Лако Је Критиковати 135

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Playmobil-The-Movie (Small)Плејмобил: Филм (Playmobil: The Movie 2019) је француски филм на енглеском језику рађен као промоција немачке играчке „Плејмобил“. Ања Тејлор-Џој је девојка која је постала пунолетна и жељна да пре наставка школовања пропутује светом и доживи авантуре. Међутим, управо тада јој родитељи страдају у аутомобилској несрећи и она мора да постане старатељ свом млађем брату. Своју дужност је схватила сувише озбиљно и толико се стриктно заштитнички поставила према брату, да га је „угушила“. Зато је он побегао да сам доживи авантуру и обрео се у продавници Плејмобил играчака. Она је успела тамо да га нађе, али наместо да га врати кући, игрица их је „усисала“ и обоје су постали играчке које ће доживети невероватну авантуру о каквој су до тада маштали.

Критички осврт: Поставка је потпуно класична, ликови стереотипи, а хумор од инфантилног до заиста не смешног. Да не грешим душу, има пар успелих фора. Зато општих места и класичног америчког пренемагања има значајно више. Да ствар буде гора, ово није амерички филм и изгледа да Французи заиста искрено и дубоко воле Амере. Једино што овај филмић чини иоле занимљивим су честе промене амбијената. И музика није лоша.

Мислим да је основна грешка у овом филму што је сувише фокусиран на то да се направи реклама за лего играчке, а много мање на томе да се направи добра и духовита прича.

Едукативни моменат: Иако се суочила са озбиљним животним проблемима и великом одговорношћу, Ања је постепено схватила да и даље може да ужива у животу и да не мора да се одрекне свих авантура којима се надала. Јасно је да морамо да се боримо са проблемима и да не можемо бежати од одговорности, али то не значи да треба да се одрекнемо живота. Другим речима, живот ће нам бити онакав каквим га сами направимо и доживимо.

Оцена наставника:

2(на један, и заправо може и један)

bloodbusters (Small)Крвожедни гадови (Bloodsucking Bastards 2015) је филм о једној малој фирми која се бави продајом глупих ствари. Без обзира на то, Френ Кранц има велике снове – да постане шеф менаџмента. Међутим, директор тог одсека Џоел Мари наместо Френа на то место поставља Педра Паскала, класичног позера. Френ ће ускоро схватити и разлог зашто је Педро добио његову жељену позицију – јер је вампир. Проблем је што је до тог тренутка Френовог просветљења Педро већ већину запослених или претворио у вампире или их убио.

Критички осврт: Јасно је да у филму има ироније која укључује капиталистичке вредности и не знам колико је режисер Брајан О’конел имао идеју да тај сатирични део истакне, али ја га свакако истакао не бих. Но, то не значи да филм није духовит, напротив. Добар је, прилично блесав, али је и некако пребрз. Нисам сигуран да сам сваку фору пропратио. Рецимо, једна од јачих фора је када Френ покушава да провали шифру свог противника Педра и укуцава све могуће увреде које му падну на памет. 😀 Глумци су одлични комичари и добро су изнели причу која само на хумор и рачуна. Нема ту буџета и специјалних ефеката, али и без тога сасвим је забавно и држи пажњу.

Едукативни моменат: Сви запослени су претворени у вампире како би били ефикаснији у послу. Наравно да није неопходно да постану натприродна бића, већ је сасвим довољно да промене неке лоше навике, попут губљења времена на неважне ствари. Успех се, истина, тешко стиче, али може се постићи и на врло природан, овоземаљски начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

landead (Small)Земља мртвих (Land of the Dead 2005) је један од шест хорора који припадају серијалу „Живих мртваца“ режисера Џорџа Ромероа. У постапокалиптичном свету поједини су се добро снашли и саградили раскошне апартмане. За њих раде мање срећни преживели који морају да се боре са зомбијима не би ли дошли до награде. Један од њих је и Џон Легвизамо, али он очекује значајно већу награду и не наилази на разумевање Дениса Хопера, који је на челу богаташке елите. Зато Џон преузима напредно возило са пројектилима, уцењујући Дениса да ће уништити град. Денис унајмљује Џоновог дојечурашњег претпостављеног Сајмона Бејкера да заустави Џона и преотме возило. Испоставиће се и да су зомбији постали другачији и да сада представљају претњу као никада до сада, те ће угрозити све актере ове приче.

Критички осврт: Маске зомбија су различите, али је већина врло успешна. Џорџ је извео неке занимљиве трикове са зомбијима и тако унео оригиналне детаље у причу која је такође оригинална. Направио је „ред“ у хаосу, те нас је подсетио да залуд учимо историју и да наново понављамо исте грешке. Наиме, заједница која је преживела апокалипсу ослања се на моћнике који за ту исту заједницу уопште нису заинтересовани. У ствари, на неки начин, Денис их третира као зомбије, бацајући им „коске“. Џорџ је тиме пласирао једну социјалну причу у сендвичу између хорора и акције и све то прилично добро уклопио. Добио се један динамичан, занимљив филм који има и неке своје духовите моменте. Све у свему, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Друштво којим је руководио Денис није опстало и зато што се руководило искључиво личним интересима. У каквом год друштву да лични интереси појединца надвладају друштвени интерес такво друштво је осуђено на неуспех. То важи и за друштва која броје мањи број чланова, попут тимова.

Оцена наставника:

5(може)

zombie qichen (Small)Напуштени град З-108 (棄城Z-108 2012) је тајвански хорор о зомби апокалипси која се десила због вируса који се отео контроли тамошњих научника. Прича прати судбину неколико ликова који покушавају да избегну злу судбину. Међутим, у хаотичном свету који је настао, опасност нису само зомбији, већ и преживели.

Критички осврт: Ово је филм који одлично почиње и након неколико секунди кривуља на графикону квалитета пада далеко, далеко испод икс-осе. Мислим да је главни проблем у овом филму што је режисер (и уједно сценариста) Џо Чјен имао циљ да прода филм, а не да исприча причу. Зато је ставио у филм све оно за шта је веровао да ће бити атрактивно: зомбије који час трче, час споро ходају, гологруде цице, патетично-мелодраматично-романтични интермецо, борилачке вештине кад им време није и пушкарања где полицајци и мафијаши рафалном паљбом оспу једни по другима са два корака удаљености и никако да се поубијају међусобно. И као да то није било довољно, девојке у филму отима садиста са маском од сировог меса и иживљава се над њима. При томе његова машта иде дотле да их силује хоботницом и не могу, а да се не запитам чему то. У ствари, много сцена у овом филму нема много смисла, а нису смислено ни повезане међусобно. Пред крај се мафијашки шеф претворио у некакво огромноруко чудовиште и тиме је филм добио нову димензију бизарног.

Глумци су показали очајну глуму, а дијалози су не само сведени, већ не садрже нити траг интелигенције. Једну од најглупљих реплика изговара новинарка која интервјуише девојку која је преживела блиски сусрет са зомбијима: „Госпођице, ваша цела породица је умрла. Како се осећате? Да ли сте јако тужни?“ Џоу то опет није било довољно, па је „виспрена“ новинарка наставила са питањем: „Када вас је ујео зомби да ли сте осетили још неку сензацију осим бола?“ Ликови повремено имају и монологе како би нас известили шта се тренутно дешава. Шта рећи? Шта год да кажем мало је тога што ће бити у корист овом филму. У ствари, маске зомбија повремено нису биле лоше и мислим да има једна добра фора, мада за ово потоње не бих баш дао неки већи улог за опкладу.

Едукативни моменат: Како би успели да преживе, полицајци и криминалци су морали да се удруже против зомбија. Ми нећемо баш морати да радимо са криминалцима, али ће нам се задесити да радимо са неким ко је до јуче био наш „непријатељ“. Рад са особама које нам нису симпатичне је тескобан, али ако превазиђемо нетрпељивост постићи ћемо неки виши циљ, па можда победити и зомбије. 🙂 Углавном, нужда закон мења, а и тако се види да ли смо заиста професионалци у свом послу.

Оцена наставника:

1(на ништа)

finalgirls (Small)Последње девојке (The Final Girls 2015) је комични слешер филм у којем главну улогу игра Таиса Фармига. Она је девојка која је у саобраћајној несрећи изгубила мајку Малин Окерман, глумицу која је остала запамћена по нискобуџетном хорору. Гик Томас Мидледич је позива на свечану пројекцију тог филма (који је у међувремену стекао култни статус) и успева да је убеди да дође. Неколико пријатеља се придружује Таиси као подршка и сви заједно одлазе на пројекцију. Међутим, стицајем несрећних околоности, биоскоп се запалио и ватра је блокирала излазе. Таиса и пријатељи су се снашли тако што су исекли биоскопско платно како би кроз њега пронашли излаз, али наместо да се нађу напољу, нашли су се у филму.

Критички осврт: Од самог почетка јасно је било да је режисер Тод Штраус-Шилсон желео да пародира јефтине Бе хорор филмове и морам да признам да је у уводној сцени заиста успео у томе. И онда је променио „брзину“ и убацио се у један, да га назовем нормалан филм. Међутим, испоставило се да филм није нормалан, односно да то јесте слешер филм, али сасвим другачије постављен. Он и даље има хумор у себи и то прилично добар. Са друге стране, ту је и врло садржајна прича и то је заиста мајсторство направити у овом поджанру, тако да могу само да похвалим. У ствари, Тод је искористио сва општа места (видно тенденциозно), и уз одличну фотографију и пристојну продукцију показао како се то ради. И, за разлику од других слешер филмова, у овом је глума сасвим солидна.

Едукативни моменат: Таиса је рекла Малин да не мора да буде стидљива девојка са гитаром, већ може да буде шта год жели. Другим речима, нико не мора да буде оно што други виде и очекују, већ треба да буде свој.

Оцена наставника:

5(мало сам се двоумио, али нека је)

we-are-what-we-are-poster (Small)То смо шта смо (We Are What We Are 2013) је амерички хорор који је римејк истоименог мексиканског филма из 2010. Прича прати породицу Била Сејџа, а почиње тако што Билова филмска супруга Каси Депајва умире на улици. Била је њена смрт дубоко потресла, али инсистира на мистериозној традицији коју породица одржава и сада мајчину улогу преузима најстарија кћерка Амбир Чилдерс. Проблем је што та традиција подразумева убијање невиних људи и изгледа да Амбир, као и њена сестра Џулија Гарнер, нису спремне да у њој активно учествују.

Критички осврт: Иако је било јасно да се фанатичко зло дешава у Биловој породици, опет је режисер Џим Микле тако постепено (готово опрезно) градио причу, те уз то заиста добро, да не може да вас не заинтригира. При томе, антагонисти су, уз подразумеваног Била, један сасвим мали дечак и две девојке плаве и анђеоски лепе, тако да је то појачало утисак нестварног у једној сасвим стварној причи. Овај хорор није класичан и због тога што нема натприродних дешавања и зато што не игра на ту карту да вас тргне уз драматичну промену музике и нагли покрет (има и тога, али су такви ефекти крајње маргинализовани). Овај хорор изазива ужас због саме радње и атмосфере. Сцене убиства су више него страшне, али и сцена вечере која је уследила није уопште пријатна. Некако се Џим, уз целу своју глумачку екипу, „играо“ са публиком, дајући јој ужас којем не може да одоли. Све ме то подсећа на сцену из живота када се деси нека саобраћајна или каква друга несрећа и пролазници који су се ту задесили, иако искрено потресени, напросто морају да погледају. Такав је случај и са овим филмом. И оно треће што га издваја у односу на остале хороре је да је изведен тако да грозна тема којом се бави не пређе границу сваког доброг укуса (као што је то случај са „Људском стоногом“, на пример), или да не користим ту игру речима, да не пређе у потпуну крајност. Рецимо, последња сцена када кћери раде свом оцу оно што је можда чак и логично, али сигурно страшно, није изведена да вас баци у несвест, већ некако метафорички, готово митски.

Похвалио бих готово све у овом филму, пре свега глуму, потом динамику, атмосферу и то што је сваки поджанр који се нашао у овом филму успешно изведен. Исто тако успешно су повезани и прошлост и садашњост. Свакако филм за препоруку, али не и уз грицкалице.

Едукативни моменат: Свакако да постоје традиције и традиције, не овако сулуде као у филму приказане, али понекад луцидне и бесмислене. Но, ако бисмо проучили њихове корене, можда бисмо им и пронашли смисао. И то је један од разлога зашто ваља учити историју.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

Code-eight (Small)Шифра 8 (Code 8 2019) је мрачнија варијанта приче о људима са супермоћима (налик на Икс-људе). У свету који филм приказује они су у незавидном, пролетерском положају и чекају да их унајме као физичке раднике за малу надницу. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, одаје се криминалу како би сакупио довољно новца за лечење своје филмске мајке Кари Мачет. Увидеће да пут којим је кренуо ипак није најбоље решење.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је била иритантна поставка. Више је депласирано да они са супермоћима буду прогањани и прокажени. Аман, у сваком новијем филму је тако. Но, чак и ако занемарим крајње неоригиналну поставку, не могу да занемарим крајње неоригиналну радњу, која има и својих рупа и рупица. Рецимо, када су људи са моћима пљачкали блиндирана кола која превозе новац неки су били маскирани, док други нису. Зашто ови други нису? Наивних сцена иначе има још.

Свеукупно гледано, ово је један технички добро одрађен трилер. Има ту акције, занимљивих борби моћима (које су већ виђене, али боже мој), добрих специјалних ефеката, ефектних сцена, разрађених ликова (додуше стереотипних) са солидно дефинисаном мотивацијом и које су глумци фино дочарали уз уверљиве емоције. Ипак, не могу да нађем нити један елемент који би га уздигао изнад нивоа медиокритета у поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Агент Сунг Канг је рекао да оно што знаш и оно што можеш да докажеш су две различите ствари. И често заиста јесу и то треба имати на уму када год тврдимо нешто.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Code_eight_posterШифра 8 (Code 8 2016) је кратак филм који је претходио гореописаном и који приказује исти свет у којем су људи са моћима подређени и принуђени на физички рад са малим надницама. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, прихвата посао код Алфреда Рубина Томпсона. Алфред га на крају дана није исплатио колико су се погодили, па му је Роби циглом разбио прозор на колима. Због тога је Роби дошао у сукоб са полицијом који ће ескалирати у трагичан догађај.

Критички осврт: Мислим да режисеру Џефу Чену много боље иду кратке од дугих форми. У десет минута успео је да прикаже све оно што није успео у сат и по: неразумевање и нетолеранцију другачијих, капитализам на делу и правила у спрези са хуманим и рационалним, на крају крајева. Углавном, овај филм има добре поруке, једнако добре специјалне ефекте као и дугометражни и довољно буџетни парњак, фину једну глуму и динамику и драму која се развила за кратко време. Свака част.

Едукативни моменат: Читава невоља је настала када је Роби у афекту разбио прозор на Алфредовим колима. Многе лоше ствари урадимо у афекту и баш због тога, када се изнервирамо, треба да покушамо да се смиримо пре него што делујемо. То јесте тешко, али треба покушати и – вежбати.

Оцена наставника:

5(си)

split (Small)Подељен (Split 2016) је хорор о трима девојкама које је отео неурачунљиви Џејмс Макавој. Џејмс пати од дисоцијативног поремећаја идентитета са чак 23 различитих личности, од којих су преовладали двоје који врше припреме за „рађање“ двадесет и четврте, коју називају звер и која представља наредни ступањ у људској еволуцији.

Критички осврт: Морам признати да је идеја безмало сјајна. Уз то, Џејмс је прилично добро одглумео неколико личности (не свих 23 и то је јасно јер би то оптеретило филм, већ је функција овог броја само да нам предочи да се ради о изузетном феномену психе). Није ме фасцинирао, али опет не знам да ли то иде на душу њему или ликовима који нису потпуно разрађени. Што се разраде ликова тиче, посебно два главна Џејмса и Ање Тејлор Џој, ми видимо да имају менталне проблеме, сазнајемо да су обоје били злостављани у детињству, али готово ништа не сазнајемо о њиховој суштинској природи, патњи, осећањима, мотивима који их покрећу. Режисер М. Најт Шјамалан толико се посветио идеји која је, без сваке сумње, одлична и то потврђујем ево још једном, да је заборавио да „удахне“ живот својим ликовима. Они су буквално приказани као прелазни облици у еволуцији; ту су, важни су и хајде да видимо шта ће бити даље са њима, без много детаљисања. То је условило да не осетим ни трачак емпатије према њима. Изузео бих само Ањину ситуацију јер се бори да се ослободи наметнутог заточеништва, али би се ту емпатија постигла и са било којом жртвом у таквим околностима. 

Филм је преразвучен, а некако М. Најт није искористио ту скоро двосатну минутажу на то да заинтригира, прикаже ликове кроз неку другу перспективу, већ је готово комплетну пажњу посветио општим местима типа игара мачке (Џејмса) и мишева (заробљених девојака). Јасно је да и тога треба да буде, али ово је ипак исфорсирано. Не могу да грешим душу, постоје флешбекови које има Ања, али и та прича је већ много пута испричана. И ту је и паралелна прича са харизматичним психијатром Бети Бакли. Њена улога је да потврди наше најцрње сумње да се Џејмс претвара у звер, али није најсрећније постављена, нити остварена. Докторка Бети је готово увек контрадикторна себи, те на научној конференцији отвара сва врата ка паранормалном, да би их у разговору са Џејмсом буквално залупила. Она може да га спречи да он убије и њу и девојке, али то ипак не чини, иако је врло лагано: треба само да изговори његово име. Но, она не говори име, али га исписује (коме?), и тако даље и тако даље. Углавном, филм има идеју, један изузетан потенцијал и ресурсе, макар људске ако не техничке, али је то могло много боље да се реализује.

Едукативни моменат: Оно што је Бети урадила на научној конференцији је у суштини да је ману представила ако не као предност, а оно као потенцијал. Нисам сигуран да су наше мане уједно и наши потенцијали, али верујем да ћемо остварити готово пун наш потенцијал ако смо свесни наших мана и трудимо се да их поправимо.

Оцена наставника:

4(на три)

unbrea (Small)Несаломљив (Unbreakable 2000) је преднаставак претходног филма. Брус Вилис је једини човек који је преживео тешку несрећу путничког воза. Због тога се за њега заинтересовао Самјуел Л. Џексон, који продаје слике из стрипова као уметничка дела. Самјуел верује да је Брус заправо суперхерој и да има моћи налик на оне описане у стриповима. Он покушава и на крају успева да Бруса увери у сопствена уверења, те га подстакне да започне суперхеројски живот. Проблем је што Самјуелови мотиви уопште нису исправни.

Критички осврт: У овом филму су и камера и режија заједничким снагама урадиле сјајан посао. На пример, одлична је сцена када спочетка Брус прича са лекаром, а испред њих се одвија шта се већ одвија и перспектива је потпуно скрајнута; оно што је важно дешава се иза, у периферији. И у читавој причи је исто са перспективом: она није усмерена ка суперхеројској причи, већ ка драми коју суперхерој преживљава (обично је обрнуто и драма је тек толико ту да буде лабава мотивација ликова јер је све подређено акцији). То чини да овај филм буде заиста другачији и има свежу идеју, али не бих се усудио да кажем да одише свежином. Атмосфера је сувише депресивна, мада не одбија гледаоце или не макар мене. Некако интригира цело то дешавање и развија се у једном добром смеру, да би се на крају све заокружило у смислену, али застрашујућу и донекле и тужну причу. Ово је један добро осмишљен и добро урађен филм.

Едукативни моменат: Сцена када Брус оставља свој кишни мантил у ормар као какву опрему суперхероја некако шаље поруку да никаква опрема, заправо, те ни никакве супермоћи нису потребне. Сваки човек може да буде суперхерој. Довољно је да учини неку добру ствар за неког другог.

Оцена наставника:

5(фина)

Блоговање из личног угла

Званични чланци су написани на Биолошком блогу, а што је и логично јер сам на конференцији Британског савета „Нове технологије у образовању“ био званични блогер. Овај текст је незваничан, али такође у вези са конференцијом и блоговањем.

Бигзов школски портал: Шта је било ново на „Новим технологијама“ (11.6.2018)

Нове технологије 2018

„Нове технологије“ и ове године на истом месту – у Белекспоцентру на Новом Београду и трају два дана.

Британски савет: Нове технологије у образовању 2018 (за 8. и 9. јун 2018)

Пошто сам наново званични блогер, ред је био да напишем текст о томе:

Бигзов школски портал: Нове технологије 2018. (22.5.2018)

konferencije-nove-tehnologije

 

Још мало о #NewTechEdu

man-vs-machineО „Новим технологијама“ може да се прича много и да опет има тема о којима можемо и даље да причамо. Овај пут, реч је о развоју аспекта личности ђака који је веома значајан, али где добијамо веома разнолике резултате. Моји саговорници су били сагласни да на њима треба више радити и да је њихова оствареност показатељ успеха рада са децом. На овом стручном скупу васпитни циљеви испливали су у први план, раме уз раме са новим технологијама и методичким приступом часу.

Цео текст:

Школски портал Бигза – Мислим да: Хуманизам на #NewTechEdu (20.2.2017)

 

Реч наставника на #NewTechEdu

%d0%b1%d0%bb%d0%be%d0%b3%d0%b5%d1%80%d0%b8Посебну вредност на овој конференцији видим у томе што наши наставници излажу своје креативне идеје и реализоване часове раме уз раме са иноземним експертима. И баш сваком од њих даје се и време и простор (и техника, наравно), да презентује свој добар рад. Узимајући у обзир целокупну нашу ситуацију и статус нашег школства и нашег наставника, ово је, нажалост, ретка прилика када може да се чује реч наставника.

Цео текст:

Бигз школски портал: Мислим да – Наставници имају реч на #NewTechEdu (13.2.2017)

Вече пред #новетехнологије

За мене је конференција „Нове технологије у образовању“ почела вечерас у пола осам. Наиме, пре неки дан добио сам позив енглеског амбасадора Дениса Кифа на коктел поводом поменуте конференције. Не треба ни да пишем да сам био почаствован. Додуше, мало сам био и забринут јер ми је било јасно да треба да будем пригодно одевен, а нисам баш био сигуран да имам одговарајућу одећу. Међутим, испоставило се да је понешто остало са неких прослава, свадби, крштења, шта ли већ, па све то у комбинацији је личило на нешто. 🙂prijemИмао сам и кравату, мада се на овој фотографији Зорана Милојевића то не види, али биће слика још, па ћете видети. Иначе, нисам био сигуран да уопште сме да се фотографише. Нисам баш чест на оваквим окупљањима, па нисам много тога ни знао. 🙂

Пре одласка ишао сам на генералну пробу код моје куме Јелене која је све то одобрила и успут ме напарфемисала, те сам (тако комплетан) могао да идем. Дестинација је била резиденција енглеског амбасадора на Дедињу.

Ни сам не знам шта сам очекивао, некакав протокол или шта ли већ, али се испоставило да свечано може да буде и опуштено, посебно ако су ту људи које познајете и са којима сте на истим таласним дужинама. Неки од њих су, попут мене, званични блогери конференције. Тако да ми је уз њих, а и целокупну атмосферу, два сата пролетело. Уз то, упознао сам и занимљиве људе, попут Рејчел и Данијела из Америке и пошто њих двоје имају заиста интересантна предавања сутра, договорили смо да урадимо и интервјуе. Посебно ми је било драго што сам видео Снежану Марковић и Срђана Вербића са којима сам такође попричао. О чему, па, нешто могу да задржим и за себе (иако кажу да ја не селектујем ни фотке, ни информације 😀 ).

Што се самог коктела тиче, био је заиста на нивоу. Елегантни људи су ћаскали (неки унутра, а неки смо (пушачи, а друштво су правили и непушачи) повремено и излазили иза виле), а све време су нас послуживали неким сластицама, помфритом у минијатурним фишецима и, наравно, сокићима и „мало озбиљнијим“ сокићима. Амбасадор се лично поздравио са сваким од нас, а одржао је и поздравну реч и говорио о значају технологија у образовању, али и сарадње између нашег система просвете и њиховог. Ове године, ако нисте знали, навршава се 180 година како њихова и наша држава имају успостављене дипломатске односе. Један део говора (и то не мали) амбасадор  је причао на српском језику. И то ми је свакако изазвало симпатије, али пре свега ми је било драго то што су се, међу уваженим званицима, нашли и наставници. И јасно је да ми је било драго што сам, овог пута, ја био представник те групе, али дубоко верујем да представници наставника (а међу колегама има представника изузетних) увек треба да буду део оваквих догађања. Другим речима, волео бих када би ово постала пракса, а да не буду само странци ти који ту праксу спроводе.

Шта да вам кажем… Још увек сам под утиском. Имао сам ту срећу да добијем једно вече за памћење, а ето, поделио сам га са вама. Верујем да ће и конференција која почиње сутра бити, такође, за памћење. Надам се да је нећете пропустити, те се видимо тамо.

#novetehnologije и у 2017.

tehnologija-small„Нове технологије у једној сиромашној земљи, где је услова мало и где традиција углавном побеђује иновативност, тешко се сеју и још теже расту и развијају се, да се биолошки изразим. Мале плате и неуслови увек су добар изговор да се настава држи на одстојању, негде иза (екс) катедре, а неуспех и непажња ђака некако је увек проблем самих ђака и неуспех кућног васпитања. Међутим, увек ће негде, у некој школи, да се згоди комад плодног земљишта (попут оазе у пустињи), где ће се нека од идеја примити и ако је заиста добра, временом ће порасти и чак постати незаустављива.“

Цео текст:

Школски портал Бигза: Нове технологије и у 2017. (13.10.2016)

Званично блоговање из личног угла

n
Сликала ме моја Гоца Поповић.

Све текстове на Биолошком блогу писао сам из угла званичног блогера. Зоран Милојевић, који ме је предложио за овај посао, на чему сам му и те како захвалан, дао нам је слободу да бирамо шта ћемо посетити, те о чему и како ћемо писати, али неке смернице и савете јесмо имали. Што због неискуства у таквој врсти активности, али пре свега из поштовања према човеку који ми је овакву шансу дао (и поред тога што у писању нисам баш склон помирљивом тону, напротив 🙂 ), трудио сам се да се руководим свим тим смерницама и саветима. И верујем да сам у доброј мери успео у томе.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Текстови су, очекивано, афирмативни, али ни моје мишљење се битније не разликује. Конференција јесте била накрцана најразличитијим садржајима и верујем да то може да замори, али са друге стране, то даје могућност посетиоцима да виде и чују тачно оно што желе и да не морају да присуствују и нечему што је за њих сморно и заиста непотребно за њихову сопствену праксу. У таквој поставци не видим проблем, чак, подржавам и поздрављам, мада је то конкретно мој посао тамо учинило прилично тешким. Најискреније, нити једно предавање нисам одслушао од почетка до краја, већ сам улетао на брзину, одслушао сасвим довољно да имам материјала за тај део поста и јурио (заиста јурио) даље. И разговори су били брзи, с ногу што би се рекло и опет – јурио даље. Но, да вас не замарам с мојим личним прегалаштвом, мислим да је конференција, поред свих ситнијих проблема, била пун погодак. И треба да настави да живи, ради, расте и развија се.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Што се нама битних институција тиче, из многих уста сам чуо да је, најблаже речено, чудно што ниједан наш Завод није пронашао место овде. Представника Завода је било (урадио сам интервју са њима), али само из личног интересовања и жеље да се види овако један значајан скуп. Заводи нам спавају, а богами ни друге значајне институције нису будне. Све те инстутије су важне и сигурне у свој статус и очигледно је да не виде разлог да се труде. Штанд Министарства је могао и другачије да уради поставку са презентацијама, како би било ефектније (налик на „Креативно перо“, на пример), али нећу да их критикујем. Министарство ћу свакако критиковати, ту двојбе нема, али не сада. Овај пут ћу поздравити идеју и иницијативу да наступе партнерски са наставницима и надам се да од тога неће одустајати. Тиме су показали да у овом случају неће да се поводе за другим институцијама и поставе се изнад нас, обичног пучанства. Браво, што се мене тиче.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Како су се други понашали? Па, могу да вам кажем из личног угла, било је и оваквих и онаквих. Организатори су увек имали разумевања, а људи по штандовима су били најчешће спремни да урадимо разговор (било је и таквих који су ме, када би видели да носим црну траку, буквално вукли за рукав), али је било и пар примера онога што бих назвао српска посла. 🙂 Опет, сигурни у себе, „ладили“ се ме свако мало, односно гласноговрница (чији је посао да промовише своју фирму) сваки пут кад бих се појавио говорила ми је да баш сада мора да изврши нека наређења директора, па ако могу да дођем за 16 минута… За 16 + 16 + 16… минута већ сам имао неке друге приче. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Некако се задесило да сам од свих блогера највише радио са странцима, тако да могу да вам кажем да су они били пре свега предусретљиви. На разговоре нисам чекао дуже од пар минута и дошли би у само Блогерско ћоше, имали разумевања за то што ми енглески није матерњи језик, а сами разговори су били баш пријатни, без обзира да ли су били стриктно професионални или бисмо и неформално попричали о неким мукама српских наставника, на пример. 🙂 Највећи ми је утисак што су сви ти људи потпуно нормални. Иако су белосветски стручњаци, имају каријере којима тешко да било ко од нас може да приђе, ни у једном тренутку нисам осетио да сам ја један мали, приградски наставник док су они уважени експерти. Поређења са неким овдашњим приликама овог пута не бих правио. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Расписао сам се и време је да полако закључујем. Да ли је Зоран одабрао добру блогерску екипу? Дефинитивно јесте, јер сви су листом сјајни људи и блогери. Наравно, увек ту има места за још понеког, али хајдемо искрено – чак и међу 120 предавача било је места за још понеког, па нису сви ту, а што не значи да неће бити. Мени је пала на памет једна блогерка оштрог пера и још оштријег језика и њу је, у неформалном разговору, поменуо један мој саговорник, који је пример позитивног наставника. Знате о чему причам. 🙂 И рекао ми је да она пише онако како он мисли. Немојмо да се заварамо, не делимо се ми на позитивце и негативце, или како год већ, сви ми мучимо исте муке и иако једноумље дефинитвно међу нама не влада, сви смо уочили све што треба да уочимо. Разлика је у томе шта даље радимо са тим запажањима, односно како радимо. Ко је разумео, схватиће. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

И питање за крај – да ли је Зоранова идеја за Блогерско ћоше добра? Тешко да ћу бити објективан, али ћу свеједно написати да јесте. Све и да нисмо испунили ваша очекивања, оваквом виду извештавања треба дати шансу (као и самој поставци конференције) и треба га практиковати, јер сам убеђен да је ово почетак једне нове димензије наставничке блогосфере, која није баш да нема утицаја у нашем образовном систему (иако не довољно велики још увек).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

И не кријем да бих волео да опет будем део блогерске екипе, јер је искуство осим што је сасвим ново, потпуно добро. Претходне две године нису ме изабрали за предавача, да би ме ове треће године, када сам одустао да икад више аплицирам, изабрали за блогера. Иако то нерадо признајем, изгледа да сам већи допринос свем том дешавању дао као блогер него што бих као предавач. Но, никад се не зна у ком смеру живот иде. Можда, ако бог да, следеће године нећу више бити наставник. Али то је нека друга прича. 🙂