Лако Је Критиковати 84

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Buffy-the-Vampire-Slayer-movie (Small)Бафи, убица вампира (Buffy the Vampire Slayer 1992) је комични хорор у чијој је жижи девојка Бафи (Кристи Свонсон), заинтересована за навијање и моду, али не баш и за школу. Њен живот се мења када упозна Доналда Садерланда, који јој указује на њен прави позив. Ни она ни Доналд нису одушевљени што је баш она изабрана, али се испоставља да је Бафи, ипак, дорасла овом крвавом задатку.

Критички осврт: Сцене борбе су наивне, а ни глума није ништа боља. Пре свега мислим на млађу поставу, пошто ту има добрих глумаца (што је чудно, с обзиром да је филм кршевит), пре свих Доналда и Рутгера Хауера. Ово је и филм у коме се у сићушној епизоди појављује Бен Афлек (који није у рангу наведених глумаца, већ то помињем као куриозитет).

Поставка приче је донекле оригинална, али је сама форма приче чиста класика. Уз то, потпуно је предвидљива. Има ту и више или мање успешних покушаја комедије, али оно што је много успешније је намерна или ненамерна пародија америчких система вредности. Бафи је навијачица коју тамошња школа фаворизује, иако образовање пролази поред ње. Такође, филм дефинитивно има шарма и више приличи декади осамдесетих. И то је, вероватно, оно чиме је купио гледаоце и поклонике широм света. Нисам пронашао податке да је филм постао култни, али не би ме чудило да јесте. Уосталом, на основу филма настала је серија која је трајала више од шест година, што је већ једна добра референца.

Но, далеко од тога да је филм добар. Он је површан, са ликовима који нису разрађени, а није ни радња. Многи и делови радње и ликови остали су неразјашњени, недовршени и да висе негде са стране. Такође, балансира на ивици треша, ако ту границу није и прешао. Нарација с почетка је потпуно непотребна јер је очигледно поставка приче могла да се изведе као Бафин сан. Има ту још што „стилских“, што логичких грешака.

Едукативни моменат: Иако је Бафи била лоша у школи и нимало еколошки свесна, ипак је пронашла област у којој се доказала. Увек постоји нешто што ће нам ићи добро, чак и када нам већина ствари не иде. Зато треба пронаћи то нешто и посветити се томе.

Оцена наставника:

3(на четири)

Elektra-Hindi-Dubbed-Movie-Watch-Online (Small)Електра (Elektra 2005) је суперхеројски филм са хероином коју тумачи Џенифер Гарнер. Она је плаћени убица који своје послове обавља ефикасно и немилосрдно, све док јој мета не постану Горан Вишњић и његова кћерка Кирстен Прут. Уместо да их убије, она их узима у заштиту од других убица који су утолико опаснији што имају натприродне моћи.

Критички осврт: Електра је заправо нека врста побољшане Никите (са повременим имиџом Ларе Крофт), али само у смислу моћи главне хероине. Што се свега осталог тиче, Никита води за шест дужина.

Радња је, наравно, класична за овај поджанр и сасвим је сведена. Но, то није велики проблем, пошто ретко који филм са суперхеројима има оригиналан приступ. Можда је већи проблем што је режисер Роб Боуман наметнуо депресивну атмосферу филму, а ваљда зато што је такав и главни карактер. Веома често поклоници суперхеројских филмова замерају када се филм или улога схвате и ураде сувише озбиљно и то овде јесте случај. У спрези са натприродним антагонистима чије тетоваже оживљавају, та озбиљност заиста не делује стварно и прави контраефекат. Другим речима, у реду је да главна хероина има ту неку своју личну несрећу, али се то сувише акцентовало. Џенифер је светска лепотица са физиономијом блиском карактеру из стрипа и има неку унутрашњу снагу, те је требало више акцентовати то. И то би ишло уз акцију коју филм пружа и која није лоша. Нису лоши ни специјални ефекти, а патетике је могло да буде и мање.

Едукативни моменат: Неке лекције се не могу предавати. Морају се доживети да би се разумеле. То је рекао мудри Електрин учитељ. Заиста је мудар и прави је учитељ.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

poster_optЗомбији (Zombies 2017) је филм о апокалипси која је изазвана зомби пандемијом. Малобројни преживели труде се да остану ван домашаја немртвих, а уједно претражују град како би пронашли још преживелих. Ипак, њихово уточиште није тако сигурно као што су мислили.

Критички осврт: Филм почиње веома занимљиво, односно као да почиње од средине. Упркос томе, све је јасно о чему се ту ради. И, надаље, режија је јако занимљива и режисер је уложио велики труд да буде необична, већ када је прича, ионако, сасвим обична. Необичној атмосфери филма доприносе и дијалози који су виспрени у покушају, као и смешне цаке, а у ствари јефтини филмски трикови, попут разговора главног протагонисте са својим најбољим пријатељем зомбијем. Но, труд да се унесе мало духа више је него очигледан и не могу да га не приметим и позитивно оценим. Но, не могу ни да га назовем оригиналним, пошто оригиналних сцена нема. Рецимо, када главни пар протагониста својим комбајном меље, да тако кажем, зомбије, мотив је који је виђен у заиста много филмова (један од њих је „30 дана ноћи“), а сама сцена неодољиво подсећа на сличну из филма „Мобилни“. Има још сцена преписаних из других филмова. Режисеру још могу да замерим да се повремено изгубио у просторним односима, а и није му баш „свака на месту“. Девојка, тешко повређена, бежи као зечица од гомиле зомбија и то, најпре, на чистини, а, потом, кроз кукурузно поље. Да је уверљиво – и није, баш. Емоције ликова такође често нису ни уверљиве, ни логичне, а ако ћемо поштено, нису логични ни њихови мотиви, па ни намере.

Глума је, некако, опуштена. Некада и превише. Специјални ефекти су углавном лоши, а зомбији су тек мало више намргођени људи са мало црвене фарбе по лицу. Акције има, али је једнолична. Све време зомбији надолазе, а главни протагонисти их најчешће уништавају ватреним оружјем, те се повремено гуркају са њима или секу мачетама. И све време тако. На крају испаде тужна прича са патетичним сценама и таквом пропратном музиком, али преокрет је, дефинитивно, поправио утисак макар за пола оцене.

Едукативни моменат: Дедица на трему је похвалио јуношу како добар посао обавља. Овај му је узвратио да нема шта друго да ради, на шта је овај рекао да је могао да не ради ништа. И ја, попут тог дедице, верујем да сваки (добар) рад треба ценити јер људи увек имају избор (и изговор) да не раде ни толико.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

REMEMORY (Small)Поновно сећање (Rememory 2017) је филм о човеку Питеру Динклиџу који је изгубио брата Мета Елиса у саобраћајној несрећи коју је сам изазвао. Питер се укључио у истрагу случаја смрти Мартина Донована, научника који је изумео машину која може да прикаже сећања без улепшавања. Мартин је веровао да ће та машина помоћи људима, али се десило управо супротно. Неколико људи који су испробали машину били су очајни, можда чак толико да почине убиство.

Критички осврт: Почетак је предвидљив и само је потребно сачекати да се деси саобраћјна несрећа. И друге сцене су биле предвидљиве, те је врло јасно шта ће у којој да се деси (да ће Мартин да умре у канцеларији и да ће Питер да украде кључеве, на пример), а донекле је предвидљива и комплетна радња. Међутим, сам начин како је Мартин умро и околности које су то пропратиле су довољно интригантни и довољно необични да филм задржи одређену дозу мистерије. И начин како се Питер прихватио случаја и разлог зашто се прихватио, такође су необични. Необичних, односно другачијих момената има још. Ово је први филм, после Вилоуа, где је главни патуљасти глумац (Питер). Још један другачији детаљ у односу на друге филмове где се решавају загонетке је и да главни протагониста није правио мапе, постере или како ли се то већ зове на зиду, већ је постављао фигурице са плочицама на столу.

Осим оригиналних момената, има и оних недоречених. Детектив Колин Лоренс је на сред филма нестао без трага и тиме прекинуо своју истрагу. Такође, чудно је да истрага није довела у везу све ликове у филму са покојним Мартином, као што је то учинио Питер. Улога Скота Хајландса потпуно је нејасна, осим да повећа број, па не сумњивих (пошто он то, с обзиром на године, сигурно није), већ ликова. Зашто је било битно повећати број ликова, не знам. Можда зато што није било довољно сумњивих. 🙂 Овако су сви ти ликови чинили колико-толико повезан ланац, а што је довољно да Питер преко једних дође до других. Сама та повезаност је сувише погодна и сувишна наивна, али радња је некако морала да се котрља. Нејасно је и како је Питер знао да ће у кући Џулије Ормонд наћи машину, а и како је она сама није видела.

Атмосфера филма, као и његов темпо, нису добри. Филм који нуди мистерију оваквог типа мора да нуди и неко узбуђење које је прати, а то овде није случај. Он је више попут мелодраме заробљене (и на силу уклопљене) у оквире трилера. То чини да тема буде, што би наставници српског језика рекли, промашена. Уз колико-толико оригиналне моменте и интригантан приступ, филм има потенцијал, али он није постигнут током реализације до свог максимума. На крају се прича смислено заокружује, али превише слично као и у филму „Друга Земља“ и са нарацијом урађеном на начин већ виђеним у другим филмовима, са обавезном дозом патетике и не претерано виспреним закључком.

Глума ме није оборила са ногу, али могу да кажем да је коректна.

Едукативни моменат: Сећања су лепа, али треба бити свестан вредности тренутка пре него што постане сећање.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два, што је реалније)

errors_of_the_human_body_poster (Small)Грешке људског тела (Errors of the Human Body 2012) је немачко-амерички филм. Научник Мајкл Еклунд је прешао да ради у институту у Дрездену. Тамо је срео своју бившу сарадницу и љубавницу Каролину Херфурт, која ради на регенерацији ћелија. Она је дошла до неких открића, али њено истраживање тапка у месту, па јој је Мајкл потребан као сарадник. У исто време Мајкла врбује и колега Томас Лемаркус да заједно раде на веома прогресивним идејама. Мајкл не верује Томасу, али ни Каролини, која очигледно нешто крије. Испоставиће се да је Каролинина тајна веома опасна за Мајкла, а можда и за све друге.

Критички осврт: Сценариста и уједно режисер Ерон Шијан баш се потрудио око научне терминологије, али је и верно приказао рад и односе на научном институту, па све изгледа веома реално. Сама радња некако је спора и чудна. Мистерија постоји готово од почетка, али је маргинализована и подређена одсликавању односа између Мајкла, Каролине и Томаса. Ово је другачији љубавни троугао у односу на до сада виђене и иначе Ерону морам да признам труд да цео филм учини другачијим у односу на друге са сличном тематиком. Додуше, било је предвидљиво шта ће се десити са Мајклом, само је било питање како ће се то разрешити. И разрешило се, прича се заокружила и уопште није испала лоша. Чак је и научни део прилично коректан.

Нема шта, Мајкл је добар глумац или, макар, уме да пренесе праве емоције. И други глумци су занимљиви.

Едукативни моменат: Мајкл је све време сопствену личну трагедију стављао испред туђих проблема. Јесте да је он доживео заиста тешку несрећу, али проблеме које неко има тешко је поредити са туђим. Свако има своје муке и то треба поштовати.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

PERFECTAND (Small)Савршено: Уздизање андроида (Perfect: Android Rising 2013) је нискобуџетни филм о научнику Роберту Ломбардију који је направио робота ратника Криса Р. Нотарила. Робот је развио свест и нагон за самоодржањем и да би се заштитио од људи побио је своје чуваре, а убио је и Робертову супругу Саманту Талбот. Роберто ништа није научио из своје трагедије и направио је новог робота убицу, овог пута са ликом љубљене Саманте.

Критички осврт: Глума је очајна, дијалози су сведени, а прича је најкласичнија могућа. Музика је тако урађена да наводи на узбудљива дешавања, али њих нема. Добро, робот убија људе, али је то све толико лоше да није пажње вредно. Цео филм је лош, не само зато што је буџет испод сваког разумног нивоа, већ и зато што је безидејан, досадан и неинтелигентан. Постоје неки покушаји хумора и акције (борбе), али све је остало на покушају. Има и пар (или можда више) секвенци где филм изгледа као видео-игра, а ваљда да би филм био пријемчивији за млађе. Искрено, тешко да могу да замислим икога коме је овај филм пријемчив.

Додуше, порука (наравоученије) на крају филма није лоша и сам крај није лош како је замишљен, али је катастрофално реализован. На крају нисам пропратио шта се збило са Крисом, односно првим андроидом, али није ни важно.

Едукативни моменат: У једном тренутку Саманта је имала довољно информација са обе стране да може да формира своје мишљење. И у томе и јесте поента. Може да се формира мишљење и на основу приче једне стране, али такво мишљење не мора бити добро.

Оцена наставника:

1(и још једном један)

darktower (Small)Мрачна кула (The Dark Tower 2017) је филм снимљен према серији романа Стивена Кинга. Тинејџер Том Тејлор открива нови свет који је до тада виђао само у сновима и схвата да је том свету потребан како би га спасио од злог чаробњака Метјуа Маконахеја. Метју жели да уништи Мрачну кулу, једину линију одбране од чудовишта ван граница свемира.

Критички осврт: Метју се неочекивано добро снашао у улози главног антагонисте. Готово да се приближио Тому Хидлстону (из серијала о „Тору“). Идрис Елба је био добар у улози протагонисте и сјајно пуни пиштољ мецима, а није лош ни клиња Том (који, иако млађахан, има много харизме и, вероватно, недостатак витамина Д), али су сви ови ликови потпуни стереотипи. При томе, Идрис је обучен као Морфеус из „Матрикса“, а има карактер и снагу „Блејда“. Очигледно црнопути глумци имају јасне оквире у којима их Холивуд види.

Дијалози који се воде сувише подсећају на „Господаре прстенова“ и како сам тамо мислио да су патетични са свим тим жалом да наде нема, то мислим и у овом случају. Уз то, након поменуте импозантне трилогије, сада још звуче и излизано. Има и асоцијација на „Нарнију“, „Харија Потера“ (борба Метјуа и Идриса неодољиво подсећа на борбу Мајкла Гамбона и Рејфа Фајнса) и „Терминатора“ (довољно је погледати главни двојац и њихов однос). Све то баш и не доприноси оригиналности. Заправо, прича је сасвим класична и, што је још горе, сувише поједностављена. Форма филма је врло препознатљива; надарени клинац открива паралелни свет, коме припада и коме је потребан. Неке ствари никада не излазе из моде у Холивуду, па тако ни лоши снови проблематичних тинејџера у којима се крије кључ за спасење универзума. Уз то, мрачна кула из наслова одашиље сноп светлости ка небу. Наравно и зар сте сумњали? 🙂 Општих места има још, па тако мистериозни глас у шуми дозива Тома, који се одазива, али и, супротно сваком здравом разуму, не буди Идриса, очигледног јунака који може да му помогне у свакој невољи. Но, макар специјални ефекти уопште нису лоши (нису ни савршени – повремено се види анимација), а чудовишта која нападају прилично су маштовита. Нажалост, нема их много, али зато, сасвим дозирано, има и авантуре и добре акције. Филм није досадан, држи пажњу и то је највише што је постигао.

Едукативни моменат: Добар део филма многи су се питали да ли је Идрис револвераш или није. Испоставило се да оно што га чини револверашем није вештина како користи оружје, већ његов карактер. За многе позиве у животу вештина је важна ставка, али је карактер много значајнији. Карактер је оно што, на пример, наставника чини наставником; он мора да буде добар човек и да поступа исправно.

Оцена наставника:

3(ту негде)

rise-of-the-guardians (Small)Успон чувара (Rise of the Guardians 2012) је цртаћ рађен према серији књига за децу. Џек Мраз је натприродно биће које ствара мраз и лед, али које ниједан човек не може да види. Џек пати због тога, али ће му се указати прилика да буде виђен када га Деда Мраз позове у помоћ да спасе свет од злог Бабароге.

Критички осврт: Почетак филма ништа ми се не допада. Иначе мислим да нарација тешко може да обезбеди добар почетак. Надаље радња сувише подсећа на роман Терија Прачета „Деда Прас“, али не знам да ли је за то крива књига или сценарио. Углавном, прича дефинитивно није оригинална, али је добра и има много авантуре и акције. Додуше, обавезан део филма када главни протагониста има свој пад (пред уздигнуће) исфорсиран је и самим тим не претерано убедљив. Но, све у свему, леп је цртаћ са много клизања и проклизавања и ликовима који су живописни и харизматични.

Едукативни моменат: Џек Мраз желео је да га људи и деца примете, односно да примете његов рад. И на крају је у томе успео, онда када је његов рад завредео пажњу. Кад-тад се добар рад примети и треба бити марљив.

Оцена наставника:

4(више-мање солидна)

warthe (Small)Рат светова: Голијат (War of the Worlds: Goliath 2012) је цртаћ базиран на истоименом филму (ако изузмемо „Голијата“). Људи су већ добили рат против ванземаљаца захваљујући микроорганизмима на које туђини нису били имуни. Ипак, знају да ванземаљци неће одустати и да припремају нову инвазију. Овај пут их војне снаге познате под називом АРЕС (Allied Resistance Earth Squadron) дочекују спремне. Ове снаге чине људи из различитих земаља који треба да превазиђу и разлике унутар сопствених редова како би се одупрле моћном непријатељу.

Критички осврт: Уводни део, односно анимација из тог дела (другачија од остатка) је одлична. И анимација у остатку филма је сасвим у реду (осим пред крај када тоне Кип Слободе). Додуше, повремено су претерали са фенси детаљима, па тако војнику перчин лебди на извесној удаљености од главе упркос свим законима физике. 🙂 Ликови не само да су лепушкасти већ су и перфектно набилдовани, без обзира да ли су војници или министар. Да, има само један мали из Малезије. 🙂 Уз то, потпуни су стереотипи и да ствар буде гора, ти стереотипи су у вези са нацијама којима припадају. Режисер Џо Пирсон је желео да прикаже колико је драгоцено јединство различитих народа, али је то урадио најтрапавије што се могло. Радња је смештена у доба Првог светског рата, али тај део историје практично није искоришћен и маргинализован је. Додуше, Џо је покушао да то искористи тако што ће поентирати неопходно заједништво народа, а исто је чинио и кроз личне драме ликова, али је све испало сувише бледо.

Но, најлошије у овом филму је што је неопозиво досадан. Све приче ликова су прозаичне, неинвентивне и, како већ написах, досадне. Што се укупне приче тиче, сувише је патетична за мој укус и све врца од великих речи. Уз то, не обавезно увек и повезаних. И сваки дијалог је опште место, а општих места има и у сценама. Оригиналности нема ни у најави. При томе не мислим само на то што је цртаћ базиран на филму, већ је и прича класична и све идеје су већ виђене. Голијат и друга роботизована возила разликују се од истих у „Ратовима звезда“ само по још једној нози приде.

И акција је досадна и обилује експлозијама. То је један од оних филмова када застрашујућа експлозија одбаци јунака, а он неповређен, без огреботине и без подеротине одшета даље у нову авантуру. Овај цртаћ је базиран на филму „Рат светова“, али као да је рађен према „Дану независности“ јер је једнако лош.

Едукативни моменат: Главна хероина је признала да је почела да раздваја ствари за које мисли да жели од оних које заиста жели. То звучи као да није једноставно, али јесте. Довољно је схватити шта је стварно важно.

Оцена наставника:

1(сигурна)

coocoon (Small)Чаура (Cocoon 1985) је филм о групи старих људи из старачког дома који су открили чудесни базен. Наиме, купање у том базену, на поседу који су неовлашћено посећивали, дало им је виталност несвојствену за њихове године. Касније су открили да су базен и кућу којој припада изнајмили ванземаљци, који су их најпре препали, а потом су се спријатељили са њима. Ванземаљци су им допустили да и надаље користе базен, али нова снага коју су стекли старци привукла је сувише пажње њихове околине. И други су пожелели да се окупају у том „врелу младости“, али то је већ озбиљно угрозило ванземаљце и њихову мисију.

Критички осврт: Филм баш није динамичан, а, руку на срце, прича ни нема превише „меса“. Но, јесте ведар и лепршав и то од самог почетка, иако се тада појављују искључиво старији глумци који су у старачком дому. Дух осамдесетих, напросто, зрачи. Осамдесете се виде и у наивности, пре свега у реакцијама ликова. Додуше, ни глума није уверљива (па нису ни реакције), али само када је млађа постава у питању. Стив Гутенберг је, ипак, глумац виђен за нискобуџетне глупарије, а Тани Велч је сенка, пардон, кћерка значајно познатије и умешније Ракел Велч. Но, лепоту је наследила. 🙂 Што се старе гарде глумаца тиче, заиста нису лоши и они носе овај филм и то би урадили и без Тани и Стива. Када Брајан Денехи плаче због умрлог Е.Т. садруга (назвах га тако пошто неодољиво личи на поменутог познатог ванземаљца) то изгледа театрално и патетично, али када Џек Жилфорд плаче за умрлом Хертом Варе, даје искрену, дубоку, нежну и тужну емоцију. И та емоција се наставља када покушава да је оживи у базену. Старци су, овај пут, „покидали“.

Љубавна сцена између овоземаљског Стива и ванземаљске Тани пропраћена је звучним ефектима као у каквом хорору. 😀 У реду, они воде љубав другачије и Стив природно стрепи од тога шта ће се дешавати, али претераше. 🙂 Музика која прати већину сцена уопште не звучи одоварајуће. Претерали су и са одласком у свемир; траје предуго без потребе, а не изазива жељене, разгаљене емоције. И смена дана и ноћи и временско трајање појединих активности није баш најјасније, а има ту још пар нелогичности, попут јурњаве на крају са обалском стражом. Других већих грешака у филму нема.

Едукативни моменат: Овај филм је показао да увек имамо право на живот и за радост, без обзира колико стари били. Стари људи осећају и они нису мање важни и то треба да знамо када се опходимо према њима на улици, аутобусу, пошти, дому здравља…

Оцена наставника:

4(рецимо)

Advertisements

Лако Је Критиковати 81

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

chambersecret (Small)Хари Потер и дворана тајни (Harry Potter and the Chamber of Secrets 2002) је други део саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф. Школу Хогвортс, коју Хари и његови пријатељи похађају, напала је необична пошаст. Неколико деце је пронађено скамењено, а међу њима и Харијева најбоља другарица Ема Вотсон. Наставници су се дали у израду лека за ту децу, а Хари се дао у потрагу за узроком. Испоставиће се да је узрок веома опасан; толико да га се и пауци плаше.

Критички осврт: Заиста има много добрих цака у осмишљавању магичних предмета, а посебно ми се дојмио часовник који Џули Волтерс показује где су јој синови. 🙂 Но, оно што ми се највише дојми код раних филмова о Харију Потеру је тај неки опуштени манир како се чаробњаци односе према магији. Све је опасно и прилично хаотично, те постоји стотину начина да све пође наопако, али, опет, некако је све под контролом и сви старији знају шта раде. Рецимо, Метју Луис се онесвести на часу и све се и даље одвија као да се ништа није десило. И нико не придаје превелику пажњу томе што је лопта замало убила и Харија и друге играче. Иначе, да поменем да ми је њихова утакмица квидича на метлама овај пут била без енергије, осим дела када се Данијел и Том Фелтон јуре, што је, донекле, динамичније. И борба базилиска и Харија је била млака. Сва акција у овом филму је таква. Ипак, не могу да кажем да прича није квалитетна и сви сегменти су добро уклопљени.

Едукативни моменат: Том је рекао Еми како је „блатокрвна“, односно да не потиче од „чисте крви“ чаробњака, већ су јој родитељи „нормалци“. У магијској причи ово не изгледа претерано страшно, али у реалном животу јесте. И ту постоји подела на „чистокрвне“, белце, богате, националне припаднике и оне који све то нису. И то је шовинизам, који не доказује љубав према сопственом народу, већ само мржњу према свима осталима. И не треба се приклањати таквој идеологији.

Оцена наставника:

5(са минусом)

Itallendsposter (Small)Хари Потер и реликвије смрти – други део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 2) је последњи наставак серијала о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Како би поразио мрачног лорда Рејфа Фајнса, Хари мора да пронађе и уништи све хоркруксе – предмете који садрже делове Рејфове душе. Сам лорд је одлучан да уништи Харија и напада последње уточиште добрих чаробњака – школу Хогвортс. Финална битка између Харија и лорда, односно добра и зла, неминовна је.

Критички осврт: У овом филму има неколико нејасних момената. Када се Ема Вотсон прерушила у Хелену Бонам Картер, Данијел је зачарао гоблина да не инсистира да му Ема покаже свој чаробни штапић. Она је то, и без чаролије, могла да учини без проблема јер је Данијел имао Хеленин штапић, што смо видели у сцени пре тога. Такође, када се чаробњаци телепортују на неко друго место, а када то не могу, прилично је проблематичан део не само овог филма.

Одлична замка је осмишљена у Хеленином трезору. Такође, виспрено је решење како се Алан Рикман решио двоје негативаца, на чијој је страни, наводно, био, у магичном дуелу са Меги Смит. Његова улога двоструког агента је сјајно осмишљена и изведена; толико добро да је потребно пажљиво пропратити његово деловање како би се сагледао његов допринос борби. Што се саме борбе тиче, мало су га претерали – и тролови и џиновски пауци и вампири и шта све не.

Без обзира на поменуте слабости, овај део је значајније маштовитији и занимљивији од претходног и са много више авантуре и акције. Прича се заокружује и улази у прави, одличан финиш. Све честитке и писцу дела, а и ауторима филма.

Едукативни моменат: Дејвид Тјулис је рекао да успех одређује ваљаност уверења, а не бројност следбеника. Ових мудрих речи треба се сетити и када се броје лајкови на Фејсбуку. 🙂

Оцена наставника:

5(финална)

OST_PosterDVDCovertides (Small)Пирати са Кариба: На чуднијим плимама (Pirates of the Caribbean: On Stranger Tides 2011) је четврти наставак саге о карипским гусарима. Капетана Џонија Депа на превару је киднаповала Пенелопе Круз и одвела га на брод свог оца Ијана Макшејна. Ијан је заинтересован да нађе извор младости, како би спречио судбину да се оствари и умре од руке једноногог Џефрија Раша. Но, није само поента наћи извор; потребно је обавити цео обред, који укључује два сребрна путира и сузу сирене. Целу ову мисију компликује и што је за извор много њих заинтересовано и сви су на путу ка њему.

Критички осврт: Овај филм је, са 378,5 милиона долара нето буџета, званично, најскупљи филм свих времена. Сама ова референца већ је довољна да заинтригира, а очекивања су ми била заиста велика. И филм јесте испунио очекивања што се приче, продукције и специјалних ефеката тиче, нешто мање што се тиче глуме, посебно млађаног Сема Клафлина, али далеко од тога да ме је импресионирао. Чак, у појединим тренуцима сам се запитао где је отишло све то утрошено богатство. 🙂 Дакле, филм је добар, забаван, динамичан и, речју, немам ја ту шта да замерим. Но, верујем да би сличан ефекат постигао и да је неки милион мање уложен. 🙂

Едукативни моменат: Ијан је рекао Џонију да га речи окружују попут магле и да се од њих једва види. Врло занимљив начин да се некоме каже да је вербално надарен и да речима уме да манипулише другима. Но, вербалне способности не служе само томе; оне су важне за много тога што желимо да постигнемо. А да бисмо постигли те способности, треба што више да читамо.

Оцена наставника:

5(скупоцена, али зато што сам је ја доделио 🙂 )

pirates-of-the-caribbean-dead-men-tell-no-tales-movie-review (Small)Пирати са Кариба: Мртви људи не причају приче (Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No Tales 2017) је наставак претходног филма. Пошто је Орландо Блум вечни капетан Летећег Холанђанина, његов син Брентон Твејтс је одлучан да скине клетву са њега. То може једино тако што ће пронаћи Нептунов трозубац. Да би успео у овом подухвату потребна му је помоћ легендарног гусара Џонија Депа.

Критички осврт: Џони се врло ефектно појављује у овом филму. Ефектна је и сцена када га спашавају са гиљотине, а има још таквих занимљивих сцена. И хумор уопште није лош, а специјални ефекти су сјајни. Има много акције и авантуре. Филм је неспорно динамичан. Међутим…

Уколико сте гледали све претходне наставке ове саге, не знам да ли има потребе да гледате и овај. Овај део је компилација свих претходних. Имамо морнаре под клетвом која их одржава као зомбије и које предводи Хавијер Бардем (у првом делу то је био Џефри Раш), као и самосвесну, предузимљиву и невољама склону Кају Скоделарио (у првом делу Кира Најтли), а која се заљубљује у главног лепотана Брентона (Орландо је био дежурни лепотан у првом делу). И као што је у другом делу Орландо покушавао да спаси клетве свог оца, тако је и Брентон задао себи исту мисију у овом делу, а и клетва је иста. Речју, ово је једна рециклирана прича или породична мануфактура, како желите. 🙂

Едукативни моменат: Каја је рекла да само зато што нешто не видимо, не значи да није присутно. Ово је добро позната изрека и потпуно је тачна у сваком смислу.

Оцена наставника:

3(и то лоша једна)

Looney_Tunes_Back_in_Action_Poster (Small)Луни Тјунс: Поново у акцији (Looney Tunes: Back in Action 2003) је играни филм у коме се, упоредо са реалним ликовима, појављују и цртани. Патак Дача је незадовољан својим статусом у филмској компанији „Ворнер брос“ у односу на звезду Душка Дугоушка. Међутим, наместо да добије позицију за коју верује да му припада, добио је отказ. Уз њега, отказ добија и неуспели каскадер, а у ствари радник обезбеђења Брендан Фрајзер. Брендан је син познатог глумца Тимоти Далтона, који ради и као тајни агент. Пошто зли момци заробљавају Тимотија, Брендан креће да га спасе, а придружује му се и Дача. Њима се придружују и Џена Елфман и Душко Дугоушко, који желе да врате Дачу у компанију. Но, Дача већу корист види од овог другог посла тајног агента, тим пре што је начуо да се све врти око плавог дијаманта.

Критички осврт: Превише је све инфантилно и посебно на почетку има бесмислених дијалога (који више личе на монологе) и толико дуго трају, да маше циљ који треба да постигну. Наместо да су смешни, постају монотони. Неке форе јесу успеле, али то напросто није довољно за овакав филм.

Прича је попут оних о Џејмс Бонду и потпуно је класична: имамо добре шпијуне, лоше момке, лепе плавуше и дијамант највреднији на свету. Као и све сличне приче, довољно је динамична да држи пажњу, чему доприносе честе промене амбијента, а и крцата је акцијом, авантуром и, додуше приземним, хумором. Како би било забавније, има пародирања других филмова и серија, попут „Ејлијена“ и „Доктора Хуа“, као и самих Луни Тјунс цртаћа. Због свих тих цака, али и самог начина како је прича испричана, она делује некако расуто. Углавном, ништа што већ није виђено и веома далеко од грандиозног. Специјални ефекти су сасвим добри и цртаћи су лепо уклопљени у реалан свет, а што се самог тог замешатељства тиче, па, није ново, али није ни досадно. Све у свему, филм који није лош, али да може боље – сигурно може.

Глума је између једва задовољавајуће и незадовољавајуће, уз увек симпатичног Брендана, искусног у оваквим улогама (или би, макар, требало то да буде – био је Џејмс Бонд лично) Тимотија и катастрофално лошег Стива Мартина. Што се женског дела тиче, Џена се релативно добро снашла у потпуно стереотипној улози ледене краљице која се у међувремену откравила, те још и да је била симпатична и харизматична, то би био пун погодак. Џоун Кјузак је била донекле занимљива, а Хедер Локлир је била слатка, као и увек. Глумела је на исти начин као када би се нашла у скечу Мапет Шоуа.

Едукативни моменат: Када је Дон Стантон отпустио Џену, она се успротивила речима да не могу њу да отпусте пошто је направила филм који је зарадио 950 милиона. На то је добила одговор да то није милијарду. 🙂 Колико год да мислимо да смо добро урадили неки посао, увек може боље.

Оцена наставника:

4(поклоњена јер је реална тројка)

returnparadajz (Small)Повратак парадајза убица (Return of the Killer Tomatoes 1988) је наставак филма „Напад парадајза убица“ снимљеног равно деценију раније. Свет се опоравио од претходног рата са парадајзима и сада су они илегално поврће. Но, зли научник Џон Астин, у својој тајној лабораторији, од парадајза прави људе, односно читаву војску. Направио је и савршену жену у коју се заљубио разносач пице (без кечапа, разуме се) Ентони Штарк. Ентони је својој симпатији пружио уточиште када је побегла од свог господара, а како би спасила свог „брата“ мутираног парадајза. Џон није желео да се одрекне своје креације, па је послао свог слугу Стива Лундкиста да је врати. Ентони је, у међувремену, открио да је она парадајз, али ју је таквом прихватио и решио да је заштити, уз помоћ свог најбољег пријатеља Џорџа Клунија.

Критички осврт: Занимљиво је видети Џорџа у оваквом филму. Није необично да топ холивудски глумци имају „грехе из младости“, мада овај филм уопште није кршан колико су неки други из исте категорије, те за Џорџа ово и није сраман почетак каријере. Форе су приземне, без даљег, али филм ипак има неког шарма и свакако успева да измами осмех. Једна критика овом филму је била насловљена са „забавније је него што има било какво право да буде“. 🙂 Та реченица, иако изгледа не много смислена, довољно добро описује филм.

Едукативни моменат: Реална опасност од парадајза по људско здравље није баш сам плод, већ пестициди којима се ти плодови прскају. Дакле, парадајз не би требало да буде илегална поврћка као у филму, већ део здраве исхране, а законом би требало контролисати коришћење хемијских средстава, што код нас, нажалост, није добра пракса.

Оцена наставника:

4(заиста може)

Vintage Publicity Posters for The Birds (Small)Птице (The Birds 1963) је филм легендарног режисера Алфреда ХичкокаТипи Хедрен је размажена и невољама склона богаташица, коју у продавници птица у Сан Франциску среће наочити Род Тејлор. Пошто је Род тражио љубавне птице за своју сестру Веронику Картрајт, а и пошто се допао Типи, она је одлучила да их купи и однесе му их у Бодега Беј, приморско место где он проводи викенде. Испоставило се да ће Типи тамо доживети много више од љубавне авантуре.

Критички осврт: Одлична је сцена када Типи вози кола и како би приказао да вози вртоглаво, Алфред је снимао кавез са љубавним птицама које су се, под утицајем инерције, кривиле налево или надесно. Било је и других ефектних сцена (довољно је рећи да је сцена када се птице скупљају на игралишту иза Типиних леђа антологијска) и Алфреду се мора признати да је своју добру репутацију заслужио поштено. Верујем, чак, да је овај филм послужио као узор за друге хорор филмове и сцена када Род лагано хода међу побесенелим птицама трудећи се да их не узнемири, опште је место у многим каснијим остварењима.

Прича је садржајна, али и сувише детаљна, а такви су и дијалози. Но, то је одлика тог доба, а и тако све изгледа животније. Неке сцене су развучене више него што је било потребе, али нема празног хода у филму, иако траје готово два сата. Сама прича је успешан спој помало компликоване љубавне (мело)драме и хорора кога прате, за оно време, више него сјајни специјални ефекти. Иако је глума старомодна, уопште није лоша, напротив. Глумци су сасвим добро дочарали емоције. Посебно ми се допала Сузан Плешет и то не само зато што глуми учитељицу (увек те улоге гледам субјективно, признајем). Крај је сасвим задовољавајући, мада и недоречен.

Едукативни моменат: Све је почело у продавници кућних љубимаца. Иако лепе, птице у кавезима не треба ни продавати, ни куповати, ни гајити. Скучени кавез далеко је од простора потребан птицама за лет и задовољавање свих њихових потреба, а не треба заборавити да су због трговине дивљим врстама многе птице лепог перја постале угрожене у својим природним стаништима.

Оцена наставника:

5(није баш чиста и иде на четири)

themanwithtwobrains (Small)Човек са два мозга (The Man with Two Brains 1983) је комедија са Стивом Мартином, који је и главни протагониста и режисер. Он је светски познати неурохирург. Док је давао интервју у колима, налетео је на Кетлин Тарнер. Пошто се прилично повредила у тој несрећи, он је морао да је оперише и то је урадио врло успешно. Њена лепота га је завела и ускоро су се венчали. Међутим, испоставило се да је Кетлин зла и да воли да мучи и вара своје мужеве. За Стива брачни живот постаје пакао, али све се мења када упознаје научника Дејвида Ворнера и његову тајну лабораторију.

Критички осврт: Комедије са Стивом су прилично специфичне, можда чак и уникатне. Хумор који се пласира у њима је увек негде између оног који можемо да видимо у површним урнебесним комедијама и виспреног аланфордовског. Као да Стив, који је и сценариста, не може да се одлучи којој грани да се приклони. Тако да сам увек у његовим делима видео много потенцијала, а, опет, некако недореченог, недовршеног и, углавном, незадовољавајућег. Тако је било и овог пута.

Прича је сасвим добра и занимљива, довољно динамична и без празног хода. Иако је порука филма прозаична, ликови стереотипи и радња класична, те се одвија по давно утврђеном и опробаном протоколу, не могу да кажем да је идеја лоша и да је лоше реализована.

Едукативни моменат: Стив је имао прелепу жену Кетлин са којом није био срећан. Иако лепа, Кетлин је била зла и кињила га је. Онда је открио Сиси Спејсек, за коју није знао како изгледа (само је видео њен мозак са којим је могао телепатски да разговара) и са њом открио праву љубав. Схватио је да је унутрашња, односно лепота личности, далеко значајнија од спољашње лепоте. И јесте тако.

Оцена наставника:

4(поклоњена јер је ово ипак више за три)

hollykane (Small)Експеримент Холи Кејн (The Holly Kane Experiment 2017) је прича о научници чије је име у наслову филма и коју глуми Кирсти Авертон. Она се бави алтернативном и експерименталном техником утицаја на подсвест, а како би лечила људе. За њен рад заинтересован је Ники Хенсон, који јој је омогућио све услове за даљи рад. Испоставља се, пак, да Ники има и неке скривене мотиве.

Критички осврт: Филм много замара јер се одвија готово искључиво кроз разговоре у којима се актери понављају и који су међусобно веома слични. Прича, заиста, нема много „меса“ и нове информације се дају на кашичицу и то је и недовољно и досадно. Заправо, цео филм је досадан и преспор. Дијалози нису виспрени, иако постоји жеља да то буду. Филозофија коју нуде је, најблаже речено, опште позната. Да, наравно да у историји религије постоји много насиља; то, ваљда, сви знају.

Идеја и заплет нису лоши, али нису ни епохални. Постоји неки покушај акције, али је остао искључиво на покушају. Крај није решио готово ништа; оставио је да све виси у ваздуху, не баш до краја јасно и недовршено. Можда би, уз другачију реализацију, ово био један пристојан филм. Овако, свакако је испод просека.

Едукативни моменат: Ники је истакао проблем када се без критичког размишања прихаватају туђе идеје. И то јесте прави проблем.

Оцена наставника:

2(стабилна)

img_darkn (Small)30 дана ноћи: Мрачни дани (30 Days of Night: Dark Days 2010) је наставак филма „30 дана ноћи“ из 2007. Годину дана је прошло како је група вампира масакрирала грађане варошице на Аљаљсци и Кил Санчез, која је преживела тај покољ, путује по свету и држи предавања о томе шта се заиста десило. Њу проналази троје људи који се баве убијањем вампира и предлажу јој да им се придружи, како би убили главну вампирицу Мију Киршнер. Хтела – не хтела, Кил ће морати да им се придружи јер је јуре и вампири којима се њена активност разоткривања уопште не допада.

Критички осврт: Већ ме је нарација на почетку нервирала јер је депласирана. И, касније, цео филм ме је нервирао. У односу на претходни наставак, овај је неупоредиво лошији. Радња је обична, неинвентивна, досадна, растегнута, са много патетике и нелогичних момената и да је продукција лошија, ово би био класичан кршина филм. Чак ни кланица на броду, при крају филма, не делује шокантно. У ствари, све делује предвидљиво, осим краја, који је толико небулозан и нелогичан да је тако нешто јако тешко предвидети. Мотиви ликова, како људских, тако и вампирских, нису увек јасни и логични, а сами ликови нису занимљиви ни по једној основи.

Едукативни моменат: Диори Берд је било неприхватљиво да остану на броду који плови са свим вампирима. Кил је сматрала да немају избора, на шта је Диори узвратила да имају. И истина је да готово увек имамо изборе. Ако прихватимо ситуацију у којој смо, такође смо направили избор.

Оцена наставника:

1(минус)

Лако Је Критиковати 78

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

deatgasm (Small)Смрторгазам (Deathgasm 2015) је хеви метал прича о момку Мајлу Которну, над којим је старатељство преузео његов ујак, пошто му је мајка ухапшена. Ујак, као и његова супруга и син, а и вршњаци у школи, немају слуха за Мајклова интересовања, те је принуђен да се дружи са двојицом „гикова“. У то неко време упознаје још једног металца и проблематичног дечка Џејмса Блејка, који га одводи у опасну авантуру упада у кућу бивше метал звезде Стивена Јера. Стивен им даје плочу и заветује их да је чувају животом. Испоставља се да плоча није битна, већ ноте исписане на пергаменту који се налазио у омоту. Те ноте су написане за тзв. мрачну химну, која, када се одсвира, призива демоне.

Критички осврт: Већ ми се анимација у уводној шпици допала, а како је кренула прича, филм је само наставио да ми се допада. Овај филм, према поджанру, припада класичном слешер филму и, самим тим, веома је гадан и бруталан, те га не бих препоручивао свакоме. При томе, ефекти су сасвим солидни, те то појачава такав утисак (мада има претеривања, што је и очекивано, па је тако дилдо постао врло ефикасно убојито оружје). Прича је, такође, класична и не нуди много новог, тим пре што за метал музику влада мишљење да је сатанистичка. Међутим, шмек овог филма је, некако, занимљив, а радња је динамична и држи пажњу. Има ту чак и врло разрађених односа, посебно између Мајла, Џејмса и Кимберли Кросман, тако да то није само хорор прича.

Нисам љубитељ метал музике и нисам довољно упућен у тај музички правац, тако да не могу да судим да ли ће овај филм задовољити очекивања фанова, али мени личи на нешто што би поклоници такве музике очекивали. Моја очекивања су више него испуњена, а томе су допринеле, пре свега, форе у филму које уопште лоше нису. Јасно је било да ће аутори филма навијати за метал и идеју водиљу овог музичког покрета, па су више него што је требало пародирали своје „архинепријатеље“ загрижене хришћане. Алузија на Бафи, убицу вампира, кроз улогу Кимберли, значајније је боље одрађена.

И крај је добро одрађен и ван клишеа, тако да главни јунак није урадио оно што је било потребно да заустави демона, већ је нашао алтернативно решење. И то је у складу са метал музиком која јесте неки вид алтернативе.

Едукативни моменат: Метал ће се некоме допасти, некоме не, али је значајно да чујемо што више музичких праваца и дамо шансу сваком од њих. Оно што ми имамо, а то је естрада са баналним стиховима и поједностављеном музиком свуда око нас и у неограниченим количинама на свим медијима, дефинитивно је лошије чак и од напада призваних демона. 🙂

Оцена наставника:

4(може, заиста)

shatterbrain-the-resurrected (Small)Васкрсли (The Resurrected 1991) је филм познат још по два назива: „The Ancestor“ („преци“) и „Shatterbrain“ (сложеница која би значила „разбијен мозак“). Причу прича приватни детектив Џон Тери. Њега ангажује Џејн Сибет да открије којим мистериозним послом се бави њен супруг Крис Сарандон. И Џон открива да се Крис посветио окултним и веома опасним стварима.

Критички осврт: Ово је спој кримића, какви су се давно снимали (са све нарацијом која прати мисли детектива Џона), и хорор приче. И већ од почетка је било јасно да је тај спој био успешан. Но, то не значи и да су идеја и прича једнако добре. Мистерија је за овакав филм од виталног значаја, а у конкретном случају није довољно интригантна. Има премало умешаних ликова и мало тога се заиста дешава, а и довољно је дато информација да се наслућује исход, тако да се постиже контраефекат. Наместо да буде узбудљиво, дешавање је монотоно јер све време круже око исте ствари, попут крагујевачке кише. Након целог једног сата неко од ликова је прокоментарисао како постаје све занимљивије. Можда је и постало, али с обзиром колико је било „занимљиво“ пре тога, то и није баш био неки успех. 🙂

Глума је за неколико нијанси више мелодраматична но што би била права мера. Ликови су сасвим класични, стереотипи и не претерано занимљиви. Детектив Џон је, очекивано, заводник, а његов клијент Џејн лепа жена, тако да је сензуална тензија између ова два лика била неизбежно опште место. Општих места има још. Осим мелодраматичне глуме, има и мелодраматичног претеривања у појединим сценама, али ништа што бих истакао као озбиљнију ману. Оно што ме фасцинира у овим филмовима је како протагонисти увек отворе древни дневник тако да виде тачно оне стране које су кључне и прочитају оне делове текста који резимирају све што је значајно за тему. Волео бих да сам ја имао ту способност док сам полагао испите на факултету из гломазних књига. 🙂

Продукција и специјални ефекти нису превише лоши, тако да, са осредњом причом, у збиру дају и осредњи, прилично досадњикав филм. У ствари, осредњи који иде ка лошем јер је крај у доброј мери руинирао и оно мало пристојне приче.

Едукативни моменат: Џон је исценирао догађај који се није десио, како би Џејн „поштедео истине“. Није желео да је повреди. Људи кажу да истина боли. И те како уме да заболи. Упркос томе, нисам сигуран да је лаж боље решење и да ћемо тиме поштедети или заштитити другу особу. Ако се одлучимо да будемо поштени према њој и да јој саопштимо (болну) истину, треба да нађемо и прави начин и праве речи да то учинимо.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

bang-bang-baby (Small)Бенг бенг бејби (Bang Bang Baby 2014) је канадски СФ мјузикл. Џејн Леви је девојка из малог града која сања велике снове о слави. Међутим, не може да оде у Њујорк јер не може да остави болесног оца Петера Стормареа. Тада се дешавају две ствари које јој мењају живот. У њихову варошицу залутао је популарни певач Џастин Четвин и набасао баш на Џејн. У исто време, из фабрике се излила супстанца која је изазвала мутације код свих варошана, због чега је читав градић смештен у карантин. Супстанца је утицала и на Џејн, али је она, свеједно, одлучила да се уда за Џастина, пошто се између њих двоје родила љубав.

Критички осврт: Овај филм је добио награду на Међународном филмском фестивалу у Торонту због „генијалног мешања жанрова, софистициране мешавине тонова и способности стварања сопственог чудног, трагикомичног и оригиналног света без жртвовања било каквог богатства у погледу приче, карактера и емоција“. Рекли су ученији познаваоци од мене, те ја могу само да се сагласим са њима. Тим пре што је филм заиста допадљив, има шарма и држи пажњу све време, па и када су музичке нумере у питању. Наиме, често је музика у мјузиклима безлична и напорна, али то у овом филму није случај, иако су у питању „хитови“ од пре пола века. И морам да похвалим Џејнину глуму која је, заиста, маестрална.

Едукативни моменат: Петер није дозволио Џејн да оде у Њујорк на музичко такмичење. Зато је остала у свом граду, да би налетела на свог идола Џастина, кога је, сада, могла лично да упозна. Да је отпутовала, то јој се не би десило, а на такмичењу, можда, не би ни остварила успех. Пропуштене прилике нису смак света и никад не знамо колико и каквих нових прилика отвара нека пропуштена.

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

nightfrediosveta (Small)Страва у Улици брестова 2: Фредијева освета (A Nightmare on Elm Street 2: Freddy’s Revenge 1985) је други наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Снови више нису довољни за њега и он жели да уђе у реалан свет. Да би то остварио, потребно му је тело Марка Патона. Он прогони и излуђује момка у сновима, а на јави убија људе из његовог окружења. Ситуација кулминира на журки коју прави Маркова симпатија Ким Мајерс. Фреди је, напокон, ушао у стваран свет и сви могу бити његове жртве.

Критички осврт: Велика рупа у причи је убиство тренера Маршала Бела. Марк, малолетник, улази у ноћни клуб у коме се форсира фетиш кожне одеће и још којешта, а без обезбеђења на улазу. Наручује пиво, које му бармен, без проблема, даје. Тренер, и сам обучен у кожни веш, „хвата“ га у неделу и води га у школску фискултурну салу да трчи за казну у пола ноћи. Маршал је и даље обучен у кожу, а понаша се као регуларан наставник. Фреди убија Маршала, а полиција налази момка како наг лута улицама и ради оно што је и тренер требало да уради – води га родитељима. Сутрадан полиција проналази искасапљеног тренера под тушевима у школи и нико не испитује случај, а и не повезују да су исто вече нашли тренеровог ђака у, најблаже речено, необичној ситуацији.

Филм има што нелогичне, што наивне моменте, али сама прича није лоша, баш као ни ефекти и глума, посебно двоје главних младих протагониста. Овде има мање „сањивих“ момената јер се збивање премешта у реалан свет, али и овако је испало сасвим солидно и доста другачије у односу на први део, што и јесте поента ако се, већ, снима наставак. Последња сцена најављује трећи наставак и то је у реду, али је сама сцена потпуно без везе, иако мотив понављања самог почетка филма идејно није лош.

Едукативни моменат: Иако Марк није веровао да му Ким може помоћи, она је то ипак учинила. Из тога следе два закључка. Први је да треба да тражимо помоћ ако не можемо сами да изађемо на крај са проблемом, а други је да не потцењујемо способности и могућности других људи. Ако ми не можемо да решимо проблем, то не значи да је он нерешив за све људе.

Оцена наставника:

4(заправо је реално између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

invaders_from_mars (Small)Освајачи са Марса (Invaders from Mars 1986) је римејк истоименог филма из 1953. Хантер Карсон је дечак који је, на ноћ метеорске кише, био сведок слетања НЛО иза брда у близини његове куће. Испоставило се да летелица припада агресивним ванземаљцима који од људи праве своје робове.

Критички осврт: Нисам још гледао оригинал овог филма, али какав год да је, не видим да је римејк унапредио причу. Заправо, овако приказана прича је врло танка. Идеја је слична оној из „Отимача тела“, само је реализована на нешто другачији начин и значајно сведеније. Радње готово да нема. Све време се Хантер и Карен Блек гањају са ванземаљцима и опседнутим људима, а касније то исто ради и војска на челу са генералом Џејмсом Кареном и то је то. Дакле, сценарио ми се не допада, али много више ми се не допада режија. Има и превише наивних сцена, као када дечак Хантер бежи из свемирског брода. И малтене свака сцена у филму је што наивна, што небулозна, што бесмислена.

Још да додам да је глума неопозиво језива, односно неуверљиво мелодраматична. Ванземаљци мало поправљају утисак у том смислу што су занимљиво осмишљени, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Хантер је видео да ванземаљци као гориво користе бакар, па су искористили бакарни новчић како би покренули њихово оружје. Ми, највероватније, нећемо доћи у ситуацију да користимо ванземаљско оружје, али ће нам познавање хемије често добро доћи у свакодневном животу. За лако учење хемије посетите сајт „Штребер“. Хемију сам, иначе, правио ја. 🙂

Оцена наставника:

1(без поправног)

bladetrinity (Small)Блејд: Тројство (Blade: Trinity 2004) је трећи наставак о полувампиру Блејду (Весли Снајпс) који има све моћи вампира, а ниједну слабост. Пошто му, у једној акцији, гине помагач Крис Кристоферсон, Блејда проналази нова екипа за лов на вампире и они заједно крећу да им дохакају једном заувек.

Критички осврт: С обзиром да је Блејд супериорнији у односу на друге вампире, као и у претходна два наставка, и овде је било потребно да му се пронађе адекватан противник. И зашто то не би био први и најмоћнији вампир од свих? Проблем је што је овакву, једноставну поставку, сценариста (и уједно режисер) Дејвид С. Гојер додатно закомпликовао, што не би било лоше да, успут и нажалост, није изгубио смисао. Наиме, вампири спроводе неколико паралелних планова, који су у супротности један са другим, па, тако, траже моћног противника за Блејда, а истовремено реализују план преко полиције како да му сами дохакају. Такође, приче се одвијају независно једна од друге и гледе радње, па полиција час јури Блејда, час је потпуно изостављена у филму. Филм има заиста много рупа, па је појављивање Џесике Бил, Крисове кћерке, у колизији са Крисовом животном причом и мотивом да се бори против вампира јер су му они побили целу породицу (што је објашњено још у првом делу саге).

Весли је, без дилеме, заиста фаца и потпуно су непотребни „напуцани“ моменти, попут успорених снимака хода, који повремено и немају логике јер Блејд и екипа му, са све мачевима и стрелама, нормално шетају улицама у сред бела дана и нико не реагује. Дијалози су лишени сваког аргумента. Група која је ослободила Блејда, веома очигледно поседује и вештину и кул технолошко оружје, да би их он назвао аматерима. Весли час говори Џесики да буде бесна јер су јој вампири побили другаре, час се нада да тај догађај неће утицати на њу. Речи које изговара Крис је гомила неповезаних фраза. Постоји и покушај да се у поједине дијалоге удене хумор, али крајње безуспешан. Зато су патетични моменти и општа места јако лепо уденути.

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а сами ликови су чисти стереотипи. Паркер Поузи, као главна негативка, толико предњачи у томе и толико је исфорсирана, да је потпуно неуверљива. Доминик Персел је незнатно бољи и аутентичнији, али и ти назови светли моменти у овом мрачном, вампирском филму не поправљају утисак значајније. Ово је, дефинитивно, најслабији наставак у трилогији. Томе доприноси и више него сиромашна радња, са акцијом већ виђеном у претходна два наставка. Дејвид је желео нешто ново, па је занемарио причу о Дракули и тиме се понадао да му прича неће бити класична. А да она то, ипак, јесте, довољно је рећи да су Доминика пронашли у древној гробници – пирамиди у Сиријској пустињи.

Једино што могу да кажем у прилог филму је да је акција на нивоу претходних наставака, дакле сасвим солидна, као и глума и да је динамика добра. То не значи и да нема празног хода у филму јер има непотребних сцена.

Едукативни моменат: И овде имам сличну поуку као за филм о Фредију. Иако Блејд није веровао да ће му Џесика и њено друштво помоћи, они су ипак били кључни да победи Доминика. Погрешио је у две ствари: потценио их је пре него што је видео шта све могу и није желео помоћ, иако је свака помоћ добродошла. Ми не би требало да правимо исте грешке.

Оцена наставника:

1(на двојчицу)

rotor (Small)Р.О.Т.О.Р. (R.O.T.O.R. 1987) је филм о научнику каубоју који спрема пројекат за будућност. Ради се о роботу полицајцу који ће ефикасно спроводити закон налик на судију Дреда из стрипова. Међутим, амбициозни политичар је извршио притисак да се пројекат покрене пре времена. Научник није пристао на то, али његов асистент јесте. Испоставило се да је прерано покренут пројекат имао фаталну грешку, те је, наместо суперполицајца, постао манијакални психопата.

Критички осврт: Аутор филма (три у један: сценариста, режисер и продуцент) одлучио је да промовише америчку фолк културу, што кроз начин облачења, што кроз стил живота главног научника и предмете у његовој кући, што кроз музику. И то је у реду, али нисам љубитељ. Дакле, филм није, што се мене тиче, могао да добије симпатије због тога, али је, ипак, могао да добије позитивне бодове на причу или оригиналност или било шта друго. Проблем је у томе што ничег, од тог „другог“, нема.

Продукција је баш лоша, толико да су модрице на лицу очигледно урађене сенком из козметичког сета даме која је кренула у ноћни провод. Чак се и сјаје. 🙂 Тако да се добија ефекат да повређени научник више личи на неког екстравагантно напудерисаног манекена. 🙂 Тај научник, иначе, прича полицији шта се десило и његова прича почиње буквално као школски писмени рад из српског на тему „Пролеће у мом крају“. Прича је јефтинија, лошија и ступиднија верзија, односно микс „Робокапа“ и „Терминатора“. И не само да је неоправдано развучена, већ нема ни фокус, те има споредна (крајње небитна, непотребна и нелогична) дешавања. Тако, на пример, научник зауставља криминалце да оробе минимаркет довољно вешто као какав детектив, а жена, коју су узели као таоца, бори се попут нинџе. У филму постоји и неки покушај животне филозофије, научног објашњења и хумора, али све побројано је само на покушају и остало. Дијалози у филму су потпуно баљезгање, а филм јесте дефинитивно смешан, али не због хумора. Туче су, рецимо, толико смешне да би их деца извела уверљивије. Крај је толико глуп да је то јако тешко описати, почевши од тога како су дохакали роботу, па надаље. О нелогичностима и недоследностима током целог филма не треба ни писати.

Осим лоше продукције и приче, лоша је и глума и рекао бих да нити један од глумаца није остварио неку помена значајну каријеру. У филму се појављује мање позната глумица Џејн Смит, за коју бих рекао да је мушкарац. Има потпуно мушку физиономију и грудни кош. Ипак, у филму се облачи женствено, све до тренутка док није обукла црну поткошуљу. И то је у реду и није необично ни у свету филма, ни у реалном свету, али јесте чудно што је њен глас надсинхронизован, односно глас је позајмила друга глумица. И још неким глумцима позајмљени су гласови, из већ неког разлога. Но, шта год био разлог, свеједно утисак о филму није поправило.

Едукативни моменат: Научник је рекао да је једина разлика између хероја и зликоваца износ накнаде коју узимају за своје заслуге. Мисао звучи мудро, али то, ипак, није. Ако размислимо, биће јасно да то није једина разлика између поменуте две групе људи. Када дефинишемо неки појам (у овом случају тако што правимо разлику), свакако треба да то учинимо што једноставније, али није добро ни сувише поједноставити јер ризикујемо да будемо или непрецизни или нетачни.

Оцена наставника:

1(читај: нула)

nakedmar (Small)Наг (Naked 2017) је римејк шведског филма из 2000. На дан венчања, Марлон Вејанс се пробудио го у поквареном лифту. Он некако успева да дође до одеће и до телефона, те сазнаје да га сви већ увелико чекају на церемонији. Он не зна како се нашао у тој ситуацији, али му убрзо постаје јасно да је упао у временску петљу и да се изнова и изнова го буди у истом лифту. Све указује да ће се све завршити онда када успе да се венча. Међутим, то није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Дана мрмота“ и уопште није лоша. Прича је готово од почетка необична, луцкаста и интригантна. Макар до пред крај. Сам крај је као и у свакој класичној америчкој лаганој и питкој романтичној комедији. Ликови јесу стереотипи; на пример, Денис Хејсберт је презахтевни таст, а Лорета Дивајн простодушна мајка. Без обзира на то, занимљиви су јер је и прича таква, а и ситуације у којима се ликови налазе су луцидне. Марлон има моје симпатије као глумац, а и лик који тумачи је симпатичан јер је ведар, живописан, опуштен и – наставник. 🙂 Таквим атрибутима могу да опишем и филм, који је далеко од неког квалитетног остварења, још даље од уметничког, али је лаган и забаван и сигурно вам неће бити досадан.

Филм има наивних момената као када Марлон игра са бандом мотоциклиста, али ништа неопростиво. Такође, след догађаја ми није увек логичан, али са оваквом темом мале су шансе да све буде перфектно временски одређено.

Едукативни моменат: Марлон је изрекао очајан брачни завет јер није био припремио шта ће рећи, већ је импровизовао. Логично је да очекујемо да ће он, као наставник, рећи нешто много виспреније, али, ипак, то није био случај. Ма шта год радили и ма колико год вешти били, увек ћемо боље урадити посао ако се припремимо. Импровизације су, некада, решење, али је много боље када смо припремљени.

Оцена наставника:

4(у деминутиву)

flightdragons (Small)Лет змајева (The Flight of Dragons 1982) је цртаћ рађен према роману „Змај и Џорџ“ из 1976. Говори о свету у коме логика, односно наука побеђује магију. Зато су тројица браће чаробњака, како би сачувала оно мало магије што је остало, одлучила да се повуку у скривено магично царство. Њихов четврти и зли брат није сагласан са овим планом и одлучио је да искористи своје моћи да корумпира људе и наведе их да сами себе униште. Да би га спречили у томе, браћа не могу да зарате са њим, али могу да му отму црвену круну и тиме и његову моћ. У ту мисију зелени чаробњак природе шаље витеза, змаја и потомка легендарног хероја који живи у будућности. Тај потомак је човек од науке, али воли да машта и то највише о змајевима. У свету магије, у који га је увео зелени чаробњак, добио је прилику да и сам постане змај.

Критички осврт: Да ли је писац књиге Питер Дикинсон био инспирисан „Господарима прстенова“ заиста не знам, али радња има много сличности. Такође, мали вилењак, члан дружине, неодољиво подсећа на хобита. Радња, дакле, има шмек поменутих „Господара“, али је значајно једноставнија. Но, то не умањује њену вредност, напротив. Поставка је баш добра и на њој се изградила веома лепа, занимљива и добро анимирана (посебно за оно време) бајка, која шаље добре поруке. Крај је веома сличан Дизнијевој „Успаваној лепотици“, али некако верујем да овде није био циљ копирати друге бајке, већ алудирати на њих како би се истакла поента. И у томе се успело. Још да додам да су дијалози прилично виспрени. Цртаћ који заиста вреди, па и после оволико времена.

Едукативни моменат: Зелени чаробњак је рекао да да би човек достигао недостижно, мора да постоји магија као надахнуће. Ако магију заменимо маштом, ова мисао више није тако магична, колико је мудра. 🙂

Оцена наставника:

5(са, макар, два плуса)

captain underp (Small)Капетан доњи веш: Први епски филм (Captain Underpants: The First Epic Movie 2017) је цртаћ о два дечака који воле да збијају шале и да цртају стрипове. Један од стрип јунака којег су осмислили је и Капетан доњи веш који је пародија на Супермена. Директор школе у коју иду нема слуха за њихове активности и по сваку цену жели да их улови у несташлуцима и на основу тога казни. И успева му, а казна коју им је доделио је да иду у одвојена одељења. Дечаци не желе да се одвоје и успевају да хипнотишу директора и преобразе га у јунака из својих стрипова. Авантуре о којима су до тада само маштали, постале су стварност.

Критички осврт: Цртани је, безмало, сјајан и опчинио ме је од самог почетка. Анимација је необична, некако лежерна, а, опет, веома добра. Форе су сјајне, али више од доброг хумора зрачи енергија коју цртаћ има и на коју не можете остати равнодушни.

Поруке које филм шаље су, већ, друга прича. Оне, генерално, немају лоше полазиште, али су сувише поједностављене и површне. Директор школе је незадовољан, тужан и, што је најбитније, некреативан јер је – самац? Једино креативно и што деца воле су часови уметности, док је наука (конкретно историја и хемија) сведена на пуко меморисање чињеница. Са друге стране, зли научник показује, безмало, невероватну креативност у својим изумима, а са њим, заједно, и мали штребер, који је, наводно, хендикепиран јер нема развијен центар у мозгу за хумор. Директорова симпатија је потпуни клише и у доброј мери деградира техничко особље у школама, а сличан је случај и са директоровом секретарицом. Сценариста Николас Столер је желео да укаже на клише који прати суперјунаке и њихове архинепријатеље, али је сам у своју „замку“ упао и направио клише за готово сваки лик који је осмислио. Све ово значајно умањује вредност приче, која, у ствари, није лоша, забавна је и динамична.

Едукативни моменат: Када су клинци случајно смањили школу, џиновски зли професор ју је узео и рекао како је добио мајушну школу са мајушним наставницима, чија мајушна плата одсликава величину тога колико друштво, заправо, вреднује образовање. Не морате бити зли геније како бисте увидели да је оно што је рекао потпуно тачно.

Оцена наставника:

3(плус)

Лако Је Критиковати 77

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

backiii (Small)Повратак у будућност 3. део (Back to the Future Part III 1990) је последњи наставак саге „Повратак у будућност“. Хистерични научник Кристофер Лојд, изумитељ аутомобила времеплова, несрећним стицајем околности завршио је у прошлости, у време Дивљег запада. Пошто је његов млади пријатељ Мајкл Џеј Фокс из историјских извора сазнао да је Кристофер убијен у револверашком окршају и он се вратио у прошлост како би га спасио.

Критички осврт: Нисам фан вестерна и не знам о њима много јер их много нисам ни гледао, али чини ми се да је ово један осредњи вестерн. Међутим, замешатељство тог жанра и СФ-а потпуно је успело. Прича је добра, можда не колико претходне две, али сасвим довољно да држи пажњу и да и овај филм упише у списак оних који ће бити класици научне фантастике. Још могу да додам да је динамична, узбудљива, забавна и довољно комична. Углавном, завршава једну сасвим успешну трилогију.

Едукативни моменат: Кристофер и Мајкл су недостатак бензина пробали да надокнаде алкохолним пићем. И ту су показали добро познавање хемије. У неким земљама се око 10% бензина замењује (јефтинијим) алкохолом, а његовим сагоревањем издвајају се гасови који мање загађују животну средину.

Оцена наставника:

5(не баш као за прва два дела)

devilstomb (Small)Ђаволов гроб (The Devil’s Tomb 2009) је један од оних хорора који се снимају одмах за дискове. Једна елитна група војника, коју предводи Кјуба Гудинг Јуниор, кренула је у мисију заједно са агентом ЦИА Валери Круз да спаси њеног оца, научника Рона Перлмана. Он се налази у археолошкој ископини у пустињи на Блиском истоку. Чим се ушли у ископину, суочили су се са нечим са чиме до тада никада нису имали посла и што је, по свему судећи, натприродно.

Критички осврт: Радње готово да нема јер се све време вијају са силама зла по некаквим ходницима. Ти ходници су наводна археолошка ископина у пустињи, а личе на комплетну и компликовану градску инфраструктуру. Филм је крцат општим местима толико, да практично не постоји сцена у којој их нема. Све је већ виђено заиста много пута и није уопште застрашујуће. Режисер Џејсон Конери, изгледа, припада оним ауторима који сматрају да оно што је гадно истовремено је и страшно, тако да има много гнојних чирева по кожи и крвавог повраћања.

Глума је неуверљива, а ликови се понашају као све, само не као војници. Иако имају главног Кјуба, чија наређења повремено слушају, луњају бесциљно по ходницима, тако да Кјубе свако мало изгуби по неког човека. Уопште нисам пропратио шта се на крају збило са Хенријем Ролинсом, али, руку на срце, није ни важно.

Постоји нека приземна филозофија о религији при крају филма и једино је добро што траје кратко. Сам филм је толико лош да не може трајати довољно кратко.

Едукативни моменат: Валери је рекла Кјуби да он разуме зашто она ради то што ради. На то јој је Кјуба узвратио да не разуме, али јој верује. Некада нећемо разумети мотиве и поступке других људи, али то не значи да они не знају шта раде и да не раде праву ствар. Уосталом, колико људи толико и ћуди и не можемо очекивати да су сви као ми.

Оцена наставника:

1(као врата)

from_dusk_to_dawn (Small)Од сумрака до свитања (From Dusk till Dawn 1996) је амерички крими хорор. Двојица пљачкаша банке Џорџ Клуни и његов брат психопата Квентин Тарантино покушавају да побегну у Мексико. Зато су, успут, узели таоце; бившег свештеника Харвија Кајтела и његово двоје усвојене деце. Успели су да пређу границу и дођу до клуба за камионџије где је требало да се сретну са пајташима који ће им обезбедити уточиште, али у самом клубу наишли су на нешто о чему нису ни сањали – вампире.

Критички осврт: Одмах је јасно да је Квентин писао сценарио. Препознатљив је његов манир приповедања. Од самог почетка филма је потпуна лудница и радња се одвија сасвим неочекиваним и крајње неуобичајеним токовима. Између осталог, оно што је другачије је што у читавој првој половини филма уопште није било назнаке да ће се појавити вампири. Заиста иновативна, динамична и сјајна прича. Иако је филм испунио све услове да буде крш (Б-филм, такозвани) јер је ту и диско кугла која разара вампире и сличне луцидности, једноставно, нема тај шмек. Роберт Родригез је урадио добар посао, иако не мислим да је увек био перфектан режисер.

Има доста добрих и врцавих фора, а амбијент, посебно бара у коме су протагонисти срели вампире, заиста је занимљив и аутентичан. Глумци су одлични, одабрани и врло уверљиви у својим улогама. Џорџ је био, безмало, сјајан. Он је прави лик за ту улогу јер, за разлику од већине других холивудских лепотана, он има ту праву мушку енергију. Салма Хајек, с друге стране, приказала је сву женственост у веома еротичном наступу. И њено филмско име је занимљиво; Сатаника Пандемонијум. 🙂 Џулијет Луис је, рекао бих, такав калибар глумице да је једнако добра као сви остали када се саберу, али у овом филму није дошла до пуног изражаја. Што, можда, и није лоше јер би „појела“ све остале ликове, као што је то урадила у „Калифорнији“ из 1993, на пример.

Едукативни моменат: Харви је питао Џорџа да ли је толики губитник да не може да види да је победио. Много је победа у животу које не видимо, иако нисмо губитници, као што Харви каже. Треба само умети ценити оно што смо постигли.

Оцена наставника:

5(наравно)

Orbit-nine-Poster (Small)Орбита 9 (Órbita 9 2017) је филм који су, заједничким снагама, направили Шпанци и Колумбијци. Клара Лаго је девојка која је колониста планете до које јој треба много година и путује сама. Пошто јој је машинерија за снабдевање кисеоником у квару, пристиже јој техничар Алекс Гонзалес. Ова посета промениће животе и једном и другом.

Критички осврт: У овом филму је јако значајно да ништа не знате о радњи (те је зато нисам ни детаљно описивао) јер је поставка врло изненађујућа. Очекујете још једну у низу мелодрама у свемиру, а добијате нешто сасвим другачије. И не могу да кажем да то другачије није добро, напротив. Прича је заиста занимљива. Крај је и добар и није. С једне стране је добар јер заљубљени пар није помпезно победио силу коју не може да победи, а са друге је лош јер је мала шанса да тамо где етике нема обећања буду испуњена. Када одгледате овај филм, биће вам јасније шта сам мислио.

Занимљиво ми је решење за психијатријску ординацију будућности, а што се осталих технолошких решења тиче, Шпанци се нису богзна колико потрудили. Но, не мари, и без тога, филм је сасвим добар и узбудљив, уз врло добру глуму.

Едукативни моменат: Читав пројекат је био у вези са тим да се обезбеди путовање ван Земље, пошто је планета била упропашћена загађивањем. Свемирска путовања су наша будућност и треба улагати у њих, али много је боља стратегија поправити, односно унапредити услове живота овде и смањити непотребно загађивање.

Оцена наставника:

4(са *)

strangeinvaders (Small)Чудни освајачи (Strange Invaders 1983) је филм који је режисер Мајкл Лохлин направио инспирисан СФ остварењима педесетих година прошлог века. Током педесетих, варошицу у Илиноису походили су ванземаљци. Од тада је прошло 25 година. У то, новије време, универзитетском професору Полу Ле Мату долази у посету бивша супруга Дајана Скарвид и доводи му њихову кћерку да буде код њега. Дајани је, наводно, умрла мајка и мора хитно да оде – управо у варошицу коју су запосели ванземаљци. Пошто се више дана није вратила, Пол је кренуо у потрагу.

Критички осврт: Продукција је слабија, мада за оно време и није толико лоша. Другим речима, може и лошије. Сама идеја је колико-толико одржива, али реализација има превише рупа. Тако да су технолошки напредни ванземаљци прилично слабији у односу на Ненси Ален, а њихово понашање је свакакво, само не логично. И дневно-ноћна ритмика у филму је веома, веома дискутабилна, али то није први филм где је у једном тренутку дан, а у другом мркла ноћ и обратно.

Начин како ванземаљци преузимају људе врло је сличан оном у „Отимачима тела“, односно већ је виђен у филму снимљеном пет година раније. И све остало у филму далеко је од оригиналног, а и од забавног. Филм је, некако, рађен „без душе“; акценат је више на техничком, а мање на уметничком дојму, мада због рупа у радњи ни тај аспект није најсрећније решен. И глумци су више технички одрадили своје улоге, тако да је глума била, у недостатку боље речи, ствар тренутка. Као да су добијали инструкције: сад се плашиш, сад си љут, сад се свађаш, сад си заводљива и слично, те су их одрађивали (и то најчешће лоше одрађивали) попут задатака пред њих постављених за сваку сцену. Неким глумцима нисам баш уочио сврху, па тако Пол с почетка филма има лепу црнку девојку, али ју је некако брзо заборавио – и Пол и режисер. 🙂

Едукативни моменат: Луиза Флечер је резигнирано рекла Ненси да јој је њен чланак нанео много мука јер ванземаљци не разликују „ђубре“ од правих новина и све што пише прихватају као да је истина. Пошто ми нисмо ванземаљци, требало би да умемо да разликујемо квалитетан извор од оног који то није, а пре свега да новинске чланке читамо критички.

Оцена наставника:

2(стабилна)

the-incredible-hulk (Small)Невероватни Хулк (The Incredible Hulk 2008) је прича о зеленом горостату, урађена под окриљем мегасаге о „Осветницима“. Едвард Нортон је научник који је експериментисао на себи и променио се у зелено биће готово неограничене снаге, али и врло деструктивно. Зато је отишао у Рио де Жанерио где се притајио, како не би пао у руке амбициозног генерала Вилијама Херта, који жели да га искористи како би стварао супервојнике. Међутим, једна незгода у фабрици пића, где је радио, одала га је и Вилијам му је на трагу. Едвард је био принуђен да побегне и затражи помоћ од своје старе симпатије Лив Тајлер. Заједно ће пронаћи мистериозног господина Плавог, који, изгледа, има лек за Едвардово стање.

Критички осврт: Прилично сам сигуран да када су војници први пут појурили Едварда, почели су да га јуре у току ноћи, да би током јурњаве што свањивало, што увелико био дан (и активности људи биле су врло разнолике, тако да је било тешко рећи које је доба дана), да би онда, опет, била мркла ноћ. Или су се јурили, у ствари, целу ноћ, па дан, па продужили на наредну ноћ, или са том сценом нешто озбиљно није у реду. 🙂 Иначе су акционе сцене доста добро снимане, са јаким ефектима, али ништа претерано узбудљиво и помпезно. Другим речима, здраво сумњам да ће ово бити потпуно задовољавајуће за фанове стрипа о зеленом суперхероју, али јесте задовољавајуће за један акциони суперхеројски филм. Финална битка, свакако, није разочарала.

Сама прича није лоша, али ни она није помпезна. У ствари, сасвим је класична и мало више развучена него што добар укус налаже. Хулк, изгледа, не може без грешке у лабораторији (овај пут скраћене на уводну шпицу), својеглавог генерала који га лови (Вилијам), достојног противника који је узео исти или сличан серум као он (Тим Рот) и кингконговског односа према нежној изабраници својег срца (Лив). Тако је било и овог пута, што значи ама ич ново. Но, има сјајних цака и глумци су сасвим коректно одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: Тим, иако очигледно добар и срчан борац, при првом сусрету није могао да се избори са Едвардом јер није имао праве информације против чега се бори. Да бисмо могли да се изборимо са неким проблемом, морамо да имамо све информације у вези са њим. У противном, некада нам неће бити довољне способности које имамо. У школској пракси, да бисмо се „изборили“ са питањима на контролном, морамо да имамо знања јер нам интелигенција и способност закључивања неће увек помоћи. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

tainstvennyie-lyudi (Small)Мистериозни људи (Mystery Men 1999) је пародија на суперхеројске филмове. Тројка самозваних суперхероја Бен Стилер, Ханк Азарија и Вилијам Х. Мејси одлучна је да брани град од злочина. Но, наместо њих, то врло успешно ради Грег Кинир. Заправо, превише успешно, тако да више ни нема посла за њега, а то значи ни спонзора. Зато је Грег издејствовао да се ослободи злочинац Џефри Раш, како би, наново, био тражени јунак. Међутим, Џефри је искористио своју слободу, поразио јунака и планира да уништи град. Једини који му могу стати на пут су тројица замлата и појачање које су, у међувремену, стекли.

Критички осврт: Кел Мичел глуми невидљивог дечка, али који је невидљив само онда када га нико не гледа. 😀 И у причи се заиста прави услов да он ту своју „моћ“ може да искористи. Таквих луцидних момената има много. У добром броју случајева претерали су са спрдњом, па неке форе изгледају баш приземне. Свеукупно гледајући, овај филм је солидна пародија на филмове о Супермену и Бетмену, без превише виспреног хумора. Најбоље што могу да похвалим је да је филм лаган, забаван и динамичан.

Едукативни моменат: Сфинга је рекао: „Да бисте учили моје лекције, морам, најпре, да вас научим како да учите.“ Иако је Сфинга све време изговарао замршене фразе, ова и те како има смисла. Знати како да се нешто научи је једнако важно као и знање које се учењем стиче.

Оцена наставника:

4(много иде на три)

la_muerte_os_sienta_tan_bien (Small)Смрт јој пристаје (Death Becomes Her 1992) је комедија о љубавном троуглу између Мерил Стрип, Голди Хон и Бруса Вилиса. Не баш тако успешна глумица Мерил успела је да преотме вереника своје другарице Голди. За ову потоњу изгледало је као да је живот изгубио смисао; запустила се, угојила и, чак, завршила у установи за лечење душевних болесника. Након 14 година Голди је издала књигу и појавила се лепша него икад. Изгледало је као да је опростила Мерил за штету коју јој је нанела, али то је био само део плана за сурову освету.

Критички осврт: Филм је успела пародија на мелодраматичне сапунице и кримиће из претходних декада. Радња је занимљива и динамична, а главни тројац Мерил, Голди и Брус урадио је одличан посао. Посебно ми се дојмио Брус, који важи за холивудског „таф“ типа, овог пута у улози хистеричног шоње.

Едукативни моменат: Психијатар Алајна Рид Хол је покушавала да објасни Голди да, ако жели да настави са својим животом, мора да заборави Мерил. Другим речима, да бисмо имали сопствени живот, не треба да будемо опседнути туђим, ма колико год нам та особа била важна.

Оцена наставника:

5(увек)

water_horse-poster (Small)Водени коњ: Легенда из дубина (The Water Horse: Legend of the Deep 2007) је „истинита прича“ коју приповеда Брајан Кокс о чудовишту из Лох Неса.

Критички осврт: Ово би била СФ верзија филма „Флипер“ из 1963. Тамо је дечак имао свог делфина, а овде има своје чудовиште из Лох Неса. 🙂 И, наравно, чудовиште је преслатко као мало и задивљујуће као велико. Филм, ипак, мора да буде допадљив, а ништа од тог посла ако такво није чудо којим се бави. Специјални ефекти, којима је дочаран, сјајни су. Кад поменух друге филмове, сегмент када дечак јаше свог воденог коња неодољиво подсећа на „Бескрајну причу“.

Ликови су аутентични, а њихове приче добро разрађене. Глумци су одлично одрадили посао. Додуше, тема није само легендарно чудовиште, већ и рат и све оно што он собом носи, тако да су глумци имали врло реалну, животну причу за коју су могли да се „ухвате“. У ствари, ова друга прича је, такође, занимљива јер нисам видео много филмова где се приказује позадински вод војске (обично је акценат на тешку и страшну борбу у рововима), али и добро одрађена, слојевита и дубока. И одлично је уклопљена са фантастичним делом. На крају постоји не баш успешан покушај да се филм учини узбудљивим, али и без тог дела, сасвим је коректан, емотиван, леп и прави дечји.

Едукативни моменат: Протагонисти су силне напоре уложили да сачувају примерак изузетно ретке врсте воденог коња. Еколози улажу такве напоре свакодневно и тим напорима морамо да дамо сваку врсту подршке.

Оцена наставника:

4(па, може)

large_salvin (Small)Алвин и пругасте веверице (Alvin and the Chipmunks 2007) је филм о три краткорепе веверице којима су посекли дрво како би га искористили као божићно за хол пословне зграде. Задесило се да је у ту зграду свратио и Џејсон Ли, неуспешни текстописац. Веверице су се ушуњале у корпу са колачима коју је Џејсон украо, те су тако пристигле са њим кући. Оне су желеле да живе са њим, али се њему та идеја није допала, иако је схватио да су ове животиње јединствене јер могу да причају. Онда је открио и да могу да певају и играју и то је превагнуло да их ипак задржи. Договор је био да оне певају његове песме и да њихов однос буде послован. Међутим, сваки однос еволуира, па тако и овај, те се код Џејсона родила очинска љубав према три крзнена спадала.

Критички осврт: Веверице су, наравно, неодољиве, иако видно анимиране. Оне, заправо, треба да „продају“ филм и моје мишљење је да су то сведени „трикови“. Ако се филм већ продаје, то треба да уради квалитетом, а овај га не нуди превише. Превише је класична прича и ликови су потпуни стереотипи. Аутори филма нису хтели да ризикују и градили су причу добро познатим и много пута до сада утабаним пртинама, али је она, зато, лишена ма и мрвице креативности. Уз то, не нуди ни много акције, а узбудљива је колико и лагана шетња од куће до школе. 🙂

Глума је сасвим у реду, али, руку на срце, није ни претерано захтевна. Једино што бих похвалио је порука коју овај филм шаље својој малолетној публици, а то је да је прави родитељ онај који брине о вама, а не онај који вам дозвољава да радите шта год пожелите.

Едукативни моменат: Када су им оборили дрво на коме су живеле, пругасте веверице доживеле су лепу и комичну авантуру са Џејсоном. То је тако у овом филму. У реалности, због сечења шума, пругасте веверице и сва друга створења остају без својих станишта.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Лако Је Критиковати 76

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

night-of-the-comet-movie-poster (Small)Ноћ комете (Night of the Comet 1984) је апокалиптични филм, а узрок апокалипси је пролазак Земље кроз реп комете. То је имало за последицу да се људи и животиње претворе у пепео. Преживели су само малобројни који су били у некој врсти склоништа од метала. То се десило Катарини Мери Стјуарт и Мајклу Боуену који су провели ноћ у просторији биоскопа где се пројектују филмови. Они који су били делимично заклоњени само су одгодили злу судбину и њихово претварање у прах је успорено. Постали су опасни, налик зомбијима и један од њих је дошао главе Мајклу. Катарина је успела да се спасе и пронађе и сестру Кели Марони, а обе су набасале на Роберта Белтрана у радио-станици. Пошто је Кели искористила прилику да буде водитељ на радију, добила је позив од људи из научног центра. То је за ову младу тројку била нада за спас, али научници имају другачије планове.

Критички осврт: Нисам баш успео да пропратим зашто су Катарина и Мајкл морали да преноће у биоскопу, али добро, морали су и за радњу је, логично, значајно да главна протагонисткиња остане жива. Ко да је важно зашто је жива. 🙂 Него да ми пређемо на ствар… Е, такав утисак оставља сценарио. Збрзан почетак тек да се види ко је ту ко и да буде какав-такав увод у главну ствар, односно разарање комете. Оне исте која је разорила и диносаурусе. У лепршавим осамдесетим пролазак комете је, напросто, морао да буде пропраћен розе светлосним ефектима. 🙂

Овај филм би био претеча филма „Ја, легенда“. 🙂 Идеја није лоша, као ни глума, мада је Катарина, повремено, претерано драматична. И није једина. Мери Воронов је таква и још неуверљива, приде. Неуверљива је и пуцачина у тржном центру, али је урађена са шармом, не могу да спорим. 🙂 И неке сцене су баш, баш наивне, попут оне како Роберт и Кели сређују чувара научне установе. Дакле, није ово филм без мане, али има занимљиву и динамичну причу.

Едукативни моменат: Када је Џефри Луис питао Катарину да ли је трудна, она му је одговорила како је једном мислила да јесте. На то је он узвратио да то није битно. Она је онда рекла: „То ти мислиш. То су биле најдуже три недеље у мом животу.“ Овај кратак разговор показује колико су нам важни наши проблеми и како мало слуха имамо за туђе. То је, пре свега, последица различитих искустава и интересовања, али, ипак, требало би да имамо више разумевања.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

lazer-team-hero-background (Small)Лејзер тим (Lazer Team 2015) је комедија о четворици људи, који су се случајно задесили на истом месту и то баш оном где је пао НЛО. Заправо, они су и допринели да се НЛО уопште сруши. Летелица је била намењена америчкој војсци и у њој се налазила опрема која је требало да припадне шампиону Земље (Алану Ричсону), од рођења тренираном за то. Сада се опрема инсталирала на тела ове несрећне четворке, па су, хтели-не хтели, морали да се прихвате мисије спасавања света.

Критички осврт: Наслов филма и синопсис нису ми деловали да је у питању добар филм, али ме је пријатно изненадио. Од старта су ми се допали ликови који су веома живописни и комични и који, заправо, и „носе“ овај филм. Радња свакако не, пошто је сасвим предвидљива. Чим видите четворицу спадала, а четири је делова оклопа, питање је било само ко ће добити који део. Такође, ни специјални ефекти нису грандиозни, а акција је млака. Да није уједно и комична, не би била ни помена вредна. Хумор је солидан, мада има предвидљивих и приземних фора. Но, и поред мањкавости, филм је, укупно гледајући, забаван и динамичан.

Едукативни моменат: Постоји једна изрека која каже: „Није коме је нуђено, већ коме је суђено“. У судбину не верујем, али верујем да је живот чудесан и да нам доноси нова изненађења, па и улоге којима се нисмо надали и за које се, самим тим, нисмо спремали. Али ако пристанемо на њих, треба да се трудимо да испунимо очекивања, баш као што је „Лејзер тим“ спасио Земљу.

Оцена наставника:

4(уз дебео минус)

supermanII (Small) (Small)Супермен II (Superman II 1980) други је наставак саге о суперјунаку кога глуми Кристофер Рив. Он је толико заљубљен у новинарку Лоис Лејн (Марго Кидер) да је одлучио да се одрекне својих импресивних моћи због ње. На несрећу, баш у то време, троје зликоваца са Криптона, Суперменове родне планете, стижу на Земљу са циљем да поробе њене становнике. И они имају моћи какве има Супермен, односно какве је имао док није одлучио да их више нема. Земља је у опасности, а изгледа да, овај пут, нема ко да је спаси.

Критички осврт: Има симпатичних и комичних момената, али и наивних, као када је Марго успела да превари полицајца усред озбиљне терористичке претње и попне се на Ајфелову кулу, па чак упузи испод лифта који води до највиших спратова. Егзибиције које Супермен изводи тек су луцидне. Пошто је бомба у лифту Ајфелове куле, он пробија торањ са све лифтом, напушта атмосферу и Земљу, пролази покрај Месеца и нежно одгурује лифт да безбедно експлодира у свемиру (на начин који се у свемиру сигурно тако не би одвијао). Онда га таласи (врло видљиви) запљусну и он, на срећу на кратко, изгуби свест, али се онда поврати и заплива, односно залети ка Земљи… И све време тако. Но, не могу да кажем да је филм лош, напротив. Скроз је лепршав, смешан и забаван.

Што се саме приче тиче, она се састоји из два сегмента; акционог и љубавног. Те две приче логично се уклапају и на крају заокружују у једну целину. Међутим, сам акциони део је мањкав, пре свега да би се приредио добар шоу са свим ефектима које је то време могло да приушти. Наиме, Суперменова тактика борбе је крајње неинтелигентна јер је очигледно да у граду, где су сви становници таоци, он нема шансе да победи. И док се боре и буквално руше облакодере, пролазници пазаре, једу сладолед, мајка шета дете у колицима и тако. 🙂 Но, и поред свих мана, ово је сјајан и сада већ култни филм јер има шарма и причу која има смисла.

За мене је Кристофер Рив једини прави Супермен. После њега, сви су смешни. 😀 И увек када крене сцена где Кристофер лети, праћена је истом, помпезном музиком. Та музика се прекида аутоматски чим крене сцена са „опаким“ терористима. Најсмешније је када таквих неколико сцена иде наизменично, па звучи као да неко мења ТВ програме. 🙂 Но, колико год све изгледало луцидно, цео концепт некако иде уз овог суперхероја. Покушано је слично и са Суперменовом рођаком Супердевојком, четири године касније, али је то био потпуни промашај.

Едукативни моменат: Супермену није помогла надљудска снага и натприродне моћи да победи троје силника, већ сасвим обично лукавство. Неке способности и особине могу чуда да направе, иако саме по себи чудо нису.

Оцена наставника:

4(са микро минусом)

mimicmovie (Small)Мимикрија (Mimic 1997) је способност животиња да обликом и бојом тела имитирају друге врсте или објекте из околине, а такође је и назив СФ филма. На Менхетну заразна болест коју преносе бубашвабе односи дечје животе. Зато је Џереми Нортам, помоћник директора Центра за контролу и превенцију болести, унајмио ентомолога Миру Сорвино, како би стала на пут бубашвабама. Она је то урадила тако што је генетички изменила друге врсте инсеката и направила сасвим нову, коју је назвала Јуда. Као што је и планирала, Јудине излучевине биле су отровне за бубашвабе. Акција је успела и телевизија је славила Миру као хероја. Три године касније, Мира је почела да открива да њене бубе нису изумрле, како им је она својим генетичким дизајном наменила, већ су еволуирале у нешто ново и застрашујуће.

Критички осврт: Филм је напет и има све елементе једног доброг хорора, али ми се не допада што сама идеја, која је, безмало, одлична, уједно није и довољно искоришћена. Бубе имитирају људе како би их лакше ловиле и та мимикрија је дошла до изражаја тек у пар сцена. У великој већини сцена, бубе нису ништа много више од језивих чудовишта. Но, инсекти су сасвим добро урађени, односно њихови покрети изгледају прилично реално.

Место дешавања је сувише погодно и сувише очигледно: подземни делови града. Проблем је у томе што су сцене мрачне, тако да се све слабије види. Има нелогичних сцена, па тако буба масакрира Ђанкарла Ђанинија, иако се намазао истом машћу као и Џереми, кога нису дирале. Касније та маст више није ни имала ефекта и бубе су, свеједно, нападале, што није доследно. Мира је, по изласку из вагона, дозивала малог Александра Гудвина, иако није могла да зна да га је Ђанкарло пронашао. Онда, нејасно је зашто су се уопште Ђанкарло и Џереми разишли, ако су се већ договорили да крену у исту мисију. И, напокон, након експлозије која је одувала четврт града, Мира и Џереми су изашли из подземне железнице без огреботине. Само мало нагарављени. Готово цео акциони део прате нелогичне ситуације. Неке су и позајмљене из других филмова, па тако улазак Џеремија у просторију са ројем инсеката врло је слична уласку Сигорни Вивер у просторију са јајима Ејлијена у другом делу саге. Свеукупно гледајући, верујем да режисер Гиљермо дел Торо може много боље од овога.

Едукативни моменат: Људи понекад користе једну врсту како би смањили бројност друге која или нарушава људске потребе или здравље или штети екосистемима. Тада говоримо о биолошкој борби против тих врста, а ако унесемо врсту (у овом случају са којом регулишемо бројност оне која нам смета) на ново станиште, то се назива интродукција.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

moskito (Small)Комарац (Mosquito 1995) је филм који је, из мени мистериозних разлога, стекао статус култног. У америчком националном парку посетиоце су почели да нападају џиновски комарци. Четворо њих, који су успели да се спасу, покушавају да нађу начин да униште ову смртоносну претњу.

Критички осврт: Са овим филмом стварно нема шале. Прва сцена је како пада ванземаљски брод, друга како се комарац излеже из лутке, трећа како пије крв ванземаљца и у четвртој џиновски комарац удара у кола. Све то, заједно са уводном шпицом, дешава се у прва три минута филма. Сва каснија дешавања су потпуна класика за овај поджанр. Комарци нападају, људи вриште и неколико главних јунака покушава да се спасе. То је то, уз све смешне специјалне ефекте. Буџет је био толико ситан да су неке жртве приказане са гротескним маскама како им је исисана сва крв (буквално су изгледале исцеђено), али највећи број њих је имао само црвене печате по глави. Додуше, велике печате. 🙂 Да додам да су и туче потпуно неуверљиве.

Ликови су занимљиво представљени у овом филму. Готово сваки од њих има неку психолошку девијацију и нејасно ми је шта је Гари Џоунс (режисер и сценариста) желео да постигне тиме. Можда је мислио да ће ликове тиме учинити комичним, али није. Нити је филм комичан. Гунар Хансен је имао једну од улога, а двадесетак година пре овог филма глумео је убицу у „Тексашком масакру моторном тестером“, па је у овом филму направљена алузија на ту тему. И то је врхунац хумора у овом филму, те је, ваљда, јасно какав је хумор у питању.

Едукативни моменат: У једној љубавној сцени девојка је рекла момку да јој не грицка врат. Он јој је узвратио да не ради то он, већ комарац. Скинуо га је са њеног врата и рекао да оде и себи нађе сопствену девојку. Комарац кога је склонио је – девојка. 🙂 Мужјаци комараца су биљоједи, а крвљу се хране искључиво женке и то пре него што треба да положе јаја.

Оцена наставника:

1(али култна, наравно)

monsterhou (Small)Чудовишна кућа (Monster House 2006) је цртаћ о дечаку који је опседнут комшијом преко пута. Комшија је наопак човек који не дозвољава да се деца играју на његовом травњаку и заплени сваку играчку која заврши ту. Тако се десило да лопта дечаковог друга заврши на травњаку. Када је кренуо да је донесе, дечака је пресрео непријатни човек. Тај сусрет је био трауматичан за дечака, али фаталан за човека који је пао. Одвезла су га болничка кола, али за дечаке је тек тада почео кошмар. Кућа је наставила да живи без свог станара и, чак, да прождире људе. Мисија дечака је постала да је зауставе у тој застрашујућој активности.

Критички осврт: Преговори између бебиситерке и девојчице која продаје слаткише одлични су. Иначе је хумор баш добар, а дијалози су виспрени и занимљиви. И анимација и прича су занимљиви. Прича је и помало тужна.

Међутим, финална битка са кућом урушила је цео филм. Болничка кола која су довезла старца и умало згазила дечака, само су нестала у наредној сцени. Ако је већ неко од болничара довезао старца и одвезао се, зар није логично да провери како је тај дечак? Старац је, тек тако, извадио експлозив из своје болничке спаваћице и дао га врло младом дечаку да њиме разнесе кућу. А кућа која се саставља иза леђа другог дечака, који се радује јер мисли да ју је срушио, једно је од најопштијих места у филмовима. И целу ту натприродну борбу и експлозије и шта све не апсолутно нико у граду видео није, нити се било ко појавио да види шта се дешава. Много рупа у читавој трећини филма.

Едукативни моменат: Тек када је кућа уништена, старац је био слободан. Ако ово посматрамо као метафору (буквално никако јер није добро рушити кућу), не ваља бити „роб“ куће. Дом нам пружа комфор и сигурност, али ваља мало изаћи и напоље, међу људе. Такође, скуп стилски намештај не значи много ако нам није удобан и ако немамо госте да им таквим учинимо боравак у нашем дому. И, напокон, чишћење је битна хигијенска навика, али не мора да нам исцрпе сву енергију. Није смак света ни ако нам је кућа, односно соба, понекад и неуредна. 🙂

Оцена наставника:

3(може плус)

ghostisll (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell / 攻殻機動隊 1995) је јапански футуристички цртаћ рађен према истоименој манги. Главна хероина је Мотоко, која ради за Сектор 9 при јавној безбедности у Јапану. Њен тим добија задатак да уђе у траг тзв. Луткару, односно хакеру који преузима мозгове људи и тера их да одрађују оно што су његови циљеви. Наиме, у будућности је могуће мозгу додати делове који омогућавају везу са интернетом и приступу разним подацима. Тако Луткар и долази до својих жртава. И таман када је тим Сектора 9 помислио да је ухватио Луткара, испоставља се да се у вези са његовим случајем дешава читава завера, па и у оквиру организације којој Сектор 9 припада.

Критички осврт: Анимација није грандиозно боља у односу на уобичајену (мада је за оно време била прилично напредна и комбиновала је модерне трендове са класичним), али неке идеје сјајно су анимацијом решене. Једна од њих је када Мотоко пада са зграде и постепено постаје невидљива пред очима полицајца и стапа се са улицом иза ње. Иначе су сцене прилично ефектне и оно што је веома занимљиво, манга, за коју сам увек веровао да има врло ограничене могућности да прикаже осећања, у овом случају је прилично јасно показивала стање појединих ликова (Мотоко, пре свих). Допала ми се и сцена када Мотоко, напокон, успева да споји свој мозак са Луткаром. И уместо да улети у неку луцидно фенси сајбер реалност, дешавало се нешто далеко обичније, али значајно ефектније.

Дијалози повремено звуче поједностављено, али уопште нису. Многе размене мисли ликова су филозофске и много мудрих ствари може да се чује. Сама прича је прилично компликована и укључује широк спектар ликова. Потребно је много концентрације пропратити све то, али вреди јер је прича добра. Такође, вреди и сам концепт. Град будућности није ништа значајније побољшан у односу на садашњост. И загађен је. Људи су се окренули од технологије комфора ка себи и почели да побољшавају искључиво сопствено тело и мозак, укључујући и брзину преузимања информација. Обично су предвиђања да ће нас невоље снаћи од технологије коју користимо, а овог пута опасност долази од нас самих, у виду манипулације и немогућности да разликујемо стварно од виртуелног. И то ову причу чини реалном и дубоком. И то је тек једна од тема која се обрађује и добро поентира.

Едукативни моменат: Мотоко је рекла да без обзира колико моћни и мудри били, систем у коме сви делови реагују на исти начин је систем који има фаталну ману. Веома је мудра Мотоко. 🙂 Уосталом, и у друштвеним системима једноумље никад ништа није добро донело.

Оцена наставника:

5(наравно)

a-girl-walks-home-alone-at-night-poster (Small)Девојка се ноћу сама враћа кући (2014 دختری در شب تنها به خانه می‌رود) је амерички филм на персијском језику. Девојка из наслова је, у ствари, вампирица која ноћу вреба жртве. Тако је налетела на момка Араша Марандија, који се враћао са маскембала прерушен у Дракулу. Између њих почиње да се дешава нешто, нека емоција, на коју ни вампирица није имуна.

Критички осврт: Музика је одлична, а некако добро прати сцене. Исто тако и фотографија (а уметнички дојам појачава и то што је филм урађен без боје и то је урађено заиста ефектно). Изгледа да је све то у маниру редитељке Ане Лили Амирпур, као и још неке компоненте филма, мада је тешко рећи који је њен манир, с обзиром да сам тек други њен филм одгледао, а није их урадила много више. Ана, изгледа, воли да у филму има психоделичну журку са обавезним дрогирањем, немоћно детенце које је, из неког разлога, значајно за радњу и супротстављене полове. У вези са овим потоњим, с једне стране ту су насилни, физички јаки мушкарци (увек су ту негде, при руци, тегови) или, напросто, моћни на неки начин, а са друге жене које су изнашле начине да буду јаке, али су, истовремено, и девијантне. Доминик Рејнс је прави представник Аниног мушкарца. Доминик, и поред улоге суровог нарко дилера, делује врло симпатично и занимљиво, са свим својим тетоважама и смешним, сведеним понашањем. Заиста је аутентичан и улогу је изнео баш добро. И остали нису били лоши.

Занимљив је лик главне глумице Шејле Ванд, али и њен изглед. Марама коју носи преко главе, као и пратећа одора, иначе одлика иранске културе облачења, претворена је у неку врсту плашта, баш какав имају древни вампири. То, и сама радња, као и однос мушкараца и жена, наводи ме да претпоставим да за Ану овај филм има неко лично значење (јер она и потиче из Ирана) и добар део сопствене и искрене емоције успела је да пренесе у сам филм. И на то не можете остати равнодушни.

Што се саме приче тиче, нема највећу могућу динамику, али невероватно држи пажњу. Ово је једна необична љубавна прича, дијаметрално супротна од саге „Сумрак“, много више кул и много мање патетична. И када Шејла каже да је радила неке лоше ствари, то, заиста, има тежину, за разлику од њањавог пренемагања Роберта Патинсона када каже то исто у поменутом другом филму. Углавном, на крају се све решило, а опет је остало неизречено. Заиста занимљив филм од почетка до краја.

Едукативни моменат: Филм је мрачан јер је Шејла вампирица. Међутим, можемо да тумачимо и да је филм мрачан због наркоманије, која је, такође, тема филма. И за разлику од вампиризма, наркоманија је реална опасност које се стварно треба бојати.

Оцена наставника:

4(може)

abraham-lincoln-vampire-hunter (Small)Абрахам Линколн: Ловац на вампире (Abraham Lincoln: Vampire Hunter 2012) је животни пут шеснаестог председника САД испричан на фантастични начин. Филм почиње његовим детињством, када му је вампир Мартон Чокаш убио мајку. Када је одрастао, одлучио је да се освети, али то није прошло како се надао. Тада је налетео на Доминика Купера који га је обучио да убија вампире – не само Мартона, већ и све остале. Линколн је постао успешан у томе, али је схватио да много већи допринос може да да као председник државе. Зато је одложио убојиту секиру и почео да се бори идеалима.

Критички осврт: Почетак је, буквално, склепан, тако да смо очас посла дошли до тога како Абрахам вежба да буде ловац на вампире. И та вежба није лоша, а секира је иоле креативније оружје против вампира које се користи у оваквим филмовима. И каснија акција није лоша, а посебно бих издвојио када се Бенџамин Вокер (Линколн) бори против Мартона у сред стампеда коња.

Радња је сасвим у реду, одржива и, чак, у доброј мери прати историјске чињенице, што је чини реалнијом. Филм је микс две приче из два различита жанра. У једној Линколн је амерички херој председник који се бори за људске слободе, а у другој он је амерички херој ловац на вампире. Погодно, вампири су уједно и робовласници и заговорници таквог друштвеног поретка, па су те две приче или жанра, како желите, некако повезане. И то није лоше испало и није проблем. Проблем је што је филм предвидљив и има много општих места и, нажалост, оних „великих“ речи које Амери тако воле. Невоља је и што се исте мисли врте у много реченица и толико се велича америчка нација да, напросто, мора да вам позли од толико родољубља и националног поноса. Мислим, ако ћемо поштено, Американци се јесу међусобно поубијали како би решили проблем ропства и решили су га на најбољи могући начин, али су ропство имали. Колико су црнаца побили и шта су им све радили? Колико Индијанаца? Племенитост није у томе да више не кињиш онога кога си кињио. Оно чиме, можда, могу да се поносе је да су се изборили за бољи друштвени поредак, али њихова историја није за понос. Више је за наук, рекао бих. Е, та погрешна директива ми највише смета код оваквих америчких филмова.

Едукативни моменат: Доминик је рекао да права моћ не долази из мржње, већ из истине. За моћ не знам, али знам да ништа добро не долази из мржње.

Оцена наставника:

4(заиста на једвите јаде)

file__Elm_poster (Small)Страва у улици Брестова 5: Дете снова (A Nightmare on Elm Street 5: The Dream Child 1989) је пети наставак саге о Фредију Кругеру (Роберт Инглунд), злочинцу који убија тинејџере у сновима. За Фредија то није довољно и он жели да се поново роди у правом свету, преко детета које носи Лиса Вилкос.

Критички осврт: Филм је прилично добро почео, форсирајући причу о Фредијевој мајци Бијатрис Бипл. И то је имало неког смисла, као и сам заплет, мада је урађен прилично мелодраматично, чак помпезно. И наивно; речју, у духу осамдесетих. Рецимо, наиван моменат је када је Лиса ушла у сан Џоа Силија како би га спасила, наместо да га само – пробуди. Спавао је на корак од ње. 🙂

Можда је пети део саге већ био вишак јер су идеје за причу рециклиране из претходних наставака. Идеја водиља је, практично, истоветна оној из другог дела ове саге. Фредију је потребно право тело, па је у претходно наведеном наставку хтео да преузме Марка Патона, а овај пут је своју шансу видео у беби коју треба да роди Лиса. Но, и таква каква је, идеја је, колико-толико одржива, као и сама прича, до неке треће трећине филма, када крећу небулозе. Лиса се претвара у енергију и усисава је рендген како би видела да Фреди кроз пупчану врпцу Лисине бебе убацује душе тинејџера које је побио, што је приказано као да се млади спуштају низ тобоган. Шта рећи? 🙂 И борба Фредија и Џоа, иако није лоша, урађена је на исти начин као и у трећем делу саге, а и као у музичком споту групе А-ха „Take On Me“. Прегањање Лисе и Фредија по степеницама је већ виђено у „Лавиринту“, а и да није, у овом филму није јасан смисао целе те јурњаве. Дакле, као што написах, нема овде оригиналних делова и нема ни много разлога да овај наставак саге уопште постоји.

Општих места, очекивано, има, а глума је врло лоша, посебно Лисина, која је, нажалост, главни протагониста. Чак је и, тада мали, Вит Хертфорд глумео боље од ње. Његова физиономија је баш захвална за улогу детета снова, са све оним крупним очима.

Едукативни моменат: Фреди је имао циљ да додворавањем и манипулацијом приволи Вита да постане као он. И то лоши људи раде; утиче на децу разним начинима како би их увукли у свој мрачни свет. Зато, децо, опреза никад довољно, посебно према старијима које не познајете.

Оцена наставника:

2(може на три)

Лако Је Критиковати 75

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

switch (Small)Замена (Switch 1991) је америчка комедија о заводнику Перију Кингу, који воли и јури жене, али, истовремено, јако лоше их третира. Зато су се три даме, предвођене Џобет Вилијамс, удружиле да га убију. Пери је тако умро и отишао у чистилиште. Пошто је имао добар живот, заслужио је рај, али због лошег става према женама, следује му пакао. Бог није могао да се одлучи гледе њега, па му је дао још једну шансу. Вратио га је међу живе, али са задатком да пронађе једну женску особу која ће га искрено волети. Међутим, Луцифер (Брус Пејн) уложио је жалбу да је задатак сувише лаган за згодног Перија, те је предложио да га Бог претвори у жену, односно Елен Баркин.

Критички осврт: Пери, односно његов женски алтер-его, добио је задатак да пронађе једну женску особу која ће га заволети. Испоставило се да је то веома тежак задатак, чак и за успешног заводника, пошто се љубав гради на дубоким емоцијама и много тога треба урадити да би се она заслужила. И то је порука овог филма и иако је постављена тек тако, лагано и поједностављено, опет ми се допала, као и реализација. Прича је добра, одржива и без већих грешака.

Елен је заиста убедљива у улози мушкарца који је „свичован“ у тело жене. И унела је много хумора у своју улогу. Мада, филм није толико смешан колико је лепршав и лаган.

Едукативни моменат: Овај филм не говори толико о полној једнакости колико о томе да сваки пол има неке своје предности и да није лоше бити ни женски ни мушки анђео. 🙂 Но, пре свега, филм говори о томе да је неопходно поштовати сваки пол и да је само такав однос исправан. И никако не треба злоупотребити туђе емоције.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

the-lazarus-effect (Small)Лазаров ефекат (The Lazarus Effect 2015) је филм који је добио назив по библијској причи о васкрслом Лазару. Све се дешава у лабораторији коју води пар доктора Оливија Вајлд и Марк Дуплас. Они раде на серуму који би требало да помогне људима у коми. Испоставило се да серум враћа мртве у живот. Тако су успели да поврате живот псу, што је изазвало негодовање Ејми Акино, декана универзитета у чијем склопу је Оливијина и Маркова лабораторија. Њихов пројекат је угашен, али је екипа, свеједно, одлучила да понови експеримент, овај пут тајно. Ушуњали су се у лабораторију и док су радили експеримент, десила се незгода у којој је Оливија погинула. Марк је одлучио да је васкрсне, као што је то урадио са псом. Остатак екипе је невољно прихватио да му помогне и успели су. Међутим, Оливија која се вратила из мртвих више није била она стара.

Критички осврт: Има превише стручне биологије, тако да сви они који се не разумеју тешко ће пратити шта су научници међусобно причали. И опет петљанције са тим да човек користи 10% свог мозга… Овај пут, Доналд Главер је распрострањени мит о функционисању људског мозга објаснио коректно, али, свеједно, последице појачане активности мозга исте су као у гомили других филмова. Радња је баш предвидљива, а прича је сасвим класичан лабораторијски СФ. Истина, режисер Дејвид Гелб, уз помоћ солидне глумачке екипе, направио је погодну атмосферу и филм има застрашујуће моменте, иако је сасвим извесно шта ће се догодити.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да су правила ту да би се кршила. Међутим, Реј Мудри је рекао Оливији и да треба да научи да свако кршење правила има своје последице. Заиста је мудар као што се и презива. 🙂

Оцена наставника:

3(осредња оцена за осредњи филм)

antic (Small)Антихрист (Antichrist 2009) је дански тзв. експериментални хорор на енглеском језику. Шарлот Генсбург и Вилем Дафо је пар који је изгубио сина. Дечак је скочио са прозора док су они, у другој соби, водили љубав. Шарлот је упала у депресију и Вилем је одлучио да је лечи, пошто је психијатар. Он је одводи у брвнару у шуми како би оживео њене страхове и суочио је са њима, као део терапије. Ефекти које је произвео били су далеко од очекиваних.

Критички осврт: Фотографија је одлична. Што се идеје тиче, она је, заправо, веома једноставна и не морате да будете психијатар попут Вилема да бисте је разумели. Жена је изгубила своје дете јер је водила љубав у другој просторији. Сада, она секс повезује са оним што је довело до тога да изгуби највредније што је имала. Зато жели да казни и себе и партнера управо тако што ће имати секс, али екстремно садомазохистички. И то поприма размере хорор приче, појачане тиме што се све дешава на месту где се највећи број хорор прича и дешава: у шумској брвнари.

Наравно, има ту и више од тога; шума се назива Рај (енг. Eden), а у њу одлазе мушкарац и жена. Међутим, повратак у рај за „Адама“ и „Еву“ није могућ јер је зло сувише корумпирало људе, што се и види када се испољава деструктивна Шарлотина страна. Уосталом, филм самим својим насловом алудира на религијску поставку ствари, а нага тела која се појављују разбацана свуда наоколо док Вилем напушта шуму изгледају као прикази пакла на некој средњовековној слици. И, напокон, три просјака која треба да дођу, могла би бити алузија на три мудраца која су посетила Христа када се родио. У филму, они су управо супротни јер најављују не рођење, већ смрт. Све је анти, баш како филм наглашава.

Можемо ићи и дубље у анализу и позвати се на Фројда који се и помиње у филму и који је личност описивао кроз его, супер-его и ид (поменута шума на енглеском се каже „Идн“). Укратко, ид би био нагон који захтева задовољење потреба, без моралних и било каквих других оптерећења. Јасно је да је режисер и уједно сценариста Ларс фон Трир употребио много метафора у овом филму и тешко да ово дело може тек тако, олако да се схвати.

Хорор има и неких елемената фантастике, повезане са вештичарењем, али обрађених некако индиректно, кроз перцепцију ликова, која може бити и пука фантазија. Но, како год обрађено, није испало лоше.

Темпо филма није најбржи могући, али интрига се одржава све време, тако да филм држи пажњу. Пажње вредни су и дијалози који су истовремено и етерични и једноставни, а и експлицитне сцене, што секса, што насиља. Сцене експлицитног секса у непорнографским, односно да их назовем стандардним филмовима, нису новина. Равно деценију пре овога, француски филм „Романса“ шокирао је јавност управо таквим садржајима. Но, вероватно ће и то оставити утисак на гледаоце, али је на мене, пре свега, утисак оставила мрачна и тескобна атмосфера филма. Њој су допринели и глумци; Шарлот дефинитивно више од Вилема, али таква је и била подела улога.

Углавном, ово је филм који има причу и то добро испричану. Додуше, превише морбидно за мој укус, али и довољно језиво јер све изгледа сувише реално.

Едукативни моменат: Шарлот је испричала своје виђење жирева који падају са храста и повезала то са умирањем. Звук који су правили жиреви који су падали, звучао јој је као вапај ствари које умиру. На то јој је Вилем одговорио да би то било дирљиво да је текст у дечјој књизи, али она зна да жиреви не плачу и да њене мисли изврћу стварност, а не обратно. Другим речима, стварност је таква каква је, а од нас зависи колико ћемо је објективно перципирати. Што смо више ирационални, то су и наши страхови већи, каже Вилем, а њему је за веровати јер глуми психијатра. 🙂

Оцена наставника:

5(са минусом)

The-Return-of-the-Living-Dead (Small)Повратак живих мртваца (The Return of the Living Dead 1985) је америчка хорор комедија. Томас Мету је момак који је добио запослење као магационер у фирми која продаје животињске и људске делове тела за разне намене у медицини, полицијској пракси, образовању и сл. Како би га импресионирао, старији запослени Џејмс Даглас испричао му је причу како у подруму имају живе мртваце, које је у претходној зомби катастрофи војска упаковала у канистере и грешком послала овој фирми. Кренуо је и да му покаже како они изгледају, али се десила несрећа и један канистер се отворио. Од тог тренутка почела је права зомби зараза која је, из минута у минут, попримала све веће размере.

Критички осврт: Одлична је уводна прича. И надаље, сјајна је комедија, врцава и лепршава. У складу са декадом када је настала, коришћена је читава менажерија ликова и сви су, махом, живописни и доприносе општем шаренилу.

Ово је, заправо, успео спој хорора и комедије, мада не без пропуста. Џејмс је затворио канистер јер је непријатан мирис био неподношљив, а неколико сцена касније Беверли Рандолф наишла на отворен канистер. Но, опростиво је, пошто је прича сјајна, необична, откачена, динамична. Заиста имам само речи хвале.

И зомбији су другачији. Овде су врло разумни, чак виспрени, што, до тада, нисам баш виђао често у филмовима. Издвојио бих сцену када полицајац зомби зауставља полицијску колону како би их његови другари зомбији напали из заседе. Врло ефектна и, истовремено, смешна сцена. Још да додам да су и шминка и ефекти, за оно време, прилично добри.

Едукативни моменат: Клу Гулагер није хтео да реши проблем када је настао, већ је хтео да га заташка. И проблем је кулминирао дотле да је изгинуло скоро 4000 људи и уништено је 20 блокова града. И увек је тако са проблемима. Додуше, не гину људи увек и не долази до уништавања градова, али проблеми кулминирају и штета је све већа. Не смемо их гурати под тепих.

Оцена наставника:

5(сасвим солидна)

dvdr_vampire_suck (Small)Вампири су шоње (Vampires Suck 2010) је тзв. урнебесна комедија, односно пародија на прва два дела саге „Сумрак“. Јен Проск је тинејџерка која је дошла да живи са својим оцем Дидрихом Бадером у варошици заокупљеној вампирима. Тамо се страсно заљубљује у мистериозног Мета Лантера, као и он у њу. Међутим, њихова љубав је несрећна јер је Мет, наравно, вампир.

Критички осврт: Пародирали су све што је требало пародирати и још бонус приде. 🙂 Рецимо, сцена у другом делу саге када Кристен Стјуарт крвари пред вампирском породицом, довољна је пародија и у регуларном филму. Неке форе су успеле, али је већина сувише инфантилна, а посебно се издвајају оне које су својеврсна критика саге „Сумрак“. И та критика у доброј мери стоји, али су претерали и види се да су тенденциозно зли, тако да је ту више постигнут контраефекат.

Јен је одлично интерпретирала глуму Кристен, а Крис Риги у улози Тејлора Лаутнера није био довољно убедљив, већ више је глумео онако како се у пародијама очекује. Негде између њих двоје је Мет у улози Роберта Патинсона. И да додам да је Дидрих, у улози Јениног оца, сјајан комичар. Види се да се извештио у том жанру.

Углавном, критика је уништила овај филм и није ми јасно због чега. Истина, он није револуционарно ништа ново увео у односу на друге урнебесне комедије и да је могло боље – могло је, заиста. Филмови „Сумрака“ дали су заиста много материјала за спрдњу. Ипак, филм је лаган, забаван и на моменте смешан. Не видим да је најгори икад снимљен. Уосталом, гледао сам и горе, а доказ је следећи филм у овом посту. 🙂

Едукативни моменат: С обзиром да је овај филм својеврсна критика саге „Сумрак“ и прошла је како је прошла, морамо да будемо свесни две ствари. Прва је да све што радимо је подложно критици, а друга да је и наша критика, такође, подложна критици. 🙂 Другим речима, ако процењујемо нечији квалитет, морамо то да радимо на квалитетан начин.

Оцена наставника:

3(на једва)

Breaking-Wind (Small)Испуштени ветар (Breaking Wind 2011) је, такође, пародија саге „Сумрак“. Овог пута у питању је трећи део саге. Хедер Ен Дејвис је у улози Кристен Стјуарт и она је у опасности јер вампирица Келси Колинс и њен пратилац Мајкл Адам Хамилтон желе да јој се освете. Зато се Хедерин љубљени вампир Ерик Калеро и пријатељ вукодлак Френк Пашеко удружују да је заштите.

Критички осврт: Е, ово је заиста лоша „урнебесна“ комедија. Буџет је значајно мањи и то се види без проблема, али није проблем у томе. „Шале“ су глупе, вулгарне, монотоне… Нимало смешне. И оно што је невероватно постићи, али динамика ове комедије је преспора. Свеукупно, добија се један неиздрживо досадан филм.

На крају је аутор пустио снимке тинејџерки које лудују за „Сумраком“, а, ваљда, како би исмевао њихове превише бурне реакције. Но, и ту је ефекат изостао, мада ми је било занимљиво да видим како поједини клинци реагују на вампирску сапуницу.

Едукативни моменат: И комедија и шала су озбиљан посао. Не можете их правити тек онако, без промишљања и креативности. Мислим, можете, али нећете постићи жељени ефекат, као што то није учинио ни овај филм.

Оцена наставника:

1(а у ствари дефинитивна нула)

shadows (Small)Шта радимо у сенкама (What We Do in the Shadows 2014) је комедија пристигла са Новог Зеланда. Филм је снимљен као ријалити и прати живот четворице, а касније петорице вампира и једног човека приде. ТВ екипи је гарантовано да их станари куће неће појести, али су, свеједно, са собом носили крстове. 🙂

Критички осврт: Хумор је сјајан у овом филму, а и идеја. Сви вампири су одлични комичари и имају потпуно сулуде приче. Уз приче иду и флешбекови са описима тога како су постали вампири и у њима се појављују цртежи. Када је Џонатан Брог причао своју причу и како га је напао вампир, једна од слика је била и она сликара Франсиска Гоје, како староримски бог Сатурн прождире свог сина. 🙂 Таквих виспрених цака има доста. И било је пародија и на „Сумрак“, „Интервју са вампиром“, „Подземни свет“, „Дракулу“ из 1992. и све то врло суптилно, а ефектно.

Буџет овог филма је очигледно скроман, али је и очигледно да то није пресудно да се направи сјајна ствар. Са мало тога ми можемо да постигнемо много и то зависи искључиво од нас; колико смо вредни, посвећени, креативни. Режисери и сценаристи Тајка Вајтити и Џемејн Климент све су то поменуто. Они су заиста радили на ликовима. На пример, Џонатан хекла. И то није, као у другим, „урнебесним“ комедијама била фора за једну сцену, већ је од тога направљена читава спрдња која је трајала до краја филма. Најфасцинантније ми је што су се све време зезали, али су то радили тако вешто да нисам имао утисак да се зезају. Потпуно су били уверљиви да су озбиљни и да одистински раде емисију. Они су овом жанру, очигледно, пришли предано.

Едукативни моменат: Овде има едукативних момената колико волите за ауторе претходна два филма – да виде како се прави комедија. И ту нема ничег лошег, напротив. Узоре треба тражити међу најбољима.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

blade-ii (Small)Блејд II (Blade II 2002) је вампирска суперхеројштина са јунаком чије је име у наслову, а кога глуми Весли Снајпс. Он је рођен као вампир и има све предности вампира, а ниједну ману. Живот је посветио убијању вампира, све док га они сами нису замолили да направе савез. Наиме, на улицама се појавила нова и опасна врста вампира са другачијим, мутираним вирусом, који су назвали „Жетелац“ и та врста напада вампире. Блејд је свестан да када ови нови вампири „пожању“ старе, окренуће се људима, које он жели да заштити. Зато пристаје на савез, мада му је јасно да је такав пакт врло фрагилан и да може да очекује разна непријатна изненађења од својих новостечених савезника.

Критички осврт: Група вампира изгледа врло актуелно „Матрикс“ за оно време, али успорени ход када крећу у акцију заиста је вишак. Акција је стварно добра, мада се у много момената види анимација покрета приликом борби. И јако су ефектне сцене када Блејда и све остале нападају хорде мутираних вампира. Жао ми је што Дони Јен настрада онако брзоплето и неинвентивно јер је баш био јунак са потенцијалом, очигледно недовољно искоришћеним.

Прича ми се у овом делу највише допада. Не допада ми се што су желели Блејдову крв, што је пуко понављање из првог наставка, али без тог мотива, јунака не би имали разлога да одржавају у животу. Ипак, надао сам се нечему креативнијем. Такође, крај је мелодраматичан. Вампирица Леонор Варела је управо тако изгубила живот. Чак се и романтично распала у прах. Ах. 🙂 Но, свеукупан утисак није лош јер је филм динамичан и вазда има неких, додуше очекиваних, преврата – међусобна надмудривања непријатеља који су удржили снаге против трећег.

Едукативни моменат: Главни вампир Томас Кречман рекао је да се поноси својим непријатељем и да ужива у његовом успеху. Многе изреке кажу да се квалитет човека види и по квалитету његових непријатеља; што је јачи, такви ће и непријатељи бити. Међутим, ја то не видим тако. Најпре, нема потребе да икога посматрамо као непријатеља: дружићемо се са људима који нам пријају и мисле добро, а игнорисаћемо и избегавати оне друге. Уколико нас неко види као непријатеља, то су ситне душе и на њих не треба трошити време. Време је драгоцено и треба га трошити на оне који то заслужују.

Оцена наставника:

4(веома, али веома јака)

GztcNdJLvEk (Small)Чувари галаксије том 2 (Guardians of the Galaxy Vol. 2 2017) је суперхеројска свемирска фантастика са комичним, али упорним суперхеројима. Крис Прат (који потиче са Земље), након још једне луде авантуре са својим саборцима, упознао је свог оца (глуми га Курт Расел). Његов отац се зове Его (име није баш случајно) и испоставља се да је Бог. Живи на планети коју је сам створио и позива Криса да дође код њега и пружи му прилику да буде отац какав је желео да буде. Крис прихвата позив и одлази са неколико пријатеља и, заиста, лепота планете их је фасцинирала. Међутим, у бајковитом амбијенту нешто лоше се спрема.

Критички осврт: Нисам могао да верујем како су почели филм и одмах ми је било јасно да ће бити лудило. И било је. 🙂 Све што сам очекивао се испунило: филм је узбудљив, динамичан, маштовит, комичан и са сјајним специјалним ефектима. Не сећам се да сам игде гледао бољу уводну шпицу.

Мислим, ако ћемо искрено, ток радње је предвидљив. Али, свеједно, волим овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Крис је рекао да оно што тражиш цео живот, све време ти је пред очима, али то не знаш. Пошто је то тачно у великом броју случајева, ја бих додао да би, онда, мудро било када бисмо те очи отворили. 🙂

Оцена наставника:

5(да, да и да)

Red-Sonja (Small)Црвена Соња (Red Sonja 1985) је холандско-америчка епска фантастика. Ратница из наслова је Бригит Нилсен, која жели да се освети злој краљици Сандал Бергман. Међутим, краљица је дошла у посед веома моћног камена, односно талисмана, којим може да изазива олује и земљотресе. Талисман мора бити уништен, као и краљица, а то постаје Бригитина мисија. У томе јој помажу дотадашњи чувар камена Арнолд Шварценегер, мали принц Ерни Рејес Млађи и његов слуга Пол Л. Смит.

Критички осврт: Костими су скроз маштовити. И амбијенти су маштовити. И прича је маштовита, али залуд. 🙂 Нарација са самог почетка је неописиво глупа. Заиста је толико глупа да не знам како бих је описао. Дакле, неописиво. 🙂 Каснија дешавања су описива, али не баш на леп начин.

Идеја за филм уопште није лоша; доминантна феминистички усмерена краљица Сандал проналази камен која даје моћ искључиво женама. У причи имамо и мачоидног Арнолда који ту и те како може да помрси конце, узбурка осећања и уопште, учини да се од приче направи читава филозофија мушко-женских односа. И више од тога, пошто је камен-талисман моћан довољно да може да ствара светове, што је могло, опет, да се развије у интересантну алузију на религијско поимање света. Дакле, у питању је идеја са великим потенцијалом да се направи једна драматична, дубока и занимљива прича. И све је то протраћено захваљујући конзервативизму и ускогрудости сценариста Клајва Екстона и Џорџа Макдоналда Фрејзера. Они су се држали добро утабаних стаза епске фантастике и направили бледу варијанту Конана. Такође су се држали и свог мушког становишта, односно добро познатог страха мушкарца од моћних жена. Ове у филму су „моћне“ онако како их мушко око замишља; у секси крпицама, са мачем којим витлају и много згодне. И то, наравно, није моћ, већ поза на атрактивном календару у канцеларији или каквој радионици. Истински моћ жене није дошла до изражаја ни у случају Сандал, ни у случају Бригит јер код обе је постојала девијација (опет, у односу на мушки пол) која је водила ка деструкцији. Овако, Арнолдова улога је била да излечи Бригитине фрустрације (да је освоји, буквално, наравно и зар сте сумњали) и била је маргинална, што се, уосталом, и очекивало, али не баш у толико сведеној мери. Сам Арнолд је изјавио да је то најгори филм који је икад снимио и шалио се да кажњава своју неваљалу децу тако што их тера да гледају „Црвену Соњу“ десет пута. Довољно је и једном, па да вам је јасно да је у питању причица са врло танком и неинспиративном радњом.

Бригита је била лепа. Што се тиче осталог, попут харизме, глумачког умећа и уверљивости, па, била је осредња до лошег. Ни остали ме нису баш оборили с ногу. Акција у филму је у реду; углавном је ту било неког мачевања. Да, Арнолд је показивао да има снагу Самсона па је дизао тоне и тоне стена, на веома смешан начин.

Едукативни моменат: Сандал није била задовољна силним златом које је опљачкала и краљевствима које је освојила и разрушила. Њени апетити били су већи и на крају је трагично завршила од Бригитиног мача. Додуше, према причи, да је није дочекао мач, уништио би је сам талисман који је постао толико моћан, да се његова моћ више није могла контролисати. Амбиција, иначе, није лоша ствар, али треба имати меру.

Оцена наставника:

2(и ово је много)

Лако Је Критиковати 74

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

fcahbpet (Small)Мали монструми (Little Monsters 1989) је дечји филм. Главни протагониста је дечак Фред Севиџ, који се преселио са породицом и том селидбом није одушевљен. Уз то, стално се дешавају неке незгоде, за које отац Данијел Стерн криви њега. Испоставља се да је кривац за те незгоде монструм који долази испод кревета. Фред успева да га ухвати, тако што му је, једну ноћ, припремио замку. Открива да је монструм веома занимљив, а свет испод његовог кревета још више. Ипак, обитавање у монструмском свету има своју цену, тако да је и Фред почео да се претвара у једног од њих.

Критички осврт: Ово је занимљив дечји филм који приказује дечака жељног вишка слободе, те пада под утицај лошег друштва. Направљен је наивно и у фантастичном свету монструма, али прича би могла да буде далеко озбиљнија и да монструми буду, на пример, дилери дроге. Асоцијација је урађена доста добро, кроз дечје наивне (и мање наивне) шале које монструми збијају са децом, али поента је да то што раде јесте погрешно. Дакле, ово би могао да се схвати као дечји филм у солидном „паковању“ које је прихватљиво сваком детету (монструми у плакару и испод кревета) који нуди врло озбиљну тему. И у томе је највећи квалитет овог дела.

Такође, филм у доброј мери популарише науку и даје на значају школском научном истраживању и то, заиста, не могу да не поздравим. Такође, многи детаљи и решења у филму имају везе са науком; испод земље раздаљине између држава постају мање и то је чиста математика; такође не свиће на свим местима у САД у исто време и то има везе са географијом, а графит је заиста проводник и то има везе са хемијом и физиком. Свеукупно, филм не само да јесте поучан, већ шаље добре поруке кроз лепу причу.

Клинци глуме сасвим добро, а и симпатични су. Специјални ефекти за оно време су солидни и монструмски амбијент је лепо дочаран. Крај је превише развучен, мада је то надокнађено сјајном завршном музичком нумером. Једино што мислим да филму недостаје малко више маште, али сасвим је у реду и овакав. Чак, ово је можда један од најлепших дечјих играних филмова које сам гледао.

Едукативни моменат: Што би рекао монструм, свакоме је стало, само људи имају различите начине да то покажу. Другим речима, неће имати сви исте реакције и поступке да покажу да им је нешто важно или неко важан и то треба имати на уму када просуђујемо о туђим емоцијама.

Оцена наставника:

5(наравно)

Evil-Dead (Small)Зли мртваци (Evil Dead 2013) је четврти и укаснели наставак истоимене саге. Петоро младих окупило се у брвнари у шуми како би пружили подршку Џејн Леви у остављању дроге. У подруму брвнаре пронашли су језиве остатке некаквог ритуала и књигу упаковану и обмотану бодљикавом жицом. Лу Тејлор Пучи почео је да проучава књигу и ненамерно призвао демона који је почео да их убија, једног по једног.

Критички осврт: Какав почетак! Буквално ме је „одувао“! И, надаље, поставка радње је одлична. Први пут да млади нису отишли у колибу у шуми како би се лепо провели. Врло погодно је што се Џејн одвикава од дроге, тако да њени пријатељи и брат уверени да све што се дешава је производ њене кризе. Џејн је, при томе, заиста била уверљива. Иначе је глумачка постава сасвим добра. Односи између ликова приказани су сјајно и што се сценарија тиче и што се тиче глуме.

Фотографија у филму је одлична. У ствари, мало је ствари које ми се не допадају, а мало је и реалних веза са сагом „Зли мртваци“ из које је овај филм поникао. За разлику од претходних наставака, овај је прави и врло озбиљно урађен хорор. Додуше, књига зла је ту, као и демон, пресечен пут за бекство (овај пут високим водостајем, у другом делу саге то је био срушен мост), а Елизабет Блекмор исекла је себи руку, као што је то ономад урадио Брус Кембел. Иако су мотиви слични, сензибилитет филма није ни близу.

Од онога што ми се не допада је баш сам крај јер је немогуће да Џејн само одшета након повреде коју је задобила, али је крај и доста напет, као, уосталом, и цео филм. Филм има динамику, забаван је и ако већ није страшан, макар је гадан. 🙂 Што се мене тиче, довољно за пролаз.

Едукативни моменат: Ако бисмо овај хорор посматрали филозофски, а кроз причу наркоманке Џејн, у ствари он постаје веома реалан. Дрога доноси управо овакву хорор причу која је, уједно, застрашујућа и за окружење наркомана. И њени породица и пријатељи, такође, трпе и страдају.

Оцена наставника:

5(не баш бљештава)

GhostQuake (Small)Духотрес (Ghostquake 2012) је ТВ филм Сај-Фај канала. Наставник историје у једној приватној америчкој школи, заинтересован за окултно, украо је златни новчић свог ђака који је овај наследио од деде. Наиме, деда тог дечака Марк Конор Гејни био је бивши директор те школе, оптужен за вештичарење и масовно убиство деце. Уз помоћ новчића, наставник историје је ненамерно призвао његов дух, који га је убио. Али ту се није зауставио и наставио је да убија наставнике и ђаке који су се затекли у школи те вечери.

Критички осврт: Лоши филмови често имају сложенице у насловима. Након „Ајкулорнада“ и „Лаварантуле“ ето нама и „Духотреса“. Сценариста филма је баш био инспирисан, па су сложенице само пљуштале током овог филма, те смо имали „жабенштајне“ и друга чудеса. Жабе су, у овом филму, тек посебна прича. 🙂

Духотрес је, заиста, смехотресан. Толики труд је уложен да духови у овом филму изгледају страшни, а изгледају више него смешни са још смешнијим специјалним ефектима. Духови су се бечили, церекали (са све шиљатим зубима) или грохотом смејали као најкласичнији могући зликовци у филмовима, а и остали глумци су се само трудили да глуме. Требало је да неко каже млађаном Марку Донату да није довољно само млатарати ножем да би изгледао опасно, а и другим глумцима је недостајало уверљивости.

Радња је сасвим класична и са не баш много логике у поступцима ликова. Рецимо, на крају, након гомиле побијених им пријатеља, двоје младих ћаскају о томе шта ће сад да раде. Заправо, сама поставка нема логике јер деца остају затворена у школи током ноћи и ваљда треба очекивати да ће на врата те школе покуцати родитељи, старатељи, полиција, ватрогасци… Било ко ко би се забринуо што малолетних лица нема у то доба код куће и ко има довољно здравог разума да их потражи на месту на које су, тог дана, и отишла. Осим нелогичних, има и нејасних момената, па тако нејасно ми је шта је конкретно убило Харизму Карпентер. Али то је још и сцена која је колико-толико пристојна за хорор. Оно што се десило у учионици за науку, односно напад нагло оживелих жаба из тегли, заиста је непристојно. 😀 Небулозних сцена има још, али ова поменута је убедљиво врхунац глупости.

Буџет филма је толико низак да нису могли да направе шминку младом црнцу коме су духови зашили уста. Тако да му је камера снимала тек део лица. До носа, да будем прецизнији. 🙂

Едукативни моменат: Марко је рекао да ако нешто не умемо да објаснимо то не значи да рационално објашњење не постоји. И потпуно је у праву, иако је, како је признао, лош у науци. 🙂

Оцена наставника:

1(нула, ако ћемо реално)

tommyknockersremake (Small)Томинокери (The Tommyknockers 1993) је ТВ филм из два дела или мини серија, како желите, рађена по роману Стивена Кинга. У једној варошици, писац без инспирације Марг Хелгенбергер, док је један дан шетала куче, пронашла је у шуми један занимљив објекат. Испоставило се да је то само мали део огромног здања закопаног у земљи. Почела је да копа и што је више откривала мистериозни објекат почело је да јој се дешава све више необичних ствари. Добила је инспирацију за роман, али и за разне СФ техничке апарате. Чак је развила способност да чита мисли. Све ово је опчинило Марг и она је опсесивно наставила да копа, иако јој је тело све више слабило. Ускоро су и други становници варошице почели да осећају ефекте овог ванземаљског објекта и то сви, осим Маргиног дечка Џимија Смитса. Једино је он остао трезвен гледе овог фантастичног здања и почео је да схвата да се у њему крије велика опасност за све њих.

Критички осврт: Приступ у овом филму је био да најпре упознамо све значајније ликове, па да се онда пређе на ствар, односно заплет. Ликови су занимљиви, иако су стереотипи, а рекао бих да су глумци главни „кривци“ за то што су такве ликове представили на такав начин. Другим речима, глумачка екипа је сасвим солидна. Заплет се одвијао полагано, а упоредо са њим је текла и драма. Тај драмски моменат је типична сапуница малог америчког града, са све варошанским интригама, и није баш најсрећније решен. Филм је на моменте претерано мелодраматичан, а и, иначе, има претеривања. Неке сцене су сувише погодне, као када дечак изводи мађионичарски трик у школи. Ипак, поуке које филм шаље су сасвим добре.

СФ део приче значајно је бољи. Одлична је идеја и реализација је више него коректна. Прилично дуго се гради мистерија – цео филм и још и по, али није досадно јер се стално дешава нешто ново и натприродни феномени постају све масовнији и све разноврснији, да би се на крају прича заокружила са врло ефектним крајем. Додуше, има наивних момената, попут изгинућа Трејси Лордс, али ништа што би се сматрало озбиљнијом грешком.

Ванземаљци су типични, мада изгледају опако, а ни њихов свемирски брод није ништа невиђено и грандиозно.

Едукативни моменат: Џимија упознајемо на почетку филма у групи која се лечи од болести зависности. Он је схватио да има проблем, односно да пати од алкохолизма. И то јесте важно – да смо свесни свог проблема, али није довољно. Треба и предузети нешто како би се он решио.

Оцена наставника:

4(са *)

mars_attacks_ver (Small)Марс напада! (Mars Attacks! 1996) је комедија рађена према серији сличица за децу прављеним 1962. Марсовци су упутили своје летеће тањире ка Земљи и Земљани, на челу са председником САД (Џек Николсон), надају се лепој сарадњи из које ће много тога научити. Припремили су и одбор за дочек, али се испоставило да Марсовци имају сасвим другачије намере.

Критички осврт: Прво што сам уочио је гомила познатих и добрих глумаца. Међутим, нису искоришћени довољно, иако су њихови ликови у доброј мери разрађени. Проблем је прича која је сувише танка и комедија која није успешна. Марсовци су злобни и то је премиса. Самим тим, њихови поступци одступају од елементарне логике и све време излуђују председника и Земљане који им наивно пружају небројено много прилика. Као резултат добија се нешто налик на цртаћу о Тому и Џерију: приземно лукавство мачке која се грубо игра са мишем. И то је, заправо, све. Мало је фора у филму које су ми измамиле осмех, а о смеху није било ни говора. Џек се баш префорсирано трудио да буде комичан и то у две одвојене улоге и сав труд је био залуд.

Специјални ефекти су солидни, акције има и паника је успешно дочарана. Све то, ипак, није довољно. Једино што могу да похвалим је како су искоришћени исечци из других филмова, попут „Годзиле“ и „Рапа Нуи“. Ту већ можемо да говоримо и о комедији, односно пародији и о креативности. И крај поправља утисак са Томом Џоунсом кога окружују дивље животиње, као у Снежани и седам патуљака, те почиње да пева. И последњи пољубац обезглављених Саре Џесике Паркер и Пирса Броснана је симпатичан.

Едукативни моменат: Када је Сара рекла како су јој Марсовци одвратни, научник Пирс јој је узвратио да не заборави да су и људи одвратни Марсовцима. 🙂 Странци из других култура, и овде на Земљи, неће нам баш бити одвратни, али ће нам, можда, изгледати чудни. И, заиста, не треба заборавити да смо и ми исто тако чудни њима. Свакако ће нам бити мање чудни, ако се потрудимо да их упознамо.

Оцена наставника:

2(плус)

rezoer (Small)Ризорт (The Rezort 2015) је британски хорор о друштву које тек што је изашло из рата са зомбијима. Рат су добили живи, али су задржали зомбије на острву које је сада туристичка атракција. Наиме, на острву Ризорт, налази се луксузна вила и комплекс направљен тако да омогући богатим посетиоцима да уживају у зомби сафарију. Међу посетоцима нашла се и Џесика Де Гов, са својим вереником Мартином Маканом. Џесика није преболела рат са зомбијима и не може да превазиђе посттрауматски стрес, па се надала да ће јој боравак на острву у томе помоћи. Но, оно што је доживела на острву надмашило је њена очекивања.

Критички осврт: Британцима нешто иду ови филмови са зомби тематиком. „Шон живих мртваца“, „28 дана касније“ и „Надарена“ само су неки од наслова, а ево сада и овај. Идеја за овај филм је баш нова, свежа и једини проблем са њом је што вам је одмах јасно шта ће да се деси, само је питање у ком тренутку. Но, то није имало ефекта на то да филм не буде узбудљив, напротив. Сцене су баш напете, иако има неких предвидљивих.

Углавном, кад може „Парк из доба јуре“, што не би могао и „Парк зомбија“? Реализација је добра, као и глума, продукција, режија. Заиста немам ниједну замерку.

Едукативни моменат: Одлична реплика је била када је Мартин питао Дугреа Скота ко је њега изабрао за вођу. Дугре му је одговорио: „Ти, када си одлучио да ме пратиш.“ Другим речима, чак и самоизабране вође имају своје следбенике. И о томе треба размишљати када се дискутује о нечијој одговорности.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

blande (Small)Блејд (Blade 1998) је вампирски филм са шмеком суперхеројштине. Блејд је момак који је рођен као вампир и за разлику од преображених вампира, има све њихове моћи, а ниједну слабост. Живот је посветио убијању вампира и представља велику сметњу за њих. Међутим, млади и амбициозни вампир Стивен Дорф посебно је заинтересован за овог јунака јер је он део грандиозног плана призивања ултимативне моћи – вампирског бога крви.

Критички осврт: Много акције и мало више мелодраматике него што добар укус налаже – тако бих описао први филм о Блејду. Блејд је проблематичан јунак јер је сувише супериоран у односу на друге вампире. Зато су аутори филма морали да му доделе противника њему равном, па зашто то не би био сам вампирски бог? Морам признати да је то прилично иновативно, за разлику од свега осталог што у филму може да се види. Но, филм има својих добрих, чак духовитих момената и као што написах, доста добре акције. Верујем да ће вас забавити, под условом да немате превелика очекивања.

Занимљиво је да Блејд изгледа као Морфеус из „Матрикса“. Чак се и смеју слично. Чини ми се да је лик из стрипа сировији, а такав му је и костим да управо то истиче. Да ли је филмски Блејд послужио као инспирација за лик из годину дана каснијег филма, заиста не знам. Али да је Весли Снајпс шмекер у овом филму, дефинитивно је јасно. 🙂

Едукативни моменат: Стивен је имао заиста амбициозан план да буде на самом врху, буквално као божанство. Па, ипак, није стекао ултимативне моћи каквим се надао. Колико год били успешни, па чак и у самом врху, то не значи да смо непобедиви. Само још није наишао противник који је бољи од нас. 🙂 И, што је још важније, колико год били (нај)бољи, увек можемо да будемо и бољи.

Оцена наставника:

4(и то врло јака)

ghouls (Small)Вампири (Вурдалаки 2017) је руски филм о бићима из наслова. Негде у 18. веку млади државни службеник Константин Крјуков долази у једно забачено село да уручи указ цара локалном свештенику Михаилу Пореченковом. Тамо наилази на вампире који тероришу село, али и на младу и лепу Аглају Шиловскају, за коју се испоставља да је у опасности. Главни вампир барон жели њену крв јер би му она омогућила да буде заштићен од сунчеве светлости. Пошто је Аглаја освојила Константиново срце, он је одлучио да остане и заштити је од злог вампира.

Критички осврт: Има неких заиста занимљивих цака, као када тамна боја са вампира прелази на стабло дрвета. Оно што ми се допада код оваквих руских филмова је што су преузели сјајне америчке ефекте, а задржали аутентичност свог менталитета и културе. Радња је постављена сасвим класично (класичнија бити не може), а дијалози су баш, баш наивни, тако да све изгледа као нека руска народна прича. Тај утисак је појачан тиме што се све дешава у тамошњем сеоцету.

Љубавна прича између Аглаје и Константина, такође, изгледа наивно, али у оном смислу како би је описала Шарлота Бронте, на пример. И иако је имала све шансе да буде мелодраматична и патетична, некако то није био случај. Опет је преовладао тај руски сензибилитет који даје сасвим другачији шмек у односу на холивудски. Читав филм има неки шарм који га чини другачијим, без обзира на збивања која су, као што написах, најкласичнија могућа.

Едукативни моменат: Када је Константин питао свештеника Михаила да припреме стреле, овај му је одговорио да не може сад. А није могао јер је гледао залазак сунца. Свештеник воли да гледа залазак сунца, а ово је можда последњи у његовом животу. Постоји изрека која каже да треба да живимо као да нам је сваки дан последњи. Пошто то може да се схвати и буквално, па да наш живот пређе у екстрем, можда је бољи савет да радимо марљиво (припремамо стреле), али и да увек нађемо времена за оно што нам прија (залазак сунца).

Оцена наставника:

3(заслужена)

henever (Small)Он никад не умире (He Never Died 2015) је комични хорор који су, заједничким снагама, направили Американци и суседи им Канађани. Хенри Ролинс је асоцијални чудак који робује својим навикама. Његов устаљени живот се мења када се појављује Џордан Тодози, већ одрасла кћерка за коју није знао. Њу отимају локални криминалци и сва је прилика да им је циљ да науде Хенрију. То ће довести до тога да Хенри испољи своју мрачну и застрашујућу страну.

Критички осврт: Хумор је прилично врцав и виспрен. Скроз ми је добар Хенријев лик. Другачији је од уобичајених мргуда, а просто не може да вам се не допадне. Џордан је, напросто, преслатка. И кримоси су сјајни, пре свих Дејвид Ричмонд-Пек. Дијалози доприносе добром хумору, с обзиром да су Хенријеве реплике врло једноставне, логичне и конкретне, а опет збуњујуће, пре свега јер се противе емотивном поимању ствари и догађаја. Сценариста и уједно режисер Џејсон Крчик на занимљив начин показао нам је колико су наша очекивања другачија у комуникацији са људима, у односу на оно што реално говоримо и показујемо. Готово свака Хенријева изречена мисао била је као хладан туш за његове саговорнике.

И онда, Хенри уради нешто што уопште нисам очекивао. Филм је заиста и луцидан и померен и све је, само не предвидљив. Рецимо, Хенрију кримоси отму кћерку и овај се уопште не појави у заказано време како би је спасио. 🙂 Мистерија је довољно занимљива да држи пажњу све време, а акционе сцене су, безмало, одличне. Као и цео филм. Свиђа ми се и музика.

Едукативни моменат: Да би спречио да његова права природа преовлада, Хенри је био роб навика, међу којима је увршћен и одлазак на бинго вече. Но, најважније је да се изоловао од људи. Ипак, то није било потпуно могуће пошто људи нису „острва“ и други људи имају утицаја на наш живот. Чак и када то не желимо. И ту нема „лека“; утицаје морамо трпети, а једино од Хенрија можемо да научимо да нас лоше опхођење лоших људи не дотиче и занима превише.

Оцена наставника:

5(плус препоручујем)

sahara (Small)Сахара (Sahara 2017) је француско-канадски цртаћ. Дешава се на месту из наслова филма, а главни протагонисти су млада змија Аџар и његов пријатељ шкорпион. Пошто их друге пустињске змије тероришу, Аџар жели да пређе да живи у оази са зеленим змијама. Међутим, то није тако једноставно јер су те змије богати снобови и имају армију птица које непожељне држе подаље. Ева је једна од зелених змија, али она не жели да буде у оази. Њих двоје се срећу и, како то бива, заљубљују. Али тај занос је кратког века јер је Еву зграбио факир који жели да она игра за њега. Аџару сада оаза није више приоритет, већ да спаси Еву. И он, са својим верним шкорпионом и Евиним размаженим братом, креће у мисију спасавања.

Критички осврт: Допада ми се како су уклопили модеран плес који се клинцима свиђа са плесом змија у цртаћу. Јасно је ко им је циљна публика, па су учинили све да је и придобију. Анимација је одлична и очигледно су Французи решили да испрате америчке најбоље продукцијске куће гледе цртаћа. У томе су, можда, и претерали. Шкорпион изгледа као побољшана верзија рака из Дизнијеве Мале Сирене, а змија Џорџ као да је допузала из Дизнијеве „Књиге о џунгли“. 🙂 Препознатљиве су и поједине фразе које изговара јунак Куско из, такође, Дизнијеве серије „Императорова нова школа“. Дакле, очигледно је где су налазили инспирацију, али што се приче тиче, нису били претерано инспирисани. Прича је потпуно класична и сасвим предвидљива, а ликови су листом стереотипи, чак и за змије. 🙂 Једини маштовити део је када је Ева заиграла по први пут и када се анимација променила и представила неке занимљиве метафоре у вези са оплођењем, рајем итд. Занимљива је и финална борба између Аџара и факира, али се и она завршава на предвидљив начин.

Хумор могу да похвалим (највише) као солидан.

Едукативни моменат: Иако су преживели најгоре промене у Земљиној историји, данас су многе врсте змија угрожене због губитка станишта, лова и криволова, нелегалне трговине, страних врста које се уводе у њихова станишта и многих других људских активности. Програми узгоја дивљачи и парковима природе покушавају да спасу многе угрожене рептиле од изумирања. Многи узгајивачи у зоолошким вртовима покушавају да едукују људе о важности змија.

Оцена наставника:

3(али заиста на једва)