Лако Је Критиковати 173

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа страве доктора Терора (Dr. Terror’s House of Horrors 1965) је прича која се дешава у возу. У исти купе се сместило пет мушкараца, а са њима и мистериозни Питер Кушинг. Остали путници су убрзо открили да је Питер стручњак за окултно и да уме да предвиђа судбину уз помоћ тарот карата. Сви, осим надменог Кристофера Лија, пожелели су да сазнају своју судбину и открили да их очекују натприродни догађаји који се завршавају фатално по сваког од њих. Чак је и Кристофер пристао да сазна своју судбину, која није била нимало боља. Ипак, сваки од њих је имао могућност да избегне такву судбину, али ни то решење није било спасоносно.

Критички осврт: Прва прича је потпуни фијаско; Кејти Вајлд је убијена, а тројка из њене околине није показала ниједну адекватну емоцију, чак ни њен деда Питер Маден. Но, ту се чудне реакције не завршавају. Нил Макалум је буквално помахнитао и од разумног човека који очито не верује у локалне легенде (јер је желео да провери шта има у мртвачком сандуку) претворио се (већ у две кратке сцене касније) у непоколебљивог верника у то да је Кејти убио вукодлак (чудне ствари су се издешавале, али мало разумне неверице није на одмет – тим пре што вукодлаци рецимо не постоје) и одлучио је да претопи сребрни крст у метке и исте вечери попричека крај ковчега и убије шта год изађе. Некако је изостала логична реакција да се због убиства позове, шта ја знам, полиција? Разумем да су приче кратке и да режисер Фреди Франсис није имао баш много времена за сваку од њих, али ову је баш „збуџио“. У другој причи је сценариста Милтон Суботски био премаштовит и развио биљку која има мозак и сече телефонске жице како би спречила укућане да комуницирају. И у трећој причи има претеривања, али је макар духовита, па то некако пролази. Вуду описан у тој причи већ тешко пролази јер је замишљен као цветни дизајн. Четврта прича ми је некако најбоља и једина од свих ових је заиста прича кратке форме. И онда пета која је симпатична, али ми је промакло како је Доналд Садерленд прозрео да је његова филмска супруга Џенифер Џејн вампирица… Прича која повезује све остале није лоша и даје фину завршницу. Осим прве две, приче имају својих добрих страна, али ми готово све изгледају збрзано и неразрађено.

Едукативни моменат: Практично можемо извести поуку из сваке приче, али нека то буде четврта. Кристофер је глумио ликовног критичара и толико је потцењивао сликара Мајкла Гофа, да се на крају сам обрукао. То ће нам се лако десити ако будемо глуматали неприкосновени ауторитет и са висине гледали на друге људе. Сви правимо грешке, тако да је само питање времена када ћемо то и ми учинити.

Оцена наставника:

(може на четири)

Књига од крви (Book of Blood 2009) је британски хорор рађен према истоименој књизи Клајва Баркера. Софи Ворд је факултетски професор који се бави паранормалним и у жижи њеног интересовања је кућа у којој је убијена девојка под мистериозним околностима. Уз њу је њен партнер са факултета Пол Блер, али је она ангажовала и студента Јонаса Армстронга, за којег верује да је видовит. Њих троје одлазе у кућу како би експериментално доказали да ту нечег натприродног има и, заиста, биће сведоци чудесних догађаја.

Критички осврт: Идеја за филм је добра и у складу је са мрачном естетиком по којој је Клајв препознатљив. Међутим, реализација ме није задивила. Немам ја ту много да замерим; глума и специјални ефекти су солидни, а режисер Џон Харисон је успео да одржава и тензију и пажњу током читавог филма. Ту су сасвим ситне рупе у радњи попут смрти Клајва Расела (јуноша може да одере човека, а не може да разбије обичан прозор), али ни то не бих могао баш да замерим. Заправо, једина би ми замерка била што се радња све време некако развлачи и савија сама у себе, наместо да има некакав ток или макар такав оставља утисак.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи о нашим жељама. Јонас је желео дар, који је и добио, али не на начин какав је желео. Заправо, када нешто јако желимо, морамо да будемо свесни и тога да остварење тих жеља не мора нужно да значи да ћемо бити задовољни. Оно што замишљамо не мора бити и оно што реално можемо добити. Софи је погрешила као научница зато што је силно желела да верује у успех експеримента; да ће доказати оно што заговара. Онда се разочарала када је открила Јонасову превару. Научник треба објективно да приђе експерименту, а чак и ако се хипотеза оспори и то је свакако научни податак.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Дух (The Djinn 2021) је филм о дечаку Езри Дјуиу који је нем услед неке операције коју је имао. Његов филмски отац Роб Браунстајн и он су се доселили у нови стан и већ прве ноћи Езра је остао сам јер је његов отац отишао да ради као радио-водитељ. Пре тога је Езра у тој кући у ормару пронашао „Књигу сенки“ са враџбинама. У једном поглављу је научио како да затражи жељу и решио је да покуша када је отац отишао. Езри је у почетку изгледало као да враџбина није успела, али оно што је касније сазнао је да ће му жеља бити испуњена ако до поноћи преживи уз убилачки настројеног духа.

Критички осврт: Режисери Дејвид Шарбоње и Џастин Пауел изгледа да немају баш јасну идеју шта је страшно у једном хорор филму, па тако сцена где камера кружи празном кућом осветљеном црвеним светлом траје неколико минута. Са све застрашујућом музиком. Други страшни моменти нису ни близу оригинални, али су једнако досадни; жена која плаче окренута леђима, телевизор који се укључује сам од себе и јаки звуци изненадни. Међутим, овај филм јесте померио границе због тога што практично цео филм носи дете и то кроз врло тескобне сцене и без гласа. Дечак има занимљиву физиономију и сасвим добро глуми, тако да је успео да одржи пажњу, али је овај филм ипак био ризик управо због одабира главног протагонисте и то свакако ваља ценити и то је главни разлог високе оцене јер многи други разлози би били против (радња без превише „меса“, неразрађена прича и ликови, танки или никакви специјални ефекти итд).

Едукативни моменат: Роб је рекао свом филмском сину Езри да док мислимо о стварима које нам недостају, заборављамо на ствари које имамо. И то је једно добро запажање и уједно родитељски савет.

Оцена наставника:

(танана)

Момци из округа пакла (Boys from County Hell 2020) је ирски хорор о неколико становника тамошње варошице који су се суочили са древним вампиром.

Критички осврт: Опасни Ирци, вазда блеје по пабовима и вијају се по њиховим вриштинама, екосистемима који изгледају незанимљиво и мртво, али су увек инспирација за страшне приче. Према тврдњи протагониста овог филма, биле су инспирација и за Брама Стокера, иначе Ирца и творца „Дракуле“. Оно што ми се допало у филму је што вампир са којим се боре уопште није као Дракула и заиста је оригиналан, а и сам начин како долази до крви је такође никад виђен до сада. Прича је динамична, занимљива и мада има предвидљивих делова, свакако има шмека и врло је духовита.

Едукативни моменат: Џек Роуан тек када је прочитао „Дракулу“ сазнао је да Брам уопште није писао о томе да се овај плашио сунчевог светла. Неке Дракулине моћи и мане увели су режисери када су радили филмове према књизи. Тако је Џек сазнао нешто ново, а нове ствари ћемо научити такође читајући књиге као и он.

Оцена наставника:

(ипак може)

Перголe (The Arbors 2020) је прича о човеку Друу Метјузу, који ради као бравар у малом граду и очајнички покушава да има присан однос са незаинтересованим млађим братом Рајаном Девенпортом. Једне вечери је случајно пронашао на путу мртвог јелена, а убрзо је и установио да је узрок смрти животиње у њеном трбуху; необичан пауколики паразит. Како би задивио брата (јер су као мали ловили разне животиње) однео је створење кући и почео је да га гаји. Испоставило се да је створење врло опасно по људе и да расте. Но, најнеобичније од свега је што је са Друом успоставило врло чудну везу.

Критички осврт: Допада ми се лик који тумачи Дру јер је потпуно ван клишеа. Он је екстремно интровертан и исто толико инфантилан, безличан и досадан да га чак и рођени брат Рајан избегава и чак га није питао ни шта му је са руком која је дуже времена у завоју. И онда се појавило то биће које није претерано оригинално и наравно пауколико јер таква животна форма нас највише плаши. Тада креће да се показује Друова (најблаже речено) необична природа и успоставља се веза између чудовишта и њега. Међутим, и споредни лик Брукс Адис показује чудно понашање и иако је желео да се спријатељи са Друом, опет ми је његово саучешће у сулудим Друовим активностима није јасно. Полицијска истрага такође није јасна; они су ухватили Брукса у врло необичној активности и он се успаничио и почео да бежи. Претражили су његово власништво, али су занемарили део шуме близу којег су га нашли, ако су већ сумњали да он може бити убица. Но таква полицијска неактивност била је погодна за даљу причу, па и њено разрешење. Дакле, прича има својих мањкавости, али је интересантна (иако спора), решена на необичан начин и, с обзиром на танак буџет, специјални ефекти нису лоши. Додуше, чудовиште се овде не појављује много и сцене са његовим нападима нису ни хорор ни превише присутне. Ово није филм о чудовишту, већ филм са чудовиштем, које врло лако може бити и метафора. У сваком случају ја сам за то да се да шанса и оваквим остварењима јер су другачија у односу на већину, тим пре што је глума одлична, посебно Друова.

Едукативни моменат: Дарил Манро је желела да убеди Друа да пође са њом рекавши му да те не прате сви проблеми где год да одеш. Неки су укорењени у месту где си. И то може бити тачно; неки проблеми су карактеристика места где живимо, као и људи који су ту. Свако треба да иде тамо где му је боље и где му се радују. Опет, треба имати на уму да има проблема и од којих не можемо побећи, посебно ако те проблеме стварамо сами. Дакле, није поента променити место где живимо, већ и променити себе ако је то потребно.

Оцена наставника:

(не баш најстаменија)

Велика бела (Great White 2021) је филм о пару Аустралијанаца Катрини Боуден и Арону Јакубенку који пружају туристичке услуге заинтересованима. Тако су добили посао од младог и богатог Тима Каноа, да његову филмску супругу Кими Цукакоши и њега одведу на Ђавољи гребен. Са њима је пошао и кувар Те Кохи Туака. Како је петоро пристигло на плажу, тако су пронашли мртвог Џејсона Вајлдера, очигледно жртву ајкуле. Катрина је код њега пронашла мобилни и преко фотографија сазнала да је са њим и девојка Татјана Марјановић. Пошли су у потрагу за њом, али су стигли прекасно и Те Кохи се уверио да је девојка мртва. У том неком тренутку ајкула је напала њихов хидроплан и толико га оштетила да је потонуо. Те Кохи је успео да активира пластични чамац за спасавање и сада је њих петоро на отвореном мору, препуштен морским струјама и – ајкулама.

Критички осврт: Већ ми се одабир пара који воде посао на том неком острву није допао; Катрина и Арон сувише су Барбике без иоле шарма или харизме. Њихови ликови су патетични и исфорсирано романтични, те имају сапунски однос. Дакле, поставка је већ досадна, баш као и уводна сцена. Остали ликови (њих троје заправо) су необичнији и занимљивији, као ликови, али и њихове физиономије (Те Кохи је Маор, на пример). Сама прича је класична и није померила поджанр у којем је рађена ни за милиметар. Оно што јој иде у прилог су висок буџет и врло ефектне сцене, посебно када се камера фокусира на положај ајкуле у односу на протагонисте. То је требало да унесе и неку тензију у чему је режисер Мартин Вилсон донекле и успео, иако је јасно да ће ајкула увек бити ту негде и спремна за напад. Нејасно је зашто је ајкула напала авион, а није гумени чамац који је значајно крхкији (макар није у првих сат времена филма), али прича је некако морала да плута. И у правом смислу речи је плутала јер се највећим делом одвијала на поменутом гуменом чамцу и морале су да се десе ситуације (чак и исфорсиране) када ће поједини ликови доспети у воду. Можда би било боље да је тако и доплутала до свог завршетка, али су Катрина и Арон сморали да постану хероина и херој и потпуно руинирају крај и чак филм доведу, удруженим снагама са Кими, до саме ивице крша и мало преко тога. У једном моменту се Катрина бори против ајкуле која режи међ неком подводном металном конструкцијом, али се онесвестила услед недостатка кисеоника. Тада је доронила Кими која јој је дала вештачко дисање под водом и Катрина се толико опоравила да је врло срчано убила ајкулу не узевши ни дах изнад воде… Ко зна, можда је Мартин био инспирисан „Ајкулнадом“. 

Едукативни моменат: У једном тренутку је Тим изгубио живце и направио ситуацију у којој је Те Кохи изгубио живот. Не верујем да ћемо се често наћи у тако драматичним ситуацијама, али карактер треба обуздавати јер ако изгубимо живце, ризикујемо да изгубимо још понешто вредно. 

Оцена наставника:

(могло је да буде и три, али…)

У Земљи (In the Earth 2021) је прича која се дешава у свету погођеном пандемијом. Џоел Фрај је научник кога је Влада послала у подручје изузетно плодне шуме у околини Бристола како би помогао истраживању своје бивше колегинице Хејли Сквајрс. Хејли се бавила микоризом и задатак јој је био да повећа приносе садница. У хотелу који је постао привремени камп за хитне случајеве, након што је прошао здравствену контролу, Џоел је упознао свог водича Елору Торчију, која га је убрзо повела у шуму. Они ће тамо заиста пронаћи Хејли, али и врло опасног Риса Шерсмита. Испоставиће се да Хејли испитује микоризу, али на начин који излази ван домета науке.

Критички осврт: Алтернативни филмови увек имају ту карактеристику да су тешко разумљиви и овај није изузетак, али и ако не видите метафоре које шаље, свакако је ту поједностављено стање ствари – гљиве испуштају у ваздух халуциногене супстанце које су довеле до тога да антагонисти полуде и убијају људе. Ипак, ако је судећи по критичарима, овде ипак има нечег више. Режисер Бен Витли је себи задао тежак задатак – да са малим буџетом направи прилично складан спој слешера, научне фантастике и мистицизма. У самој режији видан је утицај других филмова, посебно култних „2001: Одисеје у свемиру“ и „Исијавања“, којима је највероватније Бен желео да да омаж и чак је и те детаље добро уклопио. Тему је актуелизовао тако што је референцирао на пандемију, коју је искористио као поставку. Он није дао објашњења зашто нам се све ово дешава и чак је и исказао став да је против тога да људи објашњавају природу и да покушавају да је разумеју на свој начин. Наместо тога, он поручује да треба да је саслушамо. Филм обилује ефектним сценама, а оне које су хорор заиста су гадне. Глумци су добро одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: У филму се спомиње микориза – то је посебна веза између биљака, односно њиховог корења и хифа гљива. Ова веза може бити мутуалистичка и углавном то и јесте. Гљиве и биљке размењују минералне и хранљиве супстанце, па тако и утичу на хемијски састав земљишта.

Оцена наставника:

(није да се нисам двоумио)

Клупко (The Tangle 2019) је футуристичка прича у којој су улогу интернета преузели нанороботи и направили мрежу чији је назив у наслову филма. У том свету десило се убиство; убијена је Мери Џејн и то тако да „Клупко“ није успело то да детектује. Агенти који су изван „Клупка“ Кристофер Сорен Кели, Никол да Силва и Џесика Грејам ухапсили су јединог осумњиченог Џошуу Битона кога је неко унајмио да прати Мери. Међутим, све указује да он није убица, а да су агенти и те како упетљани у цео случај.

Критички осврт: Кристофер је у овом случају и сценариста и режисер и одлучио се за крими причу која је у реду, али њен ток и разрешење ме нису фасцинирали. Требало је да заличе на неку причицу Агате Кристи, али тај ниво једноставно није достигнут. Такође, дијалози су били превише поетични (у појединим случајевима су Кристофер и Џошуа заиста и рецитовали), али су тиме били јако тешки за праћење и некако нису наметнули идеју, филозофију, размишљања на тему, било шта што је већ Кристофер имао на уму. Само је постигао контраефекат да су сморили јер сви ти стихови нису имали на шта да референцирају; радња и тако није била усмерена ка филозофији и могућим правцима културне еволуције људе, већ ка крими причи која је у основи љубавна сапуница. Дакле, јасно је мени шта је Кристофер желео, али то на овај начин није могао да постигне. Чак и завршни разговор између Џошуе и вештачке интелигенције, који јако личи на „Косача“ из 1992. и донекле на „Њен“ из 2013, нема ту снагу јер ми није убедљив и не могу да осетим емпатију према нечему о чему се у филму причало као некој СФ стварности која постоји ван буџета филма. Високо технолошки разговори нису допринели јер сам се изгубио у мору скраћеница које ми не значе ништа и чије значење сам могао да наслутим из контекста. Зато морам да се оградим да сам можда нешто и предвидео и видео рупе које то у ствари нису. Рецимо, ако су Кристофер и Џесика су били ван „Клупка“, а он је остварио романсу са Мери из спољњег света (наводно су ово двоје били у некој врсти изолације) и како је он сада успео да хакује њен лични софтвер који је део тог „Клупка“? Углавном, овај филм је добар покушај, али идеја, тон и слика нису усаглашени. 

Едукативни моменат: Кристофер је помислио да би вештачка интелигенција могла да лако учини недело које је сам учинио. Међутим, морамо да будемо свесни да ако мислимо лоше, онда је проблем пре свега у нама.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Ускрснули (Risen 2021) је СФ који почиње тако што је метеор погодио подручје близу сеоцета Беџер на северу Пенсилваније, САД. Из себе је испустио отрован гас који је за врло кратко време побио све мештане; преко хиљаду људи. Војска и научници су дошли да испитају случај и сусрели се са још једним невиђеним феноменом – неки од лешева људи су васкрсли. Ускоро је постало јасно да их је запосео ванземаљски ентитет.

Критички осврт: Није ми се допао цртеж спочетка. Да ли је могуће да је за кућу у снегу са камионом испред потребан специјални ефекат и то лош? Онда сам током филма схватио да има још цртежа врло реалних објеката и људи, па посумњујем да су аутори филма баш фанови ЦГИ ефеката. На крају крајева, овај филм је редак по томе што су ЦГИ коришћени тамо где уопште није било потребе за њима. Да не грешим душу, користили су их и тамо где је било, али су и даље били лоши. Прича није ништа што нисмо видели у оном делу серијала оног дела „Досијеа Икс“ који се бавио посетама ванземаљаца и филму „Дан када је Земља стала“ и у још неким. И пропуста има. Егзобиолог Никол Шамо обавештава војску САД да су и Руси имали сличну ситуацију тако што је претражила интернет. За једну моћну војску прилично су а) необавештени и б) дигитално неписмени. Поменути егзобиолог је главна протагонисткиња и толико је патетична да је иритантна. Уз један њен монолог где пати за својим тужним детињством буквално свира тужна виолина. Тих мелодраматичних сцена има више и све трају поприлично. Но, да се вратим на пропусте – има их још, па када је војнике напао ванземаљац својим менталним моћима, поскидали су маске и тако се изложили отровном гасу, али то код неких није било ни видљиво, ни довољно, па су почели да се убијају међусобно ножевима и пиштољима. На крају Никол улази у забрањену зону без проблема јер је нико и не чува, иако је врло постало јасно да се ради о опасности од међунационалног значаја. Има и један допадљив моменат у филму када широм планете почињу да се дешавају феномени и то је пропраћено феноменалним инструменталом и ефектним сценама, али авај, тај део више личи на трејлер него на секвенцу филма.

Има ту и некакав преокрет, који у неком другом филму и не би био лош, али је у овом решен опет у патетичном маниру. Наиме, режисер Еди Ајра је поставио оправдану сумњу да је главну протагонисткињу отац злостављао као малу, да би се на крају испоставило нешто сасвим друго. И у самом том обрту постоје превиди у логици: како би мала девојчица уопште могла у тајној војној и научној установи да приђе ванземаљцу, а камоли да оствари било какав контакт? Цео тај обрт има прилично добру идеју и прилично је лоше реализован, баш као и цео филм, а и глума није помогла баш. Филм је повремено и заличио на озбиљан СФ, али то просто није довољно.

Едукативни моменат: Никол је ванземаљски облик живота изгледао као клица и није га сматрала довољно важним да га пријави војсци. Или га је сматрала сувише крхким и није желела да га војска уништи. Како год га посматрала, потценила га је и тај облик је израстао до џиновских размера и уништио цео свет. Некада нам проблеми изгледају минорно, али ако их игноришемо могу се претворити у велике и тешко савладиве проблеме.

Оцена наставника:

(може на два)

Празнични специјал Миниона (Minions Holiday Special 2020) је кратак цртаћ о Минионима који се састоји од четири још краће приче.

Критички осврт: Свака прича је слатка јер су актери бескрајно симпатични Миниони, али нису једнаке по квалитету. Прва је баш слаба и не садржи ништа више од њихових уобичајених вратоломија, док су преостале већ имале неку идеју, мада је у трећој причи она до сада баш експлоатисана у другим остварењима и то практично на сличан начин. Утисак је океј, али далеко од тога да сам одушевљен. Пошто је овај филм замишљен и као рекламни за оно што следи од ове продукцијске куће, рекао бих да ова реклама ипак није довољна. 

Едукативни моменат: У последњој причи Миниони су се баш потрудили да освоје значку извиђача и нису успели. На крају су је ипак добили од својих пријатељица. Заправо, сваки труд ће нам се исплатити на овај или онај начин.

Оцена наставника:

(врло иде на три)

Лако Је Критиковати 165

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бег (Run 2020) је хорор прича која се дешава у кући самохране мајке Саре Полсон. Она има кћерку Киру Ален која је непокретна (и глумица је у инвалидским колицима у стварном животу) и има неколико болести, попут дијабетеса и астме. Кирин живот је зато испуњен свакодневном рутином, а школује се од куће. Већ је стасала за колеџ и сваки дан очекује одговор да ли је примљена, али он не пристиже. Тада она почиње да сумња да њена брижна мајка крије неке тајне од ње.

Критички осврт: Режисер Аниш Чаганти је врло мудро водио причу, почевши од мајке Саре која је незадовољна својим животом, преко мистерије која се одвијала сасвим добрим, динамичним темпом, све до тога да се испоставило шта се испоставило. Увод у причу је добро осмишљен такође, да наведе на одређене закључке. Финале је малко нејасно, односно Сарини мотиви шта је она заправо желела да уради у подруму, али се све то некако привело крају. Крај је баш урађен одлично. Веома узбудљив филм, са одличном глумом обе протагонисткиње.

Едукативни моменат: Овај филм нам показује, додуше на екстреман начин, да деца не треба да живе живот онакав каквим су га замислили њихови родитељи, већ свој сопствени. Родитељи свакако знају шта је добро за њихово дете, али могућност избора мора да постоји.

Оцена наставника:

(уз микро минус)

Златно дете (The Golden Child 1986) је прича о социјалном раднику из Лос Анђелеса Едију Марфију, који воли децу и свој посао, а посебно је посвећен проналажењу нестале деце. Зато га је за помоћ замолила Шарлот Луис како би пронашао једног несталог дечака. Проблем је што је дечак са Тибета, поседује магичне моћи и отеле су га силе зла, тако да ће Едијева мисија овог пута бити значајно компликованија.

Критички осврт: Овом филму можда треба дати прилику. Форе с почетка нису смешне, али се некако поправљају током филма и иако су далеко од урнебесних, Еди је бескрајно шармантан и смешан у оном смислу како би нам био смешан пријатељ који се добро зеза. Прича је пренаивна и површна и лепо осликава деценију филмске наивности и површности, како бисмо могли да назовемо осамдесете, али је с почетка крими део заиста, али заиста површан. Некако је одрађен тек да бисмо могли да кажемо да је ту неке истраге, рецимо, било, мада за њом није било богзна какве потребе. Са путовањем на Тибет креће значајно маштовитија и за филм прикладнија авантура, мада блеђа варијанта Индијане Џоунса. Ово је микс кримића и мистичне авантуре, не претерано успео у оба наведена дела и још мање успео као њихов спој. И не само да није било потребе да се убаци крими део, већ мислим да је проблем режисера Мајкла Ричија био у томе што је много тога желео да убаци у овај филм, а истовремено да да простора и Едијевим бравурама, те зато све изгледа збрзано и превише погодно.

Идеја је симпатична и нудила је велики потенцијал, који свакако није искоришћен.

Едукативни моменат: Изгледало је, када је Еди кренуо по мистични нож, да чаша са водом (коју је при томе морао да носи) само одмаже, али се показало супротно. Некада ће нам неки задатак, информација, особа, било шта, изгледати као терет, нешто што нам отежава, али може да се испостави супротно. Зато ништа и никог не треба да узимамо олако.

Оцена наставника:

(али благонаклона)

Чаробњаци изгубљеног краљевства (Wizards of the Lost Kingdom 1985) је аргентинско-америчка епска фантастика. Мирно краљевство је покорио превртљиви чаробњак Том Кристофер и успут убио доброг чаробњака Едгарда Мореиру. Ипак, умакао му је Едгардов син Видал Питерсон, такође чаробњак и довољно моћан да угрози Тома. Зато је Том упро све своје снаге да пронађе Едгардов прстен и обезбеди своју власт.

Критички осврт: Овај филм буквално почиње ударцем у гонг и тако најављује помпезне осамдесете. И ово су заиста осамдесете у пуном сјају и један од оних филмова где све мора буквално да се дочара. На почетку наратор прича о томе како је владао хаос и сви се туку мачевима, а онда је завладао мир и сви плешу у плаветним спаваћицама (додуше, отац младог чаробњака има љубичасту и то такву да је заиста немужевна чак и за једног либерала какав јесам), а када су нападнути сељани бацају поврће високо у ваздух и то баш сви. Иако све то представља најбуквалније реакције, како написах, ипак је некако шокантно изненађујуће јер не очекујете баш толико да буде буквално. Тада је млађани Видал изгубио прстен који садржи невероватну моћ рекордном брзином; заправо пар секунди касније након што му га је отац дао. И онда се са својим љубимцем или заштитником који као да је дотрчао из „Улице Сезам“ обрео у некаквој шуми, док је прстен завршио незнано како у устима гаргојле или шта ли је већ. Тамо је Видал могао да гледа по површини воде потока борбу чаробњака (свог оца и злог узурпатора), али наопачке. Сцена је била окренута ка нама, а не ка младом чаробњаку. И тога има заиста много свуда по филму оптерећеном споредним дешавањима јер радње објективно нема.

Сцене масовних борби су некако смушене, али колико-толико остављају утисак због масовности и што сви негде јурцају и гуркају се. Међутим и ту се у детаљима борбе види колико је цео овај филм неозбиљан. И то се види буквално по свему; не само по детаљима приче, већ и самој причи која се завршила пре него што је почела, са много нејасних делова, посебно када је чаролија у питању. Дечак је час моћан, час није и сва је прилика да сопственом судбином не управља он, већ дух његовог оца. Но, то је мањи проблем. Већи је што чаролија обесмишљава све активности у филму. Глума је најчешће очајна, а ликови су стереотипи и нимало занимљиви, осим по фризурама и очајним костимима. Специјални ефекти су углавном светлашца и лутке попут оних из Мапета, а кулисе буквално као из дечјих представа. Видан је утицај других дела попут „Звезданих ратова“, „Господара прстенова“ и „Конана“, али залуд. Једини светлији тренутак филма је када је Киклоп заробио Боа Свенсона зато што није хтео да ожени његову сестру близнакињу и ту могу да кажем да је било мало духовито. Ипак недовољно, што је и оцена целог филма.

Едукативни моменат: Ратник Бо је рекао младом чаробњаку да је добра ствар код јуче то што је било – јуче, односно што је прошло време. Данас је нови дан и могућност да се грешке исправе. И то је добар став правог ратника.

Оцена наставника:

(на два)

Љубавни угриз (Love Bite 2008) је кратак филм о двојици момака који блеје, што би млади рекли, у соби једног од њих. До заплета долази када један одлучује да открије своју мрачну тајну другом.

Критички осврт: Режисер Крејг Борехам је у три минуте успео да смести свашта нешто – и провокацију, тензију и онај необични енглески хумор. Крејг очигледно уме за три минута да каже нешто што други режисери не умеју ни за сат и по. Једино му замерам што се није мало више потрудио око специјалних ефеката и квалитета камере, а није баш да је имао много улагања у то с обзиром на дужину филма.

Едукативни моменат: Један момак се огрешио о свог друга што га је оптужио пре него што је сазнао све чињенице. То га је коштало живота. У реалним ситуацијама неће бити толико драматично, али свакако лоше може да се заврши по пријатељство.

Оцена наставника:

(мање-више)

Љубавни угриз (Love Bite 2012) је британски хорор који се дешава у приморској варошици. Прича прати судбину четворице младића, другара који очајнички желе да пробају прво сексуално искуство. Баш због тога што га нису имали, они постају мете вукодлака гладног девица.

Критички осврт: Хумор је одличан у овом филму и иако су можда нека дешавања збрзана, а друга се одвијају преспоро, управо је хумор тај који држи пажњу све време. Изгледа да су се Британци извештили у филмовима са вукодлацима и не праве их лоше, а млађахни Ед Спелирс се окушао у два таква. Овај је необичан по томе што је микс секс комедије какве су биле популарне осамдесетих (попут „Поркија“, на пример) и хорора, мада је ово друго некако потиснуто у други план. Прича као прича је разбацана свуда наоколо по варошици где се одвија, баш као што су разбацане и емоције тинејџера који се појављују у овом филму, Еда пре свих. Обично ми смета та разуђеност у радњи, али овога пута је опростиво баш због тих варљивих и променљивих емоција пубертетског узраста које су тема овог филма. И крај је потпуно блесав, као и цео филм уосталом.

Глумачка постава је добра, а Џесика Зор заиста изгледа моћно и као сан сваког тинејџера. Похвалио бих и музику. Оно што су мане филма су свакако специјални ефекти и премало узбудљивих сцена борби са вукодлаком.

Едукативни моменат: Тимоти Спол је дао савет (док је био на самрти) младом Еду: увек чувај еластичне траке. Ово можда не звучи смислено, али треба веровати прекаљеном ловцу на вукодлаке.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Смртоносна битка (Mortal Kombat 2021) је практично нова верзија филма из 1995, мада (према релевантним изворима) није римејк. Наш свет је виђен за освајање, а окупатори долазе из озлоглашене димензије крцате суровим чудовишним зликовцима које предводи чаробњак Чин Хан. Но, да би тај поход успео, шампиони из тог света треба да се сукобе са шампионима из нашег и то по последњи, десети пут. До тада су девет победа извојевали и сада им је потребна још и ова. Међутим, показаће се да је нова генерација наших бораца тврд орах.

Критички осврт: Овај филм заиста изгледа као римејк јер је поставка приче идентична, а и ток радње није далеко. Но, чак и да је радња сасвим другачија, опет је предвидљива. Практично је било могуће предвидети сваку наредну сцену. Истина, специјални ефекти су врло фини и учинили су борбе упечатљивим, али ништа се у филму није појавило што већ није виђено или у сличним или у суперхеројским филмовима. Овај филм није померио жанр у којем је рађен ни за милиметар. Осим тога неке веће замерке немам (тим пре што је филм прилично динамичан и држи пажњу). Када бих цепидлачио, приметио бих да је врло нејасно то замешатељство са световима јер ту се негде нашао и пакао, тако да цео тај део изгледа прилично конфузно.

Едукативни моменат: На почетку је изгледало да добри бог Таданобу Асано изабрао прилично лошу, неспретну екипу, али се показало да су сви они пронашли своје супермоћи и победили све чланове Чиновог тима. У томе су успели тако што су вежбали. Да бисмо били успешни, па можда чак и победници, свакако је потребно да учимо и вежбамо.

Оцена наставника:

(за труд)

Црвена планета Марс (Red Planet Mars 1952) је филм базиран на позоришној представи „Црвена планета“ из 1932. Амерички научник Питер Грејвс пронашао је начин да комуницира са Марсовцима и од њих открива да је њихова цивилизација напреднија. То му је дало наду да читаво човечанство може да направи велики скок у развоју технологије, али се испоставља да ће друштво заправо назадовати.  

Критички осврт: Овај филм представља једну од најјачих хипербола које сам гледао. Јасно је да у фантастици морамо очекивати претеривање, али у контексту који је поставио режисер Хари Хорнер, напросто „не пије воду“. Морам и да приметим да у време када је рађен овај филм родна равноправност баш није била на свом врхунцу. Андреа Кинг је имала монолог у којем је исказала како све жене на свету све време живе у страху. Онда је разговор кренуо ка томе како се сваки изум може злоупотребити и овај филм је и направљен са циљем да се то и прикаже, али је у томе некако омануо. Када су људи сазнали да Марсовци не користе угаљ као гориво, а при томе нису ни видели Марсовца, а камоли њихову технологију, економија у читавом свету је колабирала. Режисер Хари и двојац сценариста Ентони Вејлер и Џон Л. Болдерстон очигледно су веровали да један новински наслов и једно научно истраживање може да промени комплетно устројство света. Проблем је у томе што ја у то не могу да поверујем. Идеја јесте донекле добра, али је сувише трапаво и како рекох неуверљиво приказана. 

Оно што замерам овом филму је и вечито препуцавање Амера и Руса, где су ови други приказани као друштво без људских слобода и у сваком смислу назадно (што додуше и није тако далеко од истине било тада), али је напорно. Баш као и количина патетике на крају, која је морала да се отрпи јер је ипак у питању црно-бели холивудски филм. Радња нема превише „меса“, али има неки свој ток који је у реду. 

Едукативни моменат: Андреа је свакако била у праву што се тиче злоупотребе научних постигнућа, али ми реално можемо да злоупотребимо било шта, уколико нам је то намера. Ако би нас то спречавало да начинимо напредак, онда не бисмо заиста ништа радили. Наместо тога треба да развијемо свест о томе да ствари употребљавамо на најбољи начин за све.

Оцена наставника:

(на три)

Лего ратови звезда – празнични специјал (The Lego Star Wars Holiday Special 2020) је цртаћ о најновијој екипи из „Ратова звезда“. Реј је џедај и ментор младом џедају, али никако не успева да пренесе знање. Иако је искористила све књиге које су јој доступне, успех никако да постигне. Онда је у једној књизи видела како одговоре може да пронађе у мистериозном храму. Зато се упутила тамо заједно са малим роботом и наишла на кључ који откључава прошлост и будућност. Реј је жељна знања и покушава да обиђе што је могуће више светова и види што више догађаја, али невоља настаје када је упала на Звезду смрти злог императора.

Критички осврт: Цртаћ је сладак, са идејом која није превише оригинална, али јесте погодна да се направи осврт на све делове „Звезданих стаза“. Могу рећи да је ово нешто јача епизода цртане серије, те заиста заслужује да буде специјална. Хумора има, али би могло да га буде више. 

Едукативни моменат: Јода је рекао Реј да из неуспеха можемо учити да будемо успешни и као ђаци и као наставници. Јода је мудар чак и у лего цртаћу.

Оцена наставника:

(мало више је поклоњена)

Мртви простор: Последица (Dead Space: Aftermath 2011) је цртаћ чија је прича веза између видео-игре „Мртав свемир“ и „Мртав свемир 2“. Радња је смештена у будућности на пусту планету где се налазила рударска колонија. На тој планети је пронађен ванземаљски артефакт који је уништен, а уништење прети и читавој планети. Корпорација задужена за тај део посла је послала свемирски брод „О’Бејнон“ како би се докопао остатака артефакта. Међутим, веза са тим бродом је прекинута. Зато је послат следећи брод који је затекао покољ на „О’Бејнону“, али и четворо преживелих. Они су пренети на брод како би се сазнало шта се десило.

Критички осврт: Нема шта, прича је одлична, а занимљива је и анимација. Како ко прича своју причу он је другачије и види, је ли тако, па је и ми видимо кроз другачију анимацију. Чак се у појединим причама физиономије ликова значајно разликују. Заједничко је да је у свакој причи анимација више него солидна, а ликови су допадљиво нацртани. Једини је проблем што су млађи мушкарци у првој причи често налик један другом и самим тим их је теже разликовати ако се појаве заједно, а појављивали су се.

Едукативни моменат: Једна од преживелих, официр и шеф медицинског особља Изабел Чо (глас је позајмила Гвендолин Јео) није хтела да прихвати понуђени пројекат јер је схватила да је опасан по људе. Своје непристајање скупо је платила, али свеједно, увек треба имати на уму да је и непристајање опција.

Оцена наставника:

(сигурица)

Мртви простор: Пропаст (Dead Space: Downfall 2008) је цртаћ који претходи гореописаном. Радња је смештена 2508. на пустој планети коју су колонизовали људи и на којој су пронашли артефакт ванземаљског порекла. Испоставило се да је артефакт изузетно опасан и да ће уништити практично све људе у колонији.

Критички осврт: У овом цртаћу је анимација веома необична. Неки детаљи врло су реално представљени, попут металних делова свемирског брода, док су други прави цртаћ. Прича је добра, али за много нијанси слабија од наставка. Овде су многе ствари остале да висе у ваздуху (или свемиру, пошто се ту ствари и дешавају), тако да је нејасна судбина многих виђенијих ликова, као и мотиви неких од њих. Некако ми је и промакло како је др Кајн (глас је позајмио Кит Шарабајка) стигао тамо где је стигао (након што је убио капетана) и шта је он конкретно успео да изведе.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода је настрадала јер су упорно носили терет који их је уништио. Некада ће нам неке ствари изгледати драгоцене, али заправо ће нам бити много боље без њих, посебно ако нас угрожавају. Исто важи и за особе.

Оцена наставника:

(али јака једна)

Лако Је Критиковати 161

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ејлијен: Примерак (Alien: Specimen 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Главна протагонисткиња је Џолин Андерсен која је ботаничар, вероватно на некој планети. Заштитила је пошиљку која узнемирава њеног пса, али убрзо је открила да је буре оборено и да је заштитна фолија покидана. Ускоро је открила и да се ослободило нешто опасно. 

Критички осврт: Овај део је најјезивији од свих и некако најинтригантнији од свих шест у серијалу. Прича је испала сасвим добра, мада није претерано специјална, односно оригинална.

Едукативни моменат: Меги, пас у филму, спасила је своју газдарицу. Кућни љубимци нас спашавају увек и треба их гајити, пре свега псе и мачке.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Ејлијен: Ноћна смена (Alien: Night Shift 2019) је још једна кратка прича о Ејлијену која се дешава на некој колонизованој планети. Несталог радника проналази његов колега и они су се упутили у складиште. Крај је радног времена и двоје запослених им невољно дозвољавају да уђу. Међутим, стање радника се погоршава и преосталих троје врло брзо откривају да су у замци.

Критички осврт: Мислим да у првој сцени уопште није било потребно да се зумира пауколико чудо у првом плану, верујем да би било ефектније и виспреније. Углавном, почетак је имао некакав потенцијал, али се није развио. Врло млака прича, рекао бих.

Едукативни моменат: Амбер Гастон је успела да се избори са чудовиштем у својој радњи, али је онда схватила да оно напада целокупну колонију људи. Но, она је свакако исправно поступила јер на неке ствари (глобалне) не можемо много или уопште утицати, али на оно што је у нашем окружењу можемо.

Оцена наставника:

(ту негде)

Продор (Breach 2020) је футуристички филм у којем живот на Земљи више није могућ и последњи свемирски брод је укрцао путнике и вози их ка Новој Земљи. Прича прати судбину момка Кодија Кирслија који је успео да се укрца на брод као слепи путник. Њега задужују да буде хигијеничар, тако да, за разлику од осталих путника, он није у криогеном сну. Он ће зато бити сведок застрашујућих догађаја које ће изазвати један члан посаде.

Критички осврт: Ако занемаримо да режисеру Џону Сујтсу стварно није било потребно чудовиште при крају, можда би се и добио сасвим осредњи СФ. Заправо, мислим да му читав крај који се завршава општим местима уопште није требао и учинио је читав филм „трешастим“. Џон је искомбиновао свемирски хорор типа „Ејлијена“ са зомби варијантом и направио низ погодних тренутака како би објаснио причу, али није избегао и низ рупица у тој причи. Рецимо, Рејчел Николс је обавила обдукцију Џонија Меснера, а да се овај помакао није, да би онда устао заједно са другим лешевима. Касније су сви одреда постајали зомбији практично одмах, што је за тај део филма било погодно. Додао бих и потпуно нејасан Кодијев мотив да у се бегу обавије измаглицом и тако угрози и себе и љубав свог живота Касандру Клементи. Углавном, некако је на почетку филм имао неки потенцијал, али га је врло брзо изгубио.

Едукативни моменат: Калан Малвеј је сматрао човечанство кривим за уништење које је доживело и то је тачно. Међутим, начин на који је „решио“ проблем је био погрешан јер је и сам иницирао уништење. Не можемо се борити против нечега и радити то исто против чега се боримо јер онда ништа бољи нисмо.

Оцена наставника:

(можда чак може на три)

Вампири против Бронкса (Vampires vs. the Bronx 2020) је филм који прати групу тинејџера који желе да спрече да пропадне једна радња у Бронксу, крају где живе, која им је посебно драга. Наиме, једна фирма откупљује све пословне просторе у крају, а мета им је и та радња. Ускоро ће дечаци открити да ту фирму воде вампири. 

Критички осврт: Дефинитивно је било јасно да је Сара Гадон заповедница вампира и то није спојлер. Већ је прва сцена како се појавила у филму јасно упућивала. Углавном, ово је једна слатка причица, без превише изненађења и са веома млаком акцијом. За главне протагонисте недовољан изазов су били и вампири и локални гангстери, са тим да прича између ове две групе није била баш разрађена. Шеј Вигам је унајмио локалну банду за потребе вампира, али врло брзо су они дошли у сукоб са тим истим вампирима и готово одмах и убијени. Некако све то није ни узбудљиво, ни страшно. Филм нема много ни хумора, осим једне сцене када две девојчице пролазе мирно усред окршаја са вампирицом јер су загледане у мобилне телефоне.

И овај филм је рађен у маниру других новијих филмова где се провлачи тема положаја црнаца у Америци, тако да филм има неку слојевитост и може да се посматра као метафора (куповина радњи, црнопути људи који нестају за шта никога није брига), али та идеја која је добра није уједно и добро упакована у причу.

Едукативни моменат: Четворо другара су желела да буду најбоље убице вампира свих времена, али је Коко Џонс закључила да је сасвим довољно да буду добри ловци на вампире. И ја мислим да је сасвим довољно бити добар у нечему; није потребно бити најбољи.

Оцена наставника:

(солидна)

Гренланд (Greenland 2020) је прича о породици Џерарда Батлера која покушава да преживи и остане на окупу током апокалипсе коју ће изазвати пад метеора на Земљу, већег него што је био онај који је изазвао истребљење диносауруса. 

Критички осврт: Оно што свакако морам признати режисеру Рику Роману Воу је да је направио узбудљив филм. Где год је нашао згодно (и погодно) место он је акцију и узбуђење које је прати посадио. И да, специјални ефекти су солидни, колико је већ било потребе за њима. И све остало не могу да му признам. Идеја коју је пласирао уопште није идеја јер је заиста и превише много пута виђена у разним другим остварењима, а богами и читава радња. У ствари, чини ми се као да је свака сцена преписана из неког ранијег филма. Све је било толико предвидљиво да сам могао да препричам сваку наредну сцену. Иновативност апсолутно није адут овог филма. Општих места има гомила, а једним таквим се филм и завршава, уз преогромну дозу патетике.

И оно што ми није јасно је како су на крају војници ипак примили Џерарда и његову породицу, када нису хтели на почетку? Зато што је сам нашао превоз? И како је његов син дијабетичар сад наједном имао инсулин за девет месеци? Има ту неколико нејасноћа, али свеједно не мењају много слику о филму.

Едукативни моменат: Џерард је одабран зато што је знао да гради куће. Увек је корисно имати неко знање или вештину јер на конту ње и сами можемо бити одабрани за неке добре послове.

Оцена наставника:

(која јури ка двојци попут метеора из филма)

Чудовишта од човека (Monsters of Man 2020) је филм о томе како се Компанија за роботику удружила са корумпираним агентом ЦИА-е Нилом Макдоном у илегалној, несанкционисаној војној операцији. Они су убацили четири прототипа робота напредне технологије у камп за производњу дроге (у тзв. Златном троуглу) који никоме неће недостајати. Мисија је доказати да је компанија за роботику достојна добијања уносног војног уговора. Непланирано, у тој области се затекло шест лекара на добротворној мисији, па пошто су сведоци бруталног покоља жене и деце из тог села и они постају нове мете.

Критички осврт: Глумци су стварно дали све од себе и глума је на нивоу. Глумци су јаки, снажни и погодни за овај поджанр (пре свих Брет Тутор и Хосе Розет). Једино ми троје хакера нису изгледали убедљиво, можда и због окружења и околности у којима су се нашли. Касније је и тај део приче постао суровији убиством женског члана Ај Ти екипе Џесике Блекмор. Прича је класична, али узбудљива, адреналинска и са много крви која цури као слатко од јагода. Има ту и тамо патетике, али је режисер Марк Тоја то ублажио ефектним сценама. Иначе уме да прави такве сцене, то му признајем. И специјални ефекти су му ишли на руку. Међусобна борба робота је најслабији део, рекао бих, као и цео тај део када се робот пита да ли је жив. Јасна ми је намера, али је тај дијалог сувише урађен неспретно и претерано очигледно.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да ако ценимо живот онда никако не можемо оправдавати рат, чак и ако он за нас представља дужност. Хипици су били у праву, а у овом филму и један освешћени робот.

Оцена наставника:

(хајде, де, може)

Макс Клауд (Max Cloud 2020) је прича која се дешава у осамдесетим и фокус је на девојчици Изабел Ален која воли да игра видео-игре. Посебно јој је омиљена она која прати авантуре Макса Клауда (Скот Адкинс). Изабел је толико пасионирани играч да је пожелела да игра игрице заувек и жељу јој је испунила свемирска вештица, такође лик из игре, Џејсон Маза. Међутим, он је то учинио тако што ју је претворио у лика у игрици Елиота Џејмса Лангриџа. Иако се Изабел допадају свемирске авантуре, ипак жели да нађе излаз из игрице и врати се кући.

Критички осврт: Морам признати да режисер Мартин Овен уме да дочара атмосферу и елегантно заобиђе оне специјалне ефекте које филм није могао да приушти. Чак се и трудио да не направи неке јаче грешке, мада у оваквом филму се такве неке не би ни приметиле. Оно што му не могу приписати као заслугу је да уме да развије причу, учини је шармантном и духовитом, мада труд постоји. У питању је једна слатка, макар за нас старије носталгична причица, површна и довољно забавна. Другим речима, ако вам је баш досадно, а одгледали сте све боље филмове, овај може да послужи.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да нема главних и споредних личности. Сви су важни када су део тима.

Оцена наставника:

(са све плусем)

Змајева ватра (Dragonfyre 2013) је филм познат још под називом „Рат Орки“. Наиме, у једном од девет светова су ратоборне Орке које по сваку цену желе принцезу вилењака Масијелу Лушу. Но, она је успела да побегне у други свет, управо наш, те да потражи заштитника Растија Џојнера. Проблем је што Расти још увек не зна да је постављен на ту функцију, али ће се свеједно суочити са монструозним ратницима.

Критички осврт: Већ ми прва сцена није била најјаснија. Летећа вештица је пустила да Ричард Ален побије све њене Орке, да би га онда убила сама и то једноставним, чак благим покретом руке. Додуше прекасно, пошто је принцеза Масијела била спашена. Дакле, из најмање два добра разлога, што руку није употребила одмах? Но, нејјасних момената има још, а главни је амбиција Орки да покоре све светове, иако их је већ на нашем десетковало петоро људи, од којих је један слепи Индијанац Весли Џон, а друга агент за некретнине са све штиклама Клер Нидерпрум. Ипак, Орке су се показале као жилави противници иако их је ово петоро све време косило пушкама, пиштољима, бомбама… Но, све је залуд јер битке су далеко од инспиративних, још даље од узбудљивих, иако се у једном тренутку и змај укључио (морам да похвалим труд да битке изгледају онако како ипак нису). Радње практично и нема, а поставка је врло танушна и много пута испричана до сада. Дијалози су такви да боље да их нема, тим пре што су се у једном тренутку баш заређале патетичне приче главних протагониста. 

Глума баш није јача страна овог филма, посебно Масијелина. За главног Растија и тако није битно јер је он очигледно публици одвраћао пажњу тиме што је свако мало скидао кошуљу и показивао како има натпросечан број уочљивих плочица на стомаку. Маске су биле делимично успешне, баш као и специјални ефекти. 

Едукативни моменат: Јако је тешко наћи у овом филму било шта едукативно, али нека то буде добар пример лика који је тумачио Весли у овом филму. Он јесте био слеп, али се показао као добар ратник и иако не верујем у то да људи са деформитетима треба да буду ратници, свакако верујем да могу да нас изненаде изузетним вештинама. Они су једнако добри као сви људи, а у неким стварима сигурно и бољи од већине. Баш као и свако од нас.

Оцена наставника:

(са микроскопским плусем)

Ронал Варварин (Ronal Barbaren 2011) је дански цртаћ. У прадавна времена и у земљи Металонији демони су завладали над људима и поробили их. Онда се појавио јунак Крон и ослободио људе и поразио све демоне, укључујући и главног. Но, не без последица, пошто је задобио смртну рану и крварио недељу дана. Његову крв је попило стотину људи и стекло његову моћ. Од њих је потекло племе Варвара који су хиљадама година били најјаче и најхрабрије племе на свету, са изузетком Ронала који је био најинтелигентнији, али и мршави плашљивко. Једне ноћи их је на препад напао зли Лорд Волказар са својом војском и поробио све, осим – Ронала. Ронал је схватио да само он може да их спаси, и иако није одушевљен тиме, заједно са новостеченим другаром бардом Алибером, кренуо је у мисију спасавања. 

Критички осврт: Ово је очигледна пародија на Конана, Црвену Соњу и Господаре прстенова. Врло вероватно је пародија на комплетну епску фантастику. Дискутабилно је колико је успела, мада су аутори филма добро поентирали иначе смешне делове у тим филмовима, а и цртаћ су направили врло врцавим (ако не већ и смешним), најблаже речено. У сваком случају, слатка, предвидљива и крајње симпатична прича. 

Едукативни моменат: Ратница Зандра је Роналу рекла да ће на мисији стално наилазити на проблеме и саветовала му је да их решава, а не да их заобилази. И добро га је саветовала.

Оцена наставника:

(мало је поклоњена)

Крудсови: Ново доба (The Croods: A New Age 2020) је наставак филма из 2013. о чопору пећинских људи. Овога пута наишли су на Бетермане (њихово презиме значи „бољи човек“) који као да представљају наредни корак у еволуцији и живе луксузним и технолошки развијенијим животом скривени иза високих бедема. Отац чопора Груг (глас је позајмио Николас Кејџ) нема жељу да живи са Бетерманима, али остатак његовог чопора то жели. Бетермани не желе Крудсове (иако су им указали гостопримство), осим једног њиховог члана Гаја (Рајан Ренолдс) јер су наменили да он буде изабраник њихове кћерке Даун (Кели Мари Тран). Међутим, Гај је заљубљен у Гругову кћерку Гип (Ема Стоун), као и она у њега. Зато ће њихова љубав бити на озбиљном искушењу.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, са неколико добрих фора и суптилних пародија на блокбастере попут „Повратка Џедаја“. Можда је режисер Џоел Крофорд могао да постави више изазова пред своје ликове, али и овако је добро упаковао једну породичну причу у авантуру која није разочарала до самог краја.

Едукативни моменат: Тата породице Груг је морао да схвати да ако своје дете Гип пусти да живи свој живот, то никако не значи да ју је изгубио, а још мање да је изгубио своју породицу.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија могућа)

Лако Је Критиковати 160

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Ејлијен: Жетва (Alien: Harvest 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Четворо људи је на свемирском броду на коме је и ужасни Ејлијен и он их јури. Они покушавају да дођу до капсуле за евакуацију, али се испоставља да она није гаранција да ће успети да побегну.

Критички осврт: Ово је просечна епизода из филма о Ејлијену преточена у кратак филм, али држи пажњу и има занимљив преокрет.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да Агнес Олбрајт има добре намере, некако се испоставило другачије. Не мора увек да значи да онај ко вам помаже је и уједно и пријатељ. Веома је важно и како вам помаже и из којег мотива.

Оцена наставника:

(танка)

Ејлијен: Сама (Alien: Alone 2019) је још један кратак филм о Ејлијену. У овој причи имамо девојку Тејлор Лајонс која је остала сама на великом свемирском броду. Иако је остала једина, ипак нема дозволу да уђе у једну просторију која је под кључем јер јој одобрење не даје централни компјутер. Случајна хаварија на броду јој је омогућила приступ.

Критички осврт: Приступ у овом филму је некако другачији, али ме није фасцинирао и чак није успео да се отме осредњости. Није ме очарала ни глума млађане Тејлор.

Едукативни моменат: Тејлор је схватила да је њен највећи проблем усамљеност. Зато је прихватила као друштво чак и пауколико чудовиште. Ми не морамо да прихватамо чудовишта за другаре, али свакако не би требало да одбацујемо било кога зато што нам није леп или према стандардима.

Оцена наставника:

(заправо солидна)

Ејлијен: Руда (Alien: Ore 2019) је још један филм у серијалу. Прича је смештена у рударску колонију на некој планети, где управо рудари наилазе на убијеног колегу. Најпре их је запањио начин смрти човека, а потом су схватили да ни они сами ништа боље неће проћи.

Критички осврт: Овај филмић је симпатичан, држи пажњу и има неку поруку, чак би се могла применити и на шири друштвени контекст. И глума је сасвим на нивоу задатка.

Едукативни моменат: Микела Џеј је одлучила да се супротстави чудовишту наместо да побегне од њега. И то је најчешће прави избор.

Оцена наставника:

(малчице поклоњена)

Ејлијен: Ограничавање (Alien Containment 2019) је још једна прича која се дешава на свемирском броду. Гаја Вајс је пилот на том броду и превози троје преживелих, али ускоро сазнаје да је и Ејлијен међу њима.

Критички осврт: На неки начин ово је варијанта претходног, са неком врстом поетске правде. Ипак, прилично је предвидљив, са стереотипним ликовима и већ виђеном сценом. Заиста ми се није дојмио.

Едукативни моменат: Гаја је схватила да, и по цену сопственог живота, неке ствари треба да буду ван домашаја људи. Неким чудима природе свакако ћемо се дивити, али превише су опасна да би се користила.

Оцена наставника:

(ту негде)

Шта се налази испод (What Lies Below 2020) је филм о девојчурку Еми Хорват коју је мајка Мина Сувари управо покупила из кампа, у којем је провела неколико дана, те је одвела кући. А тамо ју је чекало изненађење; мајчин нови дечко Треј Такер, видно млађи и перфектно леп и згодан, који је у Еми изазвао врцава осећања. Међутим, како га је упознавала, та осећања заменио је страх јер се показало да је Треј, најблаже речено, веома чудан.

Критички осврт: Колико сам разумео, режисер Брејден Р. Дјумлер је био директор фотографије у неколико кратких филмова и сада се окушао и као режисер. И оно што му морам признати је да уме да направи интригантну атмосферу, али је и тема коју је одабрао по својој природи довољно интригантна. Она је већ од почетка чудна, али како време одмиче постала је све чуднија, а Брејден је све то доста добро дозирао. И тројац главних протагониста добро се снашао у оваквом једном необичном љубавном троуглу. Онда је радња почела да поприма СФ ток и колико се Брејден снашао у сапуници, толико није у овом жанру.

Сф прича је већ толико пута испричана да је излизана, а тако некако делује и у филму. Све је предвидљиво и досадно, а бледи специјални ефекти не помажу. Фотографија је сјајна, што се од Брејдена и очекивало, али то некако није довољно. Заправо, читав утисак о овом филму је да није довољан.

Едукативни моменат: Ема је на тежи начин научила да оно што је лепо (у овом случају Треј, њен филмски замало очух) не мора да буде и добро.

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Инфекција: Инвазија почиње (Infection: The Invasion Begins 2011) је прича старице Кели Пендиграфт која у будућности прича о застрашујућем догађају који се десио у њеном градићу у садашњости. Њени суграђани били су жрвте паразитских црва врсте непознате науци.

Критички осврт: Глума је испод сваког нивоа. Прилично сам убеђен да бих ја боље одглумио наместо, па скоро свих глумаца. Ликови које су тумачили су стереотипи, а радња је класична са врло мршавим специјалним ефектима. Људе нападају неке изванземаљске глисте и чини ми се да су боље (и озбиљније) урађени монструозни кондоми у комедији „Кондом убица“. Чак је и ватра лоше анимирана. Филм је крцат општим местима и нелогичним поступцима ликова, а и патетични делови нису занемариви. Акционе сцене су трапаве, а цео филм досадан. Заправо најбољи део овог филма је промотивни постер који видите уз овај текст. Инвазија је започела, али се надам да се није наставила. 

Едукативни моменат: Брајан Бруер је рекао Лохлину Манроу како можда спорије учи, али ипак учи. И то је оно најважније, не престајати с учењем. Можда ће и режисер Хауард Векслер научити да прави добре филмове.

Оцена наставника:

(и мање)

Откачен (Freaky 2020) је филм о Блисфилдском касапину (Винс Вон) који убија тинејџере по комшилуку. У једној таквој крвавој мисији, пажњу му је привукао необичан бодеж, па га је однео са собом. Тим бодежом је следеће вече напао младу и несигурну Кетрин Њутон и ранио је у раме. Тада је наишла Кетрина сестра Дајна Дрори, иначе полицајка, те ју је спасила. Међутим, већ следећег јутра Кетрин се пробудила у Винсовом телу, а он у њеном. Након почетног шока, обоје су схватили да морају да допру до Кетрининих пријатеља; она како би јој помогли, а он како би их побио.

Критички осврт: Режисер Кристофер Лендон очигледно воли „Ноћ вештица“ и „Петак тринаести“ јер почетак филма најочигледније подсећа на та дела. И у том маниру се и наставља, али са много више хумора, а мање општих места, тако да, уз једну сасвим океј идеју, ово испаде и солидан хорор. И глума је била сјајна, посебно Кетрин и Винса, иако сви ликови са све животним причама, свакако јесу стереотипи. Додуше, претеривања има, па је Кејти Финеран позвала на кафу Винса иако га није видела, а са њим је при томе водила врло интиман разговор. Млађахни Урија Шејтон је пожелео да пољуби Винса иако је у питању мушкарац и то значајно старији. Верујем да је намера била да се покаже како се Урија заљубио у Кетринин дух, а не тело, што јесте идеал и врло романтично, али и ипак превише и при томе и неуверљиво (заљубљеност у тим годинама подразумева и сексуалну привлачност, а тако и физички изглед). Но, хајде да кажемо да су ликови заиста били у збуњујућој (најблаже речено) ситуацији, па је то и опростиво. Наравно, ту је и очигледна намера Кристофера да наведе воду на своју воденицу и да покаже како је граница између различитих сексуалних преференција заправо јако танка. Колико је у томе успео, а на основу свег претходног реченог, верујем да је јасно, али свакако је успео у томе да две идеје (слешер и замена тела) преточи у једну и то је урадио колико-толико спретно.

Едукативни моменат: Тек када је Кетрин доспела у Винсово тело схватила је колико јој прија да буде снажна, али права снага ипак не долази од мишића и телесне грађе. То потврђује и само финале филма када је успела да га савлада у свом сопственом, крхком телу.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Терминатор: Спасење (Terminator Salvation 2009) је четврти филм саге о Терминатору, роботу из будућности који уништава људски род. Сем Вортингтон је у садашњости човек осуђен на смрт, који је своје тело предао науци, односно докторки Хелени Бонам Картер. У будућности у којој рат између машина и људи увелико траје, Сем се буди и покушава да добије одговоре на питања ко га је оживео и због чега. У рату који га окружује, његова мисија постаје кључна за обе зараћене стране. 

Критички осврт: Било је од почетка јасно да је Сем киборг. Но, хајде да пустимо да то буде преокрет, а ионако је било нејасно шта Скајнет хоће са њим, па је ту било нешто мистерије. Међутим, прича је ипак некако класична, очекивана и донекле погодна, те је овде акценат ипак на акцији и акционе сцене су изненађујуће добре и динамичне, а посебно је ефектна она када Кристијан Бејл у плићаку реке пуца на змијолике терминаторе. Има мало више великих речи на крају, те уз њих и патетике, али ништа неиздрживо. Утисак је заправо јако добар.

Едукативни моменат: Мун Блодгуд је рекла како имамо два избора: да жалимо за изгубљеним или да се боримо за оно што је остало. И она је мудро одабрала, а треба да мудри будемо и ми.

Оцена наставника:

(од мене)

Тврдица (Scrooged 1988) је филм настао као модерна верзија књиге Чарлса Дикенса „Божићна песма“. Бил Мари је председник у једној ТВ фирми и врло је лош шеф својим запосленима, а није много пријатнији ни према свом млађем брату Џону Марију (који је у овом случају и филмски и прави брат). Да не би проћердао свој живот на погрешно усмерене вредности, његов покојни шеф Џон Форсајт га је посетио (као дух, разуме се) и најавио му долазак три божићна духа, који ће га научити значајну животну лекцију.

Критички осврт: Ово је слатка причица, наивна и интересантна, са неизоставним Биловим бравурама које су очигледан адут. Но, мени се свакако допала и Керол Кејн која је неодољива као Дух божићне садашњости.

Едукативни моменат: И што би рекао Бил, Божић је празник када се сви трудимо да будемо што бољи људи, али такав може бити сваки дан.

Оцена наставника:

(реална)

Вилино кумство (Godmothered 2020) је Дизнијев филм о релативно младој вили Џилијан Бел која се школује у земљи вила како би постала кума вила и помогла заљубљенима да буду срећни до краја живота. Њен ентузијазам је пољуљало сазнање да су се времена променила и да куме виле више никоме нису потребне, те да ће се њихова школа затворити. Очајна, Џилијан је претресла архиве, сада празне, те једва успела да пронађе један вапај за помоћ мале девојчице заљубљене у дечка из истог одељења. Кренула је у мисију у стваран свет да споји то двоје (али да друге виле не знају, а посебно не главна учитељица Џејн Кертин), како би доказала да потреба за кума вилама још увек постоји. 

Критички осврт: Слатка је прича, иако ми је изгледало да ту неће бити много „меса“ и да ће испасти бледо. Заправо, уопште се није завршило очекивано, али опет некако лепо и емотивно. Наравно, крај је холивудски дотеран, али је овде опростиво тим пре што је ипак бајка у питању. Чак, на неки начин је прича и слојевита јер има више ту животних прича и мотива који се преплићу. Не би шкодило да је имала и више хумора, али га у некој мери има. Музика је баш добро одабрана, а нумера коју Џилијан Шеј Спејдер пева је заиста круна у овој бајци. Од мојих почетних скромних очекивања, ово испаде врло солидно.

Едукативни моменат: Ајла Фишер се средила за излазак и добила је комплименте породице, али је Џилијан приметила да је прелепа јер носи једину ствар која је важна: осмех. Лепо је приметила кума вила. Оно што је кума вила сама морала да научи јесте да љубав не мора бити као из бајке да би била права.

Оцена наставника:

(хајде може)

Лако Је Критиковати 116

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Тишина (The Silence 2019) је хорор који започиње тако што су спелеолози пронашли читав један мрачни екосистем са бићима налик на давно изумрле птеродактиле. Ова чудовишта су практично одмах кренула у поход на градове и десетковала становништво. Једина нада преживелима је да буду што тиши јер су животиње осетљиве на звуке, али су срећом слепе. Филм прати судбину породице глувонеме Кирнан Шипке која покушава да преживи у једном таквом апокалиптичном свету.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је било јасно да сам овај филм већ гледао и то у више наврата. „Мркли мрак“ из 2000, „Тихо место“ из 2018, па чак и Хичкокове „Птице“ из 1963, само су неки од наслова који су инспирисали режисера Џона Р. Леонетија. И, наравно, Ејлијен као вечита инспирација, пошто рептили личе на њега. Верујем да је режисер Џон Р. Леонети био свестан да је направио микс различитих филмова без иједног иновативног мотива (и у „Дану после сутра“ такође су трагали за антибиотицима за рањену особу, на пример), па је увео и гомилицу верских фанатика (веома сличних онима из „Магле“ Стивена Кинга из 2007), који су себи исекли језике. Ваљда се надао да што више различитих остварења укључи, мање ће да личи. 🙂 Последња сцена, ипак, превише личи на „Игре глади“. 🙂

Иако ми се режија и фотографија допадају, као и продукција и специјални ефекти, осим поменуте неинвентивности, не свиђају ми се ни намештене ситуације. Дечак се изненада успаничио и прешао из кола Џона Корберта како би ушао у кола свог тате Стенлија Тучија тик пре но што је Џон Корберт доживео саобраћајну несрећу. На тај начин, малишан је спашен за даљи ток филма, али, опет, сувише је погодно.

Наравно, поставља се и питање шта овај филм поручује. Ако сам добро схватио, боље је да научници не чепркају наоколо јер ће пронаћи нешто што може да руинира цео свет. И, морам признати, има у томе истине, али да ли то значи и да треба да престанемо да истражујемо? Но, филм се не бави филозофијом научног рада, већ само забавом. Што се овог потоњег тиче, па донекле је испунио очекивања. Финална борба са верским фанатицима почела је обећавајуће, а завршила је разочаравајуће. Свеукупно, утисак је више него млак.

Едукативни моменат: Кирнан је на крају прокоментарисала како ће се или бића адаптирати на то да живе у хладнијим пределима или ће се људи адаптирати да живе у тишини. У случају овог филма то би можда и могло, али за много, много година и кроз много генерација. Природна селекција је ту, али еволуција захтева време. И када смо већ код адаптација, грешка у филму је што су пећинска створења веома брзо заузела отворени простор. Адаптација је особина која одређеном живом бићу омогућава преживљавање на услове живота у његовом станишту, а у пећини владају врло специфични услови. Мора и биологија мало да се зна, а не би било лоше ни да се примењује у филмовима (и свим другим делима) зарад веће уверљивости. 🙂

Оцена наставника:

(на три)

Оверлорд (Overlord 2018) је филм о америчким војницима који су се, током Другог светског рата, спустили падобранима у мало француско село са мисијом да униште радио-емитер постављен у кули цркве. То је требало да уништи систем везе нациста и тако омогући искрцавање у Нормандији и завршетак овог рата. Међутим, још док су били у авиону, војници су доживели тежак удар непријатељске противавионске одбране и тек неколико њих је преживело напад. Они су одлучили да заврше задату им мисију уз помоћ мештанке Матилде Оливје, али се испоставило да црква није само војна база, већ и лабораторија у којој се дешавају невероватни експерименти.

Критички осврт: Већ су ми се на почетку допале сцене борби авиона и противавионске одбране, иако заиста не волим ратне филмове. Заправо, рекао бих да је ово један сасвим солидан ратни филм, са садржајном причом, врло успелом акцијом и зомбијима као зачином који је добро зачинио. 🙂 Ово није први филм где су зомбији доведени у везу са нацистима (одмах су ми пали на памет „Изненадни ударац“ и „Бункер мртвих“). Међутим, овај приступ, колико очекиван (експерименти над људима), толико је и нов када су прикази зомбија у питању. Сцена када оживљава Ијен де Кестекер је веома ефектна, занимљива, али и престрашна. Иначе је филм у доброј мери и страшан и гадан и насилан. Свакако није за сваког, али љубитељи хорора и зомбија не би требало да га прескоче.

Едукативни моменат: Вајат Расел је рекао како нека питања немају добар одговор. И то је вероватно тачно, али то је знак да треба више да се потрудимо око тражења одговора.

Оцена наставника:

(не најјача могућа, али стабилна)

Насмејани човек (The Smiling Man 2015) је кратак хорор филм о девојчици која је гледала цртаћ, да би јој звуци из ходника куће привукли пажњу. На ходнику ју је чекао балон, а низ степенице још један… Сакупљајући балоне, стигла је до кухиње где је срела насмејаног човека.

Критички осврт: Ово није баш класична хорор прича, али су елементи те приче врло препознатљиви. Ту је монструм налик на кловна, балони, дугачки нокти на разгибаним прстима, крв, жена увијена у провидну фолију и девојчица која је сасвим беспомоћна пред отелотворењем зла. Но, свеједно, хорор је успео и прилично је застрашујући, тако да је циљ остварен.

Едукативни моменат: Насмејани човек је извео „забавну“ представу за девојчицу и испоставило се да је она хорор. То би могло да се протумачи и тако да све оно што се пласира деци не мора обавезно да буде и добро. Рецимо, разне емисије такмичарског типа на телевизији где деца певају скаредне песме су заиста прави, ружни хорор.

Оцена наставника:

(минус)

Кућа на уклетом брду (House on Haunted Hill 1999) је римејк истоименог филма из 1959. Фамке Јансен је размажена богаташица која жели да свој рођендан прослави у напуштеној болници за душевне болеснике у којој су се давно дешавала масовна убиства. Њен супруг Џефри Раш је одлучио да јој то приушти, али не и да позове госте које је она желела. Направио је свој списак и план како да поштено испрепада и њу и госте. Међутим, списак се, у његовом одсуству, сам од себе променио. И Џефри и Фамке ће провести ноћ са људима које не познају, у кући која, изгледа, има сопствену вољу.

Критички осврт: Дијалози у овом филму некако нису у реду. Или су предраматични, као у случају Фамке и Џефрија или су исфорсирани. Јасна је намера да нам режисери путем дијалога приближе проблематику филма, али је изгледало као да у овом случају Вилијам Мелоун не објашњава, већ намеће.

Специјални ефекти за оно време нису лоши, али нису ни претерано маштовити, ни претерано страшни. Веома занимљив је приказ духова у виду Роршархових мрља, али најуспелији су црно-бели архивски снимци који изгледају врло аутентично. Хорор у овом филму и ефекти који га прате су налик онима из „Уздигнућа пакла“. И радња није много оригиналнија, а ни идеја на којој филм почива. Све то одаје неки утисак осредњости и већ виђеног. Глума је солидна, али ништа што би вас фасцинирало, а ликови нису претерано занимљиви. Нису ни разрађени и о сваком од њих сазнајемо јако мало, мада довољно за оно што је потребно за радњу. Лик Питера Галагера је сјајно искоришћен, на пример.

Најбољи адут филма је интрига коју прави, а која потиче од брачног пара Фамке и Џефрија. Заправо, Фамке је ту направила игру која је замајац свега и која прави добре обрте. Рекао бих да је крими аспект овог филма значајно боље урађен него сам хорор.

Едукативни моменат: Џефри је желео да се поигра са својим гостима и то га је скупо коштало. Морамо добро да проценимо када је време за игру и шалу, а када не и са којим стварима се можемо играти, да не би било после „играчка-плачка“. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Нигде (Nowhere 1997) је трећи наставак трилогије режисера Грега Аракија, коју је он назвао „Тинејџерска апокалипса“. У овом делу тинејџери се суочавају са неким својим проблемима, али и са наводним нападом ванземаљаца који отимају неке од њих.

Критички осврт: Режисер Грег инсистира на еротици на начин који је примеренији неком другом, мада мекшем жанру, али заправо је очигледан циљ да код својих гледалаца створи чулну сензацију која превазилази видно поље. И то се види и у сценама када његови ликови једу, на пример.

Оно што такође одликује Грегов рад је да убацује метафоре које или одсликавају шта он мисли о америчком друштву или шта он мисли да су млади тог доба мислили. Рецимо, у једној од првих сцена Џејмс Дувал гази по америчкој застави, која је заправо његов пешкир, али је свеједно гази. Чини ми се да се у једном од наставака ове саге „Уништена генерација“ Грег такође на сличан начин поигравао и са заставом и са химном. Наравно, ту је и помало психоделичан начин режирања и необичан угао гледања на то каква је америчка младеж. Пре свега он за њих везује дрогу, али и рушење табуа, промискуитет, површне приче и трачеве, жељу да буду схваћени, али не и да се образују, поремећаје исхране попут булимије, па све до екстремних ствари као што је склоност ка самоубиствима. Млади су приказани и као несигурни и неартикулисани, па су зато и склони манипулацији. У филму свако је сваком сестра или брат што је или алузија на братства и сестринства којима су амерички студенти склони или на то да се ипак крећу у јако уским круговима, вероватно условљеним друштвеним статусом. Све ово указује да иако изгледа плитко, Грегов филм је заправо врло слојевит.

Грег јасно прстом упире у родитеље као главне кривце, па Џереми Џордан не разуме своје родитеље који причају језиком државе из које су дошли, док седе испред телевизора и не примећују да им је син видно дрогиран. Џејмсова мајка је у зачараном кругу јер мора да ради како би подигла сина, а посао је од тог истог сина одвлачи.

Радња има неуједначен темпо и час има успоне, час падове. Рецимо, један од јачих падова је дијалог између Џејмса и Рејчел Тру у тоалету. Грег га је темпирао да буде виспрен, али је заправо тек мотив који се понавља. Крај је, пак, одлично решио и сасвим маштовито приказао колико велике речи попут „љубави“ и „заувек“ заиста значе адолесцентима. Још једна занимљива ствар у филму је насилна природа идола тинејџера Жасона Симонса, за коју је можда Грег пронашао инспирацију у новинским чланцима о познатим личностима који су некада неког наводно или заиста силовали и тиме је можда хтео да подцрта предрасуду. Наиме, цео тај лик је својеврсни клише, онакав каквим га замишља неки тамо, који читајући таблоид са причом како је позната личност заправо силоватељ, каже: „ето, знао сам“. Углавном, Грег можда није успешно решио неке велике главоломке, још мање је заокружио целу причу, али свакако јесте поставио бројна питања и начео неке од проблема који море младе. Свему томе је додао нешто маште, занимљивог кадрирања и добио дело које довољно одскаче од других и пружа неки квалитет.

Едукативни моменат: Оно за чим је Џејмс трагао цео дан је да буде схваћен. Међутим, то није могао да нађе јер ни сам није схватио самог себе, пошто је сувише млад. Да би нас било ко схватио, односно разумео шта су наше жеље и потребе, морамо најпре сами да знамо које су. А да бисмо могли да их откријемо, морамо да упознамо и све опције које нам се нуде. И за то је потребно и време и искуство, па је зато и дефинисање оног што заиста желимо ствар сазревања.

Оцена наставника:

(добра једна)

Двојник (Doppelgänger 1969) је филм познат и као „Путовање на удаљену страну Сунца“. Године 2069. Европски савет за истраживање свемира открио је планету налик на Земљу са друге стране Сунца. Одлучили су да пошаљу астронаута Роја Тинса и научника Иана Хендрија на ту планету. Међутим, изгледало је као да мисија није успела, односно да су се њих двојица вратила много раније него што је било предвиђено. Истрага која је уследила открила је да је у питању нешто сасвим друго.

Критички осврт: Сам почетак филма ме је подсетио на арсенал шпијунске опреме какав поседује Џејмс Бонд и очигледна жеља режисера Роберта Париша је била да задиви иновативном технологијом. Питање је да ли је и данас та опрема такав СФ, али и да јесте, свакако нисам баш задивљен, иако признајем да ту има маште. Оно што ме је свакако задивило је што је Роберт мислио на све детаље и искористио је, за оно време, импресивне специјалне ефекте.

Не знам да ли је идеја о новој планети на истој орбити са Земљом пласирана баш у овом филму или пре њега, али свакако је добра. Но, сцене су толико развучене да је морало да прође више од школског часа да бисмо дочекали ту другу планету. Ипак, чак ни тај први део филма није досадан и свеукупно даје једну добру причу. Роберт се одлучио за трагичан крај, али добро решен.

Нису ми сви глумци баш били на висини задатка. Поједини, попут Роја и Еда Бишопа изгледали су као да су незаинтересовани да глуме уопште. 🙂 Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар.

Едукативни моменат: Рој је трагајући за новим светом наишао на такав где је све наопачке. Некада ће нам изгледати да су ствари у новим световима (иностранству, конкретно) сасвим наопаке, али увек треба да имамо на уму да су људима који у тим световима живе сасвим правилно постављене и да њима наша култура може изгледати наопако. Оно што је нама нормално не мора бити и другима и то треба поштовати.

Оцена наставника:

(минус)

Џони Инглиш напада поново (Johnny English Strikes Again 2018) је трећи наставак о тајном агенту сметењаку кога тумачи Роуан Аткинсон. Пошто су хакери успели да уђу у базу података британске тајне службе и разоткрију идентитете свих тајних агената, челници су били присиљени да наново активирају бивше агенте. Један од њих је управо Роуан, који је тренутно био наставник у школи. И управо је њему припао задатак да пронађе хакера који је извршио овај смели подвиг. Проблем је у томе што Роуан није баш спретан са технологијом, али ни спретан у било чему другом.

Критички осврт: Већ ми се допао почетак када Роуан подучава ђаке како да буду тајни агенти. Ипак, ја сам наставник, па ту нисам претерано непристрасан. Но, покушаћу да будем према овом филму. Истина је да форе, иако јесу смешне, такође су и врло предвидљиве. Али сцена када Роуану током флерта са Олгом Куриленко остане сунцобран од коктела у носу… Заиста је пресмешна. Наравно, Роуан не би био Роуан када не би унео и мало Мистер Бина, али ми то није сметало, пошто ми је тај лик иначе симпатичан. Као и цео филм. Да, што се филма тиче, односно радње, морам да признам да претходна два наставка нисам гледао, тако да не могу да их упоредим. Радња у овом наставку је питка, плитка и класична, али смисао и јесте да се управо таква прича пародира. И у овом случају све је успешно и шармантно, мада ништа претерано инвентивно. Свакако, филм је забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Роуан је подучавао своје ђаке оном што је сам сматрао вредним. И то је, рекао бих, добар разлог, ма колико год саме лекције биле сумануте. 🙂

Оцена наставника:

(не баш најјача)

Осветници: Крај игре (Avengers: Endgame 2019) је финале преогромне франшизе са Марвеловим суперхеројима. Претходни наставак се завршио тако што је суперјаки Танос (Џош Бролин) победио добре хероје и уз помоћ чаробног камења збрисао тачно половину живог света универзума. Преостали хероји су успели да га нађу уз помоћ Таносове усвојене кћерке Небуле (Карен Гилан), али тиме ништа нису постигли јер је он у међувремену уништио камење које им је била једина могућност да врате све нестале. Зато су се препустили постапокалиптичној депресији, све док се из квантног света (после пет година) није појавио Ентмен (Пол Рад). Он им је дао идеју да квантни свет искористе као времеплов, те се врате у оно време када је камење било доступно и искористе га у садашњости како би ситуацију окренули у своју корист. То се испоставило као тежак подухват, тим пре што је Танос из прошлости сазнао за њихов план и наново се укључио у битку да, овај пут, потпуно уништи сав живи свет у универзуму.

Критички осврт: Припремна фаза филма, да је тако назовем, прилично је дугачка и растегнута, готово досадна. Након првих сцена када хероји, више него лако, убијају Таноса, креће жалостива и, што је горе, патетична тугованка о несталим саборцима и другим драгим особама. Иначе је овај филм у доброј мери патетичан, а посебно пред крај који је по том питању буквално неподношљив. Схватам ја да су хтели да достојно „испрате“ своје хероје и глумце који их тумаче, али ово је било претеривање. Елем, долазак Ентмена није значајно убрзао темпо филма јер је сада било потребно убедити екипу (или оно што је од ње преостало) да се наново окупи. И то убеђивање појединих чланова је још једно у низу општих места у оваквим филмовима, а има их и у овом и то толико да је филм потпуно предвидљив. Сасвим су ми биле јасне чак и реплике појединих ликова пре него што ће их изговорити. Шта рећи када ми је било јасно и како ће се одиграти велико финале, односно дуел у коме Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор) побеђује Таноса.

Акција која је у неком тренутку (али свакако прекасно) почела, заиста је обећавала. Наиме, суперхероји су одлучили да се врате у неке раније наставке филмова и да узму каменчиће у кључним тренуцима. Најпре сам мислио да су режисери Ентони и Џо Русо желели да дају омаж целом серијалу и лепо заокруже причу, али се испоставило да су се фокусирали на најмање значајне ствари; како ће Капетан Америка (Крис Еванс) да види (и бори се против) самог себе, али и своју драгану из прошлости, као и да ће Ајронмен да види свог тату (Џон Слатери). Тај део враћања у прошлост, који је требало да буде најјачи део филма, урађен је потпуно збрзано, неспретно и нејасно и без имало узбудљивих сцена, а шанси да такве буду је било безброј. Наравно, путовање кроз време је врло „пипава територија“ због свих нелогичности које могу да се појаве и иако су браћа Русо исмејали све филмове који се овом тематиком баве (и за које се испоставило да су неупоредиво бољи), направили су трапава решења и дали крајње смешна објашњења. Рецимо, Небула из будућности убија саму себе из прошлости и наставља да се бори као да се ништа није десило.

Други сегмент који је адут филма свакако је финална борба, за коју признајем да је епска, у доброј мери стриповског изгледа, да тако кажем, и са сјајним ефектима, ако занемаримо очигледну анимацију у неколико наврата. Но, то не могу да узмем као плус јер сам тако нешто од овог филма и очекивао. Такође, очекивао сам и начин како ће борба започети, а као што написах, и како ће се завршити. Оно што није адут овог филма је хумор. Нема га много, а и оно што има, пажње није вредно. Океј, Тора (Крис Хемсворт) смо сада видели у новом (и елегантно попуњенијем) издању, и то баш није било смешно, али је свакако симпатично.

Изгледа да је адут овог филма био и развој толеранције, али је овај аспект дат на кашичицу и, попут осталих аспеката, не претерано спретно. Дакле, у једном тренутку женски суперхероји су доминирали сценом ратовања, а „бели“ Капетан Америка на самом крају поклања свој штит „црном“ Фалкону (Ентони Маки). Такође, у постапокалиптичном друштву Капетан Америка саосећајно слуша тужну причу момка који пати за својим несталим партнером. Са друге стране, у окршају који бих назвао „ко ће пре да се убије“ и који, заправо, уопште није лоше осмишљен, страда Скарлет Џохансон наместо Џеремија Ренера из очигледног разлога (више пута поменутог) јер она нема децу као што их има он (те је зато, ваљда, мање и „вредна“), а Капетан Америка присваја чаробни чекић нордијског бога Тора. Дакле, у реду је да будемо толерантни докле год су Американци ипак супериронији и негују традиционалне, породичне вредности. 🙂 Но, нека буде, али сам свакако против толеранције дате про форме, као што је то учињено у овом филму.

Збирно гледано, а у односу на претходни наставак који ме је буквално „одувао“, финале саге је потпуно разочарење.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да сваки тим, ма колико малобројан и са окрњеним чланством био, може имати успеха ако постоји тимски дух и пожртвовање сваког члана.

Оцена наставника:

(на два или два на један, свеједно)

Спајдермен: У спајдер-универзуму (Spider-Man: Into the Spider-Verse 2018) је цртаћ о суперјунаку из наслова. Дечак Мајлс Моралес је типичан тинејџер који није луд за школом и коме је узор његов стриц, који је, према речима Мајлсовог оца, кренуо странпутицом. Стриц је Мајлса одвео у тајни кутак у подземној железници како би правили графите и тамо је дечака ујео радиоактиван паук. Врло брзо Мајлс је почео да осећа последице уједа и да се претвара у Спајдермена. Пошто је схватио шта му се десило, али неспреман да поверује, вратио се на место где га је паук ујео како би се уверио да је паук заиста радиоактиван. И тамо је затекао старијег Спајдермена како се бори против Кингпина, негативца дивовске грађе који је изградио честични акцелератор – апарат за пролаз у друге димензије. Спајдермен зна да ова машинерија може да уништи град, али Кингпина занима само сопствена жеља да врати изгубљену породицу. У окршају који је уследио Кингпин је убио Спајдермена, тако да једини који сада може да му се супротстави и спаси град је нови Спајдермен, односно Мајлс.

Критички осврт: Цртаћ је одличан! Анимација је сјајна, а идеја да поједини делови изгледају као стрип иако не изгледа нова, феноменално је реализована. Као и све остало. Прича је добра, иновативна и занимљива, иако има препознатљиву суперхеројску форму. И духовита је. Свакако вреди погледати.

Едукативни моменат: Сваки Спајдермен је имао паролу да када га нешто удари, он се поврати. И у томе је права снага, а ударци не морају бити само физички.

Оцена наставника:

(си)

Како да дресирате свог змаја: Скривени свет (How to Train Your Dragon: The Hidden World 2019) је трећи и последњи наставак трилогије о викиншком младом вођи Штуцку и његовом змају Ноћном Бесу. Штуцко је створио мини-свет у коме људи и змајеви коегзистирају у мање-више хармоничним односима, али му све више постаје јасно да ће тешко тај свет и сачувати због бројних ловаца на змајеве. Посебно се издвојио злоћудни Гримел, који има опсесију да убије баш Штуцковог змаја. Зато млади вођа одлучује да пронађе Скривени свет о коме му је отац говорио, а који представља прапостојбину свих змајева, како би тамо преселио и змајеве, али и своје село.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овај је сувише класичан. Чак толико класичан да је то баш разочаравајуће. Има ту акције и авантуре, није да нема, али опет. И хумор је некако преблаг. Више има симпатичних сцена, но духовитих.

Едукативни моменат: Штуцков отац је рекао свом сину како са љубављу долази и губитак. И тај губитак је болан, али када се све сабере, исплати се. Нема бољег дара од љубави. Мудар викинг нема шта.

Оцена наставника:

(пребледела и побледела)