Критички критизер

Ауторка овог текста…

Зелена учионица: „Сви ми у непосредној настави видимо – присутан је генерални пад IQ код деце“ (14.9.2021)

…ме је, пре много времена, питала шта је за мене критичко мишљење. Одговор захтева много текста, али за почетак да наведем да овакво мишљење подразумева и да садржаје које пронађемо на нету не узимамо здраво за готово. Приказаћу то на примеру и то управо овом.

Да кренем по деловима, мислим да је тако најједноставније.

Пролог

Екрани заглупљују. Деца су све мање активна, а физичка активност је неопходна да би се мозак покренуо и развијао. Усмерени тренинзи на које родитељи воде децу нису довољни и не могу да замене слободну игру, сваког дана, на отвореном. Слободна игра је та која буди машту, а боравак на отвореном веома је важан за развој сваког детета. То је једна страна медаље. И то већ и птице на гранама знају.

Ја мислим да птице не знају или ако знају, онда је њихово знање паушално. Физичка активност је сигурно важна, али не бих смео да потпишем да је неопходна да би се мозак покренуо и развијао. Деца која су у колицима, физички непокретна из било ког разлога, свакако могу имати мозак који је и покренут и развијен. Такође, деца су међусобно различита и има и таквих која избегавају физичке активности или су напросто неспретна и не знам да таква деца заостају за другима. То исто важи и за свет одраслих. Треба ли да помињем Стивена Хокинга? 

Тек оно што не бих смео да потпишем је да екрани заглупљују. Но, хајде да то прихватимо јер је дато као неоспорна чињеница (и птице је знају, па зар није). Претпостављам да се овде мисли на екране паметних телефона или компјутера јер, како ствари стоје, деца телевизију јако слабо гледају или је не гледају уопште. Ми смо генерације које су гледале телевизију и сва је прилика да смо остали верна публика. Да ли и ТВ екрани заглупљују? Ако да, како смо ми остали имуни? Вероватно јесмо остали имуни јер ми користимо и ове друге екране и нисмо заглупели, чим можемо да проценимо да деца јесу. Но, да ли је то заиста тако, хајде да видимо у остатку текста.  

Заплет

Али, дотакнимо се мало и друге стране исте медаље. Радно време родитеља више није од 7 до 3. Није ни до четири. Ма ретко кад је и до пет. Маме и тате задихани стижу у вртић, погнутих глава јер нису могли да изађу раније с посла. Баш у 5 до 5 им је шеф бацио предмет на сто, који је требало решити одмах.

Школска деца чекају код куће, вероватно с телефонима у рукама. Неки су мали да би изашли сами напоље. Неки немају другаре који желе напоље. У јулу и августу су врућине, није препоручљиво бити напољу. Зими је загађење велико, не изводите децу напоље.

Да, данас је родитељство дефинитивно велики изазов. И не можемо за све што се дешава кривити само родитеље. Али да се нешто мора предузети, то је сигурно.

Први пасус у овом низу је превише драматичан за мој укус, али нема смисла да критикујем стил писања другог аутора. То би већ било критизерство, а не критички осврт, а то нису исте ствари. Из овог пасуса не могу да закључим много тога јер су послови које обављају мама и тата сувише уско дати. Очигледно је реч о људима који раде у некој канцеларији, нешто више од осам сати или почињу са послом касније. Шта је са другим струкама? Шта је са поменутим шефовима? И они могу бити родитељи. Да ли они одлазе у вртић уздигнутих глава? 

Други пасус ми изгледа попут филма чија је тема природна катастрофа: жега која пржи у лето и загађење које гуши у зиму. Стичем утисак да живимо у постапокалиптичном дистопијском друштву, што можда и није тако далеко од истине. Оно што је заобилазак истине у оба ова пасуса је да су родитељи немоћни и да а) не могу да се баве својом децом и б) не могу да утичу на сопствену децу да се поиграју напољу. Трећи пасус већ је сасвим коректан и заиста не треба кривити родитеље, али не зато што се не баве децом (ту их ништа не оправдава ако је то тако), већ зато што одистински имају много изазова, пре свих у егзистенцијалном смислу. Деци ипак треба обезбедити паметне телефоне које они не испуштају из руку док су родитељи на послу и чији екрани заглупљују. Да, мало сам саркастичан, али смо рекли да стил писања нећемо критиковати. 🙂

Расплет

“Мене заиста брине генерални пад IQ, тога смо сви свесни у непосредној настави.” – каже наставница ликовне културе Снежана Гроздановић. “Појединци који извлаче ствар су мањина, изузеци. Међутим, мислим да су деца до поласка у школу изузетно интелигентна, а да мањина има ниже способности.” – додаје она. Каже да се поласком у школу, све то преокрене.

Иако ми је другарица и драга сарадница Снежана Гроздановић, према мом мишљењу, уопште није у праву. Најпре, нисмо сви свесни – ево ја нисам. Друго, не знам ни како да будем свестан јер ја својим ђацима не дајем тестове интелигенције. Нисам ни стручан за то. Друго, ко каже да је IQ старијих генерација висок, па да је сада опао у млађим генерацијама? Све што се дешава око нас, па чак и ранији пасуси у овом истом тексту, демантују ту нашу високу памет. Како је могуће да ми, који смо избегли замке екрана и имали слободну дечју игру која нас је покренула и развила, те са импозантним коефицијентом, радимо дванаест сати дневно и робујемо шефовима који бацају ствари на нас, да бисмо после тога понизно ишли у вртиће и дозволили загађење које нас пржи и лети и зими? 

У наставку мини-интервјуа Снежана објашњава да је квалитет ликовних дечјих радова опао, али да су се оцене повећале. То не бих доводио у питање јер Снежана је сјајан наставник ликовне културе и њена процена је сигурно добра. Ипак, не могу да се не запитам две ствари. Једна је да ли тада причамо о вредности коефицијента интелигенције јер је креативна интелигенција тек једна од многих, а ипак далеко од оне коју схватамо у ужем смислу и којом се чланови Менсе поносе. Друга је да ли је опала креативност ученика или њихов труд. „Дефинитивно, школа убија радозналост и креативност“ – закључује она. Да ли је то дефинитивно?

У методици наставе постоји нешто што се зове „паразитирајући фактор“. Да бисте доказали да ли нешто (школа) утиче на нешто (креативност) морате да урадите експеримент. Међутим, то нимало није лако. Како год осмислили експеримент, нешто ће спречити да докажете хипотезу и то нешто је поменути паразитирајући фактор. Видите како, на развој детета не утичу само школски часови. Ту су и породица, вршњаци, екрани (који заглупљују), спорт на који дете иде или не, а ни узраст не смемо заборавити јер свуда има и те неке биологије и пубертета. Никада не можемо да будемо сигурни шта је то што убија радозналост, ако га нешто убија уопште. Ја бих рекао да су они ипак радознали: не за оно што нас занима, већ што занима њих и то обавезно није исто, али је и нормално јер нас деценије деле. Можда је то трећа страна медаље о којој нисмо размишљали јер смо сувише давно били деца.

Епилог

Подсећања ради, број вуковаца у Србији је на веома високом нивоу. Према неким подацима, чак сваки шести ђак у Београду је носилац ове дипломе која, полако, губи свој смисао. Делује да је образовни систем спуштањем критеријума деци послао јасну поруку – не морате се много трудити да бисте остварили успех у школи. Како ће се то одразити на данашње генерације, остаје да видимо.

Ако занемаримо да смо овај закључак прочитали у разним текстовима до сада негде, рецимо, милион осамсто шездесет и четири пута, ја бих лично волео да је ово тако и да смо пронашли проблем. То би значило да све што је потребно је само да подигнемо критеријуме и све ће бити у реду, а IQ бити на жељеној висини. Овде би се свакако укључиле и птице на гранама и зацвркутале да лака решења уједно нису и најбоља, а ја бих додао да вероватно не би била ни успешна. Оно што је нама потребно је потпуна промена парадигме образовања. Ми имамо ситуацију какву имамо, децу која су сигурно много интелигентнија него што ми вреднујемо, али се не труде. Зашто се не труде? Можда и зато што се у целој овој причи ниједном реченицом нисмо осврнули на њихове потребе. Само на проблеме које имају родитељи и школу која није добра. 

И закључак…

Када бих био критизер, а не критички пријатељ, како нас наставнике данас зову, рекао бих да је овај текст навијачки за немоћне родитеље пред великом школом која их понижава и заглупљује им децу. На страну то што и птице на грани виде да је ауторитет и школе и наставника довољно урушен и без овог текста, хајде да се запитамо шта у нашој школи заиста не ваља, а има тога много што не ваља. И хајде да будемо конструктивни. Не да таргетирамо школу и чекамо коментаре наставника (којима је већ свега доста) на друштвеној мрежи, већ да пробамо да измозгамо предлоге који ће помоћи и једној и другој и трећој страни, ако стране уопште и постоје. Сви би требало да имамо исти циљ, а то је боље образовање за боље сутра које ће бити боље само ако се разликује од овог данас. 

И још да додам да се надам да сам мало приближио феномен критичког мишљења. 

Зона сумрака

Данас ми је колегиница рекла како је причала са мајком једног ђака и како јој је ова казала да „качи глупости на Гугл учионицу“. Резигнирано је додала како се више посветила школској деци него сопственом, а са циљем да им проследи користан едукативни материјал, па чак и игрице. 

Оно што је јасно у образовању и васпитању је да наставници и родитељи не могу сами. Морају заједно и морају да сарађују за добробит детета. Такође је јасно да наставници не треба да буду ултимативни ауторитети деци, као што су наши наставници били нама, а из једноставног разлога што смо сви људи и сви грешимо – како у материји коју предајемо, тако и у педагошком поступању. Знања не треба усвајати без преиспитивања, а ставове треба посматрати критички. Међутим, бојим се да се то критичко мишљење, које је иначе популаран термин у методици данас, схвата превише широко. Заправо, бојим се да смо дубоко загазили у сиву зону, ако не и у Зону сумрака.

Видим и према писању неких мојих колега да критичко мишљење није баш схваћено на прави начин и да, зашто да не, треба проналазити слабости и у књижевним делима који су обавезан део лектире. Шекспир у ствари је невешто писао драме, а Ками је развијао неуверљиве ликове, каже колега и потпуно је небитно што наши ђаци нису завршили ни основно образовање, тек улазе у свет књижевности и са муком изражавају своје мисли (јер не читају, већ прелећу препричане полуверзије на нету), они свеједно треба да одређују да ли је нешто дело пажње вредно или не и да одбацују вредности које су неки тамо наметнули. Сличне „критичке ставове“ поједине колеге (и људи ван струка и обавезно ван стручности) су показивале (и показују) према науци, медицини, хуманим наукама, историји и граматици. Све се „критички процењује“, чак и то да ли ћемо дозволити људска права и да свако живи онако како жели.

Што се појединих родитеља тиче, „критички став“ према ауторитету наставника отишао је у крајност, па отуда и овакве „примедбе“ које све више чујемо. Ако се ауторитет доводи у питање, свакако не сме и поштовање, а овде га ја не видим. Када сам питао колегиницу да ли је одмах прекинула разговор, она ми је рекла да није. На логично питање које је уследило – зашто, одговорила ми је да она мора да покаже тој родитељки да је боља од ње. 

Нисам је питао шта је рекла на опаску „да качи глупости“ и заиста није ни важно. Шта уопште рећи на тако нешто? Оно што ми је свакако јасно, баш као и вама, да након те реченице нема места ни за смислен разговор, сарадњу или било какво решење проблема. Ја не бих показивао родитељки да сам бољи од ње, јер већ знам да јесам бољи од таквог начина комуникације. Завршио бих разговор, јер када већ систем нема начина да сачува поштовање према наставницима (ауторитет не мора да ми чува, изградио сам га сам), онда не може да очекује да га се одрекнем. Нисам врећа за ударање и немам намеру да то постанем, ма колико год та жена веровала да је у праву. 

И имам савет (иако је савете незахвално давати) за све мудре психологе који су увели критичко размишљање и подржали људе и децу да на тај начин размишљају. Најпре треба да свима објасне шта критичко мишљење јесте, шта није и на који начин се исказује. Књижевна дела и њихово тумачење су једна ствар, њихово оспоравање друга и далеко су једно од другог колико и преиспитивање образовних материјала од безобразлука и бахатости. Мислите о овоме и урадите то одистински критички.