Како сам се провео на Сајму књига

slika knjigeСајам и ове године није значајно другачији него што је био претходних. Већ сам знао где ћу шта видети, али, ипак, није ми досадан и сваке године му се радујем. Напросто волим овај догађај и не бих га пропуштао. Не пропустите ни ви мој нови текст на Бигзовом порталу. 🙂

Школски портал Бигза: На сајму књига 2017. (31.10.2017)

Advertisements

Лако Је Критиковати 74

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

fcahbpet (Small)Мали монструми (Little Monsters 1989) је дечји филм. Главни протагониста је дечак Фред Севиџ, који се преселио са породицом и том селидбом није одушевљен. Уз то, стално се дешавају неке незгоде, за које отац Данијел Стерн криви њега. Испоставља се да је кривац за те незгоде монструм који долази испод кревета. Фред успева да га ухвати, тако што му је, једну ноћ, припремио замку. Открива да је монструм веома занимљив, а свет испод његовог кревета још више. Ипак, обитавање у монструмском свету има своју цену, тако да је и Фред почео да се претвара у једног од њих.

Критички осврт: Ово је занимљив дечји филм који приказује дечака жељног вишка слободе, те пада под утицај лошег друштва. Направљен је наивно и у фантастичном свету монструма, али прича би могла да буде далеко озбиљнија и да монструми буду, на пример, дилери дроге. Асоцијација је урађена доста добро, кроз дечје наивне (и мање наивне) шале које монструми збијају са децом, али поента је да то што раде јесте погрешно. Дакле, ово би могао да се схвати као дечји филм у солидном „паковању“ које је прихватљиво сваком детету (монструми у плакару и испод кревета) који нуди врло озбиљну тему. И у томе је највећи квалитет овог дела.

Такође, филм у доброј мери популарише науку и даје на значају школском научном истраживању и то, заиста, не могу да не поздравим. Такође, многи детаљи и решења у филму имају везе са науком; испод земље раздаљине између држава постају мање и то је чиста математика; такође не свиће на свим местима у САД у исто време и то има везе са географијом, а графит је заиста проводник и то има везе са хемијом и физиком. Свеукупно, филм не само да јесте поучан, већ шаље добре поруке кроз лепу причу.

Клинци глуме сасвим добро, а и симпатични су. Специјални ефекти за оно време су солидни и монструмски амбијент је лепо дочаран. Крај је превише развучен, мада је то надокнађено сјајном завршном музичком нумером. Једино што мислим да филму недостаје малко више маште, али сасвим је у реду и овакав. Чак, ово је можда један од најлепших дечјих играних филмова које сам гледао.

Едукативни моменат: Што би рекао монструм, свакоме је стало, само људи имају различите начине да то покажу. Другим речима, неће имати сви исте реакције и поступке да покажу да им је нешто важно или неко важан и то треба имати на уму када просуђујемо о туђим емоцијама.

Оцена наставника:

5(наравно)

Evil-Dead (Small)Зли мртваци (Evil Dead 2013) је четврти и укаснели наставак истоимене саге. Петоро младих окупило се у брвнари у шуми како би пружили подршку Џејн Леви у остављању дроге. У подруму брвнаре пронашли су језиве остатке некаквог ритуала и књигу упаковану и обмотану бодљикавом жицом. Лу Тејлор Пучи почео је да проучава књигу и ненамерно призвао демона који је почео да их убија, једног по једног.

Критички осврт: Какав почетак! Буквално ме је „одувао“! И, надаље, поставка радње је одлична. Први пут да млади нису отишли у колибу у шуми како би се лепо провели. Врло погодно је што се Џејн одвикава од дроге, тако да њени пријатељи и брат уверени да све што се дешава је производ њене кризе. Џејн је, при томе, заиста била уверљива. Иначе је глумачка постава сасвим добра. Односи између ликова приказани су сјајно и што се сценарија тиче и што се тиче глуме.

Фотографија у филму је одлична. У ствари, мало је ствари које ми се не допадају, а мало је и реалних веза са сагом „Зли мртваци“ из које је овај филм поникао. За разлику од претходних наставака, овај је прави и врло озбиљно урађен хорор. Додуше, књига зла је ту, као и демон, пресечен пут за бекство (овај пут високим водостајем, у другом делу саге то је био срушен мост), а Елизабет Блекмор исекла је себи руку, као што је то ономад урадио Брус Кембел. Иако су мотиви слични, сензибилитет филма није ни близу.

Од онога што ми се не допада је баш сам крај јер је немогуће да Џејн само одшета након повреде коју је задобила, али је крај и доста напет, као, уосталом, и цео филм. Филм има динамику, забаван је и ако већ није страшан, макар је гадан. 🙂 Што се мене тиче, довољно за пролаз.

Едукативни моменат: Ако бисмо овај хорор посматрали филозофски, а кроз причу наркоманке Џејн, у ствари он постаје веома реалан. Дрога доноси управо овакву хорор причу која је, уједно, застрашујућа и за окружење наркомана. И њени породица и пријатељи, такође, трпе и страдају.

Оцена наставника:

5(не баш бљештава)

GhostQuake (Small)Духотрес (Ghostquake 2012) је ТВ филм Сај-Фај канала. Наставник историје у једној приватној америчкој школи, заинтересован за окултно, украо је златни новчић свог ђака који је овај наследио од деде. Наиме, деда тог дечака Марк Конор Гејни био је бивши директор те школе, оптужен за вештичарење и масовно убиство деце. Уз помоћ новчића, наставник историје је ненамерно призвао његов дух, који га је убио. Али ту се није зауставио и наставио је да убија наставнике и ђаке који су се затекли у школи те вечери.

Критички осврт: Лоши филмови често имају сложенице у насловима. Након „Ајкулорнада“ и „Лаварантуле“ ето нама и „Духотреса“. Сценариста филма је баш био инспирисан, па су сложенице само пљуштале током овог филма, те смо имали „жабенштајне“ и друга чудеса. Жабе су, у овом филму, тек посебна прича. 🙂

Духотрес је, заиста, смехотресан. Толики труд је уложен да духови у овом филму изгледају страшни, а изгледају више него смешни са још смешнијим специјалним ефектима. Духови су се бечили, церекали (са све шиљатим зубима) или грохотом смејали као најкласичнији могући зликовци у филмовима, а и остали глумци су се само трудили да глуме. Требало је да неко каже млађаном Марку Донату да није довољно само млатарати ножем да би изгледао опасно, а и другим глумцима је недостајало уверљивости.

Радња је сасвим класична и са не баш много логике у поступцима ликова. Рецимо, на крају, након гомиле побијених им пријатеља, двоје младих ћаскају о томе шта ће сад да раде. Заправо, сама поставка нема логике јер деца остају затворена у школи током ноћи и ваљда треба очекивати да ће на врата те школе покуцати родитељи, старатељи, полиција, ватрогасци… Било ко ко би се забринуо што малолетних лица нема у то доба код куће и ко има довољно здравог разума да их потражи на месту на које су, тог дана, и отишла. Осим нелогичних, има и нејасних момената, па тако нејасно ми је шта је конкретно убило Харизму Карпентер. Али то је још и сцена која је колико-толико пристојна за хорор. Оно што се десило у учионици за науку, односно напад нагло оживелих жаба из тегли, заиста је непристојно. 😀 Небулозних сцена има још, али ова поменута је убедљиво врхунац глупости.

Буџет филма је толико низак да нису могли да направе шминку младом црнцу коме су духови зашили уста. Тако да му је камера снимала тек део лица. До носа, да будем прецизнији. 🙂

Едукативни моменат: Марко је рекао да ако нешто не умемо да објаснимо то не значи да рационално објашњење не постоји. И потпуно је у праву, иако је, како је признао, лош у науци. 🙂

Оцена наставника:

1(нула, ако ћемо реално)

tommyknockersremake (Small)Томинокери (The Tommyknockers 1993) је ТВ филм из два дела или мини серија, како желите, рађена по роману Стивена Кинга. У једној варошици, писац без инспирације Марг Хелгенбергер, док је један дан шетала куче, пронашла је у шуми један занимљив објекат. Испоставило се да је то само мали део огромног здања закопаног у земљи. Почела је да копа и што је више откривала мистериозни објекат почело је да јој се дешава све више необичних ствари. Добила је инспирацију за роман, али и за разне СФ техничке апарате. Чак је развила способност да чита мисли. Све ово је опчинило Марг и она је опсесивно наставила да копа, иако јој је тело све више слабило. Ускоро су и други становници варошице почели да осећају ефекте овог ванземаљског објекта и то сви, осим Маргиног дечка Џимија Смитса. Једино је он остао трезвен гледе овог фантастичног здања и почео је да схвата да се у њему крије велика опасност за све њих.

Критички осврт: Приступ у овом филму је био да најпре упознамо све значајније ликове, па да се онда пређе на ствар, односно заплет. Ликови су занимљиви, иако су стереотипи, а рекао бих да су глумци главни „кривци“ за то што су такве ликове представили на такав начин. Другим речима, глумачка екипа је сасвим солидна. Заплет се одвијао полагано, а упоредо са њим је текла и драма. Тај драмски моменат је типична сапуница малог америчког града, са све варошанским интригама, и није баш најсрећније решен. Филм је на моменте претерано мелодраматичан, а и, иначе, има претеривања. Неке сцене су сувише погодне, као када дечак изводи мађионичарски трик у школи. Ипак, поуке које филм шаље су сасвим добре.

СФ део приче значајно је бољи. Одлична је идеја и реализација је више него коректна. Прилично дуго се гради мистерија – цео филм и још и по, али није досадно јер се стално дешава нешто ново и натприродни феномени постају све масовнији и све разноврснији, да би се на крају прича заокружила са врло ефектним крајем. Додуше, има наивних момената, попут изгинућа Трејси Лордс, али ништа што би се сматрало озбиљнијом грешком.

Ванземаљци су типични, мада изгледају опако, а ни њихов свемирски брод није ништа невиђено и грандиозно.

Едукативни моменат: Џимија упознајемо на почетку филма у групи која се лечи од болести зависности. Он је схватио да има проблем, односно да пати од алкохолизма. И то јесте важно – да смо свесни свог проблема, али није довољно. Треба и предузети нешто како би се он решио.

Оцена наставника:

4(са *)

mars_attacks_ver (Small)Марс напада! (Mars Attacks! 1996) је комедија рађена према серији сличица за децу прављеним 1962. Марсовци су упутили своје летеће тањире ка Земљи и Земљани, на челу са председником САД (Џек Николсон), надају се лепој сарадњи из које ће много тога научити. Припремили су и одбор за дочек, али се испоставило да Марсовци имају сасвим другачије намере.

Критички осврт: Прво што сам уочио је гомила познатих и добрих глумаца. Међутим, нису искоришћени довољно, иако су њихови ликови у доброј мери разрађени. Проблем је прича која је сувише танка и комедија која није успешна. Марсовци су злобни и то је премиса. Самим тим, њихови поступци одступају од елементарне логике и све време излуђују председника и Земљане који им наивно пружају небројено много прилика. Као резултат добија се нешто налик на цртаћу о Тому и Џерију: приземно лукавство мачке која се грубо игра са мишем. И то је, заправо, све. Мало је фора у филму које су ми измамиле осмех, а о смеху није било ни говора. Џек се баш префорсирано трудио да буде комичан и то у две одвојене улоге и сав труд је био залуд.

Специјални ефекти су солидни, акције има и паника је успешно дочарана. Све то, ипак, није довољно. Једино што могу да похвалим је како су искоришћени исечци из других филмова, попут „Годзиле“ и „Рапа Нуи“. Ту већ можемо да говоримо и о комедији, односно пародији и о креативности. И крај поправља утисак са Томом Џоунсом кога окружују дивље животиње, као у Снежани и седам патуљака, те почиње да пева. И последњи пољубац обезглављених Саре Џесике Паркер и Пирса Броснана је симпатичан.

Едукативни моменат: Када је Сара рекла како су јој Марсовци одвратни, научник Пирс јој је узвратио да не заборави да су и људи одвратни Марсовцима. 🙂 Странци из других култура, и овде на Земљи, неће нам баш бити одвратни, али ће нам, можда, изгледати чудни. И, заиста, не треба заборавити да смо и ми исто тако чудни њима. Свакако ће нам бити мање чудни, ако се потрудимо да их упознамо.

Оцена наставника:

2(плус)

rezoer (Small)Ризорт (The Rezort 2015) је британски хорор о друштву које тек што је изашло из рата са зомбијима. Рат су добили живи, али су задржали зомбије на острву које је сада туристичка атракција. Наиме, на острву Ризорт, налази се луксузна вила и комплекс направљен тако да омогући богатим посетиоцима да уживају у зомби сафарију. Међу посетоцима нашла се и Џесика Де Гов, са својим вереником Мартином Маканом. Џесика није преболела рат са зомбијима и не може да превазиђе посттрауматски стрес, па се надала да ће јој боравак на острву у томе помоћи. Но, оно што је доживела на острву надмашило је њена очекивања.

Критички осврт: Британцима нешто иду ови филмови са зомби тематиком. „Шон живих мртваца“, „28 дана касније“ и „Надарена“ само су неки од наслова, а ево сада и овај. Идеја за овај филм је баш нова, свежа и једини проблем са њом је што вам је одмах јасно шта ће да се деси, само је питање у ком тренутку. Но, то није имало ефекта на то да филм не буде узбудљив, напротив. Сцене су баш напете, иако има неких предвидљивих.

Углавном, кад може „Парк из доба јуре“, што не би могао и „Парк зомбија“? Реализација је добра, као и глума, продукција, режија. Заиста немам ниједну замерку.

Едукативни моменат: Одлична реплика је била када је Мартин питао Дугреа Скота ко је њега изабрао за вођу. Дугре му је одговорио: „Ти, када си одлучио да ме пратиш.“ Другим речима, чак и самоизабране вође имају своје следбенике. И о томе треба размишљати када се дискутује о нечијој одговорности.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

blande (Small)Блејд (Blade 1998) је вампирски филм са шмеком суперхеројштине. Блејд је момак који је рођен као вампир и за разлику од преображених вампира, има све њихове моћи, а ниједну слабост. Живот је посветио убијању вампира и представља велику сметњу за њих. Међутим, млади и амбициозни вампир Стивен Дорф посебно је заинтересован за овог јунака јер је он део грандиозног плана призивања ултимативне моћи – вампирског бога крви.

Критички осврт: Много акције и мало више мелодраматике него што добар укус налаже – тако бих описао први филм о Блејду. Блејд је проблематичан јунак јер је сувише супериоран у односу на друге вампире. Зато су аутори филма морали да му доделе противника њему равном, па зашто то не би био сам вампирски бог? Морам признати да је то прилично иновативно, за разлику од свега осталог што у филму може да се види. Но, филм има својих добрих, чак духовитих момената и као што написах, доста добре акције. Верујем да ће вас забавити, под условом да немате превелика очекивања.

Занимљиво је да Блејд изгледа као Морфеус из „Матрикса“. Чак се и смеју слично. Чини ми се да је лик из стрипа сировији, а такав му је и костим да управо то истиче. Да ли је филмски Блејд послужио као инспирација за лик из годину дана каснијег филма, заиста не знам. Али да је Весли Снајпс шмекер у овом филму, дефинитивно је јасно. 🙂

Едукативни моменат: Стивен је имао заиста амбициозан план да буде на самом врху, буквално као божанство. Па, ипак, није стекао ултимативне моћи каквим се надао. Колико год били успешни, па чак и у самом врху, то не значи да смо непобедиви. Само још није наишао противник који је бољи од нас. 🙂 И, што је још важније, колико год били (нај)бољи, увек можемо да будемо и бољи.

Оцена наставника:

4(и то врло јака)

ghouls (Small)Вампири (Вурдалаки 2017) је руски филм о бићима из наслова. Негде у 18. веку млади државни службеник Константин Крјуков долази у једно забачено село да уручи указ цара локалном свештенику Михаилу Пореченковом. Тамо наилази на вампире који тероришу село, али и на младу и лепу Аглају Шиловскају, за коју се испоставља да је у опасности. Главни вампир барон жели њену крв јер би му она омогућила да буде заштићен од сунчеве светлости. Пошто је Аглаја освојила Константиново срце, он је одлучио да остане и заштити је од злог вампира.

Критички осврт: Има неких заиста занимљивих цака, као када тамна боја са вампира прелази на стабло дрвета. Оно што ми се допада код оваквих руских филмова је што су преузели сјајне америчке ефекте, а задржали аутентичност свог менталитета и културе. Радња је постављена сасвим класично (класичнија бити не може), а дијалози су баш, баш наивни, тако да све изгледа као нека руска народна прича. Тај утисак је појачан тиме што се све дешава у тамошњем сеоцету.

Љубавна прича између Аглаје и Константина, такође, изгледа наивно, али у оном смислу како би је описала Шарлота Бронте, на пример. И иако је имала све шансе да буде мелодраматична и патетична, некако то није био случај. Опет је преовладао тај руски сензибилитет који даје сасвим другачији шмек у односу на холивудски. Читав филм има неки шарм који га чини другачијим, без обзира на збивања која су, као што написах, најкласичнија могућа.

Едукативни моменат: Када је Константин питао свештеника Михаила да припреме стреле, овај му је одговорио да не може сад. А није могао јер је гледао залазак сунца. Свештеник воли да гледа залазак сунца, а ово је можда последњи у његовом животу. Постоји изрека која каже да треба да живимо као да нам је сваки дан последњи. Пошто то може да се схвати и буквално, па да наш живот пређе у екстрем, можда је бољи савет да радимо марљиво (припремамо стреле), али и да увек нађемо времена за оно што нам прија (залазак сунца).

Оцена наставника:

3(заслужена)

henever (Small)Он никад не умире (He Never Died 2015) је комични хорор који су, заједничким снагама, направили Американци и суседи им Канађани. Хенри Ролинс је асоцијални чудак који робује својим навикама. Његов устаљени живот се мења када се појављује Џордан Тодози, већ одрасла кћерка за коју није знао. Њу отимају локални криминалци и сва је прилика да им је циљ да науде Хенрију. То ће довести до тога да Хенри испољи своју мрачну и застрашујућу страну.

Критички осврт: Хумор је прилично врцав и виспрен. Скроз ми је добар Хенријев лик. Другачији је од уобичајених мргуда, а просто не може да вам се не допадне. Џордан је, напросто, преслатка. И кримоси су сјајни, пре свих Дејвид Ричмонд-Пек. Дијалози доприносе добром хумору, с обзиром да су Хенријеве реплике врло једноставне, логичне и конкретне, а опет збуњујуће, пре свега јер се противе емотивном поимању ствари и догађаја. Сценариста и уједно режисер Џејсон Крчик на занимљив начин показао нам је колико су наша очекивања другачија у комуникацији са људима, у односу на оно што реално говоримо и показујемо. Готово свака Хенријева изречена мисао била је као хладан туш за његове саговорнике.

И онда, Хенри уради нешто што уопште нисам очекивао. Филм је заиста и луцидан и померен и све је, само не предвидљив. Рецимо, Хенрију кримоси отму кћерку и овај се уопште не појави у заказано време како би је спасио. 🙂 Мистерија је довољно занимљива да држи пажњу све време, а акционе сцене су, безмало, одличне. Као и цео филм. Свиђа ми се и музика.

Едукативни моменат: Да би спречио да његова права природа преовлада, Хенри је био роб навика, међу којима је увршћен и одлазак на бинго вече. Но, најважније је да се изоловао од људи. Ипак, то није било потпуно могуће пошто људи нису „острва“ и други људи имају утицаја на наш живот. Чак и када то не желимо. И ту нема „лека“; утицаје морамо трпети, а једино од Хенрија можемо да научимо да нас лоше опхођење лоших људи не дотиче и занима превише.

Оцена наставника:

5(плус препоручујем)

sahara (Small)Сахара (Sahara 2017) је француско-канадски цртаћ. Дешава се на месту из наслова филма, а главни протагонисти су млада змија Аџар и његов пријатељ шкорпион. Пошто их друге пустињске змије тероришу, Аџар жели да пређе да живи у оази са зеленим змијама. Међутим, то није тако једноставно јер су те змије богати снобови и имају армију птица које непожељне држе подаље. Ева је једна од зелених змија, али она не жели да буде у оази. Њих двоје се срећу и, како то бива, заљубљују. Али тај занос је кратког века јер је Еву зграбио факир који жели да она игра за њега. Аџару сада оаза није више приоритет, већ да спаси Еву. И он, са својим верним шкорпионом и Евиним размаженим братом, креће у мисију спасавања.

Критички осврт: Допада ми се како су уклопили модеран плес који се клинцима свиђа са плесом змија у цртаћу. Јасно је ко им је циљна публика, па су учинили све да је и придобију. Анимација је одлична и очигледно су Французи решили да испрате америчке најбоље продукцијске куће гледе цртаћа. У томе су, можда, и претерали. Шкорпион изгледа као побољшана верзија рака из Дизнијеве Мале Сирене, а змија Џорџ као да је допузала из Дизнијеве „Књиге о џунгли“. 🙂 Препознатљиве су и поједине фразе које изговара јунак Куско из, такође, Дизнијеве серије „Императорова нова школа“. Дакле, очигледно је где су налазили инспирацију, али што се приче тиче, нису били претерано инспирисани. Прича је потпуно класична и сасвим предвидљива, а ликови су листом стереотипи, чак и за змије. 🙂 Једини маштовити део је када је Ева заиграла по први пут и када се анимација променила и представила неке занимљиве метафоре у вези са оплођењем, рајем итд. Занимљива је и финална борба између Аџара и факира, али се и она завршава на предвидљив начин.

Хумор могу да похвалим (највише) као солидан.

Едукативни моменат: Иако су преживели најгоре промене у Земљиној историји, данас су многе врсте змија угрожене због губитка станишта, лова и криволова, нелегалне трговине, страних врста које се уводе у њихова станишта и многих других људских активности. Програми узгоја дивљачи и парковима природе покушавају да спасу многе угрожене рептиле од изумирања. Многи узгајивачи у зоолошким вртовима покушавају да едукују људе о важности змија.

Оцена наставника:

3(али заиста на једва)

Лако Је Критиковати 73

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

desssp (Small)Грозни ја (Despicable me 2010) је цртаћ о зликовцу Груу који жели да буде број један у свом „послу“. Зато има велику амбицију да украде Месец. Да би то постигао, мора од млађег „колеге“ (уметничко име му је Вектор, а зове се Виктор) да украде умањујуће зраке. Пошто је приметио да Вектор воли колаче које продају три девојчице из сиротилишта, Гру је одлучио да их усвоји како би оне, преко колача, унеле роботе у Векторову кућу, а који ће омогућити крађу. У целом том маестралном и монструозном плану Гру није рачунао на једну ствар: да ће му три девојчице, заједно са умањујућим зрацима, украсти и срце.

Критички осврт: Иако је врло предвидљиво шта ће се у цртаћу дешавати, свеједно ће вас пријатно изненадити. Сјајан је, са много хумора, лепих емоција и поука.

Едукативни моменат: Иако је Гру веровао да су очекивања од њега да уради неку грандиозну ствар, попут крађе Месеца, испоставило се да је много учинио и тиме што је „само“ збринуо три девојчице. Некада, оно што нам се чини ситним и те како уме да буде значајно. На пример, када дамо неки добровољан прилог за хуманитарну акцију, то неће бити много новца, али гомила коју су добри људи прикупили биће значајна помоћ.

Оцена наставника:

5(без имало двоумљења)

misinglink (Small)Карика која недостаје (Le Chaînon manquant 1980) је француско-белгијски цртаћ о томе како је, у ствари, човек еволуирао. Прича прати животни пут праисторијског човека званог О, рођеног 196303 п.н.е. и сасвим различитог од припадника своје врсте.

Критички осврт: Цртаћ је комплетна фантазија, биолошки, али и политички некоректан, у чему и јесте његова вредност. Звучи чудно, али неће бити ако одгледате филм. 🙂

Постоје алузије на многе ствари које су нам познате, али и на филмове и књиге, попут „Гуливерових путовања“, „Пинокија“, „Ратова звезда“, „Одисеје“… Аутор је показао да му је све инспирација и да све може бити инспирација. Сам цртаћ је баш инспиративан, са веома маштовитим решењима животних форми биљака и животиња. Многе су препознатљиве у природи, па и оне које су фантастичне. И радња је маштовита, са све приказом еволуције човека и поукама о искуству, учењу, злоупотреби, положају, политичарима (ова потоња је баш, баш успела алузија) и другим значајним темама. Асоцијације на савремена збивања су више него очигледне, а издвојио бих сцену када крече зидове пећине ултраталентованог сликара Ел Гориле и преко тога цртају пећинске цртеже. 🙂 Све у свему, креативно и интелигентно испричана прича.

Едукативни моменат: Главни јунак је желео свом народу да пренесе знање, како би боље живели, али су они то знање злоупотребили. Дакле, знање може и да се употреби и злоупотреби. Историја нас учи да је било и једног и другог, а ми би требало да учимо из наше историје. 🙂

Оцена наставника:

5(и то сигурна)

jurassIII (Small)Парк из доба јуре III (Jurassic Park III 2001) је трећи наставак саге о парку диносауруса. Вилијам Х. Мејси и Теа Лиони ангажују научника Сема Нила да им буде водич док надлећу острво диносауруса како би доживели незаборавно искуство. С обзиром на то да су понудили неограничену суму новца, Сем је пристао. Оно на шта није рачунао је да ће се авионом спустити на острво и да је мотив тог приземљења сасвим другачије природе.

Критички осврт: Јасно је да је и овог пута морало да буде нових диносауруса. Увођење спиносауруса је био пун погодак. Не само да је застрашујућ као тираносаурус, већ и изгледа необичније. Птеродактили нису разочарали, а велоцираптори су, очигледно, грабљивци од којих се, у овом серијалу, не одустаје. Ипак, последња сцена са велоцирапторима је потпуно неуверљива. Неуверљива је и сцена где спиносаурус напада у реци, готово од почетка до краја. Испоставило се да је спиносаурус толико упоран да вечера људе, да га је и ватра једва омела. Током ноћи и по магли, ма колико год да је месечине, тешко да би се под водом у реци ишта видело као што је у филму приказано. Рекао бих да је режисер Џо Џонстон веома желео да постигне успех претходна два филма, да је и претеривао и зато и правио грешке. Не морате да будете зоолог како бисте приметили да се животиње понашају прилично неприродно, па таман биле и диносауруси.

Истина, има и акције и можда није све време напето, али јесте динамично. Крај, помало, квари утисак јер је типично холивудски са све адекватном музиком. Но, утисак и није богзна какав, па не може много ни да се поквари. 🙂

Сама прича није лоша, ако прихватимо да тинејџер Тревор Морган може да опстане два месеца тамо где гомила одраслих и наоружаних људи није могла у претходном наставку. Овај наставак има мање радње од претходна два, а више је романсиран и иако има пар згодних цака (када велоцираптор први пут напада Теу) и комичних момената (највише захваљујући Вилијаму), значајно је најслабији.

Едукативни моменат: Сем је рекао да постоје две групе научника; они који би желели да буду атрономи и они који би желели да буду астронаути. Астрономи проучавају свакојака чудеса, али из безбедних кабинета, а астронаути би желели да та чуда доживе. Којој год групи припадали, важно је само да волите да проучавате и да сте добри у ономе што радите.

Оцена наставника:

3(ту негде)

the-island-of-dr-moreau-poster (Small)Острво доктора Мороа (The Island of Dr. Moreau 1977) је друга филмска адаптација на енглеском језику истоимене књиге Херберта Џорџа ВелсаМајкл Јорк је бродоломник кога је море донело на једно усамљено острво. На том острву главни је научник Берт Ланкастер и он је спасио и удомио Мајкла. Ускоро Мајкл открива чиме се Берт бави на том острву, као и застрашујућа бића која је створио својим експериментима.

Критички осврт: Сцена када Берт виси испред запаљеног здања заиста је ефектна. Нема много тако добрих сцена у филму, али има грешака у сценама које не можете да не уочите. На почетку филма Мајкл и његов сапатник бродоломник бацили су из чамца у море живог човека, а то се види јер се руком придржао за бродић. Верујем да је требало да изгледа да је њихов пајтос мртав, али није (на сличан начин се види и да Најџел Девенпорт није мртав). Након тога је Мајкл врло живахно јурцао по острву, иако је, пре тога, седамнаест дана провео у чамчићу без ичега. 🙂 Врата лабораторије у којој је радио Берт била су забрављена – споља!?! Како је то урадио и зашто би, за бога милога, то, уопште, радио? 🙂 У филму се форсира закон да животиње не смеју убити људе, а Мајклов сапатник бродоломник је, на почетку филма, очигледно убијен и то је остало да „виси“ негде на маргини приче.

Филм је рађен према оном старинском рецепту да се мистерија развлачи, да је све тако чудно, па се Мајкл чуди, па и ми се чудимо са њим и то траје и траје. Све то прати адекватна музика. Упоредо са мистериозном причом, одвија се и романтична прича између Барбаре Карере и Мајкла, типична за филмове из те декаде. И њу прати адекватна музика. Ту су и фотографије пејзажа рајског острва, снимање силажења Мајкла низ сваку степеницу у кући (трчкарао је, али ипак) и разна друга одуговлачења. Имао сам утисак као да се режисер Дон Тејлор мучи да попуни рупе у сценарију без довољно „меса“, а како би филм имао неко колико-толико пристојно трајање. Томе сведоче и разговори између Барбаре и Мајкла који се, суштински, понављају у пар сцена.

Мајкл је сјајан глумац и то се видело и у овом филму, а и сви остали су били на висини задатка. Сам задатак, пак, није био довољно изазован. Чини ми се да је основна грешка у филму што су се аутори одлучили да много већи простор дају акцији, а значајно мањи филозофији на којој почива филм (и прича на којој је базиран). Дијалози које воде Мајкл и Берт су, у пар наврата, прилично виспрени, а обојица су били уверљиви; Берт у својој загриженој решености и Мајкл у наивној неверици. Но, то је маргинализовано и подређено акцији и због тога филм маши поенту и усмерење; наместо да буде озбиљан СФ, он је више (не тако забавна) авантура. Тако да има много бесциљне јурњаве, борби и све то чини да радња изгледа расута, нефокусирана, иако се, реално, радња одвија неким својим колико-толико правим путем. Сама прича као прича, свеукупно, није лоша, али није ни добра. Љубавна мелодрама нема много поенте, осим да је јунак на крају приче уз спас, добио и девојку. 🙂

Едукативни моменат: Берт је показао Мајклу ембрионе пса, миша и човека и видело се да су међусобно веома слични. Прокоментарисао је како је ћелија „роб“ форме, судбине коју никад не може променити. И онда се запитао да ли можемо да променимо ту „судбину“. Мајкл је одговорио питањем: „Да ли треба да је мењамо?“ То је врло озбиљно, етичко питање и вреди размишљати о томе. С једне стране генетичким инжењерингом мењамо природни поредак ствари и, врло вероватно, не можемо предвидети све последице, а са друге, можемо лечити болести и спашавати животе. Аргумената за и аргумената против има, али, пре него што заузмемо став, морамо да урадимо оно што људи најчешће не ураде – да се добро информишемо о теми.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

UnderworldBloodWarsPoster (Small)Подземни свет: Крвави ратови (Underworld: Blood Wars 2016) је пети наставак саге о борби вампира и вукодлака. Кејт Бекинсејл су прогнали вампири, а вукодлаци је јуре како би се докопали њене кћерке полувампирице, а полувукодлака и, преко њене крви, стекли веће моћи. Оне су им потребне како би једном за увек потаманили све вампире. Вампири су свесни опасности, па једна од главних вампирица Лара Пулвер нуди Кејт да буде наново прихваћена међу својом врстом уколико се прихвати задатка да обучава њене регруте. Кејт је прихватила ову погодбу, али ствари се нису одвијале онако како су се договориле, већ се све још више закомпликовало.

Критички осврт: Пандан Мили Јововић из „Притајеног зла“ Кејт Бекинсејл остарила је, мада је шминка све то лепо прикрила. Осим, можда, руку. 🙂 Свеједно, она и у овом филму суверено праши и то од самог почетка. Акција коју прави, овог пута, изгледа спектакуларно, као да се мало „опоравила“ од претходног наставка, који је, најблаже речено, био фијаско у сваком смислу, те и у том гледе акције.

Има и непредвидљивих и врло похвалних момената, попут борбе Кејт и Бредлија Џејмса и у шта се она изроди, али оно што је најјачи адут овог наставка, а што претходна два нису урадила, то је да је „Подземни свет“ вратио на праве шине: модерну готику у којој се води рат између канџоликих вукодлака и зуболиких снобова у тесним кожним костимима, са „Матрикс“ оружјем и са све врцавим дворским сплеткама. Другим речима, подсетио је фанове због чега им се ова сага уопште и допала. Да, што се костима тиче, они су сада мање „Матрикс“ у односу на први део јер је костимограф Бојана Никитовић (нека наша?) заиста пустила машти на вољу, тако да ратници вампири изгледају више екстравагантно, а мање ратници. 🙂 Такође, када су кренули да помињу источни клан, северни клан и све друге, имао сам осећај као да гледам неке вампирске „Господаре прстенова“. 🙂 Тај ефекат су појачали чланови северног клана који изгледају попут вилењака из поменутог филма. Но, сви ти детаљи, заправо, обогаћују филм и то је једини и начин био да се филм учини занимљивим, пошто радње, практично, нема. Све време се вијају ови са овима или они са онима и то је то.

Но, филм јесте забаван, динамичан, напет, са финалном битком која је прави спектакл. И крај је, некако, поетски правичан. Све у свему, не испаде лоше.

Едукативни моменат: Лара, шармантни негативац, рекла је како је информација моћ. Пошто она воли моћ, информације је пасионирано сакупљала. И у праву је, иако је злоћа. 🙂

Оцена наставника:

4(прогледано кроз прсте)

Townload bluray (Small)Сумрак (Twilight 2008) је романтични амерички филм рађен према истоименој књизи. Кристен Стјуарт је девојчурак који је дошао у малену, кишовиту варошицу да живи код свог оца Билија Берка и тако пусти мало своју мајку Сару Кларк да нађе срећу са другим човеком. Тамо се Кристен заљубила у мистериозног младића Роберта Патинсона из локалне школе коју је почела да похађа. Роберт очигледно крије неке тајне и Кристен је заинтересована да сазна које су. И открива да је он, заправо, вампир. Међутим, то је није одбило, напротив. Почиње романса између њих, али ће Кристен врло брзо да схвати да није лако волети крвопију.

Критички осврт: Сада, након силних наставака, љубавна прича између лепушкасте Кристен и наочитог Роберта изгледа излизано. Уз то, мотив заљубљеног вампира далеко је од иновативног, али овом филму морам да признам кредите које је остварио. И то пре и изнад свега што је сензибилитет приче уникатан, односно другачији од сваког филма са сличном темом пре овога. За то су заслужне жене; сценариста је Мелиса Розенберг, а режисер Катарина Хардвик. Треба ли да напишем да је сценарио рађен према књизи коју је написала, такође, жена? 🙂 У питању је списатељица романтичне душе Стефани Мајер.

Романтика није исфорсирана, као што то може да се види у лаганим холивудским комедијицама и то је заиста мајсторство које само један овакав женски састав и може да изведе и, морам да признам (мада нерадо), да је и двоје главних протагониста значајно допринело. Има мелодраматике и у појединим сценама више него што би требало, али не нарушава атмосферу значајније.

Паралелно са љубавном тинејџ причом дешава се и друга, крими прича и оне се, очекивано, спајају. Свеукупно гледано, радња је у другом плану и очигледно није завредела пажњу ауторки филма колико сам однос између Кристен и Роберта. То је, вероватно, и разлог зашто је на стакленим ножицама цео уплив три дивља вампира у узавреле страсти тинејџерке и згодног вампира. Наиме, цео тај крими део је баш „напумпан“ како би се тај однос двоје млађаних учинио баш онаквим каквим су га ауторке замислиле, и то толико напумпан, да је пред пуцањем. Само разоткривање Кристен пред Камом Жигандеом, разлог зашто нису Кристен и Роберт побегли кад су могли, зашто долазак црне тројке није предвидела Ешли Грин, као и комплетна јурњава након тога, све изгледа неспретно и нелогично. Но, као што написах, радња није оно што пласира овај филм. Не би ни могла јер је далеко од спектакуларне.

Едукативни моменат: Мудрији од мене кажу да романтика нема дефиницију; свако на свој начин показује љубав, наклоност и поштовање. Но, како год показивали, свакако то чините, чак и ако нисте вампир или вампирица. 🙂 Оној другој особи то ће много значити, ма како год романтику дефинисала.

Оцена наставника:

4(реално, мање-више или више мање 🙂 )

eclipseofthe heart (Small)Сумрак сага: Помрачење (The Twilight Saga: Eclipse 2010) је трећи у низу филм који је настао после претходно описаног. Брајс Далас Хауард је вампирица којој је породица Роберта Патинсона убила партнера Кама Жигандеа. Зато је одлучила да се освети тако што ће убити Робертову љубав Кристен Стјуарт. Да би то могла да уради, направила је армију нових вампира, почевши од Завијера Самјуела, што је привукло и веома моћну вампирску породицу из Италије која жели да има контролу над вампирским светом. Армија новајлија прети да помори оближњи град Сијетл, али прети и Робертовој породици и његовој обожаваној Кристен. На помолу је битка коју ће Робертова породица морати да војева, али у коју ће бити увучено и локално племе вукодлака.

Критички осврт: Добра је фора када Брајс бежи и прескаче реку, са чије је једне стране јуре вампири, а са друге вукодлаци. Допадају ми се и ретки духовити детаљи, а и љубавни троугао је у овом делу забавнији од оног приказаног у другом делу саге. Рецимо, двосмислени дијалози између Тејлора Лаутнера и Роберта су врло врцави, а најјаче је када је Роберт допратио Кристен до Тејлора и упитао је да ли овај има неку кошуљу. 😀 Сигуран сам да је висок буџет филма омогућавао Тејлору да купи не једну кошуљу, али филм који таргетира женска узаврела срца у публици мора некако да одржи радњу живом. 🙂 Што се радње тиче, чак, има више смисла него у другим деловима ове саге. Брајс је одлучила да се освети и направила је добру стратегију. Ништа претерано оригинално и сасвим класично, али, опет, нека радња постоји која је и занимљива и динамична. Акционе сцене борби уопште нису лоше и добро се уклапају у причу, а и дозиране су. У ствари, више ми се допало када су вежбали, односно припремали се за битку.

Крај је потпуно безвезан са све Кристениним објашњавањем на који начин треба да гледамо на њену везу са Робертом и Тејлором. И то је покушано да се уради кроз суптилне, поетски инспирисане речи, а, у ствари, испало је глупо и приземно.

Едукативни моменат: Сара Кларк је рекла својој кћерки Кристен да жели да се увери да је ова донела добре одлуке по њу саму јер ће она морати и да живи са њима. Уз то, направила је прекривку за јорган од мајица које су накуповале на путовањима, што је маштовит начин рециклаже и лепо осмишљен ручни рад од успомена, приде. Веома мудра и креативна мајка, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

4(баш, али баш сам прогледао кроз прсте)

demonoid_messenger_of_death (Small)Демоноид: Гласник смрти (Demonoid: Messenger of Death 1980) је мексикански хорор на енглеском језику. Саманта Егар и њен супруг Рој Џенсон су у свом руднику пронашли древну просторију за обреде, али и метални калуп у коме је била мумифицирана рука. Испоставило се да је рука врло живахна и да припада демону, али да је рада да пронађе новог власника и учини га злим. То је учинила Роју, који је отишао у Лас Вегас. За њим је кренула Саманта са мотивом да уништи демонску руку. У томе ће јој помоћи свештеник Стјуарт Витман.

Критички осврт: Мислио сам да су Мексиканци одлучили да направе секси хорор (тако је некако наводила прва сцена), али испоставило се да су направили комплетну небулозу. Односно, направио ју је режисер Алфредо Сакараис, који је писао и сценарио. И заиста је доказао да је истински неталентован.

Готово од самог почетка ништа ми није имало смисла. Рој је успео да натера гомилу рудара у рудник, сам самцијат, да минира улазе у рудник и активира те мине. Онда се радња, само тако, премешта у коцкарницу у Лас Вегас, где га отимају двоје из већ неког разлога и он их убија, па потом и себе. Радња се одвија и надаље без много смисла, а прати је прегршт нелогичних и наивних момената. Саманту нико није обавестио да јој је супруг изгинуо, иако су га идентификовали, а пре тога она са све штиклама улази у рудник како би посетила супруга на послу. Полицајац пуца из најнепосредније могуће близине на возача у колима и не погађа га. Чак не погађа ни шофершајбну у коју је пуцао. Но, да занемаримо детаље; много значајније је што уопште не видим ка чему води и радња и прича комплетна. Некакве лоше ствари се дешавају, али шта је сврха и поента тог дешавања, тешко је рећи и после одгледаног филма. Макар ми је очигледно да се режисеру Алфреду допада када аутомобил са стране налеће на други, па се искриви на тај начин и онда преврне. Наиме, у бесциљној јурњави колима макар два пута смо видели такав описани удес у року од петнаест секунди. 🙂

Реакције ликова су потпуно неуверљиве. Саманта сасвим смирено прихвата да јој је супруг изгорео до непрепознатљивости, а још смиреније да је васкрсао из гроба. Ни свештеник Стјуарт није ништа бољи, а ни дијалози који су неспретан покушај филозофије религије.

Едукативни моменат: Саманта је дошла на идеју да увери раднике да је њихово празноверје погрешно тако што ће и сама ући у рудник. То је у филму лоша идеја, али у животу и није. Ако желите некога да уверите у нешто, треба и сами то да практикујете. На пример, ако пропагирате здраве стилове живота, треба сами да их се придржавате.

Оцена наставника:

1(у ствари је нула)

MPWbeowulf (Small)Беовулф и Грендел (Beowulf & Grendel 2005) је још једна екранизација чувене древне епске песме о нордијском јунаку који је убио трола. Ингвар Егерт Сигурдсон глуми трола који се свети ратницима данског краља Стелана Скарсгорда јер су му убили оца. У помоћ краљу прискаче јунак Беовулф (Џерард Батлер) са својим саборцима. Међутим, све што више сазнаје о тој крвавој причи, Беовулф је све мање сигуран да је на правој мисији.

Критички осврт: Прво морам да приметим да су предели који се могу видети у филму божанствени и заиста доприносе атмосфери коју филм прави. А атмосфера, уз глумце, уверљиво дочарава време када се бајка одвија и северњаке као народ из тог доба. Кроз разне детаље приказано је много тога о гордим северњацима, њиховим веровањима и ономе што они сматрају врлином. Глума је заиста добра, а глумци су и одабрани и харизматични. Стелан као несрећни краљ је одличан и његов лик је направљен много успешније него лик главног Беовулфа, који је сувише романсиран и идеализован.

Дијалози су јако добри и виспрени, а има, чак, и хумора. Постоји и неки дубљи, па и критички поглед на религију, хришћанску, паганску, било какву. И та критика се односила не на оно што религија јесте, већ на оно што људи желе да буде. Такође је добро поентирана људска особина да одбацује и прогања све оно што је другачије и то на разним пољима; нације, изгледа, начина живота.

Ипак, оно што сматрам највећим адутом ове верзије приче је то што се аутор трудио да пружи ширу слику, виђену из угла обе стране или свих страна, ма колико да их има. Див је у овој верзији несрећно биће, инфантилни шерет који уме да се радује, што је јак контраст у односу на његов чудовишан изглед. Цео филм има ту трагичну црту јер све актере чини несрећним, без обзира да ли ће преживети бој или неће и, што је битније, не дели их на позитивне и негативне ликове, чиме ова бајка постаје значајно озбиљнија и реалнија. На неки начин ово јесте сатиричан поглед на читаву ту причу о древном јунаку и оним што га јунаком чини. Многе древне легенде и житија и свакаква та предања у себи носе позадину приче у којој можемо да наслутимо колико је ту, заправо, било терора, мучења, убистава и поробљавања. Сада, канадски режисер исландског порекла нуди управо такву причу и јасно износи оно што би могла бити истина, вековима касније улепшавана у одама.

Едукативни моменат: Беовулф је цитирао данску изреку: када мачеви говоре истину, речи нису потребне. Пошто ми нисмо ратоборни као древни Данци, превешћемо то на мирољубивији, али једнако мудар начин – када дела говоре, речи нису потребне.

Оцена наставника:

5(иде на четворку)

dropFred (Small)Цркни Фред (Drop Dead Fred 1991) је прича о младој жени Фиби Катс која је у једном дану изгубила ташну, ауто, мужа и посао. Фиби је, очигледно, жена која нема самопоуздања и није сналажљива, тако да њена доминантна мајка Марша Мејсон преузима бригу о њој. Она је одводи својој кући, у предграђе, и Фиби се наново враћа у своју стару, дечју собу. Тамо проналази кутију замотану лепљивом траком. Када је пресекла траку, из кутије је излетео Цркни Фред (глуми га Рик Мајал), њен измишљени пријатељ из детињства. Фред је и тада правио силне невоље Фиби, док је била девојчица, а и сада је наставио са својим неваљалствима. Фиби је убеђена да јој он уништава живот, али ће временом разумети да га он мења, баш као што је требало да она сама учини.

Критички осврт: Идеја је баш добра и прича сама по себи, која је веома смислена и заокружена. Међутим, реализација је више него неспретна, превише инфантилна и са много претеривања. Уз то, глумци и улоге које су остварили сувише су ми бледи, а реакције не увек логичне.

Са друге стране, филм је забаван и има неколико добрих цака, а и хумор није толико лош. Истина, филм није толико комичан, колико је лепршав и ведар.

Едукативни моменат: Фиби је морала да схвати да људе које воли не треба да пусти да управљају њеним животом. Наш живот је само наш и ми једини знамо како треба да га живимо.

Оцена наставника:

4(јашта него поклоњена)

Лако Је Критиковати 72

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-rise-lycans-poster (Small)Подземни свет: Успон Лајкана (Underworld: Rise of the Lycans 2009) је трећи наставак саге о борби вампира и вукодлака. Овај пут, радња нас води у мрачни средњи век у коме су вампири суверено владали људима. Успели су да одгаје расу вукодлака, коју су назвали Лајкани, а која се разликовала од претходно преображених јер је могла да поприми и људски облик. Први од њих био је Мајкл Шин, кога је присвојио водећи вампир Бил Нај. Захваљујући Мајклу створени су и други, које су вампири користили као своје робове. Међутим, Рони Митри, Биловој кћерки, Мајкл је постао више од кућног љубимца. Они су се заљубили једно у друго, али њихова љубав је забрањена и морају да је крију, пре свих од Била. То је Мајкла мотивисало да побегне и са собом поведе своју љубљену. Но, то није уопште лак задатак.

Критички осврт: Радња се измешта из савременог доба у средњи век и то је, можда, највећи разлог што овај наставак значајно мења курс серијала. Наиме, у питању је занимљива, фантастична поставка Ромеа и Јулије, која се дешава у малтене исто време када се дешава и оригинална Шекспирова драма. И да, има мало и мотива преузетих из Спартаковог устанка. Оно што највише замерам филму јесте да су се аутори толико трудили да објасне дешавања у прва два дела (пошто је ово, јелте, преднаставак), да су у доброј мери занемарили радњу у овом делу. Да, знали смо ми да су се Рона и Мајкл несрећно волели, али, ипак је требало да буде нешто више од тога. Једино „више“ су на добар начин уведени стари ликови у причу, попут Кевина Гревијуа. И то „више“ је заиста мало.

Рона је по физиономији морала да буде веома слична Кејт Бејкинсел, како би се оправдале касније Билове симпатије према Кејт. Међутим, нисам очекивао да ће пронаћи толико међусобно сличне глумице; изгледају безмало као сестре. У сваком случају, Рона је прилично била добра у својој улози, али ни други ликови нису разочарали.

Филм је динамичан и акционе сцене су прилично успеле. Посебно ми се допало када вукодлаци беже из таминица, а вампири их гађају копљима кроз мајушне прозоре. Све је то праћено заиста добрим ефектима. Филм је, свакако, забаван, ту спора нема, али у смислу наставка и саме приче не нуди превише.

Едукативни моменат: Мајкл је лепо рекао својим саборцима, робовима које је ослободио, да не може да им уклони окове око врата, ако их не замени сопственим. Другим речима, када се један лидер замени другим, то аутоматски не значи и слободу. Али може да значи много тога другог, рецимо квалитетнији живот, па су Мајклови саборци ипак изабрали да им он скине окове.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

maxresdefault (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 1. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 1 2011) је четврти део саге о заљубљеној девојци Кристен Стјуарт у наочитог вампира Роберта Патинсона. У овом делу они су се венчали и одлучили да проведу медени месец на рајском острву близу Рија де Жанеира, али да Кристен још увек буде људско биће, а не преображена у вампира. Међутим, то се испоставило као лоша идеја јер се десило нешто о чему нису сањали – да ће Кристен да затрудни.

Критички осврт: Хајде да почнемо од венчања. Бил Кондон је прилично добро режирао, тако да је прилично уверљиво приказао напетост коју Кристен осећа и цео тај део је урађен са добром атмосфером. Онда је атмосфери морало да се дода мало скандала и можда се са тим и претерало, али све у свему, није испало лоше и обећавало је да ће овај наставак бити добар, макар колико и претходни. И ваистину јесте и због приче, али више због поменуте добро урађене режије. На пример, сцена са руинирањем кревета је храбра, врцава и духовита. Додуше, режија није ни савршена, тако да има и небулоза, попут телепатије између вукова која изгледа као епизода „Опстанка“.

Што се приче тиче, у ствари, и није тако лоша, с обзиром да је у питању најпипавији део „псеудотрилогије“, односно први део завршног дела. Тај део има улогу да уведе у велико финале, што је већ незахвална позиција јер је јасно да прича неће бити завршена и самим тим много ризикује да не поентира и не буде сасвим јасна. Међутим, прича се заокружује, ипак, а могла би, чак, да прође и као независна од других наставака. Много личи на „Розмарину бебу“, али са значајно бољим ефектима, мање мистерије и више интрига. Довољно је динамичан и забаван да држи пажњу, али је далеко од савршеног.

Цео сукоб између вукодлака и вампира је исфорсиран, а и филм није растерећен патетике која прати целу сагу, као ни преузетих идеја из других фантастичних филмова (на пример, када Кристен оживљава, па како јој се активирају вене и свашта нешто по телу). И морам да приметим да је сцена када Кристен пије крв како би нахранила бебу, биолошки гледано, потпуна глупост, чак и у фантастичном филму.

Едукативни моменат: Оно што су вампири показали као своју највећу вредност је да су били ту за чланове своје породице и спремни да се жртвују за њих. Чак су и крвопије показале колико је породица важна, а и без њих ми би то требало да знамо и да негујемо лепе односе унутар породице и да се посветимо сваком члану.

Оцена наставника:

3(са *)

the-twilight-saga-breaking-dawn---part-II (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 2. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 2 2012) је наставак претходног филма. Кристен Стјуарт је имала мучан порођај, али се из мртвих дигла као вампирица. Њена новорођена кћерка је зачуђујући феномен у свету вампира и не престаје да чуди својом неочекиваном природом. Њу је угледала рођака вампирица Меги Грејс и пријавила је моћној италијанској вампирској породици. Према Мегином виђењу, прекршен је закон који говори о томе да се деца не смеју преображавати у вампире. Зато је моћна породица кренула у одмазду клана оца девојчице Роберта Патинсона. Знајући са ким имају посла, чланови Робертове породице почели су да окупљају савезнике из свих делова света, како би се супротставили.

Критички осврт: Занимљиво је како је једна прешећерена сапуница еволуирала у суперхеројски филм са јунацима који имају убојите наднаравне моћи, са све грандиозном битком на крају. И морам да признам да је преокрет са битком одличан. Јако ми се допадају зликовци, посебно Мајкл Шин. Очигледно се једнако добро сналази у улогама добрих вукодлака из „Подземног света“ и злобних вампира. И Дакота Фанинг ми је прилично слатка, онако сва зла.

И онда се, на самом крају, филм вратио на ушећерену сапуницу и то је било као отрежњење или, боље рећи, враћање у „стварност“ из лепог сна. 🙂 Сага о натприродној љубави се завршила и ми можемо, напокон, да оставимо Роберта и Кристен на миру и то за њих заувек, пошто су, јелте, бесмртни. Решење љубавног троугла, који траје већ четврти филм, некако се нашло, а да сви буду задовољни. Мени је решење по систему да све остаје у породици и занимљиво, и, истовремено, чудно. Но, добро, некакво решење јесте, баш као што је и ово некаква радња и има смисла, забавна је и динамична. Такође је и сасвим класична и не увек инвентивна.

Едукативни моменат: Ешли Грин је имала добар план да спречи Мајкла да јој повреди породицу, али је, свеједно, упутила Кристен у још један план; да њена кћерка Макензи Фој и Тејлор Лаутнер отпутују заједно и спасу се макар они. Ми се вероватно нећемо налазити у проблемима да нас прогањају амбициозни вампири, али при ковању било каквог плана, увек је добро имати и један у резерви (тзв. план Б).

Оцена наставника:

4(поклоњена као и претходне, али јача од њих)

Bunker-of-the-dead-poster (Small)Бункер мртвих (Bunker of the Dead 2015) је немачки филм на енглеском језику. Патрик Џанс је момак који је кренуо у авантуру да у старом нацистичком бункеру, који још увек нико није открио, пронађе злато. Иако је, уз помоћ пријатеља, успео да пронађе бункер, задатак се испоставио као изузетно тежак. Наиме, у бункеру се налазе зомбији нациста, а и Патрика јуре амерички војници јер је бункер у оквиру њихове базе.

Критички осврт: Да ли је ауторима филма као инспирација послужио други филм „Изненадни ударац“, заиста не знам, али видех да су направили причу са нацистима зомбијима. У сваком случају је погодно јер је овај филм рађен као дугометражни снимак неког гејмера, а где ћете боље него да гледате како гејмер убија нацисте, па још зомбије? За оне који не знају, гејмери су људи који постављају снимке тога како играју видео-игре. Изгледа да је „пуцачина из првог лица“, како они то већ називају, прилично популарна и ово није први филм где сам видео да је искоришћена као модел режије. И изгледа да велики број млађарије воли то да гледа. Мени је концепт гејмера и њихових активности потпуно досадан, као и овај филм. Има акције и то баш много, али, некако, огољене, без мистерије, интриге, било чега. И не допада ми се тај „популистички“ начин прављења филмова. Јасно је да сваки филм мора да има у некој мери тога да подилази публици, али ово је, заиста, претерано. Он је наменски прављен као производ, играчка малтене, која ће се продати клинцима.

Но, хајде што је филм досадан, него нема ни радњу. Све време се Патрик вија са зомбијима по бункеру, након што се, краће време, вијао са војницима по војној бази. Ах, да, има и ванземаљаца, потпуно класичних, који не доприносе бољитку. И оно што је важно, измиче ми смисао целе ове… приче. Много тога у њој није ни логично. Некако је јасно да је излаз тамо одакле сте и ушли, а Патрик се тога сетио тек када су све друге опције за излаз пропале.

Глума је спорадична; има примера и баш лоше и сасвим солидне. Да се не лажемо, није ни претерано захтевна. Патрик је прилично уверљив као адреналински тип, иако његово описано херојство, ипак, изгледа нестварно. Дијалози су прилично сведени.

Што се зомбија тиче, они су тек лоше решени. Маске мање-више, али се час понашају као живи, час као мртви, те их је могуће убити као и сваког другог човека, али и није увек. Могуће их је и онесвестити, што је новина, али не баш и смислена. Поједини су јаукали, умарали се, имитирали, били збуњени и тако. Појавио се и Хитлер, значајно масивнији и јачи него што можете да видите у документарцима. Хитлер јесте био звер, али не на начин приказан у овом филму.

Едукативни моменат: Једино што бих издвојио позитивно у овом филму је нетрпељивост према нацистима. То је покрет који је био лош и донео је много зла свету и свакако га треба осуђивати, као и неонацизам који, нажалост, још увек постоји. И то нису у питању зомбији, већ реални људи.

Оцена наставника:

1(на два)

sparks (Small)Спаркс (Sparks 2013) је суперхеројски филм базиран према истоименом стрипу. Када је метеор пао на Рочестер, већина мештана те варошице је изгинула, а преживели су касније помрли од последица радиоактивног зрачења метеора. Ипак, њих тринаесторо је успело да преживи, мада са мутацијама које су их промениле. Двадесет осам година касније млади Чезе Вилиамсон пожелео је да буде маскирани суперхерој који ће спасавати град од злочина. Срео је и суперхероину Ешли Бел и постали су партнери, па и више од тога. Невоље настају када налећу на серијског убицу Вилијама Ката који је постао један од тринаесторо мутираних људи из Рочестера.

Критички осврт: Почетак је баш језив. И надаље је филм заиста мрачан, али не зато што је богзна какав хорор, већ због приче и атмосфере. Што се тиче фотографије и начина режије, филм припада неоноар жанру, који не видим често у СФ остварењима, па ми је занимљив. Ипак, прича ми је занимљивија јер има много мистерије (додуше не увек непредвидљиве) која се намеће некако индискретно. Другим речима, главни протагониста се не суочава са мистериозним убицом и значајним детаљима из свог живота зато што му је то циљ коме тежи, већ се, напросто, делићи слажу као мозаик, а кроз оно што му се у том тренутку дешава. Он је антијунак, али далеко од класичног јер у једном тренутку постаје самоубица, а у другом чак и сводник. Већ сам гледао антијунаке у различитим филмовима, али у овом филму су портретисани сасвим другачије. Они, заправо, нису постали зли колико су посрнули.

Допао ми се и спој романтичног кримића из четрдесетих, психолошког хорора и суперхеројштине попут оне из саге о Икс-људима, али миксованих тако да један жанр у једној сцени замењује други у другој. Не могу да кажем да је ово перфектан филм јер му недостаје акције, мало више напетости и још штошта, али свакако је занимљив и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако је веровао да нема супермоћ, Чезе је сазнао да има такву моћ која му даје предност у односу на друге суперхероје. И у свету „обичних“ људи, није истина да су други увек бољи од нас. Имамо и ми способности и знања која могу да нас издвоје. Само је потребно пронаћи их и радити на њима.

Оцена наставника:

4(рецимо)

homecome (Small)Спајдермен: Повратак кући (Spider-Man: Homecoming 2017) је суперхеројски филм о јунаку из наслова (глуми га Том Холанд), а која се надовезује на причу о Осветницима. Младог суперхероја под свој надзор узима други суперхерој и, уједно, мултимилионер Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор). Међутим, тинејџеру под утицајем хормона није занимљиво да учи, сазрева и чека своје време, већ жели да учествује у мисијама. Он се упушта у авантуре, али оне нису претерано грандиозне, све док не наиђе на тзв. Лешинара (Мајкла Китона) који је направио бизнис од илегалне производње оружја ванземаљског порекла. Испоставља се да је добио противника који је довољно изазован, али и прилично опасан.

Критички осврт: Ово је пример тинјеџ филма који није досадан и испразан. Све ми се свиђа у овом филму, почевши од лика Спајдермена који је баш компатибилан са Ајронменом као ментором. Спајдермен је штребер који све зна и иде на такмичења и то је кул у овом филму што ми се баш, баш допада. Даље, допада ми се хумор, акција, специјални ефекти, глума… Као што написах, све. 🙂

Едукативни моменат: Спајдермен је рекао Ајронмену како би желео да буде као он. На то му је овај одговорио да би желео да буде бољи од њега. Још једна мудра реплика је када је Ајронмен одлучио да одузме костим Спајдермену, а овај га је замолио да то не чини јер без костима је ништа. Ако је тако, закључио је Ајронмен, онда и не треба да га носи. Другим речима, ако нисте постигли ништа без униформе и положаја, значи да ту униформу и тај положај не заслужујете.

Оцена наставника:

5(уз браво)

dedazone (Small)Мртва зона (The Dead Zone 1983) је филм рађен по истоименом роману Стивена КингаКристофер Вокен је наставник који је лудо заљубљен у колегиницу Брук Адамс. Њих двоје су провели угодно вече заједно, а након што ју је испратио кући, доживео је саобраћајну несрећу. Када се пробудио из коме, сазнао је да је превише времена прошло, да се Брук удала и да је он стекао натприродне моћи. Наиме, могао је да предвиди будућност. Овај новостечени дар за Кристофера је, уједно, проклетство јер како моћи јачају, тако и тело слаби.

Критички осврт: Филм уопште није предвидљив. Очекивао сам да ће то бити трилер посвећен проналаску масовног убице, али се та епизода завршила веома брзо. Или да ће бити љубавна мелодрама између Брук и Кристофера, али и то је било спорадично актуелно. Филм се, наиме, састоји из више прича у којима је само главни протагониста исти човек. Испоставило се да су све те приче довољно међусобно повезане да воде, попут пречки на мердевинама, ка једној ултимативној, где је и врхунац филма. И то је генијално направљено, баш како аутор таквог калибра као што је Стивен Кинг и може да уради.

Филм је динамичан и држи пажњу, пре свега јер је радња занимљива, а и због тога што се дешавања стално мењају, те све време пристижу нови ликови. Крај је поприлично напет, за разлику од сцена са масовним убицом, које јесу помало гадне, али нису узбудљиве, нити страшне. Да додам и да је крај решен фантастично. У филму бих још похвалио и глуму Кристофера, кога, иначе, памтим као сјајног глумца. Ни остали нису лоши, напротив.

Едукативни моменат: Кристофер је био пред тешким дилемама и одлукама и, иако је чинио добро људима, морао је да пролази кроз ружне ситуације и свађе, а на крају је изгубио живот. И то све због тога што је знао шта ће се дешавати у будућности. Ми нећемо да идемо толико далеко и озбиљно, али истина јесте да што више знате имаћете и већи утицај на друге, а тиме и већу одговорност.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

jurrass (Small)Парк из доба јуре (Jurassic Park 1993) је филм о томе како је Ричард Атенборо направио парк са диносаурусима које су његови научници оживели. Он је у том парку видео светску атракцију, али да би му одобрили да га уопште отвори за јавност, морао је да има пристанак неких светски познатих научних имена. Зато је позвао троје научника: Џефа Голдблума, Сема Нила и Лору Дерн. У посету му је дошло и његових двоје унука Аријана Ричардс и Џозеф Мазело. Сви они, заједно са адвокатом и инспектором парка Мартином Ферером, кренули су у обилазак. Међутим, запослени систем администратор Вејн Најт направио је дил са конкурентском фирмом да ће им, за позамашну своту новца, однети фетусе диносауруса. Да би спровео ово (не)дело, морао је да укине сигурносне системе. То је значило и да ће се искључити електронска ограда, а то је опет значило да она више неће бити препрека за диносаурусе, тако и оне опасне – тираносауруса и велоцирапторе. Обилазак парка претворио се у борбу за живот.

Критички осврт: Живописни су ликови, а и глумци су одлични. Само они већ довољно подижу атмосферу филма, а где су тек идеја, радња и специјални ефекти… Сама идеја како су васкрсли диносаурусе толико је добра, да се о њој полемише и у научно популарним чланцима. Полемике које могу да се чују у филму одличне су и презентују научну мисао на најбољи могући начин. Радња је предвидљива и креће се ка томе да се направи узбудљив, забаван филм са фокусом на борбу диносауруса и људи, али има своје озбиљне моменте, попут поменутих дијалога. Има и мало више игре са тираносурусом, па је нејасно кад он шта види и зашто гура аутомобил са литице, на пример, али некако су морали да се направе напете акробације. Но, све је то опростиво и уживање је гледати. Нема шта, филм је урађен врхунски, а тек је поштовања вредан с обзиром да је превазишао могућности доба у коме је настао и заслуге за то има, наравно, Стивен Спилберг. Без сумње, ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сем је испрепадао дете причом о велоцираптору и како је убијао плен. Свакако да је то био предатор који изгледа застрашујућ људима, али он није био суров и зао. Само је био адаптиран на услове живота и начин живота који је водио. И ту нема разлике између диносауруса из парка из доба јуре и данашњих, рецентних врста. Када је Сем рекао дечаку да покаже мало поштовања према тој древној животињи, исправно га је саветовао. Природу треба поштовати и на тај начин опходити се према њој.

Оцена наставника:

5(још како)

shrknadoVАјкулорнадо 5: Глобално ројење (Sharknado 5: Global Swarming 2017) је пети наставак саге о ајкулама које долазе заједно са торнадом. Код Стоунхенџа, Каси Сербо је пронашла некакав древни храм који чува тајну о пореклу натприродног климатског феномена. Позвала је највећег стручњака за ајкулорнада Ијана Зијринга, како би заједно истражили то место и нашли начин да заувек зауставе летеће убојите ајкуле. Међутим, испоставило се да су урадили управо супротно: ајкулорнада су постала глобална појава. Изазов за Ијана је већи него икад јер апокалипса се спрема.

Критички осврт: Богами, „Ајкулорнадо“ доживе и свој пети наставак, као да се ради о некој високобуџетној и високоцењеној саги. 🙂 И пети наставак је, заиста, померио границе. Радња је толико сулуда, да сам напросто био опчињен! Ово је микс најразнорснијих жанрова и филмова, па има мало „Немогуће мисије“, мало „Џејмса Бонда“, мало „Индијане Џоунса“, мало „Побеснелог Макса“, мало „Годзиле“, мало „Повратка у будућност“, а има и суперхеројштине, налик на „Ајронмена“ или „Робокапа“ јер је Тара Рид некакав андроид који голим рукама зауставља (цео) хеликоптер (кад сам је последњи пут видео у другом наставку, још увек је била обична жена). Заиста, по мало од свега, у, наравно, сведенијој и јефтинијој варијанти. Ово потоње посебно; на пример, костур човека кога су Каси и Ијан пронашли има видљиву жуту пластику између пршљенова. Исти такав имам у кабинету, а жуто обојена пластика има за циљ да ђацима прикаже хрскавицу. Такође, Каси и Ијан пронашли су и шешир, какав је носио Индијана Џоунс, и то толико очуван, као да је из радње, а не из клопке-гробнице у пећини никад истраженој. 🙂 Та пећина је, да поменем, испод Стоунхенџа. И то у провалији од много десетина метара. Никад нисам обишао Стоунхенџ, али сам прилично сигуран да нико никад није помињао понор у близини, а посебно не у шумарку.

У овом филму не могу да очекујем да ће ико глумети озбиљно (мада има покушаја драме), али поједине старлете и старлетани, који су се ту задесили, заиста су испод сваког критеријума. Једино је ТВ водитељка била иоле уверљива када је замолила грађане да не мазе и хране ајкуле и да их не узимају за кућне љубимце. 🙂 Иако звучи сулудо, ово се испоставило као тежак задатак јер су се ајкуле закуцавале у прозоре лондонских станова. Како је почео ајкулорнадо, све је постало још чудесније. Једна од сцена је када је Каси аутобусом налетела на музичара Брета Мајклса, није га чак ни угрувала. Јакна му се, додуше, заглавила за предњи део баса, а он је почео да свира гитару док су ајкуле наоколо лебделе и обезглављивале и обезногивале (ову потоњу реч сам измислио) наоколни народ. И да не описујем даље сцене – ама све су, без изузетка, неопозиво паранормалне. Наивне и нелогичне моменте је немогуће пребројати. На пример, Каси умире на сред улице, док два полицајца стоје неколико корака поред и не предузимају апсолутно ништа. Или када Ијан и Тара улазе у тајну и закључану просторију у египатској Сфинги, ем што је све чисто, ем што бакље на зидовима горе увелико. 🙂

Негде сам прочитао да је овај филм реакција на излазак САД из Париског споразума о климатским променама. Председник САД Доналд Трамп је једини лидер на свету који се јавно изјаснио да су климатске промене лаж. Ако су аутори филма заиста правили спрдњу на такав став председника, а с обзиром на то да филм јесте спрдња, па им онда верујем, филм има моје симпатије. 🙂 А и музика је одлична, без шале.

Едукативни моменат: Глобално загревање је не само истина, већ и проблем са којим се човечанство већ сада суочава. Укратко, у питању је уништавање целокупне природе на Земљи због повећања годишње просечне температуре. А она се повећава због интензивног сагоревања фосилних горива и ослобађања гасова стаклене баште у атмосферу – угљен-диоксид пре свих, који имају својство да задржавају сунчеву топлоту на Земљи. Најразорније последице су отапање (до скоро вечитог) снега на половима, чиме се повећава ниво мора. То значи да ће много копна бити поплављено, а то ће утицати и на промену климе и тако на сав живи свет, укључујући и људе.

Оцена наставника:

2(због активизма, иначе један)

soylent_green_poster (Small)Зелени сојлент (Soylent Green 1973) је футуристички филм рађен према роману „Направите места! Направите места!“ аутора Харија Харисона. Будућност у овом филму је врло тескобна; људи има превише и огромна већина становништва је сиромашно и гладује. Власти су се зато ангажовале на производњи тзв. сојлента, храни која обезбеђује довољно енергије и у малим порцијама. Полицајци живе незнатно боље од других и један од њих Чарлтон Хестон ангажован је на решавању случаја убиства богаташа Џозефа Котена. Чарлтон, уз помоћ знатно старијег цимера Едварда Г. Робинсона, сазнаје да је Џозеф вршио истраживања океанског планктона од кога се и прави најновији зелени сојлент. Такође сазнаје да је уплетен у тајне које зна само политички врх. Оно што ће још сазнати потпуно ће променити спознају о друштву у коме живи.

Критички осврт: Ово је, заиста, занимљив кримић са мистеријом, али и љубавном авантуром између Чарлтона и Ли Тејлор-Јанг, које држе пажњу и заједно праве једну кохерентну и занимљиву причу. Сва дешавања у филму, па и она која нису директно повезана са истрагом убиства, у функцији су тога да дочарају будућност која је сиромашна и која деградира човека у сваком смислу. Ли, на пример, има „статус“ намештаја.

Филм не гледа на будућност прогресивно у смислу технике и технологије, чак види се и извесно назадовање (Едвард педала како би напунио батерије за кућну расвету), већ се више базира на устројство будућег друштва, што је и занимљиво и прилично ново виђење. Рецимо, режисер Стенли Р. Гринберг осмислио је установу која легално врши еутаназију, а у коју Едвард одлази.

Глумци су добри, а посебно Чарлтон, који глуми бахатог полицајца. Повремено је преглумљавао и било је мелодраматике (посебно у завршној сцени) али за оно време, ово је још и дозирано. 🙂 Једино што замерам филму је да је малко више развучен него што је потребно, али су зато сцене врло ефектне.

Едукативни моменат: Истина јесте да природне ресурсе искоришћавамо преко мере и да многи људи на свету гладују баш као протагонисти овог филма. Ресурсе морамо да користимо одрживо. Одрживо коришћење подразумева скуп планских активности које у великој мери чувају природу, развијају хуманији однос, а не спречавају развој науке и технологије.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 70

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Clown-poster (Small)

Кловн (Clown 2014) је хорор који не препоручујем људима који пате од коулрофобије. 🙂 Енди Поуерс је агент за некретнине. Пошто је аниматор отказао свој наступ кловна за рођендан Ендијевог сина, Енди је морао да смисли начин како ће ту потешкоћу да реши. Пошто је био на послу, односно у кући коју је требало да прода, претражио је подрум како би пронашао погодан материјал да сачини костим и да кловн буде он. Срећа му се осмехнула и пронашао је комплетан костим кловна. Рођендан је успео, али се Енди суочио са новим проблемом: више није могао да скине костим са себе.

Критички осврт: Идеја је океј и реализација није скроз лоша, мада има нелогичних момената (мало дете само у кући до касно у ноћ, полиције нема где треба, али јури жену у колима са девојчицом (сцена је таква да сви родитељи одлазе кућама са својом децом), Енди исече руку тако да је пререзао вене и његова жена Лаура Ален не одреагује на то, а он је, при томе, крварење зауставио тоалет папиром итд) и има општих места.

Метаморфозе људи у демоне нису нова ствар у хорор филмовима, па макар биле и постепене, као у овом случају. Међутим, прича која тај преображај прати јесте релативно иновативна и прилично занимљива. Филм је и динамичан и довољно страшан, као и Ендијева маска. Можда је онај рог на глави, ипак, био вишак. 🙂 Највише су ми се допали ликови, чији су карактери врло животни и све време се „клацкају“ на ивици моралног и исправног. Лаура је и жена која ће увек наћи оправдање за свог агресивног мужа и то јесте део „хорор филма“ који се дешава и у реалном животу многих породица. Све је то дало приличну дубину овом филму и некако га „подигло“ у односу на друга „само бежи и вришти“ остварења.

Едукативни моменат: На неки начин овај филм испитује и границе докле бисте ишли за особу коју волите. Лаура се нашла у зачараном кругу све док је син није отрезнио речима да чудовишни кловн више није његов отац. Другим речима, ако нека особа захтева да радите за њу нешто што није исправно, то није особа која вас воли.

Оцена наставника:

4(прилично бледа)

UryGe (Small)Подземни свет: Буђење (Underworld: Awakening 2012) је четврти у низу филмова из саге о рату између вампира и вукодлака. Људи су постали свесни да ова бића постоје и почели су истребљење. Рат је био свеопшти и бесмртници су схватили да ће га изгубити. Вампирица Кејт Бејкинсејл и њен љубавник хибрид (полувампир, полувукодлак) Скот Спидман припремали су се да побегну бродом, али су их војне снаге онемогућиле. Кејт се буди у лабораторији и схвата да се ситуација променила. Рат против људи је завршен, али опасност тиме није престала.

Критички осврт: Овај наставак је у односу на претходна три преслаб. Идеја је, практично, иста као и у првом делу, само је у питању варијација на тему. Дакле, филм није донео ништа ново, а није донео ни причу вредну гледања. Заправо, радња је у потпуном хаосу и при томе нема никаквог смисла. Научници желе девојчицу хибрида Индију Ајсли по сваку цену, иако имају њеног оца Скота и све што су хтели са њом, могли су да ураде и са њим. Нејасно је и за шта им је била потребна Кејт, а још је мање јасно како су знали да су Кејт и Индија телепатски повезане, када је Кејт била у коми све те године. Уосталом, према самом филму, Индија се телепатски повезала са Скотом тек када се овај пробудио. Даље, када се Кејт ослободила, по лабораторијама се борила са људима. Касније се испоставило да су сви запослени махом вукодлаци и има смисла да буду, али то онда нема смисла у поређењу са тим сценама Кејтиног бега.

Не само да радња не трпи логику, већ је и потпуно предвидљива. Дијалози су безвезни и повремено бесмислени, чему нису много помогле ни „велике речи“. Све у свему, овог наставка није требало да буде јер једино што га продаје је акција, која је, па, обична. Ништа спектакуларно и са заиста много убистава и мртвих, можда чак и више него у најкрвавијем наставку „Рамба“. А колико год да их је, то није довољно. 🙂

Едукативни моменат: Чарлс Данс је вођа вампира који је дао вукодлацима оно што су желели (како би заштитио своје људе), док је његов син Тео Џејмс желео да пружи отпор тим истим вукодлацима. Тешко је рећи ко је ту био у праву и да ли је отпор или попустљивост прави одговор јер све зависи од ситуације до ситуације. Међуљудске интеракције су компликоване, а животне околности разноврсне, тако да ту правог савета нема. Ми, свакако, треба да се трудимо да урадимо исправно, ма шта год то значило.

Оцена наставника:

1(дефинитивно јер више од овога не може)

CorpseBride (Small)Мртва невеста (Corpse Bride 2005) је британско-амерички цртани филм. Радња се дешава у Викторијанском добу и почиње најавом венчања између девојке Викторије, племићке крви, и момка Виктора, сина продавца рибе. Викторијини родитељи пристали су невољно да удају кћерку за момка без титуле, пошто су остали без новца. Проба венчања није прошла најбоље због Викторове неспретности и он је, очајан, отишао у шуму како би вежбао свадбени завет. И први пут када га је изговорио како треба, прстен је ставио на замишљени прст. Њему се чинило да је то гранчица дрвета, а заправо је био скелет шаке мртве девојке. И она је пристала да се уда за њега, те га је одвела у подземни град мртвих. Виктор је пробао да се спасе из ове мучне ситуације, тим пре што је желео да ожени Викторију, а не мртву девојку. Међутим, то није тако једноставно.

Критички осврт: Овај цртаћ веома је сличан ранијем цртаћу истог режисера Тима Бертона: „Ноћна мора пре Божића“ и по мотиву (све се дешава у свету мртвих) и по анимацији. Изгледа да Тим воли да прави мрачне цртаће и то ради поприлично успешно. Овај цртаћ је мрачан и по бојама јер су коришћене углавном плава и сива, а како би се дочарао свет живахних мртваца. И добро је дочаран тај свет, врцаво и занимљиво.

Сама прича није претерано богата, да тако кажем, али јесте лепа и заиста тужна. Она говори о љубави на један једноставан начин, а опет компликован. Такође, прича говори о моралу, осећају за исправно и прави тешке дилеме, а шаље заиста лепе поруке. Солидно добро је испричана, са тек пар недоследности. Рецимо, мртва невеста је свог драгог зграбила на мосту који води у град и виђени су заједно. Касније се испоставило да улазак у свет живих захтева посебну магију мудрог костура, а млада се понашала као да дуго до тада није видела Месец и лептира, као да сцене на мосту није ни било. Но, опростиво је. 🙂

Едукативни моменат: Иако је несрећна мртва невеста желела да поврати своје снове, као и живот за којим је жудела, неке ствари, напросто, не могу да се врате. И то морамо да прихватимо, а овај цртаћ нас, на један весели или можда више луцидан начин, учи и како да то учинимо.

Оцена наставника:

4(са *)

the-smurfs-poster (Small)Штрумпфови 2 (The Smurfs 2 2011) је други наставак играног филма из 2011. Зли чаробњак Гаргамел (глуми га Ханк Азарија) сада станује у реалном свету, конкретно Паризу, где забавља бројне обожаваоце својим чаролијама. То за њега, ипак, није довољно. Он жели да влада светом људи, а то може само ако дође до тајне формуле која чини да Штрумпфови буду плави. Он зна да Штрумпфета зна састав те формуле, па шаље другу Штрумпфету коју је направио (и која није плава), а како би отела своју сестру из села Штрумпфова. Зато отвара портал до села Штрумпфова и његова креација је заиста успешно обавила мисију. Проблем за чаробњака је што отета Штрумпфета неће да ода тајну, а и Велики Штрумпф са још три Штрумпфа на путу је да је спасе. Уз то, они имају савезнике у свету људи, а то је Нил Патрик Харис и његова породица.

Критички осврт: Свакако нисам објективан према омиљеном цртаћу из детињства (да, ја сам био од оних који је скупљао и сличице и све што је имало штрумпфове по себи), али ми се филм допао. Иако је радња потпуно класична и није више од пуког понављања првог наставка и цртаћа у коме је створена Штрумпфета, опет је допадљива. Допадљива је и музика, а анимација и специјални ефекти су више од допадљивог.

Постоји покушај у филму да се направи нека дубина и да се да прави смисао и значај породици, али је то урађено превише инфантилно, па и мало префорсирано и неспретно. Аутори филма су се, највероватније, руководили тиме да праве дечји филм, али ја, лично, никада не бих потцењивао децу. И избацио бих претерано патетичне делове. 🙂

Едукативни моменат: Лепо каже Велики Штрумпф: није важно одакле потичеш, већ је важно шта одабереш да будеш. Заиста је мудар тај мајушни, плави старкеља. 🙂

Оцена наставника:

3(мада сам желео да поклоним четворку)

trismurfs (Small)Штрумпфови: Изгубљено село (Smurfs: The Lost Village 2017) је цртани филм који нема везе са претходним филмом. Штрумпфета је несрећна јер не може да пронађе ниједну област која би је карактерисала. Наиме, нико у селу малих плавих људи није знао шта је она, док су сви остали имали по неку карактеристику која их је издвајала. Како би је орасположили, Кефало, Грубер и Трапавко су је позвали на сноубординг, али без снега и по гранама дрвећа. Тада је она открила да постоје и Штрумпфови за које нико није знао, а који се налазе у Забрањеној шуми, иза великог зида на који је набасала. Нажалост, Гаргамел је сазнао за ово њено откриће и одлучио да пронађе село тих других Штрумпфова. Зато је Штрумпфета одлучила да се оглуши о забрану Великог Штрумпфа и да оде у Забрањену шуму како би те Штрумпфове упозорила на опасност која им се спрема. У авантури су јој се придружила и тројица пријатеља са „дрвобординга“.

Критички осврт: И у овом цртаћу мотив је исти као у претходном филму; Штрумпфетин недостатак идентитета због порекла таквог какво је. Као да је неко задао исту тему различитим ауторима и сада су они направили две варијанте. И морам написати да је ова варијанта успешнија. Радња је и даље класична и предвидљива, али је богатија. Има некакву мистерију или интригу, а довољно је добро обрађена да држи пажњу све време. Уз то, има и акције много више и значајно је маштовитија. Хумор је ту негде као и у претходном филму, но све у свему, ово је један пристојан цртаћ о Штрумпфовима. Онакав какав треба да буде.

Едукативни моменат: Сваког Штрумпфа је нешто дефинисало; нека особина, посао који обавља или већ нешто треће. Штрумпфета је имала проблем што није могла да издвоји једну особину која ће је описати. На крају се испоставило да је она много тога. Неко ће се пронаћи у једном послу и биће сјајан у томе, али ће се неко пронаћи у више области. И једни и други су сасвим у реду; први нису уских погледа, а други нису површни. Само раде оно што им „лежи“.

Оцена наставника:

4(овде сам већ могао да поклоним мирне душе)

ted_ver_xlg (Small)Тед (Ted 2012) је филм о дечаку који није имао ниједног пријатеља. Зато су му родитељи купили једног – плишаног меду. Нови пријатељ му се толико допао, да је пожелео да оживи, што се и десило. Живи плишани меда био је медијска атракција једно време, а онда се живот вратио у колотечину. Дечак је одрастао (и као одраслог глуми га Марк Волберг), а и меда са њим. Њих двојица су и даље пријатељи и уживају у лудоријама, али се све мења када Маркова веза са Милом Кунис постане озбиљна и почне да захтева промену животног стила.

Критички осврт: Хумор је веома виспрен с једне стране, а веома политички некоректан са друге. Иако би требало да осудим такав хумор, баш зато што се очекује да и сам будем политички коректан, напросто не могу јер је урађен заиста добро. Режисер (и сценариста) Сет Макфарлан „купио“ ме је разговором који су водили Марк и његов меда за столом док је трајала журка. Реалне потребе за тим разговором у тој сцени није било и овде је било битно само приказати тај скеч. И њиме је све речено и све решено у корист Сетове храбрости да пласира такав хумор. Углавном, не знам да ли ће се сваком допасти и да ли ће свакоме бити смешан, али мени јесте био забаван. Као и цео филм, који ми се допао јер има јаку симболику и у којем сваки мушкарац може да се препозна. Највише, наравно, у лику главног глумца. Тед је, ту сумње нема, магична манифестација тешкоћа у сазревању (преласку из периода дечака), али осмишљена прилично оригинално и веома живописно.

Сама прича је чиста класика, са ликовима који су углавном стереотипи, па је ту богати и снобовски Марков ривал Џоел Макхејл, који је потпуно „шупаљ“, психопата који заводљиво игра уз ТВ Ђовани Рибизи и његов чудни, прекомерно гојазни син Един Минкс, као и љубоморне Милине колегинице, а и (вероватно) потајно заљубљена дружељубива Маркова колегиница Лора Вандервут. Ипак, и таква, прича је добро испричана и динамична, мада са не баш претерано узбудљивим акционим делом (када се Ђовани и Марк јуре колима). Тај део је трајао релативно кратко и није битно пореметио жанр који доминира, а и сва та акција је била више у служби неке друге приче.

И да, патетика је смањена на минимум, што заиста поздрављам. Овај филм се, по готово свему, значајно издваја у мору романтичних комедија (под условом да, уопште, припада том поджанру).

Едукативни моменат: Марк је много пута покушавао да се промени зарад Милине љубави. И заиста је имао јаку вољу, али у томе никако није успевао. Главни разлог је тај што никако није могао да прихвати одговорност за своје поступке. А то је предуслов за стицање зрелости.

Оцена наставника:

4(иде на пет)

back_to_the_future_verПовратак у будућност (Back to the Future 1985) је СФ који је прославио тада младу звезду Мајкла Џеј Фокса. Он је момак кога школа не занима претерано, али је добар пријатељ са знатно старијим и видно ћакнутим научником Кристофером Лојдом. Најновији изум овог откаченог научника је времеплов. Направио га је у колима веома модерног изгледа и одлучио је да истражи будућност. Но, на самој проби, десио се инцидент; терористи из Либана убили су професора јер им је преваром узео плутонијум (потребан за покретање времеплова). У метежу који је настао, Мајкл је морао да побегне од агресивних терориста и то управо у времеплову. Завршио је у времену тридесет година пре свог времена, баш када су његов отац Криспин Главер и мајка Леа Томпсон били млади.

Критички осврт: Нема ту много шта да се каже, филм је класик СФ-а. Има занимљиву и оригиналну идеју, добру причу и хумор, а и неодољиви шмек осамдесетих. Све ми се свиђа.

Едукативни моменат: Једна лекција из историје Мајклове варошице спасила га је и омогућила да се врати у своје време. Када је активисткиња желела да му је исприча, није га занимало. Наравно, нас не може да занима све, али понекад треба дати шансу и саслушати. Можда нам се допадне, а и ко зна када ће нам неко знање затребати.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

back-to-the-future-part-ll (Small)Повратак у будућност II део (Back to the Future Part II 1989) је, очигледно, наставак претходног филма. Овај пут, научник Кристофер Лојд одвео је Мајкла Џеј Фокса и његову девојку Елизабет Шу у будућност. Наиме, њиховом сину била је потребна помоћ. Мајкл је успео да му помогне, али оно на шта нису рачунали је да ће им времеплов украсти Том Вилсон, који познаје Мајкла и њихову породицу, а успео је да сазна и за постојање ове СФ машине. Он је променио прошлост, тако да, када су се Мајкл и Кристофер вратили у своје време, више ништа није било исто.

Критички осврт: Овај део је, чак можда, и узбудљивији од првог. Марфијеви закони обилато су коришћени и све што је могло да пође наопако, пошло је. Резултат је авантура и акција којима краја нема. У ствари, има, али је тај крај мало трапаво одрађен да би се прича увела у нов наставак. Но, замерки немам. Филм је, баш као и претходни део, сјајан.

Едукативни моменат: Кристофер је стално упозоравао Мајкла да буде опрезан шта ради јер ће свака његова активност да измени след догађаја. Ми не можемо да путујемо кроз време као они, али истина је да и ми нашим активностима мењамо догађаје. Тога треба да будемо свесни, посебно да не бисмо радили нешто што може да изазове и оне лоше догађаје.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

moking (Small)Краљ мајмуна (西遊記之大鬧天宮 2014) је кинески филм који приказује једну легенду о необичном мајмуну златног крзна. Прича почиње ратом између божанстава са неба и демона. Демони су изгубили, али су руинирали небеску палату. Зато је божица Чжан Цзилин обновила палату претворивши своје тело у кристале. Један кристал је пао на земљу и у њему се родио мајмунчић. Он је одрастао (глуми га Дони Јен) и његово образовање преузео је учитељ кога је ангажовала богиња милости Кели Чен. Међутим, за мајмуна је заинтересован и краљ демона Арон Квок јер у њему види шансу за нови окршај и овог пута и победу над небесима.

Критички осврт: Кинезима је фотографија веома важна у филму и чак и они делови који су видно нацртани, лепо су нацртани (што не значи и да су добро анимирани).

Колико сам схватио, нема код Кинеза премишљања, договарања, одуговлачења или пренемагања било какве врсте. Нема ни упознавања, ако ћемо поштено. Мајмун је видео старца у шуми, допало му се шта овај зна и одлучио је да оде са њим на курс. У следећој сцени, са леђа велике птице викао је саплеменицима како ће се брзо вратити. Радња мора да иде својим током и тачка. И логика је врло стриктна. Мајмун је у поменутој сцени држао лептира у шаци. Старац му је рекао да је мртав, на шта је мајмун упитао: „Ти ниси он. Како ти знаш да је мртав?“ Старац је мудро одговорио питањем: „Ти ниси ја. Како ти знаш да ја не знам да је он угинуо?“ То је тако мудра логика да сам морао да прекинем филм и размислим о томе. И, успут, узмем сладолед јер се уз сладолед лепше гледа филм. 🙂

Неке идеје су ми се допале, као када је богиња жртвовала себе тако што се њено тело распало у много кристала који су обновили небеску палату. Има тога још и све је занимљиво, али лако склизне и на ону другу, небулозну страну (мајмун који дише и прича под водом и скакуће и шта све не).

Моћи митских бића нису дефинисане, нити ограничене. Отприлике раде оно што је погодно за ту сцену или што, напросто, лепо изгледа у тој сцени, па лете или се трансформишу или бацају какву светлост… Мање-више раде свашта, повремено обесмишљавајући неке друге моћи. Ако већ сви могу да лете, шта ће им онда велике птице? Све то даје једну инфантилну црту или боље рећи додаје на инфантилности целог филма. Једини неинфантилни део је љубавна мелодрама Ромеа (господара демона Арона) и Јулије (богиње Џо Чен), која је прилично успела и која је најближа неком реалном животу. Све остало је, дакле, врло маштовито и врло хаотично, па и сумануто. Иако је јасно да је у питању митолошка прича и иако су њихова кошкања у ваздуху на све стране врло симпатична, ипак видно недостаје осећај за меру.

Едукативни моменат: Краљ мајмуна је разрушио целу небеску палату због своје наглости. Савладале су га емоције и то је разумљиво, али стоји да пре било каквог закључка и евентуалне акције треба испитати све околности. Реаговање „на прву лопту“ углавном није добра стратегија за било шта, а посебно не решавање спорова.

Оцена наставника:

3(има елемената и за плус, а богами и за минус)

maxresdefaultBS (Small)Крадљивци тела (Body Snatchers 1993) је трећа по реду екранизација истоименог романа Џека Финија. Крадљивци тела су, заправо, ванземаљци који се реплицирају тако што исисају садржај људског тела. Они изгледају сасвим као људи чије су тело искористили, али се понашају другачије и без емоција. Запосели су војну базу у Алабами баш у тренутку када је пристигла породица Терија Кинија. Тери је дошао у базу послом, у име Агенције за очување животне средине, како би проверио безбедност чувања хемикалија које војска користи. Ускоро ће открити да хемикалије нису опасност која вреба у овој бази.

Критички осврт: Већ на самом старту ми се није допала нарација са врло приземним „поукама“. Мислим да нарацију у филму, иначе, треба користити или ако је баш неопходно или ако је урађена са шмеком. Овде ниједно од два побројана није био случај. И како се надаље филм одвијао није ме фасцинирао. Некако ми је изгледао сувише збрзан и премало разрађен.

Глума је сва позерска, посебно двоје младих протагониста Габријеле Анвар и Билија Вирта. Најбоље, заправо, глуми клинац Рајли Марфи. Ликови су стереотипни и прозаични, а односи између њих најкласичнији могући. Рецимо, однос бунтовне тинејџерке Габријеле и њеног оца Терија већ је виђен у гомили, али гомили филмова, серија, драма, сапуница итд. Са друге стране, много је и било једноставније оставити ликове таквима јер за неку њихову разраду није ни било времена; све је подређено акцији.

Филм је прилично динамичан са много акције и много мање мистерије. И акција је сасвим солидна, мада ништа грандиозно. Можда су експлозије на крају имале за циљ да поправе утисак, али нису. Поједине сцене су ефектне, али не оне које се односе на акцију. На пример, добра је фора када је у обданишту сва деца цртају исти цртеж, осим Рајлија, па га учитељица гледа са неодобравањем. 🙂 И сцена у болници где се врши преображавање је прилично успела хорор сцена. Има и наивних момената, односно наивних реакција ликова.

Едукативни моменат: Када се отац наљутио на њу, Габријела је рекла како је попила „само“ једно пиво и закаснила „само“ пола сата. Та чаробна реч „само“ често је лош део оправдања младих (и не само младих) особа за лоше поступке. Договори се или поштују или не поштују и нема места за „само“ ово или оно. Тим пре што је „само“ веома релативно; некоме је само ако закасни пет минута, а другом пола сата. И ниједно од тога није у реду према особи која чека.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Лако Је Критиковати 69

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

City-of-Angels (Small)Град анђела (City of Angels 1988) је немачко-америчка романтична драма. Николас Кејџ је анђео који има задатак да одводи покојне на онај свет. Мег Рајан је хирург који се свим силама бори да људи не оду на онај свет. Николас се заинтересовао за њу и приказао јој се, а убрзо и заљубио. Као и она у њега. Иако су различити, та љубав је могућа, ако он „падне“, односно одрекне се својих моћи и постане обичан смртник. Као и људима, Бог је анђелима дао слободну вољу, тако да је одлука на Николасу.

Критички осврт: Сама идеја, да анђео завиди човеку, стара је, па, колико и Библија. 🙂 Што се реализације тиче, јесте романтично, али је на моменте и досадно. У ствари, таквих момената баш има много. Мотиви се веома често понављају, а пре свих Николасова жеља да сазна како је то осећати. Неминовно то мора да пређе у монотонију. У реду, схватили смо, он не осећа, а тако би желео. И треба да идемо даље, али ми се, са те мртве тачке, не померисмо готово до пред крај филма. Филм, дефинитивно, није динамичан. Мег је уобичајено слатка и досадна у улози коју је усавршила у гомили филмова пре овог. Лик смиреног и доброћудног анђела баш је „легао“ Николасу, који не врца баш од енергије. Добри су они и мање-више сјајно пливају у тим улогама, али претераше. 🙂

Радња је предвидљива и одвија се по обрасцу по коме су овакви филмови, углавном, прављени, са све разочарењима и музичким интермецима који та разочарења прате. Онда наилазе препреке великој љубави, па он јурца за њом, а она је обавезно негде отпутовала (или путује или хоће да се уда), па је то јурцање још драматичније и фрка је да ли ће стићи на време… Углавном, класична лимунада прича којој је додат и патетичан, несрећан крај.

Едукативни моменат: Допало ми се на крају што се Николас није покајао због избора које је направио, без обзира на последице и на лош исход. У оваквим случајевима и не треба се кајати. Најпре, то је био његов избор (не нечији туђи), а, потом, мотив који га је определио за тај избор је добар. На крају крајева, кајање нам неће много помоћи.

Оцена наставника:

3(може плус или, можда боље, плусић)

big (Small)Велики (Big 1988) је америчка комедија. Двојица тринаестогодишњака Дејвид Московски и Џаред Риштон проводе дане у дружењу и дечацима занимљивим активностима. Дејвиду се допала девојчица Кимберли М. Дејвис, али се њој свиђају старији дечаци. У луна парку Дејвид је пронашао необичну машину за прорицање судбине са лутком чаробњака Золтара, која се понудила да му испуни жељу. Он је пожелео да буде велики. Већ сутрадан, жеља му се испунила и постао је Том Хенкс. 🙂

Критички осврт: Има наивних момената. Рецимо, како то да мајка Мерседес Рул није направила фото-робот у полицији човека који јој је био у кући? Или како то да у озбиљној фирми нису проверили његов матични број? И када га је обезбеђење удаљило са возића како то да су га родитељи пустили да сада шета сам кроз луна парк? Но, све то не квари утисак о филму, који има добру идеју и још бољу реализацију. Чак, није ми тешко да поверујем да су ликови у филму веома озбиљно гледали на Томову инфантилну црту; неко као врлину, други као претњу. Та особина уме да буде и занимљива и симпатична, а понекад, чак, и потребна. Поменуту особину Том је мајсторски дочарао. Глума Тома Хенкса је одувек била одлична, па није било разлога да буде другачије и у овом филму.

Углавном, филм је занимљив, сладак и са форама које су одличне, а посебно када се Том и Елизабет Перкинс код њега у стану играју (у правом, не у пренесеном смислу те речи 🙂 ).

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: све има своје време и са многим стварима не треба журити колико год оне изгледале примамљиво. Оне ће доћи у неко доба и то доба ће бити право доба за то. Сада уживајте у добу у коме сте, док траје. Наравно, пре свих мислим на децу и детињство, али се односи и на оне који (прерано) жуде за пензијом. 🙂

Оцена наставника:

5(слаба или јака четворка, свеједно)

nanny-mcphee--watch (Small)Дадиља Мекфи (Nanny McPhee 2005) је прича о чаробној дадиљи коју глуми Ема Томпсон. У викторијанској Енглеској злосрећни удовац Колин Ферт има седморо деце која су неподношљиво неваспитана. Нити једна дадиља не може да изађе на крај са њима. Да зло буде веће, Колин нема могућности да их издржава без помоћи богате Анџеле Лендсбери, баба-тетке своје покојне супруге. Анџела захтева од Колина да се наново ожени и то му поставља као услов да би му и даље помагала. Немајући куд, одлучује се на решење очајника – да ожени неподношљиву удовицу Силију Имри. За то време пристигла је мистериозна дадиља Мекфи, која је одлучила да децу научи пет важних лекција. Они су је, најпре, дочекали непријатељски, али су, временом, увидели да она може да помогне како њима, тако и њиховом оцу.

Критички осврт: Ово је прича налик на ону о Мери Попинс, али значајно сведенија и предвидљивија. Уз то, маште има мање, а магија је очигледнија. Уз сведену причу иде и сведен, инфантилан хумор. Прича, иако сведена, има динамику и шаље лепе поруке.

Допало ми се што се у филму потенцира да су деца много више обратила пажњу на то шта дадиља може, а мање на њен накарадни изглед. Такође ми се допало што одлазак дадиље, када је обавила свој задатак, није испраћен патетичним плакањима. У ствари, није било ни претераних емоција, ни претерано захтевне глуме. Ово је једна једноставна, питка, дечја или породична, како желите, бајкица.

Едукативни моменат: Дадиља Мекфи показала је нама наставницима како можемо да се „изборимо“ са неваљалом децом: чаролијом. Тачно сам знао да је решење веома једноставно. 🙂

Оцена наставника:

4(између четири и три, да будем прецизнији)

baron (Small)Авантуре барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen 1988) је филм базиран на причи барона чије је име у наслову, а који је и стваран и фиктиван лик јер се појављује у делу немачког писца Рудолфа Ериха Распеја. Барон је за живота заиста „баронисао“ о својим подвизима у руско-турском рату (1735–1739). Филм се бави управо једном његовом невероватном авантуром која је резултовала победом над турским султаном, кога у филму глуми Питер Џефри.

Критички осврт: Филм је био тотални фијаско што се зараде на биоскопским благајнама тиче и то је заиста штета јер је одличан. Авантуру је приказао са толико маште и одличне глуме, а ефекти и акција за оно време уопште, али уопште, нису лоши.

Авантура се састојала из неколико мањих прича (приче у причи) и свака има и смисао и може да се схвати као метафора за многе реалне, животне ситуације. У том смислу, овај филм је, чак, животнији него многа друга нефантастична остварења. Уз то, некако природно иде и да шаље јаке и лепе поруке.

Додао бих и да ми се допадају и костими и шминка, као и сценографија. Све изгледа веома ефектно и занимљиво. С обзиром на честе промене прича и амбијената, толико да се са Месеца радња премешта у гротло вулкана, где се рађа прелепа Венера (Ума Терман), па онда негде у јужна мора, филм има динамику и све време држи пажњу. Највише су ми се допале сулуде идеје. Толико једноставне, а толико изврћу елементарну логику, да је то, напросто, фасцинантно. Када су се спуштали са Месеца (који је у облику српа, логично), канап им је био прекратак да би се спустили до Земље. Зато је барон свом слуги Ерику Ајдлу дао додатно парче канапа да га веже за доњи део и тако продужи канап. Додатно парче је узео са врха, који је био прикачен за Месец. Одакле би га иначе узео, запитао се барон? Заиста, одакле другде? 🙂

Едукативни моменат: Ево да научимо и нешто ново о самом делу. Рудолф је чуо „ловачке приче“ барона и најпре је написао причу за неки мање значајан немачки часопис, а потом је издао и књигу 1785, али у Енглеској. Међутим, књига је издата и на другим језицима, па и немачком. Прави барон био је веома узнемирен што су његово име и лик употребљени за портретисање таквог једног јунака, па је запретио легалним покретањем процеса против аутора. Вероватно се плашећи тужбе за повреду части једног племића, Рудолф никада није обелоданио да је он аутор књиге (која је, очигледно, писана под псеудонимом), већ се за то сазнало постхумно.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)

Time-Bandits (Small)Временски бандити (Time Bandits 1981) је прича о дечаку Крејгу Варноку, у чијој соби се налази портал који води кроз простор и време. Тако у његову собу упада шесторица патуљака који су украли мапу од Свевишњег бића. Ова мапа води кроз историјске и митолошке догађаје, као и различита, па и измишљена места. У метежу који је настао, Крејг је кренуо са патуљцима у авантуре о којима је, до тада, само читао у историјским књигама.

Критички осврт: Ово је необичан спој виспреног, комичног, али и озбиљно филозофског филма и инфантилног дечјег, где се укршта свет маште, пун авантуризма и бајковитих ликова и реалан свет, пун површности и суровости. Ретко када сам гледао филм где су оваква два приступа тако добро умрежена. Има динамику и сталну промену сцене, тако да не може да буде досадан. И иако нас води из приче у причу, које једна са другом везе немају (у једној је јунак Робин Худ, а у другој древни грчки краљ Агамемнон, на пример), радња има фокус и прича се лепо заокружује при крају. Крај је иначе баш изненађујућ, чак шокантан. Ја сам протумачио да овако решен филм, заправо, прави јаку критику религије, али неко други ће протумачити на свој начин.

Свакако се могу видети креативне идеје и задивљујуће добри специјални ефекти за оно време. Дејвид Ворнер се на веома маштовит начин разрачунава са противницима у финалној сцени и било је јасно да ће га само Бог (глуми га Ралф Ричардсон) зауставити. И то је прилично било предвидљиво. Међутим, све остало није. Филм је пун изненађења, а посебно је изненађујућ крај, што сам већ поменуо.

Едукативни моменат: У овом филму је много значајније да поуку извуку родитељи него деца. Крејгови родитељи били су окупирани свим другим, само не сопственим дететом; кућним апаратима, статусом међу комшилуком и испразним емисијама. То је довело до тога да је дечак радије видео себе поред измишљеног краља Агамемнона него поред сопствених родитеља. Бавите се својом децом јер ако се ви окренете од њих, окренуће се и они од вас.

Оцена наставника:

5(јасно)

charlie (Small)Чарли и фабрика чоколаде (Charlie and the Chocolate Factory 2005) је филм о дечаку Чарлију (глуми га Фреди Хајмор) који живи у веома сиромашној породици у варошици где ради најпознатија фабрика чоколаде на свету. Њу води Џони Деп. И Џони је осмислио наградну игру за цео свет. У свега пет упакованих чоколада налази се златна карта за петоро срећних добитника. Деца која извуку златну карту, постаће Џонијеви гости на један дан. Добиће и значајне награде, али само једно од њих добиће награду каква се замислити не може. Погађате, један од сретних добитника је и Чарли.

Критички осврт: Веома ми се допада рад и естетика, да је тако назовем, режисера Тима Бертона. Ни овај филм није изузетак, мада мислим да су неки други његови филмови бољи од овога. Тим је, у свом препознатљивом маниру, направио необичан филм, са маштовитом радњом и интересантним ликовима, међу којима је и његов омиљени глумац Џони Деп. Додуше, радња је и добрим делом предвидљива, али се заокружује на крају и даје једну лепу причу са још лепшим порукама.

Веома ми се допала породична кућа Фредијева и како његова породица у њој живи, као и сценографија у Џонијевој фабрици. Хумор је, такође, успео, мада је дозиран. Филм је више забаван, него што је смешан. На пример, смешне су алузије на неке друге филмове, пре свега „Одисеју у свемиру“. Неке идеје су преузете из других остварења попут лифта који иде у свим правцима, али ни оригиналних идеја не мањка.

Едукативни моменат: Одлично је предавање одржао деда Дејвид Морис свом унуку Фредију. Када је дечак одлучио да прода своју карту и тиме помогне породици, он му је рекао следеће: да новца има много у свету и све га је више јер га све више штампају. А златних карата има свега пет. Само би глупан трампио такву једну ретку карту за нешто тако обично као што је новац. 🙂 Мудро је деда говорио, а ако не видите да је мудро, то само значи да још нисте нашли своју златну карту.

Оцена наставника:

4(лагана)

xmenorigins (Small)Порекло Икс-људи: Вулверин (X-Men Origins: Wolverine 2009) је четврти наставак о Икс-људима, мутираним суперхеројима, а први о Вулверину, кога глуми Хју Џекман. Хју је одрастао уз брата Лијева Шрајбера и са њим се борио у сваком боговетном рату који је избијао током њиховог бесмртног живота. У новије време обојица су приступила специјалном одреду који води Дени Хјустон. Међутим, показало се да се јединица бави веома прљавим пословима и да убија недужне људе. Зато је Хју иступио и настанио у Канади, где се запослио као дрвосеча. Тамо је нашао и љубав свог живота Лин Колинс и изгледало је да се напокон скрасио. Након шест година, Дени га је пронашао и обавестио да му је брат ван сваке контроле и да убија бивше чланове одреда, који се, у међувремену, распао. Замолио га је да му се придружи како би решили ту кризу, али је Хју одбио. Но, врло брзо се уверио да не може бити по страни и да, још једном, мора да учествује у мисији коју није желео.

Критички осврт: Од сва три наставка о Вулверину, овај је најкласичнија суперхеројштина. Но, то није минус, а и неки већи минус овом филму не могу да дам. Прича је сасвим добра, одржива, са много акције и добрих сцена. Ефекти су врхунски, као и у сваком другом наставку, продукција одлична, а глума сасвим задовољавајућа. Ликови су мање-више конзистентни и занимљиви. Посебно ми се допала кул моћ Тејлора Кича, а Рајан Ренолдс је врло интересантно изнео своју улогу.

Едукативни моменат: Иако је Дени дао много разноврсних моћи Рајану, он ипак није успео да победи Вулверина. Колико год мислимо да је неко супериоран, ипак не може да победи у свему и сваког. Ако мислимо да смо ми ти који смо у свему добри, чак најбољи или непогрешиви, треба да размислимо два пута. 🙂

Оцена наставника:

5(па, може)

wolverinew (Small)Вулверин (The Wolverine 2013) је други наставак о овом мутираном суперхероју који има невероватну моћ регенерације и избацује металне канџе. Пролог филма дешава се током Другог светског рата у Нагасакију. Тамо је Вулверин спасио живот јапанском војнику приликом пада атомске године. Много времена од тада, Вулверин је добио позив из Јапана од тог истог војника, који је сада најмоћнији човек у тој земљи и у самртној постељи. Мотив старца да позове Вулверина је да му се захвали што му је тада спасио живот, али и да му да једну (непристојну) понуду. Вулверин је отишао до старца и готово одмах постао део породичне драме, али и интрига и врло опасних дешавања.

Критички осврт: Интересантне су сцене борбе Риле Фукушиме и Хиројуки Санаде док Хју Џекман сам себи врши операцију на срцу или када Хјуа пробадају безбројним стрелама. Овако када напишем звучи крволочно, али треба видети сцену и биће јасније. У ствари све сцене ми се допадају јер филм има шмек јапанских борилачких филмова и у сасвим успелом споју са суперхеројштином (овог другог мало мање) добила се једна квалитетна прича, без превише патетике.

Глумци су добро одрадили посао. Морам да поменем да Рила има невероватно занимљиву физиономију, а занимљива је и Светлана Ходченкова, са све шпицастим носићем. Скоро нико у филму није класично леп, тако да и то доприноси да овај филм буде другачији од уобичајене холивудског шминкераја. Углавном, све похвале.

Едукативни моменат: Хал Јаманучи је сматрао да Вулверин нема разлога да живи толико дуго, док он има. И ту је направио две грешке. Најпре, потценио је туђи живот – свако има разлога да живи. Друго, нико није незаменљив. Иако је имао недовршена посла, увек постоји неко други ко је тим пословима, такође, дорастао.

Оцена наставника:

5(јача него претходна)

navyseals-zombies (Small)Морнариче фоке против зомбија (Navy Seals vs. Zombies 2015) је филм о коме је све речено у наслову. У Њу Орлеансу је избила епидемија зомбија и потпредседник Америке Рик Фокс остао је у клопци док је промовисао своју кампању. Зато је ангажован одред морнаричких фока да га спаси.

Критички осврт: Дијалози су сведени и испразни, тако да боље да их није било. За већину није било ни потребе. Радња је класична, предвидљива и развучена, а продукција лоша и тек на моменте поједине сцене су заличиле на нешто. Специјални ефекти не личе ни на шта, а богами ни глума појединих глумаца. Рецимо, поменути Рик, осим што је глумац, он је и бивши кошаркаш НБА лиге и бизнисмен, али његова свестраност није, истовремено, успешна на свим пољима. Другим речима, не можете на силу бити ренесансни тип. 🙂

Квалитет снимка се толико разликовао из сцене у сцену, да као да сам гледао пар различитих филмова уметнутих један у други. Што се тока неких сцена тиче, решења режисера Стантона Барета нису увек била најсрећнија и просторни односи нису увек логични. Зомбији су сада овамо, да би у следећој сцени били мало даље или ко зна где. Но, то су једине грешке. Све остало било је коректно и досадно.

Најбољи комплимент који могу да дам овом филму је да није потпуни крш. 🙂

Едукативни моменат: Војницима су две ствари биле најважније – успех мисије и саборци. И у сваком послу, верујем, те две ствари треба да буду најважније – колико добро радимо и људи око нас, наше колеге.

Оцена наставника:

1(са микроскопски ситним плусем)

ForbiddenWorld (Small)Забрањени свет (Forbidden World 1987) је свемирска прича, чији је главни јунак капетан Џеси Винт добио задатак да посети лабораторију на планети Ексарбија. У тој лабораторији научници покушавају да добију биће које су произвели генетичким инжењерингом. Испоставља се оно што је и очекивано – биће које се родило је чудовиште које једе људе. Иако су га створили, сада ће бити принуђени да га убију, а у томе ће им помоћи капетан Џеси.

Критички осврт: Нема шале са овим филмом – одмах на почетку је свемирска битка са све ласерима. Заиста су претерали са светлима, без обзира што врцаве осамдесете траже своју дозу сјаја. Хајде што убојити ласери светле у свим бојама и облицима, већ светли и свемирски брод и споља и изнутра. Ипак, прави хит је лабораторија за генетичка истраживања по чијим полицама су разбацана искасапљена и измрцварена тела ситних сисара. 😀 Мере предострожности су тек смејурија. 🙂 У ствари, много тога у овом филму је смешно. Када мутант напада лабораторијског техничара на почетку, крв толико прска са њега да потпуно прекрива објектив камере и то видимо у постепеном затамњењу („закрвављењу“). Потом, научника Фокса Хариса (чији је бели мантил све време умазан крвљу од експериментисања), при крају филма, Џеси оперише тако што га сече скалпелом без анестезије, док овај вришти и у руци држи цигарету са муштиклом. И даје му инструкције шта да ради, пошто Џеси није хирург већ капетан свемирског брода. Тешко је издвојити у мало текста све те луцидности. 🙂

У питању је смешна и јефтина имитација „Ејлијена“, са тим да овај туђин течно пише енглески. 🙂 Ова верзија није потпуни хорор као оригинал. У њој има и мало романтике, мало еротике и свега онога што би, према мишљењу аутора филма, могло да прода овај… назовимо га, просто, производ. 🙂 Глумци су, наравно, очајни, радња – и оно што је има, боље да је нема, али једну ствар морам да признам овом филму. То је идеја која се односи на биологију врсте коју су добили генетичким инжењерингом и какав однос она прави према људима. Идеја је потпуно сулуда и очигледно су недовољно о њој промишљали, али, са друге стране, сасвим иновативна и скроз занимљива, тако да сам био веома изненађен када сам је видео у филму овог формата. Да вам не откривам идеју, довољно је рећи да је овај филм решио оно што Ејлијен није могао; недостатак људских ресурса. Има ту још занимљивих решења, као када су две лепотице из филма одлучиле да комуницирају са мутантом. То у „Ејлијену“ никоме никада није пало на памет. 🙂

Филм је, наравно, лош – ту спора нема. Али, ипак, има својих момената. 🙂

Едукативни моменат: Џун Чедвик је рекла да оно што је интелигентно мора да зна да комуницира. Ја бих додао и да важи и обрнут случај; комуникација ће нас учинити интелигентнијим. 🙂

Оцена наставника:

2(морао сам)

Лако Је Критиковати 67

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

DHS-_Last_Action_Hero (Small)Последњи акциони херој (Last Action Hero 1993) је још један филм са Арнолдом Шварценегером, заправо његовим филмским алтер егом Џеком Слејтером. Дечак Остин Огбријен обожава овог акционог хероја и не пропушта његове филмске авантуре. Редовно иде у слабо посећени биоскоп у Њујорку у коме филмове пушта остарели Роберт Проски. Њих двојица су се спријатељили и Роберт му даје обећање да ће му пустити премијерно нови наставак са Џеком и то само за њега, ако дође у поноћ. Када се дечак појавио, добио је и више од тога; магичну карту коју је Роберт добио од мађионичара Харија Худинија, када је он био Остинових година. Испоставило се да је карта заиста магична и дечака је пренела на филм у сред Џекове вратоломне акције.

Критички осврт: Филм има шмек дечјег филма, пре свега јер глуми дечак Остин. Такође, убиства се никад јасно не виде, а и неке форе су крајње инфантилне (као када „опаки“ криминалац Чарлс Данс демонстрира како су његови пси истренирани, што има за циљ застрашивање, а пси изводе циркуске акробације). Ипак, свеукупно гледајући, хумор је сасвим солидан и, заправо, пародира акционе филмове и клишеје који се у њима јављају. Пародира и друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“, али у сваком случају је забавно. Уз хумор, филм нуди и доста акције, што је и очекивано и због теме и зато што глуми Арнолд. Уз све то, филм је баш маштовит и са толико је детаља да је сва прилика да ћете многе пропустити на прво гледање.

Ако занемарим намерно направљене грешке у филму, а како би се појачао ефекат пародије, има их и у реалном свету у који су актери прешли. Шварценегер је убио Тома Нунана струјом високе волтаже, иако се овај за извор струје држао преко пластичних рукавица, а мислим да је имао и чизме од тог материјала. Таквих грешака и наивних сцена има још. Рецимо, нико није поставио питање како је Остин уопште на премијери са ВИП личностима којима не припада, а башка што је дете.

Едукативни моменат: Филм дефинитивно није живот и то се у овом случају показало јер све што је Џек могао на филмском платну, није могао у реалном свету. То, ипак, не значи да филм не може да понуди и неке животне лекције (а ја то доказујем већ 67. пут, зар не? 🙂 ).

Оцена наставника:

4(јака једна)

shaun-of-the-dead (Small)Шон од мртвих (Shaun of the Dead 2004) је британска црна комедија. Шон (Сајмон Пег) је момак растрзан између своје девојке Кејт Ешфилд и цимера Ника Фроста. Ник се понаша као кретен, а Кејт тиме није одушевљена. Сајмон покушава да испуни Кејтина очекивања, али не жели да напусти Ника. У читавој тој животној драми наступа зомби апокалипса. Сада Шон има нови задатак да сачува себе и све драге људе од ове пошасти.

Критички осврт: Волим овакве, блескасте филмове. Да филм буде такав, осим сумануте приче, допринели су и главни протагонисти Сајмон (који је и сценариста) и Ник, двојац познат још из филма „Пол“. Хумор није смехотресан, али јесте виспрен и чини да филм баш буде забаван. Дефинитивно сам уживао.

Едукативни моменат: Сајмон је на крају нашао, додуше чудно, решење како да задржи и Кејт и Ника. Неће се увек људи из наше околине лепо слагати међусобом. Некада ћемо донети тешке одлуке и удаљити неког од њих (што морамо ако та особа није добра по нас), а некада ћемо морати да будемо дипломате, те да направимо неке компромисе. У сваком случају, односи између људи ретко када су једноставни и потребно нам је много и вештине и мудрости како бисмо се сналазили у томе.

Оцена наставника:

5(до-о-обра)

prideandpr (Small)Гордост и предрасуда и зомбији (Pride and Prejudice and Zombies 2016) је филмска варијанта романа „Гордост и предрасуда“ из 1813. ауторке Џејн Остин. Радња је слична као у роману; амбициозна мајка Сали Филипс жели да богато уда својих пет кћерки јер, према закону тадашње Енглеске, након смрти њеног супруга Чарлса Данса, имање ће припасти њиховом даљем рођаку Мету Смиту и девојке ће остати без ичега. Овим мајчиним тежњама није одушевљена најстарија кћерка Лили Џејмс, која се уз то, на несрећу, заљубила у уображеног Сема Рајлија. Додатак у филму (о чему и наслов говори) је зомби апокалипса која је пристигла као болест негде из колонија. Сви морају да се боре за опстанак, па су тако пет кћерки обучене ратнице које знају како да докрајче зомбија. Сем, и сам вешт ратник и војсковођа, најпре осећа поштовање према Лили због њених борилачких вештина, а потом и љубав.

Критички осврт: Када сам рекао да гледам филм „Гордост и предрасуда“, најпре су ме сви који су се ту нашли чудно гледали, али када сам рекао и пун назив филма, одахнули су. Тада је све имало смисла. 😀 Истина је и да сам, додуше давно, прочитао књигу, а и гледао, такође давно, неку од филмских адаптација, тако да ми је тема била сасвим позната. И ова тема у филму је препознатљива и морам да признам, сасвим је добро уклопљена са зомбијима. Аутори филма су спојили наизглед неспојиво и добили причу која има и смисла и дубину и уопште није лоша, напротив.

Занимљива је и комбинација нежне, романтичне прошлости и модерне акције, што је баш уочљиво у сцени када Сем неуспешно проси Лили. И друге сцене су прилично успеле. Можда је могло да буде више акције и преврата, као и застрашујућих сцена, али и ово је сасвим у реду, уз врло пристојну продукцију.

Едукативни моменат: Једна од сестара је рекла – понос се односи на оно што ми мислимо о себи, а гордост на оно што други мисле о нама. Мудро речено, а ја бих само додао да је свакако значајно оно што други мисле о нама, али никако не сме бити пресудно.

Оцена наставника:

5(што би рекла браћа Енглези: лајт)

ARTHUR_Teaser_FINAL_LR (Small)Артур и Миномоји (Arthur et les Minimoys 2006) је француски полу цртаћ, полу играни филм на енглеском језику. Главни протагониста је дечак Артур (Фреди Хајмор) који жели да помогне својој баки Мији Фароу, која је у дуговима. Наиме, Артур верује да се у дворишту бакине куће крије благо и да би га нашао, мора да потражи помоћ мајушних људи Минимоја, за које, такође, верује да постоје и да живе у том истом дворишту. Зато се уз помоћ мистериозног афричког племена смањио на величину тих бића и ушао у њихов свет.

Критички осврт: С почетка филма дечак је толико полетан, сви су нешто ужурбани и екстраузбуђени, а све то прати и еуфорична музика, да је дешавање готово одмах доведено на ивицу хистерије. Заправо, имао сам осећај као да гледам дечји црно-бели филм. Све је то било како би се касније појачало дечаково разочарење у родитеље, али ипак је претеран контраст. И у каснијим збивањима има претеривања, али прича, свеукупно, није лоша. И хумор није лош, морам признати. Оно што највише признајем овом цртаћу је да је оригиналан и да прави некакав чудан, али и занимљив баланс између инфантилног дечјег и тинејџерског филма. Има тога и у другим остварењима (на пример у цртаћу који сам описао у претходном чланку „Средња монструмска“), али значајније мање успешно.

Анимација је веома занимљива и заиста добра. Покрети изгледају природно, а Минимоји нису неодољиво преслатки. Само су неодољиви и то је сасвим права мера. 🙂 Филм је динамичан, не мањка му ни авантуре, ни акције. Додуше, нешто више преврата и мање предвидљивости не би мањкало, такође.

Едукативни моменат: Тек када се смањио, односно када је почео да посматра ствари из друге перспективе, Артур је пронашао благо. Некада ћемо пронаћи решење нашег проблема ако погледамо на тај проблем из другог угла. Или можда ако замолимо неког за савет, пошто тај неко други свакако на тај проблем гледа другачијим очима.

Оцена наставника:

4(када бих баш гледао кроз прсте)

arthurwar (Small)Артур и рат два света (Arthur et la guerre des deux mondes 2010) трећи је наставак претходног филма. Зли Малтазар, Артуров непријатељ, успео је да уђе у свет људи и да са три милиметра порасте три метра. Такође је успео да од Артуровог деде Рона Крофорда изнуди напитак којим ће повећати и своју хорду. Малтазарова војска је одмах почела да пустоши варошицу у којој живе Артурови баба и деда, те Артур и његова компањонка Минимојка принцеза Селенија покушавају да га зауставе – иако су и даље минијатурне величине.

Критички осврт: Знам да је критика овај филм одувала, а и публика му баш није била наклоњена. Што се мене тиче, мислим да овај наставак пати од истих „дечјих болести“ као и претходна два, а то су претерана инфантилност, наивност и површност, којима, напросто, зраче. Прича је сасвим обична, мада јесте динамична и акције има. Реално гледано, филм је сасвим осредњи, мада има неке позитивне стране. Рецимо, ликови су прилично конзистентни.

Хумор је океј и, заправо, мало је и побољшан у односу на претходне делове где је био значајно сведенији. Занимљива је цака при крају филма која прави алузију на то како је Џорџ Лукас добио идеју да сними „Рат звезда“. Чак су пронашли глумца који и визуелно личи на Џорџа.

Едукативни моменат: Допао ми се поступак Мије Фароу гледе њене филмске снајке Пени Балфур. Нико за столом није желео да јој дозволи да исече питу, пошто је Пени прилично трапава. Тада се Мија умешала и рекла како је Пени једнако спретна као и сви остали, само јој треба дати подршку. И испоставило се да је у праву, а ја верујем да је подршка околине драгоцена и да је увек треба дати.

Оцена наставника:

3(реалка)

treciscryu (Small)Страшан филм 3 (Scary Movie 3 2003) је пародија на Сф и хорор филмове и, очигледно, трећи у низу таквог серијала. Ана Фарис ради као спикерка на једном ТВ каналу. Када је њена другарица из младости, а сада учитељица њеном сестрићу Регина Хол умрла страшном смрћу гледајући видео-касету, Ана је схватила да је касета уклета. У то неко време, упознаје Симона Рекса, који је, заједно са братом Чарлијем Шином, пронашао трагове у кукурузу које су оставили ванземаљци. Ана схвата да ванземаљци имају некакве везе са уклетом видео-касетом и да се зло спрема свима њима. Зато покушава да упозори људе и уједно нађе решење за спас.

Критички осврт: И овај наставак је рађен „урнебесно“ као и сви остали, али је, ипак, некако мање успешан. Веома је мало добрих фора и углавном су рециклиране оне из претходна два наставка, а хумор се добрим делом ослања на неспретне моменте ликова. Далеко је и од виспреног и од смешног, посебно прва половина филма. Како филм одмиче, добија на динамици и форе су постале разноврсније, али не поправља утисак у већој мери.

Некако нисам осетио да постоји неки већи труд и чак ми је и Лесли Нилсен деловао као да одрађује све то рутински. И у маниру који је већ много пута показао до сада, без неких нових врцавих момената. Он, сигурно, може боље од овога.

Едукативни моменат: Када су ванземаљци придошли, људи су одмах очекивали напад. И њихова очекивања су била погрешна јер се испоставило да су стигли као савезници. Ми не знамо када се нови људи појављују у нашем животу какве ће им намере бити. Не значи да свима треба слепо да верујемо, али ћемо, можда, пропустити лепа пријатељства ако им не дамо шансу.

Оцена наставника:

2(врло бледолика)

Alienplanet (Small)Планета ванземаљаца (Alien Planet 2005) је анимирани филм урађен као документарац на ТВ каналу „Дискавери“ са све еминентним гостима из света науке. Филм спекулише о томе како би могао да изгледа живот на четвртој планети у фиктивном планетарном систему Дарвин.

Критички осврт: Око анимације се нису претерано потрудили, али јесу мислили на готово све, чак и на временске (не)услове. Ипак, можда не баш на све. Рецимо, нисам приметио да су уврстили и биохемијску анализу, а некако ми изгледа основно да утврде да ли се тај ванземаљски живот базира на истом ДНК који имамо и ми. Такође, без таквих анализа неке тврдње нису основане. Рецимо, сесилни копнени организми стрелицама убадају велике покретне и једу их када ови падну. Очигледно је у питању отров, али да ли је баш неуротоксин и да ли они то биће једу живо, могли бисмо дискутовати. Но, поштовања је вредно што су консултовали стручњаке из области биологије и физике.

Решења за животне облике су маштовита. За неке инспирација нису били облици који живе на Земљи, већ и технологија. Рецимо, летећи предатори изгледају као путнички авиони, а тако се и крећу. Додуше, метан стварају и краве када варе целулозу, али су оне биљоједи. Посебно ми се допало „море“ и гротескни џинови који ходају по њему. Углавном, заиста лепа идеја за едукативни филм и само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Још раније ми је пало на памет да ученици „осмисле“ животне облике који би били прилагођени условима на другим планетама (пре свих овим „нашим“ из Сунчевог система). Мислим да би такав школски пројекат био добар спој биологије и географије (или физике).

Оцена наставника:

5(ипак са минусом)

Transformers_The_Last_Knight (Small)Трансформерси: Последњи витез (Transformers: The Last Knight 2017) је чак пети наставак саге о роботима који се трансформишу у разноврсна путничка средства. Главни трансформерс Оптимус Прајм отишао је на своју родну планету и тамо се срео са Квинтесом, која је, наводно, његов творац. Она га је зачарала и убедила да су Земљани њихови непријатељи. Тако да је покренула читаву њихову планету да уништи Земљу, а тиме би се њихова планета Сајбертрон обновила. Једини који може да спасе нашу планету је Лора Хадок, уједно и једини преостали директни потомак легендарног чаробњака Мерлина. Захваљујући генима које је наследила, само она може да користи Мерлинов штап, а који има моћ да уништи читаву планету.

Критички осврт: Филм је прединамичан и готово да нема тренутака када нема ни неке акције. Режисер Мајкл Беј је, изгледа, много тога имао на уму, па је морао и да мало убрза радњу. Тако да све и изгледа прилично збрзано, а финална битка иако маестрална што се и динамике и ефеката тиче, у таквом је хаосу да пола нисам пропратио ко ту кога уништава. Ни стратегија те битке ми није била јасна, а и, иначе, многи поступци ликова су нејасни и зашто су сада ови против ових или оних. Нејасно ми је и зашто је Ентони Хопкинс погинуо како је погинуо. Једино ми је било јасно да је морала око нечега да се направи мелодраматика, а таквих, мелодраматичних тренутака никад довољно у америчкој кинематографији. 🙂

Што се саме приче тиче, сасвим је обична и са врло препознатљивим деловима, преузетим што из претходних наставака, што из других филмова. Квинтеса је краљица преузета из „Звезданих стаза“ (односно Боргова, да будем прецизнији), Лора је последњи потомак, попут Линде Фјорентино у „Догми“, а ту је и робот који је визуелна копија Ситрипија из „Звезданих ратова“. Тачно тако, ничег оригиналног ту нема. Крај филма је сав узвишен, са великим речима и у америчком стилу, на какав смо већ навикли. Не могу да кажем да је покварио утисак јер неког нарочитог утиска није ни било.

И даље ми је концепт Трансформерса смешан, а тек када видим и њихове младунце, ствар је још смешнија. Када поменух смешно, хумора у филму има, али ништа што бих издвојио. У ствари, има, али нисам начисто да ли је смешно или тужно: када је Ентони почео „историјску“ причу о томе како су велика имена, попут владара, научника и уметника (поменути су и Никола Тесла и Чарлс Дарвин) сви листом били чланови тајног друштва које је имало само један циљ: да заштити тајну о трансформерсима… А све је почело од чаробњака Мерлина (кога је, додуше, врло симпатично дочарао Стенли Тучи). Па, и ако је фантастика, претерали су. 🙂

Едукативни моменат: Иако су све роботе људи третирали на исти начин, они међусобно нису били исти. Показало се да су неки бољи од других. Тако је и са људима и никада не смемо да имамо поједностављено и универзално мишљење о припадницима неког народа или групе.

Оцена наставника:

1(хтео сам да дам два, али нисам могао)

the-whispering-star (Small)Звезда која шапуће (ひそひそ星 2015) је јапански СФ. Главни протагониста је женски андроид, који путује необичним свемирским бродом налик на кућу и разноси пошиљке људима расељеним по разним планетама.

Критички осврт: Овакве филмове ће свако разумети на свој начин, а моје виђење је да је ово прича која говори пре о отуђењу људи, него о њиховом пропадању (иако се ово потоње пласира у филму). Уосталом, наратор каже да су људи успели да се телепортују свуда, али се показало да то, напросто, није довољно. И ми, данас, можемо онлајн да посетимо било кога и било које место, али то није исто што и реални одлазак тамо. Светови које андроид посећује су опустели и готово у сваком постоји тек по један или пар људи. Они су, очигледно, усамљени и њихов свет није леп и лепршав, већ, напротив, руиниран и пун рушевина и смећа. Заједничко за све те светове је да су већ виђени, познати. Дакле, људи насељавају сличне, препознатљиве светове, али, свеједно, свако има свет за себе и он је удаљен светлосним годинама од светова других људи. И, напокон, наслов филма постаје јасан кроз говор људи. Сви шапућу, односно говоре тихо, чак и када их обузимају јака осећања. То је, можда, све што и чујемо од других људи – шапат. Јер свако повишење гласа значи и одавање неке емоције, а оне нису примерене у друштву. Увек ћемо са негодовањем или шоком посматрати некога ко на јавном месту виче, свађа се или показује неке друге емоције, мада смо их и сами искусили. Постоје места где можемо да их покажемо и она су увек – приватна. И то је у последњем свету, који је андроид посетила, доведено до екстрема јер сваки јак звук кажњава се смрћу. Некако изгледа као да андроид, главни протагониста, има мање проблема са исказивањем осећања него људи. Али, истовремено, има проблем да схвати људе.

Овај филм заиста нема радњу и веома је спор. Међутим, направљена је нека атмосфера ишчекивања и уопште није досадно. Почетак је, чак, веома ефектан. Ефектна је и сценографија, а и фотографија. Када андроид чисти брод сцена је и прилично комична, али једнако необична као и све друге. Јапанцима је тај визуелни дојам веома важан, чак и када је црно-бели филм у питању. У ствари, вероватно баш због тога и јесте такав. И не могу да кажем да то није изазвало оно што је требало и цело дело има шмек уметничког. Уз то, пласира оригиналне идеје и даје другачији приступ. Љубитељима алтернативе овај филм ће се, верујем, допасти.

Едукативни моменат: Људи су слали једни другима ситнице, које нама изгледају као непотребне ствари, чак као ђубре. Ипак, за те људе оне су имале значење. Када се нека ствар некоме поклони, она добија сасвим нову и већу вредност него што је реално има.

Оцена наставника:

4(може)

lucid dream (Small)Луцидни сан (루시드 드림 2017) је јужнокорејски трилер о новинару коме су, у луна парку, отели сина. Три године га је тражио, а онда је сазнао за експерименталну технику која даје резултате у истрагама. Њу примењује докторка и користи луцидне снове, пре свега да би лечила психијатријске случајеве. Ипак, пристаје да помогне и несрећном оцу.

Критички осврт: Тема је већ виђена много пута, са истим премисама: СФ техника снова омогућава да се разреши злочин, али ако се претера (а другог избора нема) физиолошке последице су врло фаталне. След догађаја је веома наиван, па тако имамо психијатра који, без проблема, одаје тајне пацијента, часне сестре које немају благу представу да је дете које су примиле нестало дете и уједно вест сензација, а појављивање ликова на свим могућим местима где се нешто дешава не треба ни помињати. Но, прича јесте добра (мада, очигледно, трапаво реализована), са симпатичним (не баш непредвидљивим) превратом и заокружује се на крају. И како иде ка крају све је динамичнија.

И емоције ликова су прилично наивне, али то је тај, мени стран, сензибилитет Азијата, тако да је то, ваљда, у реду. Разговор који воде двојица главних протагониста о својој деци требало је, ваљда, да буде набијен емоцијама, емпатијом и сл, а испао је потпуно без везе, односно завршио се на покушају. У филму (не баш конкретно у описаној сцени) постоји и неки покушај животне филозофије, небеске (не)правде, а све у стилу Софијиног избора, али је то некако површно, успут одрађено. Углавном, нека сведеност и инфантилност свакако су одлике њихове кинематографије.

Едукативни моменат: Иако је у филму тако, веома је мала шанса да човек који је у коми уопште нешто сања. Но, оно што је у филму добро то је објашњење луцидних снова, да су то снови у којима смо свесни да сањамо. Сањати је добро и у будном стању, али све док смо свесни да то није реалан живот. Мислим да сам овом претходном реченицом све рекао. 🙂

Оцена наставника:

3(сасвим довољно)