Лако Је Критиковати 161

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ејлијен: Примерак (Alien: Specimen 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Главна протагонисткиња је Џолин Андерсен која је ботаничар, вероватно на некој планети. Заштитила је пошиљку која узнемирава њеног пса, али убрзо је открила да је буре оборено и да је заштитна фолија покидана. Ускоро је открила и да се ослободило нешто опасно. 

Критички осврт: Овај део је најјезивији од свих и некако најинтригантнији од свих шест у серијалу. Прича је испала сасвим добра, мада није претерано специјална, односно оригинална.

Едукативни моменат: Меги, пас у филму, спасила је своју газдарицу. Кућни љубимци нас спашавају увек и треба их гајити, пре свега псе и мачке.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Ејлијен: Ноћна смена (Alien: Night Shift 2019) је још једна кратка прича о Ејлијену која се дешава на некој колонизованој планети. Несталог радника проналази његов колега и они су се упутили у складиште. Крај је радног времена и двоје запослених им невољно дозвољавају да уђу. Међутим, стање радника се погоршава и преосталих троје врло брзо откривају да су у замци.

Критички осврт: Мислим да у првој сцени уопште није било потребно да се зумира пауколико чудо у првом плану, верујем да би било ефектније и виспреније. Углавном, почетак је имао некакав потенцијал, али се није развио. Врло млака прича, рекао бих.

Едукативни моменат: Амбер Гастон је успела да се избори са чудовиштем у својој радњи, али је онда схватила да оно напада целокупну колонију људи. Но, она је свакако исправно поступила јер на неке ствари (глобалне) не можемо много или уопште утицати, али на оно што је у нашем окружењу можемо.

Оцена наставника:

(ту негде)

Продор (Breach 2020) је футуристички филм у којем живот на Земљи више није могућ и последњи свемирски брод је укрцао путнике и вози их ка Новој Земљи. Прича прати судбину момка Кодија Кирслија који је успео да се укрца на брод као слепи путник. Њега задужују да буде хигијеничар, тако да, за разлику од осталих путника, он није у криогеном сну. Он ће зато бити сведок застрашујућих догађаја које ће изазвати један члан посаде.

Критички осврт: Ако занемаримо да режисеру Џону Сујтсу стварно није било потребно чудовиште при крају, можда би се и добио сасвим осредњи СФ. Заправо, мислим да му читав крај који се завршава општим местима уопште није требао и учинио је читав филм „трешастим“. Џон је искомбиновао свемирски хорор типа „Ејлијена“ са зомби варијантом и направио низ погодних тренутака како би објаснио причу, али није избегао и низ рупица у тој причи. Рецимо, Рејчел Николс је обавила обдукцију Џонија Меснера, а да се овај помакао није, да би онда устао заједно са другим лешевима. Касније су сви одреда постајали зомбији практично одмах, што је за тај део филма било погодно. Додао бих и потпуно нејасан Кодијев мотив да у се бегу обавије измаглицом и тако угрози и себе и љубав свог живота Касандру Клементи. Углавном, некако је на почетку филм имао неки потенцијал, али га је врло брзо изгубио.

Едукативни моменат: Калан Малвеј је сматрао човечанство кривим за уништење које је доживело и то је тачно. Међутим, начин на који је „решио“ проблем је био погрешан јер је и сам иницирао уништење. Не можемо се борити против нечега и радити то исто против чега се боримо јер онда ништа бољи нисмо.

Оцена наставника:

(можда чак може на три)

Вампири против Бронкса (Vampires vs. the Bronx 2020) је филм који прати групу тинејџера који желе да спрече да пропадне једна радња у Бронксу, крају где живе, која им је посебно драга. Наиме, једна фирма откупљује све пословне просторе у крају, а мета им је и та радња. Ускоро ће дечаци открити да ту фирму воде вампири. 

Критички осврт: Дефинитивно је било јасно да је Сара Гадон заповедница вампира и то није спојлер. Већ је прва сцена како се појавила у филму јасно упућивала. Углавном, ово је једна слатка причица, без превише изненађења и са веома млаком акцијом. За главне протагонисте недовољан изазов су били и вампири и локални гангстери, са тим да прича између ове две групе није била баш разрађена. Шеј Вигам је унајмио локалну банду за потребе вампира, али врло брзо су они дошли у сукоб са тим истим вампирима и готово одмах и убијени. Некако све то није ни узбудљиво, ни страшно. Филм нема много ни хумора, осим једне сцене када две девојчице пролазе мирно усред окршаја са вампирицом јер су загледане у мобилне телефоне.

И овај филм је рађен у маниру других новијих филмова где се провлачи тема положаја црнаца у Америци, тако да филм има неку слојевитост и може да се посматра као метафора (куповина радњи, црнопути људи који нестају за шта никога није брига), али та идеја која је добра није уједно и добро упакована у причу.

Едукативни моменат: Четворо другара су желела да буду најбоље убице вампира свих времена, али је Коко Џонс закључила да је сасвим довољно да буду добри ловци на вампире. И ја мислим да је сасвим довољно бити добар у нечему; није потребно бити најбољи.

Оцена наставника:

(солидна)

Гренланд (Greenland 2020) је прича о породици Џерарда Батлера која покушава да преживи и остане на окупу током апокалипсе коју ће изазвати пад метеора на Земљу, већег него што је био онај који је изазвао истребљење диносауруса. 

Критички осврт: Оно што свакако морам признати режисеру Рику Роману Воу је да је направио узбудљив филм. Где год је нашао згодно (и погодно) место он је акцију и узбуђење које је прати посадио. И да, специјални ефекти су солидни, колико је већ било потребе за њима. И све остало не могу да му признам. Идеја коју је пласирао уопште није идеја јер је заиста и превише много пута виђена у разним другим остварењима, а богами и читава радња. У ствари, чини ми се као да је свака сцена преписана из неког ранијег филма. Све је било толико предвидљиво да сам могао да препричам сваку наредну сцену. Иновативност апсолутно није адут овог филма. Општих места има гомила, а једним таквим се филм и завршава, уз преогромну дозу патетике.

И оно што ми није јасно је како су на крају војници ипак примили Џерарда и његову породицу, када нису хтели на почетку? Зато што је сам нашао превоз? И како је његов син дијабетичар сад наједном имао инсулин за девет месеци? Има ту неколико нејасноћа, али свеједно не мењају много слику о филму.

Едукативни моменат: Џерард је одабран зато што је знао да гради куће. Увек је корисно имати неко знање или вештину јер на конту ње и сами можемо бити одабрани за неке добре послове.

Оцена наставника:

(која јури ка двојци попут метеора из филма)

Чудовишта од човека (Monsters of Man 2020) је филм о томе како се Компанија за роботику удружила са корумпираним агентом ЦИА-е Нилом Макдоном у илегалној, несанкционисаној војној операцији. Они су убацили четири прототипа робота напредне технологије у камп за производњу дроге (у тзв. Златном троуглу) који никоме неће недостајати. Мисија је доказати да је компанија за роботику достојна добијања уносног војног уговора. Непланирано, у тој области се затекло шест лекара на добротворној мисији, па пошто су сведоци бруталног покоља жене и деце из тог села и они постају нове мете.

Критички осврт: Глумци су стварно дали све од себе и глума је на нивоу. Глумци су јаки, снажни и погодни за овај поджанр (пре свих Брет Тутор и Хосе Розет). Једино ми троје хакера нису изгледали убедљиво, можда и због окружења и околности у којима су се нашли. Касније је и тај део приче постао суровији убиством женског члана Ај Ти екипе Џесике Блекмор. Прича је класична, али узбудљива, адреналинска и са много крви која цури као слатко од јагода. Има ту и тамо патетике, али је режисер Марк Тоја то ублажио ефектним сценама. Иначе уме да прави такве сцене, то му признајем. И специјални ефекти су му ишли на руку. Међусобна борба робота је најслабији део, рекао бих, као и цео тај део када се робот пита да ли је жив. Јасна ми је намера, али је тај дијалог сувише урађен неспретно и претерано очигледно.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да ако ценимо живот онда никако не можемо оправдавати рат, чак и ако он за нас представља дужност. Хипици су били у праву, а у овом филму и један освешћени робот.

Оцена наставника:

(хајде, де, може)

Макс Клауд (Max Cloud 2020) је прича која се дешава у осамдесетим и фокус је на девојчици Изабел Ален која воли да игра видео-игре. Посебно јој је омиљена она која прати авантуре Макса Клауда (Скот Адкинс). Изабел је толико пасионирани играч да је пожелела да игра игрице заувек и жељу јој је испунила свемирска вештица, такође лик из игре, Џејсон Маза. Међутим, он је то учинио тако што ју је претворио у лика у игрици Елиота Џејмса Лангриџа. Иако се Изабел допадају свемирске авантуре, ипак жели да нађе излаз из игрице и врати се кући.

Критички осврт: Морам признати да режисер Мартин Овен уме да дочара атмосферу и елегантно заобиђе оне специјалне ефекте које филм није могао да приушти. Чак се и трудио да не направи неке јаче грешке, мада у оваквом филму се такве неке не би ни приметиле. Оно што му не могу приписати као заслугу је да уме да развије причу, учини је шармантном и духовитом, мада труд постоји. У питању је једна слатка, макар за нас старије носталгична причица, површна и довољно забавна. Другим речима, ако вам је баш досадно, а одгледали сте све боље филмове, овај може да послужи.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да нема главних и споредних личности. Сви су важни када су део тима.

Оцена наставника:

(са све плусем)

Змајева ватра (Dragonfyre 2013) је филм познат још под називом „Рат Орки“. Наиме, у једном од девет светова су ратоборне Орке које по сваку цену желе принцезу вилењака Масијелу Лушу. Но, она је успела да побегне у други свет, управо наш, те да потражи заштитника Растија Џојнера. Проблем је што Расти још увек не зна да је постављен на ту функцију, али ће се свеједно суочити са монструозним ратницима.

Критички осврт: Већ ми прва сцена није била најјаснија. Летећа вештица је пустила да Ричард Ален побије све њене Орке, да би га онда убила сама и то једноставним, чак благим покретом руке. Додуше прекасно, пошто је принцеза Масијела била спашена. Дакле, из најмање два добра разлога, што руку није употребила одмах? Но, нејјасних момената има још, а главни је амбиција Орки да покоре све светове, иако их је већ на нашем десетковало петоро људи, од којих је један слепи Индијанац Весли Џон, а друга агент за некретнине са све штиклама Клер Нидерпрум. Ипак, Орке су се показале као жилави противници иако их је ово петоро све време косило пушкама, пиштољима, бомбама… Но, све је залуд јер битке су далеко од инспиративних, још даље од узбудљивих, иако се у једном тренутку и змај укључио (морам да похвалим труд да битке изгледају онако како ипак нису). Радње практично и нема, а поставка је врло танушна и много пута испричана до сада. Дијалози су такви да боље да их нема, тим пре што су се у једном тренутку баш заређале патетичне приче главних протагониста. 

Глума баш није јача страна овог филма, посебно Масијелина. За главног Растија и тако није битно јер је он очигледно публици одвраћао пажњу тиме што је свако мало скидао кошуљу и показивао како има натпросечан број уочљивих плочица на стомаку. Маске су биле делимично успешне, баш као и специјални ефекти. 

Едукативни моменат: Јако је тешко наћи у овом филму било шта едукативно, али нека то буде добар пример лика који је тумачио Весли у овом филму. Он јесте био слеп, али се показао као добар ратник и иако не верујем у то да људи са деформитетима треба да буду ратници, свакако верујем да могу да нас изненаде изузетним вештинама. Они су једнако добри као сви људи, а у неким стварима сигурно и бољи од већине. Баш као и свако од нас.

Оцена наставника:

(са микроскопским плусем)

Ронал Варварин (Ronal Barbaren 2011) је дански цртаћ. У прадавна времена и у земљи Металонији демони су завладали над људима и поробили их. Онда се појавио јунак Крон и ослободио људе и поразио све демоне, укључујући и главног. Но, не без последица, пошто је задобио смртну рану и крварио недељу дана. Његову крв је попило стотину људи и стекло његову моћ. Од њих је потекло племе Варвара који су хиљадама година били најјаче и најхрабрије племе на свету, са изузетком Ронала који је био најинтелигентнији, али и мршави плашљивко. Једне ноћи их је на препад напао зли Лорд Волказар са својом војском и поробио све, осим – Ронала. Ронал је схватио да само он може да их спаси, и иако није одушевљен тиме, заједно са новостеченим другаром бардом Алибером, кренуо је у мисију спасавања. 

Критички осврт: Ово је очигледна пародија на Конана, Црвену Соњу и Господаре прстенова. Врло вероватно је пародија на комплетну епску фантастику. Дискутабилно је колико је успела, мада су аутори филма добро поентирали иначе смешне делове у тим филмовима, а и цртаћ су направили врло врцавим (ако не већ и смешним), најблаже речено. У сваком случају, слатка, предвидљива и крајње симпатична прича. 

Едукативни моменат: Ратница Зандра је Роналу рекла да ће на мисији стално наилазити на проблеме и саветовала му је да их решава, а не да их заобилази. И добро га је саветовала.

Оцена наставника:

(мало је поклоњена)

Крудсови: Ново доба (The Croods: A New Age 2020) је наставак филма из 2013. о чопору пећинских људи. Овога пута наишли су на Бетермане (њихово презиме значи „бољи човек“) који као да представљају наредни корак у еволуцији и живе луксузним и технолошки развијенијим животом скривени иза високих бедема. Отац чопора Груг (глас је позајмио Николас Кејџ) нема жељу да живи са Бетерманима, али остатак његовог чопора то жели. Бетермани не желе Крудсове (иако су им указали гостопримство), осим једног њиховог члана Гаја (Рајан Ренолдс) јер су наменили да он буде изабраник њихове кћерке Даун (Кели Мари Тран). Међутим, Гај је заљубљен у Гругову кћерку Гип (Ема Стоун), као и она у њега. Зато ће њихова љубав бити на озбиљном искушењу.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, са неколико добрих фора и суптилних пародија на блокбастере попут „Повратка Џедаја“. Можда је режисер Џоел Крофорд могао да постави више изазова пред своје ликове, али и овако је добро упаковао једну породичну причу у авантуру која није разочарала до самог краја.

Едукативни моменат: Тата породице Груг је морао да схвати да ако своје дете Гип пусти да живи свој живот, то никако не значи да ју је изгубио, а још мање да је изгубио своју породицу.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија могућа)

Лако Је Критиковати 51

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Фантастичне звери и где их пронаћи (Fantastic Beasts and Where to Find Them 2016) је прича која се дешава у свету Харија Потера, али без овог јунака. Године 1926. магични зоолог Еди Редмејн стиже бродом у Њујорк како би популарисао магичне животиње међу чаробњацима и зауставио њихово убијање и истребљење. И док их је носио у чаробном коферу, неке од њих су успеле да се искраду. У исто време, магична сила походи Њујорк, руши и убија. Едијеве нестварне животиње су оптужене за та недела, али, по свему судећи, дешава се нешто много веће од тога.

Критички осврт: Специјални ефекти су сјајни, а идеје за животиње заиста маштовите (а да уопште нема змајева). Уз то, глумци су харизматични и добри. Прича је необична, чему доприноси и атмосфера појединих сцена. Верујем да овај филм није оборио стандард који је поставила сага о Харију Потеру, напротив. Све похавле.

Едукативни моменат: Едијева филозофија је да ако бринете, дупло патите. 🙂 Некада има ситуација када не можемо да не бринемо, али има и таквих у којима је брига безразложна. Тада немојте дупло патити. Уосталом, многи проблеми су решиви, иако нам тако не изгледају.

Оцена наставника:

(одлична)

Човек са Земље (The Man from Earth 2007) је америчка фантастика која започиње тако што су колеге факултетског професора Дејвида Ли Смита дошле да га испрате, пошто је он одлучио да се исели. Он их је послужио пићем, али и невероватном причом о свом животу. Наиме, тврдио је да је он, заправо, кромањонац стар преко 14.000 година. Али ту се његова фантастична прича не завршава.

Критички осврт: Аутори филма успели су да направе више него солидно СФ дело без специјалних ефеката, драматичних акционих сцена и уверљивих маски. Читав филм је прави позоришни комад, урађен кроз веома виспрен, филозофски дијалог и где је динамика постигнута пуким метежом (премештањем ствари и ликова са једног места на друго у оквиру собе и окућнице). И све је то довело до тога да су ми осећања (па, тиме и процена) помешана. С једне стране мислим да је идеја заиста оригинална и брилијантна, а са друге да напросто није фер да овај филм парира другим, сличним остварењима, с обзиром на то да је урађен овако једноставно и „без муке“. Но, истина, требало је сетити се оваквог приступа, а и довести довољно добру глумачку екипу која ће то да одради како треба.

Едукативни моменат: Иако су присутни били све сами људи од науке, почели су да сумњају у оно што су знали како се већ Дејвидова прича развијала. И то научници и раде – сумњају или боље рећи критички посматрају и често мењају своја гледишта и схватања. Не зато што је наука погрешна, већ зато што се временом стичу нова сазнања и унапређују научне теорије.

Оцена наставника:

(у ствари прилично постојана)

Ванземаљска нација (Alien Nation 1988) је филм о ванземаљцима који су пристигли на Земљу и имплементирали се у људско друштво. Нажалост, попримили су и лоше манире, па су два ванземаљца убила власника једне радње. У ту акцију су се уплела два детектива која су се случајно задесила тамо и у пуцњави, која је уследила, један од њих (Роџер Арон Браун) изгубио је живот. Његов партнер Џејмс Кан прихватио је као новог партнера ванземаљца Мандија Патинкина, али не зато што је симпатизер те расе, напротив, већ зато што жели да ухвати одговорне за погибију његовог партнера.

Критички осврт: Ово свакако јесте нов приступ овом поджанру фантастике, мада се фантазија одувек радо миксовала са другим жанровима. Осим оригиналног приступа, филм готово ничег другог оригиналног нема. Ово је прави класични старињски кримић, са наивним пуцачинама и стереотипним детективима. На крају има мало и хорора, али, такође, већ виђеног. И иако акције не мањка са све јурњавом колима и чак и експлозијама, причица није довољно занимљива да би држала пажњу.

Едукативни моменат: Иако то у филму није баш најбоље поентирано, ово дело јесте својеврсна алегорија о неравноправном положају типова људи (који нису ванземаљци, али се многи људи према њима тако опходе као да јесу). Расизам је ружна ствар људског карактера и нема никаквог основа да делимо људе, а још мање мрзимо оне који не припадају истом типу као ми.

Оцена наставника:

(колебао сам се између три и четири)

Ловац на ванземаљце (Alien Hunter 2003) је филм о ванземаљцима пронађеним на Јужном полу. У ствари, научници из тамошње базе пронашли су необични објекат за који постоји сумња да је ванземаљског порекла, па је позван криптограф са Универзитета Беркли Џејмс Спајдер. Џејмс се надао да је позван са добрим разлогом, али оно што су открили превазишло је његова очекивања.

Критички осврт: С обзиром да је у питању телевизијски филм, који се снима и са ниским буџетом и са ниским стандардима, пријатно сам изненађен. Прича је више него солидна, а и специјални ефекти нису лоши. Чак постоје прилично оригинални моменти у филму (ванземаљски патоген, начин како од њега умиру и људи и гајене културе и свемирски брод који посаду превози у виду енергије). У позадини СФ приче одвија се и љубавна мелодрама, али ништа наметљиво и без патетике. Нисам приметио ни неке веће грешке.

Едукативни моменат: Поједини научници су се понели веома одговорно када је наступила пандемија, те су донели одлуку да ће жртвовати свој живот, али тиме спасити свет. У случају епидемије није потребно жртвовати се за друге, али јесте потребно поступати према безбедоносним процедурама (прихватање вакцинације, као и добровољног карантина и предузимање свих других мера опреза). На тај начин показујемо одговорност и према себи и према другима.

Оцена наставника:

(и то заслужена)

Мапети из свемира (Muppets from Space 1999) је још један дугометражни филм урађен са луткама из некада популарне емисије „Мапет шоу“. Један од познатијих ликова Гонзо усамљен је јер је једини од своје врсте (ма која год то врста била) и несрећан због тога. Међутим, онда је почео да добија поруке из свемира да ванземаљци и то, према свему судећи, његов народ, долазе по њега. Други Мапетовци не верују у Гонзово причу, али, свеједно, покушавају да му помогну да дочека долазак свемирског брода.

Критички осврт: Од самог почетка, односно од прве сцене, филм ми се допао. Помало је шашав, поприлично шармантан и шаље лепе поруке. У сваком случају је оправдао квалитет који је „Мапет шоу“ годинама градио.

Едукативни моменат: Кермит је донео пресудну одлуку када је рекао да није важно у шта они верују (тј. не верују јер нису веровали да су се Гонзу заиста обратили ванземаљци), већ у шта верује њихов пријатељ и да у томе треба да га подрже. Некада, колико год нам изгледало да су нам драги људи нереални или амбициозни у својим жељама, не морамо да будемо глас разума, већ треба да будемо подршка. И то двострука; и да подржимо намере, али и да будемо подршка ако дође до разочарања због (евентуалног) неуспеха.

Оцена наставника:

(на пет, па и више 🙂 )

Трансцедентно (Transcendence 2014) је СФ трилер о пару научника Ребеки Хол и Џонију Депу који желе да направе виртуелну свест. Међутим, терористичка група је против те идеје и извршава атентат на Џонија. Иако је изгледало да је атентат неуспео, Џони је, ипак, подлегао повредама и дани су му одбројани. Тада Ребека долази на смелу идеју да његову свест учита у компјутер и на тај начин га спаси.

Критички осврт: Иако је филм замешатељство разних (по дефиницији узбудљивих) жанрова (осим СФ-а, ту је и трилер, па и хорор), ипак је спор и темпо је могао да буде и бржи.

Сигуран сам да је овај филм имао много других и логичнијих токова како да се одвија, па су тако терористи могли да нападну постројење које је Ребека изградила практично одмах како су сазнали за њега, а не да делују тек након две године. Но, прича иде како иде и иако не могу да кажем на најбољи могући начин, не могу ни да кажем да је лош. Додуше, идеја није нова и поступци ликова су предвидљиви, али ипак је свеукупно сасвим солидно.

Едукативни моменат: Ми преко интернета немамо посла са свесном вештачком интелигенцијом, али имамо са живим људима. Као што Ребека никад није могла да буде сигурна да ли разговара са Џонијем или неким (нечим) другим, тако и живи људи са којима комуницирамо преко нета могу лажно да се представе и што је још горе да нам науде. Увек треба бити опрезан.

Оцена наставника:

(не баш претерано јака)

Сан Андреас (San Andreas 2015) је један од оних филмова катастрофе, која је, овог пута, погодила Лос Анђелес, а потом и Сан Франциско. Ради се о земљотресу најјачем до сада који буквално руши зграде и изазива цунамије. Филм прати судбину породице Двејна Џонсона, иначе професионалног спасиоца баш у оваквим ситуацијама. Ипак, показало се да је овај пут мисија превелики залогај чак и за њега.

Критички осврт: Јесте филм напет и јесу специјални ефекти више него солидни, али ово је тек још један у низу филмова о катастрофама. Ништа новог није донео у том поджанру и чак, дешава се према утврђеном обрасцу; тата херој Двејн, са све мамом хероином Карлом Гуџино, спашава своје чедо кћерку јединицу Александру Дадарио и успут схватају да су погрешили што су уопште помислили да се разведу. И сцене су предвидљиве, пуне општих места и патетичне. Посебно крај. Заправо, мислио сам филму да дам неку бледу тројку, али када сам видео сцену у којој се развија америчка застава над рушевинама града и чуо „узвишене“ Двејнове речи, схватио сам да толико благ не могу да будем. 🙂

Едукативни моменат: Многи људски животи су спашени у филму јер су послушали савет научника Пола Џијаматија. Када бисмо више слушали научнике, а мање читали сензационалистичке полуписмене и научно недотупаве новинске чланке, и животи би били спашени и квалитет живота би нам био бољи.

Оцена наставника:

(на тројкицу)

Страшан филм (Scary Movie 2000) је пародија на друга филмска остварења. Једна је од оних америчких урнебесних комедија када је свака сцена скеч за себе и готово да нема утицаја на даља дешавања. У америчком предграђу почиње да се дешава серија убистава и неколико младих је уплашено да ће они бити следеће жртве јер су претходне године случајно убили човека у дивљој вожњи колима. Томе иду у прилог и претеће поруке које добијају.

Критички осврт: Радња нема ама баш никакву логику, а ту логику не добија ни на крају. У ствари, тек на крају губи сваки смисао. Но, то није ни битно. Смисао овог филма је да буде смешан или смехотресан, како желите. Да ли је у томе успео? Па, донекле. Има смешних фора, али их је значајније мање у односу на оне које нису смешне. Посебно ми је безвезан тај амерички инфантилни хумор, који у доброј мери призејмљује филм. Ипак, ликови јесу симпатични.

Едукативни моменат: Порука овог филма… У ствари, када би уопште било било какве идеје да овај филм има икакву поруку, онда би она била да не судимо према физичком изгледу особе и ономе што ми мислимо о њој. Мишљење може да нас превари, а особа да нас изненади. Баш као што је изненађење био Дејв Шеридан (који је, иначе, био баш уверљив).

Оцена наставника:

(заиста бледа)

Страшан филм 2 (Scary Movie 2 2001) је наставак претходног филма. Преживели у масакру из тог претходног наставка постали су објекат проучавања (и не само проучавања) професора Тима Курија и његовог асистента Дејвида Кроса који су, иначе, заинтересовани за паранормалне појаве. Зато су их одвели у кућу у којој се дешавају необјашњиви феномени.

Критички осврт: Овом делу сам наклоњенији јер је више фантастичан и више је смешан. Откровење ми је Џејмс Вудс који је и раније играо комичне ликове, али је сада показао да уме да буде заиста будаласт. Штета је што се појављује само у прологу филма.

Едукативни моменат: Регина Хол је лако савладала живог скелета јер се није препала од њега. Истина је да нас страх у доброј мери спречава да превазиђемо неке проблеме, али и да тај страх проблемима даје на већем значају него што га заиста имају. Порука је да га треба савладати – најпре страх, а онда ћемо лако решити и проблем.

Оцена наставника:

(тек за пар нијанси јача од претходне)

Притајено зло: Дегенерација (Resident Evil: Degeneration 2008) је компјутерски анимиран филм рађен према познатој истоименој и играној саги. Терористички напад десио се на аеродрому и зомбији су почели да нападају људе. Неколико преживелих, међу којима и сенатор Мајкл Сорић, сакрило се у ВИП просторијама аеродрома. Специјални агенти су кренули да их спасу и то ће свакако бити почетак једне опасне авантуре.

Критички осврт: Радње као и има, али је некако безвезна и направљена само ради акције. Уз то је и неинвентивна и прилично досадна уз бескрајну и пребрзо издекламовану нарацију на почетку и мистерију која апсолутно није мистериозна. Да додам да мотиви ликова нису увек јасни.

Монолози и дијалози су светлосним годинама далеко од виспреног, а нису ослобођени ни патетике и драме. Уз то, мимика лица је прилично слаба у овој анимацији, тако да то ни не изледа уверљиво. Анимација је допринела да читав филм више изгледа као видео игра.

Могао бих да разумем да је ово једна епизода цртане серије и то сасвим просечне, али за дугометражни филм ово је више него јадан материјал. Ни близу узбудљиво као играни филм.

Едукативни моменат: Један мото из овог филма гласи: „Ако се не потрудиш да спасиш један живот, нећеш спасити ниједан.“ Пошто је то неописиво глупо речено, преформулисаћу да звучи макар смислено. Најчешће не можемо помоћи целом свету, па ни већем броју људи. Без обзира на то, много смо учинили и ако смо допринели да макар једној особи живот учинимо лепшим.

Оцена наставника:

(између кеца и двојке – дакле један и по)

Лако Је Критиковати 45

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Изван (Beyond 2014) је британска СФ драма, која прати судбину Ричарда Џеј Данума, који је на једној журци упознао девојку Џилијан Макгрегор. Њих двоје започињу љубавну везу у тренутку када астероид прети да погоди Земљу и изазове страховите последице.

Критички осврт: Одлична прича са маестралним разрешењем, добром глумом и виспреним дијалозима. Ово је доказ да и филм са веома скромним буџетом може да буде изузетан. Додуше, можда се неће допасти фановима тврде фантастике (чак ће се можда и разочарати), али квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Лик који Џилијан глуми није могла да има децу јер је као прилично млада имала абортус. Дошло је до компликација и то је оставило последице. Овај конкретни случај није СФ, већ једна реална прича која се много пута поновила и свакако је разлог да се у школама више учи о репродуктивном здрављу.

Оцена наставника:

(дакако)

Товар (Cargo 2009) је швајцарски футуристички СФ. У години 2267. Земља је руинирана и становници су је напустили и населили сателит који су направили у њеној близини. Међутим, тамо је превише људи и епидемија која влада свакодневно односи животе. Зато се млада лекарка Ана Шваброх пријављује за осмогодишњу мисију како би зарадила новац и платила пут на обећану планету Реју, где се већ налази њена рођена сестра.

Критички осврт: Ко би рекао да Швајцарци могу да направе овако квалитетан СФ? Иако идеја и прича не врцају од оригиналности, сасвим су добре и добро одрађене, са јаким и актуелним порукама, уз продукцију и глуму која их убедљиво дочарава. Само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Значајан мотив у овом филму је тај што се људима нуди симулација која им даје илузију да је све у реду и да постоји нада; излаз из тескобног живота који воде. Са друге стране, алтернативно решење постоји и то је Земља, али је потребно радити да се на Земљи створе повољни услови. У ствари, таква је наша реалност; медији нуде једну површну и поједностављену идиличну слику стварности и дају осећај да је све, заправо, у реду, те скрећу пажњу од правих проблема са којима се ваља суочити ако заиста мислимо да направимо бољу будућност. И то нам поручује овај филм. Некада је научна фантастика животнија од актуелног ТВ програма.

Оцена наставника:

(уз похвале)

Мој непријатељ (Enemy Mine 1985) је футуристички филм који говори о 21. веку као периоду када су се људи отиснули међу звезде. Успели су да колонизују многе планете, али су наишли на ванземаљце Драке са којима су отпочели рат. Денис Квејд је ратни пилот који је у току борбе, а због погрешне тактике, завршио на не баш гостољубивој планети. На истој планети је завршио и припадник ванземаљске расе, његов непријатељ у боју. Испоставља се да ће непријатељи морати да сарађују како би преживели.

Критички осврт: Чини ми се да сам сличну причу гледао у једној од епизода серије „Галактика“ снимане деценију, две пре овога, а запамтио сам је (мада не скроз) зато што је прича и у тој верзији била добра. Уз то, постоји не једна сцена малтене идентична сцени у „Повратку Џедаја“. Очигледно Денис није проживео своје звездане снове (односно ратове), па је овај филм био начин да их ипак оствари. Но, нека, филм и није лош, а далеко од тога да је Денис лош глумац. Уосталом, практично само он (и једним делом уз помоћ Луиса Госета Млађег) успео је да изнесе цео филм и држи пажњу приде.

Пошто су то осамдесете, нешто је морало да буде шљаштеће, па зашто то не би била метеоритска киша (на непознатој планети) која изгледа као ватромет? 🙂 Или родна планета Драка која бљешти (само) зато што то тако романтично изгледа?

Крај је епски помпезан, туче су смешно наивне, а поруке високо моралне. Међутим, свеукупно филм свакако има шмека.

Едукативни моменат: У једном тренутку су се Луис и Денис сукобили у вези са тим ко је крив за рат и ко се бори за праву ствар. У рату свака страна верује да је у праву, те на тај начин оправдава своје учешће у рату. Истина је да за рат нема оправдања.

Оцена наставника:

(минус)

Надарена (The Girl with All the Gifts 2016) је британска постапокалиптична драма. Већина људи на Земљи оболела је од гљивичне болести која их је претворила у зомбије. Неколицина преживелих покушава да се одржи унутар војних база, а и да нађе лек. Да би у томе успели, експериментишу на деци. Међутим, међу том децом једна девојчица је посебна и докторка Глен Клоус верује да је она кључна за добијање лека. Показаће се да је она кључ за сасвим нов поредак.

Критички осврт: Очигледно је да је поджанр који се бави зомбијима превазишао површну хорор причу у којој застрашујући полумртваци лагано пружају руке ка добро наоружаним херојима. 🙂 У последње време сам гледао више од пар таквих филмова који нуде и једну садржајну причу и смисленију научну логику. Овај филм је управо такав и прича коју нуди веома је добра, баш као и глума и све остало. Свака част.

Едукативни моменат: Овај филм има моје симпатије и зато што је главна (одрасла) хероина Џема Артертон – наставник. Она држи наставу деци на почетку, али и на крају филма, са тим да се услови у једном и у другом случају значајно разликују. И то је у реду јер настава мора да се мења, пошто се и прилике мењају. Надам се да надлежни неће чекати зомби апокалипсу да би то схватили и променили нешто у садашњем систему образовања.

Оцена наставника:

(сигурна)

Владавина ватре (Reign of Fire 2002) је британско-ирско-амерички постапокалиптични филм. Апокалипсу су изазвали змајеви, који су хибернирали још од доба диносауруса, за чије уништење су они одговорни. Овај пут на ивици су да истребе људски род и Кристијан Бејл и људи које предводи покушавају да преживе.

Критички осврт: Ово је сасвим свежа идеја. Наиме, змајеви су (и то прилично успешно) измештени из вечитог средњег века и епске фантастике и убачени у једну веома коректно одрађену научну фантастику, са добром глумом харизматичних глумаца и сасвим солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Змајеви су решили да постану доминантна врста на планети. Змајеви, на срећу или на несрећу, не постоје, али то и даље не значи да смо ми доминантна врста. Треба да престанемо толико себи да дајемо на значају и да више поштујемо и живот који није људски.

Оцена наставника:

(не баш плус)

Лаварантула (Lavalantula 2015) је један од оних нискобуџетних филмова катастрофе и по ко зна који пут узрок катастрофе је најезда паукова. Новитет у овом филму је што се рађају из лаве вулкана који је прорадио у Лос Анђелесу.

Критички осврт: Заиста треба маште не само да се смисле пауци који ватром убијају плен, већ комплетан овај филм. Финална борба између краљице паукова и Стива Гутенберга нема ич покрића у било каквој логици и здравој памети уопште, али јесте маштовита и изгледа као добра пародија на суперхеројске филмове.

Куриозитет је да се у овом филму нашао добар део екипе некада јако популарне „Полицијске академије“, попут Марион Ремзи. И та екипа, као и поменути Стив, али и Дени Вудберн (и за овог потоњег ми је баш жао што не може да приушти бољу улогу у бољем филму) и зна да глуми. У филму се појављују и старлете и старлетани који везе немају. Но, нису само они очајни. Очајни су и специјални ефекти. Рецимо, људи горе као да су пластичне лутке.

Битка Није Пиплс и паука у њеној кући заиста је симпатична, иако тотално небулозна. 🙂 И добра је фора када лик одевен као Индијана Џоунс бежи од котрљајућег глобуса. Има још добрих фора, заиста не могу да кажем другачије и тај комични моменат је прилично успео. Све остало није. Филм је потпуно смешан у сваком смислу. Радња је за такве филмове класична и крцата грешкама (што је, такође, класично за овакве филмове). Рецимо, паука час има, час нема (на истом месту) како је за коју сцену погодно. И иако се бави зоологијом, апсолутно ништа у овом филму није у складу са науком, почевши од паука који се рађају из лаве и бљују ватру. Но, поново кажем, маштовито јесте и неког шмека има.

Едукативни моменат: Одлична фора у филму је да када је Стив наишао на Ијана Зијринга и замолио га за помоћ, овај га је одбио речима да већ има проблема са ајкулама (Ијан глуми у такође крш филмском серијалу „Ајкулнадо“). Иако нам туђи проблеми не изгледају приоритетно (у односу на наше сопствене ретко кад ће нам изгледати), морамо да поштујемо да су тим људима њихови проблеми битни. Чак и када нам родни град руинирају ватрени пауци, а они одлазе да се боре против ајкула. 🙂

Оцена наставника:

(мало сам поклонио оцену)

Поноћни специјал (Midnight Special 2016) је амерички трилер о необичном дечаку кога је отео рођени отац Мајкл Шенон. Наиме, дечак је био на секташком ранчу чији су га чланови сматрали неком врстом спаситеља због његових паранормалних моћи. Поглавар ранча Сем Шепард пријавио је отмицу, желећи по сваку цену да им се дечак врати. Међутим, за њега је заинтересована и национална безбедност САД.

Критички осврт: Свакако очекујете да филм са оваквом радњом буде динамичан трилер, али овај то није. Мислим, није динамичан. У ствари, толико је спор да је на добром путу да буде досадан, мада је прича сасвим у реду, као и глума, продукција и све остало. Идеја као идеја, није лоша, али није ни нова. Град који се појављује на крају требало је да буде врхунац који добрих (готово) два сата чини вредним чекања, али није баш тако испало. Јесте лепо осмишљен дизјан свих тих зграда, али није ме баш ни „одувао“. Све у свему коректно одрађен филм, који препоручујем онима који воле да се опусте и гледају натенане.

Едукативни моменат: Сви су мислили, чак и дечакови родитељи, да је Сунце за њега погубно. Испоставило се да је управо супротно и да је лековито деловало на њега. Колико год били блиски са неким, не можемо да знамо шта му прија боље од тог неког. Зато није добро успостављати однос равнајући се према ономе што ми мислимо да је за тог неког добро.

Оцена наставника:

(на тројку)

Уздигнуће пакла: Крвна линија (Hellraiser: Bloodline 1996) је четврти у низу филмова из саге о „Уздигнућу пакла“. У години 2127. у свемирској станици Брус Ремзи призвао је демоне (обожаваоцима ове саге добро познате под именом Кенобити) из пакла, а како би их уништио. Међутим, у томе су га прекинули војници који су пристигли на станицу и притворили га. Како би им објаснио у каквој се (опасној) ситуацији налазе, он мора да им исприча причу која датира од пре неколико стотина година и у вези је са његовим прецима, креаторима играчака.

Критички осврт: Не могу да кажем да сама прича нема смисла, напротив. И идеја је сасвим у реду. Проблем је реализација која је некако смушена. Посебно крај који би, по природи ствари, требало да буде драматичан, а у ствари је преспор, без енергије и како рекох – смушен. Уз то, главни Кенобит Даг Бредли потпуно ме је разочарао својим преглумљавањем, а те његове последње тренутке представили су потпуно супротно лику који је изградио, тако да је он био сав нешто збуњен и преплашен. Баш је изгубио на ауторитету. 🙂 Иначе је превише филозофирао у филму, а заправо је на различите начине изговарао исту мисао. И други глумци баш нису били на висини задатка и глума „шкрипи“ негде на ивици толеранције.

Едукативни моменат: Иако је мислио да је направио играчку, творац играчака из XVIII века направио је, заправо, опасну ствар. Неке играчке и игре неће баш отворити врата пакла, али могу да буду опасне, па је чак и у игри добро бити опрезан.

Оцена наставника:

(може плус)

Прича од прича (Il racconto dei racconti (Tale of Tales) 2015) је француско-британски филм који је режирао Италијан Матео Гароне. Ова европска бајка сачињена је из три необичне судбине краљевских породица које се тек овлаш додирују, да тако кажем.

Критички осврт: И глума и специјални ефекти су сјајни. Сцена када краљ Џон Рајли убија морску неман добра је и због ефеката, али и начина снимања. И већина других сцена је баш ефектна, на пример када сахрањују краља или када краљица Салма Хајек (у овом филму више него одлична), јурећи за сином, доспева у центар лавиринта и када се уверила да није ту, полако и достојанствено се враћа назад. Имао сам утисак као да свака сцена има неку своју симболику. Уз то, Матео је постигао све што је хтео; сцене које су мучне (када оштрач ножева одводи у шуму Ширли Хендерсон, како би јој, на њен захтев, одрао кожу), заиста то јесу, сцене које су застрашујуће (када Салма прогони двојника свог сина у сушари) потпуни су хорор, а сцене које су узбудљиве (када акробата спасава принцезу Бебе Кејв преко конопца разапетог над амбисом) више су него узбудљиве. 🙂 Уз све то, филм је пун емоција и све време окупира пажњу. Много је тешко остати равнодушан током гледања.

Занимљиво је да нити једна бајка није класична где добро побеђује зло и заправо је та граница добра и зла прилично нејасна. Томе доприноси и радња која је непредвидљива, мада је некаква форма бајке препознатљива. Све у свему, необичан и уметнички одрађен филм.

Едукативни моменат: Краљ Тоби Џонс веровао је да има маестралан план да своју кћерку Бебе Кејв не уда и задржи уз себе. Међутим, десило се нешто што није очекивао и морао је да је уда за пећинског џина Гијома Делонеа, што је још и била најгора варијанта. Колико год да нам неки план изгледа савршено, увек треба рачунати да могу да се десе непредвиђене потешкоће. Зато није лоше имати и резервни план.

Оцена наставника:

(бајковито сјајна)

Повратак у средњу нуклеарну – том први (Return to Nuke ‘Em High Volume 1 2015) је четврти наставак саге о овој средњој школи која је направљена у суседству нуклеарне електране. Пошто је школска менза почела да дистрибуира храну која је контаминирана, ученици су почели да се претварају у агресивне постапокалиптичне ликове.

Критички осврт: На енглеском говорном подручју имају реч која би могла да опише овај… филм. Гласи: „unwatchable“, што би у буквалном преводу значило „негледљив“ (ако та реч у српском речнику уопште постоји, али јасно вам је на шта се односи). Ја бих још додао да је хумор у филму толико сведен, да је покушај да буде смешан ништа више од вређања интелигенције гледаоца. Што се саме радње тиче, па експлоатисана је до сада хиљаде пута, али то није основни проблем у овом филму. Проблем је што, заправо, радње и нема, већ се смењује једна бљувотина за другом, без правог завршетка. Има и поприлично секса и голотиње, а ваљда како би то „продало“ филм. У ствари, већ увиђам неки образац у крш филмовима чији је обавезан додатак и голотиња; најчешћи мотив је мутирање услед радиоактивне (обавезно флуоресцентно зелене) супстанце, а хумор балансира у покушају да буде пародија на друга остварења (увек неупоредиво боља) и онога што Амери називају урнебесним комедијама. Осим хумора у покушају, ту је обавезан и покушај да се шокирају гледаоци вулгарним алузијама и касапљењима. И сваки покушај било чега је, наравно, безуспешан.

Ипак, у овом филму има и нечег доброг – музика на журци је изненађујуће одлична.

Едукативни моменат: Нездрава храна никад није добро решење; не зато да се не бисмо претворили у мутирана чудовишта из глупих филмова, већ зато што може довести до приличних здравствених тегоба.

Оцена наставника:

(односно нула)

Лако Је Критиковати 43

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

17 поново (17 Again 2009) је тинејџ комедија. Зек Ефрон је млада нада кошарке у својој средњој школи, али је пред важну утакмицу, која је требало да му одлучи стипендију на колеџ и будућност, открио да му је девојка Елисон Милер трудна и одбацио је све због ње и детета. Двадесет година касније он (овог пута глумац је Метју Пери) је разочаран човек без жељеног унапређења и пред разводом, који криви своју супругу (Лесли Ман) за пропуштену прилику у младости. Тада се у његовом животу појављује мистериозни школски домар Брајан Дојл-Мари који га претвара у седамнаестогодишњака. Међутим, то није време када је он био млад, већ је сада време његове (испоставиће се проблематичне) деце.

Критички осврт: Комедија, у ствари, није лоша, иако је тема небројено пута експлоатисана, те нимало оригинална. Уз то, потпуно пропагира америчке бљутаве системе вредности, а односи и догађаји толико су претерани да су већа научна фантастика од тога да Метју Пери наново доживи седамнаест.

Ликови су симпатични, а посебно они које глуме Томас Ленон и Никол Саливан. Ни остали нису лоши (више-мање). Мада јесу стереотипи.

Едукативни моменат: Некада нам изгледа као да смо неке животне прилике пропустили и кајемо се због тога. Можда је боље на то гледати као другачије изборе које смо правили и заправо никад не можемо бити сигурни да је избор који смо направили лошији од оног који нисмо.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Најеженост (Goosebumps 2015) је прича о младићу Дилану Минету који је пристигао из великог града у варошицу Медисон. Тамо је упознао другара Рајана Лија (који му се, у ствари, више наметнуо), али и девојку Одеју Раш. Врло брзо се испоставило да Одеја и њен отац Џек Блек крију неке тајне, а које су изван граница нормалног.

Критички осврт: Ово би неки назвали пародијом Стивена Кинга, али мени више личи на омаж њему. Хумор није сатиричан, чак некако је ведар и свеж, а ликови су харизматични и врцави.

Американци обожавају светлосне снопове ка небу и нису избегли један такав ни у овом филму, али опростиво је јер је све остало заиста добро – и прича и глума и специјални ефекти.

Едукативни моменат: Из Џекових књига излазила су свакојака чудеса. Ми не можемо очекивати да ће из наших књига излазити чудовишта и друге занимљиве ствари, али читајући књиге можемо очекивати да научимо и доживимо много тога занимљивог.

Оцена наставника:

(солидна)

Пан (Pan 2015) је још једна у низу прича о Петру Пану, али је овога пута у питању „предбајка“, односно како је Петар (глуми га дечак Леви Милер) постао то што јесте у земљи Недођији. Петрова мама Аманда Сајфред оставила га је испред сиротишта када је био беба. Испоставило се да сиротиште води зла опатица Кети Берк која продаје дечаке гусарима. Они их бродовима који лете одводе у земљу Недођију, где их гусар Црнобради (Хју Џекман) експлоатише као рударе како би нашао магично вилинско камење. Ипак, то није судбина намењена и Петру и он, заједно са Куком (Гарет Хедлунд), успева да побегне међу домороце. Према њиховом пророчанству, Петар је изабрани да победи Црнобрадог и поново пронађе царство вила.

Критички осврт: Заиста прелепа и живописна бајка, у којој има и борбе, па и погибије, али је тако суптилно представљена да је филм потпуно примерен деци. Чак и Други светски рат који се дешава у реалном свету представљен је потпуно наивно. Да ли је то добро или не, тешко је рећи, али филм сигурно није испразан и површан. Прича је слојевита и добро осликава компликованост људских односа, где интереси играју битну улогу. Уз све то, специјални ефекти су сјајни, а глума одлична.

Едукативни моменат: У једном тренутку капетан Кука је рекао Петру (парафразирам) да можда он и није изабрани кога домороци очекују, али да је он свакако неко и да ће то сигурно бити довољно. Поједностављено речено, не морамо ми да будемо славне личности или великани; то што јесмо свакако је довољно да урадимо добре и лепе ствари. 🙂

Оцена наставника:

(свакако)

Белци (Det vita folket 2015) је шведски филм који се дешава у фиктивној тзв. сигурној кући. То је, заправо, нека врста затвора у који доводе људе са циљем да их, након спроведених процедура, депортују из земље. Ми не знамо зашто их шаљу, нити знамо где конкретно. Једино што је очигледно је да они то не желе и једна од њих Вера Виталиј на све начине покушава да побегне одатле. У томе јој помаже чувар који је и сам био затвореник у тој кући.

Критички осврт: Швеђани су направили веома необичан филм који је дефинитивно недоречен што се радње тиче, али добро осликава међуљудске односе засноване на националним, верским и расним карактеристикама. Слабо познајем прилике у Шведској, али видим да је режисерка Лиса Ашан алудирала на надмен (и хладан и окрутан) однос својих земљака према странцима. На неки начин на то указује и наслов филма. Свакако филм има поруку, дубоку и смислену људску причу и онај европски, уметнички шмек у контрапункту са оштром критиком европског народа или макар једног његовог дела. И морам да додам да филм прилично држи пажњу, иако је далеко од динамичног.

Едукативни моменат: Чуварима у овом филму је представљало проблем што затвореници нису желели да разговарају са њима, па нису могли да дођу до жељених података. Заправо, до података нису могли да дођу јер нису желели да их разумеју. А нису их разумели јер их нису сматрали равним себи. Сваки човек, без обзира на националност, тип, вероисповест, посао који обавља, има неке своје жеље и мотиве, баш као што их имају сви.

Оцена наставника:

(и то добра једна)

Планета ајкула (Planet of the Sharks 2016) је футуристички постапокалиптични филм. Цео свет је под водом и људи живе у градићима сачињеним од бунгалова који плове. Научници предано раде да поврате копно које је нестало, али су се суочили са још једним проблемом: јатом ајкула које искачу из воде и масакрирају људе.

Критички осврт: Власници ТВ мреже „Сај-Фај“ много воле филмове о ајкулама и овај је још један у низу, једнако лош као и остали. Специјални ефекти су као да су цртани у Пејнту, а сцене су развучене колико год је то било могуће, тако да је добар део филма промоција скијања на таласима. И морале су да буду развучене јер радња, осим што је неинвентивна и неоригинална (на пример, велики талас који прети да потопи брод виђен је у толико филмова, попут „Посејдона“ или „Савршене олује“), нема ни много „меса“. Прича је сасвим обична за овакав филм и тек донекле кокетира са науком. Наиме, режисер и сценариста Марк Аткинс је негде начуо да ХААРП има неке везе са јоносфером, па је ову антену претворио у оруђе које шаље светлосни сноп ка небу (наравно, а шта би друго слало), додуше под погрешним углом, што узрокује нове проблеме. И један део филма је посвећен мудровању о измишљеној апаратури која прати тај ХААРП, што филм чини не само бесмисленим, већ и застрашујуће досадним. Крај је, наравно, опште место.

Налупетао се Марк и што се чињеница о ајкулама тиче, а ове искачу из воде и откидају људима главе као од шале. Оно што ми се баш не допада је популарисање убијања ових животиња, као да тога већ данас нема и превише.

Глума се креће од подношљиве до смешно лоше, али за овакав филм ништа неочекивано. 🙂

Едукативни моменат: Нашој Земљи заиста прети апокалипса налик на описану, а узроковаће је глобално загревање. Због појачане емисије гасова стаклене баште, пре свих угљен-диоксида, долази до пораста просечне годишње температуре. То има за последицу отапање поларних капа, те ће се ниво воде светског мора повећати. Неће то преплавити целу планету, али поједине делове копна хоће и направиће велике проблеме у целом свету.

Оцена наставника:

(плус)

Савршена олуја (The Perfect Storm 2000) је филм који је наводно снимљен према истинитом догађају (што аутора приче Себастијана Џунгера није спречило да убаци и неколико фантастичних детаља). Џорџ Клуни је капетан рибарског брода који се те 1991. вратио у Глостер у Масачусетсу са слабим уловом. С обзиром на то да му од тога зависи егзистенција, као и члановима његове посаде, одлучује се да још једном крене у риболов, иако је сезона риболова на измаку и временске прилике постају све лошије. У овом другом покушају срећа им се насмешила што се улова тиче, али су зато упали у олују до тада невиђену. Борба за егзистенцију претворила се у борбу за голи живот.

Критички осврт: Филмови који приказују катастрофе углавном су нискобуџетни и углавном су лоши. То није случај са овим филмом, макар што се буџета тиче. Продукција и специјални ефекти су заиста добри. Додуше, добри су и глумци, али су ми оставили утисак да су некако оманули. Посебно Џорџ и Дајана Лејн.

Прича је веома динамична и готово током целог филма држи пажњу, али има и превише рупа, нелогичних одлука и поступака. Рецимо, мисија спсасавања хеликоптером је толико наивно и испланирана и реализована, да су и спасиоци завршили у мору као жртве којима је потребна помоћ. Разумем ја да је све то тако одрађено због драматике, али малко га претераше. Осим драматике, претерана је и мелодраматика. Само на крају филма су три дуге тугаљиве сцене и агонија никако да се заврши. Не агонија по рибаре, већ по мене. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму једна ствар је реално приказана: да бисте остварили успех, потребан вам је добар тим људи (идеално би било да ви можете да их изаберете, али за чланове ове посаде то баш није било тако, а најчешће није ни у реалном животу), много напорног рада и пожртвовања, знања, па и ризика. И то све није гаранција да ћете постићи успех јер могу да се десе неповољности на које не можете да утичете (тзв. „виша сила“). Али ако желите успех, морате да пробате.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Путовање на запад (西遊·降魔篇 2013) је кинески филм о ловцима на демоне. Један водени демон је напао село рибара и у помоћ им је притекао таоистички свештеник који је убио поприлично велику ражу. Иако су сељани поверовали да је пошаст уништена, појавио се момак запуштене косе тврдећи да ража није демон и да опасност још увек није прошла. Ускоро су се и уверили у то, а уз велику муку успели и да савладају правог демона. Додуше, у томе им је помогла Шу Ци јер су се методе дугокосог момка показале сувише мирољубиве. Агресивна Шу се, свеједно, заљубила у момка и на све начине покушала да придобије његову љубав. У међувремену се појавио још један демон, овог пута у лику свиње и њих двоје, али и још неки ловци на демоне, покушали су да га савладају и нико у томе није успео. Учитељ момка упутио је свог пулена на тзв. краља мајмуна јер само овај може да му помогне да савлада моћног противника.

Критички осврт: Кинези су ме још једном уверили да живе на потпуно другој планети у односу на нас. 🙂 Филм је потпуно померен и иако на тренутке предвидљив и иако је пут водио ка препознатљивој форми за кинеска остварења, опет је пун изненађења и преврата. Читава представа коју изводи Шу како би завела момка заиста је оригинална. Филм веома комично почиње и то толико да погибије приказане на почетку уопште не умањују ведрину (а врло су сурове, заправо), да би се завршио као врло озбиљна трагична љубавна прича. Опрост који младић даје демону на крају само појачава тај ефекат и трагедију коју проживљава.

Специјални ефекти су солидни, а бајковити моменти су у вези са будистичком религијом и тим њиховим митовима, мада, зачуђујуће, њихове борилачке вештине и оно летење кроз ваздух и борбе у том истом ваздуху потпуно су маргинализоване. Са друге стране, борба главног демона и Буде епохална је, како се и очекује. Посебно ценим приказ Буде као свеприсутног ентитета, а не као богочовека и то је урађено заиста маестрално. Филозофија је присутна и у дијалозима (који су превише брзи да би се пристојно пропратили), али је видљивија у поступцима ликова, пре свих главног протагонисте. Он је једини и преживео од свих ловаца на демоне јер је његов начин једини исправан. Макар тако они верују, а и руку на срце, ако љубав не може да победи мржњу, онда би цела поставка људског бивствовања била бесмислена.

Едукативни моменат: Једна од најтежих ствари у животу (ако не и најтежа) је опростити ономе ко нам је учинио нажао. Момак је то успео да учини и зато он и јесте свети човек. Пошто сам атеиста не верујем у свете ствари, али такав поступак свако мора да поштује.

Оцена наставника:

(уз честитке Кинезима)

Последњи господар ваздуха (The Last Airbender 2010) је још један филм где је будизам помешан са епском фантастиком. У алтернативном свету, где постоје народи земље, воде, ваздуха и ватре, ови потоњи су постали агресори и покорили добар део остатка света. Покорени народи, као и они који пружају отпор, надају се повратку Аватара, човека који може да управља свим елементима, али и да разговара са духовима. Изгледа да се један такав и појавио у леду у којем је спавао, а случајно су га ослободили брат и сестра народа воде Џексон Ретбоун и Никола Пелц.

Критички осврт: За разлику од претходног филма, овај је значајно американизован и комерцијализован, а режија је и те како под утицајем холивудских блокбастера попут „Господара прстенова“ и у нешто мањој мери „Матрикса“. Па ипак, не могу да кажем да је филм лош, напротив. Прича је динамична и држи пажњу, специјални ефекти су сјајни, а глума је потпуно пристојна. У ствари, немам ниједан јачи аргумент против овог филма – могу само да га препоручим љубитељима фантастике.

Едукативни моменат: Аватар је морао да овлада свим елементима да би био лидер народима овог измишљеног света. Да би неко био руководилац било чега, мора добро да познаје посао и то сваку фазу рада и сваки сектор. Код нас, у Србији, то није тако, али логично је да би требало да буде. 🙂

Оцена наставника:

(помалко мањкава)

Бездан (The Abyss 1989) је научно фантастични филм чија је радња смештена у доба хладног рата између САД и Русије. Америчка подморница Монтана са нуклеарним наоружањем доживела је хаварију при сусрету са неидентификованим подводним објектом у области Кајманске бразде. Маринци су одмах кренули у помоћ, али су затражили и помоћ тима са подводне платформе једне приватне компаније. Тим предводи Ед Харис и он одобрава мисију, мада нерадо јер зна да његови људи нису квалификовани за посао. Ускоро ће се испоставити да нико није квалификован за оно што ће доживети.

Критички осврт: Филм је јако добро почео, те развио добру и узбудљиву причу (са добром акцијом и тучом која је маестрално одрађена), са исто тако добром глумом и специјалним ефектима који би могли да парирају и оним у филмовима данас. Међутим, од тренутка када је Мери Елизабет Мастрантонио доживела клиничку смрт, све је кренуло низбрдо. Прича је постала језиво патетична, са оним најгорим могућим америчким пренемагањима о бесмислености ратовања. Просто морам да се запитам, поред обиља таквих холивудских филмова, са таквим порукама о миру, како је могуће да Амери све време ратују по свету? Неке ствари ће заувек остати мистериозне. Углавном, завршетак филма, досадан, како већ написах патетичан и крајње неинвентиван, потпуно је урушио утисак који је градио више од половине трајања. Изглед ванземаљаца је обећавао, али када је режисер Џејмс Камерон дозволио ближи поглед на њих и када сам сазнао да је у питању Е.Т. са надоградњом, то је било још једно разочарење.

Едукативни моменат: У бездану се испоставило да постоји предиван и интелигентан живот у за нас мрачним, страшним и непознатим условима. Живот проналази своје начине и на местима где га никада не бисмо очекивали. Зато и треба да упознамо све оно што нам је непознато јер ко зна на какве дивне ствари ћемо наићи.

Оцена наставника:

(на два)

Битанга (Rogue One 2016) је осми наставак „Звезданих ратова“, али хронолошки гледано ради се о преднаставку, односно делу пре првог. Прича је о томе како су непознати јунаци успели да дођу до планова о Звезди смрти, које је, сећате се, принцеза Леја проследила Обију-Ван Кенобију у првом делу легендарне свемирске саге.

Критички осврт: Што се саме приче тиче, она је коректно испричана, без рупа како у самом филму, тако и у односу на наставке који се на ову причу надовезују. Специјални ефекти су сасвим у реду и продукција није заказала ни овај пут. Међутим, све остало јесте. Филм је потпуно досадан и безидејан и не поседује ни делић сцене која већ није виђена у неком од филмова из ове серије. Уз то, оптерећен је великим речима и општим местима. Укратко, не видим нити један добар разлог зашто је овај филм снимљен, а не могу да наведем ни један разлог зашто овај филм треба погледати.

Едукативни моменат: Ствари нису увек како нам изгледају. Иако је изгледало као да је Мадс Микелсен, отац Фелисити Џоунс, корумпирани научник који ради за окупаторе, он је, у ствари, омогућио побуњеницима да онеспособе застрашујуће оружје. Треба добро упознати дела и мотиве људи, како бисмо могли да донесемо суд о њима.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Лако Је Критиковати 42

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Кловерфилд (Cloverfield 2008) је амерички апокалиптични филм. Апокалипса се дешава у тренутку када је приређена журка за Мајкла Стенслија Дејвида јер је добио значајан посао у Јапану. Тако да је то био уједно и испраћај из Њујорка. Међутим, испоставило се да тај град није тако лако напустити јер су га напали ванземаљци.

Критички осврт: Све ми се допада у овом филму, иако није претерано оригиналан и иако је све време сниман видео-камером, што уме да замара. С друге стране, управо због таквог снимања неке сцене су испале одличне, попут оне када џиновски ванземаљац једе Т. Џ. Милера. Сјајних сцена има још, а и како већ написах, цео филм је сјајан. Има пар грешака, а и ликови су све време показивали завидну снагу и кондицију без обзира на врло озбиљне повреде. Но, акциони филмови тај моменат и тако ретко кад успеју да реше и учине га реалнијим.

Едукативни моменат: Мајкл је најпре желео да оде у Јапан, што је значило и прекид емотивне везе са Одет Анабл. У новонасталој ситуацији ризиковао је сопствени живот како би је спасио и прошао многе препреке. Оно што нам је важно у једном тренутку, не мора да буде и у другом и зато је разумно запитати се колико нам је нешто заиста важно и колико вреди уложити у то.

Оцена наставника:

(дакако)

Батице, где ми је ауто? (Dude, Where’s My Car? 2000) је америчка комедија о двојици не баш интелигнетних момака Ештону Кучеру и Шону Вилијаму Скоту који се буде без сазнања шта им се дешавало прошле ноћи, а испоставља се да је то битно не само због њих, већ за спасење читаве галаксије.

Критички осврт: Филм је тенденциозно рађен да буде глупав и у томе се у потпуности успело. 🙂 Не могу да кажем да нема смешних фора, али су листом приземне. Очигледна је и пародија на неке филмове попут „Људи у црном“, а да ли је и успешна, то је већ друга прича. Углавном – забаван и површан филмић са сасвим океј глумцима. Идеалан да одморите мозак.

Едукативни моменат: Шон је пронашао излаз из неколико опасних ситуација захваљујући образовним емисијама о животињама које је волео да гледа. Није важно како стичемо знање; важно је да га стичемо и да можемо да га употребимо када нам затреба.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Инспектор Гаџет (Inspector Gadget 1999) је филм рађен према цртаној серији из 1983. Метју Бродерик је ноћни чувар који има сан да буде полицајац и херој у кога ће се заљубити научница Џоели Фишер. Једне ноћи зликовац Руперт Еверет је убио Џоелиног оца Ренеа Обержоноу и украо његов рад на механичким деловима људског тела. Метју је покушао да ухвати Руперта, али је том приликом гадно настрадао. Џоели га је спасила тако што му је уградила механичке делове и од њега начинила инспектора Гаџета.

Критички осврт: Ово је један наиван, инфантилан дечји филм и мислим да је сасвим прикладан за публику којој је намењен. И глума је наивна, такође, мада није лоша, заиста. Филм је и ведар, додуше са тек повремено виспреним хумором (углавном је сведен) и шаље добре поруке.

Наравно, може ту да се замери штошта, као што је рецимо Џоелина претерано површна емоција гледе смрти њеног филмског оца. Но, на то може да се и зажмури, тим пре што је дечји филм у питању који је више адутирао на то да буде ведар и забаван, тако да се (мучни) мотив смрти овде заиста не уклапа.

Едукативни моменат: Метјуа нису хтели да приме у полицију, али је он, свеједно, показао храброст и постао прави јунак. Немојте очекивати да ћете увек добити потврду за своја дела и да ће вас радо примити у друштво „одабраних“, али то неће умањити то колико заиста вредите.

Оцена наставника:

(не баш претерано јака)

Краљевска битка (バトル・ロワイアル 2000) је јапански филм о футуристичком друштву које се бори са мноштвом проблема. Како би их превазишле, власти су одлучиле да организују посебну врсту школске реформе. Циљ је да се млади науче да поштују старије, а метода се састојала у томе да се одабере једно одељење и ђаци из тог одељења одведу на пусто острво. Тамо добијају задатак да поубијају једни друге у року од три дана све док не преостане један или – нико. Управо се то десило главним јунацима у овој причи. Они су мислили да су кренули на излет, а у ствари су завршили у крвавим играма.

Критички осврт: Ово би била претеча и уједно јапанска варијанта „Игара глади“ и морам рећи сасвим успешна. Иако је филм потпуно суров и не увек претерано уверљив, а повремено и смешно патетичан, радња све време држи пажњу, слојевита је и даје већини ликова у арени дубоку, животну причу и идентитет (који недостаје деци у арени америчке верзије јер се у том филму на томе није инсистирало, већ је фокус био углавном на главној хероини). Сцене су одрађене заиста одлично и оригинално, без обзира да ли су акционе или већ неке друге. Крај је претерано развучен и толико је у духу јапанске културе да је његов смисао у доброј мери нејасан. Но, гледајући филм као целовито дело, уопште није лош, напротив.

Едукативни моменат: Ако бисмо сцену где јапански наставник држи уводни час својим ђацима о преживљавању посматрали као критику школства (што сигурно и јесте), увидели бисмо шта је ту у ствари погрешно. Наставник је (у филму на екстреман начин) инсистирао на ономе што је сам сматрао важним, пренебрегавши потребе својих ђака. Да бисмо било кога било чему научили, морамо да водимо рачуна и о мотивацији. Ако неко не жели нешто да научи, можемо то поштовати, а можемо и да се потрудимо да тог неког заинтересујемо. Рад на томе да заинтересујемо некога за нешто важан је и за послове ван наставе.

Оцена наставника:

(може)

Тамна страна Месеца (The Dark Side of the Moon 1990) је један од оних филмова који се снимао директно за тржиште видео-касетама. У питању је футуристички филм који се бави посадом једног свемирског брода у мисији поправке сателита са нуклеарним наоружањем. Већ на самом почетку филма запали су у проблеме са техником. Системи за одржавање живота су се нашли у квару и док су они покушавали да пронађу узрок, увидели су да је њихова летелица ушла у орбиту на мрачној страни Месеца.

Критички осврт: С обзиром на то да су филмови који су се снимали за видео-клубове обавезно слабијег квалитета и за потребе лагане забаве, овај и није испао тако лош. Дефинитивно је у питању филм са питком радњом и поједностављеним хорором (боље речено смешним), а у складу са тим и театралном (мада не и катастрофално лошом) глумом, али има и својих добрих страна. Рецимо, прича је сасвим у реду и није потпуно класична. Спој свемирске фантастике и религијских момената није лоше испао (обично тај спој није најсрећнији у филмовима које сам гледао до сада). Уз то, поједине сцене су ефектне, а закључак филма је заиста занимљив. Има занимљивих (мада нејасних) решења, па је тако централни компјутер у виду девојке робота која седи у столици и са њом чланови посаде могу да разговарају.

Има и пар недоследности, па је мртви астронаут час у униформи, час у спаваћици, али ништа неопростиво. Већи је проблем што би се логика могла оспорити самој радњи (рецимо зашто је враг дозволио да га уништи пројектил, ако је већ преузео централни компјутер). Укупно гледајући, филм није незанимљив, има пристојну динамику и довољно је забаван.

Едукативни моменат: Узрок свих проблема је што чланови посаде нису веровали једни другима. У сваком тиму је то велики проблем и тешко да било шта може да се уради ако поверења нема.

Оцена наставника:

(нагиње ка четворци)

Месец 44 (Moon 44 1990) је немачки филм на енглеском језику. Једна компанија у будућности губи своја добра диљем галаксије и проучивши тактику свемирских пирата, било им је јасно да ће следећа мета бити Месец 44. У дефициту пилота, челници компаније одлучују да тамо пошаљу затворенике као одбрану, а и агента Мајкла Пареа како би истражио зашто тамошњи шатлови мистериозно нестају.

Критички осврт: О самој причи могу да кажем да је слојевита јер се дешава на више нивоа, мада и сасвим класична, са више-мање стереотипним ликовима. Мистерија у овом филму је тек у покушају јер нема богзна колико сумњивих који би могли да поткрадају компанију и отимају шатлове. Иако филм није најдинамичнији могући, ипак у доброј мери држи пажњу. Глумци су сасвим у реду, али је глума могла да буде и боља.

Едукативни моменат: Тек када су затвореници и млади хакери дошли до тога да не треба међусобно да се сукобљавају, извукли су живе главе са Месеца 44. Да бисмо постигли било какав циљ, не треба да се свађамо са људима са којима радимо, ма како различити били.

Оцена наставника:

(али гравитира ка четворци)

Судњи дан (Doomsday 2008) је постапокалиптични филм који се дешава на територији Велике Британије. Пошто је завладала епидемија смртоносног вируса, Британци су пронашли решење тако што су државу поделили зидом на два дела – један у коме су болесни у тзв. карантину и други у коме се здрави. Здрави су бездушно убијали сваког ко би хтео да уђе у њихову зону, а међу болеснима завладала је анархија која се завршила колапсом. Након двадесет година у друштву здравих, које није било лишено проблема, наново се појавио смртоносни вирус. Једину наду да и то друштво не пропадне видели су са друге стране зида.

Критички осврт: Иако у филму нема оригиналних сегмената, те има преписивања из других остварења попут „Побеснелог Макса“, овај филм ипак има да понуди неку иновативност. Све време се смењују поджанрови, тако да нас је режисер Нил Маршал „прошетао“ кроз различите приче (има ту и дистропичног друштва, повратка у средњи век, епидемиолошке апокалипсе, класичног кримића, акције итд) и при томе ни у једном моменту није изгубио на динамици. Филм је све време узбудљив и држи пажњу, а сви делови су добро уклопљени. Прича је баш добра, мада би се логици вероватно дало оспорити штошта, пре свега у мотивима ликова, а и решење мистерије је више него предвидљиво (но, сасвим научно, такође). Глумци су добро одабрани, без грешке.

Едукативни моменат: Оно што је одржало одређену популацију људи живим је биодиверзитет. Разноврсност гена омогућава природи (којој и ми припадамо, иако то често заборављамо) да преживи чак и приликом катастрофа већих размера. Увек ће се појавити јединке одређених генотипова које ће моћи да преживе у новонасталим условима, ма како ти услови били неповољни. У томе је значај биодиверзитета и зато о њему и учимо.

Оцена наставника:

(мање)

Биолошка опасност: Нулти пацијент (Biohazard: Patient Zero 2012) је филм о катастрофи која се десила у једној научној установи. Установа се, наводно, бави истраживањима у оквиру агрономије, али и тајним војним пројектима. Десило се да је управо тај део измакао контроли и научници су се заразили вирусом који изазива убилачку агресију. И сада је војска на путу да побије све запослене у установи како би спречила пандемију ширих размера.

Критички осврт: Прича је сасвим неинвентивна, а радња је нефокусирана. У једном тренутку потпуно је нејасно да ли је тема убијање научника или борба заљубљеног пара да преживи. Мотиви ликова су ништа више јасни, а поједини ликови, попут шерифа, нису ни потребни.

Дијалози су предугачки. Само објашњење шта се дешава траје безмало као једно просечно предавање. Што је још горе, дијалози су потпуно сведени – имао сам осећај као да гледам неку латиноамеричку сапуницу. И продукција је ту негде, а и глума. Оно што би требало да је драматично, у ствари је смешно. И цео филм је смешан, иако се не ради о комедији.

Едукативни моменат: У филму су експериментисали са агресијом, али ниједан експеримент неће показати да је то добро и пожељно осећање. Агресија је увек деструктивна и за онога ко је агресиван и за његову околину.

Оцена наставника:

(заиста заслужена)

Краљевство викинга (Vikingdom 2013) је епска фантастика која се дешава у време када су викинзи почели да прихватају хришћанство. Сујетни бог Тор (Конан Стивенс) одлучио је да прекине владавину једног Бога и казни незахвалне људе. У томе га једино може спречити Доминик Персел, ратник који се вратио из мртвих.

Критички осврт: Филм је замешатељство различитих поджанрова, па осим нордијске, има ту и грчке митологије (када Доминик Персел сазнаје да је његов отац у ствари бог, а који се на дан зачећа прерушио у краља за кога је веровао да му је отац – мотив у неколико прича о Зевсу), а и зомбија. Ту, такође, има и преузетих мотива из других остварења у овом поджанру, па је видан утицај „Господара прстенова“ и „Конана“. И поред свег тог мегамикса, прича је, целокупно гледано, прилично класична и предвидљива.

Поједине сцене су сувише наивне, па су, тако, људи у тврђави на узвишењу видели ратну флоту тек кад су бродови малтене пристали. Сцене борбе су, такође, прилично наивне, мада се око специјалних ефеката јесу потрудили (иако је очигледно у питању нискобуџетни филм). Око глуме, пак, нису се потрудили готово нимало. 🙂 Доминик има импресивне мишиће, али нимало енергије. Ни други нису били на висини задатка и лоша глума је срозала рејтинг овог филма са осредњег на исподпросечни.

Едукативни моменат: Доминик у првом тренутку није желео да прихвати љубав ратнице Натасије Малте јер се био заветовао богињи љубави Џеси Мос. Међутим, управо га је богиња саветовала да се не окреће сувише прошлости јер ће у том случају пропустити будућност. Другим речима, у животу ће нам се дешавати непријатни, тужни, па чак и трагични догађаји, али живот иде даље и то морамо да прихватимо.

Оцена наставника:

(на тројку)

Лов на чудовишта (捉妖記 2016) је кинески филм о чудовиштима која су људи протерали из свог света. У тренутку када прича почиње, у земљи чудовишта влада грађански рат и нови краљ прогони стару краљицу која је трудна. Она успева да побегне у свет људи, тачније у једно село и свој плод преноси на младог вођу тог села. Сада је он тај који мора да изнесе трудноћу, али и избегне и ловце на чудовишта који знају за нерођеног принца и хоће да га се домогну.

Критички осврт: Кинези су познати по томе што праве необичне филмове и овај није изузетак. У ствари, врло је препознатљив њихов стил, са луцидним дијалозима и акробатским карате захватима. Оно што овај филм чини необичним је спој једне инфантилне, дечје приче (у пар наврата имао сам утисак да гледам „Мапет шоу“), са изузетно суровим дешавањима. Уз то, морам да поменем да се иза преслатких анимација чудовишта крије изузетно јака алузија на децу са посебним потребама и уопште људе који су другачији. Овај филм не нуди решење за такве особе, али добро поентира, односно уочава њихов статус у друштву и проблеме са којима се боре и они који су другачији и чланови њихове породице и сви други. То овој живописној причи даје довољну дубину и озбиљност да је чини слојевитом и вредном пажње.

Едукативни моменат: Људи који су другачији нису чудовишта и не треба да живе изоловано. Ако се то заиста дешава, онда су чудовишта управо они који такав однос праве.

Оцена наставника:

(од мене)

Лако Је Критиковати 40

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Невероватни (The Incredibles 2004) је цртани филм о породици суперхероја. Суперхероји су суверено штитили свет од недаћа, све док главни херој Боб није добио нежељеног помоћника, свог највећег обожаваоца, који му је донео више штете него користи. На крају се испоставило то исто и за суперхероје – да праве више штете него што доносе користи и јавност је одлучила да их разреши дужности. Да би се повукле тужбе против њих, направљен је договор да се суперхероји повуку и воде уобичајан, нормалан живот. Међутим, Боб са тим не може да се помири, иако је у међувремену добио и посао и троје деце.

Критички осврт: У цртаћу постоје општа места (посебно у завршним сценама, попут оне када се суперхероји враћају свом дому и затичу зликовца како узима бебу за таоца), а има и пар нелогичних сцена. Много брзо се охладио робот са којим се Боб борио на вулканском острву, а био је малтене растопљен од усијане лаве. Уз то, ликови су преузети из других остварења (суперхеројска кћерка има идентичне моћи као и једини женски члан „Фантастичне четворке“). Ни тема није нарочито нова, мада није ни претерано експлоатисана. Можда је чак ово и први филм где су суперхероји прокажени и протерани, али свеједно и да није, прича је сасвим добра, динамична и занимљива. Хумор није јачи адут овог филма, што би се очекивало. Адут овог филма више би био животне теме којима се бави – браком, кризом средњих година мушкараца, проблемима у васпитању деце, подршком члановима породице, одбацивањем и последицама које из таквог односа произилазе итд.

Све у свему епитет овом филму никако не би био онај из наслова, више би гласио – пристојни.

Едукативни моменат: У једној сцени Боб је питао малог дечака на бицикли шта чека. Овај му је одговорио да чека нешто фасцинантно, иако ни сам није сигуран шта. На то је Боб узвратио да он то исто чека такође. Ви немојте чекати. Направите нешто фасцинантно.

Оцена наставника:

(минус)

Средња небеска (Sky High 2005) је још једна дечја суперхеројска прича. Мајкл Ангарано је син двоје цењених суперхероја Курта Расела и Кели Престон, али изгледа да није наследио моћи нити једног родитеља. Без обзира на то, он креће у гимназију за хероје и тамо га распоређују у одељење мање важних, тзв. помоћника херојима. Отац му је због тога разочаран, али некако прихвата да му син неће спасавати свет. Ипак, догађаји се мењају, а мења се и млађани Мајкл, који ће, заједно са другим помоћницима, постати једина нада и за гимназију и за свет.

Критички осврт: Ово је заиста леп дечји филм, са сјајним поукама. Похвалио бих причу и продукцију и ефекте, а глума и тако није претерано захтевна.

Едукативни моменат: Иако су отписани као мање важни, помоћници су максимално искористили своје (не баш импресивне) моћи и допринели да се победе зликовци. Никада не знамо ко колико заиста вреди док се не створе услови да се искаже. Закључак је да никог не треба потцењивати.

Оцена наставника:

(солидна)

Тинејџери мутанти нинџа корњаче (Teenage Mutant Ninja Turtles 2014) је још једна екранизација мутираних корњача које имају свест, али и вештину. Они су мутирали у канализацији Њујорка док је криминална организација „Клан стопала“ терорисала град. И у једном тренутку морали су да изађу на површину како би заштитили грађане.

Критички осврт: На почетку да приметим да је цело ово замешатељство са корњачама које су мутирале у суперхероје, које воле пицу и имају имена као славни сликари, потпуно смешно. Но, ови ликови постоје још од 1984. и без сваке сумње су стекли светску славу и култни статус. Аутори овог филма су у доброј мери рационализовали причу и тако је учинили прихватљивијом и свака част на томе. Такође, присно су повезали главне ликове, дајући причи чак и одређену дубину. Што се самих ликова тиче (људских), углавном су предвидљиви, а глумци углавном добро одабрани. Меган Фокс ме није задивила глумом ни близу колико лепотом.

Прича као прича већ је много пута испричана (почетак је, без обзира на то, веома ефектан и занимљиво осмишљен) и није баш да није растерећена нелогичности. На пример, Меган и Вил Арнет потпуно ненаоружани крећу да се сукобе са доказано опасним типом Вилијамом Фикнером, а и сукоб у лабораторији, који је уследио, прилично је наиван. Али су зато специјални ефекти чак толико сјајни (укључујући и маске корњача и пацова) да је било и разметања њима, али то је у овом жанру дозвољено. Сцене борбе су, безмало, фасцинантне и, уопште, акција је одлична и веома динамична. Једини је проблем што су све сцене већ виђене по другим филмовима. Но, без обзира, рекао бих да је ово готово максимум који може да се извуче из овакве поставке, а да филм изгледа иоле озбиљно.

Едукативни моменат: Меган је била незадовољна што је њено новинарство усмерено на маргиналне теме. Њен камерман Вил рекао јој је да је и њен посао важан јер људима даје нешто лепо, као што је шлаг на кафи. Кафу можемо попити и без шлага, али је са њим лепша. Другим речима, када нам оно што радимо не изгледа есенцијално битно, не треба да будемо незадовољни. Ако унесемо ведрине у нечији живот, то никако није мало.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Приче са мрачне стране: Филм (Tales from the Darkside: The Movie 1990) је омнибус од четири приче. Дечака Метјуа Лоренса утамничила је урбана вештица Деби Хари са намером да га скува и припреми за гозбу. Како би одгодио тренутак да се то деси, дечак јој чита приче из њене омиљене књиге.

Критички осврт: У овом филму све ми се допада, али је трећа прича убедљиво најбоља. Глумци у свим причама су одлични, мада су глумили испод својих могућности. Поједине сцене су наивне, попут оне када мумија убија Џулијану Мур, али специјални ефекти за оно време уопште нису лоши.

Едукативни моменат: У првој причи Кристијан Слејтер изгубио је битку са Стивом Бусемијем зато што није знао оно што овај зна, а то је да разликује историјске изворе. Без обзира о чему се радило, лако може да се деси да изгубите од некога ко зна више од вас. И при томе не мислим само на телевизијске квизове, већ много значајније – на животне прилике.

Оцена наставника:

(на пет)

Цвет хиљаду и једне ноћи (Il fiore delle mille e una notte 1974) је италијански филм базиран на књизи „1001 ноћ“. И попут поменуте књиге, филм је такође спој већег броја прича, које говоре о љубави и еротици.

Критички осврт: Препознатљив је стил режисера Пјера Паола Пазолинија, који је и овог пута одлучио да шокира голотињом, сексом и табу темама. Међутим, направио је добру причу, тако да није банална, већ напротив, уметнички урађена. И толико је наивно да је више врцаво, него што је еротично.

Прича је, у ствари, микс више прича које изгледају хаотично (и због кадрова који у то време вероватно нису могли да буду бољи уз такав буџет), али су заправо добро уклопљене и заједно имају поенту.

Едукативни моменат: У једној од прича, млади принц је лукавством избегао да га разбојници убију и дошао је до варошице где му је указана помоћ, али нико није био заинтересован за његово високо образовање. Једино што је могао да ради је да цепа дрва. Међутим, како је прича одмицала испоставило се да га је образовање које је имао спасило врло мучне судбине коју му је наменио љубоморни демон. Иако смо често сведоци да су образовани људи потцењени и непотребни, образовање ће се увек на неки начин исплатити.

Оцена наставника:

(на четири)

Снежни армагедон (Snowmageddon 2011) је телевизијски филм чија је радња смештена у варошици на Аљасци. Испред врата једне породице појавио се поклон у коме је била снежна кугла. У тој кугли се могао видети град истоветан ономе у коме породица живи. И више од тога – све што се дешава у кугли, дешава се и у граду. А сва та дешавања су застрашујуће катастрофе.

Критички осврт: Када филм нема радњу, мора да рачуна на неке друге адуте. Рецимо, да буде узбудљив. Овај то дефинитивно није, иако се више животних драма дешава истовремено. Ни низак буџет не помаже.

Могу да похвалим оригиналност идеје на којој филм почива, али је прилично аљкаво реализована. У неким тренуцима мештана има по улици, у другима нема, како је кад повољно. Такође, мисије спасавања (и све друге мисије) нису ми увек биле ни уверљиве, нити логичне, а повреде су биле толико озбиљне и понављале су се код више ликова исте, да их је то још више учинило неуверљивим. Мада, да будем искрен, филм нема превише грешака, као што смо навикли у сличним филмовима, а и глума је сасвим солидна.

Крај је не само опште место, већ и прилично глупав.

Едукативни моменат: Дечак (који је добио снежну куглу на почетку филма) је рекао да свакој причи треба херој. И у свакој нашој причи је потребан херој – неко довољно храбар да ту причу изнесе. Зашто то не бисте били ви? Јер, ако ви то не учините, лако се може десити да то не учини нико.

Оцена наставника:

(на три, а можда и на четири)

9 (9 2009) је анимирани постапокалиптични филм. Мајушни робот обележен бројем девет буди се у некаквој радионици направљеној у кућном окружењу и улази у свет руиниран ратом. Тамо среће роботе сличне себи и сазнаје да су преживели тешке ратне тренутке. Иако се рат завршио, опасност још увек није прошла.

Критички осврт: Одмах што је уочљиво код овог цртаћа је да није наиван. Већ на почетку су видљиве тешке сцене рата, деструкције уопште и смрти, а готово од самог почетка шаље и јаке поруке. Том утиску доприноси и веома необична анимација.

У једном тренутку имао сам утисак да гледам „Побеснелог Макса“ урађеног као луткарско позориште. Међутим, овај цртаћ је много више од тога. Он је заиста добро осмишљен и са маштовитим решењима машина, која као да показују да решења која је природа изнашла (у смислу адаптација организама) могу бити једина могућа, ма како се ми трудили да прибегнемо техници. Краће речено, никада нећемо победити природу у њеној генијалности. Овај филм није победио ни на једном такмичењу, али јесте генијалан.

Едукативни моменат: Двојка је рекао да и у рушевинама, односно отпаду може да се нађе право богатство, ако знамо шта тражимо. И то јесте истина, а заштита животне средине (уз рециклажу и друге поступке искоришћавања отпада) учи нас да је тако.

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Дечак и његов пас (A Boy and His Dog 1975) је постапокалиптични филм о момку Дону Џонсону који је успоставио телепатску везу са псом. У свету у коме влада сурова анархија преживљава тако што краде храну од дивљака попут њега. Пас му помаже да осим хране пронађе и девојку. Невоља настаје када се Дон заљубљује у њу и спреман је да је прати до мистериозног подземног света.

Критички осврт: Иако на насиље увек гледам са неодобравањем, како према људима, тако и према животињама, морам да признам да овај филм заиста има шмека. Филм изгледа као претеча „Побеснелог Макса“ и дефинитивно је суров, али некако није мучан и чак има неку ведрину, што није необично за године када је настао. Да, оно што ме највише фасцинира је управо време када је настао, а прича, продукција и све остало без проблема може да парира данашњим остварењима.

Едукативни моменат: Два пријатеља дечак и пас увек су имала некакве размирице и готово никад се нису усагласили ни око чега. Па, ипак, када је било потребно да поднесу жртве један за другог они су то учинили безусловно. И то јесте суштина пријатељства. Није вам пријатељ онај који ће увек да вам повлађује, већ онај који ће увек да буде спреман да вам помогне.

Оцена наставника:

(одлична)

Рат Гарма: Последњи друид (Garm Wars: The Last Druid 2014) је филм о цивилизацији на другој планети која је све време у рату. Наиме, два доминантна клана желе превласт и бесомучно се боре због тога. Ленс Хенриксен је припадник трећег, потчињеног клана и он је пронашао друида из племена за које се веровало да је нестало. Његов план је да уз помоћ друида, али и два члана супротстављених кланова, пронађе одговор на питање зашто је свет устројен како јесте и да промени прилике на тој планети.

Критички осврт: Прича је тврди СФ и здраво сумњам да ће се допасти било коме ко није поклоник овог жанра, тим пре што је превише компликована и због радње и због термина који као да се подразумевају да су опште познати. Прича је, такође, прилично мрачна, како због бесмисленог рата, тако и због интеграције људи и машина, где ови први у потпуности зависе од овог потоњег. И то причу чини актуелном, али не претерано оригиналном. Ни дизајн није превише оригиналан јер смо, рецимо, саму повезаност људи и машине видели у „Матриксу“, а и свако друго решење је већ виђено у другим филмовима. Уз све то, сама прича и начин како је режирана неодољиво подсећа на „Дину, пешчану планету“. Но, не могу да кажем за причу да је предвидљива, напротив. Очекивао сам варијанту Ромеа и Јулије и све је наводило на то, али се ипак није десило.

Специјални ефекти су добри (углавном јер има и промашаја, а и видне компјутерске графике), а посебно ми се дојмила сцена борбе између главне хероине и Кевина Дјуранда. Прича је час пребрза (толико да није јасно ко се, у ствари, бори против кога), час преспора и у овом другом случају уочљиво је да је сама фотографија (а не радња) та која је важна. То и није чудно с обзиром да је режисер Мамору Оси, односно Јапанац. Да додам и да главна глумица није Јапанка, али има физиономију која би одговарала том поднебљу.

У причи има прилично филозофије, али и митологије помешане са религијом. У једном тренутку главна хероина буквално разапиње Ленса тако да подсећа на Христа, а његов говор који је уследио даје другачији поглед на свевишња бића. Поставка религије је да су богови добри и на томе почива читава вера. Овај филм покушава да да одговор на питање шта ако то није случај. И намеће бесмисао насупрот смислу. Простом логиком долазимо до тога да једини смисао постоји у доброти и само она нам може обезбедити будућност. Јер будућност је, као што је рекао Ленс, једино што у ствари и имамо.

Едукативни моменат: У једном тренутку Ленс је рекао да то што је неко додао реченицу у оно што сви знају, то ту реченицу не чини чињеницом. И то јесте тако, иако не изгледа. Заправо, тако се лако ствара демагогија; неко прича (заговара) нешто што може изгледати тачно, али потпуно једнострано, занемарујући неке друге, важне, аспекте. Зато треба увек критички сагледати све оно што неко прича или пише.

Оцена наставника:

(најблеђа од свих петица на овој страни)

Сатурн 3 (Saturn 3 1980) је британски СФ трилер. У далекој будућности, на истраживачку станицу на Сатурновом трећем месецу, доспео је Харви Кајтел који се лажно представио као капетан, кога је, иначе, у сцени пре тога убио. На станици су радили Кирк Даглас и Фара Фосет и њихов задатак је био да се произведе храна за Земљане. Харви није био задовољан њиховим учинком и одлучио је да направи робота. Међутим, испоставило се да је робот веома опасан, чак и по самог Харвија.

Критички осврт: Овај филм је потпуно бесмислен и испразан. Харвијеви мотиви не само да су нејасни, већ до краја нису остали разјашњени, тако да је прича остала неиспричана. Додуше, приче, односно радње, уопште и нема. Све време се вијају по шљаштеће дизајнираним ходницима, без циља и стратегије, а о логици поступака тек не вреди ни причати. Уз то, филм врца од наивних момената, па тако у првој сцени, када Харви убија правог капетана тако што је отворио врата ка свемиру, овај је полетео кроз просторију, али су ствари остале на свом месту. Има тога још. Иначе, специјални ефекти за оно време нису лоши.

Верујем да се овде режисер Стенли Донен највише уздао у то да ће шокирати публику голотињом – пре свега Фарином, али и Кирковом, као и касапљењем Харвија. И наравно уздао се у то да ће фасцинирати напредном технологијом за оно време, па се ту, осим главног, појављују још неки роботи. Но, све је то далеко од довољног, а још даље од занимљивог.

Едукативни моменат: Харви је учио свог робота и на крају је настрадао – управо од механичке руке тог истог робота, а зато што га је лоше учио. И што је још важније, био му је лош узор пошто је и сам био убица. Не можемо очекивати да ћемо ваљано утицати на било кога ако и сами не практикујемо оно што пропагирамо.

Оцена наставника:

(управо)

Лако Је Критиковати 38

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Супернова (Supernova 2000) је футуристички филм који се дешава у дубоком свемиру. Џејмс Спајдер постаје нови пилот свемирског брода намењеног за хитне (колико је то у свемиру могуће) медицинске интервенције и недуго затим посада добија позив за помоћ са много светлосних година удаљеног месеца. Позив је упутио Питер Фачинели кога бродска лекарка Анџела Басет зна и то не по добром. Посада, свеједно, прихвата позив и одлази тамо и упада у врло лошу ситуацију, а успут остаје и без капетана Роберта Форстера. Испоставља се да су у смртној опасности, а њихова мисија постаје много значајнија од пружања медицинске помоћи.

Критички осврт: Прича је сасвим солидна, мада не претерано оригинална, а и врло је предвидљива. Допало ми се решење за објекат који је Питер донео на брод и то целу идеју чини врло добром. Глума је одлична. Посебно бих похвалио Џејмса јер ми уопште не личи на ауторитативног капетана, а уверио ме је да јесте такав. И продукција је сјајна, као и специјални ефекти. Филм је помало чак и страшњикав, али је акција (која доминира у филму) урађена некако аљкаво. Но, све у свему, укупан утисак је позитиван и моје препоруке љубитељима тврдог СФ-а.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Џејмс рекао (додуше на мало грубљи начин) да нема користи од размишљања да је све другачије урађено. Урађено је како јесте и сада треба наћи решење. И то је оперативна, ефикасна логика. Наравно, није лоше ни размишљати како је неки проблем настао јер ако знамо узрок – нећемо га поновити.

Оцена наставника:

(може)

Изван звезданих стаза (Star Trek Beyond 2016) је трећи филм новог серијала о авантурама посаде свемирског брода „Ентерпрајз“. Након вишегодишњег боравка у свемиру посада је пристала у свемирску базу Јорктаун. Међутим, нису дуго боравили када им је већ понуђен нов задатак. Лидија Вилсон, која је пристигла из оближње маглине, замолила је да у ту маглину дође брод довољно опремљен да пронађе њену посаду наводно насукану на планету Алтамиду. „Ентерпрајз“ је кренуо у мисију спасавања, али га је крај планете напао надмоћни брод и потпуно разорио. Посада је напустила брод у капсулама за спасавање које је непријатељ листом заробио. Малобројни који су успели да побегну нашли су се на површини Алтамиде у безнадежној позицији. Сада је њихова мисија имала другачији циљ и испоставило се од виталне важности за све планете Федерације.

Критички осврт: Ово је тачно онај тип научне фантастике који обожавам.  Уз квалитетну продукцију, добре специјалне фекете и сјајне глумце, већ од почетка јасно ми је било да ће ми се филм допасти (иако је прича сасвим класична за овај поджанр). Динамичан је и забаван и у том смислу држи темпо који је задао први наставак серијала.

Има детаља који су „позајмљени“ из „Ејлијена“, „Аватара“ и других филмова (а и серија, попут „Звездане капије: Атлантиде“), али и ти позајмљени елементи углавном су добро и на нов начин уклопљени. Специјални ефекти и технолошка решења су баш, баш добра (посебно ми се допада начин како је свемирски брод зауставио три непријатељска брода која су напала свемирску базу), мада има делова где се анимација примећује, као када су Крис Пајн и Софија Бутела возили мотор преко неравница планете на којој се радња одвија. Такође, има делова са оним карактеристичним америчким форама (да не кажем „напрженим“), па тако брод којим управља Крис као да сурфује међу ројем непријатељских бродова, чија заједничка формација изгледа као талас. И то уз све метал музику (која је у филму класична јер је то ипак далека будућност).

Едукативни моменат: Идрис Елба је бивши војник Федерације планета који је изгубио сврху живљења јер мирољубива политика променила је стање ствари и он више није био потребан. И определио се да буде негативац и убица радије него да се мења. Ми нећемо бити тако драстични, али истина јесте да ако се не мењамо време ће нас прегазити и заиста се може десити да изгубимо и сврху и посао. Промене су неопходне и због тога, што каже Крис, да не бисмо вечито војевали исте битке.

Оцена наставника:

(за пар нијанси слабија од других филмова из серијала)

Завршна фантазија: Духови унутра (Final Fantasy: The Spirits Within 2001) је компјутерски анимирани филм о апокалиптичној будућности. Апокалипсу су изазвали духови ванземаљаца пристигли на метеору који је пао на Земљу. Преостали људи направили су утврђене градове, али и даље размишљају о начину како да униште освајаче. Генерал (коме је свој (добар) глас дао Џејмс Вудс) захтева да се искористи разорни топ назван „Зевс“, али научник Доналд Садерланд је предложио другачији приступ. Он има теорију према којој ће неутралисати ванземаљске духове ако пронађе осам духова који су производ Геје (наше планете). Његова асистенткиња Минг-На Вен успела је да пронађе неке од њих, али је потребно пронаћи и остале. У томе јој помаже војни одред „Дубоке очи“. Међутим, амбициозни и освете жељан генерал има другачије планове, који ће уништити његов град и угрозити и оно мало преосталог човечанства.

Критички осврт: Анимација је сасвим добра ако пренебрегнемо неприродан положај тела у тек пар случајева. Међутим, не функционише када су тужне сцене у питању јер је сувише видно артифицијална. Тако да када је Минг-На причала о девојчици која је умирала, том причом није успела да изазове циљане емоције.

Идеја за причу није иновативна и чак постоји секта која веома верује у духове ванземаљаца (Сајентолози), а ни сама прича није нарочито оригинална. И пати од општих места (и наново енергетски зрак са Земље ка свемиру), сувише је усмерена на акцију, тако да дубље приче нема и заправо, одрађена је прилично површно. И мотиви ликова су сувише поједностављени. Но, не могу да кажем, забаван је филм.

Едукативни моменат: Када је професор Доналд рекао да је и он некад био млад попут ње, главна хероина Минг-На је узвратила да у рату нико није млад. Наравно, тиме није мислила на реалне године, већ на искуство. Нико не би требало такво искуство да има, посебно не деца и зато увек треба подржавати кампање и акције против рата.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, мада више три на четири)

Земља Марсоваца (Martian Land 2015) је амерички СФ рађен „непосредно за видео“, како већ то Амери воле да зову (премијера се дешава на интернету или путем ди-ви-дија). Људи су населили Марс како би побегли са Земље, која је постала негостољубива управо због њихове активности, али су на Марс пренели и своје лоше навике. Сада имају проблем са тиме што су пореметили природну равнотежу и на тој планети и страховите олује прете да их униште. Једини који им може помоћи је један од највећих умова Земље Лејн Таунсенд. Његов мотив да помогне колонистима је и личан јер му је кћерка заробљена у граду погођеном олујом. И он је заиста успео да пронађе решење, али не верују сви да ће то решење бити и успешно.

Критички осврт: Идеја за филм у ствари и није тако лоша. Међутим, како је идеја реализована, сасвим је друга прича. Прича је потпуно обична и много пута виђена у сличним филмовима. Увек су ту неки суперстручни родитељи хероји који спашавају своје дете у невољи.

Глума је драматична и драматично лоша. У једном тренутку њих двојица су се смрзавали у свемирском бродићу. С обзиром на то да им из уста није излазила водена пара, тешко је било да ме увере да им је заиста хладно, а ако уз то додамо и очајну глуму, од уверљивости није остало ни у. И да додам да су већ у некој следећој сцени у истом том шатлу били у кратким рукавима.

Специјални ефекти су као у некој телевизијској СФ серији, тамо негде с краја деведесетих. Има и таквих ефеката, за које су осамдесете напредне године. Види се да је нискобуџетни филм и по томе што није било новца ни за статисте. Када је олуја кренула на први град на Марсу, одасвуд су се чули врисци људи, али се људи видели нису. Само две глумице како панично беже. У другој сцени статисти су доцртани. И то видно доцртани. Гледао сам видео-игре са бољом анимацијом. Додуше, не могу да грешим душу, у појединим сценама појављују се статисти (макар неколико њих), али какве су сцене – боље да се нису појавили.

Дијалога има много и већину сам пречуо јер су досадни, а конфликти између ликова су префорсирани. Поједини поступци су дечје наивни, као у цртаном филму, па тако је лика у ходнику однела страховита олуја коју он уопште није видео да долази до самог краја. Други неки људи, пар заправо, настрадао је потпуно без потребе. Девојка из тог пара је повредила ногу и наместо да је троје поред ње (а један је стамени мушкарац) понесу до заклона, тек пар корака далеко, они су се напросто препустили олуји. Овом филму не треба да се препустите, већ треба да га пропустите.

Едукативни моменат: Све оно што су радили Земљи, људи су почели да раде и Марсу. И заиста, сва је прилика да би тако и било. Ако хоћемо лепо да живимо није поента само променити место, већ променити и себе.

Оцена наставника:

(свакако)

Боксери иду у рај (Боксери иду у рај 1967) је југословенски филм о бившем боксеру Мији Алексићу који дане проводи у кафани и уз „друштво“ чашице. Једне вечери, пожелео је да му говорник са гробља Светолик Никачевић, који се затекао у кафани, одржи говор (уз надокнаду, разуме се), како би видео како ће све то да изгледа. Да би сцена била уверљивија, спојио је кафанске столове и легао на њих глумећи упокојеног. Међутим, током говора заиста је умро и доспео до Светог Петра (глуми га Павле Вујисић). Испоставило се да Петар воли бокс и довољно је слаб на боксере да дозволи да Мија васкрсне и одгледа последњи меч свог пулена, тада млађаног Ивана Бекјарева.

Критички осврт: Након овог филма биће вам јасније одакле инспирација за много каснији „Сабирни центар“. Очигледно је овај филм први (или међу првима) донео једну занимљиву тему о духовном животу (која је и касније експлоатисана, а поменути филм је тек један од примера). И што је још важније, поруке филма су у спрези са моралним начелима. Прецизније речено, филм нас све време враћа са недокучиве и сувише филозофији наклоњене духовности на оно што је овоземаљски морално, часно и људски.

Непорециво је да су наше филмаџије сјајни хумористи, а овај епитет се још диже на квадрат када је у питању црни хумор. Тако је било и овога пута. Уз то, сатира тадашњег друштва (али пре свега религије) више је него очигледна и сасвим успешна.

Што се саме приче тиче, део док Мија умире и одлази код Павла Вујисића добрано је бољи од остатка. Тај други део филма је некако разводњен и чини ми се да као да ту нема довољно „меса“. Мање је виспреног, а више сведенијег хумора, а део када Иван побеђује у рингу, могао би бити српски пандан „Рокију“, мада, истина, значајније скромнији и мање патетичан. И крај је некако сувише отрежњујући и тек у покушају да се направи фора. Но, укупан утисак заиста није лош.

Едукативни моменат: Мија Алексић је добио последњу шансу да уради исправне ствари (материјално обезбедио свастику Ружицу Сокић и помогао младом пулену Ивану Бекјареву). Ми ту шансу не треба да чекамо јер је, можда, нећемо ни имати. Треба да радимо исправне ствари већ сада.

Оцена наставника:

(на пет)

Џин (Jinn 2014) је амерички хорор заснован на древној арапској легенди о бићу створеном од ватре. Прича се дешава у садашњем времену и прати Доминика Рејнса, дизајнера аутомобила и срећно ожењеног мушкарца. Он има уобичајене планове за будућност, а који подразумевају напредак на послу и увећање породице. Његов идилични живот ремети један необичан поклон – видео-касета коју је, пре много времена, снимио његов отац. Доминик тако сазнаје да мрачне силе заиста постоје и да је он одабран да се бори против њих. Ускоро упознаје необичне савезнике, али и застрашујуће непријатеље.

Критички осврт: Већ на самом почетку видело се да ће ово бити замешатељство ране арапске митологије и хришћанске (а на крају се испоставило и не само хришћанске) религије и то је обећавало јер нисам баш гледао много таквих комбинација. Уз то, специјални ефекти заиста нису лоши, а поједине сцене прилично су језиве. Ипак, филм је убрзо почео да разочарава. Превише је општих места, мелодраматике и патетике, а које прати адекватна музика (малтене попут турских сапунских опера). Уз то, те квазиемотивне ситуације повремено баш немају ни смислену радњу која их прати. Рецимо, на видео-касети коју је отац послао свом сину Доминику, постоји само неповезана прича, а требало је да буде упозорење. И сада Доминик треба да се чува од нечег страшног (чак опасног по живот), а да појма нема уопште о чему човек говори. Дефинитивно ми је промакао смисао читавог тог труда.

Џин изгледа као класичан негативац и заправо визуелно је веома налик на познатије злочинце попут Фредија Кругера и цара Палпатина (из „Звезданих ратова“), а повремено личи на каквог зомбија. Но, овог пута опробани рецепт је дао и очекивани, застрашујући ефекат. Иначе, има сличности са другим филмовима и у појединим сценама. У ствари, све у филму је већ виђено.

Глума је не баш катастрофално лоша, али сасвим довољно да буде неуверљива.

Едукативни моменат: Серинда Суон је толико волела свог мужа Доминика да је била спремна и да га напусти, а да би он са неком другом женом имао срећу. Наиме, она није могла да остане у другом стању и са њом Доминик не би могао да има дете које је јако желео. И то је заиста несебична љубав. Тешко је пронаћи такву љубав јер свако је у некој мери и себичан (посебно када воли), али ко је пронађе, не би требало да је пропусти.

Оцена наставника:

(стабилна)

Дубоко у тами (Deep in the Darkness 2014) је хорор филм рађен према истоименој књизи. Шон Патрик Томас је лекар коме је досадио градски живот и са породицом се преселио у варошицу у Њу Хемпширу. Међутим, веома брзо му постаје јасно да мештани крију тајну и да у том градићу постоји и један сасвим другачији живот и сасвим другачији људи.

Критички осврт: Ово није први филм који сам гледао да бића из сенке тероришу мештане мирне америчке варошице. Такође, нису ретки ни филмови у којима су протагонисти дошљаци из великог града које у забаченој варошици дочекује најпре мистерија, а онда и права ноћна мора, са којом су варошани вома добро упознати. Што се саме мистерије тиче, некако је предуга и преспора, а уз то и исфорсирана. Ни други део филма, када почиње ноћна мора, не поправља утисак. Застрашујућа бића имају добре маске, али нису претерано страшна (можда више гадна), као ни саме сцене (неке сцене изгледају као прави метеж, ваљда да би се добило на драматици које, реално, нема). Тако да је ово можда хорор, али није баш успешан. Као ни цео филм, уосталом. Филм је досадан. Све време се понавља један те исти мотив – дивљаци свако мало отимају доктора како би лечио понеког од њих и при томе га вукљају кроз сувише мрачне пећине.

Поступци ликова су прилично и углавном нејасни, а што се дивљих људи тиче, тек њихови мотиви уопште нису јасни. Опет, хајде, дивљи су, па и неартикулисано понашање није толико зачуђујуће. Али, са друге стране, током дана, све чују и све разумеју, тако да није баш да су толико несвесни. У једном тренутку нападају, у другом не, а посебно је наивна сцена када убијају Ентонија дел Негра наочиглед Шона. И начин како им је Шон свима дохакао, само је покушај да буде виспрен и научан. Крај није ништа више паметније урађен и потпуно је предвидљив.

Едукативни моменат: Шон је, захваљујући томе што је лекар, могао да помогне чак и дивљим људима (што му је и спасило живот). Касније је успео да помогне и себи и уништи дивљаке. Другим речима, када имамо знање и вештину, можемо помоћи и себи и другима.

Оцена наставника:

(на два или два на један, свеједно)

Преживео сам зомби холокауст (I Survived a Zombie Holocaust 2014) је филм о снимању филма о зомбијима. Млади сарадник, жељан да постане сценариста, долази на снимање и како то обично бива, постаје момак за све. Заљубљује се у куварицу и безуспешно покушава да је освоји и успут да оствари своје филмске снове, када схвата да се филм претворио у стварност и да зомбији заиста постоје.

Критички осврт: У ствари, сама идеја и није тако лоша, да се у сред снимања филма о зомбијима заиста дешава епидемија зомбија. И та идеја могла би да се разради на низ креативних, духовитих, стравоужасних или каквих желите начина, али у овом филму то није био потпуно случај. Реализација је осредња, а умањена јефтином продукцијом. Сам ток радње од почетка нема фокус и некако се ту меша више прича и то замешатељство је потпуно трапаво. Када је кренула акција, некако се променио темпо филма и иако се постепено радња фокусирала и постала значајније озбиљнија, невоља је што је уједно постала и апсолутно класична за овај поджанр. И крај је, наравно, предвидљив.

Глума је спорадична (креће се од очајне до прилично убедљиве, већ зависно од глумца и чак ни код истог глумца у свакој сцени није иста), а и ликови су чисти стереотипи. Међутим, пародија на америчке вредности и филмове, у ствари, и није тако лоша. Рецимо, добра фора је када главна глумица (дива) згражена иде у пољски ве-це, што је представљено као хорор моменат. Или лик који је очигледна пародија на набеђене херојске типове у америчким филмовима и који убија све оне који, заправо, нису зомбији. Његова улога не траје дуго, али је прилично успешно комично одрађена.

Филм је више смешан него страшан (мада се мора признати да је гадан), са више од неколико наивних момената. Ови потоњи имају, ваљда, оправдање у томе што се ради о комедији. Додуше, нису све форе успеле, напротив. Многе су потпуно неинвентивне и досадне, а саме сцене предуго трају и то без жељеног ефекта.

Едукативни моменат: Сценариста (не овог филма, већ у филму) је рекао главном јунаку како је инспирација свуда око њега. И то је истина. Ја бих додао да су за креативан посао и инспирација и ресурси у нашој околини – и људи и ствари и природа. Само треба да се потрудимо да у свему томе нађемо потенцијал и искористимо га.

Оцена наставника:

(на три)

Роботи (Robots 2005) је амерички комични цртаћ о роботима који живе у свом свету. Млади робот Родни је проналазач и сан му је да направи успех на пољу иновација у великом граду. Од малих ногу гледао је емисије у којима је Бигвелд (власник истоимене индустрије и велики изумитељ) позивао младе роботске наде да раде за њега и учине роботски свет бољим местом. Тако је Родни отишао у велики град, али је тамо затекао ситуацију супротну од оне какву је очекивао. Бигвелд индустрију је преузео зли робот, који не само да није расположен да помогне младима, већ има план да збрише све оне роботе који су сиромашни и немају новца за надоградње које производи. Родни добија мисију да помогне угроженима и да поврати ону стару Бигвелд индустрију и тако врати радост у Робот Сити.

Критички осврт: Почетак филма је више изгледао као збир скечева са роботима који покушавају да буду људи, да би потом прерастао у једну лепу, емотивну, мада класичну и предвидљиву причу. И заиста смешну са много добрих фора.

Асоцијација на позната дела има, попут „Чаробњака из Оза“, а и на познате личности. Међутим, алузије су више депласиране и иако јесу духовите, нису ме фасцинирале. Оно што ме је фасцинирало је што су роботи показали шта у ствари значи бити добар родитељ. И начин превоза кроз Робоград. Једно од транспортних средстава је и играчка са магнетом коју сам имао као мали. Да нисам гледао овај филм никада је се не бих сетио!

Едукативни моменат: Овај филм шаље лепу поруку да када имате сан о томе шта желите да постигнете у животу и ако знате да можете да га остварите, не одустајете од њега. Ја бих додао да и ако не успете (јер некада постоје објективне потешкоће и тзв. „виша сила“), треба да вам буде утеха да сте дали све од себе да тај сан остварите. Уосталом, никад не знате док не пробате.

Оцена наставника:

(са џамбо плусем)

Велики херој 6 (Big Hero 6 2014) је још један цртаћ, овај пут о препаметном, а проблематичном дечаку, који свој таленат користи за лоше ствари и упада у невоље. Зато је његов старији брат одлучио да га преваром доведе на факултет и приволи га да свој потенцијал усмери на науку. То му и полази за руком и једини услов је да дечак направи нешто што ће импресионирати професора у чијој лабораторији његов старији брат ради. Дечак је направио микроботове и засенио све на сајму науке. Међутим, на сајму је избио пожар и дечаков брат је страдао. Дечак остаје сам са тетком и очајан, препушта се туговању, без жеље да упише факултет. А онда се десило нешто што му је указало да пожар на сајму није избио случајно и да је мистериозни човек са маском украо његове микроботове. Једини начин да открије идентитет тог човека јесте да пријатеље свог брата опреми као суперхероје, како би кренули у потрагу за њим. У томе им помаже и доброћудни робот којег је за живота направио дечаков брат.

Критички осврт: Генијална анимација и сјајна прича, која је сасвим довољно животна и кроз ликове, који су и неспретни и плашљиви, а и кроз ситуације које су чак и веома црне. Уз то и одличне форе; ама баш све ми се свиђа у овом цртаћу, који могу да гледају и деца и одрасли.

Едукативни моменат: Овај цртаћ има сјајну поруку – бити штребер је баш кул. Наши ђаци се гнушају учења, јер сматрају да то није популарно. Како ствари у Србији стоје, заиста и није, већ су популарне испразне и баналне личности и емисије. Но, живот није телевизија и кад-тад доћи ћемо до тога да нам у животу може помоћи само знање. Баш као што је и протагонистима у цртаћу.

Оцена наставника:

(заиста заслужена)