Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-forbidden-planet-sci-fi-movie-poster (Small)VЗабрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ напротив успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

5(на четири)

sleepstrim (Small)IIСлипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

2(може на три)

gamer (Small)IIГејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

2(иде на три)

junior_xlg (Small)Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

wonderfullife (Small)VТо је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети његов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

5(стабилна)

colossal-movie-poster (Small)VКолосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

5(наравна)

Superman_movie (Small)IVСупермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

4(не баш супер)

doubledragonmovie (Small)Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату (можда је један Кид, а други Карате). У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово једнако бесмислено као и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

1(реалка)

how-to-train-your-dragon (Small)VКако да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

5(врло постојана)

HTTYD__last_poster (Small)IIIКако да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али свеједно је радња свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

3(на четири)

Лако Је Критиковати 20

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. С обзиром да је ово неки јубиларни чланак, посвећујем га мом куму Слоби, коме признајем да о филмовима зна много, много више него ја. Његова критичка виђења би било занимљиво прочитати. Можда некад буде и гостовао на мом блогу, а до тада ево мојих препорука. 🙂

lobster_ver (Small)Јастог (The Lobster 2015) је црна комедија о будућем друштву у коме се форсирају парови, а самци се кажњавају на чудан начин – претварају их у животиње. Наиме, самачки живот траје 45 дана у хотелу по тачно успостављеним правилима и тај период може да се продужи за по један дан за сваког уловљеног самца који се крије у шуми. У току тог периода самци имају рок да пронађу (идеалног) партнера, а ако се то не деси следује им необична животињска судбина. У хотел доспева и Колин Фарел, чији је брат већ претворен у пса, сада Колиновог љубимца. Колин се одлучује за жену која наводно нема емоција, те они прелазе у двокреветну собу како би започели заједнички живот. Међутим, она свирепо убија његовог пса/брата и открива да он ипак има емоције које је до тада крио, а како би јој се допао. Она одлучује да га пријави управи хотела јер је започео лажну везу. Међутим, он је онесвешћује уз помоћ хотелске спремачице Аријане Лабед, те јој се свети за братовљеву смрт тако што ју је сам претворио у (нама непознату) животињу. Одмах након тога бежи у шуму где се придружује одбеглим самцима. Међутим, и они имају своја правила и прекршиоце кажњавају на ужасне начине. Најважније правило је да се не заљубљују, а Колину се управо то десило. Наиме, упознаје Рејчел Вајс и са њом отпочиње искрену и нежну везу. Двоје заљубљених одлучују да побегну у град, али њихове планове открива вођа самаца Леа Седу која их сурово кажњава и њихову љубав ставља на тешку пробу.

Критички осврт: За овај филм можемо рећи и ово и оно, али никако да је предвидљив. Чак, прилично је шокантан, не само због радње која је сулуда, већ и због невиђене суровости и ликова који ту суровост прихватају на сасвим неочекиван начин. Заправо, емоције и реакције су препознатљиве и донекле логичне, али су доведене до екстрема; некада огољене, буквалне, (као када се Колин улизује свом пријатељу Џон Си Рајлију како га овај не би уловио и предао управи хотела), некада претеране (углавном претерано смирене). И све што је приказано у ствари је екстрем; хотел у коме су парови, али и шума у којој су самци. И једни и други су врло стриктни и веома оштри у казнама (рецимо, самцима који флертују исеку усне жилетом и натерају их да се љубе, што зову „црвени пољубац“). И везе које се успостављају су на неки начин екстремне јер се партнери траже према неким карактеристикама које су само уочљиве, али не морају бити значајне за везу. Колин се заљубљује у Рејчел јер је кратковида као и он, а Бен Вишо намерно удара главом у сто да би му нос крварио, а како би био што сличнији Џесики Барден којој често иде крв из носа. Верујем да је то пародија односа који се иначе у реалном животу успостављају на основу оног што ми људи сматрамо есенцијалним, а заправо је површно (лепота, тип коме људи припадају и слично). И дијалози које ликови воде сулуди су као и цео филм. Но, у целој тој луцидности могу да се препознају јасне и добре поруке.

Едукативни моменат: Друштво често врши притисак на људе да живе на прихватљив начин и то јесте у ствари смешно, као што је то филм приказао. Истина је да живот не мора да се одвија по униформном и јасно успостављеном редоследу и да морамо да очекујемо да ће неко (и то не мало њих) реаговати другачије од оног што очекујемо (Колин се заљубио тек у заједници која љубав санкционише).

Оцена наставника:

5(од мене)

exmachina (Small)Екс машина (Ex Machina 2015) је научно фантастични филм који почиње тако што млади програмер Донал Глисон побеђује на лутрији коју је организовао његов шеф Оскар Ајзак. Награда је једнонедељни боравак на Оскаровом осамљеном имању. Када је Донал стигао на имање, Оскар је тражио од њега да уради тзв. Тјурингов тест. Наиме, Оскар открива да је направио вештачку интелигенцију и потребан му је Донал да утврди да ли је у томе заиста и успео. Другим речима, Доналов задатак је да открије да ли је машина свесна попут човека. Најпре су потписали уговор о поверљивости, а онда су започели разговори са женским роботом Алисијом Викандер која не само да га је убедила да је свесна, већ се он и заљубљује у њу.

Критички осврт: У овом филму све ми се допада. Радња је одржива, динамична и са паметним превратима. Глума је изванредна и добро осликава људску природу, а и специјални ефекти су пристојни. Сцене су такође добре, а дијалози занимљиви, научни и растерећени великих речи, што посебно ценим. Не мислим да је ово врх научне фантастике, али свакако добар филм без сумње.

Едукативни моменат: Није добро играти се са људским осећањима и то је Оскар схватио на најтежи могући начин.

Оцена наставника:

4(плус)

watchmen (Small)Надзирачи (Watchmen 2009) је научна фантастика рађена у тзв. нео-ноир поджанру, а која говори о суперхеројима описаним у ограниченој серији стрипова из 1986/87. године. Према филму, ова суперхеројска група се оформила 1939. као сила која се супротставила растућем криминалу у тадашњој Америци. Постава се од тада променила, али се променио и закон, тако да су осамдесетих година „маске“ биле забрањене, баш у време када је хладни рат између СССР-а и САД кулминирао толико да је постојао оправдани страх да ће доћи до нуклеарног рата. Влада САД је ипак ангажовала најмоћнијег суперхероја, др Менхетна (Билија Крудапа), како би решио кризу. И сами сада већ „пензионисани“ суперхероји доживљавају своје личне кризе за које је иницијална каписла убиство једног од њих Џефрија Дин Моргана.

Критички осврт: Морам да признам има одличних сцена укључујући прву, која је због изреке да се дан по јутру познаје обећавала добар филм. И јесте добар, али ипак имам неколико замерки.

Радња је прилично развучена и некако изгледа као да нема фокус. Филм прати судбине неколико суперхероја, па обрађује више прича (не нужно и међусобно повезаних) наизменично. Осим што се све време преплићу садашњост и прошлост (што је за суперхеројског физичара др Менхетна нормална ствар, али за мене је било напорно), један од главних токова радње је претња тадашњег СССР-а САД-у, коју у ствари решава влада Америке, а суперхероји (пре свих поменути Менхетн) су значајни више као евентуална и не баш тако сигурна одбрана него као решење проблема. Тако да они у том делу радње активни учесници баш и нису, а кризу тадашње Америке због претње нуклеарним ратом преживљавају попут сваког другог грађанина те земље. Други ток радње је крими прича, пошто је неко убио Џефрија на самом почетку. Међутим, нико ту крими причу од суперхероја као да не схвата озбиљно све док неко не нападне Метјуа Гуда, што се дешава тек на средини филма (а средина је негде после сат и по), тако да све до тада, практично, радње и нема. А и оно што има, иако је видан труд да изгледа уметнички (што се посебно види у начину како је камера снимала), некада је претерано мрачно (попут приче о суперхероју кога глуми Џеки Ерл Хејли), а уз то и не више од клишеа (исто прича о Џекију када убија убицу девојчице, али и друге приче). Највећа замерка том делу филма је што је, брате мили, досадан.

Ипак, други део, када некаква радња почиње и бива динамична, а посебно сам крај, који је потпуно неочекиван и несвакидашњи, потпуно поправља утисак. Тим пре што напокон даје смисао свему ономе што је виђено пре тога, а што је изгледало свакако, само не смислено. Специјални ефекти, као и борба, сјани су, а глумци су и уверљиви и занимљиви као појаве. Суперхероји су много мање супер, а много више приземни (што их заправо и чини супер) и што се моћи тиче, али и карактерних особина. Џекијева маска је највише у складу са нео-ноир жанром и мрље на њој се мењају попут мрља на Роршаховом тесту (те је себи наденуо надимак по научнику који је тај тест и осмислио). Чак му је и смрт занимљива. 🙂

Едукативни моменат: Суперхероји су спасили свет плативши велику цену. Али оно што је такође битно, њихово јунаштво није било видљиво, нити препознато. И многа дела су управо таква; нису препозната, али то не значи да нису велика и сјајна.

Оцена наставника:

4(на пет)

Serenityfrenchfront (Small)Спокој (Serenity 2005) је филм који приказује човечанство у будућности. Земља је постала премала и колонизоване су друге планете новонађеног Сунчевог система, са тим да су оне унутрашње успоставиле савез са међупланетарним парламентом на челу. Спољашње планете нису биле тако просвећене, те је становништво на њима било попут дивљака. Између ових планета дошло је до рата или је макар становништво унутрашњих планета било убеђено да је тако. Свеједно, парламент је одобрио експерименте на појединцима како би се добило људско оружје и једна од њих је и Самер Глау. Њу спашава брат Шон Махер и одводи је на брод „Спокој“, на коме ради као лекар. Посада брода није баш одушевљена што је добила, најблаже речено, чудног члана, али временом схватају да она крије тајну која може да промени комплетан ток актуелне политике савеза планета.

Критички осврт: Овај филм бих квалификовао као једну коректну научну фантастику. Све је ту што треба да буде; добра и одржива прича, додуше без превише мистерије или макар са мистеријом која се прилично брзо разрешава, са солидним специјалним ефектима, те сјајном борбом, како оном између људи, тако и оном у свемиру са свемирским бродовима. Већих грешака нема, глума је уверљива, а има и више него неколико врцавих доскочица. Филм можда не нуди неку иновацију, али зато пружа све остало.

Овај филм има моје симпатије јер помало подсећа и на култну серију „Блејкова седморка“ са краја седамдесетих и почетка осамдесетих, коју сам као клинац обожавао.

Едукативни моменат: У филму је главни разлог помора на планети Миранда био екстремна промена понашања људи. Једни су толико постали неагресивни, мирни и пасивни, да су изгубили жељу за разговором, дружењем, па потом јелом и пићем и напокон су се препустили и умрли. Други су постали сувише агресивни и претворили се у безумне убице и канибале. Лоша осећања и особине, попут беса, свадљивости и нетрпељивости су људске особине и некада су и потребне, па таман толико да се „испразнимо“. Наравно, не треба ићи у крајност.

Оцена наставника:

4(са џамбо плусом)

village-of-the-damned807 (Small)

Село проклетих (Village of the Damned 1995) је римејк филма из 1960. Једног дана у америчкој варошици у округу Марин, док су се становници припремали за локалну прославу, десило се нешто сасвим необично. Сви људи тамо, али и све животиње, колективно су пали у несвест. Ова несвестица је потрајала шест сати и привукла је пажњу власти, а која је послала екипу да извиди шта се дешава, на челу са докторком Керсти Али. Људи су се пробудили из несвести, али ту необичним догађајима није био крај. Становници су ускоро сазнали да је током несвести неколико жена остало у другом стању. На месном састанку, који је уследио, Керсти им је понудила избор да ли ће задржати децу. Исто тако, понудила им је и новчану помоћ, ако изаберу да децу задрже, уз, наравно, обавезу да деца буду доступна за истраживања. Све новопечене труднице су ипак одлучиле да роде и родиле су неколико дечака и девојчица, међусобно веома сличних, али и веома опасних по становнике градића, па чак и сопствене родитеље.

Критички осврт: Филм укупно гледајући није лош и радња је довољно интригантна и динамична да држи пажњу, а почива на прилично виспреној идеји. Мој проблем је што га је режирао Џон Карпентер, који је (још увек живи) доказ да медиокритети могу да праве велике ствари. Могу да их праве, али друго је питање да ли у томе и успевају. 🙂

Џон воли да „употребљава“ сцене како му затребају, а без много уплитања у логику и да ли су одрживе. Па, тако су деца час у граду где живу спаљују вођу резигниране гомиле, да би у следећој сцени они седели мирно у својој кућици ван тог града, где су пешице стигли много пре полиције која буквално јури аутомобилима. Грешака има још, па је тако торбица спаљене жене практично неопрљена, Мајкл Паре гине у ничим изазваној експлозији (Џон иначе воли експлозије, па је тако и кућа ван града разрушена у ланчаној експлозији, иако је постојала само једна торба са динамитом), рука Карен Кан је сасвим у реду у сцени после болничког лечења, иако ју је метнула у казан са кључалом водом и има тога још. Уз то, дијалози нису увек на висини задатка, има прилично претеране мелодраматике, а Керстино научно објашњење откуд таква деца ту, заиста је јадно.

Но, неке сцене су баш добре, попут оне када деца ментално пробијају зид у мислима Кристофера Рива, а и глумци су сасвим солидни. То не могу да кажем и за специјалне ефекте, који уосталом и нису били толико захтевни.

Едукативни моменат: Иако их сматрамо малима и нејакима, деца имају моћ да промене свет око себе. У овом филму је та моћ предимензионирана, али у реалном свету она свакако постоји и може бити и негативна и позитивна, а на нама је да је правилно усмеримо.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

kab (Small)Бум (Kaboom 2010) је тинејџ фантастика где је главни лик осамнаестогодишњак Томас Декер који има чудне снове. Међутим, и јава му постаје чудна када на журци среће две девојке које је заправо сањао. За једну од њих, девојку његове најбоље другарице Хејли Бенет, испоставља се да има парапсихолошке моћи, а другу убијају људи са животињским маскама пред самим Томасом. Иако га Хејли убеђује да је халуцинирао, Томас не одустаје од потраге за убијеном девојком чије је тело нестало када се освестио. Он открива да иза тог догађаја стоји култ који крије мрачне тајне и који води његов отац, за кога је веровао да је погинуо у саобраћајној несрећи.

Критички осврт: Овај филм се састоји из две паралелне приче, које се на крају филма (додуше веома трапаво) повезују и, након двоминутне више комичне него драматичне акције јурцања колима, збрзано завршавају. Са тим да једна прича, која је овоземаљска и тинејџерска, уз то и „кул“, „тренди“ и шокантна, потпуно „једе“ (да тако кажем) ову другу – научно фантастичну, која је мрачна, застрашујућа и у покушају да буде мистериозна. Јер некако видим да је прва прича та која покушава да популарише ЛГБТ заједницу млађој публици (Томас је у овом филму бисексуалац, а Хејли лезбијка), а кроз сапуницу која је младима атрактивна и глумце који су листом лепи млади људи. И да, овоме у прилог иде и то што има много еротичних момената, који нису прешли границе, ако не рачунамо изговорене речи. Научно фантастична компонента је овде, рекао бих, само зачин и то не претерано успешан. Рецимо, када се дешава расплет, и Томас и Џуно Темпл одједном знају гомилу информација, иако им се видно није десило никакво откровење које би им помогло да те информације сазнају. Хејли је успела да савлада своју разуларену девојку тако што ју је полила водом и ова се топила као у причи о чаробњаку из Оза, мада је касније објашњено да није вештица, већ да је моћи стекла путем научних експеримената. Има ту још неколико и невештих и нејасних момената.

Можда је филм ипак требало да буде рађен у неком другом жанру и као такав верујем да би био бољи, могуће и врло солидна драма. И то чак и са оваком сиромашном продукцијом и глумом не баш увек на висини.

Едукативни моменат: Томас је увидео да су људи из његовог окружења значајни и за ову другу (парапсихолошку) причу. Тешко да ће се нама дешавати натприродни феномени, али је истина да људи из нашег окружења имају много већи утицај на нас него што нам се чини. И то не само на област живота у коме се појављују, као што је случај са колегама које срећемо на послу. Зато је веома битно за нас да своје окружење добро одаберемо.

Оцена наставника:

2(може плус)

paranorman (Small)ПараНорман (ParaNorman 2012) је цртаћ о дечаку, Норману, који има способност да комуницира са мртвима, па га зато сви у месту у коме живи, негде у Масачусетсу, сматрају чудаком. Ионако компликован живот му се још више компликује када умире његов ујак и постхумно му саопштава да он мора да настави неку врсту традиције и спречи да се обистини вештичија клетва (бачена још негде у доба мрачног средњег века) и да мртви устану из гробова.

Критички осврт: Реално, цртани не прича ништа много новог, а врцави хумор јесте добар, али одликује и бројне друге цртаће које сам гледао. Обрт настаје када Норман схвата праву тежину вештичије клетве, односно када ми схватимо да аутори цртаћа нису имали идеју да направе плитку и много пута виђену апокалиптичну причицу. Они су се одлучили за заначајно наивнији, дечји приступ, али је таква прича добила дубину и изнедрила јаке поруке о људској природи, грешкама, кајању, праштању и пријатељству. Зато све похвале за ово дело, а и за занимљиву анимацију.

Едукативни моменат: Норман је схватио да се његов ујак носио са проблемом вештичије клетве тако што је крпио проблем. Он је одлучио да га реши. И ту постоји значајна разлика у приступу, а овај потоњи начин, иако тежи, једини је исправан.

Оцена наставника:

5(солидна)

open-uri (Small)Деда Мраз 2 (The Santa Clause 2 2002) је наставак приче о новопеченом Деда Мразу, а кога глуми (као и у првом делу) Тим Ален. Иако је веома успешан у свом послу и доноси радост деци широм света као ниједан његов претходник, Тиму ипак прети могућност да више не буде Деда Мраз. Заправо, процес „де-дедамразизације“ је већ отпочео, а да би га зауставио Тим мора да нађе Баку Мраз. И то за свега 28 дана. Да зло буде веће, његов син Ерик Лојд прави велике проблеме у школи. Тим је потребан и у стварном свету, али и на северном полу како би довршио припреме за велики дан, тј. ноћ. Зато двојица његових блиских сарадника вилењака праве лутку налик њему, која ће га заменити, а како би он могао да помогне сину и нађе супругу.

Критички осврт: Прича у филму предвидљивија не може бити и веома је јасно да ће будућа Бака Мраз бити Елизабет Мичел, директорка школе коју Ерик похађа, као што је јасно и да цело замешатељство са лутком двојником неће изаћи на добро. 🙂 Наравно, јасно је и да ће крај бити срећан, као што је јасно и како ће се до тог краја доћи. Па, ипак, филм није досадан, напротив. Баш је забаван, има шарма и заиста даје једну лепу емоцију, пре свега због глуме која је управо таква – емотивна и искрена, пре свега Елизабетина.

Едукативни моменат: Ерик је био несрећан што није могао да се похвали другарима каквим се „кул“ послом бави његов тата јер је морао да чува тајну. И та тајна га је оптерећивала све док није схватио да она не мора да буде терет, већ дар. Ако бисмо тако посматрали тајне које нам други људи поверавају, верујем да бисмо их боље чували. 🙂

Оцена наставника:

4(лепа, као и филм што је)

gqesjuw (Small)Богови Египта (Gods of Egypt 2016) је романсирана и поприлично измењена легенда о египатским божанствима. Радња је смештена у алтернативном старом Египту, где богови живе међу људима. Озирис, владар Египта, а кога глуми Брајан Браун, одлучио је да преда престо свом сину, Хорусу (Николај Костер-Волдо). На крунисању се појављује Озирисов брат Сет (Џералд Батлер), убија Озириса и ослепљује Хоруса, те преузима престо. Сет је злоћудан бог и његова владавина доноси мукотрпан, робовски живот људима, али и одмазду боговима. Двоје робова Брентон Туејтес и Кортни Итон, поклоници Хоруса, успевају да уђу у Сетову ризницу и да украду једно Хорусово око. Међутим, док су бежали са пленом, Сетов поклоник архитекта Руфус Суел убија Кортни стрелом. Брентон стиже до Хоруса и прави погодбу са њим да ће му дати око и помоћи да поврати власт ако поврати у живот његову љубљену Кортни. И њих двојица заједно крећу у борбу како би повратили престо и љубав свог живота.

Критички осврт: Филм балансира на граници легенди и научне фантастике (па тако око Земље која је плоча лебди нека врста свемирског брода на коме је врховни бог Амон Ра (Џефри Раш)). И овај микс је сасвим успешан, а идеја да богови живе међу људима, прилично је занимљива и нова. До сада су увек били издвојени. Иначе ми се допада како су решени богови – и њихов изглед и њихове моћи, како опште тако и специфичне.

Дакле, филм ми се свиђа и због живописне приче, динамичне са доста акције, а има и смислене приче у самим односима између ликова, као и њиховим мотивима, који и када су божји, прилично су приземни. Рецимо, Тота, бога мудрости (Чедвик Боузман), покреће сујета, Хоруса освета, а Хатор, богињу љубави (Елоди Јунг), вера у љубав. Допада ми се и какве поруке шаље филм, јер Хорус временом због нових искустава мења своје мотиве и постаје боља личност и владар какав и треба да буде.

Специјални ефекти су, па, углавном. 🙂 Наиме, неки делови су више него очигледно анимирани. С друге стране, неки су сјајно осмишљени. Рецимо, када Брентон Туејтес прелази преко моста са замкама, метални војници машу мачевима наоколо, што би била старинска верзија исто тако постављених ласера у модерно чуваним зградама.

Едукативни моменат: Неко је рекао да се види какви смо људи према томе какви смо у односу према онима који нам нису значајни за остварење неког циља. Овај филм је показао да се то види и према онима који нам јесу значајни, али за које напросто сматрамо да нам нису равни. Истина је да су сви људи значајни онолико колико им ми на том значају дајемо. Али је такође и истина да не треба потцењивати друге људе јер колико год нам њихове позиције изгледале небитно, могу да нас изненаде са тим шта заправо све могу. Речју, никога не треба ниподаштавати.

Оцена наставника:

5(може)

under-the-skin-posterИспод коже (Under the Skin 2013) је филм рађен по истоименом роману из 2000. Централна личност је Скарлет Џохансон, која је узела одећу од (из неког разлога) паралисане младе жене, а коју је из шипражја крај аутопута однео мотоциклиста Џереми Маквилијамс (који је заиста професионални мотоциклиста, а не глумац). Скарлет је набавила још одеће и шминке из тржног центра и почела вожњу у свом комбију са циљем да заводи мушкарце по Глазгову. Онај који се превари да оде са њом у неку напуштену кућу, потоне кроз под у потпуно црнило, где га чека застрашујућа судбина.

Критички осврт: Можда филм има неких (скривених) порука, али је толико досадан да су ми напросто промакле. Филм је заиста невиђено сморан, почевши од самог почетка. Сцене су развучене до бесмисла. Осим тога, морбидан је, помало психоделичан и има комплекс „Одисеје у свемиру 2001“, а све то ваљда зато да би био уметнички. Колико је у томе успео, заиста не знам (и не желим да знам), али ако јесте – то би било једино у чему је успео. И поред тога, односно колико год уметнички био, и даље мислим да је филм глупост.

Едукативни моменат: Испод слатке спољашњости Скарлет крило се црно, мистериозно биће. Према изгледу нећемо моћи лако да откријемо карактер који може да буде и веома лош, ма колико год особа била лепа. Другим речима, ако се руководимо само према изгледу лако можемо лоше проценити некога. И да – немојте улазити у кола непознатих људи. 🙂

Оцена наставника:

1(али уметничка, са постољем)