореје коју је захватила зомби пандемија. Међутим, док су били на броду, један заражени путник се преобразио и, у нападу који је уследио, заразио и Канову сестру и сестрића. Једини преживели, осим Кана, био је његов зет Ким До-јун. Они су пребегли у Хонгконг, али тамо њихов живот и статус нису били задовољавајући. Зато су прихватили понуду тамошњих мафијаша да се врате у своју земљу (у којој царују зомбији и која је под карантином) и докопају се новца који је тамо остављен. Са њима у ову авантуру крећу још двоје, али ће се испоставити да зомбији нису једина опасност тамо и да смрт вреба и од преживелих у тој земљи.

Критички осврт: Увод у причу је заиста фино урађен, али и сам заплет није лош, мада је јасно да протагонисти не могу веровати мафијашима и да ту могу очекивати врло непријатна изненађења. Но, некако је режисер Јон Шанг-Хо тако моделовао карактер ликова и ставио их у специфичну ситуацију да читаво њихово ангажовање ипак пије воду. Сценографија у коју су они потом доспели је импресивна, иако је већ виђена у сличним филмовима. Зомбији су врло интересантни, а у складу са азијатским смислом за акробатику. Читав филм је заиста узбудљив, интересантан, са врло добром динамиком. На крају је патетика достигла климакс, али добро, толико може да се прихвати.

Едукативни моменат: Девојчицама полуострво није деловало као пакао иако је било крцато зомбијима јер су биле са људима које воле. Свако место нам може бити лепо ако смо у правом друштву.

Оцена наставника:

4(може)

ragecarrie (Small)Бес: Кери 2 (The Rage: Carrie 2 1999) је наставак филма „Кери“ из 1976. У средњој школи популарна рагби екипа се забавља тако што сабирају бодове за сваку девојку из школе са којом су имали секс. Једна од њих је и Мина Сувари коју је завео, па оставио Закери Тај Брајан. Њена најбоља пријатељица Емили Бергл је открила о чему се ради и пријавила то школској саветници Ејми Ирвинг. Ејми је томе дала на значају и чак укључила полицију да учествује, што је успаничило Закерија Таја, али и разбеснело вођу рагбиста Дилана Бруна. Кап која је прелила чашу је што се у Емили заљубио његов колега из тима и пријатељ из детињства Џејсон Лондон. Зато је, заједно са момцима из екипе и девојкама навијачима, припремио Емили сурову освету. Међутим, Емили није уопште немоћна као што је мислио.

Критички осврт: У питању је једна љубавна, досадњикава прича, која се дешава у сред толико разузданих хормона адолесцената да момци из рагби тима сабирају бодове са својих сексуалних подвига. Не негирам да се то врло вероватно и дешава, али се онда на бази тога гради читава полицијска истрага која нема много основа и то је јасно и нама који нисмо правници. Уз то, истрага се зауставља негде у сред филма и остаје као започета и незавршена прича. Тако да улога шерифа Клинта Џордана нема много оправдања. Није ми јасно ни зашто је режисерка Кет Шеј толико много флешбекова убацила у овај филм, иако ово свакако јесте наставак. Подозревам да је хтела да подигне цену овом делу референцирајући на доказано добар првенац, што је лош приступ. Боље би било да је овај филм учинила сјајним. Ако ћемо да ситничаримо, Ејми је имала и флешбек на догађаје којима није присуствовала.

Но, добро, радња се некако котрља, али се све некако доводи до исте кулминације као у претходном наставку и то постаје јасно већ од половине филма. Тако да је ово само варијација на тему и то сасвим осредња. Малко је финална сцена када Емили прави покољ извадила ствар (јер није лоше одрађена), али не превише, док је сам крај опште место.

Едукативни моменат: Када је Емили рекла свом наставнику како не верује у љубав, он је закључио како она има веће проблеме него да добије оцену из његовог предмета. И заиста јој је добро одговорио.

Оцена наставника:

3(на два)

all_of_me (Small)Све од мене (All of Me 1984) је филм базиран на необјављеној књизи „Мене двоје“ Едвина Дејвиса. Лили Томлин је богаташица која је читав живот боловала због слабог срца и сада је већ на самрти. Међутим, она је нашла начин како да „купи“ нови живот. Наиме, мистик Ричард Либертини уме да, уз помоћ обреда и посуде, пренесе душу из једног тела у друго. Идеја је да, када Лили умре, њену душу пренесе у тело младе Викторије Тенант. Међутим, у метежу који је настао када је Лили умирала у канцеларији адвокатске фирме, посуда је испала кроз прозор и пала на адвоката те фирме Стива Мартина. Тако да Лили није добила тело лепе девојке, већ половину средовечног мушкарца незадовољног својим животом.

Критички осврт: Ово је једна сасвим коректно испричана прича, са занимљивом идејом и неколико смешних ситуација, али заиста није урнебесна. Има помало шарма, има помало и општих места, тако да јој се објективно могу наћи и плусеви и минуси. Глума је углавном океј, без претерано емоција. Режисер Карл Рајнер је у први план истакао Стива и Лили као комичаре и убацио их у низ можда више интригантних, него интересантних ситуација у којима смо имали прилике да видимо симпатичне сукобе два пола и два карактера. Но, ликове није разрадио, као ни њихове животне приче, тако да је јако тешко осетити емпатију према било којем од њих двоје. Збирно гледано, филм је питак, забаван и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Стив је у једном тренутку замерио Лили да му уништава живот; љубавну везу са Медолин Смит Озборн и каријеру адвоката. Испоставило се да му је унапредила квалитет живота јер ни једно ни друго нису били за њега. Чак и када нам се чини да губимо, може бити да добијамо.

Оцена наставника:

4(мршава)

Гандала (Gundala 2019) је индонежански суперхеројски филм о момку који је као дете остао сироче, те се сусрео са разним несрећама, да би ипак преживео на улици и постао мајстор у борилачким вештинама. Касније је открио и да има моћ да привлачи муње и ослобађа електрицитет, те отуда му и такав назив (на старом јаванском значи „грмљавина“). Ту моћ ће употребити да помогне сиромашнима, али и комплетном индонежанском народу од злих мегаломанских планова моћног мафијаша.

Критички осврт: Ово је један од ређих филмова где акција почиње већ на дечјем узрасту и то врло солидна и изненађујуће сурова. Иначе је у глуми и у причи присутна азијатска наивност и разиграност, па је та суровост међу децом још више шокантна. Филм се наставља у таквом маниру и ово је један од насилнијих филмова о суперхеројима. Други филмови изгледају као игре са фигурицама наспрам овог. Радња се доста добро одвијала до средине филма када је убачен затрован пиринач који изазива врло посебан дефект код плода трудница; да све бебе изгубе осећај за морал. Е, баш! И то су стручњаци прозрели (заиста немам ни најблажу представу како) и то је узроковало нереде на улицама… Тај део филма је значајно спустио криву на графику квалитета. И од тада он заиста пада, мада је пад мекши, јер ту су сада и добро позната општа места, предвидљиве сцене и патетични моменти, те неки пропусти (шта се деси са симпатичним дедицом, колегом суперхероја, на крају, на пример). Но, онда се разоткрива читав план који је (макар наизглед) паметно смишљен и малко поправља ситуацију. Свакако га је добро елаборирао главни антагониста током самртног ропца. Оно што ипак највише замерам филму је антивакцинашка идеја, која ми је већ преко главе у свакодневном животу.

Оно што свакако морам признати филму је емоција које дефинитивно има, као и врло солидна режија и нешто мање солидни специјални ефекти. Борилачке вештине које су глумци показали су, јасно, импресивне и заиста све то делује узбудљиво. Објективно, ово је суперхеројски филм готово у равни са америчким блокбастерима, што свакако треба ценити.

Едукативни моменат: Главни антагониста је био, без сваке сумње, зао, али је у једном био у праву – када је рекао да је он то што је постао јер је био принуђен да превазиђе своје слабости. Када год успемо у томе, свакако смо постигли успех.

Оцена наставника:

4(минус)

Пројекат Моћ (Project Power 2020) је филм чија је радња смештена у Њу Орлеансу. Тамо се појавила нова дрога која појединима даје супер-моћи, махом налик на оне које имају животиње. Полицајац Џозеф Гордон-Левит покушава да стане на пут новим криминалцима који користе стечене моћи, тако што и сам узима дрогу од дилера девојчице Доминик Фишбек. Тада се појављује и Џејми Фокс, који хоће да дође до главног дистрибутера. Иако Џејми није полицајац и има методе које су на ивици закона, Џозеф ће морати да се удружи са њим, али и са Доминик.

Критички осврт: Интересантно, али аутори филма су листом белопути, но добар део филма се бави расном неправдом у Америци. Мислим да то нема онај квалитет као када о томе говоре управо они који су ту расну неправду искусили, али свакако је добар помак и поздрављам. Такође, поздрављам и избор глумаца, посебно Џозефа који је, према мом мишљењу, изузетан, али неоправдано недовољно присутан у „јачим“ филмовима.

Прича је занимљива, прилично узбудљива и са добром акцијом. Но, оно што јој даје вредност је врло оригинална идеја, коју су режисери Хенри Јост и Аријел Шулман у доброј мери искористили.

Едукативни моменат: Џејми је сматрао како људи не желе нешто да раде јер верују да је то глупа идеја. Ипак, некада и таквим идејама треба пружити шансу.

Оцена наставника:

(додуше са минусом)

all star (Small)Звезда Супермен (All-Star Superman 2011) је десети из Ди-Сијевог серијала цртаћа о суперјунацима. Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор је успео у својој намери; да порази Супермена тако што га је преварио да се сувише приближи Сунцу и изложи се прекомерно његовом зрачењу. Супермен је сазнао да умире и сада мора да заврши све послове, од којих је један и да спречи Лекса да потчини свет својој вољи.

Критички осврт: Ово је већ трећи филм који сам гледао о Суперменовој смрти. Супермен је толико супериоран херој да је вероватно прави изазов за ауторе (у овом случају режисера Сема Љуа) да га убију. Сем је то урадио одистински, те направио сасвим добру причу. Изгледало ми је као да ту инвазија пара Криптонијанаца мало штрчи, али ипак не – све се некако уклапа у целу слику.

Едукативни моменат: Ентитет Ултра-Сфинга је питао Супермена шта се дешава када неодољива сила наиђе на непокретан објекат? И Супермен је одговорио тачно. Рекао је да се они тада – предају. Шта би друго урадили?

Оцена наставника:

4(плус)

Лако Је Критиковати 156

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

deathsuper (Small) (Small)Суперменова смрт (The Death of Superman 2018) је тридесет и други цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Из свемира је пристигло убојито чудовиште Думсдеј. Успело је да десеткује Лигу правде и једини који је преостао је Супермен, али се показало да је чак и за овог суперјунака чудовиште фатално.

Критички осврт: Ово је једна сасвим просечна епизода у читавом циклусу, где је једини искорак тај што је чак и Супермен нашао противника јачег од себе. Но, то не доприноси претерано значајно, што је изгледа било јасно и режисерима Сему Љуу, Џејку Касторени и Џејмсу Такеру, па су унели и мало љубавних и породичних заврзлама у Суперменов живот. Но, опет ништа нарочито. Комични моменти са Бетменом су интересантни, али их има мало.

Едукативни моменат: Сајборг је рекао како се ниједан проблем не решава избегавањем. И то је апсолутно тачно.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

reign (Small)Владавина Супермена (Reign of the Supermen 2019) је наставак претходног филма. Пошто је Супермен погинуо у претходном наставку, сада су се појавила четворица нових супермена и сваки од њих је мистерија за јавност, а пре свих новинарку Лоис Лејн. Ипак, некако се највише наметнуо Сајборг Супермен, који је омогућио и обичним грађанима да, уз помоћ напредне технологије, постану суперјунаци и хероји Метрополиса. Испоставиће се да његове намере ипак нису да врати сигурност грађанима, већ напротив, да их покори.

Критички осврт: Ово је заиста добра епизода, која чак није била ни борба добра против зла, већ су и антагонисти, пре свих главни од њих Сајборг Супермен несрећни (што је можда случај са свим злим људима). Заправо, овде је врло нејасан статус свих негативаца, осим Дарксајда који је лош без сваке сумње. Управо је филм тиме постао интригантнији, а режисер Сем Љу је направио добру мистерију спочетка и увођењем чак четири нова супермена и сваког из другачијег извора. Супербој је при томе најинтригантнији и најконтроверзнији јер он дефакто има двојицу тата – Супермена и Лекса Лутера. Тиме филм изгледа мало руши табуе, или макар то чини на мала врата, а преко генетичког инжењеринга. Има помало и хумора у филму, а допада ми се и што се Сем усредсредио на значајне ствари и није губио време на небитно, па тако нисмо видели битку Лиге правде са новоуспостављеним Сајбер снагама. То је допринело и да филм нема празног хода, али да има сасвим оптималну динамику.

Едукативни моменат: И поред четири дупликата, Супермен је ипак био само један. Не треба да се трудимо да будемо као неко други, већ да будемо своји и јединствени, што нам је, на крају крајева, природа и дала.

Оцена наставника:

5(може)

boogyman (Small)Бабарога (Boogeyman 2005) је прича о младићу Барију Вотсону који има страх од бабароге јер, док је био дечак, једна је однела његовог оца Чарлса Межура. Ипак ће морати да се суочи са њом, пошто му је мајка (Луси Лолес) умрла, па је морао да се врати у породичну кућу како би покупио неке ствари. Некако се испоставило да више из те куће не може све док не победи бабарогу.

Критички осврт: Некако је нејасна веза између Барија и његове девојке Тори Мусет. Изгледа и као да се добро познају и као се не познају, те као да је њихова веза озбиљна, али истовремено и није. Рецимо, он одлази код ње како би упознао њене родитеље, али она не долази са њим на сахрану његове мајке. Касније се некако показало да је то баш погодно, али јесте рупа у филму, а има их још, углавном ситнијих. Бари указује помоћ Емили Дешанел тако што јој даје лед да стави на повређено место на глави. И то је у реду да лед није пронашао у годинама напуштеној кући. Има ли икаквог смисла да фирижидер буде укључен? Међутим, то је мањи проблем филма. Већи је проблем што је практично свака сцена предвидљива. Прича је класична за овакав хорор са све оним сценама које вас тргну уз јак звук. Режисер Стивен Кеј је одлично урадио посао што се самих сцена тиче или макар се више потрудио него што су то учинили глумци. Крај је решио сасвим океј, па чак ту негде уметнуо и метафору, али ипак није оставио утисак јачи од осредњости. Такви су некакви и специјални ефекти.

Едукативни моменат: Да би победио бабарогу, Бари је морао да се суочи са свим оним што га је плашило. Када су страхови нерационални, а страх од бабароге то свакако јесте (јер она не постоји), треба се суочити са њима како бисмо се уверили да за страхом нема потребе.

Оцена наставника:

3(и то слаба)

Легенда о демонском печату (封魔传 2019) је кинеска прича о демону који је давно побеђен и затворен, али који је пронашао начин да се ослободи и потамани људски род.

Критички осврт: Специјални ефекти су баш, баш лоши, иако се директор камере трудио да Матрикс-успореним снимцима да кул шмек филму (није успео, ипак). Но, оно што је посебно лоше су костими који су мање аутентични, а више американизовани. Они можда изгледају добро, али не доприносе атмосфери и нису занимљиви. Ни филм у целини није занимљив. Иако ту постоји неко замешатељство између садашњости и некакве замишљене, митолошке прошлости, радња је више него танка са много празног хода, сведеним хумором и ничим изазваном патетиком.

Едукативни моменат: Главна јунакиња је хтела да остане верна свом стилу и, што је веома важно, квалитету. Упркос томе што је шеф захтевао од ње стрип сасвим другог сензибилитета, комерцијалан и вулгаран, она је остала доследна себи. И успела је. Ако верујете да радите добро и у складу са правим вредностима, будите истрајни.

Оцена наставника:

(не више од овога)

nightwo (Small)Ноћ демона 2 (Night of the Demons 2 1994) је наставак истоименог филма из 1988. У претходном делу млади су у уклетој кући направили журку и готово све су их потаманили демони. Након шест година, у локалној католичкој школи са интернатом, неколико ђака се замерило наставници и часној сестри Џенифер Роудс, те им је она забранила да дођу на школски плес. Зато су они, предвођени проблематичном Зое Трилинг, одлучили да побегну из интерната и имају своју личну забаву у уклетој кући. Наравно, то се показало као лоша идеја.

Критички осврт: Изгледа да је режисер Брајан Тренчард-Смит заправо желео да направи римејк „Кери“ из 1976, али пошто је добио сасвим другачији задатак, онда је од главне хероине Мерл Кенеди направио Кери. И то је урадио врло прецизно, тако да и Мерл уме да шије. Но, уједно је и наставио у маниру претходног наставка (који није режирао), те је обнажио тинејџере и увео их у прилично поједностављену хорор причу. У ствари, прича је толико поједностављена да ју је јако тешко пратити. Мотивација ликова је сасвим нејасна јер је и она сасвим поједностављена. На пример, Зое је зла и она ето из злобе ради ствари, па отуда и неартикулисано понашање. Она и њен дечко Рик Питерс час хоће да оду из уклете куће, час неће… Мада, и сам Брајан изгледа да није био сигуран где да смести хорор. На крају их је све довео у кућу и тај део је почео да личи на већ неки наставак „Страве у улици Брестова“. Никако, заправо, да заличи на неки пристојан филм. Углавном, некако се све то откротрљало до краја који је опште место које најављује наставак.

Едукативни моменат: Када је сестра Џенифер рекла свештенику Роду Макарију да су родитељи послали децу у њихову школу да их науче дисциплини, он ју је исправио и рекао да треба да их науче одговорности. И заиста, велика је разлика у томе да ли ће неко бити послушан или одговоран.

Оцена наставника:

2(минус)

imagesdemones (Small)Демони 2… враћа се ноћна мора (Dèmoni 2… l’incubo ritorna 1986) је италијански филм, наставак „Демона“ снимљеног годину дана раније. Коралина Каталди-Тасони је славила рођендан у свом стану, али се изнервирала и изоловала у собу када је чула да ће доћи и момак према којем има осећања. У соби је гледала хорор филм са демоном и у једној сцени он је изашао из телевизора и престрашио је на смрт. Њени пријатељи у другој соби су јој припремили торту и она је дошла да дува свећице, али се тада и трансформисала и започела крвави пир најпре у свом стану, а онда у читавој згради.

Критички осврт: Коралина је баш имала претеране реакције и не баш уверљиве, али је касније била далеко интересантнија као демон. А и песма рок групе Калт (која се чује у том тренутку) је безмало сјајна (обожавам). Иначе су маске демона прилично добре, језиве (нису смешне као што то обично у таквим филмовима бива) и специјални ефекти су за оно време брло, врло солидни. Има ту и идеја хвале вредних, као та што демон излази из ТВ-а, што је много касније био главни мотив застрашујућег „Прстена“. Свеукупно гледано, ни прича није лоша, забавна је макар, иако рупа има. Све се дешава у једној згради, која одједном постаје затвор… Нигде излаза, мада је нејасно због чега. Такође, ни сви поступци ликова нису баш најјаснији, а понајмање њихово настојање да поломе стакло (одједном непробојно као да је не знам каква институција у питању, а не стамбени објекат) иза којег је спуштена метална решетка… Но, хајде да кажемо да их је сустигла паника и да је све мање-више одбрањиво. Ипак, мислим да им онај демон који је изашао из дечака-демона (који је већ, јелте, мали, па се добио још мањи), заиста није био потребан. У том делу филм је добио шмек Гремлина, што баш није једнако главној идеји и скреће сензибилитет у сасвим другом правцу. Но, то је кратко трајало и филм се брзо вратио на старе стазе озбиљних, одраслих демона.

У филму има још претеривања, па је међу њима и порођај Ненси Брил на крају, а што се тиче саобраћајке ван зграде некако тај сегмент баш штрчи (као и свако дешавање ван зграде).

Едукативни моменат: Дејвид Најт је спасио своју филмску супругу Ненси захваљујући вештини, снази, али и знању стеченом на спасилачком курсу који је похађао прошлог лета. Свако знање у неком тренутку добро дође и вреди учити и усавршавати се на разним пољима.

Оцена наставника:

4(на три, али и три на четири је објективно, такође)

bordello (Small)Крвави бордел (Bordello of Blood 1996) је филм рађен тако да буде наставак „Прича из гробнице“ из 1995. Ова прича из гробнице започиње тако што је Фил Фондакаро, попут Индијане Џоунса, пронашао скелет краљице вампира Лилит (Енџи Еверхарт). Успео је да је оживи на лицу места и она је одмах побила све Филове најамнике, али њега није могла јер је он имао амајлију која је контролише. Касније, Лилит је мадам у јавној кући где раде (и кољу своју клијентелу) вампирице. Ту кућу је посетио и проблематични момак Корј Фелдман и пошто му се од тада изгубио сваки траг, његова сестра Ерика Елењак је унајмила, мада нерадо, приватног детектива Дениса Милера. И он ће разоткрити крваву тајну крвавог бордела.

Критички осврт: Поједини глумци су баш подбацили у овом филму, али су то ипак минорне улоге; углавном је глума океј. Радња је сасвим ретро и више наликује осамдесетим, али нема тај шарм, само инфантилност и површност (и то у превеликој мери). Балансира на ивици крша, ако није чак и претекао на другу страну… Повремено има понеких ироничних упадица у филму које нису лоше и мало вуку на црни хумор. Углавном, недовољно разрађена и класична идеја, без претерано много промишљања њених аутора.

Едукативни моменат: Иако Денис није одавао добар утисак приватног детектива, због нереда у канцеларији, једине преостале визит-карте и неформалног приступа, он јесте решио нестанак брата уцвељене Ерике. О нечијим способностима не можемо просудити док их не видимо на делу, а тек не можемо ако ценимо само изглед или друге мање значајне особине.

Оцена наставника:

3(вампирска)

frightnight (Small)Страшна ноћ (Fright Night 1985) је филм о адолесценту Вилијаму Рагсдејлу који је открио да је његов најновији комшија заправо вампир који сваке ноћи убије понеку лепу девојку. Вилијам је одлучио да му стане на пут, али проблем је што му нико не верује.

Критички осврт: Овај филм заиста није донео ништа оригинално; ту је чак присутна и роматична компонента Дракуле и његове реинкарниране драгане, али то и није била намера. Намера је и била да се направи школски пример вампирског филма и прикаже на комичан начин. И сценариста и режисер Том Холанд је сасвим успео у томе. Филм није урнебесан, али има смешних момената и заиста је омаж вампиризму и филмовима са том темом.

Едукативни моменат: Роди Макдауал је био јак на речима да је велики убица вампира, али на делу – био је престрављен када се заиста суочио са једним. Зато немојте много баш да слушате шта људи говоре; погледајте како делују.

Оцена наставника:

4(врло, врло, чак веома јака)

imagesfright (Small)Страшна ноћ (Fright Night 2011) је римејк претходног филма. Антон Јелчин је један од популарнијих клинаца у школи и стиди се своје штреберске прошлости бившег другара Кристофера Минца Пласа. Међутим, ипак је пристао да разговара са њим када је овај на разговору инсистирао и тако сазнао да је његов комшија Колин Фарел вампир. Наравно, Антон није поверовао свом бившем пријатељу, али се сумња пробудила када је сутрадан увидео да овај није дошао сутрадан у школу. Мало по мало, Антон је увидео да у Кристоферовој причи и те како има истине.

Критички осврт: За разлику од оригиналног филма, ово је један озбиљно урађен хорор. И изненађујуће је добар, мада нема ни трачак шмека пређашњег. Колин изгледа заиста застрашујуће и сјајан је вампир, морам признати. Но, док је он био заиста сличан претходнику Крису Сарандону (који се појављује у овом филму у сасвим другачијој улози, што је заиста кул), мало је сличности између чувеног ловца на вампире из оригиналног филма Родија Макдауала и овог сада Дејвида Тенанта, али је решење и једног и другог одлично за период када се филм појавио и за сам сензибилитет филма.

Филм има прилично изненађујуће сцене, попут оне када млађани Антон спасава Емили Монтаг. Уз то, специјални ефекти су баш солидни, као и динамика филма. Ово је један од ретко добрих урађених хорора са вампирима.

Едукативни моменат: Дејвид је хтео да се повуче из даље борбе, а Антон је рекао да не жели да буде човек као он. Онда му се Дејвид придружио и рекао како ни он не жели да буде човек какав је сада. Ако не желимо да будемо људи какви јесмо, решење је једноставно и Дејвид га је применио: променио се.

Оцена наставника:

5(баш сам се двоумио)

carrie (Small)Кери (Carrie 1976) је филм настао према књизи Стивена Кинга написаној две године раније. Главна јунакиња, коју тумачи Сиси Спејсек, повучена је девојка и мета насилних девојака из њене школе. Међутим, једна од њих Ејми Ирвинг схватила је да се огрешила и замолила свог дечка Вилијама Ката да позове Кери на матурски плес. Он је то и урадио, а зла Ненси Ален, заједно са својим не много паметним дечком Џоном Траволтом, искористила је ту ситуацију да Кери приреди јавно понижење. Оно што нико од њих не зна је да Кери није немоћна девојка, напротив. Њене моћи су натприродне и показаће се фаталне за све остале.

Критички осврт: Ово је култни филм, класик, како год га назвали и свакако одлично испричана прича. Готово све сцене су или антологијске или су постале узор, па и општа места по каснијим филмовима. Нема шта, ради се о ремек-делу хорор жанра. Сви глумци су били сјајни, чак и Џон, али је убедљиво доминирала Пајпер Лори. Она је била номинована и за Оскара и за Златни глобус, али их није добила, нажалост.

Едукативни моменат: Када је Бети Бакли рекла директору школе како Кери не зна шта је то менструација, он се прилично изненадио. И јесте изненађујуће да тинејџер нема знања о тако основним стварима, која су уз то и животно значајна. Зато не ваља избегавати школу. Кери је реаговала тако што се уплашила јер непознато уме да нам изазове страх и то је још један разлог зашто је знање важно.

Оцена наставника:

5(без иоле сумње)

Лако Је Критиковати 154

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

vamp (Small)Вамп (Vamp 1986) је прича о двојици студената Крису Мејкпису и Роберту Руслеру, који имају идеју да уђу у братство, пошто им се допадају погодности (журке и кабловска ТВ) коју оно нуди. Да би их примили у своје редове, чланови братства им дају задатак да пронађу стриптизету за журку. Ниједна девојка у њиховом кампусу (а коју Роберт познаје) није заинтересована, па су морали да оду до оближњег града и пронађу професионалку. Испоставило се да је то био смртно опасан подвиг.

Критички осврт: Ово је типичан филм осамдесетих, у којем је канализација обасјана љубичасто, а из ње избија измаглица као на каквом концерту. Тамо је завршио Крис у једном тренутку метежа који се дешава током ноћи. Дакле, радња се дешава, ликови проживљавају авантуру живота, без да све то има неког смисла, шире слике, поруке, наравоученија, било чега. Морам признати да ефектних сцена има, као када девојчица вампирица убија насилника. Заправо, и поента је да ефектних сцена има, да читав филм буде ефектан. Једноставно је све ту зато што је тако кул. Иначе су такви филмови били популарни тада и сећам се да сам их као клинац одушевљено гледао. Све је изгледало као један сјајан музички спот, додуше мало дужег трајања. И што се филм ближио крају све више је личио на спот, а све мање је имао смисла. Иначе сам наклоњен осамдесетима, али овај филм је дефинитивно испразан, безидејан, пренаиван…

Едукативни моменат: Перформанс који је извела Грејс Џоунс много се допао Роберту, али он ипак није успео да направи сарадњу са њом. То што је неко добар у свом послу не мора да значи да је сарадљив или пријатан, као што не значи ни обрнуто; да неко ко није пријатан уједно није ни добар у свом послу. Некада нам неко неће одговарати као особа за разговор или дружење, али ћемо моћи да радимо са њим. На крају крајева, често је и добро одвојити приватно од пословног.

Оцена наставника:

2(може и мање)

carriebljak (Small)Кери (Carrie 2002) је римејк истоименог филма из 1976. Анџела Бетис је Кери, девојчица коју вршњаци нису прихватили и коју исмевају, посебно зла Емили де Равин. Девојке су претерале када је Кери добила прву менструацију и скандирале јој, а потом и напуниле школски ормарић тампонима. Наставница Рена Софер је одлучила да казни све девојке, али Емили чак ни такву, блажу казну није хтела да прихвати, па ју је наставница казнила строже: забранила јој је да дође на матурски плес. Зато је Емили, уз помоћ свог дечка деликвента Џесија Кадота, припремила Кери сурову освету.

Критички осврт: Гледао сам бледе копије, али ова је светло бледа. Океј, то је телевизијски филм, са ограниченим буџетом и самим тим и таквим специјалним ефектима, али то није спречило режисера Дејвида Карсона да убаци чак и метеорите који падају на кућу. Дејвид Карсон је у филм убацио много неких сцена које су непотребне, али са друге стране поједине реплике су препознатљиве. Није унео све сцене из оригинала, што није проблем. Највећи проблем је што је филм претворен у сапуницу налик на оне из латино серија. Цео пројекат више личи на Есмералду него на Кери. Тиме му је вредност већ опала на нулу, а није је подигао ни крими део који је такође уведен у филм, пошто читаву причу говоре преживели у масакру детективу Дејвиду Киту. При томе сви су врло опуштени, иако је пре две недеље изгинуло преко двеста људи и то другара из школе, те је њихова мотивација врло нејасна. Можда је мука Дејвида Карсона била та да је требало да хорор преиначи у породично гледање-уживање, за шта ТВ филмови и служе, па је вероватно морао да му да шмек кримића, али је или погрешну тему одабрао за то или је то урадио крајње неспретно. И крај је више у крими маниру (мада, изгледа, у складу са књигом), са подизањем Кериних моћи на ниво суперхероине Фамке Јансен из наставка о Икс људима из 2006. и не могу да се не запитам чему сад то. И уз то, филм је развучен и неоправдано траје преко два сата, а далеко је од динамичног.

Не могу да кажем да је глума лоша, јер заиста није, али Керину филмску мајку Патришу Кларксон улога уопште није погодила. Све време је деловала неуверљиво. Анџела је била врло солидна Кели, али је изгледала престарело. У време снимања имала је око тридесет година и то се баш види. Поређења ради, главна злица Емили је тада имала 21 годину, а заиста лепа Кандис Маклар, која је натерала дечка да позове Кери на матуру, тада је имала 22 године, баш колико и још једна злица Кетрин Изабел. Готово деценија мање заиста није занемарљива када глумите тинејџере. Сцена када Анџела први пут добија менструацију и престрашена је изгледа пресмешно управо због тога. Тобијас Мелер је главни баја и он је прилично стар за ту улогу, али макар има бејби-фејс, па се некако провукао. Углавном, рекао бих да Дејвид Карсон није ни најсрећније поделио све улоге.

Едукативни моменат: Лепа наставница Рена је саветовала Кери да ништа што јој се дешава не узима к срцу, већ да лепе ствари задржи, а остало да остави. Добар савет.

Оцена наставника:

1(можда може на два)

Egzorcizam_Emili_Rouz (Small)Истеривање ђавола из Емили Роуз (The Exorcism of Emily Rose 2005) је филм који је надахнут истинитим догађајем. Џенифер Карпентер тумачи Емили Роуз, девојку која је умрла након обреда егзорцизма. Држава је оптужила локалног пароха Тома Вилкинсона за убиство из нехата јер је саветовао Џенифер да не пије лекове за наводну епилепсију коју су јој дијагностиковали. Филм је заправо прича која се дешава током суђења овом свештенику.

Критички осврт: Одличан је филм, са сјајном идејом и дијалозима који су виспрени и све време преиспутују веру и религију, па и ставове које она заступа. Ликови су добро одабрани и упечатљиви су, ако већ нису харизматични. Прича се сасвим добро развијала и режисер Скот Дериксон у потпуности је искористио судницу као узбудљиво место дешавања, са убаченим хорор флешбековима, тако да су крими и хорор жанр феноменално измиксовани. Сваки нови сведок је уносио и нове интересантне детаље и продубљивао сумњу да ипак ту нечег има. Да би осигурао ту оправдану сумњу, Скот је демонима опседао и адвоката одбране Лору Лини, што није било толико неопходно, али јесте било одмерено. Иначе је сјајно режирао и камера је некако увек снимала из доброг угла и покретима добро дочаравала ситуацију.

Едукативни моменат: Џенифер је одлучила да проведе своје последње дане, па чак да и свој живот како би људима доказала да постоји ђаво, па самим тим и Бог. Није потребно да будемо толико екстремни, али свакако да највише личним примером можемо да покажемо оно што ми сматрамо вредним, није довољно само да причамо о томе.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

deliverus (Small)Ослободи нас од зла (Deliver Us from Evil 2014) је такође филм надахнут истинитим збивањима и са сличном темом као претходни. Детектив Ерик Бана ради на неколико случајева који су необични, а ускоро ће открити да постоје и везе између њих, које су у домену натприродног.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон је имао приступ да крене од неповезаних прича које ће се временом и учесницима повезати, а заједничка спона су били детектив Ерик и партнер му Џоел Макхејл који су истраживали те приче. Да би то све било тако, Скот је Ерику подарио неку врсту прекогниције, што је лабаво и неуверљиво, али је то као објашњено касније и некако је ферцерало јер је радња интригантна. Отприлике знате ка чему то иде, али је нејасно како је замишљено да тече, па има ту неке као мистерије. Ипак, укупно гледано, ово је прилично класичан хорор и потпуно класичан кримић. Џоел је наравно погинуо јер је правило (још успостављено код Прљавог Харија) да партнер главног цаје мора да изгине негде пред крај. Иначе ми је нејасно зашто се Џоел спуштао степеницама са двадесет и неког спрата када је могао да иде лифтом надоле. Чак и да је хтео да направи сачекушу главном антагонисти Шону Харису, не видим како би са толико високог спрата пресекао пут овоме из подрума. За једног искусног полицајца то је баш неискусно. Но, преокрет приликом егзорцизма уопште није изведен лоше и заправо показује да зло долази са оне стране са које најмање очекујете.

Флешбек који је имао Ерик је сасвим добро урађен, као и режија, што је био изазов јер се главни делови радње дешавају у мраку. Глума је такође добра, мада не и одабир глумаца јер су Ерик и свештеник Едгар Рамирез сувише сличних физиономија и сензибилитета, а добар део филма су заједно. Некако ми то није добро решење.

Едукативни моменат: У својој прошлости Ерик је убио човека који је био масовни убица деце. Он је знао да је овај крив и да је заслужио смрт, али га је ипак то изједало. Едгар му је рекао да чак и да је дао том човеку оно што је заслужио, то није била правда. То је била освета. И веома је важно да разликујемо та два јер освета никоме није донела добро, поготово не оном ко се свети.

Оцена наставника:

3(колико-толико објективна)

AD_IT_TOM_1SHT_5Анђели и демони (Angels & Demons 2009) је екранизација истоименог романа Дена Брауна, а сматра се наставком филма „Да Винчијев код“ из 2006. и од којег је значајно бољи. У Ватикану је папа умро и треба изабрати новог, али баш у том тренутку су отета сва четворица кандидата за ову водећу католичку позицију. Терориста који их је отео обелоданио је да ће их побити редом, а на крају уништити и цео Ватикан користећи украдену антиматерију из ЦЕРН-а. На случају ради комплетна полиција и гарда Ватикана, али су добили и помоћ двоје научника: Тома Хенкса, који се разуме у симболе и Ајелет Зурер, биофизичара из ЦЕРН-а.

Критички осврт: Оно што ми баш смета код овог филма је амерички манир, који је шармантно дрзак само Американцима. Мени је, рецимо, безвезан. Углавном, режисер Рон Хауард уз двојац сценариста је у том маниру пецнуо Ватикан пар пута, а ваљда како би показао чак и њима ко су главне баје. Но, опет, све то није незанимљиво, тим пре што се ту меша интригантна ватиканска култура и шпекулативна религија која укључује Илуминате. И малко и научне фантастике, тек да ето има мало и антиматерије. У ствари, мало више него што се заиста може добити. И да би се у причу укључила и стамена Ајелет која је мешавина биолога и физичара, али таква да зна одговор на свако питање из ове две науке ако јој га поставите. Такви научници увек добро дођу у оваквим филмовима, па и Том који свашта зна о религији, симболици, историји Ватикана, али авај не зна и латински језик (зато Ајелет зна). Но, и Том добро дође у оваквим филмовима. А овакви филмови углавном нису лоши; има ту претерано много погодних момената, али и заиста добре акције, мистерије и загонетки у којима тешко да ико има довољно знања да активније учествује, али није важно. Све то јури, све то жури, узбудљиво је и динамика је сјајна.

Филм, наравно, има својих стаклених ножица. Читава организација Илумината испаде један једини терориста Николај Ли Кас. Није реткост да цела књига паде на једно слово, али је овако заиста мање уверљиво. Додуше, Николај поби гро обучених полицајаца, жандарма, гардиста, па је некако и био довољан. Са друге стране и Том је и жилав и неустрашив, те се не да, иако није обучени полицајац, жандарм и гардиста него (само) професор. Још када је у друштву маркантне Ајелет, ма они сами иду у тамне тунеле да се супротставе масовном убици наоружани само знањем. Има ту и као неких завереника у ватиканским редовима и све време сам се трудио да не сумњичим Стелана Скарсгорда због тога што је сувише очигледан избор. Но, ето, напокон и једна загонетка у којој сам ипак донекле могао да учествујем. Но, некако је на крају филм чак испао и паметан, макар док није нападнут Јуан Макгрегор. Тада је већ постало јасно о чему се ради, али то је ионако било при крају.

Едукативни моменат: Јуан је у једном тренутку говорио окупљенима на конклави и запитао се да ли је незналица онај ко не уме да дефинише муњу или онај који не поштује своју природну моћ. Заиста добро питање, а некада је питање значајније чак и од одговора.

Оцена наставника:

4(може, хајде)

killgiants (Small)Ја убијам џинове (I Kill Giants 2017) је прича о девојчици Медисон Вулф, која је проблематична у школи и која се спрема у бој са џиновима. Међутим, иза те њене битке је борба која је још страшнија и коју Медисон не може да прихвати на једнако храбар начин.

Критички осврт: Медисон није сјајно урадила своју улогу, она ју је урадила маестрално. Не знам како то дете није добило Оскара за ово. Старији глумци не би успели да јој парирају. Но, остали глумци су свакако били на висини задатка. Не могу рећи да прича има оригиналну идеју, али је свеједно перфектно испричана. Специјални ефекти су одлични, али оно што пре свега даје вредност филму је емоција. Ово је један од најтужнијих филмова који сам гледао.

Едукативни моменат: Када нам је болестан члан породице или на самрти, тада се заиста боримо са џином кога не можемо победити. Једино можемо исто што и Медисон; да будемо јаки колико год је то могуће.

Оцена наставника:

5(готово без двојбе)

kickass (Small)Кик-Ес (Kick-Ass 2010) је филм о момку Арону Џонсону који је одлучио да буде супер-херој. Набавио је костим и отиснуо се у борбу са криминалом, али је проблем у томе што он нема ни супер-моћи, ни вештину.

Критички осврт: Овај филм је начисто померен и заиста је смешан. Истина, сцене када малена Клои Грејс Морец (у то време је имала тринаест година) касапи дилере, па чак и проститутку, већ су на ивици и, заправо, добрано су прешли ивицу доброг укуса, али је баш и суштина филма да суперхероји буду деца и да се при томе боре са криминалом у правом смислу те речи. Тако да – да, све ми се свиђа у овом филму: реплике, хумор, сцене (чак и гејмерске), специјални ефекти, музика, шминка… Иначе су улоге одлично подељене.

Едукативни моменат: Обично се у суперхеројским филмовима каже како велика моћ повлачи и велику одговорност. Кик-Ес је суперхерој без супер-моћи, али је схватио да свеједно одговорност мора да постоји.

Оцена наставника:

5(сигурица)

kickassII (Small)Кик-Ес 2 (Kick-Ass 2 2013) је наставак претходног филма. Када је одустао од свог суперхеројског алтер-ега, Арон Џонсон је схватио како му је досадно. Зато је замолио Клои Грејс Морец, која је доказано јачи супер-херој од њега, да га обучава. Међутим, обука је морала да се прекине јер је Клоин старатељ Морис Честнат захтевао од ње да прекине са тим својим животом и да буде обична тинејџерка. Проблем је што се Клои није уклопила са својим вршњацима, а и Арон се нашао у неприлици јер је Кристофер Минц Планс, озлојађени син криминалца кога је у претходном наставку убио Кик-Ес, одлучио да се освети.

Критички осврт: И у другом делу је настављена лудница. Овај пут главни зликовац Кристофер дошао је до пуног изражаја, те је пародија суперхеројштине кулминирала. У претходном наставку је главни антагониста био његов филмски отац Марк Стронг, који је озбиљан криминалац, па је дао сасвим другачији, бруталнији сензибилитет причи. Кад смо код приче… Док је у првом делу она изведена маестрално, у овом делу није више од просечне епизоде хумористичке серије. Сигуран сам да је у првом делу пародија успела управо због суровог окружења у којем су се нашли млади протагонисти, док је ово само претеривање. Режисер Џеф Водлоу је овај пут као суперхероје представио ликове који не разликују стварност од фикције и који су заправо свој свет маште пренели у реалност, али им некако полази за руком да победе злоће. И бојим се да је тиме унизио и идеју филма и хумор који је прати, а на крају крајева учинио је наивнијом. Уз то, многе сцене су предвидљиве.

Оно што овај филм „чупа“ је да плива на таласу сјајног претходног дела и да су ликови интересантни. Уз то, динамика и акција су врло солидни, мада ово потоње је у претходном делу било импресивније.

Едукативни моменат: Овај филм је показао како је добро када неко, као што је Кик-Ас, надахне друге да раде добре ствари попут њега. Међутим, онда се показало да то што је започело као добро, завршило као јако лоше и полиција је почела да хапси све костимиране. Ствари не треба да пређу у крајност јер онда напросто морају да буду лоше.

Оцена наставника:

3(на два, а можда чак и два)

JLFlashpoint_VODEST_KeyartPrint_2000x2841_USЛига правде: Парадокс тачке паљења (Justice League: The Flashpoint Paradox 2013) је седамнаести по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Главни суперјунак је ипак Флеш и он се буди једног дана у потпуно измењеном свету. Том свету прети апокалипса јер су сада Аквамен и Чудесна жена против човечанства и воде беспоштедни рат до истребљења. Флеш подозрева да се његов архинепријатељ Професор Зум вратио кроз време и променио ток историје. Зато он мора да учини то исто и у томе ће му помоћи Бетмен који је у овој стварности заправо Бетменов отац јер је син тај који је изгубио живот током чувеног напада бандита.

Критички осврт: Већ ми се допала сцена спочетка када су сви суперјунаци искористили своје моћи и свако на свој начин деактивирао бомбу. И остатак цртаћа је сјајан; немам замерки, само речи хвале.

Едукативни моменат: Да би схватио шта га је мајка учила, Флеш је морао искуствено да прође то о чему је говорила. Најчешће учимо много боље када прођемо практично нешто него када чујемо од других. Но, колико је важно како ћемо научити, важно је и да не престанемо да учимо.

Оцена наставника:

5(можда и најбоља од свих цртаћа из ове серије)

public (Small)Супермен и Бетмен: Јавни непријатељи (Superman/Batman: Public Enemies 2009) је шести цртаћ поменутог серијала. У овом наставку Лекс Лутор је постао председник САД и свог архинепријатеља Супермена ставио на црну листу. И не само то, већ је и нахушкао остале суперхероје на њега. Једини Суперменов пријатељ је Бетмен и њих двојица покушавају да раскринкају праве Лексове намере, а успут и да спрече да метеор падне на Земљу и направи апокалипсу.

Критички осврт: Прича је у реду, са заиста много акције, али има неких мањкавости. Заиста велики број суперјунака напада ову двојицу и морате бити врло упућени у читав тај суперхеројски свет како бисте их све пропратили. У овом случају обиље ликова прави контраефекат. Такође, у филму се помиње да суперзликовци готово помахнитало, као да су под нечијом контролом, нападају двојицу јунака, али то даље у филму није ни поменуто, а камоли разрађено. Мотивација ликова је најпроблематичнија ствар и суперхероји се понашају превише заведено, а Лекс изгледа као да се ломи да ли да сам постане херој човечанства или његов ултимативни судац. Прича није конзистентна и некако је превише закомпликована (иако је поставка прилично класична), да чак ни режисер Сем Љу као да у неким тренуцима није знао шта ће са свим тим јунацима, па их је или слао негде (где год то већ било) или се више нису појављивали из већ неког разлога.

Едукативни моменат: Иако су Супермен и Бетмен означени као непријатељи, они су се показали као спасиоци људи. Некада не можемо знати намере људи, а некада нам могу изгледати лоше. Но, свакако није добро да судимо унапред.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 153

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

realive (Small)Ускрснуће (Realive 2016) је филм о момку Тому Хјузу који је сазнао да болује од рака грла и да му је, чак и уз терапије, остало свега годину дана живота. Када је завршио све послове које је имао, како професионалне, тако и приватне, обелоданио је својој девојци Уни Чаплин да намерава да се убије и криогенски замрзне како би га оживели у будућности када медицина буде напредовала. Свој наум је и спровео у дело и заиста, након скоро целог века, будући научници су га оживели. Ипак, будућност није оно чему се надао.

Критички осврт: Толики народи удружише снаге: Белгијанци, Шпанци и Французи да направе научну фантастику, али им то напросто није пошло за руком. Режисер и сценариста Матео Жил се заиста очајнички трудио да направи дубок филм, али, макар код мене, ефекат је изостао. Да не знам да је Матео био косценариста и асистент режији у филму „Отвори очи“ из 1997. рекао бих да он напросто нема ни капацитета да направи оно што је замислио. Ипак, овај филм је побачај иако почиње врло успешном (и врло стварном) сценом рођења, а касније и (нестварном) поновног рођења. Нарација је требало да буде високоумна, а заправо је, најблаже речено, прозаична. У време снимања филма Матео је већ имао 48 година и видим да је очајан због тога што виталност тела му више није на нивоу неког двадесетогодишњака, те да је криза средњих година узела данак, али некако све то личи на типичну кукњаву мушкарца када се разболи. Више него патетична прича нам говори да нас тело издаје и болести нападају. И ту негде Матео тражи смисао живота, али га не проналази, баш као ни ми који смо утрошили тих 112 минута да одгледамо ово дело.

Дело је на неки начин наставак филма у чијем стварању је учествовао и које сам већ поменуо. Дакле, у том филму Едуардо Норијеги завршава тако што се буди из криогенског сна у далекој будућности и излечен, а у овом млађани Том тако почиње. Идемо даље и гледамо шта је било после у сасвим неинвентивно осмишљеном футуристичком свету где су сексуалне слободе доживеле свој врхунац, те људи будућности имају сексуалне групе и бивше партнере. Дакле, ништа пажње вредно. Међутим, судбина Томова негде од средине филма почиње да се одвија на занимљив начин и тек тада креће заплет. Можда да је Матео избацио 75% филма и оставио само тај део радње, могли бисмо да разговарамо о доброј идеји и сасвим солидној реализацији. И тек на крају филма дијалози су почели да се поправљају и да заиста имају дубину, оног тренутка када је Том донео одлуку и замолио Шарлоту ле Бон за помоћ. Глумци су свој део посла обавили сасвим добро, а највећи утисак ми је оставила Шарлота и због своје необичне лепоте. Финална сцена рађена по систему „ал не лези враже“ је наново приземљила филм јер је потпуно предвидљива и опште место.

Едукативни моменат: Бари Ворд је рекао како је бесмртност питање времена. Он је при томе мислио на напредак науке, али питање је да ли ће се тај напредак дочекати… Но, неки људи јесу постигли бесмртност кроз своја дела која вреде јер су прошла суд времена (Дарвин, Тесла, Андрић су тек неки од њих) и треба да нам буду узори.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

iljadu (Small)Хиљаду деветсто осамдесет четврта (Nineteen Eighty-Four 1984) је филм рађен према роману Џорџа Орвела из 1949. Џон Херт је становник замишљене супердржаве Океаније, у којој влада апсолутни тоталитаризам. Он даје све од себе да убеди своју околину да је предани поданик, али у тајности записује своје мисли и обилази забачену радњу са старим, њему мистериозним предметима. У једном тренутку се заљубљује у Сузану Хамилтон, као и она у њега. Власник радње са старим предметима Кирил Кјузак им изнајмљује собу и они су ту могли да поделе своје интимне тренутке; у тајности јер је њихова љубав забрањена. Испоставља се да је Кирил тајни агент тзв. мисаоне полиције и да их је све време шпријунирао, а потом и организовао њихово хапшење. Тек тада ће Џон и Сузана осетити сву мучнину система у којем живе.

Критички осврт: Без сумње у питању је одличан филм, утолико више застрашујући што је апсолутно актуелан. И писац Џорџ и режисер Мајкл Радфорд су ситуацију учинили екстремном, али су обрасци власти и понашања народа сасвим препознатљиви. Ово је филм који бих дефинитивно препоручио, уз упозорење да је веома тежак и мрачан. И похвалио бих Џонову глуму.

Едукативни моменат: Џон је рекао да није важно само остати жив, него и остати човек је такође важно. Заиста.

Оцена наставника:

5(да)

finalec (Small)Коначни сукоб (The Final Conflict 1981) је трећи део саге о антихристу који се у модерно време појавио на Земљи. У овом наставку антихрист је одрастао човек и глуми га Сем Нил. Он зна да према пророчанству из Новог завета Христ наново треба да се роди, а подозрева да ће се то десити у Енглеској. Зато је издејствовао да га председник САД Мејсон Адамс постави за амбасадора те државе, како би био тамо и учинио да сва деца рођена тачно одређеног датума буду побијена. Његови следбеници су започели стравичан масакр тамошњих беба, али божјим плановима тешко да чак и моћни антихрист може да се супротстави.

Критички осврт: Радња је добро започела и заплет је кренуо мање-више од самог почетка. Међутим, филм не приказује ултимативну битку добра и зла, као што наслов сугерише, већ је највећи део посвећен припремама за њу и неуспелим покушајима монаха који су се истрчали пре времена. То све није неинтересантно, али није ни претерано узбудљиво, а још мање библијски епско. Некако се све време противници врте једни око других, али ништа се много не дешава. Заправо се манир претходног наставка само наставио, са нешто конкретизованијим борбама. Ту је негде добро уклопљена љубавна прича (ако то јесте заиста) између Сема и Лисе Хароу и реално немам ту много шта да замерим, али је све то могло да буде интензивније, грандиозније. На крају крајева, апокалипса се спрема, али она као да је елегантно заобишла овај филм.

Филм има неколико ефектних сцена, а посебно се издваја лов на лисице и све оно што се дешава током тог лова. Међутим, у те сцене се сигурно не убраја и последња, која је приземљила филм. Сем је дозивао кавгу са поново рођеним Христом који је, ако сам добро разумео, беба? И то на месту где га је Лиса довела како би му она и свештеник Росано Браци направили сачекушу… Ништа ми није јасно у тој сцени, а улога малог Христа ми тек није јасна у читавом филму. Дијалози у филму нису лоши и има ту много мудро изреченог, али се ту није развила филозофија даља од просечног мотивационог говора политичара. Ту је филм имао потенцијал, али аутори то некако нису искористили.

Едукативни моменат: Иако је Антихрист, Сем је добро рекао што се тиче младих људи. Старији им кажу како треба да порасту како би рекли своје мишљење, а заправо се уздају у то да када млади порасту мислиће исто као и стари сада. Треба саслушати сваки став, па тако и младих људи јер иако искуство старих јесте драгоцено, млади су више у току са модерним новотаријама. Од сваког је могуће нешто научити.

Оцена наставника:

3(заиста реална)

p11421864_v_v8_aaПодмукло: Поглавље 3 (Insidious: Chapter 3 2015) је трећи наставак истоимене франшизе. Ово је, у ствари, приквел. Девојчица Стефани Скот је дошла код медијума Лин Шеј јер је убеђена да њена покојна мајка Ели Китс хоће да је контактира. Лин је напустила свој спиритуални посао, али ипак одлучује да помогне девојчици и пронађе њену мајку у свету мртвих. Међутим, проблем је што ентитет који жели да ступи у контакт са девојчицом није њена мајка и нема добре намере.

Критички осврт: Ово је објективно најслабији део у франшизи, мада има шмека, морам признати. Ли Ванел и Ангус Сампсон унели су духа у филм (додуше, они и јесу ловци на духове, али нисам баш мислио на такве) и понешто комедије. У једном тренутку филм је мало и заличио на „Истериваче духова“, но, већим делом је заличио на много пута виђени хорор са духовима и то ми је засметало. Ово је класичан хорор, који има предвидљивих и сцена и предвидљивих ефеката у тим сценама.

Како би унео неке новине, Ли (који је и режисер у овом случају) некако је ситематизовао свет духова (те направио поделе и светова и духова), али га уједно није и разрадио.

Едукативни моменат: Дермот Малрони је хтео да избаци Лија и Ангуса из своје куће, сматрајући их неупотребљивима. Но, Лин им је нашла улоге. Сваки члан тима може да допринесе, само треба наћи начин како га укључити.

Оцена наставника:

3(плус)

if (Small)Ако се ципела уклапа (If the Shoe Fits 1990) је модерна бајка о Пепељуги која се дешава у Паризу. Тамо доминира модни дизајнер Роб Лоу, који је у последње време изгубио инспирацију и колекције му нису дочекане са очекиваним одушевљењем. За њега ради гардероберка Џенифер Греј, која жели да буде дизајнер ципела. Међутим, надмени Роб је не примећује. Зато ће се умешати вила Андреа Фереол и учинити да неугледна Џенифер постане права лепотица и нова Робова инспирација.

Критички осврт: Добро што је наивно, такве су и бајке (а такве су и осамдесете које ни у 1990. нису изгубиле свој утицај), већ што је испразно. Сведени дијалози, радња која је превише погодна и исфорсирана, као и врло лабава глума готово свих су главни утисак о овом филму. Уз све то, филму фали шмек и мало квалитетнијег хумора, или макар смешних ситуација (чини ми се да има свега једну). Филм је објективно лош и заправо бих га могао упоредити са џанк фудом – једете је, иако заиста јесте лоша. Тако је и са овим филмом – гледљив је (питак) упркос свему, ведар и шаље сасвим добре поруке о површности спољашње лепоте и правој вредности унутрашње.

Едукативни моменат: Андреа је рекла Џенифер како она не зна ко је. Али је додала да докле год Џенифер зна сама ко је, онда је то једино и важно. Дакле, није много важно ако нас други не знају, битно је познајемо сами себе.

Оцена наставника:

3(објективна је можда чак и двојка)

artemis (Small)Артемис Фаул (Artemis Fowl 2020) је филм рађен према истоименој књизи Овена Колфера из 2001. Главни протагониста је дечак чије је име у наслову (тумачи га Фердија Шо) и који је ингениозан. Школа га не занима много јер ју је превазишао и највише воли дружење са својим оцем Колином Фарелом. Међутим, ти тренуци када проводи време са оцем су ретки јер је овај често одсутан због посла. Једног дана за Артемиса се све мења јер из медија сазнаје да је његов отац осумњичен за крађу, а одмах потом и да га је отело некакво мистериозно биће. Артемис је уцењен да ако не пронађе врло моћан магични предмет, биће ће му убити оца. Тада сазнаје и да су магија и магијски свет стварни и да му отац није причао о свету бајки без разлога.

Критички осврт: Ово је филм који су и критика и публика руинирали јер су имали толико очекивања због књиге која се високо котира. Ја књигу нисам читао, па зато нисам подлегао општој мелодрами. Филмић је сасвим у реду, са причом која је чак донекле и паметна. Није богзна шта, али хајде да будемо искрени; ни први филм о Харију Потеру није имао усхићења вредну радњу, па ипак су сви били задовољни. Улоге су подељене веома добро и глумци су их сасвим коректно одрадили. Специјални ефекти и технолошке идеје нису ништа што оставља без даха, али су сасвим фине.

Има филм и мањкавости, па тако и превише наглашене срцепарајуће сцене, а премало атрактивних локација, те крај који је претерано развучен. Но, ништа што бих баш могао да замерим. Ја бих франшизи коју овај први наставак најављује дао шансу.

Едукативни моменат: Артемис је рекао како су очи пријатеља право огледало. Ништа ја на ту мудро не бих додао.

Оцена наставника:

4(мало слабија)

navigator (Small)Лет навигатора (Flight of the Navigator 1986) је Дизнијев филм о дванаестогодишњем дечаку Џоију Крамеру, коме је једина брига што га иритира његов млађи брат. Једно вече је кренуо у комшилук по брата, који је тамо провео дан у игри са другарима, а кроз шуму. Тада је упао у јарак и на тренутак изгубио свест. Кад се пробудио, наставио је ка својој кући и тамо га је дочекало изненађење: у њој више није живела његова породица. Врло брзо Џои је открио и да су се све остале ствари промениле.

Критички осврт: Филм има и својих белих и црних бисера. Детективу Рејмонду Форчиону није било довољно што је пронађена слика и прилика детета у истој одећи после осам година, већ је морао да га пита и ко је председник САД. Да ли одговор дечака доказује било шта? Хауард Хесеман глуми научника и презива се Фарадеј. Добро се није презивао Тесла или Ајнштан. Но, добро, то су ситнице. Сама идеја и прелазак Џоија из једног доба у друго, сасвим су добро осмишљени. Кулминација приче нема много „меса“, тако да мање-више садржи јурцање дечака Џоија свемирским бродом, без превише изазова за малог хероја и његову породицу. Свеукупно, ово је један наиван, симпатичан дечји филм, без много удубљивања.

Едукативни моменат: Хауард је био превише обузет значајним открићем да би мислио о добробити дечака. Некада нам је посао изазован и некада имамо велике амбиције, али је увек погрешно да их остварујемо чинећи штету другима.

Оцена наставника:

4(минус)

destinationmoon (Small)Дестинација Месец (Destination Moon 1950) је филм о томе како су власници великих компанија одлучили да подрже Владу САД и да саграде летелицу којом ће одлетети на Месец. И више од тога; неки од њих су се сами отиснули на то путовање.

Критички осврт: Ауторитет у области СФ-а Исак Асимов је за овај филм рекао да је први интелигентни филм направљен у овом жанру. Заиста, у овом филму нису направљене грешке које су биле честе у старињским (па и нешто новијим) свемирским филмовима, попут оне да се чује како брод лети свемиром. У ствари, овај филм у доброј мери има и научни и уопште озбиљан приступ теми. Такође су такви и специјални ефекти, колико год је то било могуће, мада ситних пропуста има.

Оно што смета овом филму је недостатак било какве маште. Режисер Ирвинг Пичел се толико трудио да филм буде научно поткован, да је некако тај аспект изоставио. Но, филму не мањка узбудљивих дешавања, али је и то некако сувише технички одрађено. Другим речима, прича је испричана коректно, али не довољно добро да би нам оставила неки дубљи утисак. Верујем, ипак, да овај филм јесте значајна лествица (у историји кинематографије) у научно фантастичном жанру и вредност му се не може оспорити.

Едукативни моменат: Џон Арчер је одржао презентацију за индустријалце са циљем да их приволи да уложе новац за путовање на Месец. Када су га питали која је корист од тога, није умео да им каже, али јесте рекао да је то авантура коју не би требало пропустити. Другим речима, некада треба да се прихватимо неког посла не само зато што видимо корист од њега, већ и због стицања драгоценог искуства.

Оцена наставника:

5(рецимо да може)

atlantis (Small)Лига правде: Трон Атлантиде (Justice League: Throne of Atlantis 2015) је двадесет и први по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овом наставку Лига се суочава са опасношћу из морских дубина. Тамо се налази град Атлантида са врло амбициозним принцем Ормом који жели да уништи сувоземни свет. Међутим, у том сувоземном свету живи његов полубрат Артур, који је прави наследник престола и који може да повеже два света у мирољубиву коегзистенцију. Јасно је да он постаје савезник Лиге како би се спречио рат и убијање људи.

Критички осврт: Нејасна ми је Ормова војна тактика. Он је способан да произведе цунами који би разорио Метрополис, а и поплавио га. Његова војска би се лако онда изборила са свим преживелима јер може да дише под водом, што обични људи не могу. Буквално копнене трупе не би имале никакве шансе. Наместо тога, Орм је повукао цунами и кренуо у копнену битку против војске у Метрополису. Остало у филму је углавном јасно, класично и предвидљиво. Љубавни моменти између виђених парова одрађени су без емоција, док је у неким другим ситуацијама све превише помпезно и патетично. Премало је изазова постављено пред главне ликове, тако да нема ни узбудљиве акције, док су преврати превише бледи. Ову епизоду су баш исфушерили.

Едукативни моменат: Капетан подморнице је рекао свом војнику како не носе сви хероји плашт. И то је тачно из најмање два разлога. Први је што нам нису потребне супермоћи да бисмо били хероји, а други је што плашт не чини јунака, већ његова дела.

Оцена наставника:

1(може мали плус)

red (Small)Бетмен: Под црвеном капуљачом (Batman: Under the Red Hood 2010) је осми филм из горепоменутог серијала. У Сарајеву, Џокер је успео да зароби и убије Робина. Бетмен је прекасно стигао да спаси свог помоћника, те га је затекао мртвог. Након неког времена у Готаму, Бетменовом граду, појавио се криминалац који носи црвену кацигу и решен је да преузме лидерство од највећег гангстера Црне Маске. Бетмен се уплео у ову борбу криминалаца и открива да мистериозни лик испод црвене маске има планове и са њим, једнако као и са виђенијим криминалцима града.

Критички осврт: Ово је једна врло озбиљна прича, сјајно испричана и са мером. Таман свега има колико треба; акције, преокрета, драме, па и мало мистерије, мада се тајна да наслутити.

Едукативни моменат: Робин није могао да схвати да је Бетмену толико тешко да пређе границу морала. Бетмен је пробао да му објасни да би то било заправо веома лако и да је најтеже не прећи је. И то је заиста тако.

Оцена наставника:

5(стамена)

Лако Је Критиковати 151

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

justice legaue (Small)Лига правде против тинејџ Титана (Justice League vs. Teen Titans 2016) је двадесет и пети по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Дејмијен Вејн, Бетменов син, незадовољан је својом маргиналном улогом током борби суперјунака са суперзликовцима. Зато га је Бетмен послао у интернат за младе суперхероје, односно Титане. Дејмијен се није уклопио са својим вршњацима, макар не у почетку, али је онда наступила огромна опасност и хтео-не хтео морао је да ради тимски са другим малим суперјунацима. Наиме, једина девојчица у групи Рејвен има оца демона који је успео да уђе у њихов свет са мотивом да га покори и руинира. Претходно је успео да узурпира старије суперхероје, односно Лигу правде, тако да је судбина човечанства зависила од нове генерације.

Критички осврт: Интересантна причица, пре свега намењена млађој публици. Згодна су цака ти тинејџери Титани јер они показују одговарајућем узрасту да није тако мали и да неке моћи има, што тој младој публици свакако импонује. И тиме је млађа публика придобијена, што је и у реду, мада би због сцена насиља и врло еротичних костима суперхероја и суперзликоваца вероватно овај филм требало забранити за клинце. У сваком случају, прича је добра и занимљива, чак слојевита, пошто су ту садржани и односи деце и родитеља, њихова очекивања, проблеми у социјализацији због породичних проблема итд, итд. Сама поставка је једноставна, али је све наведено у доброј мери чини богатијом, садржајнијом, а и добро је уклопљено.

Едукативни моменат: Дејмијен је морао да научи како да буде део тима. То није било лако, али је временом дошао до тога да ако не може спасити своје, никог другог не може спасити. Дакле, да би научио да буде херој, те све оно што са тим иде, морао је најпре да прихвати да има неког свог. Другим речима, да бисмо били хероји морамо да маримо за друге.

Оцена наставника:

5(свакако)

fatalfive (Small)Лига правде против Фаталних пет (Justice League vs. the Fatal Five 2019) је тридесет и четврти филм из поменутог серијала. Из будућности је пристигла тројка суперзлочинаца са намером да ослободе преосталих двоје из затвора Зелених фењера. Са њима је успео да дође и футуристички херој Старбој, али је врло брзо доживео делимичну амнезију и завршио у затворској лудници. Но, некако се сетио своје мисије, а то је да заштити Џесику Круз (новајлију међу Зеленим фењерашима), те је побегао из затвора. Уместо да га тамо врате, чланови Лиге правде ће му се придружити у мисији да спречи зликовце у свом науму.

Критички осврт: Анимација у овом филму је значајно сведенија, као и прича, макар у поређењу са другим филмовима из серијала. Има ту мало брчкања са путовањем кроз време које није баш без рупа, али свеједно, није ни много проблематично. Акција је у реду, чак ни толико нападна, па је било и времена да се развије однос између Џесике и Старбоја, што је за причу важно. Укупан утисак је некако осредњи, тим пре што има превише и патетике и општих места.

Едукативни моменат: У цртаћу су цитирали Мартина Лутера Кинга који је рекао да само у мраку можете видети звезде. Шта рећи више?

Оцена наставника:

3(не више од овога)

WhereTheWildThingsAre_1400x2100Где дивље ствари јесу (Where the Wild Things Are 2009) је филм снимљен према истоименој књизи Мориса Шендака из 1963. Ради се о дечаку Максу Рекордсу који је усамљен, али му чланови породице не пружају пажње колико би он желео. Зато је побегао у свој магични свет где су његове плишане играчке постале грозоморна чудовишта и прогласиле га краљем. Иако је обећао да ће их учинити срећним, некако није успео у томе и свет маште претворио се у тескобни свет из кога је наново пожелео да побегне.

Критички осврт: Сама идеја да дечак бежи у неки свој свет маште није нова (сигурно није, с обзиром на то када је књига настала), али дешавања у том свету и њихова кулминација јесу свеж приступ. Аутори филма су пренели стварност у свет маште, али тако да су оголели осећања, отелотворена кроз огромне звери, учинили их искреним и транспарентним. И дете се наново суочило са сличним проблемима као у реалном свету, иако сада није имало посла са компликованим одраслим особама. Јер није поента да препознамо осећања и то заиста и деца могу. Поента је да се суочимо са њима. И о томе говори овај филм кроз врло интересантну авантуру и бритке дијалоге. Допало ми се и то што Макс није стармали, сувише интелигентан и напредан за свој узраст. Он је дете и реагује као дете и то је филм учинило значајно објективнијим. Такође ми се допало што нема патетике, иако има емоције. Сасвим добар дечји филм, урађен са правом мером.

Едукативни моменат: Када је Макс рекао свом чудовишном пријатељу Керолу да ће Сунце једног дана нестати, овај му је одговорио да је он велики, а Макс краљ. Зашто би се тако велики момци бринули око нечег тако сићушног као што је Сунце? Ово само показује да је много тога у перцепцији. Проблеми су велики онолико коликим их ми учинимо.

Оцена наставника:

5(са мером и по мери)

girlsmonsters (Small)Девојчица против чудовишта (Girl vs. Monster 2012) је ТВ филм са Дизнијевог канала. Девојчица је Оливија Холт и она је кћерка ловаца на чудовишта, мада то не зна. На Ноћ вештица је желела да иде на журку и пева у бенду своје симпатије Лука Бенварда. Међутим, родитељи је нису пустили и чак укључили аларм како не би могла да напусти кућу. Зато је Оливија направила диверзију и искључила струју у кући. То је довело до тога да се из лабораторије њихових родитеља ослободе чудовишта која су они успели да заробе. Најмоћнија од њих Трејси Досон је одмах кренула да се свети Оливијиној породици, а крајњи циљ јој је сама Оливија.

Критички осврт: Режисер Стјуарт Гилард је преузео идеје из многих филмова, попут „Истеривача духова“, „Хокус покус“, „Харија Потера“, „Сок од буба“, а главну глумицу Оливију је претворио у Бафи, убицу вампира. И у читавом том замешатељству направио је један врло слабашан филмић, са сведеним дијалозима. Чак ни туђе добре идеје није умео да употреби на прави начин. Филм је пренаиван, што не могу (много) да замерим јер је дечји, али све остало могу. Хумор је заиста јадан, а радња пред крај почиње да губи смисао. Дечурлију најпре јуре натприродне силе и они су у клопци налик на ону из другог дела „Страве у Улици брестова“, али већ сцену касније они лудују на живој свирци и плешу са мање-више увежбаном кореографијом. Глумци се нису снашли или нису ни имали мотивације да глуме у овако нечему, тешко је рећи. Једини разлог зашто овом филму дајем плусић је музика која је певљива.

Едукативни моменат: Трејси је рекла како страх ствара чудовишта. Заправо, можемо и тако да посматрамо јер ако нас савлада страх, савладаће нас и чудовишта која смо због њега у нашој глави створили.

Оцена наставника:

1(уз бледи плус)

ginger (Small)Угрижена Џинџер (Ginger Snaps 2000) је филм о две сестре морбидних интересовања Кетрин Изабел и Емили Перкинс. Једно вече су кренуле да се освете доминантној другарици из разреда Данијели Хемптон, када их је успут напала звер и гадно израњавила Кетрин (у филму је она Џинџер). Иако су се спасиле, врло брзо је Емили схватила да опасност није прошла и да јој се сестра претвара у вукодлака, те грозничаво покушава да нађе лек. У томе ће јој помоћи локални нарко дилер Крис Лемки.

Критички осврт: Ово је свакако један од бољих филмова са вукодлацима које сам гледао. Све је уклопљено у тинејџ причу и промене које проживљава Кетрин лако могу да се доведу у везу са променама у пубертету, те је тиме филм нека врста црног хумора, веома успела. Поједини делови, односно сцене су у бојама, пре свих црвеној како би се мало евоцирали хорор филмови из осамдесетих и овај филм заиста има шмек „Америчког вукодлака у Лондону“ (тако некако се и завршава, а не очекивано срећно) и то је заправо плус. Још један у низу плусева је што филм није класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз изненадни звук, али јесте бруталан. Ликови су врло живописни, почевши од главних протагонисткиња, мада је на мене највећи утисак оставила њихова филмска мама Мими Роџерс.

Оно што могу да замерим филму је фантастични део; маска је лоша и већ депласирана, а и читаво то замешатељство са моћима вукодлака нису најјасније. Могуће га је убити регуларним начином, иако му ране зацељују готово одмах. Но, добро, није нешто што баш прави велику штету филму.

Едукативни моменат: Емили и Крис су урадили две паметне ствари: најпре су рационализовали проблем, а потом применили знања из биологије (ботанике, заправо) и разних доступних извора. И успели су да нађу лек. То и јесте начин како проблеме можемо решавати.

Оцена наставника:

4(на пет)

suck (Small)Сисање (Suck 2009) је рокенрол филм о бенду чији је фронтмен Роб Стефањук. Бенд није успешан, али то ће се променити када једини женски члан Џесика Паре постане вампир.

Критички осврт: Ово је нека врста мјузикла, али није напоран као други у том жанру јер је музика сјајна. Режисер Роб (који је и главни глумац) је увео и музичаре у овај филм и сјајно су се уклопили, а посебан утисак је оставио Димитри Коутс који је истовремено и страшан, величанствен и смешан. Иначе су физиономије свих глумаца баш добре за улоге које су тумачили. Има и алузија на славне музичаре, па тако млађани чланови бенда прелазе пешачки прелаз као што су то учинили Битлси на чувеној фотографији из 1969. Овај филм је напросто посвећен музичарима и у причи и у детаљима који је чине.

Хумор је сјајан, врцав. Роб је учинио смешним и специјалне ефекте, чак и тамо где није било потребе за њима, као када се протагонисти возе колима. Са друге стране, добро је уклопио сцене из филма „О, срећни човече“ из 1973. јер је било потребно да прикаже младог Малкома Макдауела. Свеукупно, дао је изузетан шарм филму, чија је радња тек наизглед тривијална.

Едукативни моменат: Радио водитељ Хенри Ролинс је саветовао своју публику да никад није касно за извињење. И заиста није, само је важно да то свакако учинимо. И многе ствари ћемо тако решити.

Оцена наставника:

5(рецимо)

omen (Small)Предзнак (The Omen 2006) је римејк истоименог филма из 1976. Лијев Шрајбер је политичар чија је каријера у успону и кумче председника САД. Његова супруга Џулија Стајлс се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Џовани Ломбардо Радиче саопштио Лијеву да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Лијева је да Џулија ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Лијев тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Морам да приметим да су глумци одлично одабрани. Њихове физиономије, харизма и глума потпуно одговарају улогама које су им додељене. Мија Фароу је била изузетна, а ни Лијев није био лош, заиста. Режисер Џон Мур није ризиковао и није мењао оригиналну причу, осим у неким детаљима. На пример, Дејвид Тјулис је изгубио главу на другачији начин (и уз боље специјалне ефекте, што се очекивало) него његов претходник Дејвид Ворнер. Уколико сте гледали претходни филм неће, дакле, бити изненађења, нити мистерије, али не могу да кажем да филм није узбудљив. Некако је Џон то надоместио добром акцијом (можда ипак пребрзом и прекратком) и солидном динамиком филма. Углавном, није урадио блистав посао, али коректан свакако.

Едукативни моменат: Оно што је добро код Лијева јесте што је дао прилику и Дејвиду и Питу Послтвејту да кажу своју верзију приче. Треба чути свако гледиште да би могао да се донесе суд о неком проблему. Некада ће нас убедити (као што су они Лијева), некада неће, али ће нам свакако представити неке аспекте о којима нисмо можда ни размишљали.

Оцена наставника:

4(богобојажљива)

yearone (Small)Година прва (Year One 2009) је филм који прати судбину Џека Блека и Мајкла Серае, који су практично избачени из свог племена прилично налик на какво праисторијско. Запутили су се у град Содому јер су начули да је тамо добар провод, а успут су срели неколико библијских личности. Но, у Содоми их чека авантура која ће променити њихов живот.

Критички осврт: Допада ми се хумор у овом филму и има чак и пајтоновских момената, као када се туку Каин (Дејвид Крос) и Авељ (Пол Рад). Глумци су добро одабрани и показали су се као добри комичари, Џек испред свих, мада је и Мајкл био безмало сјајан. Хумор ми се свиђа и зато што је врло виспрен и у доброј мери преиспитује религију. Режисер Харолд Рамис је убацио значајне библијске личности (мада без временске хронологије) и тиме јасно ставио до знања на шта ће хумор бити фокусиран. Додуше, могао је лако да склизне у пародирање догађаја из Библије, али срећом то није урадио. Некако верујем да би онда добио сведенији, очигледнији и предвидљивији хумор, тако да је овде добио праву ствар.

Едукативни моменат: Иако га је у првом трену слава понела, Џек је схватио да најбољи избор за народ није он, већ њихов сопствени избор. И у томе је суштина коју ни наше главешине не разумеју.

Оцена наставника:

4(ту негде)

Palm-Springs-Hulu-poster (Small)Палм Спрингс (Palm Springs 2020) је варијанта култног „Дана мрмота“. Увек исти дан испочетка преживљава Енди Семберг, који је један од званица на венчању Камиле Мендес и Тајлера Хочлина. Он је, заправо, момак деверуше Мередит Хагнер, али изгледа као да га она превише не занима. Више је интересовања показао за Камилину сестру Кристин Милиоти и успева да је заведе. И таман када је требало да имају романтичан тренутак у пустињи, тада се појавио Џеј Кеј Симонс и почео да гађа стрелама Ендија. Он га је израњавио, али не и убио, те је отишао у оближњу пећину из које је допирала чудна светлост. Енди је некако отпузао за њим, а за њима је кренула и Кристин и поред Ендијевих упозорења да то не чини. Следеће што се десило је исти дан – овог пута и за Кристин, као и за Ендија.

Критички осврт: Иако је било врло предвидљиво како ће се све то одвијати на почетку, а богами и на крају, опет је филмић заиста занимљив. Режисер Макс Барбаков је мало тога увео новога у односу на све раније верзије, али једну и то кључну ствар јесте; иако дан који се понавља сигурно мора бити иритирајући и без много смисла, ипак има и неких предности које је Енди уочио, а касније и заједно са Кристин. То је била добра потка да се касније развије и (филозофска) расправа између двоје заљубљених шта јесте најбоље решење за њих. Заправо, овде није у фокусу само љубана прича, већ и читав смисао онога што радимо, међуљудски односи, одлуке које доносимо и шта заправо сами себи радимо. И, наравно, излазак из зоне комфора који је увек болан.

Филм има неколико добрих фора, али не могу да кажем да је баш уренебесан. Више је некако шармантан. И има ту неких грешака и наивних момената, пре свега када се Кристин бави онлајн квантном физиком. Некако не могу да поверујем да било ко на такав начин може да овлада таквом једном материјом. И диносаурусе је тешко објаснити у филму, мада ми је јасна Максова идеја.

Едукативни моменат: Иако је Кристинин живот био поприлично лош, односно грешке које је направила су је унередиле, ипак је одлучила да не побегне у дан који се понавља и где се све што уради заборави, већ да настави са животом. Бег није решење, а погрешне одлуке и грешке које смо чинили могу да се поправе.

Оцена наставника:

4(заиста може)

closer (Small)Ближе Богу (Closer to God 2014) је филм о научнику Џеремију Чајлдсу који је успео да клонира људско биће и добио девојчицу коју је назвао Елизабета. Међутим, јавност је подељена гледе његовог рада и започели су протести људи по улицама. Он је принуђен, како би заштитио и себе и свој рад, да девојчицу доведе у своју кућу. То краткорочно решење није дало жељене резултате и Џереми није решио проблем протеста (који су се сада преместили испред његове капије), а настала је и нова опасност којој се није надао.

Критички осврт: Филм је некако необично спор. Сцене изгледају као да се режисер Били Сенесе двоумио шта даље да ради. И није урадио богзна шта. Преко половине филма се одвијала већ испричана и помало досадна прича са више него јасним и много пута изреченим недоумицама у вези са људским клонирањем. Ту су постављени и неки односи међу ликовима, али недовољно јасно и у потпуно суморној атмосфери (која одбија уколико дешавања нису баш фасцинантна или макар интересантна). При томе, глумци су се заиста потрудили и свој део урадили заиста добро, а и фотографија је сасвим на нивоу. Заправо, све то, уз сасвим солидно кадрирање, добро је замаскирало очигледно мајушан буџет филма.

Само финале филма је некакав хорор који није страшан и некако је неспретно изведен. Помахнитало чудовиштанце из већ неког разлога умлаћује мочугом кога стигне и закључујемо да је он тек неуспели експеримент, али некако не видим суштину. Е, сад, да би дао какву-такву суштину, Били се поново вратио теми и унео једну (и једину) ефектну сцену када Џереми износи мртво тело бебе испред гомиле и пита их „да ли се овога плашите“. Не добија одговор, већ га убија човек из гомиле, што исто има неко своје метафоричко значење. Онда се филм враћа на Џеремијев монолог (интервју) и ту Били јасно заузима став, што је у реду, али би све то вероватно било далеко боље да је тај говор Били (који је и сценариста) боље и написао. Заправо, замерам Билију што је дубиозно желео да представи тему којој се није посветио више од површног мишљења које може да се чује у јавности.

Едукативни моменат: Један од људи који су протестовали је рекао како није питање да ли нешто можемо да урадимо, већ да ли треба. Ми свакако можемо много тога, али за неке ствари и нисмо сигурни и онда оне представљају изазов. Некада је боље том изазову одолети.

Оцена наставника:

2(на три)

Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

thirst (Small)Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то изгледа више него живописно. Заправо, изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне жиле. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

impaler (Small)Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

1(мора)

ThePyramid_1400x2100Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ, али то није замерка. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. Међутим, могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. Невоља је што је на тај начин испало нејасно шта је у ствари намена читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се све то могло објаснити, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

2(на три, а може и три на два)

donnie (Small)Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене многи већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

batteries (Small)*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

4(не баш ванземаљска, више као тањирић)

guliver (Small)Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

3(ту негде, ако не и мање)

wizards (Small)Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

5(свакако)

hevim (Small)Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, такође, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је кугла учествовала.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

5(сигурна)

apocalips (Small)Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

5(сигурна)

konstantin (Small)Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

5(добра)

Лако Је Критиковати 145

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

losttribe (Small)Изгубљени дечаци: Племе (Lost Boys: The Tribe 2008) је наставак култног филма из 1987. Тад Хилгенбринк и његова млађа сестра Отум Ризер су се доселили код своје тетке Габријеле Роуз у варошицу на мору, након смрти својих родитеља. Она их је сместила у некакав свој пансион, врло неугледан, али су се млади помирили са судбином и Тад је почео да тражи посао. Та потрага није баш била најуспешнија, али им се зато друштвени живот поправио и обоје су позвани на журку код локалног шмекера Ангуса Садерланда. Оно што њих двоје нису знали је да је Ангус вампир који предводи групу вампира хулигана.

Критички осврт: За разлику од Џоела Шумахера, који је режирао оригинални филм и који је као главног антагонисту имао Кифера Садерланда, режисер Пи-Џеј Пеше је успео да приушти мање познатог полубрата (по оцу) Ангуса. Такође је задржао и глумце Корја Фелдмана и Корија Хејма (овог потоњег тек у последњој сцени за коју се није одлучио ни како треба да изгледа), те увео неке нове глумце и није много омашио. Глума је сасвим океј. Међутим, филм јесте омашио. Он је покушао да направи римејк, а не наставак јер сви догађаји су мање-више исти оним у првом делу. Са тим да је први део имао невероватан шарм, а овај је некако празан. Утисак не поправљају много ни крваве сцене које су прилично застрашујуће, али само када вампири убијају. Када вампире убијају некако су сцене неспретне и смешне. Финална битка са главним вампиром Ангусом, али и његовом екипом, прилично је млака. Дакле, нема ту акције, нема ни хумора, готово да нема ни приче, тако да потпуно ми је нејасно зашто је овај филм уопште снимљен.

Едукативни моменат: Тад је све учинио да заштити своју млађу сестру Отум и није одустао од ње. И не треба да одустајемо од наших чланова породице, па таман се и у вампире претворили.

Оцена наставника:

1(са врло мајушним плусем)

splitsecond (Small)Делић секунде (Split Second 1992) је футуристички филм који се дешава 2008. Да, сада то више није будућност, али тада је била. Према процени режисера Тонија Мејлама и Ијана Шарпа, то је година када је ефекат стаклене баште узео свој данак и Лондон је све време у поплавама. Из воде вреба масовни убица који масакрира и једе срца својих жртава. Рутгер Хауер је полицајац који не поштује правила и који је самом себи дао мисију да ухвати убицу који је, између осталог, одговоран и за смрт Рутгеровог партнера.

Критички осврт: Режисери Тони и Ијан су направили добру атмосферу на ивици дистопије и један психоделичан филм јер су хтели да пропрате психичко стање главног протагонисте Рутгера, а како бисмо се ми поистоветили са њим или макар осетили емпатију. И то је океј, тим пре што су то урадили на начин који не иритира. Ово је класична крими прича, укрштена са СФ-ом, са понешто хумора, али много духа. Иако су ликови стереотипи, свакако су разрађени, а и глумци (иако не баш прва постава Холивуда) били су на висини задатка. Филм пати од општих места и повремено разводњене радње, али свеукупно утисак је солидан што се тиче крими дела. СФ део је значајно слабији. Нејасан је и не пружа много ни мистерије, ни изазова. Што се овог потоњег тиче, посебно је финална битка разочаравајућа и иако је ту било и бомби, митраљеза и електричних варница, Рутгер је превише лако, наивно и без истински узбудљивих сцена победио супериорног противника. Сам натприродни противник предимензионирана је верзија Ејлијена, тако да ни ту није имало да се види богзна шта. Да не говорим да је нејасна и сувише погодна читава игра мачке и миша између реплике Ејлијена и Рутгера. Рекао бих да овај филм има неког смисла до финала, које је урушило све претходно изграђено.

Едукативни моменат: Већ на самом почетку овај филм опомиње да глобално загревање може довести до поплава. И то није научна фантастика, те је зато важно да знамо о томе шта се дешава у животној средини и да активно делујемо да је заштитимо.

Оцена наставника:

3(може плусић, али микро)

justimagine (Small)Само замислите (Just Imagine 1930) је футуристички филм, макар за оно време у којем је снимљен. Наиме, година је 1980. и људи живе у технолошки напредном свету. Џон Гарик жели да ожени љубав свог живота Морин О’Саливан, али ју је Трибунал доделио Кенету Томсону јер овај има више заслуга. Како би Џон стекао заслуге и самим тим и право да ожени лепу Морин, морао је да се прихвати мисије коју је осмислио велики научник Хобарт Бозворт – да буде први човек који је отишао на Марс.

Критички осврт: Овај филм ми се дојмио из најмање два разлога. Режисер Дејвид Батлер и тројица сценариста су будућност видели заиста интересантно; свима је доступна изузетна технологија, па тако сви возе авионе, али су људске слободе укинуте. Људи у замишљеној будућности не могу да се венчају без одлуке Трибунала, а наместо имена имају бројеве. Дехуманизација иде дотле да када су научници васкрсли човека из прошлости Ела Брендела, напросто су га одбацили без интересовања шта ће бити са њим даље. Прочитао сам једну опаску да је ово један од филмова који је предвидео „небулозе“ у будућности и то јесте тако ако обраћамо пажњу на форму, а не на суштину. Суштина је управо тај друштвени аспект и он је у врло доброј мери успешно прогнозиран. И то је први разлог зашто ми се филм дојмио. И још више јер главни протагониста на крају није променио и руинирао систем како то обично бива у холивудским бајкичицама.

Други разлог је тај што је прича врло маштовита, тим пре што је у њу унето неколико различитих мотива; ту је чак и пробуђен човек из прошлости, а Џон и другари су се отиснули на Марс, тако да ту имамо и свемирски СФ. Међутим, све је то некако повезано у смислену причу, што јесте мајсторство. Заправо, машта у овом филму се види у много детаља, као и у сценографији и костимима, а специјални ефекти за оно време су прилично импресивни. Ово је један врло интересантан СФ из тог доба, морам рећи, иако све врца од наивних момената; пре свега на Марсу. А где би другде?

Едукативни моменат: Према „футуристичком“ закону, Џон је морао да заслужи венчање и он је одлучио да стекне заслуге тако што ће отићи на Марс и истражи га. Иако ово заиста није добар пример ни за мотив, ни за дело, свакако је боље да неке ствари у животу заслужимо, пре него нам буде дато без покрића. Онда смо сигурни да оцену, а касније пословна, научна и било каква друга постигнућа нико не може да нам оспори.

Оцена наставника:

4(веома јака)

bee (Small) (Small)Пчелињи филм (Bee Movie 2007) је цртаћ о пчели Барију (глас је позајмио Џери Сајнфелд) који сања велике снове. Тако се нашао ван кошнице у покушају да буде опрашивач. Стицајем несрећних околности, доспео је до фарме пчела и био згрожен односом људи према члановима његове врсте. У међувремену је успоставио пријатељске односе са цвећарком Ванесом (Рене Зелвегер), пошто се испоставило да се људи и пчеле заправо разумеју. Уз Ванесину помоћ покренуо је тужбу против човечанства и затражио да се сав мед који су људи украли врати његовим правим власницима.

Критички осврт: Одмах да се разумемо: у овом филму је научно све погрешно, почевши од тога да је Бари мужјак и да треба да ради у кошници (прилично сам сигуран да се мотив који је коришћен – да мала крила не могу да носе тешко тело – односи на бумбаре, а не на пчеле). То бих највероватније замерио да ми се није дојмила једна друга ствар, а то је храброст аутора филма да направе један истински маштовити филм. И при томе они нису направили компромис и машта је надјачала чак и елементарно што знамо о пчелама. Мислио сам да ће филм пасти на крају због више него типичног преокрета, али ипак не; добро је поентирао и дао поруку да је све у природи повезано и да све зависи једно од другог, а посебно ми људи од природе. И друге поруке које филм шаље су сасвим добре. Морам да похвалим и хумор који није смехотресан, али није ни сведен. Светли моменти су ми и Реј Лиота и Стинг који глуме сами себе и то сјајно, заиста.

Филм свакако има својих мањкавости, па тако главни протагониста веома подсећа на истог таквог из филма „Мравци“ из 1998, а и некако ме није дотакла платонска веза између Барија и Ванесе. Да ли због тога што није претерано ни разрађена, или због тога што је потпуно суманута, тек тај сегмент у филму ми је најслабија карика.

Едукативни моменат: Пчеле су веома значајне за нас и према подацима научника најмање једна трећина усева зависи од њих као опрашивача, а да не помињем пчелиње производе. Зато морамо да смањимо активности које их угрожавају попут прскања пестицидима јер без пчела тешко ћемо опстати.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

fly_original_film (Small)Мува (The Fly 1958) је филм рађен према краткој причи истог назива писца Жоржа Ланжелана. Патрисија Овенс је убила свог супруга Дејвида Хедисона тако што му је смрскала главу огромном фабричком пресом. Убиство је одмах признала свом деверу Винсенту Прајсу, али и полицији. Инспектор Херберт Маршал испитује детаље убиства и закључује да је Патрисија пореметила с памећу. Ипак, испоставиће се да је прича далеко невероватнија.

Критички осврт: Ово је добра прича и добро испричана. Чак су и специјални ефекти за оно време сасвим солидни, а глума је предраматична, што је такође одлика поменутог времена. Последња сцена је, рекао бих, сада већ антологијска.

Едукативни моменат: Винсент је рекао како је потрага за истином најважнији и уједно најопаснији посао на свету. Заиста мудар закључак.

Оцена наставника:

5(ко врата)

LB Payoff 1-Sheet.REV1Дивне кости (The Lovely Bones 2009) је филм рађен према роману истог назива Елис Сиболд. Ово је прича о четрнаестогодишњој девојчици Серше Ронан која је убијена на једном пољу кукуруза. Она је доспела у свет између живих и мртвих и не може да иде даље јер жели да њен убица буде пронађен и кажњен.

Критички осврт: Режисер Питер Џексон је имао идеју да упозори децу на опасност када наиђу на неку сувише заинтересовану одраслу особу. То је и урадио на помало необичан начин, уз шок дат кроз нарацију која је буквално покидала идилу коју смо гледали (редак пример добро употребљене нарације), као и врло мучну сцену која се дешава под земљом. Међутим, главну сцену убиства је прескочио и поново је направио шокантним даља збивања. Питер је у овом филму показао да и те како уме да води причу неочекиваним и токовима и тоновима и свакако не могу да кажем да је филм предвидљив, мада има некакву поетску правду. И у свакој сцени добио је оно што је хтео, те је филм узбудљив баш у оним деловима где и треба да буде или тужан или већ какав. И музика је добро допуњавала све то. Но, грешчица има, па је нејасно како је Стенли Тучи успео тежак сеф са телом унутра (котрљао га је много минута уз помоћ јаког физичког радника до јаме) да однесе сам до кола. Но, опростиво је.

Ликови јесу стереотипи, али су им глумци дали изузетну животност и приближили нам их максимално. У овом филму имамо сјајну комбинацију доброг режисера и одличних глумаца.

Едукативни моменат: Смрт је увек страшна ствар, али она не треба да заустави живот. И то је порука овог филма, а ко је разумео схватиће.

Оцена наставника:

5(свакако може)

adjus (Small)Биро за прилагођавање (The Adjustment Bureau 2011) је филм базиран на краткој причи Филипа К. Дика „Тим за прилагођавање“. Мет Дејмон је конгресмен са Бруклина и у политичкој трци за Сенат САД. Међутим, амбицију му је покварио скандал који је направио и који је објављен у новинама. У том тренутку упознаје Емили Блант, у коју се заљубљује на први поглед. Оно што Мет не зна је да постоје тзв. Анђели који се старају да се план „Председника“ оствари. А поменути Председник има велике планове са Метом, али без Емили. И то је за Мета неприхватљиво, без обзира што ће са друге стране остварити и више него што је могао да сања.

Критички осврт: Сцена када Мет и Теренс Стамп разговарају док Емили игра, стварно је сјајно урађена и са кадровима, али и музиком од које морате да се најежите. У ствари, режисер Џорџ Нолфи је све време добро балансирао на ивици патетике, не дозвољавајући да претекне. И ово јесте на првом месту романса, па неколико редова празних, па је онда трилер. Колико је Џорџ успео да романсу изведе на сјајан начин, толико трилер део није. Некако мањка те јурњаве и узбуђења.

Нарација и дијалози су виспрени и врцају од порука које указују на конфликт између слободне воље и циља који желимо да постигнемо. Очекивано, филм прати и добра глума, са тим да се Џорџ готово апсолутно усредсредио на Мета, док је запоставио Емили, а нешто нарочито није разрадио ни друге ликове (више их је употребљавао када је за њима било потребе), па некако њихова мотивација није најјаснија. Дакле, филм има својих мањкавости, али прича је добра и добро је урађена.

Едукативни моменат: Мет је рекао Теренсу да све што има су одлуке које доноси. И то је заиста тако и заиста је важно да имамо на уму јер ћемо онда доносити мудре одлуке, како бисмо имали више. И ту не мислим на материјална богатства.

Оцена наставника:

4(објективна, али јака)

topsecret (Small)Строго поверљиво! (Top Secret! 1984) је пародија на разне филмове, жанрове, али и музику. Доба је Другог светског рата и Вал Килмер (чији је ово филмски деби) је амерички познати певач кога су нацисти позвали на свој фестивал. Њихова идеја је да замајавају светску јавност фестивалом док истовремено спроводе тајне војне операције. Оно на шта нису рачунали је да ће им управо Вал помрсити конце.

Критички осврт: Урнебесне комедије су некако биле хит када се са њима почело (а ово је једна од тих првих) и иако нису све форе смешне (мада их има), некако су имале шмек. Каснији филмови у том поджанру нису се показали и најчешће су били осредњи, па и мање од тога. У овом филму режисери су ризиковали јер је тема био нимало смешан Други светски рат, али, на крају крајева, врло успешна серија „Ало, ало“ имала је исту тематику. Но, не бих поредио јер би овај филм изгубио. Овако, гледан засебно, стварно није лош. Није ни одличан са врло сведеном радњом, предвидљивим детаљима и збрзаним крајем.

Едукативни моменат: Џим Картер је тешио Вала да је живот пун малих несрећа. Свако од нас мора да научи да се са њима носи на одрастао, зрео начин. И то јесте један мудар савет у овако луцкастом филму.

Оцена наставника:

4(слабуњава)

revenge (Small)Лего Ратови звезда: Освета цигле (Lego Star Wars: Revenge of the Brick 2005) је краткометражни филмић о лего фигурицама и уједно пародија на „Ратове звезда“.

Критички осврт: Ово је дефинитивно промотивни видео и нема ту богзна шта. Све је мање од осредњег и једино што ми се допало је како лего фигурице користе своје џедајске моћи да би расклапале и склапале роботе и летелице. Постоји нека фора при крају са фотографисањем која је бледа и заправо је бољи сам крај када Дарт Вејдер светлосном сабљом диригује оркестру.

Едукативни моменат: Овај филмић приказује како од лего фигурица можемо да направимо сцену какву год пожелимо. То можемо да применимо и на све друге играчке, материјале, бели папир и бојице, веб-алате… Само је важно да будемо креативни, а свемир је граница.

Оцена наставника:

2(може плусић)

benders (Small)Футурама: Бендеров велики резултат (Futurama: Bender’s Big Score 2007) је цртани филм настао на основу анимиране серије „Футурама“. Радња се дешава у 31. веку у фирми која се бави међупланетарном доставом. Овог пута задатак је био да доставе пакет на планету нудиста. Тамо су упознали необичну врсту ванземаљаца Ваћароша, који су их убедили да им доставе своје мејл адресе. Након тога, када су се вратили кући, на мејлове им је пристигло много спем порука и они су лаковерно кликтали на њих и остављали своје личне податке. Последица је била да је њихова фирма припала Ваћарошима, али то ванземаљцима није било довољно, па су злоупотребили чак и путовање кроз време како би се још више обогатили. На крају, успели су да постану и господари Земље. Протагонисти су изгубили свој дом, те су морали да се преселе на Нептун где су их напали Јетији. То је била кап која је прелила чашу и Лила, једна од чланова екипе, решила је да поведе у бој за поновно враћање онога што им је украдено.

Критички осврт: Сјајан је цртаћ и прича је маестрално, интелигентно осмишљена, иако су сви ликови спадала. Додуше, на почетку је било неких разуђених елемената, али је прича ипак остала довољно конзистентна.

Едукативни моменат: Оно што је свакако тачно у овом луцидном цртаћу је да никако не смемо остављати своје личне податке на интернету. Злонамерни људи (или ванземаљци Ваћароши) их могу употребити на много лоших начина.

Оцена наставника:

5(да и да)

Лако Је Критиковати 143

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

necronomicon (Small)Некрономикон (Necronomicon 1993) је омнибус сачињен из четири приче које су базиране на причама Хауарда Филипса Лавкрафта. Хауарда глуми Џефри Коумс који је сазнао да се Некрономикон, књига мртвих, налази у библиотеци једног манастира. Позивајући се на свој углед, успео је да изведе да га пусте у библиотеку и тамо је украо кључ монаху. Тај кључ откључава посебну просторију у којој се Некрономикон налази. Тако је Џефри успео да се домогне књиге и почео је да је чита, те дознао о фантастичним догађањима.

Критички осврт: Приче су врло маштовите и врло захтевне, што специјални ефекти углавном нису адекватно пропратили. Рецимо да изгледају старо најмање једну деценију. Све четири приче су довољно интригантне, па донекле и застрашујуће. Занимљиво је да су тројица режисера Кристоф Ган, Брајан Јунза и Сузукеј Канејко изгледа донела консензус о томе да је љигаво исто што и страшно, тако да у свим причама само липте неке густе и обојене течности у које сигурно не бисте умочили прсте.

„Утопљеница“ ми је најбоље испричана прича и мој фаворит. „Хладноћа“ је превише погодна и превише предвидљива и као што је нејасно како је новинар Денис Кристофер тако наивно ушао у кућу Бес Мајер (коју сумњичи за масовна убиства), тако је било врло јасно да ће у чају који је од ње добио бити средство за омамљивање. „Шапат“ је солидан, луцидан и има потенцијала, а и искоришћене су неке прилично оригиналне цаке, док „Библиотека“ није имала веће шансе као везивна прича. Но, када бисмо рачунали просек за све те приче, свакако је утисак позитиван.

Едукативни моменат: Дејвид Ворнер је у другој причи тачно описао криптобиозу; да је то стање у које поједини организми упадну, када им се метаболизам готово угаси, те тако могу да поднесу екстремне услове попут потпуног недостатка воде и кисеоника или прениске температуре. Дејвид је као пример искористио амебу (она прави цисту, чак и када је окована ледом), а још један пример би био водени медведић. Ето мало и биологије.

Оцена наставника:

4(малко поклоњена)

frombeyond (Small)Од изван (From Beyond 1986) је филм такође рађен према причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На колико-толико осамљеном имању двојица научника Тед Сорел и Џефри Коумс успели су да покрену свој изум, машину коју су назвали резонатор, а која омогућава да се уђе у другу димензију. Теду ова димензија представља врхунац његовог истраживања, али у њој обитавају опасна бића.

Критички осврт: Иако је филм настао у деценији наивности, морам признати да дијалози заиста имају неког смисла, па чак и научног. И сама прича има смисла, а и мотиви ликова су у доброј мери оправдани.

Овде се меша хорор и еротика, што није необична комбинација, а овде доста добро и фасују једно уз друго јер је у питању некакав облик СМ-а. Нешто као у „Уздизању пакла“, са тим да је овај филм настао годину дана радније, па преписивања није било. Но, истина је да је режисер Стјуарт Гордон добро искористио еротичност својих протагониста, Барбаре Крамптон пре свих, те уједно и добро померио границе година које треба да имате да бисте гледали овај филм. Но, као што написах, добро је он уклопио те сцене, оне никако не сметају, напротив. И хорор део је прилично успео, са више гадним него страшним сценама додуше, али врло маштовито осмишљене са колико-толико успелим специјалним ефектима. Допала ми се туча између Теда и Џефрија на крају која је заиста инвентивна; када излазе један из другог, просто се преливају и глођу до костију… Тешко је речима дочарати, треба видети. Као и цео филм, који је, сигуран сам, култни и то заслужено.

Едукативни моменат: Џефри је поменуо пинеалну жлезду (епифизу) као мистичну жлезду, односно треће око. Истина је да ништа нема мистичног у њој. То је мала жлезда смештена између можданих хемисфера и регулише будност и спавање преко хормона мелатонина. Одговорна је за још неке процесе, али ниједан натприродан.

Оцена наставника:

5(може)

americkiuparizu (Small)Амерички вукодлак у Паризу (An American Werewolf in Paris 1997) је наставак филма из 1981, када је амерички вукодлак гостовао у Лондону. Том Еверет Скот је са двојицом другара Филом Бакманом и Винсом Вијлуфом на пропутовању по Европи, односно Паризу. Један од његових планова је да упозна софистицирану девојку и то му се и дешава на Ајфеловом торњу. Осетио је љубав на први поглед и решен је да освоји девојану, али ће сазнати да мистериозна лепотица крије страшну тајну.

Критички осврт: Критика није исекла, она је пресекла овај филм. Ја не бих био толико строг. Истина, овај филм има гомилу мана, као што је исфорсиран први Томов састанак са Жили Делпи, али је опет некако симпатичан, ведар. Такође је и глума префорсирана (посебно млађахног Тома), мелодраматике има преко сваке мере, као и не баш логичних поступака ликова. Причица је класична, али је интересантан начин како је режисер Ентони Волер дошао из тачке А (где обично млади крећу у луд провод) у тачку Б (где млади доживљавају хорор) и морам признати да је градио радњу значајно студиозније него у просечним, испразним хорорима. И при томе је успео да задржи ту романтичну ноту кроја провејава кроз цео филм (која подсећа на „дракулску“ љубав, али овде срећну и сведенију). При томе унео је врло ефектне сцене, попут оне у катедрали, а има и хумора као када немртва Џули Боуен покушава да звижди или када Фил истрчава из поменуте катедрале. Свакако је Ентони показао један добар потенцијал, који, како ми се чини, касније није разрадио и није направио богзна какву каријеру. Осим каријере, ако ћемо искрено, Ентони није разрадио ни филм. Тако да у радњи има рупа и то правих рупа; сцене се смењују, али је често врло нејасно како се ситуација у претходној сцени заиста разрешила.

Едукативни моменат: Пјер Косо је пропагирао нацистичке, скинхед идеје и ипак је пропао. Победила је љубав, односно Жили и Том, и ја заиста верујем да је тако и у животу, а не само у научној фантастици и да ће љубав увек победити мржњу.

Оцена наставника:

3(објективно је можда и мање, али ипак додајем и плус)

turning (Small)Скретање (The Turning 2020) је модерна адаптација приче „Окретај завртња“ из 1898. писца Хенрија Џејмса. Макензи Дејвис је учитељица која је добила понуду да буде приватни учитељ девојчици на богаташком имању. Веровала је да ће ово бити лаган посао за њу, али се грдно преварила. Наиме, девојчицин старији брат Фин Вулфхард је врло проблематичан, а кућепазитељка Барбара Мартен је задрта стара дама. Но, највећи проблем су застрашујуће необјашњиве ствари које се дешавају у кући.

Критички осврт: Режисерка Флорија Сигизмонди је направила сличну „грешку“ као и многи пре ње, односно правила је хорор од самог почетка и то тамо где му место није. Макензи је тражила девојчицу у штали (како би је упознала) и све је то пропраћено застрашујућим звуцима и ничим изазваном неизвесношћу. При томе ми још увек ни не наслућујемо шта би заиста могло да уплаши нову дадиљу. Такође, Флорија није успела да избегне општа места, као ни класичне хорор сцене које вас тргну уз изненадни звук. Међутим, највећи проблем са овим филмом је што је досадан. Флорија је набацала толико необјашњивих ствари које се дешавају некако насумице и ништа се не открива и више од половине филма тапкамо у месту. Уз то, ту је тај иритантни клинац Фин (који добро глуми, додуше) и потпуно нејасан однос између њега и Макензи, као и њен статус. Она јесте дадиља, али некако испада да је она малтене старатељ деце, што никако не може бити. Она је унајмљена, да тако кажем, и може отићи било када. Барбара је слушкиња, кућепазитељка, шта ли је већ и очигледно није старатељка ни она. Право је питање шта малолетна деца раде сама у дворцу без родитеља, односно старатеља? Ко је то дозволио и ко је уопште запослио Макензи? Још једна нејасна ствар је зашто је Мекензи трпела све то што је трпела. Питање мотива овде је више него дискутабилно.

Не могу да грешим душу, ово је технички добро урађен хорор са сасвим солидном глумом, али није унапредио поджанр у којем је рађен ниједним детаљем. Крај донекле поправља утисак јер има некакву идеју, али на неки начин и обесмишљава целу причу. Утисак је једва осредњи.

Едукативни моменат: Када је кренула да буде гувернанта, Макензи је рекла својој цимерки Ким Адис да ако упореди свој посао у школи где подучава 25 немирне деце са тим што ће бити дадиља једној девојчици, свакако је лакше. Испоставило се управо супротно. Ниједан посао не треба потцењивати.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

hountedhoused (Small)Уклета кућа 2 (A Haunted House 2 2014) је наставак истоименог филма снимљеног годину дана раније. Марлон Вејанс је покушао да спаси своју демоном запоседнуту вереницу Есенс Аткинс, али све је пошло по злу и она је умрла. Марлон је, са својим рођаком Ефионом Крокетом, побегао са лица места и годину дана касније већ је имао нову жену Џејми Пресли. Са њом и њено двоје деце се уселио у нову кућу, али се испоставило да је и та кућа, попут оне из претходног филма, уклета.

Критички осврт: Заправо ми је нејасан мотив да се сними овај филм. Форе су практично истоветне оном у првом наставку, што је вероватно требало да буде фора само по себи. Међутим, успела није највише зато што форе и у првом наставку нису биле смешне. И прича је иста, мада су сада овде пародирани други филмови, а и од уводне сцене је било јасно на коју страну ће ићи. И не само што су рециклиране форе из претходног дела, већ су се рециклирале током читавог филма, па је Марлон у више наврата имао хистеричне нападе приказане кроз сецкане сцене. Добро он то ради, али ипак… Свеукупан утисак је да није смешно, није ни инвентивно, а још мање смислено као целина.

Едукативни моменат: Марлон се понадао да ће уз нову жену имати нову прилику. Ипак, није успео да побегне од лоших дела које је починио раније. Од одговорности не можемо побећи само тако што ћемо напустити све оно што смо урадили.

Оцена наставника:

1(наравно)

WEB-motner (Small)Ја сам мајка (I Am Mother 2019) је аустралијски постапокалиптични СФ. У свету у коме више нема људи, у технолошки напредној бази, робот, који себе назива Мајком, одабрао је један од замрзнутих фетуса и иницирао његов убрзани развој. Добила се беба коју је Мајка одгајила и која је израсла у младу девојку Клару Ругард. Девојка показује добре резултате на тестовима које јој Мајка задаје и њихов суживот изгледа добро. То ће пореметити упад Хилари Сванк у базу, од које ће Клара сазнати врло узнемиравајуће информације.

Критички осврт: Ово је једна добро и интелигентно испричана прича и то са врло скромним буџетом. Режисер Грант Спјутор је успео да угради читаву једну филозофију о људским поступцима и карактеру и при томе је одговорио на кључна питања, јасно раздвајајући битно од небитног. Није се бавио детаљима ако за њима није било потребе, мада у филму детаља има. На пример, у једном тренутку робот који је персонификација мајке не може да покреће руку у довољној мери, да би се Клара побринула за то. Ми тек касније видимо да је и то, као и све остало, био део маестралног плана вештачке интелигенције. Крај је стварно ефектан и заправо објашњава све; зашто прва кћерка (Хилари то сасвим извесно јесте) није успела, док трећа јесте. Ситних грешака има (па тако јак ветар са мора није одувао папирног коњића кога је Клара направила за Хилари), као и предвидљивих момената (да Хилари неће желети анестезију током операције и да ће је извести Клара), али то је заиста занемарљиво. Морао бих да похвалим глуму обе глумице, која је врло солидна, а и глас који је Мајци позајмила Роуз Берн је пун погодак. Све је добро у овом филму и тешко да вас може оставити равнодушним.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је за Клару све било тест. И тако и јесте. Тестови нису само они које радимо када уписујемо средњу школу или факултет. Прави тестови су животне ситуације.

Оцена наставника:

5(врло добра, чак одлична)

neon (Small)Неонски демон (The Neon Demon 2016) је прича која прати шеснаестогодишњу девојчицу Ел Фанинг, која је остала без родитеља и дошла у Лос Анђелес како би постала манекенка. То јој је и пошло за руком и она је напросто зачарала модне креаторе и фотографе, али и изазвала љубомору других манекенки што ће се показати фаталном.

Критички осврт: У овом филму је пре свега битна естетика. Неко би могао да замери режисеру Николасу Виндингу Рефну да је естетику претпоставио причи, али, руку на срце, имао је и оправдање. Наиме, филм се бави модом, а како каже Алесандро Нивола „лепота није најважнија, она је једина“. Николас моду и глорификује и демистификује истовремено. Од овог режисера сам гледао само један филм „Уздизање Валхале“ (пошто је он само закорачио у жанрове које волим), али иако су оба ова филма сасвим различита, сличности постоје и можда су и својственост Николасовог рада. Његови филмови су сачињени не из покретних, већ уметничких слика, врло су спори, али са врло јаким порукама које прилично гађају суштину. Карактери које бира врло су живописни, они плене, иако су чудни и особењаци. У овом случају врло изражени особењаци јер се ради о хировитим модним властелинима. Истина, ликови нису разрађени, али у овом случају то некако ни није било битно. Врло интересантан део овог филма је онај који је посвећен хорору јер је невероватно језив, значајно више него у класицима тог жанра. Рецимо, када Кијану Ривс убија младу Елину комшиницу или када Џена Малон има некрофиличну епизоду. Сам тај контраст бруталног и гламурозног је сасвим успео у овом филму, рекао бих као и све остало. Уз то, Николас је показао изузетну храброст и заиста померио границе тог бруталног, па ипак некако није претерао преко сваке мере. Он је чак и натприродни моменат сасвим дозирао, мада све је ту; ритуално жртвовање младе девице и ефекти моћи која постаје очигледна.

Заправо, дијалози у филму нису ни претерано чести, ни претерано јаки. Николас није правио овај филм како бисмо га прочитали попут некакве књиге, већ како бисмо га искусили. Он поставља питања не кроз реплике, већ кроз поступке. Када Ели умире, она гледа у небо за које је сама тврдила да се осећа маленом у односу на његову величину и то је такође једно од питања које морамо да поставимо о сопственом животу; колико има смисла нека шира, велика слика, универзалне и више друштвене вредности, ако јој ми не сведочимо. Прича се на крају колико-толико заокружује и свеукупно заиста оставља утисак. Похвалио бих и музику.

Едукативни моменат: Чак и у модном свету лепота није све. Аби Ли Кершо и Бела Хиткот су лепотице без сваке сумње, али су остале у Елиној сенци јер је она ипак имала нешто што оне немају. Дакле, лепо је бити леп, али треба радити и на много чему другом.

Оцена наставника:

5(ту је негде)

GRETEL-HANSEL-MCLEOD (Small)Марица и Ивица (Gretel & Hansel 2020) је екранизација познате бајке браће Грим. Марица (Софија Лилис) је принуђена да оде из мајчине куће и са собом је повела свог млађег брата. Племенити ловац Чарлс Бабалола, кога је успут упознала и који је је спасио од немртвог, упутио ју је до људи који ће их збринути, али она није стигла до њих. Наместо тога завршила је у кући више него чудне Алис Криге, која има некакве намере, по свему судећи нимало добре.

Критички осврт: Ово је један заиста мрачан филм, што је режисер Оз Перкинс дочарао и фотографијом (која је безмало сјајна), али и самом причом. На почетку, у уводној нарацији, он креће као бајка, али онда поприма сасвим другачији, драмски ток. Марица је и у овој причи изгубљена девојчица, али не у шуми, већ у нехуманом систему друштвеног поретка тог давног доба. Она живи буквално на ивици езистенције са поремећеном мајком и наметнутом бригом за млађег брата. Читаву ту ситуацију је режисер заиста озбиљно поставио, иако она делује бајковито, односно одговара оној описаној у бајци каквој знамо.

Дијалози су врло виспрени, а ликови сасвим гротескни. Заправо, Оз је учинио све што је било у његовој моћи да ову причу учини паметном и дојмљивом, и то је и постигао. Филм је прилично спор, али опет је врло испуњен. Оно што је интригантно у овом филму су детаљи, који су довољно упечатљиви да их не можемо прескочити. У једном тренутку Софија гледа на раскошну трпезу Алис, а кроз отвор који је троугластог облика. Софијино око кроз такав отвор веома подсећа на знак масона. На самом почетку отац лепе девојчице (касније вештице) је „указао поверење тами“, а тај мотив се понављао више пута. Право питање је шта је Оз желео да поручи овиме. Можда је само поставио ствари једноставно; сваку намеру и сваки поступак протумачићемо онолико добро или лоше колико сами то желимо. Све зависи од нашег угла посматрања. То каже и Софија на крају, а наше је да се (не) сложимо са њом.

Још да додам да ми се свиђа и музика, иако некако одудара од атмосфере филма.

Едукативни моменат: Алис је упозорила Софију да буде опрезна и не покреће нешто што не може да заустави. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

5(си)

glass (Small)Стакло (Glass 2019) је последњи део трилогије којој припадају „Несаломљив“ из 2000. и „Подељен“ из 2016. Тројица људи Џејмс Макавој, Брус Вилис и Самјуел Л. Џексон су у психијатријској установи на посебном третману. Њихове случајеве води Сара Полсон, психијатар чији је циљ да их убеди да они нису суперхероји. Њихове моћи изгледају стварне и импресивне, али ће она унети оправдану сумњу. Ипак, Самјуел, као мозак ове групе, учиниће све да докаже супротно и то читавом свету.

Критички осврт: Обично режисери када направе искорак из супергеројштине ураде заиста искорак. Режисер М. Најт Шјамалан искорачио је неколико корака и направио сасвим другачију причу, донекле оригиналну и довољно интелигенту, са солидним преокретима. При томе уопште није користио импресивне специјалне ефекте и епске битке, што је својеврсно мајсторство. Утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао да све што је изузетно може бити објашњено рационално, али ипак да буде стварно. Самјуел иначе глуми суперхероја чија је моћ у интелекту и ова реченица то и доказује.

Оцена наставника:

5(баш, баш солидна)

redson (Small)Супермен: Црвени син (Superman: Red Son 2020) је цртаћ о суперхероју из наслова који је јунака сместио на тле СССР-а. Када је, као мали, Супермен открио какве моћи има, он се ставио на распологање држави. Међутим, пошто је открио да Јосиф Стаљин, тадашњи председник ове државе, лоше поступа са народом, убио га је и преузео власт. Тада се Супермен суочио са непријатељима изнутра, попут Бетмена, али и споља – Лексом Лутером из Америке. Без обзира на све препреке и противнике није одустао од сна да свет учини бољим за људе.

Критички осврт: Врло интересантно направљена варијанта приче о Супермену и читавој његовој екипи у алтернативној историји. Иако је Америка на крају победила, у овом филму нема баш стриктно добрих и лоших ликова. У оквире СФ-а убачена је једна врло озбиљна, политичка, али и социјална прича, са личним драмама ликова и све је то испало прилично добро. Маштовит цртаћ, са онолико сурових момената колико је било неопходно, без много претеривања.

Едукативни моменат: Супермен је схватио да је био толико доследан сопственим идеалима да није био у стању да види стварност. И то идеали свима нама могу да ураде, ма колико год нам изгледали добро. У свему треба имати меру (па и у идеалима којима тежимо), а није лоше и имати слуха и за друге људе, при томе.

Оцена наставника:

5(солидна једна)

Лако Је Критиковати 141

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hounted (Small)Уклета кућа (A Haunted House 2013) би требало да је пародија филма „Паранормална активност“ из 2007, али и неких других филмова. Есенс Аткинс се доселила у кућу свог момка Марлона Вејнса, али је са собом довела и духа који је почео да лудује и узнемирава их, углавном током ноћи.

Критички осврт: Филм је заиста обећавао са фором са псом на самом почетку. Марлон и Есенс су добри комичари и то се одмах видело. Међутим, већ до половине филма кривуља духовитости се срозала до саме нуле. Форе су постале превише сведене, инфантилне и заправо су се рециклирале. Како је филм ишао ка крају, све је постајало све баналније и глупље. Такав је некакав и утисак о филму.

Едукативни моменат: Марлон није успео да реши проблем злог духа у свом дому јер се обратио нестручњацима. Додуше, не постоје стручњаци за истеривање духова јер духови не постоје, али било који проблем ако поверимо нестручним људима тешко да ће бити решен. И ми сами да бисмо га решили морамо бити стручни, а ту нам помаже образовање и искуство.

Оцена наставника:

1(баш)

gallowwalkers (Small)Одбегли са вешала (Gallowwalkers 2012) је вестерн у којем револвераш Весли Снајпс гања групу криминалаца како би им се осветио. Они су опасни и убијају наоколни народ, али највећи проблем са њима је тај што су они већ увелико мртви.

Критички осврт: Режисер Ендру Гот је направио спој вестерна и зомби-хорора, али је желео да исприча једну сасвим озбиљну причу и можда је ту проблем. Први поменути жанр и други поджанр уопште нису захвални за такву тематику (додуше, за вестерн не смем да тврдим с обзиром на то да их заиста нисам гледао много) и мора да се уложи много више напора да се преко њих изнесе озбиљна прича са јаким порукама. Оно што је Ендру добио је превише драматике ни око чега, развучене сцене и често нејасна догађања. Не могу да кажем, Ендру је користио снажне мотиве и ту је девојчица која у бунар сипа котарице пуне крви и Ектор Хенк са зашивеним устима и култ белокосих који извршавају божанску правду и све је то негде на ивици метафоре и визуелно крајње интересантно, али не може да замаскира сасвим обичну, хиљаде пута виђену радњу. Битке које воде двојица протагониста Весли и Рајли Смит сувише су ми смушене и цео утисак, без обзира на псеудомудре разговоре и драмске паузе, заиста је блед. Некако од оваквог филма, где има и револверашких обрачуна и немртвих који деру кожу живима као у првом и још неким деловима „Уздигнућа пакла“, ипак очекујете више. И ту се наново враћам на почетак моје приче и све мислим да је сам циљ са којим је кренуо Ендру у овај пројекат можда био погрешан.

Још да додам да су сцене предвидљиве, те је било јасно да ће (и зашто ће) Весли убити Рајлија, а глума ми је баш безвезе. Верујем да је за љубитеље вестерна сасвим у реду да протагониста буде набријани, сав значајни, брзи, мудри и усамљени револвераш и уз то ментор дечку који обећава, али је мени крајње смешан. Крај филма је коректан, али то је најбољи комплимент који бих могао да му дам. Углавном, ово је филм са интересантном, ако не већ сјајном идејом, која уопште није експлоатисана током разраде.

Едукативни моменат: Џени Гаго је рекла како само једна ствар недостаје Веслију да буде одличан револвераш: разлог да живи. Мотивација је веома важна за сваки посао који неко ради и уколико је мотивација добра и тај неко ће се трудити да буде добар у свом послу. Пронађите нешто што ће вас мотивисати.

Оцена наставника:

3(бледа, као и филм што је)

John-Dies-at-the-End (Small)Џон умире на крају (John Dies at the End 2012) је филм заснован на истоименом роману Дејвида Вонга. Филм се одвија као прича коју у кинеском ресторану Чејс Вилијамсон говори новинару Полу Џијаматију о томе како се бори против бића из других димензија. Он, наиме, може да их види (иако други људи не могу) због посебне дроге коју је набавио његов пријатељ Џон (Роб Мејс), која успут појачава и чула, али и доводи до натприродних нуспојава.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Дон Коскарели филм започео негде од средине и као да је имао намеру да гледаоце муњевитом брзином убаци и у акцију и у трип. И што се мене тиче, успео је. Нисам читао поменуту књигу, али сам обожавалац стрипова о „Дилану Догу“, те ми је врло брзо постало јасно да се Чејс и Роб баве сличним послом; ловом на утваре. Но, док се Дилан озбиљно бави овим послом, двојица спадала очигледно пародију читав жанр и виђеније филмове. Разговор Чејса и Роба преко телефона врло личи на разговор Била Пулмана и Роберта Блејка у „Изгубљеном ауто-путу“, на пример. Алузија има баш много, те се лако препознају и „Матрикс“ и „Звездани ратови“ и други филмови, тако да овај филм личи на колаж готово свега што сам гледао. 🙂 То у доброј мери даје утисак врло расуте, хаотичне радње. Ипак, некакав правац се назире и свеукупно има то шмека. Очигледно је овде Донова вештина дошла до пуног изражаја.

Још једна ствар је овде интересантна. Комични део (и то стварно комични јер је стварно и смешно) лако заведе и наведе на помисао да је цео филм само добро зезање, у чему има истине додуше, али је и идеја водиља заправо маестрална и врло оригинална. Многи озбиљни СФ-филмови уопште немају такву идеју, а још мање њих пласирану на овакав начин. Дефинитивно је другачије и свеже, а са врло ситним буџетом.

Едукативни моменат: Глин Тирман је дошао до закључка да пакао уопште не мора да буде под земљом, већ да он постоји и у нашем свету, али га ми не видимо. И то није уопште научна фантастика, мада није ни оно на шта је Глин заиста мислио. Сиромаштво, ратови, глад и крволочни режими заиста постоје негде у свету, далеко од наших погледа, али можда треба да обратимо пажњу на њих и дамо солидарну помоћ.

Оцена наставника:

5(свакако)

colorspace (Small)Боја ван простора (Color Out of Space 2019) је филм базиран на истоименој краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. Метеор је пао на фарму петочлане породице Николаса Кејџа и из њега се разлила боја која је потпуно изменила крајолик, али и саме чланове породице.

Критички осврт: Овај филм подсећа на „Клетву“ из 1987. Уосталом, оба филма су адаптације исте приче, али је поставка другачија. Док је у старом филму проблем била супстанца непознатог састава из метеортита, овде је више у питању неки ванземаљски ентитет. Има ту неких заједничких детаља, али сензибилитети ових филмова уопште нису исти. Овај модернији филм више је налик одличном „Уништењу“ из 2018, али није тај ниво ни по наративу, ни по специјалним ефектима и идејама.

Има предвидљивих момената, али има и сцена које су заиста гадне и макар делују изненађујуће (ако већ то заиста нису). Дијалози су слабији сегмент овог филма и нису отишли даље од неких општих, познатих фраза. Глума је добра, а што се саме радње тиче, па она је прилично језива, донекле узбудљива и фокусирана на породицу која се распада због свих оних „дечјих болести“ од којих пате њени чланови. Отац (Николас) је преокупиран традицијом и његова очекивања од осталих су укалупљена. Мајка (Џоели Ричардсон), пак, сувише је окупирана својим послом, син (Брендан Мајер) је превише површан и нема готово никаквих интересовања, а млађи син је превелика маза, презаштићен. Они заправо и страдају на начин који одсликава те њихове мане или боље речено мане њихових односа, а који су, рекао бих, широко применљиви. И та метафора и актуелност, према мом мишљењу, највећа је вредност овог филма. Похвалио бих такође и мајсторство режисера Ричарда Стенлија да за злокобну, мрачну атмосферу не искористи тамне тонове, већ врло шљаштећу љубичасту боју, која би у другим приликама била заправо кичерајски забавна. Боја је у овом случају и непријатељски ентитет; не чудовиште или виша сила, те такав маштовити антагониста надокнађује неинвентивност његових дела. Овај филм са једне стране пада, са друге се подиже и само је питање на коју страну ће тас ваше ваге превагнути. Мој тас је ипак на оној са позитивним утиском.

Едукативни моменат: Николас је рекао да сан који сањамо сами је само сан, али сан који сањамо заједно је стварност. Ово, ако већ није мудро, макар је поетично. 🙂

Оцена наставника:

4(дрхтуљива)

the-predator-movie-poster (Small)Предатор (The Predator 2018) је четврти наставак франшизе о злом ванземаљцу чији је назив у наслову филма. Овога пута предатор је слетео на Земљу бежећи од сопственог рода и на њега је наишао војник Бојд Холбрук и случајно успео да га онеспособи. Пошто је знао да ће, као сведок том нечувеном догађају, бити мета за одстрел сопствене војске, послао је сву опрему предатора на своју адресу чиме је желео да се обезбеди. Невоља је што је његов син опрему отпаковао и нашао начин да је користи. Тиме је он постао мета и војске и предатора. Сада је Бојд морао да нађе начин да спаси и сина и себе, а у томе ће му помоћи група душевно оболелих војника.

Критички осврт: Ако ћемо баш да ситничаримо, уводна сцена која нас упознаје са клинцем, осим што је и предвидљива и опште место, нема баш много ни логике. Наставник оставља дете (које је у очигледном проблему) самог у учионици. Има још наивних сцена, посебно акционих, што је изгледа у овом жанру јако тешко избећи. Но, свеукупно гледано, смислена прича постоји, довољно је закомпликована и интересантна, са фином динамиком. Ту су и сасвим солидни специјални ефекти и помало разочаравајући крај. Све у свему, заиста није лоше, али није ни епохално.

Режисер Шејн Блек је дао неколико добрих фора (попут оне кога заиста лови предатор) и врло живописну глумачку екипу која је сјајно дочарала лудаке (пун аутобус њих) и они јесу дали неопходан зачин филму. Међутим, главно јело, да га тако назовем, није толико сјајно. Управо двоје главних глумаца Бојд и Оливија Ман као да нису довољни зрели за своје улоге. Стерлинг К. Браун се већ одлично снашао у улози главног антагонисте, али некако није искоришћен до самог краја. Шејн је зато желео да искористи једну теорију која је ипак тек на нивоу спекулације о томе како аутизам није поремећај, већ наредни корак у еволуцији. Није то скроз без основа, али како је он то представио, сасвим је неспретно и неуверљиво. Но, у овом случају рачунао бих намеру, па онда не могу то да гледам толико негативно.

Едукативни моменат: Аутистични дечак је показао вештине које чак ни одрасли нису имали. Наиме, он је видео логику у знаковима којима су се споразумевали ванземаљци. У ствари, свако од нас може видети логику у нечему што другима не изгледа претерано логично, али то не значи да су ти други обавезно и у праву.

Оцена наставника:

4(на једва)

westworld-md-web (Small)Западни свет (Westworld 1973) је филм о посебном забавном парку будућности у којем гости могу доживети незаборавне авантуре захваљујући роботима који им све то омогућавају. У фокусу приче су двојица пријатеља Ричард Бенџамин и Џејмс Бролин који су одабрали да се забаве у делу који је уређен као Дивљи Запад. Све је кренуло добро и њих двојица су искусили многе њима забавне догађаје као што су кафанска туча и бекство из затвора, али се нешто покварило у централном систему и роботи су почели да убијају људе. Јул Бринер је андроид револвераш који се намерио на Ричарда и, након што му је убио пријатеља, јури га преко читавог забавног парка.

Критички осврт: Ово је, без сваке сумње, култни филм и виђеније дело СФ-а, али није баш без мана. И те мане су се некако концентрисале на само финале филма које пада у логици, динамици и изазовима који су постављени пред Ричарда. Некако су сви роботи, након што су масакрирали наоколни народ (без икаквог објашњења што су то урадили), нестали. Појављују се свега два неактивна (краљица и њен витез) и један активан – девојка у тамници, мада је њена улога помало нејасна. Људи у лабораторији су сувише наивно настрадали, а сви су остали некако препуштени, без икакве интервенције споља. Но, без обзира на ове мањкавости, свакако је квалитетан рад у питању и по много чему пионирски.

Едукативни моменат: Овај парк је показао да историја може бити занимљива. Верујем да може бити и вама, уколико јој дате прилику и прочитате неки занимљив текст из те науке.

Оцена наставника:

4(благотворна)

Vice (Small)Порок (Vice 2015) је филм снимљен директно за видео. Брус Вилис је власник посебног футуристичког комплекса у коме гости могу да се иживљавају до миле воље и остварују своје садистичке пориве на особљу – које, све до једног, чине роботи по изгледу сасвим налик људима. Невоља настаје када једна од робота Амбир Чилдерс почиње да се сећа свих својих погибија, што не би смело да се дешава пошто се меморија робота ресетује сваког јутра. Она је успела да побегне из овог морбидног забавишта за одрасле и то је проблем за Бруса, коме такав скандал није потребан. Зато он шаље своје људе да је ухвате, али испоставиће се да и она има помоћ пријатеља.

Критички осврт: Изгледа да је јако тешко направити акцију без наивних момената попут оног када пуцају с мале удаљености и не погађају ништа. А овде тога баш има претерано. Оно чега нема претерано је иновативне радње. У ствари, нисам сигуран да уопште неке радње и има. Амбир бежи, а Брусова екипа је јури. И то је, углавном то. Ово би била сведена верзија „Истребљивача“ из 1982, а има препознатљивих елемената и из других филмова. У ствари, филм толико изгледа препознатљиво да уопште нисам био сигуран да ли сам га гледао на самом почетку. Сви ликови су стереотипи; ту је дама у невољи прелепа Амбир, полицајац који је загрижен за свој посао и усамљени вук Томас Џејн, кога шеф не гледа са разумевањем и има идеју да му одузме значку, а ту је и богати власник Брус, који је изван закона итд, итд. У овом филму ама ич не постоји оригиналног и једино што му могу признати је да су продукција и глума пристојни, те динамика сасвим солидна. Ипак, далеко је од узбудљивог, што бисмо очекивали када је већ режисер Брајан А. Милер одустао да мистерије већ у првих двадесетак филма када нам је читаво замешатељство научник Колин Еглсфилд објаснио више него детаљно.

Едукативни моменат: Брајан Гринберг је рекао да ако се бојите то не значи да нисте храбри. Храбри сте ако не дозволите да вас страх спречи да урадите оно што желите.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

giver (Small)Давалац (The Giver 2014) је филм рађен према истоименом роману Лоис Лоури. Описује друштво у будућности које се одржава захваљујући стриктним правилима. Једно од њих је да када млади матурирају добијају послове на церемонији која се тада приређује. Брентон Твејтс је управо један од њих и њега су издвојили како би добио посебно занимање – да буде чувар сећања. Испоставиће се да ће то Брентона изменити много више него што су старешине намеравале.

Критички осврт: Овај филм је налик „Другачијој“ која је настала исте године, али бих рекао да овде филмови нису „преписивали“. Пре ће бити да је то урадила (ако је урадила) списатељица Вероника Рот јер је њен роман (по којем је овај други филм рађен) настао после романа Лоис Лоури (по којем је рађен овај филм). Но, како год било, овај филм има већу дубину јер се он не бави пуком личношћу, већ врло захтевним темама. Он се буквално бави суштином живота, колико су емоције и искуства значајни и колико морамо да изгубимо да бисмо заправо добили (како је, уосталом, филм и насловљен). Режисер Филип Нојс је све то визуелно добро упаковао, а главни двојац ментор Џеф Бриџиз и пулен Брентон су сјајно одглумили.

Филм је интересантно и амбициозно осмишљен и има ту нешто маште, али има и мањкавости од којих је највећа та да је прича већ више пута виђена и готово сасвим је предвидљива. Аргументи које потежу Мерил Стрип и Џеф сувише су очигледни да били виспрени, а пред млађахног Брентона премало је изазова постављено при његовом бекству. Сви виђенији ликови слабо су разрађени, као уосталом и цео филм. Истина, динамика је пристојна и крај је другачији у односу на гомилу других филмова, али не анулира побројане мањкавости.

Едукативни моменат: Брентон је био одабран јер је поседовао четири пожељне особине: интелигенцију, интегритет, храброст и способност да види оно што други не могу. Свакако да би таква комбинација особина била довољна да свакога издвоји. Треба радити на њима. 🙂 И то можемо учењем. Брентон је научио да знајући шта је шта није исто као знати шта да радимо када осећамо нешто.

Оцена наставника:

3(може плус)

sonic (Small)Јеж Соник (Sonic the Hedgehog 2020) је филм рађен према истоименој Сега видео-игри. Соник је живео на свом лепом острву под заштитом мудре сове, али је морао да побегне када је дивље племе желело да се докопа његове моћи. Тако је завршио у варошици у Зеленим брдима у Монтани. Тамо се лепо снашао, пре свега захваљујући својој брзини, али га је мучила усамљеност. Једно вече се толико узнемирио због тога, да је из нервозе толико брзо трчао и као последица је настао електромагнетни пулс због кога је велики део државе остао без струје. Власти су се заинтересовале за овај феномен и тамо послале, додуше невољно, ексцентричног и злобног научника Џима Керија. Џим је врло брзо постао свестан Соника и његових моћи, те је решио да га улови и дисекује, али ће Соников заштитник постати локални шериф Џејмс Марсден. Џим има врло скупоцене и врло напредне роботе и друге машине, али на страни Џејмса и Соника су брзина и пријатељство.

Критички осврт: Допада ми се ведар тон овог филма, а и хумор заиста није лош. Ту су и добри глумци, пре свих Џим, који се у оваквој улози осећа као риба у мору. Додуше, ситних грешака има, тако да је нејасно како суперсонични јеж није стигао да уђе у прстен када је желео да спаси сову. Но, већи проблем са којим се филм бори је крајње излизана прича, чак и за дечји филм. Иначе неку јачу ману не бих могао да наведем. Заправо, похвалио бих специјалне ефекте и маштовита техничка решења.

Едукативни моменат: Џим је рекао како је самопоуздање јадна замена за интелигенцију. Има ту истине, али само ако имамо самопоуздања без покрића. У супротном, самопоуздање уопште није лоша особина.

Оцена наставника:

4(блеђа варијанта)

gnomeo (Small)Гномео и Јулија (Gnomeo & Juliet 2011) је цртаћ инспирисан делом Вилијама Шекспира „Ромео и Јулија“. У две баште које се налазе једна поред друге налазе се две заједнице баштенских патуљака. Једни су са плавим, а други са црвеним капицама. Те две заједнице су у међусобном сукобу и гледају како да напакосте једни другима. Невоља настаје када се један плави патуљак заљуби у патуљчицу са црвеном капом, а и она у њега.

Критички осврт: Ово је једна слатка, не претерано оригинална прича о играчкама, пардон, баштенским патуљцима, која држи пажњу и има лепе поруке.

Едукативни моменат: Гномео и Јулија, али и сви остали, схватили су да љубав, мир и пријатељство не треба да трпе због глупих ствари као што је, рецимо, разлика у боји. Ако су то схватили баштенски патуљци, надам се да ће то схватити и прави људи. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некако)

Лако Је Критиковати 140

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

The Book of Eli (Small)Књига Илаја (The Book of Eli 2010) је постапокалиптични филм који прати путовање усамљеног Дензела Вошингтона. Он на свом путу наилази на разне препреке, али има мисију коју мора да испуни и коју му је поверио сам Бог.

Критички осврт: У овом филму видни су ЦГИ, како их већ зову, ефекти. Није баш да их се нисам нагледао по филмовима и није баш ни да их нисам до сада уочавао, али овде баш иритирају. И уз то, уопште не фасцинирају. Дистопијско друштво у рушевинама, са браон и сивим тоновима и где људи из очаја једу људе, виђено је у бројним филмовима. Оно што донекле фасцинира су борбе које води Дензел.

Свакако да режисерима морам да признам добру атмосферу коју су направили, али то и није било тешко са таквим колоритом и глумцима. Ипак, највише од свега им признајем да су религијски мотив уградили заиста добро у причу и чини ми се да нигде до сада нисам видео да је то тако вешто (и не тако суптилно) урађено. Са једне стране имамо проповедника божје речи, односно Дензела, а са друге човека институционализоване вере Гарија Олдмана. Другим речима, религија даје моћ, али су у овом случају супротстављене моћи коју добијамо над нама самима (Дензел) и моћи коју желимо над другима (Гари). Метафора је јака и има смисла, а даје и смисао читавој причи. И ту видим највећу вредност ове приче, која је у основи класична (Гари јури Дензела и девојку како би се домогао оног што жели). Крај има неки преокрет, донекле изненађујућ (у ствари, није нимало изненађујућ, али хајде), али је исфорсирана и префорсирана божја правда. Некако видим да се велике речи (којима су Амери толико склони) на крају у нарацији нису могле избећи, али их је превише или је то већ било превише, не знам ни сам… Свеукупно се добија добра идеја спакована у филмић тек за пар нијанси бољи од медиокритета.

Едукативни моменат: Реј Стивенсон је рекао Дензелу како овај нема избора. На то му је Дензел одговорио да избор увек постоји. И то увек треба имати на уму.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Wrong Turn (Small)Погрешно скретање (Wrong Turn 2003) је хорор који се дешава на споредној, заборављеној заобилазници са ауто-пута. Дезмонд Харингтон је журио на некакав састанак, али се на ауто-путу десио удес, те је наишао на колону возила која стоји. Пошто није имао стрпљења да чека, кренуо је назад у потрагу за неким алтернативним путем. Тако је наишао на запуштену бензинску пумпу и тамо видео мапу која је показивала да постоји заобилазница. Решио је да крене тим путем и тамо наишао на петоро младих који су имали незгоду са возилом. У ствари, у тренутку непажње сударио се са њима, али срећом без повреда. Но, цела ситуација у којој су се њих шесторо нашли ипак је далеко опаснија.

Критички осврт: Поджанр хорора који најмање волим је слешер филм. Овај филм је од самог старта имао све карактеристике да га баш, баш не волим, а две бих издвојио: једна је то америчко инсистирање да су људи са генетичким поремећајима деформисани и манијакални, што је жалосно и речима неописиво, а друга је да је филм преоптерећен општим местима. И то општим местима која се понављају: где год је пар, момак нестаје, да би га девојка потражила и нашла га мртвог, а потом и она бива убијена. Осим овога, филм пати од класичних „болести“ за овај поджанр. Радња је превише обична и повремено сасвим погодна. На пример, манијакалне убице лишавају живота из цуга, што бисмо рекли, сваког на кога наиђу, али не и лепу и главну хероину Елајзу Душку, јер – како? Она је главна, треба да преживи, те је ваљда логично да њу само заробе. Сам Дезмонд се показао као какав суперхерој. Погођен у ногу, са обилним крварењем, он скакуће са гране на грану, бије се голорук против двојице са секирама и преживљава експлозију тик испред њега која га је одувала са све Елајзом. Ту експлозију је преживео и један манијакални, мада је био буквално у експлозији. Није имао ни опекотину, мада на онолико унакаженом лицу тешко је и рећи.

Филм је технички урађен сасвим солидно, уз океј продукцију и пристојну глуму и са понеком узбудљивом сценом. Међутим, у поджанру у којем је рађен није остварио ич новог.

Едукативни моменат: Дезмонд није желео да се стрпи и сачека на ауто-путу, па је упао у невољу. Стрпљење је заиста чак животно важна вештина и не треба да будемо као Дезмонд. Уосталом, изрека каже: стрпљен-спашен.

Оцена наставника:

2(може и на три, али има разлога да буде и на један)

deadand (Small)Мртви и сахрањени (Dead & Buried 1981) је хорор који се дешава у једном малом граду Потерс Блаф у којем становници на суров начин убијају туристе. На случају ради локални шериф Џејмс Фарентино, не знајући да су у ове бизарне догађаје укључени сви људи које зна, па чак и његова супруга Мелоди Андерсон.

Критички осврт: Сцена када је Денис Редфилд са породицом ушао у напуштену кућу је једна од оних сцена које саплићу добар филм. Нити има логике, нити је добро урађена и сасвим је опште место у хорор филмовима. Остало је сасвим добро и ово је врло солидан хорор и то са врло оригиналним приступом. У појединим поступцима ликова јављају се неке недоследности, али вероватно би све то могло да се одбрани. Ипак, остаје утисак неразрађене приче, као да се режисер Гари Шерман више бавио изградњом мистерије, него њеним расплетом. Специјални ефекти варирају; од очигледних до врло добрих (с обзиром на време када је филм настао).

Едукативни моменат: Мелоди је предавала деци о црној магији јер је хтела да им час буде забаван – деца воле оно што је страшно – објаснила је. И то има смисла, много се лакше учи оно што је забавно. Међутим, не треба да заборавимо да морамо да научимо и оно што је потребно.

Оцена наставника:

4(готово сигурна)

iljadu (Small)1922. (1922 2017) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Томас Џејн је фармер, поносан на своје приносе и свог сина јединца Дилана Шмида. Проблем настаје када је Томасова филмска супруга Моли Паркер пожелела да се пресели у град јер јој живот на фарми не прија. Моли је захтевала развод и натраг свој мираз – читавих 40 хектара земље. Желећи да задржи цео свој посед, Томас подговара сина да заједно убију Моли, те они то и чине. Но, Томасови проблеми тек су тада постали страхотни.

Критички осврт: Овај филм се води као натприродни хорор, али први део филма је трилер и то врло успео. Режисер Зак Хилдич је направио изузетно мучну атмосферу и у њу сместио ликове које тумаче сјајни глумци. За Томаса живот без фарме (односно земље, како је он назива) је живот без вредности и он доноси одлуке не зато што је срећан на месту где је, већ зато што ће у супротном његов живот изгубити смисао. Тако представљен мотив чини да цео филм изгледа значајно реалније и самим тим страшније. Иначе је овај глумац за ову улогу заслужио најмање Оскара. Само убиство је престрашно, тако да тада већ нисам био сигуран коју би сцену Зак могао да уведе да буде језивија од те. Међутим, Зак није „пуцао“ на то да ређа језиве сцене. Када је кренуо хорор део, иако сама сцена када се Моли појављује није изненађујућа, читава њена освета јесте и далеко је од класичног прогањања неупокојеног. Углавном, Зак је водио причу стварно одлично и свака сцена је у њој са разлогом и добро је дочарана. Ово је филм који садржи једну озбиљну, крајње трагичну причу, која има дубину и поруке, те ликове према којима не можете да не осећате емпатију.

Едукативни моменат: Томас је схватио да на крају сви буду ухваћени. Другим речима, за свако почињено недело последице морамо да осетимо. Но, оно што је још важније, схватио је да увек постоји други начин и да недело уопште не мора да буде опција.

Оцена наставника:

5(врло јака)

thecurse (Small)Проклетство (The Curse 1987) је филм рађен према краткој причи „Боја изван свемира“ писца Хауарда Филипса Лавкрафта. На фарму, на којој живи дечак Вил Витон са својом породицом, пао је метеор необичног изгледа. Вил је позвао комшију лекара и научника Купера Хакабија, али овај није имао довољно знања да испита тај објекат. Ипак је одлучио да му не придаје превише значаја, тим пре што га је и његова супруга Хоуп Норт убедила да им то није у интересу, али ће се испоставити да ће метеор бити фаталан и по њега и по готово читаву фармерску породицу.

Критички осврт: Наслов филма на први поглед није јасан јер уз клетву тешко може да се повеже метеор који са собом доноси неке микробе или шта ли већ ванземаљско. Међутим ми сазнајемо да је глава породице Клод Акинс побожан човек и инсистира да читава његова породица поштује правила из Библије. У ту причу је некако, мало више неспретно, уметнута прељуба, а ту још могу да се доведу у везу и други греси. Међутим, сама прича није религијска, већ врло тврди СФ. И није лоша и има неког смисла, али и неких рупица попут те да се Кетлин Џордан Грегори шврћка наоколо са абнормално великим чирем на образу и то нико не доводи у питање или када Стив Карлајл уђе у шупу наместо да уђе у кућу и затражи помоћ због паса који су управо напали Хоуп. Ипак, најзанимљивији ми је хорор део ове приче. Режисер Дејвид Кит се баш потрудио да нас маштовито застраши маскама деформисаних ликова у филму и са крви која прска из парадајза, али је заправо најстрашнија и најуспелија сцена када Кетлин себи зашива руку у мирној, готово спокојној породичној атмосфери у дневном боравку њиховог дома. Финалне хорор сцене дефинитивно су лоше урађене, тако да оне заиста не могу да застраше. Истина, и ту се Дејвид баш потрудио да финале буде маестрално са све рушењем свега наоколо главних протагониста. Једино што никако не могу да објасним то је херојство Џона Шнајдера, па и његово касније разбољевање.

Ликови су стереотипи, осим Кетлин, која има врло интересантну физиономију. Малком Данаре је толики мали насилник да је његов лик заправо карикатура. Чак, прави лик из цртаћа пошто и у цртаћима све време носе исту одећу, а Малком је све време носио исту премалу спортску мајицу. У реду је да дечко има свој омиљени одевни предмет, али је мало вероватно да ће се прати и сушити динамиком приказаном у филму (а није баш да се није прљао).

Едукативни моменат: Хоуп је рекла свом мужу како не треба поправљати ствари које нису покварене. У пренесеном смислу то значи да не треба ми да намећемо наша мерила вредности другима. Ти други нису покварени, само имају другачије ставове и стилове живота. На крају крајева и право да живе како желе.

Оцена наставника:

4(зато што ми се филм допадао када сам био мали)

empireoftheants (Small)Цартво мрава (Empire of the Ants 1977) је филм који је настао инспирисан истоименом кратком причом Херберта Џорџа Велса. Џоун Колинс је менаџер и има за циљ да прода плацеве на једном острву. Зато је организовала излет потенцијалним купцима и довела их је ту. Међутим, она не зна да је на острву завршила канта са радиоактивним отпадом који је тако утицао на мраве да они постану џиновски и претња за све њих.

Критички осврт: На самом почетку је могао да буде и неки сувислији текст који чита наратор. Можда би и једноставне чињенице из биологије биле учинковитије од мелодраме без много смисла. Додуше, и сви разговори у филму нису имали много смисла, мада су имали очигледан циљ да нас упознају са ликовима. Глумци који су изабрани јесу занимљиви, али некако нису могли да дођу до изражаја, баш због прозаичних дијалога. Специјални ефекти нису ни толико лоши за оно време, али је поглед из „мравље перспективе“ пресмешан. Преко камере је очигледно стављен лим са рупама како би нам се дочарало како мрав види. И то би било чак и колико-толико коректно, да је режисер Берт И. Гордон знао шта је мозаичан вид. Уз то, мрави су цврчали и буквално вриштали што је деловало надреалније него њихова џиновска величина. У сцени када убијају Едварда Пауера, Џоун вришти, али уопште не изгледа да она вришти и чак чује се некакво двогласје… Касније се испоставило да су мрави вриштали. И све време су мрави били у неким чудним, готово неприродним позицијама, те као да су се борили између себе.

Сама прича је чиста класика, уз обиље лоше глуме и општих места. Чак има и оног да се Брук Паланс (невешто) спотакла и уганула чланак и напросто није могла да хода и бежи од најезде мрава. То је заиста толико глупо да су модерни режисери одустали од овога, али ето због тога и кукавичког јој мужа Роберта ПајнаБрук настрада. Иначе су и та и готово све остале сцене апсолутно предвидљиве. Страшне сцене су прављене увек некако да не видимо шта се дешава; или кадрови који само наговештавају или су у некаквом метежу, па их све то и није чинило страшним. Филм је малко извадила идеја о послушним људима и начину како постају послушни јер се ту види неки наговештај маште, али то опет није довољно. Филм је лош, па је лош.

Едукативни моменат: Мрави и други инсекти имају и просте и сложене очи. Сложене очи састоје из из великог броја простих. Свако просто око види део слике. Сви ти делови заједно дају целину која изгледа као мозаик, те се такав вид назива мозаичан. Дакле, тако инсекти виде, а не као што је у филму приказано – да свако просто око види целу слику, те изгледа као многоструко дуплирана слика.

Оцена наставника:

1(на два)

godzila king (Small)Годзила: Краљ чудовишта (Godzilla: King of the Monsters 2019) је наставак филма из 2014. Научници, окупљени у склопу организације „Монарх“, свуда по свету пронашли су необичне и огромне животиње које су назвали титанима. Једна од водећих научница Вира Фармига успела је чак да изуми машину која може да их контролише. Међутим, Чарлс Данс, екотерориста који има за циљ да потамани човечанство и преда свет титанима, отео је и Виру и њену машину. Чудовишта су почела да се буде и пустоше Земљу, али најгоре од свих њих је уједно и њихов вођа – змај који бљује ватру. Чарлс и Вира ослободили су га из вечитог леда и апокалипса је започела. Ипак, војска и Вирин бивши муж Кајл Чандлер консолидовали су се и кренули у контранапад. Њихов кец у рукаву је најјачи монстум од свих – Годзила.

Критички осврт: Дакле, 2014. научници нису научили лекцију када су чудовишта порушила цео град и побила људе, већ сада порађају нове младице још живописније. Џиновска мокрица с почетка је сјајна; и осмишљена и оживљена на великом/малом екрану. Но, ту се машта режисера Мајкла Дафертија и сценаристе Макса Боренштејна не зауставља. Они уводе у причу и змаја и то троглавог. Јасно је мени да су једноглави превазиђени, али шта ћемо за наставак? Но, о том потом, а што се овог филма тиче, морам рећи да се прича развила. Додуше, развила се на стакленим ножицама пошто је екотерориста Чарлс са шачицом људи врло једноставно преузео војно-научна постројења и то која чувају такву светску потенцијалну опасност. Но, када су се једном стране супротставиле, прича је већ текла значајно логичније. У сваком случају, одвија се по холивудском шаблону, има предвидљивих момената и америчког пренемагања, али је дефинитивно блокбастер, где сјајни специјални ефекти прате битке епских размера. Одлична је цака када војници излећу из летелице и одмах их спржи змајева ватра… Има много ефектних момената у филму.

Едукативни моменат: Када је Си Си Ејч замерила Кену Ватанабеу да звучи као да се диви чудовиштима, он јој је одговорио да се диви свим облицима живота. И то је најбољи став који према животу можемо имати.

Оцена наставника:

4(врло солидна)

nerve-poster (Small)Петља (Nerve 2016) је филм рађен према роману истог назива из 2012. књижевнице Жане Рајан. Међу тинејџерима је омиљена ријалити игрица која носи назив као у наслову филма. Они који се одлуче да играју прихватају изазове које им постављају посматрачи и уколико изврше задатак добијају лепу своту новца. Емили Мид је једна од играча и очигледно зависна од игрице и популарности коју јој та игрица доноси. Њена повучена другарица Ема Робертс нема таква интересовања, али је у њој прорадио инат и жеља да докаже околини да и она уме да прихвати изазов, па се укључила у игру. Испоставиће се да је игра много више захтевна од онога што је Ема могла и да сања. Из изазова у изазов, улог ће на крају постати и сам живот.

Критички осврт: Рекао бих да режисери Хенри Јост и Аријел Шулман заиста разумеју нове генерације јер су направили филм који не само да одговара тинејџерима, већ и веома добро објашњава неке феномене који се у њиховој популацији дешавају. Сама динамика филма и интрига шта ће се даље десити и шта ће лоше да се деси (јер неминовно је, зар не?) и буквално адреналинско узбуђење у доброј мери маскира једно основно логично питање: како. Наиме, гледаоци су ти који дају изазове, али немогуће је да гомила, глупа као што је свака гомила, направи тако интелигентне задатке постављене пред младе и атрактивне Ему и Дејва Франка. Заправо, без обзира колико се режисери трудили да читаво то замешатељство учине вољом гомиле, утолико су ствар учинили наивнијом. Ситуација се још више компликује када су се у једначину убацили и Емили и Машин Ган Кели, те све то постаје све мање уверљиво. Наводно објашњење је да су гледаоци јако добро обавештени јер мрежа „Петља“ преузима све личне податке са других друштвених мрежа, али то објашњење, иако едукативно, није довољно добро. Све је још мање уверљиво јер је полиција у филму инертна, а тако се некако постављају и сви одрасли, што случајни пролазници, што чланови породица.

Други проблем са којим се бори овај филм је понављање. Једанпут луда вожња где су Мишку (Дејву) затворене очи и једанпут прелазак преко мердевина што Еме, што Емили на великој висини јесте и довољно застрашујуће и довољно узбудљиво, али као да су се тиме идеје потрошиле. Тако да је Дејв добио задатак да наново шврћка по пречкама, овог пута крана, а да би се колико-толико увело нешто ново, задатак је био да виси (што ипак није ново јер и то је било), али на једној руци (да, дефинитивно ново). Само сам чекао да нова наредба буде да виси косом приљубљен за кран уз помоћ статичког електрицитета. Тада је филм већ увелико изгубио сензибилитет тинејџерског трилера и ушао у сферу хорора где се манијакални убица поиграва са својим жртвама. На крају је потпуно мрачан задатак и некако је све ишло ка томе, сувише предвидљиво и потпуно разочаравајуће. Међутим, преокрет је урађен добро и добро је одрађена психологија масе. Ипак, и ту морам да замерим; заказан је окршај са пиштољима на свима познатом месту и полиције нигде?

Овај филм дефинитивно има много рупа у логици дешавања, али много поука има, што као наставник морам да поздравим. Многе опасне ствари почињу врло наивно, интернет уопште није безбедно место, лако је крити се иза свог профила и посматрање насиља је саучествовање у том насиљу. Дакле, филм има много позитивних, али и много негативних ставки. Режисери се нису трудили да те негативне избегну, само су их вешто прикрили оним позитивним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: није потребно да урадимо све што се од нас захтева зарад популарности. На крају крајева, ако је то цена популарности, онда заиста вреди размислити да ли нам је уопште потребна.

Оцена наставника:

4(реално је три, али хајде)

noescape (Small)Без собе за бекство (No Escape Room 2018) је филм о девојчици Џени Рос, коју је отац Марк Геним повео да проведу викенд на селу. Њихова авантура није успела, па су се враћали кући, али су им се успут покварила кола. Зато су били принуђени да поправку сачекају и дан проведу у оближњој варошици. Марк је ипак желео да приушти забаву својој кћерки, па јој је предложио да посете локални Ескејп рум. Џени је невољно прихватила очекујући неку гаражну варијанту, али се испоставило да је овај Ескејп рум далеко више од тога.

Критички осврт: Филм почиње више него стереотипним ликовима Џени и Марком и њиховим више него стереотипним односом мрзовољне тинејџерке кћерке и разведеног оца који се сувише труди. Они одлучују да иду у Ескејп рум и то је јасно, али претходно Џени доживљава ничим изазван хорор у тоалету ресторана и иако је та сцена требало да се уклопи са свим осталим, превише је исфорсирана. Углавном, дођоше они до сеоске варијанте Ескејп рума и надаље филм ме је заиста пријатно изненадио, тим пре што је телевизијски и још мукбастер приде, па су и моја очекивања била ниска. Ово је један заиста интересантан и у доброј мери успео спој модерног трилера са темом урбане легенде и паранормалног хорора. Поједине сцене јесу застрашујуће, а посебно бих издвојио ону када Џени лежи у скровишту поред леша који се полагано помера. Међутим, готово све страшне сцене су остале недовршене, као да режисер Алекс Меркин није имао стрпљења за њих. Ипак, морам да му признам да је вешто искористио идеје из других филмова, измиксовао их и добио врло пристојну причу за мање пристојан буџет. Ту је он развио и понеку сопствену идеју, попут оне у завршници, која није лоша. Заправо, за цео филм могу рећи да није лош.

Едукативни моменат: Денис Андрес је искористио знање из физике како би пронашао начин да изађу из једне врло опасне собе. Свако знање вреди и никад не знамо када ће нам затребати. Марк је исти проблем решио на други начин и то се свакако дешава у животу, а посебно у тимском раду. Дакле, знање и тимски дух никад нису на одмет.

Оцена наставника:

4(и овде је реално је три, али опет хајде)

total recol (Small)Тотални опозив (Total Recall 1990) је футуристички филм инспирисан кратком причом Филипа К. Дика. Арнолд Шварценегер је грађевински радник који води монотон живот, иако има прелепу жену Шерон Стоун. Прогањају га снови о Марсу и он жели да иде тамо јер верује да га чека шанса живота. Пошто Шерон не жели да они оду тамо, он се одлучује да посети компанију „Рикол“ која нуди лажна сећања, али боља од правих. Наиме, стручњаци из те компаније усађују људима у мозак сећања која никада нису имали, али имају осећај као да су заиста доживели сјајне авантуре. Код Арнолда нешто је кренуло по злу и стручњаци из „Рикола“ су схватили да је њему неко пре њих обрисао сећање. Прекинули су третман, а њега послали кући. Тада за Арнолда креће права авантура, много узбудљивија него што је то могла да му понуди поменута компанија.

Критички осврт: Као права блокбастер акција, ова има гомилу мртвих, али није то оно што овај филм чини сјајним. Најпре ту је бритак хумор, врло суптилно пласиран и веома солидни специјални ефекти искоришћени на заиста маштовит начин. Сценариста Роналд Шусет је причу баш закомпликовао, те није могао да избегне рупе и рупице које таква радња мора да има. Акција у овом филму пати од дечје болести својствене том жанру: потпуно је наивна. Шерон, која је неки екстра тајни агент, не успева да погоди чак ни врата од тоалета, а камоли Арнолда са пар корака удаљености. И таквих момената има заиста много. Ипак, морам да кажем да је ово врло добар покушај да се направи политички трилер у СФ окружењу. Овај филм можда није ремек-дело фантастике, али је онда озбиљан кандидат да то буде.

Едукативни моменат: Рони Кокс је рекао Мајклу Ајронсајду да му не даје довољно информација како би овај мислио. И то је истина; правог мишљења нема без свих неопходних информација. Зато је увек потребно проучити све изворе и чути сваку страну.

Оцена наставника:

5(може, наравно)