Лако Је Критиковати 162

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Љубав и чудовишта (Love and Monsters 2020) је постапокалиптични филм о романтичном момку Дилану О’Брајену, који жели да пронађе своју љубав из младости Џесику Хенвик. Но, то није лак задатак јер Земљом сада царују застрашујући и огромни монструми.

Критички осврт: Дилан је у овом филму много више успео да се искаже него у оном „Тркачу кроз лавиринт“ (за који и даље мислим да је суперлош). Овај филм има шмек „Зомбиленда“; хумор је сличан, у доброј мери и тема, а и ту се појављује старији ментор главном јунаку, овај пут Мајкл Рукер. Очигледно се режисер Мајкл Метјуз угледао на добре узоре и направио свакако занимљив филм, са више него добрим специјалним ефектима и донекле маштовитим чудовиштима. Поруке које филм шаље такође су јаке, а посебно оне које мотивишу људе да буду храбри. Заиста добро урађен блокбастер, нема шта.

Едукативни моменат: Иако изгледа потпуно сулудо да се Дилан, након седам дана застрашујуће борбе са чудовиштима, наново враћа у своју колонију, ипак није из најмање два разлога. Први је што је схватио ко су заиста људи којима треба посветити пажњу, а други је што када починимо грешку (а одлазак у другу колонију за Дилана и јесте била грешка), најбоље што можемо је да је исправимо.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Поноћно небо (The Midnight Sky 2020) је филм заснован на роману „Добро јутро, поноћи“ књижевнице Лили Брукс-Далтон. Година је 2049. и на Земљи је настала апокалипса услед озбиљног загађења и један од преосталих људи је Џорџ Клуни и то само зато што остао у бази на Арктику где загађење још увек није стигло у свом пуном замаху. Његов задатак је био да прати свемирску мисију која треба да испита једини насељиви сателит Јупитера К-23 и он није одустао од тога иако је у бази остао сасвим сам (остали су се евакуисали). Испоставиће се да астронаути заиста пристижу са тог сателита и биће им потребна Џорџова помоћ. 

Критички осврт: Ово су две приче у једној и одвијају се паралелно на умирућој Земљи и у свемиру. Џорџ се у овом случају окушао и као глумац и као режисер и није разочарао, иако му је радни стаж као режисера свакако мањи. Сцене су добре, одмерене довољно да драмски део не буде досадан, а узбудљиви делови стварно су такви. Фотографија је одлична, а Џорџу је свакако ишао на руку и леп један буџет.

Сама прича је слатка, не претерано изненађујућа, мада су неки делови били намењени томе да нас изненаде. Крај ми се допао јер јесте емотиван, али није патетичан, чак ни срцепарајући.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је Џорџов рад ипак имао смисао, ако ни због чега, а зато што је спасио живот својој филмској кћерки Фелисити Џоунс и нерођеној унуци. Но, какав год, смисао ће се свакако наћи у сваком добром раду.

Оцена наставника:

(свакако плус)

Освета из будућности (Vendetta dal futuro 1986) је италијански СФ који се дешава у будућности када су киселе кише толико киселе да пробијају каросерију аутомобила. Велики број присталица окупља слепи Франко Фантасиа који се бори за здравију животну средину, али то не одговара моћном и бескрупулозном индустријалцу Џону Саксону. Зато су његови научници створили киборга Данијела Грина са циљем да изврши атентат на Франка. Данијел је успео да дође до Франка, озбиљно га повредио, али не и убио јер је у последњем тренутку схватио да то не жели да учини. Побегао је са лица места са намером да пребегне у другу државу, али за њим сада јуре и власти и Џонови најамници. 

Критички осврт: У овом филму сви глуме као роботи, мада је једини робот, колико сам схватио, Данијел. Прочитао сам да је Данијел остао упамћен по овој улози, тако да не могу да се не запитам какве су му остале. Неке ствари је можда ипак боље не знати. 🙂 У време настанка овог филма било је популарно да главне улоге тумаче набилдовани билдери, али су Арнолд Шварценегер и Силвестер Сталоне имали макар неки шарм, ако не већ и глумачког умећа.

Интересантан је приказ еколошке ситуације у будућности, ако оставимо научну логику по страни. Сам филм некакву логику има, али је ту већи проблем што нема радњу. Данијел бежи, убице га јуре и то је, отприлике, то. Ах, да, и повремено обара руке са локалним камионџијама. Углавном, сви се ту нешто врте у круг и воде врло приземне дијалоге. Има ту као неке акције и вероватно је она океј, мада ми акциони филмови нису интересантни, а овај није ни узбудљив. Једино што не могу да оспорим режисеру Серђу Мартиноу је да није лоше распоредио негативце, па неки нападају из кола, други из камиона, трећи из заседе, четврти из хеликоптера… Упркос свем том спектаклу, једина сцена која ми се допада је последња када Данијел разговара са својом симпатијом Џенет Огрен. И ефектна је, а и последња је, што је такође важно. 🙂

Едукативни моменат: Пре него што је ишчупао срце Џону, Данијел му је поручио да је омануо зато што је желео да му контролише мозак, а заправо је требало да му контролише срце. Другим речима, много је лакше манипулисати нечјим емоцијама него рацијом, али ја мислим да је Џон свакако погрешио што је желео да манипулише уопште. То свакако није добро радити било коме, а и може да нам се одбије о главу, или о срце, као у Џоновом случају.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Вештина: Завештање (The Craft: Legacy 2020) је наставак филма из 1996. Радња је врло слична оној у поменутом филму, само се сада упознајемо са новом генерацијом вештица. Њих су три и чекају четврту, а то је млађана верзија Виноне РајдерКејли Спејни. Она је, дакле, слатка, тек се доселила и није свесна да има моћи, али ће уз помоћ новостечених другарица то открити.

Критички осврт: Да, овај филм се одвија према обрасцу и има много предвидљивих момената, као и општих места, а и кокетирања са тинејџерима. Међутим, неколико детаља мало искаче, попут тајне Николаса Галицина, која уноси интересантан табу, а истовремено компликује тему и односе ликова. И ту је тај преломни тренутак; да ли ће интрига бити успешно спроведена или ће се све то претворити у патетичну сапунску оперу. И није се десило ни једно ни друго, на жалост или на срећу. Некако је радња наставила да се дешава у очекиваном смеру. Свакако видим да је режисерка Зое Листер-Џоунс била спремна да помери границе, а и да унесе неке нове идеје, међутим некако јој је то друго измакло, а прво је испало млако. И цео утисак о филму је такав, баш као и о финалној борби. До краја, прича је остала некако недоречена, што се филмских синова Дејвида Духовнија тиче, али и готово свега осталог. Јасно је да Зое планира наставак, али је то све изгледало неспретно.

Глумци су се добро снашли у својим улогама и при томе мислим на млађахне наде, пошто је Дејвид већ стари вук.

Едукативни моменат: Лови Симон је рекла да ако не могу да користе моћ одговорно, онда не би требало ни да је користе. И у праву је.

Оцена наставника:

(може на три)

Клетва Успаване Лепотице (The Curse of Sleeping Beauty 2016) је хорор филм базиран на бајци из наслова. Усамљени сликар Итан Пек је наследио имање од ујака за којег није ни знао. Када је дошао на то имање, схватио је да је у питању кућа коју је сањао. Итан је такође сањао и прелепу девојку Успавану Лепотицу (Индију Ејсли) чија су судбина и хиљадугодишњи сан управо повезани са том кућом. И изгледа да само он може да пробуди лепу Индију.

Критички осврт: Режисер Пири Реџиналд Тео је мудро искористио цаку из једне од бољих епизода серије о Доктору Хуу (у којој су се такође статуе кретале) и уз не много средстава направио солидан хорор, мада у доброј мери предвидљив. Уз то створио је интересантан амбијент, налик на онај из „Чувара пакла“, па све то изгледа интригантније и језивије. Међутим, сама радња се бори са низом проблема; ако размислите о њој видећете да преокрет нема богзна какве логике, а демон који је чувао лепотицу се није показао богзна како моћан. Сам крај је потпуно антиклимактичан, лишен било какве језе, узбуђења, ичега.

Но, колико год да је Пири успео (или није успео) у хорор делу филма, апсолутно није у драмском и разговори су прозаични и на моменте патетични. Фора у филму нема баш превише. Улога дежурног кловна припала је Џејмсу Адаму Лиму и био је шармантан, али не баш и урнебесан. Ликови су стереотипи и неразрађени и иако су глумци по физиономији одговарајући, некако не зраче. 

Едукативни моменат: Док је Итан „искористио“ свој губитак да нађе изговор да се повуче у себе, Натали Хол је њен губитак ојачао да настави да се бори. Свако жали на свој начин и то је истина, али је ипак Наталин начин бољи.

Оцена наставника:

(уз опаску: штета за протраћени потенцијал)

Вампири: Мртви (Vampires: Los Muertos 2002) је наставак филма „Вампири“ из 1998. Џон Бон Џови је ловац на вампире који добија задатак да сакупи екипу која ће дохакати једној посебно моћној вампирици Арли Јовер. У тој намери не успева јер га она, са својом хордом, вечито престиже и убија једног по једног ловца. На крају, Џону не преостаје ништа друго него да се удружи са једним опатом без искуства лова на вампире, момком коме средња школа баш и не иде и полувампирицом која се није претворила у створење ноћи захваљујући лековима. Но, и таква екипа има своје адуте.

Критички осврт: Прва сцена је требало да буде изненађујућа, али то није била. Надаље се филм одвијао према сасвим класичној поставки, мада се режисер Томи Ли Волас трудио да сцене масакра по кафићима буду маштовите. Међутим, некако су без учинка јер иако су технички донекле и добре и са још бољим потенцијалом, сасвим су беживотне, чак и за филм о немртвима. Укупно, поред неких пропуста и сувише погодних момената, радња није тако лоша и филм је забаван, мада ич није направио помак у поджанру у којем је рађен.

Ликови су стереотипи, сви одреда, али су некако симпатични. И глума није лоша, а посебно ме је пријатно изненадио Џон који делује стварно природно.

Едукативни моменат: Кристијан де ла Фуенте је рекао очајном Џону да је некада потребно мање него што мислимо да бисмо нешто урадили, посебно када немамо избора. И заиста је тако; ако смо довољно вешти и имамо добру вољу, са мало средстава остварићемо добре резултате.

Оцена наставника:

(овако некаква)

Чудесна Жена 1984. (Wonder Woman 1984 2020) је још једна прича о овој суперхероини коју тумачи Гал Гадот. Она је научница на Смитсоновском институту у Вашингтону и придружује јој се колегиница Кристен Виг, не претерано стручна и врло несналажљива у социјалним контактима. Међутим, Гал јој је пружила руку пријатељства, па чак и стручну помоћ у раду који је одмах по доласку у институт Кристен добила. Наиме, Еф-Би-Ај је конфисковао скупоцене артефакте које је пронашао на црном тржишту и Кристенин задатак је био да их процени. Гал је привукао пажњу необичан предмет, наизглед безвредан, али који је у ствари веома моћан. За његову моћ зна преварант Педро Паскал и одлучио је да га се домогне и злоупотреби. Оно што Педро није знао је да је моћ тог предмета заправо разорна по читав свет.

Критички осврт: Гал ни у овом наставку није могла без асоцијација на своју титулу мис, па је опет спасавала децу (трећег света, наравно и зар сте сумњали) у осредње узбудљивим акционим сценама јурњаве аутомобилима и другим превозним средствима. Овај филмић ми се више допао у односу на претходни, иако неодољиво подсећа на „Господара жеља“ из 1997, што није баш неки иновативни приступ. Но, прича има колику-толику мистерију јер ми не знамо одакле потиче чудесни минерал који испуњава жеље и како ће се те жеље до краја показати (мада је јасно да морају да крену по злу). Постоје недоследности у причи, па тако и број жеља које је могла да замисли Кристен, али је режисерка Пати Џенкинс некако морала да уведе у причу архинепријатељицу Чудесне Жене. Пати је желела да доследно представи лик и дело Чудесне Жене из стрипа, па она, осим ласа, сада има и моћ да летелице учини невидљивим, а и згодно дође васкрсли дечко пилот Крис Пајн да ту летелицу и вози. У стрипу пилот је она, али се то не би уклопило у контекст филма постављен још у првом делу, па је Пати нашла начин. И нашла је буџет и то поголем, тако да су специјални ефекти (ако изузмемо бравуре са ласом) врло солидни.

Признајем филму је да је имао добру идеју водиљу и добре поруке у вези са нашим жељама и колико могу да нас коштају. Главни актери су имали много тешких одлука и прерасподелу приоритета, те је све то Пати могла да претвори у озбиљно драматичне и емотивне тренутке, што донекле и јесте. Ипак је превасходно попустила пред холивудским обрасцем и унела баш много патетике. И некако је смушено одрадила јачање моћи незајажљивог Педра. Тај део је збрзала и учинила га претерано помпезним.

Едукативни моменат: Кристен је на почетку веровала како је Чудесна Жена популарна и како јој је друштвени живот сјајан. Онда јој је ова рекла како њен живот заправо уопште није био каквим га Кристен замишља и да сви имамо своје борбе. То нас учи да: а) не судимо према изгледу и б) никада не знамо какав је заиста живот други људи и врло вероватно далеко од онога што ми мислимо.

Оцена наставника:

(минус и то поголем)

Ниво 16 (Level 16 2018) је филм који се дешава у једној крајње необичној школи за девојчице и девојке, где оне имају врло устаљен ритам живота и усмерено образовање. Циљ којем теже је да их усвоји богата породица и зато оне морају да буду „чисте“. Међутим, иако су достигле ниво 16, што је и последњи ниво, две девојке сумњају у добре намере својих покровитеља и труде се да сазнају шта је заиста права сврха ове „школе“.

Критички осврт: Већ од старта ме је филм заинтересовао. Ово је очигледна варијанта „Приче једне слушкиње“ из 1990, али док су тамо карте биле отворене од самог почетка, овде је врло нејасно чему ће служити девојке са нивоа 16. Режисерка Данишка Ејстерхази успела је да створи врло мистериозну и тескобну атмосферу користећи болесно плаво осветљење, једноличан амбијент и дугачке, језиве ходнике, тако да је било лако наслутити да им се не спрема ништа добро. И онда се испоставило да су девојке у некој варијанти „Острва“ из 2005. То откривамо већ у првих пола сата филма, те је изгледало као да је Данишка збрзала мистерију, али је заправо мудро направила заплет. Кејти Даглас (иако млада, врло је харизматична и изнела је своју улогу прилично добро) је сада била у замци из које је јако тешко побећи. Уз то, ни ми, као ни њен лик, не знамо шта да очекујемо ван зидова зграде у којој је заточена. Сама та тензија и дешавања која тек напола можемо видети сасвим су довољна да филм учине изненађујуће узбудљивим. Треба и додати да је порука овог филма значајно дубља од оне коју нуде аутори поменутог „Острва“ и све укупно утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Селина Мартин је схватила да је издала пријатељицу јер су је учили да се плаши. Када је престала да се плаши, урадила је исправну ствар. Заправо, девојке су живеле у страху, незнању (чак су биле и неписмене) и без блиских веза једне са другима. Зато су и биле покорне. Јасно је шта не смемо себи дозволити како бисмо имали интегритет и да не дозволимо да било ко влада нама.

Оцена наставника:

(не баш неприкосновена)

Реци ми како умирем (Tell Me How I Die 2016) је хорор који прати групу младих људи који су се пријавили за испитивање новог лека који би требало да повећа меморију. Наместо тога, лек је повећао испитаницима прекогницију. Проблем настаје када једна од њих Вирџинија Граднер има визије смрти свих осталих у њеног групи, које су врло насилне.

Критички осврт: Режисер Ди-Џеј Виола сигурно зна да режира и сцене визуелно добро изгледају. Иначе не волим слешер филмове, али овај је мало другачији, иако се одвија према обрасцу. Наново имамо петоро преосталих протагониста које јури сулуди убица. Међутим, на неки начин Ди-Џеј је тај образац и пародирао у сцени масовног покоља девојака, а то је учинио и самом идејом. Наиме, увек знамо ко ће преживети и то је „последња девојка“ коју је васпоставила Џејми Ли Кертис у култној „Ноћи вештица“. И овде је то тако, али са том разликом да и она то зна, баш као и убица. Изгледа као да наде за преживљавање нема и ликови се све више уверавају у то, али опет нас копка може ли се судбина променити? Иако наизглед трапаво одрађена јер прича изгледа као да је у хаосу, она је у ствари добро вођена. Глума је једино спорадична код неких глумаца. Млађарија се није показала баш.

Едукативни моменат: Хајдемо мало и хемијом да се бавимо. Нејтан Крес је тврдио да се иперит (бојни отров) добија када се помешају избељивач и амонијак, који се користе у чишћењу и то није баш тачно. Мешањем избељивача и амонијака свакако се добија отрован гас (ослобађа се елементарни хлор), али то није иперит.

Оцена наставника:

(може плусић)

Тролови (Trolls 2016) је цртаћ о најсрећнијим бићима на свету: троловима. Њихови суседи су бергени, најмизернија бића. Онда су бергени, значајно већи од тролова, открили да могу осетити срећу ако поједу тролове. Зато су их заробили на једном дрвету и сваке године их „брали“ са тог дрвета и гостили се. Ипак, тролови су успели да побегну и сакрију се у шуму. Тако скривени провели су двадесет година у радости и грљењу, па су решили да прославе јубилеј спасавања из Бергенграда једном гласном журком. Проблем је што су бука и шарена светла привукли једну припадницу бергена.

Критички осврт: Занимљиво је да је овај филм осетно слабији у односу на свој наставак. Идеја је у реду, али је сувише класична, па је таква и радња. Ипак је донекле слојевита јер се упоредо са „штрумпфовским“ проблемима дешава и прича о Пепељуги. Свакако не могу да замерим много; цртаћ је сладак, забаван и смешан, са добром анимацијом и истим таквим порукама.

Едукативни моменат: Бергени су морали да схвате да не постоји рецепт за срећу (поједеш трола и будеш срећан), већ да морају да се за њу потруде.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 123

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

razorback (Small)Дивљи вепар (Razorback 1984) је филм снимљен према причи Питера Бренана. Џуди Морис је америчка репортерка која је отишла у аустралијску варошицу да истражи масовно убијање кенгура. Њена мисија је заштита права животиња. Она је успела да направи снимке рада у фабрици где се кенгури касапе, али љути власници су је сустигли на путу и покушали да је силују. Утом се појавио џиновски вепар, па су побегли, али не и Џуди, коју је вепар убио. Власти су прогласиле да је она нестала. Након неког времена у варошицу је пристигао и њен супруг Грег Харисон како би истражио шта јој се заиста десило.

Критички осврт: Прва сцена је ефектна, мада није баш морало двогодишње дете да буде жртва, а и режисер Расел Малкахи је претерао у детаљима како би сцену учинио језивијом. У ствари, толико је прелетао преко тих детаља, да је све то више личило на музички спот. И даље је убацивао детаље који су брзо промицали, као да се бојао да ли је око сат и по довољно времена да поубацује све што је замислио. А занимљиво је како је замислио своје земљаке из руралних насеља. Они изгледају буквално као протагонисти (више као антагонисти, додуше) постапокалиптичног дистопијског друштва (пре свих манијакални Дејвид Арг и Крис Хејвуд, можда чак и страшнији од предимензиониране животиње). Нешто као у „Побеснелом Максу“ (сцена када Грег оставља Криса у бунару, веома је налик сцени када се Макс свети). Можда му је тај филм био и узор, а уосталом Арки Вајтли је глумила и у другом делу „Максове саге“. То доприноси да филм буде другачији у односу на друге „јао, напала ме ајкула/пирана/мутирани комарац/страшна животиња коју већ можете да замислите“ филмове. Некако овај филм у свему има дуалну природу. Он је уједно и прави и психолошки хорор (ово друго због више него мучних сцена), а протагонисти су све време у опасности и од натприродног вепра и овоземаљских лудака који пуцају и кољу. Уз то, неке сцене у филму су врло рационалне, али има и таквих које су луцидне, па и параноидне. Неке су врло колоритне попут оних у „Прохујало са вихором“, док су друге сасвим обичне. Ипак не мислим да је Расел колебљив, неодлучан човек. Мислим да је напросто експериментисао, али оно што му морам признати је да је сваку сцену сасвим добро уклопио, а све њих заједно повезао у један смислени филм који уопште није лош. Изузетак је само финална сцена која је могла да буде узбудљивија.

Едукативни моменат: У овом филму џиновски вепар је јурио људе као плен и то се у стварном животу не дешава. Заправо, много чешће и више људи убијају животиње него што животиње убијају људе. Истина је да у свету још увек постоји безразложно и брутално убијање животиња, чак и у развијеним земљама. Много тога о томе можете сазнати на сајту организација која се бави заштитом животиња: Пета (https://www.peta.org) и Гринпис (https://www.greenpeace.org/international/) су неке од познатијих. Ми треба да будемо информисани о томе и да ускратимо подршку за нехумана поступања према животињама.

Оцена наставника:

4(на три)

Tremors A Cold Day In Hell dvd cover (Small)IIПодрхтавање: Хладан дан у паклу (Tremors: A Cold Day in Hell 2018) је шести наставак франшизе о грабоидима; џиновским црвима који живе под земљом и људождери су. Овај пут су се појавили на северу Канаде (Нунавуту) и побили малу екипу истраживача која се тамо задесила. Када су њихове колеге дошле на место догађаја, позвале су највећег стручњака у убијању грабоида – Мајкла Гроса, који се у тој улози истакао још од првог наставка. 🙂

Критички осврт: Радња је потпуно класична, али је макар има. И мотив који покреће ликове је у реду јер су сада суочени са тим да морају да ухвате грабоида живог јер нужда (ма како на стакленим ножичицама била) то захтева. Сценариста Џон Велпли је поубацивао разноврсну зоолошку опасност, па су ту, осим грабоида, који су подземни, такође и ес-бластери који су летећи и изгледа увелико домаћи (нисам гледао све наставке између првог и овог, па нисам упућен, али према реакцијама ликова бих рекао да нису изненађени њиховим постојањем), а сада се појављују и водени облици и, како би све животне средине и еколошке нише биле покривене, ендопаразити. Дакле, у недостатку бољих идеја гледе радње, Џон је онда макар направио борбу са фауном на свим фронтовима. Мислим да је било довољно и да само грабоиди буду проблем јер су сцене са њима довољно ефектне, а специјални ефекти који их прате сасвим солидни. Посебно је симпатична сцена када Џејми Кенеди у ждрелу грабоида трага за жлездом која ће спасити Мајклов живот.

Ликови су потпуно стереотипни. Џејми је сувише форсирао свој лик као симпатичног спадала и помоћника главном Мајклу, а Мајкл је дефинитивно преглумњавао и ниједан ми није био уверљив. Више-мање ми је свака сцена која је укључивала Мајкла и Џејмија била неуверљива. Добра је замишљена фора када у мисији спасавања усплахиреног научника Мајкл даје упутства да научник ради све што и он и овај то заиста и ради, иако Мајкл запада у очигледно кризну ситуацију, али и та сцена је такође неуверљива. Но, пар добрих фора има (попут одбијања Танје Ван Грјан да скине фармерке када јој се грабоид закачио за њих; цака је у разлогу) и колико год сведене, свакако су боље од оних америчких пренемагања, радовања и навијања када униште неког грабоида.

Како би изазвао разнежене емоције и можда добио коју оцену критичара више, Џон је увео лик Џими Ли Мани која је филмска кћерка протагониста из првог (и најбољег у овом серијалу и највише траженог по видео-клубовима од свих филмова у години када је снимљен и култног приде) филма: Кевина Бејкона и Фин Картер. Згодан трик, али је јасно да не може значајније да допринесе квалитету, а тешко да би ишта и могло у случају овог филма. Ех, да, и крај филма је сличан крају првог дела.

Едукативни моменат: Када је Танја рекла Мајклу како није свестан хитности своје ситуације, он јој је одговорио да не сме да допусти хитном да преовлада над важним. Ја бих додао да не смемо да допустимо да преовлада над квалитетом јер он је важан. Некада се дешава да неки посао збрзамо да бисмо га урадили на време и то на уштрб квалитета. Да се то не би десило, важно је да одвојимо довољно времена за посао и да почнемо на време.

Оцена наставника:

2(сасвим довољно)

higher (Small)IIIВиша сила (Higher Power 2018) је филм о човеку Рону Елдарду, који се лечи од алкохолизма и који је отуђен од своје две кћерке. Чини му се као да лошије бити не може, али су га догађаји који су уследили демантовали. Наиме, њега је најпре отео, а потом уценама натерао да ради ужасне ствари (укључујући и убиства) Колм Фиоре, човек који кује велике планове. Дела која чини, ма како деструктивно изгледала, воде ка једном невероватном циљу.

Критички осврт: У овом филму је много тога исфорсирано. Рецимо, на почетку Рон има божанствене односе са својом породицом и само се љубе, љубе и грле и опет љубе. И грле. И љубе. Ваљда зато да би се појачао његов губитак. И исфорсиран је његов излив беса према Остину Стауелу и претерано је драматична присмотра Ронова и тако даље. Овај филм треба да носи назив „Виша хипербола“. Зашто напросто Рон није имао нормалне односе са супругом и кћеркама? Губитак породице је свакако страшна трагедија и била би уверљива и без цмакања. Овако је постигнут контраефекат. Тек ми није била уверљива Жад Тејлор која умире од рака са беспрекорно нашминканим очима. Иначе је у филму Жад мама Џордан Хансон од које је старија целих шест година (пар месеци мање), а од друге кћерке Маријел Џаф старија је четири године (опет пар месеци мање). Па, свака јој част, утолико пре што је Џордан у филму старија сестра. 🙂 Није колико их имаш, већ како их носиш.

Углавном, нешто занимљиво је почело да се дешава тек око пола филма. Пре тога није ми јасно ни шта сам гледао. 🙂 И с обзиром на очигледно јадан буџет, специјални ефекти уопште лоши нису и нису лоше ни осмишљени. Но, проблем са хиперболом и даље није јењавао. Музика је била сва драматична, а такав је био и Колм. И испољавање моћи суперхероја због стреса није баш да није коришћен мотив више пута до сада (најпознатији пример је свакако Дедпул). Но, оно што свакако морам признати овом филму је да је дао један нови поглед на суперхеројштину. Најпре, ту је глумац који је давно прошао и пупољак и цвет младости, а ни по изгледу није репрезентативан, а потом показано је да је суперхерој врло наменска и потрошна „роба“. Није да подржавам, али свакако је иновативно.

Крај је предвидљив, мада је преокрет добро урађен. Флешбекови су непотребни, а доза патетике није могла да се избегне. Све у свему, овај филм је заиста добро осмишљен, са све антагонистима који то у ствари нису, али је режисер Метју Санторо погрешан човек на правом месту.

Едукативни моменат: Колм је (можда мало више помпезно) рекао Рону да може да постигне заиста много ако одбаци све изговоре за неуспех. И у праву је, злоћа један. 🙂

Оцена наставника:

3(нажалост)

spaced (Small)IСвемирски освајачи (Spaced Invaders 1990) је филм о посади Марсоваца на свемирском броду који су изгубили остатак флоте. Онда су (са планете Земље) ухватили радио-сигнал, а потом и чули емисију Орсона Велса „Рат светова“ из 1938. коју су пустили на локалном радију мале вароши како би обележили празник Ноћ вештица. Марсовци су помислили да се заиста дешава то што чују и повезали да је њихова флота напала Земљу, те похитали да јој се придруже.

Критички осврт: У овом филму практично нема радње, али је све време драматично. Ликови се састају и растају толико да ми је тешко било да похватам ко је када где, али сам макар схватио да Даглас Бар уопште нема контролу над активностима своје филмске кћерке Аријане Ричардс. Дијалози су потпуно без везе, али што је још горе све време се понављају исте реченице за које понекад чак не постоји ни труд сценаристе (и уједно режисера) Патрика Рида Џонсона да макар измени ред речи. Додуше, нећу да грешим душу, можда је то и чинио, али су свеједно све реченице звучале исто. Ствар око које се Патрик сигурно није потрудио (то већ могу да тврдим) је хумор. У овом филму га напросто нема иако је замишљен да буде комедија са све ванземаљцима који су врло способни да се шале на рачун осигурања за аутомобил, а не знају како да пређу улицу. Не знају ни шта је улица, а ни шта је аутомобил. И Аријана, девојчица која је нова у граду, зна тачно у секунди да се снађе на мапи града и да каже чија се кућа налази на тачки коју је показао робот. Све се у овом филму олако дешава јер Патрик напросто није укључио мозак док је ово писао и режирао или је веровао да то неће учинити његова публика. Ово је једна бесмислена забава која није забавна. Једино бих могао да похвалим маске ванземаљаца, које су крајње симпатичне.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да ће Даглас имати лак посао шерифа у варошици и да ће „улице чувати од крава“, испоставило се да је имао великих проблема са инвазијом ванземаљаца. Инвазије ванземаљаца нису нешто што се дешава сваки дан, али свеједно, ниједан посао не треба потцењивати и сваки има својих лоших страна и тешких тренутака.

Оцена наставника:

1(наравно)

rises (Small)Успон мрачног витеза (The Dark Knight Rises 2012) је последњи наставак трилогије о Бетмену кога глуми Кристијан Бејл. Он се повукао из своје суперхеројске улоге, али не задуго; опасни Том Харди је окупио војску у подземљу спремну да заузму Готам сити. Полиција остаје заробљена у подземљу, градске власти су побијене, моћници су постали немоћни и једини ко може да победи ову злу силу је управо Бетмен.

Критички осврт: Овде су заправо сви ликови суперхероји, али маскирани у обичне људе. То је била идеја и у прва два наставка, али је овде некако највише дошла до изражаја. Кроз карактере својих ликова глумци су дочарали који су супер-хероји у питању, па је тако Џозеф Гордон-Левит полако постајао Робин, а Ен Хатавеј је одлична у улози жене-мачке. Њен разговор и Бетменов на балу сасвим се разликује од сличног у другом делу квадрилогије продуцентске куће „Ворнер броса“, који би био најближи пандан овом филму. Ен није неартикулисана несрећна жена као што је то ономад била Мишел Фајфер, већ је жена са ставом који не само да је артикулисан, већ садржи читаву филозофију о модерном капиталистичком уређењу. Заправо цео филм је о томе и то га издваја у гомили других. Већ при почетку филма јасно је да зликовци немају идеју наивну, а грандиозну; типа да униште Готам сити или буду његови господари, већ они представљају читав покрет који има за циљ да промени друштвене токове. Негде од половине филма у Готаму влада хаос, али не онај на какав смо навикли са зликовцима који се иживљавају, већ нешто што би био комунизам у свом изворном облику, са свим својим негативним конотацијама. Ова прича је прилично дубока, али је та дубина добрано прекривена слојем акције. Ово и јесте одлична акција, са много преврата у само једној сцени. А свака сцена је заиста ефектна, посебно она када крећу експлозије по граду.

Осим поменутог разговора на балу и други дијалози су виспрени, а глума на нивоу задатка. Специјални ефекти су на нивоу такође. Заправо, ово је спектакл достојан да буде завршница сјајне франшизе.

Едукативни моменат: Бетмен је рекао да алат у рукама једног човека може бити оружје у рукама другог. Све се да злоупотребити и све може постати опасно; зато мерама опреза никад краја. Овде мислим и на алатке на интернету.

Оцена наставника:

5(свакако)

HK-_Forbidden_Super_Hero_The_Abnormal_Crisis-p (Small)IVХК Хентај Камен: Ненормална криза (HK 変態仮面 アブノーマル・クライシス 2016) је јапански филм, други по реду, о перверзном суперхероју (Рјохеи Сузуки) који своје моћи добија када навуче женске гаће на главу. Овај херој се труди да води нормалан живот (ради као разносач пице, студира и има љубавне састанке са својом девојком), али у томе никако не успева. Његови непријатељи су га напали жешће него икад и још му се на факултету набацује професорка биологије Ајаме Мисаки. Скрхан од искушења и пораза, Гаћоња одлази на тренинг код још већег перверзњака који живи осамљено у брвнари на планини. Тамо је схватио да његове моћи могу бити још веће и – перверзније.

Критички осврт: Поред првог дела који је пробио све границе, шта још да се уради у овом делу да би се то превазишло? Целокупно гледајући, други филм заиста није одмакао много даље, осим евентуално само у неким детаљима.

Овде има мало више спрдње са Спајдерменом (било ју је и у првом делу, али чини ми се не толико конкретно пародије на тог суперхероја колико на све заједно), па је чак у једном тренутку главни протагониста као свој омиљени филм навео „Spiderhell“ (спајдер-пакао). Но, добро, свеукупно није испало лоше и, као и први филм, овај је потпуно луд. Чак и када актери само разговарају, ти разговори су сасвим луцидни. Глума која све то прати је сјајна (мада у појединим ситуацијама превише раздрагана и разиграна, што је чест случај у азијатским филмовима). Ипак, Ајаме ми није оставила утисак фам фатал, иако је лепа жена у питању. То опет и не могу толико да замерим њеној глуми; напросто не зрачи. Око специјалних ефеката су се трудили (и изгледа да су имали већи буџет него у претходном филму), те су неки успели, неки баш и не. Рецимо, врло је успешан изглед главног антагонисте који је сада некакав пауколики киборг са држачима за кикице… Оно је заиста маштовито смишљено, морам признати. Но, свакако, оно што сам признао првом филму, признајем и овом – храброст да се не праве компромиси. Наравно, то значи да филм није за децу.

Сама радња је класична за један суперхеројски филм, али акценат и није био на њој. Фора на крају је предвидљива јер је слична виђена у претходном филму, али добро. Мрљица која јури Рјохеија је већ довитљивија цака.

Едукативни моменат: Хентај Камен није само перверзан; он је перверзан због правде. Наравно, у овом филму је све комично, па се то не доводи у питање, али у свакодневном животу мора да се постави питање да ли неко може да правда било какву карактерну особину или поступак ако има за циљ нешто чак и племенито? Питање у ствари није тешко. Одговор је – не. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sincity (Small)Град греха (Sin City 2005) је филм рађен према стриповима Френка Милера. Састоји се из неколико крими прича о ликовима које повезује један неугледни бар.

Критички осврт: Овај филм је режиран тако да изгледа као стрип и у односу на друге филмове које сам гледао, а који су имали сличну идеју режисера, најдаље је отишао. Другим речима, заиста изгледа као стрип. Филм је баш мрачан (тако је и сниман, али пре свега због теме), али је одличан. Покушао сам својевремено да читам стрип по коме је рађен, али сам одустао јер ми се није допао, можда и зато што је више крими него фантастичан, за разлику од филма. Овај филм напросто не може да се не допадне; он плени дешавањима, сценама, сликом, живописним ликовима, па и глумом.

Још да будем мало злобан и да додам да је касније овај филм сниман, Микију Рорку не би била потребна онаква маска, пошто је сада већ има. То би, верујем, уштедело буџет. 🙂

Едукативни моменат: Брус Вилис, Мики и Клајв Овен нису баш играли улоге јунака који би требало да буду узор, али су сви одреда своје страшне походе имали зато да би заштитили некога до кога им је стало. Та племенита особина да жртвују себе зарад другог је оно што некога чини јунаком. У граду који није Син Сити, јунак не мора да се жртвује, нити да касапи људе, али може да буде и онај ко се заузме за неког другог и заштити га од насиља, на пример.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

indianaraiders (Small)Отимачи изгубљеног ковчега (Raiders of the Lost Ark 1981) је први филм у франшизи о археологу – пустолову Индијани Џоунсу (Харисон Форд). На факултет на коме предаје, у Бедфорду у Конектикату, пристигла су два војна агента са молбом да за њих, а пре нациста, пронађе легендарни ковчег Јевреја у коме су се налазиле таблице са десет Божјих заповести. Те таблице је Мојсије добио од свевишњег. Ковчег је изгубљен током времена, али изгледа да су му нацисти ипак на трагу. Зато је Индијана отпутовао у Танис у Египат јер сви трагови указују да је ковчег тамо. Међутим, на локалитету где се ковчег изгледа налази, нацисти увелико копају и решени су да ликвидирају Индијану који им је највећа претња да дођу до циља.

Критички осврт: Ово је култни филм и одлична авантура која је и прављена тако да буде узбудљива од почетка до краја. Има он својих рупа и рупица, нећемо да се лажемо, али толико је изазова стављено пред Индијану, и то са много маште, шарма и интересантних детаља, да морам да прогледам кроз прсте. И још једном да погледам кроз прсте што је готово свака сцена савршено погодна. Баш у тренутку када Индијана јури сокацима Египта за плетеном корпом, у којој је заробљена његова љубав Карен Ален, појављује се сијасет трговаца/носача са истим таквим корпама. У Каиру у тадашње време другачијих корпи није било. Ваљда. 🙂 Са друге стране, сјајна је фора када Харисон онесвести немачког војника и отме му униформу, како би се јелте маскирао, те открије како му је униформа – мала. Рекох, хвала богу да неко (режисер Стивен Спилберг) размисли и о томе да то опште место у акционим филмовима не може увек да успе баш због тога што се људи много разликују и у димензијама тела, на пример. Но, погодних момената ипак има више.

Едукативни моменат: Када су антагонисти отворили ковчег уопште нису нашли оно што су очекивали, ни на први поглед, нити оно што је уследило. Некада нешто много желимо, а да не знамо праву вредност тога. Зато наше циљеве треба да сагледамо критички; и оно што заиста добијамо, али и оно што тиме губимо.

Оцена наставника:

5(са мајушним минусом)

see (Small)Видимо се јуче (See You Yesterday 2019) је прича о двоје заиста генијалних клинаца Еден Данкан Смит и Данте Кричлоу, који су измислили времеплов и имају идеју да га презентују као апликацију на престижне колеџе. Но, већ при првом успелом тестирању почели су проблеми услед измене догађаја у прошлости.

Критички осврт: Прва сцена ми се већ допала, а у другој Мајкл Џеј Фокс је аргументовао Еден зашто путовање кроз време не би било добро, након свих његових „повратака у будућност“ 😀 . (Заправо он је и рекао „Great Scott“, што је била узречица Кристофера Лојда у тој трилогији.) Но, његов аргумент није био без смисла, чак је заправо био добар увод у дешавања. А дешавања је режисер Штефон Бристол ингениозно упаковао у причу, која се сваким наредним повратком у прошлост Еден и Дантеа све више компликовала. Први, наизглед безазлен догађај, изазвао је катастрофалну последицу, а онда је свака наредна промена (додуше понекад и предвидљива), изазвала нову, ништа мање добру.

Ово је један интелигентан филм, који је „загребао“ и положај црнаца у Америци и самим тим је слојевит. Визуелно је добро режиран и са сјајним глумцима. Завршница је маестрална, уз буквално мрвицу патетике. Свака част и капу скидам Штефону.

Едукативни моменат: Данте је рекао како су пријатељи породица коју можемо да бирамо. Заиста је паметан млади Данте.

Оцена наставника:

5(како да не?)

supermanielita (Small)Супермен против Елите (Superman vs. The Elite 2012) је цртаћ о познатом суперхероју. Током његових акција у зараћеним земљама трећег света, појавили су се млади суперхероји са изузетним моћима и жељом да свет доведу у ред. Иако су започели сарадњу, врло брзо долази до сукоба између Супермена и њих јер се начини решавања проблема ових суперхероја значајно разликује. Њихов сукоб кулминираће у битку чији је исход неизвестан.

Критички осврт: Овај цртаћ је врло занимљив. У њему је описан сукоб две државе измишљених назива, али који јако подсећају на данашње земље које су у неким својим ратовима. И у цртаћу су. И, наравно, Супермен долази да помогне у сукобу и верујем да се просечан Американац лако проналази у тој сцени јер рекао бих да они иначе верују да су суперхероји који спасавају свет. Наравно, мислим да то верује обичан народ, док њихови политичари верују у интерес и новац, пре свега, па такве сукобе и распирују и радо учествују на сваки начин. Но, верујем и да је свима јасно какву спољашњу политику води Америка и зато је овај цртаћ у ствари и интересантан. Појављује се Елита, коју чине суперхероји чији је вођа Црни Манчестер и, као што му име сугерише, он је Британац. Елита има циљ да се брутално обрачуна са целим светом који представља опасност за Америку (терористи, наравно), али према најавама ЦМ-а, и да успоставе ред у том истом свету. Супермен, са друге стране, не подржава убијање терориста, па самим тим ни Елиту. Изгледа да неки такав поглед имају и аутори овог филма (режисер Мајкл Ченг и сценариста Џо Кели), и то бих рекао по дијалозима који су се могли чути у филму и који се лако могу схватити као јасна критика америчком јавном мњењу. Њиме се овај филм највише и бави; колико је популизам моћна ствар и колико трендови мењају идоле. Антагонисти у овом филму нису негативци у изворном смислу, али њихове методе су бруталне и Мајкл се побринуо да буду очигледне (те овај цртаћ није намењен малишанима). Супротстављен њима је Супермен који сада изгледа као супердиносаурус јер су његова добра воља и оптимистичко веровање да „постоји други начин“ да добро победи зло сасвим превазиђени. Већ сам поменуо какав став заступају Мајкл и Џо и то је и добро и није добро јер очигледно навијаштво не доприноси да филм буде виспрен, али признајем да би суптилнија режија била тешко изводљива у овом случају. Но, сцена када Супермен „полуди“, испала је довољно виспрено, тако да неких таквих момената у филму ипак има. Свакако бих цео филм похвалио јер има неку идеју која није лоша, чак донекле и храбру (кажем донекле јер Амери ипак „терају воду на своју воденицу“), а довољно је актуелна.

Што се радње тиче, па она није богзна шта јер је акценат ипак био на едукативном моменту. Такође и битке су осредње, мада прилично деструктивне. Само у првој сцени борбе Супермен и Атомска Лобања поразбијаше већину града (и исушише цело језеро приде), тако да не знам шта остаде за будуће битке. Наравно, цртачи ће то фино доцртати, али није цела поента у томе. Има нечег и у логици. 🙂 Но, добро, касније су се наводно љутили на њега због вишемилионске штете, па је то колико-толико покривено.

Едукативни моменат: Супермен је рекао како га његове моћи не стваљају изнад закона. Када би тако и политичари мислили, заиста би били супермени, а и народу би било значајно боље.

Оцена наставника:

4(слабуњавица)

Лако Је Критиковати 119

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Muppets_1-sht_v4.inddМапети (The Muppets 2011) је седми филм о овим познатим луткама. Прича почиње у малом граду Смолтауну. Џејсон Сигел има брата Волтера који је другачији и коме треба много подршке. Зато му се Џејсон посветио, чак и на уштрб љубавне везе коју има са локалном учитељицом Ејми Адамс. И наместо да само њих двоје отпутују на романтично путовање у Лос Анђелес, како би прославили десетогодишњицу забављања, Џејсон је повео и Волтера. За Волтера је то велики догађај јер ће имати прилику да види Мапете, које обожава од детињства. Међутим, када су пристигли, имали су шта да виде. Театар у коме су наступали Мапети је руиниран и већ је уговорено да га купи богати и лакоми Крис Купер. Крис не жели да обнови позориште, већ да га сруши и ту постави нафтне бушотине. Волтер који је, из потаје и због стицаја околности, чуо Крисове намере, сазнао је и да Мапети треба да сакупе десет милиона да поврате своје власништво. Са братом и Ејми успео је да пронађе Кермита и остале чланове екипе, који су одлучили да се боре за своје и да наново започну свој некада популарни шоу, за који се надају да ће им донети неопходна средства.

Критички осврт: Хумор је баш добар, а Ејми и Џејсон су се одлично снашли као комичари. Мапетовци су већ стандардно сјајни и смешни. Но, оно што ми се више допада у овом филму је нежна емоција коју пружа. Наравно, све је романсирано, погодно и у последњем тренутку, али маестрално и неодољиво.

Едукативни моменат: Речи песме коју Џејсон и његов мапетовски брат певају кажу да је живот песма ако има некога да је пева заједно са нама. Лепа и мудра песма, нема шта.

Оцена наставника:

5(њежна, као и филм што је)

detektivpikachu (Small)IVПокемон детектив Пикачу (Pokémon Detective Pikachu 2019) је филмска прича о познатим јунацима из аниме цртаћа. Џастис Смит је дечак који, за разлику од свих осталих, нема свог покемона. Прича почиње када је сазнао да му је отац из Рајм Ситија, који је иначе детектив, погинуо у акцији. Зато је отишао у тај град познат по томе што у њему људи и покемони живе у хармонији. И тамо је нашао свог покемона Пикачуа, са којим је започео истрагу гледе смрти свог оца, која је обавијена велом тајне и иза које се крије читава теорија завере.

Критички осврт: Оно што замерам читавом серијалу о Покемонима је сам концепт. Ма колико год слатки били (а у филму је Пикачу буквално неодољив), људи и деца их користе за међусобне борбе у рингу. То неодољиво подсећа на мучне борбе паса и других животиња и мој ментални склоп то не може да прихвати, а као наставник то свакако не могу да одобрим. У филму је то ублажено тиме што је поставка другачија у том смислу да градоначелник Рајм Ситија Бил Нај заговара хармонију између људи и Покемона, а не борбе и што је филм довољно инфантилан да га не можемо озбиљно схватити.

Млађани Џастис се баш наплакао над судбом клетом свог филмског оца Рајана Ренолдса, али некако ме није дотакао. Нити он, нити сам филм напросто немају емоцију довољно јаку да изазову реакцију. Са друге стране, нема превише патетике, али има специјалне ефекте, врло солидну режију, фину динамику и довољно смислену причу. У ствари, филм ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Када је Џастис гледао холограмски приказ који је приредио Бил, ма колико фасцинантан био, није садржавао све значајне детаље (јер их овај није ни приказао). Ма колико год сликовита и садржајна нечија прича била, тешко ћемо добити целовиту слику само из једног извора. Зато је потребно да се информишемо из више.

Оцена наставника:

4(ипак иде ка тројци)

alita-battle-angel-poster (Small)IVАлита: Борбени анђео (Alita: Battle Angel 2019) је сајберпанк филм рађен према истоименој манга цртаној серији. Радња се дешава у будућности, тачније 2563, након великог рата. Преживели са свих страна света окупили су се испод јединог преосталог лебдећег града Залема и започели живот под руководством грађана Залема. Један од њих, лекар Кристоф Валц је на отпаду (пристиглом из Залема) пронашао делове женског киборга, склопио је и оживео. Назвао је Алита (глуми је Роза Салазар) према својој покојној кћерки. Испоставиће се да челнику Залема Едварду Нортону не одговара што је Алита наново жива и мобилише све снаге како би је уништио. Но, то није лако јер је овај киборг сасвим посебан.

Критички осврт: Већ на самом почетку било ми је јасно да нећу гледати неки иновативни филм. Сам град будућности веома подсећа на онај из цртаћа о Астро Боју, а металне конструкције зграда виђене су зилион пута. И када је Кристоф почео да склапа Алиту, те када је објашњено да је немогуће ући у летећи град Елизијум, пардон Залем, то је само потврдило тај мој закључак. 🙂 Сценариста Џејмс Камерон је покушао ово да ублажи старим триком; да направи замешатељство различитих жанрова и прича, па одмах на почетку имамо спој Ролербола и Џека Трбосека, на пример.

Филм, свакако, има маштовитих детаља, ако већ нема оригиналну причу. Такође, специјални ефекти су сјајни. Алитино лице је одрађено толико добро да сам у неком тренутку потпуно прихватио Розу са неприродно великим манга очима као сасвим природну лепојку. Такође, сјајно су направили киборга од Еда Скрејна, али ни остали нису лоши. Киборзи који су напали Розу и Кристофа (приликом његове акције заустављања крвопролића над усамљеним женама у забаченим уличицама) веома су интересантно осмишљени, а све је пропраћено сјајном акцијом. Иначе је акција у филму сјајна, динамична и узбудљива. Но, можда је у томе и проблем. Ради се о томе да ме је овај филм јако подсетио на „Духа у љуштури“, пре свега због главне хероине јер и она потиче из сличне манге. Не верујем ни да грешим ако бих рекао да су ова два филма у истом поджанру, тим пре што имају заиста много заједничког, почевши од главне хероине, што сам већ поменуо. И не верујем да грешим ако приметим да Амери суштински не разумеју тај поджанр који су преузели од Азијата. Они не виде дубљу причу у томе, као ни симболику и метафоре, те не могу да дочарају емоције и остваре уметнички дојам. Напросто праве филм да буде пријемчив за њихову публику и том тренду је подлегао чак и режисер Роберт Родригез, који иначе уме да скрене са благодарних мејнстрим стаза. Један од доказа за то је и сцена када Роза пружа своје срце Киану Џонсону. Симболика ове сцене је јасна, али је она некако одрађена, па… одрађена је у правом смислу те речи и уз врло сведен дијалог.

Филм није оптерећен патетиком, али плакања и мелодраме има. Но, нечега мора бити. Макар је глума која све те сцене износи сасвим у реду.

Едукативни моменат: Кристоф је био против тога да Роза буде ратник, али на крају је морао да јој то омогући јер је у томе била најбоља. Некада нам се неће допасти избори наших најдражих, али морамо да их поштујемо ако њих чине срећним и ако су се пронашли у томе.

Оцена наставника:

4(стаменита)

amitvil (Small)IIАмитивил: Буђење (Amityville: The Awakening 2017) је десети наставак саге о уклетој кући у Амитивилу. Читава сага се базира на истинитом догађају који се збио 1974. када је Роналд Дефео убио шесторо чланова своје породице. У филму кућа у којој се све то десило је уклета. Четрдесет година након убиства у њу се доселила самохрана мајка Џенифер Џејсон Ли са своје две кћерке и сином Камероном Монаханом који је у коми. Џенифер Џејсон Ли се доселила из практичних разлога; како би могла да обезбеди сину сву неопходну негу. Међутим, десило се више него што се надала – Камерон је почео да се буди из коме. Ипак, њена старија кћерка Бела Торн има своје сумње јер је проучила историјат те куће. Испоставља се да је у праву и да Камероново оздрављење није ни природно, ни добро за све њих.

Критички осврт: Након више него класичног почетка, видимо више него класичну америчку кућу и више него стереотипне ликове. Међу њима и Камерона који је у коми и на апаратима и требало је само сачекати да се злодух смести у његово тело. 🙂 И надаље хорор је био класичан, са свим оним добро познатим општим местима. Рецимо, у кући нестане струје, а осигурачи су, наравно, у подруму. И има нелогичности, па тако Џенифер Морисон свраћа у кућу своје сестре у три по поноћи. Јесте, рекла је да ће свратити након ноћне смене, али је то могло да значи и ујутро. Овако испада превише буквална и при томе без икаквог јачег разлога. Све у свему, више пута виђено и испразно. Утисак је мање него осредњи.

Једино вредно помена у овом филму је сјајна глума Џенифер Џејсон Ли и њена патолошка повезаност за сина, која опет, ствара дубљу патологију у читавој породици. И други глумци су били на висини задатка, али је Џенифер Џејсон Ли бриљирала.

Едукативни моменат: Џенифер Џејсон Ли је желела свог сина натраг по сваку цену. Циљ је, без сваке сумње, веома важан, али ће нам се таквим учинити и многи други циљеви. Право питање је шта бисмо све учинили да их постигнемо. Овај филм показује да постоје границе и да циљ, ипак, не оправдава средства. И ту могу да будем сагласан.

Оцена наставника:

2(веома бледуњава)

deb (Small)IVНоћ живе Деб (Night of the Living Deb 2015) је игра речима на енглеском језику и алузија на познати филм „Ноћ живих мртваца“. Деб, односно Дебора (Марија Тејер) је необична девојка која је, једно вече у бару, одлучила да приђе момку Мајклу Касидију, у кога се већ дуже време била загледала. Испоставило се да се ујутру пробудила у његовом стану, али се није сећала како је ту доспела. Није ни он, али му се новонастала ситуација није допала. Он је покушао да се реши Марије, но то није лако јер је у међувремену завладала зомби апокалипса.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Марија је одлична комичарка, а форе које сам видео заиста су оригиналне и – смешне. Све је подређено хумору у овој врцкастој причи, али радње има, одржива је и води ка неком циљу. Истина, има претеривања, али дозирано и тек у пар момената. Специјални ефекти заиста нису на висини задатка, иако је продукција пристојна. Зомбији су тек малко дошминкани људи и нису страшни. Како написах, ово није хорор, већ комедија. И то романтична комедија, али која није преслатка и бљутава.

Едукативни моменат: Мајкл се на крају ипак заљубио у Марију, иако је спочетка желео да побегне од ње. У међувремену ју је упознао. Дакле, треба дати прилику особама које упознајете; нећете се заљубити у све њих, али ће неке од њих постати дивни пријатељи или сјајни пословни партнери, на пример.

Оцена наставника:

4(заиста може)

prospect (Small)IVНалазиште (Prospect 2018) је футуристички филм који се дешава у доба када људи путују свемиром и траже своју срећу на другим планетама. Софи Тачер је тинејџерка која је на путовању са својим оцем Џејом Дупласом и управо су пристигли на планету са бујном шумом, али препуном отровних спора. Њихова мисија је да пронађу органски узгојене драгуље како би зарадили новац за бољи живот. Међутим, како су се спуштали, све је кренуло по злу. Шатл им се покварио, а на њих су наишла двојица наоружаних са намером да им покраду све вредности које имају. У окршају који је уследио Џеј је убијен, а Софи је побегла. Но, један од нападача Педро Паскал ју је пронашао и Софи, иако је свесна да је он убица њеног оца, прихвата да са њим заједно пронађе начин да оде са ове негостољубиве планете.

Критички осврт: Након ефектног почетка почела је радња која ми баш није „легла“. Они су на некој планети где углавном има само биљака и јурцају зa необичним драгуљима. Океј, ти драгуљи су спаковани у некакву, најблаже речено, чудну амбалажу, али опет ме филм није заинтригирао. Ипак, оно што морам да признам је дубока прича која прати главне протагонисте и сам стицај околности при коме су Софи и Педро упућени једно на друго је добро осмишљен. Заправо, филм је у целини једна добра драма која се базира на врло сведеним мотивима, али истовремено и компликованим људским односима.

Глума је добра и подела улога је добра. Педро заиста има и одговарајућу физиономију и просто зрачи карактер који је требало да дочара. Ни Софи не заостаје, али он је на мене оставио већи утисак баш зато што је омогућио гледаоцу да његов лик упозна на начин како упознајемо људе у свакодневном животу. Његова прича и карактер нису дати „на тацни“ и одмах, већ се полако граде. Спочетка, он изгледа као лакоми „џибер“ који изазива све, само не поверење, да би на крају побрао симпатије и постао истински јунак за кога морамо да навијамо. Што се Софи тиче, сва је прилика да филм приказује њено одрастање. Она тинејџерске снове мора да замени врло конкретним егзистенцијалним проблемима и постаје свесна да је одговорност нешто што морамо имати и за друге људе. Овај филм, иако СФ по жанру, на један врло једноставан начин представља стваран живот који нуди много избора, а један од њих је и бежање на неко друго место (земљу обећану) за који се Софи на крају и определила. И да, што се тиче СФ дела, он је врло далеко од задивљујућих ефеката и технологије. Навикли смо на ласерске сабље и пушке, а овде можемо видети пуцаљке налик на штапове. Но, то свакако доприноси и атмосфери и шарму филма.

Едукативни моменат: Педро је закључио како се добар партнерски однос заснива на међусобном поверењу. У случају Софи и њега није било поверења, макар у почетку, али тада њихов однос и тако није био партнерски већ су из нужде били упућени једно на друго. Касније, када се између њих двоје створио правилан партнерски однос, спасили су једно друго. И само такав и такви односи могу да спасу и нас.

Оцена наставника:

4(на пет)

captivestate (Small)VЗаробљена држава (Captive State 2019) је филм о нападу ванземаљаца на Земљу. Напад је био застрашујући и владе држава су се одлучиле на безусловну предају. Ванземаљци су запосели планету и њене ресурсе, а људи су претворени у робове. Ипак, појединци су се организовали у покрету отпора и труде се да „запале ватру“ која ће бити пример целом човечанству да не сме да одустане од борбе.

Критички осврт: Оно што се мора признати режисеру Руперту Вајату је да баш уме да направи увод у причу. Филм одмах почиње акцијом и веома, веома ефектном сценом. И, надаље, филм ми је држао пажњу јер је веома динамичан, узбудљив и сјајно режиран (вреди режију похвалити два пута, заиста). Ово је врло необичан спој тврдог СФ-а и политичког трилера. Уз то, Руперт (уједно и сценариста) успео је да провуче и врло јаку симболику и алузију на актуелне власти, па, могу рећи, у читавом свету. У филму има много акције, али је прича много више од адреналинске забаве. Преокрет је виспрено одрађен и заокружује целу причу.

Едукативни моменат: У овом филму власт је представљена популистички и лицемерно. Прокламовала је демократију, а оно што су људи заиста имали је ропство. Политичари ће увек да „терају воду на своју воденицу“ и њихов приказ стварности разликоваће се од онога што је реална стварност. Треба критички и увек са резервом слушати оно што причају.

Оцена наставника:

5(сигурна)

occupation (Small)IОкупација (Occupation 2018) је још један филм у коме су ванземаљци напали Земљу и освојили је. Међутим, у шуме је пребегао покрет отпора сачињен од неколико мештана из аустралијске варошице. Они су узвратили нападом, са циљем да ослободе што је могуће више својих суграђана. Но, није им лако јер их ванземаљци све време прогоне и бомбардују.

Критички осврт: Добро, најпре смо упознали све ликове у тој некој варошици које је требало да упознамо, а онда је кренула акција. Да, пре тога је била сасвим непотребна нарација о томе какву поуку треба да извучемо из филма. Ако је филм добар и упечатљив, сигуран сам да ћемо поуку извући без проблема. Мада могу да прихватим да би Амери свакако имали проблем, али ово је аустралијски филм. 🙂 Углавном, акција која је уследила је океј. Има много експлозије, ласера и фенси оклопљених ванземаљаца. Било је ту хаоса, смрти и дозивања вољених, али некако ми није било узбудљиво. Можда и зато што сам сличан и почетак и замајац приче видео у зилион других филмова. А онда се појавио свемирски брод који је улуд пропраћен узвишеном музиком јер као да је долетео из тих зилион других филмова. Неће вас очарати ни изглед ванземаљаца, који је већ стандардан, а то да заударају преузето је из филма „Дан независности“. Уосталом, кад су агресивни и ружњикави, што не би и смрдели приде? 🙂

Мотиви ликова ми нису увек најјаснији, као ни њихове реакције. Младолика Изи Стивенс изгубила је мајку и брата, за које не зна да ли су живи (и мала је вероватноћа да јесу након синоћњег силовитог напада), а сада у брвнарици коју су пронашли као уточиште понаша се као да је на камповању са драгим пријатељима и сва полетна јури да сакупи гранчице у шуми. Да ли је могуће да је толико површна? Могуће је, пошто је и филм такав. Ствар погоршавају општа места, мотивациони говори, успорени ход хероја герилаца, патетика… Свега има само не онога чега треба да буде: маште, инвентивности, шарма, дубље приче, узбудљивих сцена, било чега вредног. Под тим не подразумевам што главни баја ванземаљац носи плашт. 🙂 Сцена када се Рианон Фиш порађала је била ефектна због свих дешавања около, али то ипак није довољно, тим пре што су све остале сцене лошије, а како је филм одмицао постале су све небулозније, нелогичније и достигле нову градацију горег. Како је Чарли Териер пробудио Дена Јуинга из коме напросто је најјачи СФ моменат у филму, иако није требало то да буде. 🙂 Но, крај је убедљиво врхунац, али то није комплимент.

И као да све ово није довољно лоше, већ је и минутажа филма превелика. 🙂

Едукативни моменат: Када је заповедник ванземаљаца рекао Дену да нису имали избора, овај му је одговорио да избор увек постоји. И заиста је тако, те морамо прихватити одговорност за изборе које чинимо.

Оцена наставника:

1(без поправног)

timecop (Small)IIIВременски полицајац (Timecop 1994) је филм о полицајцу Жану Клоду ван Даму који је добио понуду да ради у новој, невероватној јединици која има задатак да сачува садашњост. Наиме, сјајни научник је успео да изуми времеплов и сада се та машина већ користи како би појединци стекли богатство и моћ. Циљ новоформиране јединице је да спречи зликовце у томе. Међутим, пре него што је ступио на дужност, Жана Клода и његову супругу Мију Сару напале су професионалне убице и успеле су да убију њу, али не и њега. Након десет година Жан Клод успешно ради као временски полицајац, али онда наилази на случај који му открива заверу коју спроводи сам политички врх, а која има везе и са нападом који је проживео и у коме је изгубио жену. Он је решен да разоткрије главног у тој завери, али то није једноставан задатак јер путовање кроз време омогућава да се многе ствари у садашњости промене у корист негативца.

Критички осврт: Макар три пута смо видели да Жан Клод може да уради шпагу, али, интересантно, ниједном није досадило јер је увек сцена у којој то изведе врло ефектна и донекле чак и смислена. Рецимо, када ју је направио над кухињским елементима, заиста је заслужио „титулу“ цара и он и режисер Питер Хајамс који је све то осмислио. Питер се свакако боље снашао у акцији него у фантастици, иако признајем да је тема веома захтевна с обзиром на парадоксалне ситуације које путовање кроз време може да направи. Наравно да има нелогичних сцена, попут завршне када се Жан Клод враћа у светлију садашњост и када му у наручје притрчава дете које узвикује „Тата, тата!“. Према следу радње он то дете никада није видео, али га дете очигледно препознаје. То мора да значи да је уз то дете све време био Жан Клод, али очигледно неки други он. И где је тај други он сада? Такође ми је сасвим нејасна логика и одлука Рона Силвера да се убије у експлозији, али је главни проблем што је радња превише закомпликована. И Жан Клод и Рон скакућу из времена у време и сукобљавају се у сваком од њих, што са једне стране обесмишљава неке наредне кораке, а са друге отежава нама гледаоцима да све то пропратимо.

Сама поставка је већ проблематична. Пошто се садашњост мења у односу на то колико се прошлост променила и сви ликови је прихватају такву каква је („раније“, неизмењене садашњости се сећа само онај ко је био у прошлости и изменио је), како онда временски полицајци уопште знају да се у прошлости било шта дешава? Такође, Скот Лоренс је објаснио да може да се путује само у прошлост јер се будућност није десила. У реду, али како су се онда они који су отишли у прошлост потом и вратили? За њих данашње време постаје будуће, зар не? И сам времеплов је проблематичан. Он је замишљен као летелица, безмало авион, који преноси путнике у прошлост и нестаје заједно са њима. Међутим, не појављује се у прошлости заједно са њима. Дакле, где је? И зашто је путовање у прошлост тако компликовано, а за повратак у садашњост довољно је притиснути дугме на малом апарату?

И као да све ово није довољно, филм је оптерећен општим местима, као оним да Жан Клод губи једног партнера Џејсона Шомбинга, да би добио другог кога не жели и који је, наравно и зар сте сумњали, жена – Глорија Рубен. Ипак, не могу баш да „уништим“ овај филм. Морам признати да има пристојну динамику и држи пажњу. Такође, види се труд режисера да направи једну озбиљнију причу у области политичког трилера. Све то није довољно, али не би било фер занемарити.

Едукативни моменат: Садашњост је на крају ипак опстала и постала лепша, захваљујући поштењу полицајца Жан Клода. Он није дозволио да га Рон поткупи или заплаши, као његове партнере. Поштење и храброст су особине које могу да спасу и садашњост и будућност.

Оцена наставника:

3(минус)

Bill_and_Teds_Excellent_Adventure (Small)IVБилова и Тедова одлична авантура (Bill & Ted’s Excellent Adventure 1989) је филм који говори о двојици не превише паметних момака Кијану Ривсу и Алексу Винтеру који имају само једну ноћ да спреме презентацију из историје из које немају добре оцене и сва је прилика да неће положити овај предмет. То не одговара људима из будућности којима су ова двојица веома важни, па шаљу свог агента Џорџа Карлина да времепловом дође до њих, али и да им „позајми“ тај исти времеплов како би путовали кроз историју и научили све што је потребно.

Критички осврт: Наслов овог филма нам је тачно рекао шта ћемо гледати, једино што бих ја избацио епитет „одличну“, пошто је ова авантура више врлодобра.

Телефонска говорница као времеплов већ је у то време увелико била заштитни знак серије „Доктор Ху“, а ни остала футуристичка чудеса не врцају од оригиналности. Но, овде је ионако значајна прошлост. Режисер Стивен Херек провео је двојицу протагониста кроз разна историјска раздобља тек толико да у сваком направи понеки скеч, акциону или романтичну сцену. За више није ни могао јер је идеја била да Кијану и Алекс науче целокупну историју на том свом путовању, што никако није реално, али није ни путовање кроз време, ако ћемо право. 🙂 Хумор при томе није урнебесан, али је на моменте допадљив, док је у више момената инфантилан. Заправо, цео филм је у доброј мери инфантилан. Но, заиста има шмек неодољивих осамдесетих и потпуно испразне и површне, али лепе поуке. Велики плус је што нису тупили са Абрахамом Линколном (глуми га Роберт В. Барон), што сам очекивао када су га (испред Сократа, Бетовена и Сигмунда Фројда, али верујем да не би било разлике ни да су били присутни Ганди, Ајнштајн и Тесла) представили као посебног госта. Знате већ какви су Амери и очекивао сам велике, надахнуте речи, али аутори филма остали су доследни маниру у коме је цео филм сниман и тако нису покварили утисак.

Сама прича је на крају заокружена (мада предвидљива у потпуности) и довољно маштовита. Кијану и у мањој мери Алекс су преглумљавали, али добро, опростиво је.

Едукативни моменат: Кијану и Алекс су научили историју кроз авантуру. Ми немамо времеплов да можемо да урадимо исто, али сазнавање нових ствари, на који год начин се дешавало, свакако је одлична авантура и води ка одличном успеху. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некаква)