Лако Је Критиковати 160

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Ејлијен: Жетва (Alien: Harvest 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Четворо људи је на свемирском броду на коме је и ужасни Ејлијен и он их јури. Они покушавају да дођу до капсуле за евакуацију, али се испоставља да она није гаранција да ће успети да побегну.

Критички осврт: Ово је просечна епизода из филма о Ејлијену преточена у кратак филм, али држи пажњу и има занимљив преокрет.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да Агнес Олбрајт има добре намере, некако се испоставило другачије. Не мора увек да значи да онај ко вам помаже је и уједно и пријатељ. Веома је важно и како вам помаже и из којег мотива.

Оцена наставника:

(танка)

Ејлијен: Сама (Alien: Alone 2019) је још један кратак филм о Ејлијену. У овој причи имамо девојку Тејлор Лајонс која је остала сама на великом свемирском броду. Иако је остала једина, ипак нема дозволу да уђе у једну просторију која је под кључем јер јој одобрење не даје централни компјутер. Случајна хаварија на броду јој је омогућила приступ.

Критички осврт: Приступ у овом филму је некако другачији, али ме није фасцинирао и чак није успео да се отме осредњости. Није ме очарала ни глума млађане Тејлор.

Едукативни моменат: Тејлор је схватила да је њен највећи проблем усамљеност. Зато је прихватила као друштво чак и пауколико чудовиште. Ми не морамо да прихватамо чудовишта за другаре, али свакако не би требало да одбацујемо било кога зато што нам није леп или према стандардима.

Оцена наставника:

3(заправо солидна)

Ејлијен: Руда (Alien: Ore 2019) је још један филм у серијалу. Прича је смештена у рударску колонију на некој планети, где управо рудари наилазе на убијеног колегу. Најпре их је запањио начин смрти човека, а потом су схватили да ни они сами ништа боље неће проћи.

Критички осврт: Овај филмић је симпатичан, држи пажњу и има неку поруку, чак би се могла применити и на шири друштвени контекст. И глума је сасвим на нивоу задатка.

Едукативни моменат: Микела Џеј је одлучила да се супротстави чудовишту наместо да побегне од њега. И то је најчешће прави избор.

Оцена наставника:

(малчице поклоњена)

Ејлијен: Ограничавање (Alien Containment 2019) је још једна прича која се дешава на свемирском броду. Гаја Вајс је пилот на том броду и превози троје преживелих, али ускоро сазнаје да је и Ејлијен међу њима.

Критички осврт: На неки начин ово је варијанта претходног, са неком врстом поетске правде. Ипак, прилично је предвидљив, са стереотипним ликовима и већ виђеном сценом. Заиста ми се није дојмио.

Едукативни моменат: Гаја је схватила да, и по цену сопственог живота, неке ствари треба да буду ван домашаја људи. Неким чудима природе свакако ћемо се дивити, али превише су опасна да би се користила.

Оцена наставника:

(ту негде)

Шта се налази испод (What Lies Below 2020) је филм о девојчурку Еми Хорват коју је мајка Мина Сувари управо покупила из кампа, у којем је провела неколико дана, те је одвела кући. А тамо ју је чекало изненађење; мајчин нови дечко Треј Такер, видно млађи и перфектно леп и згодан, који је у Еми изазвао врцава осећања. Међутим, како га је упознавала, та осећања заменио је страх јер се показало да је Треј, најблаже речено, веома чудан.

Критички осврт: Колико сам разумео, режисер Брејден Р. Дјумлер је био директор фотографије у неколико кратких филмова и сада се окушао и као режисер. И оно што му морам признати је да уме да направи интригантну атмосферу, али је и тема коју је одабрао по својој природи довољно интригантна. Она је већ од почетка чудна, али како време одмиче постала је све чуднија, а Брејден је све то доста добро дозирао. И тројац главних протагониста добро се снашао у оваквом једном необичном љубавном троуглу. Онда је радња почела да поприма СФ ток и колико се Брејден снашао у сапуници, толико није у овом жанру.

Сф прича је већ толико пута испричана да је излизана, а тако некако делује и у филму. Све је предвидљиво и досадно, а бледи специјални ефекти не помажу. Фотографија је сјајна, што се од Брејдена и очекивало, али то некако није довољно. Заправо, читав утисак о овом филму је да није довољан.

Едукативни моменат: Ема је на тежи начин научила да оно што је лепо (у овом случају Треј, њен филмски замало очух) не мора да буде и добро.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

Инфекција: Инвазија почиње (Infection: The Invasion Begins 2011) је прича старице Кели Пендиграфт која у будућности прича о застрашујућем догађају који се десио у њеном градићу у садашњости. Њени суграђани били су жрвте паразитских црва врсте непознате науци.

Критички осврт: Глума је испод сваког нивоа. Прилично сам убеђен да бих ја боље одглумио наместо, па скоро свих глумаца. Ликови које су тумачили су стереотипи, а радња је класична са врло мршавим специјалним ефектима. Људе нападају неке изванземаљске глисте и чини ми се да су боље (и озбиљније) урађени монструозни кондоми у комедији „Кондом убица“. Чак је и ватра лоше анимирана. Филм је крцат општим местима и нелогичним поступцима ликова, а и патетични делови нису занемариви. Акционе сцене су трапаве, а цео филм досадан. Заправо најбољи део овог филма је промотивни постер који видите уз овај текст. Инвазија је започела, али се надам да се није наставила. 

Едукативни моменат: Брајан Бруер је рекао Лохлину Манроу како можда спорије учи, али ипак учи. И то је оно најважније, не престајати с учењем. Можда ће и режисер Хауард Векслер научити да прави добре филмове.

Оцена наставника:

(и мање)

Откачен (Freaky 2020) је филм о Блисфилдском касапину (Винс Вон) који убија тинејџере по комшилуку. У једној таквој крвавој мисији, пажњу му је привукао необичан бодеж, па га је однео са собом. Тим бодежом је следеће вече напао младу и несигурну Кетрин Њутон и ранио је у раме. Тада је наишла Кетрина сестра Дајна Дрори, иначе полицајка, те ју је спасила. Међутим, већ следећег јутра Кетрин се пробудила у Винсовом телу, а он у њеном. Након почетног шока, обоје су схватили да морају да допру до Кетрининих пријатеља; она како би јој помогли, а он како би их побио.

Критички осврт: Режисер Кристофер Лендон очигледно воли „Ноћ вештица“ и „Петак тринаести“ јер почетак филма најочигледније подсећа на та дела. И у том маниру се и наставља, али са много више хумора, а мање општих места, тако да, уз једну сасвим океј идеју, ово испаде и солидан хорор. И глума је била сјајна, посебно Кетрин и Винса, иако сви ликови са све животним причама, свакако јесу стереотипи. Додуше, претеривања има, па је Кејти Финеран позвала на кафу Винса иако га није видела, а са њим је при томе водила врло интиман разговор. Млађахни Урија Шејтон је пожелео да пољуби Винса иако је у питању мушкарац и то значајно старији. Верујем да је намера била да се покаже како се Урија заљубио у Кетринин дух, а не тело, што јесте идеал и врло романтично, али и ипак превише и при томе и неуверљиво (заљубљеност у тим годинама подразумева и сексуалну привлачност, а тако и физички изглед). Но, хајде да кажемо да су ликови заиста били у збуњујућој (најблаже речено) ситуацији, па је то и опростиво. Наравно, ту је и очигледна намера Кристофера да наведе воду на своју воденицу и да покаже како је граница између различитих сексуалних преференција заправо јако танка. Колико је у томе успео, а на основу свег претходног реченог, верујем да је јасно, али свакако је успео у томе да две идеје (слешер и замена тела) преточи у једну и то је урадио колико-толико спретно.

Едукативни моменат: Тек када је Кетрин доспела у Винсово тело схватила је колико јој прија да буде снажна, али права снага ипак не долази од мишића и телесне грађе. То потврђује и само финале филма када је успела да га савлада у свом сопственом, крхком телу.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Терминатор: Спасење (Terminator Salvation 2009) је четврти филм саге о Терминатору, роботу из будућности који уништава људски род. Сем Вортингтон је у садашњости човек осуђен на смрт, који је своје тело предао науци, односно докторки Хелени Бонам Картер. У будућности у којој рат између машина и људи увелико траје, Сем се буди и покушава да добије одговоре на питања ко га је оживео и због чега. У рату који га окружује, његова мисија постаје кључна за обе зараћене стране. 

Критички осврт: Било је од почетка јасно да је Сем киборг. Но, хајде да пустимо да то буде преокрет, а ионако је било нејасно шта Скајнет хоће са њим, па је ту било нешто мистерије. Међутим, прича је ипак некако класична, очекивана и донекле погодна, те је овде акценат ипак на акцији и акционе сцене су изненађујуће добре и динамичне, а посебно је ефектна она када Кристијан Бејл у плићаку реке пуца на змијолике терминаторе. Има мало више великих речи на крају, те уз њих и патетике, али ништа неиздрживо. Утисак је заправо јако добар.

Едукативни моменат: Мун Блодгуд је рекла како имамо два избора: да жалимо за изгубљеним или да се боримо за оно што је остало. И она је мудро одабрала, а треба да мудри будемо и ми.

Оцена наставника:

(од мене)

Тврдица (Scrooged 1988) је филм настао као модерна верзија књиге Чарлса Дикенса „Божићна песма“. Бил Мари је председник у једној ТВ фирми и врло је лош шеф својим запосленима, а није много пријатнији ни према свом млађем брату Џону Марију (који је у овом случају и филмски и прави брат). Да не би проћердао свој живот на погрешно усмерене вредности, његов покојни шеф Џон Форсајт га је посетио (као дух, разуме се) и најавио му долазак три божићна духа, који ће га научити значајну животну лекцију.

Критички осврт: Ово је слатка причица, наивна и интересантна, са неизоставним Биловим бравурама које су очигледан адут. Но, мени се свакако допала и Керол Кејн која је неодољива као Дух божићне садашњости.

Едукативни моменат: И што би рекао Бил, Божић је празник када се сви трудимо да будемо што бољи људи, али такав може бити сваки дан.

Оцена наставника:

(реална)

Вилино кумство (Godmothered 2020) је Дизнијев филм о релативно младој вили Џилијан Бел која се школује у земљи вила како би постала кума вила и помогла заљубљенима да буду срећни до краја живота. Њен ентузијазам је пољуљало сазнање да су се времена променила и да куме виле више никоме нису потребне, те да ће се њихова школа затворити. Очајна, Џилијан је претресла архиве, сада празне, те једва успела да пронађе један вапај за помоћ мале девојчице заљубљене у дечка из истог одељења. Кренула је у мисију у стваран свет да споји то двоје (али да друге виле не знају, а посебно не главна учитељица Џејн Кертин), како би доказала да потреба за кума вилама још увек постоји. 

Критички осврт: Слатка је прича, иако ми је изгледало да ту неће бити много „меса“ и да ће испасти бледо. Заправо, уопште се није завршило очекивано, али опет некако лепо и емотивно. Наравно, крај је холивудски дотеран, али је овде опростиво тим пре што је ипак бајка у питању. Чак, на неки начин је прича и слојевита јер има више ту животних прича и мотива који се преплићу. Не би шкодило да је имала и више хумора, али га у некој мери има. Музика је баш добро одабрана, а нумера коју Џилијан Шеј Спејдер пева је заиста круна у овој бајци. Од мојих почетних скромних очекивања, ово испаде врло солидно.

Едукативни моменат: Ајла Фишер се средила за излазак и добила је комплименте породице, али је Џилијан приметила да је прелепа јер носи једину ствар која је важна: осмех. Лепо је приметила кума вила. Оно што је кума вила сама морала да научи јесте да љубав не мора бити као из бајке да би била права.

Оцена наставника:

(хајде може)

Лако Је Критиковати 116

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-silence-netflix-review (Small)II na IIIТишина (The Silence 2019) је хорор који започиње тако што су спелеолози пронашли читав један мрачни екосистем са бићима налик на давно изумрле птеродактиле. Ова чудовишта су практично одмах кренула у поход на градове и десетковала становништво. Једина нада преживелима је да буду што тиши јер су животиње осетљиве на звуке, али су срећом слепе. Филм прати судбину породице глувонеме Кирнан Шипке која покушава да преживи у једном таквом апокалиптичном свету.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је било јасно да сам овај филм већ гледао и то у више наврата. „Мркли мрак“ из 2000, „Тихо место“ из 2018, па чак и Хичкокове „Птице“ из 1963, само су неки од наслова који су инспирисали режисера Џона Р. Леонетија. И, наравно, Ејлијен као вечита инспирација, пошто рептили личе на њега. Верујем да је режисер Џон Р. Леонети био свестан да је направио микс различитих филмова без иједног иновативног мотива (и у „Дану после сутра“ такође су трагали за антибиотицима за рањену особу, на пример), па је увео и гомилицу верских фанатика (веома сличних онима из „Магле“ Стивена Кинга из 2007), који су себи исекли језике. Ваљда се надао да што више различитих остварења укључи, мање ће да личи. 🙂 Последња сцена, ипак, превише личи на „Игре глади“. 🙂

Иако ми се режија и фотографија допадају, као и продукција и специјални ефекти, осим поменуте неинвентивности, не свиђају ми се ни намештене ситуације. Дечак се изненада успаничио и прешао из кола Џона Корберта како би ушао у кола свог тате Стенлија Тучија тик пре но што је Џон Корберт доживео саобраћајну несрећу. На тај начин, малишан је спашен за даљи ток филма, али, опет, сувише је погодно.

Наравно, поставља се и питање шта овај филм поручује. Ако сам добро схватио, боље је да научници не чепркају наоколо јер ће пронаћи нешто што може да руинира цео свет. И, морам признати, има у томе истине, али да ли то значи и да треба да престанемо да истражујемо? Но, филм се не бави филозофијом научног рада, већ само забавом. Што се овог потоњег тиче, па донекле је испунио очекивања. Финална борба са верским фанатицима почела је обећавајуће, а завршила је разочаравајуће. Свеукупно, утисак је више него млак.

Едукативни моменат: Кирнан је на крају прокоментарисала како ће се или бића адаптирати на то да живе у хладнијим пределима или ће се људи адаптирати да живе у тишини. У случају овог филма то би можда и могло, али за много, много година и кроз много генерација. Природна селекција је ту, али еволуција захтева време. И када смо већ код адаптација, грешка у филму је што су пећинска створења веома брзо заузела отворени простор. Адаптација је особина која одређеном живом бићу омогућава преживљавање на услове живота у његовом станишту, а у пећини владају врло специфични услови. Мора и биологија мало да се зна, а не би било лоше ни да се примењује у филмовима (и свим другим делима) зарад веће уверљивости. 🙂

Оцена наставника:

2(на три)

overlord (Small)Оверлорд (Overlord 2018) је филм о америчким војницима који су се, током Другог светског рата, спустили падобранима у мало француско село са мисијом да униште радио-емитер постављен у кули цркве. То је требало да уништи систем везе нациста и тако омогући искрцавање у Нормандији и завршетак овог рата. Међутим, још док су били у авиону, војници су доживели тежак удар непријатељске противавионске одбране и тек неколико њих је преживело напад. Они су одлучили да заврше задату им мисију уз помоћ мештанке Матилде Оливје, али се испоставило да црква није само војна база, већ и лабораторија у којој се дешавају невероватни експерименти.

Критички осврт: Већ су ми се на почетку допале сцене борби авиона и противавионске одбране, иако заиста не волим ратне филмове. Заправо, рекао бих да је ово један сасвим солидан ратни филм, са садржајном причом, врло успелом акцијом и зомбијима као зачином који је добро зачинио. 🙂 Ово није први филм где су зомбији доведени у везу са нацистима (одмах су ми пали на памет „Изненадни ударац“ и „Бункер мртвих“). Међутим, овај приступ, колико очекиван (експерименти над људима), толико је и нов када су прикази зомбија у питању. Сцена када оживљава Ијен де Кестекер је веома ефектна, занимљива, али и престрашна. Иначе је филм у доброј мери и страшан и гадан и насилан. Свакако није за сваког, али љубитељи хорора и зомбија не би требало да га прескоче.

Едукативни моменат: Вајат Расел је рекао како нека питања немају добар одговор. И то је вероватно тачно, али то је знак да треба више да се потрудимо око тражења одговора.

Оцена наставника:

5(не најјача могућа, али стабилна)

the smiling man (Small)IVНасмејани човек (The Smiling Man 2015) је кратак хорор филм о девојчици која је гледала цртаћ, да би јој звуци из ходника куће привукли пажњу. На ходнику ју је чекао балон, а низ степенице још један… Сакупљајући балоне, стигла је до кухиње где је срела насмејаног човека.

Критички осврт: Ово није баш класична хорор прича, али су елементи те приче врло препознатљиви. Ту је монструм налик на кловна, балони, дугачки нокти на разгибаним прстима, крв, жена увијена у провидну фолију и девојчица која је сасвим беспомоћна пред отелотворењем зла. Но, свеједно, хорор је успео и прилично је застрашујући, тако да је циљ остварен.

Едукативни моменат: Насмејани човек је извео „забавну“ представу за девојчицу и испоставило се да је она хорор. То би могло да се протумачи и тако да све оно што се пласира деци не мора обавезно да буде и добро. Рецимо, разне емисије такмичарског типа на телевизији где деца певају скаредне песме су заиста прави, ружни хорор.

Оцена наставника:

4(минус)

househill (Small)IVКућа на уклетом брду (House on Haunted Hill 1999) је римејк истоименог филма из 1959. Фамке Јансен је размажена богаташица која жели да свој рођендан прослави у напуштеној болници за душевне болеснике у којој су се давно дешавала масовна убиства. Њен супруг Џефри Раш је одлучио да јој то приушти, али не и да позове госте које је она желела. Направио је свој списак и план како да поштено испрепада и њу и госте. Међутим, списак се, у његовом одсуству, сам од себе променио. И Џефри и Фамке ће провести ноћ са људима које не познају, у кући која, изгледа, има сопствену вољу.

Критички осврт: Дијалози у овом филму некако нису у реду. Или су предраматични, као у случају Фамке и Џефрија или су исфорсирани. Јасна је намера да нам режисери путем дијалога приближе проблематику филма, али је изгледало као да у овом случају Вилијам Мелоун не објашњава, већ намеће.

Специјални ефекти за оно време нису лоши, али нису ни претерано маштовити, ни претерано страшни. Веома занимљив је приказ духова у виду Роршархових мрља, али најуспелији су црно-бели архивски снимци који изгледају врло аутентично. Хорор у овом филму и ефекти који га прате су налик онима из „Уздигнућа пакла“. И радња није много оригиналнија, а ни идеја на којој филм почива. Све то одаје неки утисак осредњости и већ виђеног. Глума је солидна, али ништа што би вас фасцинирало, а ликови нису претерано занимљиви. Нису ни разрађени и о сваком од њих сазнајемо јако мало, мада довољно за оно што је потребно за радњу. Лик Питера Галагера је сјајно искоришћен, на пример.

Најбољи адут филма је интрига коју прави, а која потиче од брачног пара Фамке и Џефрија. Заправо, Фамке је ту направила игру која је замајац свега и која прави добре обрте. Рекао бих да је крими аспект овог филма значајно боље урађен него сам хорор.

Едукативни моменат: Џефри је желео да се поигра са својим гостима и то га је скупо коштало. Морамо добро да проценимо када је време за игру и шалу, а када не и са којим стварима се можемо играти, да не би било после „играчка-плачка“. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

nowhere (Small)IVНигде (Nowhere 1997) је трећи наставак трилогије режисера Грега Аракија, коју је он назвао „Тинејџерска апокалипса“. У овом делу тинејџери се суочавају са неким својим проблемима, али и са наводним нападом ванземаљаца који отимају неке од њих.

Критички осврт: Режисер Грег инсистира на еротици на начин који је примеренији неком другом, мада мекшем жанру, али заправо је очигледан циљ да код својих гледалаца створи чулну сензацију која превазилази видно поље. И то се види и у сценама када његови ликови једу, на пример.

Оно што такође одликује Грегов рад је да убацује метафоре које или одсликавају шта он мисли о америчком друштву или шта он мисли да су млади тог доба мислили. Рецимо, у једној од првих сцена Џејмс Дувал гази по америчкој застави, која је заправо његов пешкир, али је свеједно гази. Чини ми се да се у једном од наставака ове саге „Уништена генерација“ Грег такође на сличан начин поигравао и са заставом и са химном. Наравно, ту је и помало психоделичан начин режирања и необичан угао гледања на то каква је америчка младеж. Пре свега он за њих везује дрогу, али и рушење табуа, промискуитет, површне приче и трачеве, жељу да буду схваћени, али не и да се образују, поремећаје исхране попут булимије, па све до екстремних ствари као што је склоност ка самоубиствима. Млади су приказани и као несигурни и неартикулисани, па су зато и склони манипулацији. У филму свако је сваком сестра или брат што је или алузија на братства и сестринства којима су амерички студенти склони или на то да се ипак крећу у јако уским круговима, вероватно условљеним друштвеним статусом. Све ово указује да иако изгледа плитко, Грегов филм је заправо врло слојевит.

Грег јасно прстом упире у родитеље као главне кривце, па Џереми Џордан не разуме своје родитеље који причају језиком државе из које су дошли, док седе испред телевизора и не примећују да им је син видно дрогиран. Џејмсова мајка је у зачараном кругу јер мора да ради како би подигла сина, а посао је од тог истог сина одвлачи.

Радња има неуједначен темпо и час има успоне, час падове. Рецимо, један од јачих падова је дијалог између Џејмса и Рејчел Тру у тоалету. Грег га је темпирао да буде виспрен, али је заправо тек мотив који се понавља. Крај је, пак, одлично решио и сасвим маштовито приказао колико велике речи попут „љубави“ и „заувек“ заиста значе адолесцентима. Још једна занимљива ствар у филму је насилна природа идола тинејџера Жасона Симонса, за коју је можда Грег пронашао инспирацију у новинским чланцима о познатим личностима који су некада неког наводно или заиста силовали и тиме је можда хтео да подцрта предрасуду. Наиме, цео тај лик је својеврсни клише, онакав каквим га замишља неки тамо, који читајући таблоид са причом како је позната личност заправо силоватељ, каже: „ето, знао сам“. Углавном, Грег можда није успешно решио неке велике главоломке, још мање је заокружио целу причу, али свакако јесте поставио бројна питања и начео неке од проблема који море младе. Свему томе је додао нешто маште, занимљивог кадрирања и добио дело које довољно одскаче од других и пружа неки квалитет.

Едукативни моменат: Оно за чим је Џејмс трагао цео дан је да буде схваћен. Међутим, то није могао да нађе јер ни сам није схватио самог себе, пошто је сувише млад. Да би нас било ко схватио, односно разумео шта су наше жеље и потребе, морамо најпре сами да знамо које су. А да бисмо могли да их откријемо, морамо да упознамо и све опције које нам се нуде. И за то је потребно и време и искуство, па је зато и дефинисање оног што заиста желимо ствар сазревања.

Оцена наставника:

4(добра једна)

jou_front (Small)VДвојник (Doppelgänger 1969) је филм познат и као „Путовање на удаљену страну Сунца“. Године 2069. Европски савет за истраживање свемира открио је планету налик на Земљу са друге стране Сунца. Одлучили су да пошаљу астронаута Роја Тинса и научника Иана Хендрија на ту планету. Међутим, изгледало је као да мисија није успела, односно да су се њих двојица вратила много раније него што је било предвиђено. Истрага која је уследила открила је да је у питању нешто сасвим друго.

Критички осврт: Сам почетак филма ме је подсетио на арсенал шпијунске опреме какав поседује Џејмс Бонд и очигледна жеља режисера Роберта Париша је била да задиви иновативном технологијом. Питање је да ли је и данас та опрема такав СФ, али и да јесте, свакако нисам баш задивљен, иако признајем да ту има маште. Оно што ме је свакако задивило је што је Роберт мислио на све детаље и искористио је, за оно време, импресивне специјалне ефекте.

Не знам да ли је идеја о новој планети на истој орбити са Земљом пласирана баш у овом филму или пре њега, али свакако је добра. Но, сцене су толико развучене да је морало да прође више од школског часа да бисмо дочекали ту другу планету. Ипак, чак ни тај први део филма није досадан и свеукупно даје једну добру причу. Роберт се одлучио за трагичан крај, али добро решен.

Нису ми сви глумци баш били на висини задатка. Поједини, попут Роја и Еда Бишопа изгледали су као да су незаинтересовани да глуме уопште. 🙂 Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар.

Едукативни моменат: Рој је трагајући за новим светом наишао на такав где је све наопачке. Некада ће нам изгледати да су ствари у новим световима (иностранству, конкретно) сасвим наопаке, али увек треба да имамо на уму да су људима који у тим световима живе сасвим правилно постављене и да њима наша култура може изгледати наопако. Оно што је нама нормално не мора бити и другима и то треба поштовати.

Оцена наставника:

5(минус)

johnny strikes (Small)IVЏони Инглиш напада поново (Johnny English Strikes Again 2018) је трећи наставак о тајном агенту сметењаку кога тумачи Роуан Аткинсон. Пошто су хакери успели да уђу у базу података британске тајне службе и разоткрију идентитете свих тајних агената, челници су били присиљени да наново активирају бивше агенте. Један од њих је управо Роуан, који је тренутно био наставник у школи. И управо је њему припао задатак да пронађе хакера који је извршио овај смели подвиг. Проблем је у томе што Роуан није баш спретан са технологијом, али ни спретан у било чему другом.

Критички осврт: Већ ми се допао почетак када Роуан подучава ђаке како да буду тајни агенти. Ипак, ја сам наставник, па ту нисам претерано непристрасан. Но, покушаћу да будем према овом филму. Истина је да форе, иако јесу смешне, такође су и врло предвидљиве. Али сцена када Роуану током флерта са Олгом Куриленко остане сунцобран од коктела у носу… Заиста је пресмешна. Наравно, Роуан не би био Роуан када не би унео и мало Мистер Бина, али ми то није сметало, пошто ми је тај лик иначе симпатичан. Као и цео филм. Да, што се филма тиче, односно радње, морам да признам да претходна два наставка нисам гледао, тако да не могу да их упоредим. Радња у овом наставку је питка, плитка и класична, али смисао и јесте да се управо таква прича пародира. И у овом случају све је успешно и шармантно, мада ништа претерано инвентивно. Свакако, филм је забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Роуан је подучавао своје ђаке оном што је сам сматрао вредним. И то је, рекао бих, добар разлог, ма колико год саме лекције биле сумануте. 🙂

Оцена наставника:

4(не баш најјача)

nullОсветници: Крај игре (Avengers: Endgame 2019) је финале преогромне франшизе са Марвеловим суперхеројима. Претходни наставак се завршио тако што је суперјаки Танос (Џош Бролин) победио добре хероје и уз помоћ чаробног камења збрисао тачно половину живог света универзума. Преостали хероји су успели да га нађу уз помоћ Таносове усвојене кћерке Небуле (Карен Гилан), али тиме ништа нису постигли јер је он у међувремену уништио камење које им је била једина могућност да врате све нестале. Зато су се препустили постапокалиптичној депресији, све док се из квантног света (после пет година) није појавио Ентмен (Пол Рад). Он им је дао идеју да квантни свет искористе као времеплов, те се врате у оно време када је камење било доступно и искористе га у садашњости како би ситуацију окренули у своју корист. То се испоставило као тежак подухват, тим пре што је Танос из прошлости сазнао за њихов план и наново се укључио у битку да, овај пут, потпуно уништи сав живи свет у универзуму.

Критички осврт: Припремна фаза филма, да је тако назовем, прилично је дугачка и растегнута, готово досадна. Након првих сцена када хероји, више него лако, убијају Таноса, креће жалостива и, што је горе, патетична тугованка о несталим саборцима и другим драгим особама. Иначе је овај филм у доброј мери патетичан, а посебно пред крај који је по том питању буквално неподношљив. Схватам ја да су хтели да достојно „испрате“ своје хероје и глумце који их тумаче, али ово је било претеривање. Елем, долазак Ентмена није значајно убрзао темпо филма јер је сада било потребно убедити екипу (или оно што је од ње преостало) да се наново окупи. И то убеђивање појединих чланова је још једно у низу општих места у оваквим филмовима, а има их и у овом и то толико да је филм потпуно предвидљив. Сасвим су ми биле јасне чак и реплике појединих ликова пре него што ће их изговорити. Шта рећи када ми је било јасно и како ће се одиграти велико финале, односно дуел у коме Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор) побеђује Таноса.

Акција која је у неком тренутку (али свакако прекасно) почела, заиста је обећавала. Наиме, суперхероји су одлучили да се врате у неке раније наставке филмова и да узму каменчиће у кључним тренуцима. Најпре сам мислио да су режисери Ентони и Џо Русо желели да дају омаж целом серијалу и лепо заокруже причу, али се испоставило да су се фокусирали на најмање значајне ствари; како ће Капетан Америка (Крис Еванс) да види (и бори се против) самог себе, али и своју драгану из прошлости, као и да ће Ајронмен да види свог тату (Џон Слатери). Тај део враћања у прошлост, који је требало да буде најјачи део филма, урађен је потпуно збрзано, неспретно и нејасно и без имало узбудљивих сцена, а шанси да такве буду је било безброј. Наравно, путовање кроз време је врло „пипава територија“ због свих нелогичности које могу да се појаве и иако су браћа Русо исмејали све филмове који се овом тематиком баве (и за које се испоставило да су неупоредиво бољи), направили су трапава решења и дали крајње смешна објашњења. Рецимо, Небула из будућности убија саму себе из прошлости и наставља да се бори као да се ништа није десило.

Други сегмент који је адут филма свакако је финална борба, за коју признајем да је епска, у доброј мери стриповског изгледа, да тако кажем, и са сјајним ефектима, ако занемаримо очигледну анимацију у неколико наврата. Но, то не могу да узмем као плус јер сам тако нешто од овог филма и очекивао. Такође, очекивао сам и начин како ће борба започети, а као што написах, и како ће се завршити. Оно што није адут овог филма је хумор. Нема га много, а и оно што има, пажње није вредно. Океј, Тора (Крис Хемсворт) смо сада видели у новом (и елегантно попуњенијем) издању, и то баш није било смешно, али је свакако симпатично.

Изгледа да је адут овог филма био и развој толеранције, али је овај аспект дат на кашичицу и, попут осталих аспеката, не претерано спретно. Дакле, у једном тренутку женски суперхероји су доминирали сценом ратовања, а „бели“ Капетан Америка на самом крају поклања свој штит „црном“ Фалкону (Ентони Маки). Такође, у постапокалиптичном друштву Капетан Америка саосећајно слуша тужну причу момка који пати за својим несталим партнером. Са друге стране, у окршају који бих назвао „ко ће пре да се убије“ и који, заправо, уопште није лоше осмишљен, страда Скарлет Џохансон наместо Џеремија Ренера из очигледног разлога (више пута поменутог) јер она нема децу као што их има он (те је зато, ваљда, мање и „вредна“), а Капетан Америка присваја чаробни чекић нордијског бога Тора. Дакле, у реду је да будемо толерантни докле год су Американци ипак супериронији и негују традиционалне, породичне вредности. 🙂 Но, нека буде, али сам свакако против толеранције дате про форме, као што је то учињено у овом филму.

Збирно гледано, а у односу на претходни наставак који ме је буквално „одувао“, финале саге је потпуно разочарење.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да сваки тим, ма колико малобројан и са окрњеним чланством био, може имати успеха ако постоји тимски дух и пожртвовање сваког члана.

Оцена наставника:

1(на два или два на један, свеједно)

this-cool-spider-man-into-the-spider-verse (Small)VСпајдермен: У спајдер-универзуму (Spider-Man: Into the Spider-Verse 2018) је цртаћ о суперјунаку из наслова. Дечак Мајлс Моралес је типичан тинејџер који није луд за школом и коме је узор његов стриц, који је, према речима Мајлсовог оца, кренуо странпутицом. Стриц је Мајлса одвео у тајни кутак у подземној железници како би правили графите и тамо је дечака ујео радиоактиван паук. Врло брзо Мајлс је почео да осећа последице уједа и да се претвара у Спајдермена. Пошто је схватио шта му се десило, али неспреман да поверује, вратио се на место где га је паук ујео како би се уверио да је паук заиста радиоактиван. И тамо је затекао старијег Спајдермена како се бори против Кингпина, негативца дивовске грађе који је изградио честични акцелератор – апарат за пролаз у друге димензије. Спајдермен зна да ова машинерија може да уништи град, али Кингпина занима само сопствена жеља да врати изгубљену породицу. У окршају који је уследио Кингпин је убио Спајдермена, тако да једини који сада може да му се супротстави и спаси град је нови Спајдермен, односно Мајлс.

Критички осврт: Цртаћ је одличан! Анимација је сјајна, а идеја да поједини делови изгледају као стрип иако не изгледа нова, феноменално је реализована. Као и све остало. Прича је добра, иновативна и занимљива, иако има препознатљиву суперхеројску форму. И духовита је. Свакако вреди погледати.

Едукативни моменат: Сваки Спајдермен је имао паролу да када га нешто удари, он се поврати. И у томе је права снага, а ударци не морају бити само физички.

Оцена наставника:

5(си)

howto (Small)IIIКако да дресирате свог змаја: Скривени свет (How to Train Your Dragon: The Hidden World 2019) је трећи и последњи наставак трилогије о викиншком младом вођи Штуцку и његовом змају Ноћном Бесу. Штуцко је створио мини-свет у коме људи и змајеви коегзистирају у мање-више хармоничним односима, али му све више постаје јасно да ће тешко тај свет и сачувати због бројних ловаца на змајеве. Посебно се издвојио злоћудни Гримел, који има опсесију да убије баш Штуцковог змаја. Зато млади вођа одлучује да пронађе Скривени свет о коме му је отац говорио, а који представља прапостојбину свих змајева, како би тамо преселио и змајеве, али и своје село.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овај је сувише класичан. Чак толико класичан да је то баш разочаравајуће. Има ту акције и авантуре, није да нема, али опет. И хумор је некако преблаг. Више има симпатичних сцена, но духовитих.

Едукативни моменат: Штуцков отац је рекао свом сину како са љубављу долази и губитак. И тај губитак је болан, али када се све сабере, исплати се. Нема бољег дара од љубави. Мудар викинг нема шта.

Оцена наставника:

3(пребледела и побледела)