Лако Је Критиковати 145

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

losttribe (Small)Изгубљени дечаци: Племе (Lost Boys: The Tribe 2008) је наставак култног филма из 1987. Тад Хилгенбринк и његова млађа сестра Отум Ризер су се доселили код своје тетке Габријеле Роуз у варошицу на мору, након смрти својих родитеља. Она их је сместила у некакав свој пансион, врло неугледан, али су се млади помирили са судбином и Тад је почео да тражи посао. Та потрага није баш била најуспешнија, али им се зато друштвени живот поправио и обоје су позвани на журку код локалног шмекера Ангуса Садерланда. Оно што њих двоје нису знали је да је Ангус вампир који предводи групу вампира хулигана.

Критички осврт: За разлику од Џоела Шумахера, који је режирао оригинални филм и који је као главног антагонисту имао Кифера Садерланда, режисер Пи-Џеј Пеше је успео да приушти мање познатог полубрата (по оцу) Ангуса. Такође је задржао и глумце Корја Фелдмана и Корија Хејма (овог потоњег тек у последњој сцени за коју се није одлучио ни како треба да изгледа), те увео неке нове глумце и није много омашио. Глума је сасвим океј. Међутим, филм јесте омашио. Он је покушао да направи римејк, а не наставак јер сви догађаји су мање-више исти оним у првом делу. Са тим да је први део имао невероватан шарм, а овај је некако празан. Утисак не поправљају много ни крваве сцене које су прилично застрашујуће, али само када вампири убијају. Када вампире убијају некако су сцене неспретне и смешне. Финална битка са главним вампиром Ангусом, али и његовом екипом, прилично је млака. Дакле, нема ту акције, нема ни хумора, готово да нема ни приче, тако да потпуно ми је нејасно зашто је овај филм уопште снимљен.

Едукативни моменат: Тад је све учинио да заштити своју млађу сестру Отум и није одустао од ње. И не треба да одустајемо од наших чланова породице, па таман се и у вампире претворили.

Оцена наставника:

1(са врло мајушним плусем)

splitsecond (Small)Делић секунде (Split Second 1992) је футуристички филм који се дешава 2008. Да, сада то више није будућност, али тада је била. Према процени режисера Тонија Мејлама и Ијана Шарпа, то је година када је ефекат стаклене баште узео свој данак и Лондон је све време у поплавама. Из воде вреба масовни убица који масакрира и једе срца својих жртава. Рутгер Хауер је полицајац који не поштује правила и који је самом себи дао мисију да ухвати убицу који је, између осталог, одговоран и за смрт Рутгеровог партнера.

Критички осврт: Режисери Тони и Ијан су направили добру атмосферу на ивици дистопије и један психоделичан филм јер су хтели да пропрате психичко стање главног протагонисте Рутгера, а како бисмо се ми поистоветили са њим или макар осетили емпатију. И то је океј, тим пре што су то урадили на начин који не иритира. Ово је класична крими прича, укрштена са СФ-ом, са понешто хумора, али много духа. Иако су ликови стереотипи, свакако су разрађени, а и глумци (иако не баш прва постава Холивуда) били су на висини задатка. Филм пати од општих места и повремено разводњене радње, али свеукупно утисак је солидан што се тиче крими дела. СФ део је значајно слабији. Нејасан је и не пружа много ни мистерије, ни изазова. Што се овог потоњег тиче, посебно је финална битка разочаравајућа и иако је ту било и бомби, митраљеза и електричних варница, Рутгер је превише лако, наивно и без истински узбудљивих сцена победио супериорног противника. Сам натприродни противник предимензионирана је верзија Ејлијена, тако да ни ту није имало да се види богзна шта. Да не говорим да је нејасна и сувише погодна читава игра мачке и миша између реплике Ејлијена и Рутгера. Рекао бих да овај филм има неког смисла до финала, које је урушило све претходно изграђено.

Едукативни моменат: Већ на самом почетку овај филм опомиње да глобално загревање може довести до поплава. И то није научна фантастика, те је зато важно да знамо о томе шта се дешава у животној средини и да активно делујемо да је заштитимо.

Оцена наставника:

3(може плусић, али микро)

justimagine (Small)Само замислите (Just Imagine 1930) је футуристички филм, макар за оно време у којем је снимљен. Наиме, година је 1980. и људи живе у технолошки напредном свету. Џон Гарик жели да ожени љубав свог живота Морин О’Саливан, али ју је Трибунал доделио Кенету Томсону јер овај има више заслуга. Како би Џон стекао заслуге и самим тим и право да ожени лепу Морин, морао је да се прихвати мисије коју је осмислио велики научник Хобарт Бозворт – да буде први човек који је отишао на Марс.

Критички осврт: Овај филм ми се дојмио из најмање два разлога. Режисер Дејвид Батлер и тројица сценариста су будућност видели заиста интересантно; свима је доступна изузетна технологија, па тако сви возе авионе, али су људске слободе укинуте. Људи у замишљеној будућности не могу да се венчају без одлуке Трибунала, а наместо имена имају бројеве. Дехуманизација иде дотле да када су научници васкрсли човека из прошлости Ела Брендела, напросто су га одбацили без интересовања шта ће бити са њим даље. Прочитао сам једну опаску да је ово један од филмова који је предвидео „небулозе“ у будућности и то јесте тако ако обраћамо пажњу на форму, а не на суштину. Суштина је управо тај друштвени аспект и он је у врло доброј мери успешно прогнозиран. И то је први разлог зашто ми се филм дојмио. И још више јер главни протагониста на крају није променио и руинирао систем како то обично бива у холивудским бајкичицама.

Други разлог је тај што је прича врло маштовита, тим пре што је у њу унето неколико различитих мотива; ту је чак и пробуђен човек из прошлости, а Џон и другари су се отиснули на Марс, тако да ту имамо и свемирски СФ. Међутим, све је то некако повезано у смислену причу, што јесте мајсторство. Заправо, машта у овом филму се види у много детаља, као и у сценографији и костимима, а специјални ефекти за оно време су прилично импресивни. Ово је један врло интересантан СФ из тог доба, морам рећи, иако све врца од наивних момената; пре свега на Марсу. А где би другде?

Едукативни моменат: Према „футуристичком“ закону, Џон је морао да заслужи венчање и он је одлучио да стекне заслуге тако што ће отићи на Марс и истражи га. Иако ово заиста није добар пример ни за мотив, ни за дело, свакако је боље да неке ствари у животу заслужимо, пре него нам буде дато без покрића. Онда смо сигурни да оцену, а касније пословна, научна и било каква друга постигнућа нико не може да нам оспори.

Оцена наставника:

4(веома јака)

bee (Small) (Small)Пчелињи филм (Bee Movie 2007) је цртаћ о пчели Барију (глас је позајмио Џери Сајнфелд) који сања велике снове. Тако се нашао ван кошнице у покушају да буде опрашивач. Стицајем несрећних околности, доспео је до фарме пчела и био згрожен односом људи према члановима његове врсте. У међувремену је успоставио пријатељске односе са цвећарком Ванесом (Рене Зелвегер), пошто се испоставило да се људи и пчеле заправо разумеју. Уз Ванесину помоћ покренуо је тужбу против човечанства и затражио да се сав мед који су људи украли врати његовим правим власницима.

Критички осврт: Одмах да се разумемо: у овом филму је научно све погрешно, почевши од тога да је Бари мужјак и да треба да ради у кошници (прилично сам сигуран да се мотив који је коришћен – да мала крила не могу да носе тешко тело – односи на бумбаре, а не на пчеле). То бих највероватније замерио да ми се није дојмила једна друга ствар, а то је храброст аутора филма да направе један истински маштовити филм. И при томе они нису направили компромис и машта је надјачала чак и елементарно што знамо о пчелама. Мислио сам да ће филм пасти на крају због више него типичног преокрета, али ипак не; добро је поентирао и дао поруку да је све у природи повезано и да све зависи једно од другог, а посебно ми људи од природе. И друге поруке које филм шаље су сасвим добре. Морам да похвалим и хумор који није смехотресан, али није ни сведен. Светли моменти су ми и Реј Лиота и Стинг који глуме сами себе и то сјајно, заиста.

Филм свакако има својих мањкавости, па тако главни протагониста веома подсећа на истог таквог из филма „Мравци“ из 1998, а и некако ме није дотакла платонска веза између Барија и Ванесе. Да ли због тога што није претерано ни разрађена, или због тога што је потпуно суманута, тек тај сегмент у филму ми је најслабија карика.

Едукативни моменат: Пчеле су веома значајне за нас и према подацима научника најмање једна трећина усева зависи од њих као опрашивача, а да не помињем пчелиње производе. Зато морамо да смањимо активности које их угрожавају попут прскања пестицидима јер без пчела тешко ћемо опстати.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

fly_original_film (Small)Мува (The Fly 1958) је филм рађен према краткој причи истог назива писца Жоржа Ланжелана. Патрисија Овенс је убила свог супруга Дејвида Хедисона тако што му је смрскала главу огромном фабричком пресом. Убиство је одмах признала свом деверу Винсенту Прајсу, али и полицији. Инспектор Херберт Маршал испитује детаље убиства и закључује да је Патрисија пореметила с памећу. Ипак, испоставиће се да је прича далеко невероватнија.

Критички осврт: Ово је добра прича и добро испричана. Чак су и специјални ефекти за оно време сасвим солидни, а глума је предраматична, што је такође одлика поменутог времена. Последња сцена је, рекао бих, сада већ антологијска.

Едукативни моменат: Винсент је рекао како је потрага за истином најважнији и уједно најопаснији посао на свету. Заиста мудар закључак.

Оцена наставника:

5(ко врата)

LB Payoff 1-Sheet.REV1Дивне кости (The Lovely Bones 2009) је филм рађен према роману истог назива Елис Сиболд. Ово је прича о четрнаестогодишњој девојчици Серше Ронан која је убијена на једном пољу кукуруза. Она је доспела у свет између живих и мртвих и не може да иде даље јер жели да њен убица буде пронађен и кажњен.

Критички осврт: Режисер Питер Џексон је имао идеју да упозори децу на опасност када наиђу на неку сувише заинтересовану одраслу особу. То је и урадио на помало необичан начин, уз шок дат кроз нарацију која је буквално покидала идилу коју смо гледали (редак пример добро употребљене нарације), као и врло мучну сцену која се дешава под земљом. Међутим, главну сцену убиства је прескочио и поново је направио шокантним даља збивања. Питер је у овом филму показао да и те како уме да води причу неочекиваним и токовима и тоновима и свакако не могу да кажем да је филм предвидљив, мада има некакву поетску правду. И у свакој сцени добио је оно што је хтео, те је филм узбудљив баш у оним деловима где и треба да буде или тужан или већ какав. И музика је добро допуњавала све то. Но, грешчица има, па је нејасно како је Стенли Тучи успео тежак сеф са телом унутра (котрљао га је много минута уз помоћ јаког физичког радника до јаме) да однесе сам до кола. Но, опростиво је.

Ликови јесу стереотипи, али су им глумци дали изузетну животност и приближили нам их максимално. У овом филму имамо сјајну комбинацију доброг режисера и одличних глумаца.

Едукативни моменат: Смрт је увек страшна ствар, али она не треба да заустави живот. И то је порука овог филма, а ко је разумео схватиће.

Оцена наставника:

5(свакако може)

adjus (Small)Биро за прилагођавање (The Adjustment Bureau 2011) је филм базиран на краткој причи Филипа К. Дика „Тим за прилагођавање“. Мет Дејмон је конгресмен са Бруклина и у политичкој трци за Сенат САД. Међутим, амбицију му је покварио скандал који је направио и који је објављен у новинама. У том тренутку упознаје Емили Блант, у коју се заљубљује на први поглед. Оно што Мет не зна је да постоје тзв. Анђели који се старају да се план „Председника“ оствари. А поменути Председник има велике планове са Метом, али без Емили. И то је за Мета неприхватљиво, без обзира што ће са друге стране остварити и више него што је могао да сања.

Критички осврт: Сцена када Мет и Теренс Стамп разговарају док Емили игра, стварно је сјајно урађена и са кадровима, али и музиком од које морате да се најежите. У ствари, режисер Џорџ Нолфи је све време добро балансирао на ивици патетике, не дозвољавајући да претекне. И ово јесте на првом месту романса, па неколико редова празних, па је онда трилер. Колико је Џорџ успео да романсу изведе на сјајан начин, толико трилер део није. Некако мањка те јурњаве и узбуђења.

Нарација и дијалози су виспрени и врцају од порука које указују на конфликт између слободне воље и циља који желимо да постигнемо. Очекивано, филм прати и добра глума, са тим да се Џорџ готово апсолутно усредсредио на Мета, док је запоставио Емили, а нешто нарочито није разрадио ни друге ликове (више их је употребљавао када је за њима било потребе), па некако њихова мотивација није најјаснија. Дакле, филм има својих мањкавости, али прича је добра и добро је урађена.

Едукативни моменат: Мет је рекао Теренсу да све што има су одлуке које доноси. И то је заиста тако и заиста је важно да имамо на уму јер ћемо онда доносити мудре одлуке, како бисмо имали више. И ту не мислим на материјална богатства.

Оцена наставника:

4(објективна, али јака)

topsecret (Small)Строго поверљиво! (Top Secret! 1984) је пародија на разне филмове, жанрове, али и музику. Доба је Другог светског рата и Вал Килмер (чији је ово филмски деби) је амерички познати певач кога су нацисти позвали на свој фестивал. Њихова идеја је да замајавају светску јавност фестивалом док истовремено спроводе тајне војне операције. Оно на шта нису рачунали је да ће им управо Вал помрсити конце.

Критички осврт: Урнебесне комедије су некако биле хит када се са њима почело (а ово је једна од тих првих) и иако нису све форе смешне (мада их има), некако су имале шмек. Каснији филмови у том поджанру нису се показали и најчешће су били осредњи, па и мање од тога. У овом филму режисери су ризиковали јер је тема био нимало смешан Други светски рат, али, на крају крајева, врло успешна серија „Ало, ало“ имала је исту тематику. Но, не бих поредио јер би овај филм изгубио. Овако, гледан засебно, стварно није лош. Није ни одличан са врло сведеном радњом, предвидљивим детаљима и збрзаним крајем.

Едукативни моменат: Џим Картер је тешио Вала да је живот пун малих несрећа. Свако од нас мора да научи да се са њима носи на одрастао, зрео начин. И то јесте један мудар савет у овако луцкастом филму.

Оцена наставника:

4(слабуњава)

revenge (Small)Лего Ратови звезда: Освета цигле (Lego Star Wars: Revenge of the Brick 2005) је краткометражни филмић о лего фигурицама и уједно пародија на „Ратове звезда“.

Критички осврт: Ово је дефинитивно промотивни видео и нема ту богзна шта. Све је мање од осредњег и једино што ми се допало је како лего фигурице користе своје џедајске моћи да би расклапале и склапале роботе и летелице. Постоји нека фора при крају са фотографисањем која је бледа и заправо је бољи сам крај када Дарт Вејдер светлосном сабљом диригује оркестру.

Едукативни моменат: Овај филмић приказује како од лего фигурица можемо да направимо сцену какву год пожелимо. То можемо да применимо и на све друге играчке, материјале, бели папир и бојице, веб-алате… Само је важно да будемо креативни, а свемир је граница.

Оцена наставника:

2(може плусић)

benders (Small)Футурама: Бендеров велики резултат (Futurama: Bender’s Big Score 2007) је цртани филм настао на основу анимиране серије „Футурама“. Радња се дешава у 31. веку у фирми која се бави међупланетарном доставом. Овог пута задатак је био да доставе пакет на планету нудиста. Тамо су упознали необичну врсту ванземаљаца Ваћароша, који су их убедили да им доставе своје мејл адресе. Након тога, када су се вратили кући, на мејлове им је пристигло много спем порука и они су лаковерно кликтали на њих и остављали своје личне податке. Последица је била да је њихова фирма припала Ваћарошима, али то ванземаљцима није било довољно, па су злоупотребили чак и путовање кроз време како би се још више обогатили. На крају, успели су да постану и господари Земље. Протагонисти су изгубили свој дом, те су морали да се преселе на Нептун где су их напали Јетији. То је била кап која је прелила чашу и Лила, једна од чланова екипе, решила је да поведе у бој за поновно враћање онога што им је украдено.

Критички осврт: Сјајан је цртаћ и прича је маестрално, интелигентно осмишљена, иако су сви ликови спадала. Додуше, на почетку је било неких разуђених елемената, али је прича ипак остала довољно конзистентна.

Едукативни моменат: Оно што је свакако тачно у овом луцидном цртаћу је да никако не смемо остављати своје личне податке на интернету. Злонамерни људи (или ванземаљци Ваћароши) их могу употребити на много лоших начина.

Оцена наставника:

5(да и да)

Лако Је Критиковати 144

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

embrace (Small)Загрљај вампира (Embrace of the Vampire 1995) је љубавна прича несрећног вампира Мартина Кемпа, који је пронашао своју давно изгубљену љубав или макар њену реинкарнирану душу отелотворену у телу згодне Алисе Милано. Проблем је у томе што је Мартину остало још мало од вечног живота; свега три дана да освоји Алисину љубав.

Критички осврт: Ово је спој романсе и еротике, што није неспојиво, напротив, али је проблем што су оба ова поджанра урађена некако сведено, приземно. Тако имамо спаваћице које се вијоре чак и у затвореном простору у спрези са лепо обликованим и (што је битније) обнаженим грудима вампирица. Приземна је и превише помпезна, а не знам колико је потребна, нарација спочетка. Уосталом, ту причу смо већ чули у класичној филмској причи о Дракули. Мартин је био заљубљен у лепушкасту племкињу и ипак је сачекао неколико векова и попио (према сопственом признању) базене крви да би напокон и на измаку снаге пронашао нешто што би била њена реинкарнација, односно Алиса. Нејасно је зашто одмах није претворио племкињу у своју супругу вампирицу, већ је чекао да онемоћа и да тражи њену реинкарнацију, те све уради тежим начином. Наиме, племкиња је већ била заљубљена у њега, а реинкарнација у другог, што је већ компликација. Можда вампири воле изазове? Било како било, хипнотисана Алиса је дошла свом вампиру Мартину који је наставио у истом, поетичном и смешном маниру свој монолог. У исто време Алису је звао њен дечко Харолд Прует и много се забринуо што му се не јавља, иако је очигледно ноћ. Верујем да је целом гледалишту било врло јасно оно што је млађахном Харолду промакло, а то је да Алиса – спава. Ноћ је. Не јавља се на телефон. Шта би радила? Додуше, лаконого је отишла до вампира, али у реалном животу тако нешто је заиста тешко да се деси, а тада Харолд заиста није имао разлога да посумња да се натприродне ствари ипак дешавају (тек почетак филма је био). Но, хајде да кажемо да је разлога за бригу ипак било, али свеједно је већи проблем са овим филмом што се мотиви понављају у недоглед; преко дана тема је секс и зашто Алиса треба/не треба да га има, а ноћу ту су страствени и пренаглашени Мартинови монолози. Све је већ кренуло да бива монотоно, а онда је почело нешто да се дешава (мада, објективно, филм радњу нема и поступци ликова се врте око спавања, разузданих журки и потпуно сведених дијалога), иако је можда било боље да не почне да се дешава ништа. Рејчел Тру је одвела своју најбољу другарицу са непознатим момцима и док се љубакала са једним од њих, други је вриштао, што су ово двоје протумачили као… сексуални крик након петнаест секунди? Углавном, тешко се могао видети смисао у било којој сцени, почевши малтене од прве. О међусобној повезаности сцена тек не вреди ни говорити.

Очигледно отуђена од било какве смислене радње, режисерка Ен Гурсо је све своје снаге усмерила ка сензуалној еротици и ту је постигла рецимо половичан успех. Једва нека таква сцена се издваја од просечног меког порно филма, рецимо она када Мартин убије Џордан Лад, па са њеном крви ради нешто што би била недвосмислена симулација кунилингуса док је Алиса са друге стране врата. Да, свакако је (најблаже речено) чудно, али то је ретко ефектна сцена. Финална сцена је све само не ефектна. Заправо, окршај ривала Мартина и Харолда је сасвим млак, баш као и глума свих глумаца. Филму се још штошта може замерити, типа да су споредни ликови употребљени само за поједине сцене или да су употребљени без икаквог оправдања, али је највећа замерка да је неиздрживо досадан.

Едукативни моменат: Рејчел је рекла Џордан како Алиса живи свој живот, Џордан свој, а Рејчел свој. И нико никоме не суди. Врло јасна поставка и најбоља могућа, рекао бих.

Оцена наставника:

1(немам никакве двојбе)

witch (Small)Вештица: Народна прича Нове Енглеске (The VVitch: A New-England Folktale 2015) је прича која прати породицу Пуританаца пристиглу у САД из Енглеске негде почетком 17. века. Ову породицу колонија је одбацила због чврстог става главе Ралфа Ајнесона и они су отишли и настанили се крај шуме на коју су наишли. Оно што нису знали је да су одабрали лоше место јер у тој шуми су живеле вештице и то веома зле.

Критички осврт: Оно што овај филм вероватно неће приближити већини публике је његов спор темпо и мрачна, али уједно и уверљива атмосфера пуна црних, сивих и браон тонова. Међутим, све то уједно и даје могућност ликовима да гестикулацијом, поступцима и дијалозима дају озбиљност драми јер овај филм по жанру то и јесте. Глумци су били на висини задатка и буквално сам осетио и био искрено дирнут њиховим безнађем које их је снашло. Њихови јади су у вези са отуђењем од друштва и чланова породице једних од других, те је њихова вера озбиљно пољуљана. У ствари, режисер (и уједно сценариста) Роберт Егерс је толико испреплетао та два мотива (отуђеност и помањкање вере) да нисам сигуран који има приоритет. Занимљиво је што ни у једном тренутку они не сумњају у то да Исус Христ заиста постоји. Они сумњају у његову милост и сопствену улогу у божанском плану. Углавном, ово је врло слојевита прича и шаље више порука. Једна од њих је да несрећа уме да удаљи људе, чак и оне који су нам врло блиски.

Некако пред крај, можда баш у право време, када је драмски део доживео кулминацију, започео је хорор део који је баш језив (посебно сцена када Кејт Дики верује да доји своје најмлађе дете). И завршио се на неочекиван начин. У сваком случају, ово је један добро и студиозно урађен филм. Свиђао се некоме или не свиђао, квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Ралф и читава његова породица толико су били заокупљени појмом греха, да нису ни примећивали када су га заиста починили. Фундаментална знања су важна, али се њихов значај губи ако немамо способност примене.

Оцена наставника:

5(сигурница)

boy (Small)Дечак (The Boy 2016) је хорор који се дешава у Енглеској. Тамо је завршила Американка Лорен Кохан, која је прихватила понуду двоје старих људи да буде дадиља њиховом сину. Проблем је што је њихов син у ствари – лутка.

Критички осврт: Лутка као застрашујуће биће није новина. Режисер Вилијам Брент Бејл ју је сместио у стварно језив контекст, тим пре што је пар стараца Дајана Харкасл и Џим Нортон очигледно погођен личном трагедијом која је такав контекст учинила и реалнијим и морбиднијим. Атмосфера је врло допадљива и погодна за овај жанр; све се одвија у дворцу и иако је време дешавања очигледно нека садашњица, све изгледа прилично старомодно, почевши од аутомобила којим Лорен долази. Међутим, оно што је Вилијам успео атмосфером, некако није успео радњом. Није разрађена и нимало је узбудљива, па чак ни преврат није изненађујући, тим пре што сам сличан видео у филму „Везана за кућу“ снимљеним две године раније. Тако да се добио врло блед ефекат, мада је прича заиста интересантна и има један добар потенцијал.

Едукативни моменат: Лорен је извела експеримент како би доказала да је лутка заиста жива и из њега је извукла погрешне закључке. Погрешни закључци могу и те како да одмогну сазнањима и формирању ставова, те није згорег да научимо и како се ради у науци на исправан начин.

Оцена наставника:

3(плус)

thmeg (Small)Мег (The Meg 2018) је заправо хипокористик за мегалодона, древну ајкулу која данас више не постоји. Тим научника, који финансира помало ексцентрични милијардер Рејн Вилсон, у технолошки напредној подводној истраживачкој станици, открио је да најдубље дно мора (Маријански ров) уопште није дно. Наиме, наишли су на слој водоник-сулфида испод кога је наново море са врло богатим живим светом. Међутим, већ када је прва екипа кренула у извиђање овог никад виђеног дубинског екосистема, наишла је на велики проблем и то буквално велики: 25 метара дугог мегалодона. Пошто је трочлана посада подморнице остала скршена на дну и у тешкој ситуацији, тим са станице је позвао искусног Џејсона Стејтама да их спаси. Он је то и успео, али ту мукама са џиновском ајкулом није био крај.

Критички осврт: Морам да признам да режисер Џон Тиртелтоб заиста влада ситуацијом и јако добро хендлује све ликове, а увео их је крдо и, када већ није могао да направи неку оригиналнију причу, онда је закомпликовао макар опробану класику и унео сјајне специјалне ефекте, маштовита техничка решења и божанствен подводни свет. При томе, учинио је филм врло узбудљивим и авантуре се само смењују, а посебно бих истакао напад на плажи који је интересантан због свег шаренила опреме купача у контрасту на мрачног мегалодона. Оно што Џон није успео то је да се ослободи патетике и ње има спорадично, али у већим дозама. Оно у чему је Џон успео је да не заврши филм општим местом и то поздрављам, иако је мало вероватно да неће бити наставка.

Едукативни моменат: У филму је речено да је мегалодон био дуг до 27 метара, што није баш тачно. Био је дуг око 18 метара, што га и даље чини највећом ајкулом икад. Велика бела ајкула достиже 6,5 метара (и то само женке), па ипак, изгледа да је баш она победила у компетицији са мегалодоном и разлог је његовог изумирања. Мањи не значи увек и слабији.

Оцена наставника:

4(вероватно би могло и три)

ajkulnadoIII (Small)Ајкулнадо 3: Ох, дођавола, не! (Sharknado 3: Oh Hell No! 2015) је, наравно, трећи наставак саге о ајкулама свих врста које се ковитлају у торнаду и успут једу све људе који се ту затекну. Ијан Зиринг, већ прекаљени борац против ајкулнада, добио је одликовање председника САД за своје подвиге, али се борба наставља јер овај натприродни торнадо руши чак и Белу кућу.

Критички осврт: Торнадо ајкула је спопао Вашингтон пре десетог минута филма. Нема околишања са ајкулама које упадају чак и у Белу кућу. Наравно, комплетан напад изгледа перфектно глупо. Тек понека фора је вредна пажње, попут оне када Ијан, његов филмски зет (Марк Макграт), председник Америке (Марк Кубан, који дефинитивно не зна да глуми) и потпредседница (Ен Колтер) дижу заставу како би пробуразили ајкулу и ставом дочаравају познати споменик у част америчких маринаца. Но, у овом филму почасти америчким вредностима ипак има превише.

У ствари, цео филм је глуп, што сам и очекивао после два одгледана наставка, али овај је и досаднији од њих. Дијалози су сведени, општих места има крдо, а патетике на тоне и ово потоње је оно што је потпуно научно фантастично у овој научној фантастици. Као што не могу да прихватим рози зрак из свемирског брода који јонизује торнадо и приземљује ајкуле, тако не могу да прихватим опроштајни говор Дејвида Хаселхофа од свог филмског сина Ијана када излази из тог свемирског брода у свемир како би постао херој… При чему је Ијан орошен сузама. Ајкуле у свемиру су малко поправиле утисак јер оне без проблема не само да одолевају суровом простору вакуума, већ су и даље гладне и врло усмерено улазе кроз пукотину на свемирског броду. Ијан их тада сече ласерском моторном тестером и нема везе што је опрема на поду, битно је да он лебди. То је толико глупо да је брилијантно и отуда плус на јединицу за овај филм. Међутим, онда се десило нешто што је преломило да овом филму ипак дам двојку. Наиме, Ијан се приземљио (из свемира) у ајкули која га је прогутала целог. Друга ајкула је прогутала његову филмску супругу Тару Рид. Она је пала недалеко од Ијанове, а онда се зачула моторна тестера. И прво што је Ијан извукао из исечене лешине је његов новорођени син! Тара је у међувремену оборила два светска рекорда: у необичности амбијента за порођај и у брзини порођаја, те је за бебом изашла потпуно фит, а стигла је и да навуче узани шортс. Нема смисла да излази обнажена, а и на лице места су дотрчале (мада је нејасно како су знале да треба баш ту) њихова кћерка Рајан Њумен и пријатељица Каси Шербо. Дејвид се, за то време, спустио на Месец. Напросто је непристојно и питати како је до тамо стигао.

Едукативни моменат: Ијан је веровао да је сан његовог филмског тате да одлети у свемир, али је прави мотив био да напокон постане херој свог сина. Ми не знамо мотиве других људи и није у реду нагађати, а посебно не осуђивати.

Оцена наставника:

2(на један, наравно)

Vivarium-poster (Small)Виваријум (Vivarium 2019) је хорор о брачном пару Имоџен Путс и Џеси Ајзенберг који су у потрази за кућом. Агент за некретнине, веома чудан Џонатан Арис, одвео их је у више него уређено насеље како би им показао кућу која је као створена да се у њој живи до краја живота. Док су разгледали двориште, Џонатан је нестао. Њих двоје су били затечени, али се нису много бунили; ионако им се понуда није допала и кренули су одатле. Испоставило се да је то немогуће и да они више никада неће напустити новостечени дом.

Критички осврт: Режисер Лоркан Финеган је желео да нам прикаже како пастелни рај може бити пакао и како врло уређен систем може изазвати хаос. Заправо, пружио је сан људима који прижељкују миран, породичан живот са кућицом у цвећу окупаном сунцем. Такође, пружио је сан о сигурном и добром послу и оба ова сна претворио у ноћну мору. Истина, користио је он ту мало играрију са другим димензијама и ванземаљцима, али суштински је у доброј мери гађао смисао оба ова прижељкивања тзв. средње класе. Док је умирала, Имоџен је управо ово и рекла; да је прижељкивала дом, на шта јој је „син“ Еана Хардвик рекао како је њена сврха да оспособи дете за живот и онда да – умре. На послу, један Мартин (Еана) смењује другог Мартина (Џонатана). У овом филму све је метафора и све је урађено заиста сврсисходно, иако је изгледало да ће оваква радња имати много празног хода. Заправо, филм нуди много више приче и детаља него што би се рекло на први поглед. Уз сјајног режисера, ту су и одлични глумци, посебно Имоџен.

Наравно, одмах ми је пало на памет да би филм могао да буде и критика савремених тенденција; да се упросечи (кроз системе образовања, на пример) и укалупи појединац како би буквално служио као радна снага. Немојмо заборавити ни модне трендове од којих је један свакако функционалност. Насеље у које доспевају Имоџен и Џеси управо је такво.

Оно што бих могао да замерим је што ликови нису довољно разрађени и ми суштински јако мало сазнајемо о њима, а у оваквим филмовима, где смо упућени на њихов карактер, то је неопходно. Такође, нема превише хумора, иако је изгледало да ће га бити. Но, опет, то није толико страшно да бих узео као већу ману.

Едукативни моменат: Некада и ред, тишина, пастелне боје и ведро небо не морају да нам пријају. И то је у реду и свакако треба имати помало од свега, па чак и хаоса и галаме. Али оно што је битније, савршен живот није онај који нам опште прихваћене вредности и друштво намећу, већ онај који нас чини срећним.

Оцена наставника:

5(да, дефинитивно)

scanerd (Small)Скенери (Scanners 1981) је филм о људима који имају телепатске способности. Један од њих је Стивен Лек, човек који живи као бескућник и једе остатке у ресторанима брзе хране. До њега је дошао професор Патрик Макгуан, који му је обелоданио да има моћи, али и да није једини. Он га регрутује да пронађе и савлада злоћудног Мајкла Ајронсајда, који има грандомазне планове да завлада светом са армијом скенера које је окупио.

Критички осврт: Режисери Дејвид Кроненберг и Кристијан Диге сувише су закомпликовали радњу, али су се до краја некако испетљали, направили преокрет и смислену причу. Ово је дефинитивно добар СФ, свакако култни, али има својих недостатака. Има превише узалудне јурњаве и сви окршаји се завршавају врло слично; скенери наоколо дисциплинују све оне који их нападну и нема ту много ни узбудљивих, ни ефектних сцена. Једна таква, ипак, свакако је она спочетка када Мајкл учини да другом скенеру у конференцијској сали експлодира мозак. Такође, пребрзо се дешава преображај Стивена од бескућника до тајног агента и његова мотивација (као и Патрика и Мајкла) није најјаснија. Има и логичких грешака, па је тако, услед хаварије која је настала када је Лоренс Дане искључио компјутерски програм за који се умно конектовао Стивен, експлодирала чак и телефонска говорница, а Стивену се слушалица истопила у руци без последица. Додуше, имао је рукавицу, али тешко да би га она могла заштитити.

Едукативни моменат: Патрик је желео да се његови синови понашају онако како је он замислио, а не како они желе. На крају је и њега самог и све друге то скупо коштало. Не треба да намећемо сопствену вољу јер то може да створи отпор и контраефекат.

Оцена наставника:

4(пљус)

fantasy (Small)Острво фантазија (Fantasy Island 2020) је филм о острву из наслова на које је дошло петоро људи који су победили на наградном конкурсу. Њихов домаћин Мајкл Пења објаснио им је да ће им острво омогућити да доживе своју фантазију, али им је одмах истакао и два услова. Један је да не могу да промене фантазију, а други је да морају да учествују у фантазији до њеног логичког завршетка. Не могу да је прекину. Гости су се запитали зашто би то уопште учинили, али врло брзо постаће им јасно.

Критички осврт: Овај филм је критика исецкала, али ја не бих био толико строг, без обзира на очигледне мањкавости. Најпре, тема није претерано оригинална и иде у врло предвидљивом смеру. Јасно је да ће се фантазије претворити у ноћне море. Прелаз из лепог сна у ноћну мору није баш увек највиспренији могући, али сама прича јесте солидно испричана и одржива је. И преврат који се дешава и укључује све ликове је врло добро осмишљен. Није баш одличан јер је превише погодан и питање мотивације Луси Хејл је донекле дискутабилно. Ипак, најпроблематичније је у овом филму што режисер Џеф Водлоу није направио јасну разлику између фантазија, жеља и потреба. Наиме, испада да је фантазија Порше Даблдеј да Луси буде заувек са својим дечком?!? Разумем ја да је то тада било решење за све, али разумем и да су фантазије лична ствар и самим тим усмерене ка себи самоме.

Ипак, динамика филма је задовољавајућа и он заиста држи пажњу. Глума ме баш није оборила с ногу, али је прихватљива за једну овакву лагану забаву.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: будите обазриви са оним што желите – можда се и оствари.

Оцена наставника:

4(мало више поклоњена)

roler (Small)Ролербол (Rollerball 1975) је футуристички филм рађен према краткој причи Вилијама Харисона, који је и сценариста овог филма. У свету који не воде владе, већ корпорације, омиљена је игра ролербол. То је врло насилна игра, али изгледа да је читаво друштво фасцинирано и у доба утакмица буквално никога нема на улицама. Звезда тима из Хјустона је Џејмс Кан, који је неприкосновени шампион већ читаву деценију. Челник компаније за продају енергената Џон Хаусман, за чији тим Џејмс игра, захтева да се овај повуче из игре. Џејмсу није јасан такав захтев с обзиром на његов успех и он врда пензију, али истовремено покушава да сазна више о новонасталој ситуацији. И не проналази одговоре, али успева и да остане у игри, у којој се, са сваком новом утакмицом, мењају правила тако да се игра трансформише у праву борбу гладијатора.

Критички осврт: Сећам се да смо, као клинци, имитирали јунаке овог филма и то на санкама, скијицама и ко је већ шта имао. Тако да овај филм буди лепе успомене. Међутим, филм ипак није дечји. Напротив, аутори филма нам од самог почетка показују да ће он бити више од пуке забаве и акције. На почетку утакмице не чује се државна, већ корпорацијска химна. Још у та давна времена, готово пола века од данас, јасно је било да капитализам није идеално решење и да он временом мора да кулминира (као и што и јесте) у правцу дехуманизације. Такође је било јасно да државе води профит, а не народ. И то је тек део друштвених појава које су режисер Норман Џвисон и сценариста Вилијам приказали и исказали бројне недоумице, углавном кроз врло бритке дијалоге. Филм врца од порука и сарказма, а његова актуелност је више него очигледна.

Филм је добро снимљен и за сваки кадар постоји добро оправдање зашто је крупан или са камером која се тресе, али је ипак претерано развучен. Мислим да је минутажа од преко два сата солидно могла да се сажме на стандардних сат и по. Посебно је Норман претерао са дужином сцена саме утакмице, али разумем да је морао неком акцијом да обогати више него сиромашну радњу.

Едукативни моменат: Овај филм говори о индивидуалном труду, упркос неприкосновености система. Појединац може да се издигне и може да мења ствари и иако је то Џејмсу успело у научној фантастици, многима ће то успети и у стварном животу. Мислите о томе јер можда је управо неко од вас тај појединац.

Оцена наставника:

4(минус)

monday (Small)Шта се десило с понедељком (What Happened to Monday 2017) је још један футуристички филм који започиње у 2043. Пренасељеност је узела свој данак и читавом човечанству прети пропаст. Зато је донесен закон који је предложила Глен Клоус под називом „политика једног детета“. Међутим, због повећања ГМО почели су да се рађају идентични близанци у већем броју. Ова политика је предвиђала да породица може да задржи једно дете, док сва остала браћа и сестре морају да се криогенски замрзну и тако чекају док се не смањи бројност људске популације. У таквој ситуацији кћерка Вилема Дафоа родила је седам кћерки и умрла на порођају. Вилем је успео да направи договор са лекаром да то не пријави властима, а он се прихватио одгајања унучица и научио их је да делују као тим, дајући привид спољном свету да су све оне једна особа (идентитет су преузеле од своје покојне мајке). Свака од њих је добила име по дану у недељи и то је био једини дан када су могле да напусте кућу. И тако су опстале тридесет година, а онда су започели проблеми.

Критички осврт: Филм почиње једним веома значајним, економским, еколошким и хуманим питањем пренасељености људима. Режисер Томи Виркола се није много бавио општом сликом, осим у неколико кадрова, већ је ситуацију преселио у необично окружење које чини седам идентичних сестара, макар по изгледу. Суровост система приказао је што кроз детаље (сцена када Вилем својим унукама редом сече прсте, веома је ефектна), што кроз врло грубу акцију. Сцена када се сестре туку са војницима одрађена је маестрално, ако занемаримо да би готово свака нанесена повреда бацила човека у кому, ако већ не убила на месту. Акција у филму пати од свих дечјих болести од којих иначе пати читав тај жанр. Рецимо, када њих десеторица добро обучених војника јури прилично повређену сестру, увек некако она има поприличну предност иако су само у сцени раније били удаљени неколико корака. Но, ипак, морам да кажем да је акција свакако узбудљива и прединамична.

У филму има и логичких грешака, па тако полицијски тим, који је упао у стан сестара, најпре је убио портира и то је некако прошло без икаквог осврта, а и питање је где су нестала тела свих тих полицајаца, као и једне сестре која је том приликом страдала. Такође има и предвидљивих момената и било је јасно шта се крије иза криогенског сна. Уосталом, економија било које државе не би могла да подржи тако високу технологију примењену на тако велики број деце. Такође, било је јасно какву ће поетску правду доживети лекарка која то ради деци, када је се Нуми Рапас дочепала. Но, најпредвидљивији моменат је био тај ко је заиста издао сестре. Могуће је да је то Томи могао и виспреније да прикрије, али не видим како. Без обзира на то, прича је свакако добра.

Нуми је овде могла да покаже све свје глумачко умеће јер је имала да ослика седам карактера, али нису сви једнако дошли до изражаја, што због тога што су кратко трајали у филму, што зато јер неке карактерне црте напросто нису упечатљиве.

Едукативни моменат: Глен је у свом завршном говору у једном била у праву; ради добробити људи некада морају да се доносе тешке одлуке. Тамо где није била у праву је да се добробит може градити на несрећи неких јер онда више не причамо о добробити човечанства, већ о олигархији.

Оцена наставника:

4(ма, може плус)

Лако Је Критиковати 135

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Playmobil-The-Movie (Small)Плејмобил: Филм (Playmobil: The Movie 2019) је француски филм на енглеском језику рађен као промоција немачке играчке „Плејмобил“. Ања Тејлор-Џој је девојка која је постала пунолетна и жељна да пре наставка школовања пропутује светом и доживи авантуре. Међутим, управо тада јој родитељи страдају у аутомобилској несрећи и она мора да постане старатељ свом млађем брату. Своју дужност је схватила сувише озбиљно и толико се стриктно заштитнички поставила према брату, да га је „угушила“. Зато је он побегао да сам доживи авантуру и обрео се у продавници Плејмобил играчака. Она је успела тамо да га нађе, али наместо да га врати кући, игрица их је „усисала“ и обоје су постали играчке које ће доживети невероватну авантуру о каквој су до тада маштали.

Критички осврт: Поставка је потпуно класична, ликови стереотипи, а хумор од инфантилног до заиста не смешног. Да не грешим душу, има пар успелих фора. Зато општих места и класичног америчког пренемагања има значајно више. Да ствар буде гора, ово није амерички филм и изгледа да Французи заиста искрено и дубоко воле Амере. Једино што овај филмић чини иоле занимљивим су честе промене амбијената. И музика није лоша.

Мислим да је основна грешка у овом филму што је сувише фокусиран на то да се направи реклама за лего играчке, а много мање на томе да се направи добра и духовита прича.

Едукативни моменат: Иако се суочила са озбиљним животним проблемима и великом одговорношћу, Ања је постепено схватила да и даље може да ужива у животу и да не мора да се одрекне свих авантура којима се надала. Јасно је да морамо да се боримо са проблемима и да не можемо бежати од одговорности, али то не значи да треба да се одрекнемо живота. Другим речима, живот ће нам бити онакав каквим га сами направимо и доживимо.

Оцена наставника:

2(на један, и заправо може и један)

bloodbusters (Small)Крвожедни гадови (Bloodsucking Bastards 2015) је филм о једној малој фирми која се бави продајом глупих ствари. Без обзира на то, Френ Кранц има велике снове – да постане шеф менаџмента. Међутим, директор тог одсека Џоел Мари наместо Френа на то место поставља Педра Паскала, класичног позера. Френ ће ускоро схватити и разлог зашто је Педро добио његову жељену позицију – јер је вампир. Проблем је што је до тог тренутка Френовог просветљења Педро већ већину запослених или претворио у вампире или их убио.

Критички осврт: Јасно је да у филму има ироније која укључује капиталистичке вредности и не знам колико је режисер Брајан О’конел имао идеју да тај сатирични део истакне, али ја га свакако истакао не бих. Но, то не значи да филм није духовит, напротив. Добар је, прилично блесав, али је и некако пребрз. Нисам сигуран да сам сваку фору пропратио. Рецимо, једна од јачих фора је када Френ покушава да провали шифру свог противника Педра и укуцава све могуће увреде које му падну на памет. 😀 Глумци су одлични комичари и добро су изнели причу која само на хумор и рачуна. Нема ту буџета и специјалних ефеката, али и без тога сасвим је забавно и држи пажњу.

Едукативни моменат: Сви запослени су претворени у вампире како би били ефикаснији у послу. Наравно да није неопходно да постану натприродна бића, већ је сасвим довољно да промене неке лоше навике, попут губљења времена на неважне ствари. Успех се, истина, тешко стиче, али може се постићи и на врло природан, овоземаљски начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

landead (Small)Земља мртвих (Land of the Dead 2005) је један од шест хорора који припадају серијалу „Живих мртваца“ режисера Џорџа Ромероа. У постапокалиптичном свету поједини су се добро снашли и саградили раскошне апартмане. За њих раде мање срећни преживели који морају да се боре са зомбијима не би ли дошли до награде. Један од њих је и Џон Легвизамо, али он очекује значајно већу награду и не наилази на разумевање Дениса Хопера, који је на челу богаташке елите. Зато Џон преузима напредно возило са пројектилима, уцењујући Дениса да ће уништити град. Денис унајмљује Џоновог дојечурашњег претпостављеног Сајмона Бејкера да заустави Џона и преотме возило. Испоставиће се и да су зомбији постали другачији и да сада представљају претњу као никада до сада, те ће угрозити све актере ове приче.

Критички осврт: Маске зомбија су различите, али је већина врло успешна. Џорџ је извео неке занимљиве трикове са зомбијима и тако унео оригиналне детаље у причу која је такође оригинална. Направио је „ред“ у хаосу, те нас је подсетио да залуд учимо историју и да наново понављамо исте грешке. Наиме, заједница која је преживела апокалипсу ослања се на моћнике који за ту исту заједницу уопште нису заинтересовани. У ствари, на неки начин, Денис их третира као зомбије, бацајући им „коске“. Џорџ је тиме пласирао једну социјалну причу у сендвичу између хорора и акције и све то прилично добро уклопио. Добио се један динамичан, занимљив филм који има и неке своје духовите моменте. Све у свему, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Друштво којим је руководио Денис није опстало и зато што се руководило искључиво личним интересима. У каквом год друштву да лични интереси појединца надвладају друштвени интерес такво друштво је осуђено на неуспех. То важи и за друштва која броје мањи број чланова, попут тимова.

Оцена наставника:

5(може)

zombie qichen (Small)Напуштени град З-108 (棄城Z-108 2012) је тајвански хорор о зомби апокалипси која се десила због вируса који се отео контроли тамошњих научника. Прича прати судбину неколико ликова који покушавају да избегну злу судбину. Међутим, у хаотичном свету који је настао, опасност нису само зомбији, већ и преживели.

Критички осврт: Ово је филм који одлично почиње и након неколико секунди кривуља на графикону квалитета пада далеко, далеко испод икс-осе. Мислим да је главни проблем у овом филму што је режисер (и уједно сценариста) Џо Чјен имао циљ да прода филм, а не да исприча причу. Зато је ставио у филм све оно за шта је веровао да ће бити атрактивно: зомбије који час трче, час споро ходају, гологруде цице, патетично-мелодраматично-романтични интермецо, борилачке вештине кад им време није и пушкарања где полицајци и мафијаши рафалном паљбом оспу једни по другима са два корака удаљености и никако да се поубијају међусобно. И као да то није било довољно, девојке у филму отима садиста са маском од сировог меса и иживљава се над њима. При томе његова машта иде дотле да их силује хоботницом и не могу, а да се не запитам чему то. У ствари, много сцена у овом филму нема много смисла, а нису смислено ни повезане међусобно. Пред крај се мафијашки шеф претворио у некакво огромноруко чудовиште и тиме је филм добио нову димензију бизарног.

Глумци су показали очајну глуму, а дијалози су не само сведени, већ не садрже нити траг интелигенције. Једну од најглупљих реплика изговара новинарка која интервјуише девојку која је преживела блиски сусрет са зомбијима: „Госпођице, ваша цела породица је умрла. Како се осећате? Да ли сте јако тужни?“ Џоу то опет није било довољно, па је „виспрена“ новинарка наставила са питањем: „Када вас је ујео зомби да ли сте осетили још неку сензацију осим бола?“ Ликови повремено имају и монологе како би нас известили шта се тренутно дешава. Шта рећи? Шта год да кажем мало је тога што ће бити у корист овом филму. У ствари, маске зомбија повремено нису биле лоше и мислим да има једна добра фора, мада за ово потоње не бих баш дао неки већи улог за опкладу.

Едукативни моменат: Како би успели да преживе, полицајци и криминалци су морали да се удруже против зомбија. Ми нећемо баш морати да радимо са криминалцима, али ће нам се задесити да радимо са неким ко је до јуче био наш „непријатељ“. Рад са особама које нам нису симпатичне је тескобан, али ако превазиђемо нетрпељивост постићи ћемо неки виши циљ, па можда победити и зомбије. 🙂 Углавном, нужда закон мења, а и тако се види да ли смо заиста професионалци у свом послу.

Оцена наставника:

1(на ништа)

finalgirls (Small)Последње девојке (The Final Girls 2015) је комични слешер филм у којем главну улогу игра Таиса Фармига. Она је девојка која је у саобраћајној несрећи изгубила мајку Малин Окерман, глумицу која је остала запамћена по нискобуџетном хорору. Гик Томас Мидледич је позива на свечану пројекцију тог филма (који је у међувремену стекао култни статус) и успева да је убеди да дође. Неколико пријатеља се придружује Таиси као подршка и сви заједно одлазе на пројекцију. Међутим, стицајем несрећних околоности, биоскоп се запалио и ватра је блокирала излазе. Таиса и пријатељи су се снашли тако што су исекли биоскопско платно како би кроз њега пронашли излаз, али наместо да се нађу напољу, нашли су се у филму.

Критички осврт: Од самог почетка јасно је било да је режисер Тод Штраус-Шилсон желео да пародира јефтине Бе хорор филмове и морам да признам да је у уводној сцени заиста успео у томе. И онда је променио „брзину“ и убацио се у један, да га назовем нормалан филм. Међутим, испоставило се да филм није нормалан, односно да то јесте слешер филм, али сасвим другачије постављен. Он и даље има хумор у себи и то прилично добар. Са друге стране, ту је и врло садржајна прича и то је заиста мајсторство направити у овом поджанру, тако да могу само да похвалим. У ствари, Тод је искористио сва општа места (видно тенденциозно), и уз одличну фотографију и пристојну продукцију показао како се то ради. И, за разлику од других слешер филмова, у овом је глума сасвим солидна.

Едукативни моменат: Таиса је рекла Малин да не мора да буде стидљива девојка са гитаром, већ може да буде шта год жели. Другим речима, нико не мора да буде оно што други виде и очекују, већ треба да буде свој.

Оцена наставника:

5(мало сам се двоумио, али нека је)

we-are-what-we-are-poster (Small)То смо шта смо (We Are What We Are 2013) је амерички хорор који је римејк истоименог мексиканског филма из 2010. Прича прати породицу Била Сејџа, а почиње тако што Билова филмска супруга Каси Депајва умире на улици. Била је њена смрт дубоко потресла, али инсистира на мистериозној традицији коју породица одржава и сада мајчину улогу преузима најстарија кћерка Амбир Чилдерс. Проблем је што та традиција подразумева убијање невиних људи и изгледа да Амбир, као и њена сестра Џулија Гарнер, нису спремне да у њој активно учествују.

Критички осврт: Иако је било јасно да се фанатичко зло дешава у Биловој породици, опет је режисер Џим Микле тако постепено (готово опрезно) градио причу, те уз то заиста добро, да не може да вас не заинтригира. При томе, антагонисти су, уз подразумеваног Била, један сасвим мали дечак и две девојке плаве и анђеоски лепе, тако да је то појачало утисак нестварног у једној сасвим стварној причи. Овај хорор није класичан и због тога што нема натприродних дешавања и зато што не игра на ту карту да вас тргне уз драматичну промену музике и нагли покрет (има и тога, али су такви ефекти крајње маргинализовани). Овај хорор изазива ужас због саме радње и атмосфере. Сцене убиства су више него страшне, али и сцена вечере која је уследила није уопште пријатна. Некако се Џим, уз целу своју глумачку екипу, „играо“ са публиком, дајући јој ужас којем не може да одоли. Све ме то подсећа на сцену из живота када се деси нека саобраћајна или каква друга несрећа и пролазници који су се ту задесили, иако искрено потресени, напросто морају да погледају. Такав је случај и са овим филмом. И оно треће што га издваја у односу на остале хороре је да је изведен тако да грозна тема којом се бави не пређе границу сваког доброг укуса (као што је то случај са „Људском стоногом“, на пример), или да не користим ту игру речима, да не пређе у потпуну крајност. Рецимо, последња сцена када кћери раде свом оцу оно што је можда чак и логично, али сигурно страшно, није изведена да вас баци у несвест, већ некако метафорички, готово митски.

Похвалио бих готово све у овом филму, пре свега глуму, потом динамику, атмосферу и то што је сваки поджанр који се нашао у овом филму успешно изведен. Исто тако успешно су повезани и прошлост и садашњост. Свакако филм за препоруку, али не и уз грицкалице.

Едукативни моменат: Свакако да постоје традиције и традиције, не овако сулуде као у филму приказане, али понекад луцидне и бесмислене. Но, ако бисмо проучили њихове корене, можда бисмо им и пронашли смисао. И то је један од разлога зашто ваља учити историју.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

Code-eight (Small)Шифра 8 (Code 8 2019) је мрачнија варијанта приче о људима са супермоћима (налик на Икс-људе). У свету који филм приказује они су у незавидном, пролетерском положају и чекају да их унајме као физичке раднике за малу надницу. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, одаје се криминалу како би сакупио довољно новца за лечење своје филмске мајке Кари Мачет. Увидеће да пут којим је кренуо ипак није најбоље решење.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је била иритантна поставка. Више је депласирано да они са супермоћима буду прогањани и прокажени. Аман, у сваком новијем филму је тако. Но, чак и ако занемарим крајње неоригиналну поставку, не могу да занемарим крајње неоригиналну радњу, која има и својих рупа и рупица. Рецимо, када су људи са моћима пљачкали блиндирана кола која превозе новац неки су били маскирани, док други нису. Зашто ови други нису? Наивних сцена иначе има још.

Свеукупно гледано, ово је један технички добро одрађен трилер. Има ту акције, занимљивих борби моћима (које су већ виђене, али боже мој), добрих специјалних ефеката, ефектних сцена, разрађених ликова (додуше стереотипних) са солидно дефинисаном мотивацијом и које су глумци фино дочарали уз уверљиве емоције. Ипак, не могу да нађем нити један елемент који би га уздигао изнад нивоа медиокритета у поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Агент Сунг Канг је рекао да оно што знаш и оно што можеш да докажеш су две различите ствари. И често заиста јесу и то треба имати на уму када год тврдимо нешто.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Code_eight_posterШифра 8 (Code 8 2016) је кратак филм који је претходио гореописаном и који приказује исти свет у којем су људи са моћима подређени и принуђени на физички рад са малим надницама. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, прихвата посао код Алфреда Рубина Томпсона. Алфред га на крају дана није исплатио колико су се погодили, па му је Роби циглом разбио прозор на колима. Због тога је Роби дошао у сукоб са полицијом који ће ескалирати у трагичан догађај.

Критички осврт: Мислим да режисеру Џефу Чену много боље иду кратке од дугих форми. У десет минута успео је да прикаже све оно што није успео у сат и по: неразумевање и нетолеранцију другачијих, капитализам на делу и правила у спрези са хуманим и рационалним, на крају крајева. Углавном, овај филм има добре поруке, једнако добре специјалне ефекте као и дугометражни и довољно буџетни парњак, фину једну глуму и динамику и драму која се развила за кратко време. Свака част.

Едукативни моменат: Читава невоља је настала када је Роби у афекту разбио прозор на Алфредовим колима. Многе лоше ствари урадимо у афекту и баш због тога, када се изнервирамо, треба да покушамо да се смиримо пре него што делујемо. То јесте тешко, али треба покушати и – вежбати.

Оцена наставника:

5(си)

split (Small)Подељен (Split 2016) је хорор о трима девојкама које је отео неурачунљиви Џејмс Макавој. Џејмс пати од дисоцијативног поремећаја идентитета са чак 23 различитих личности, од којих су преовладали двоје који врше припреме за „рађање“ двадесет и четврте, коју називају звер и која представља наредни ступањ у људској еволуцији.

Критички осврт: Морам признати да је идеја безмало сјајна. Уз то, Џејмс је прилично добро одглумео неколико личности (не свих 23 и то је јасно јер би то оптеретило филм, већ је функција овог броја само да нам предочи да се ради о изузетном феномену психе). Није ме фасцинирао, али опет не знам да ли то иде на душу њему или ликовима који нису потпуно разрађени. Што се разраде ликова тиче, посебно два главна Џејмса и Ање Тејлор Џој, ми видимо да имају менталне проблеме, сазнајемо да су обоје били злостављани у детињству, али готово ништа не сазнајемо о њиховој суштинској природи, патњи, осећањима, мотивима који их покрећу. Режисер М. Најт Шјамалан толико се посветио идеји која је, без сваке сумње, одлична и то потврђујем ево још једном, да је заборавио да „удахне“ живот својим ликовима. Они су буквално приказани као прелазни облици у еволуцији; ту су, важни су и хајде да видимо шта ће бити даље са њима, без много детаљисања. То је условило да не осетим ни трачак емпатије према њима. Изузео бих само Ањину ситуацију јер се бори да се ослободи наметнутог заточеништва, али би се ту емпатија постигла и са било којом жртвом у таквим околностима. 

Филм је преразвучен, а некако М. Најт није искористио ту скоро двосатну минутажу на то да заинтригира, прикаже ликове кроз неку другу перспективу, већ је готово комплетну пажњу посветио општим местима типа игара мачке (Џејмса) и мишева (заробљених девојака). Јасно је да и тога треба да буде, али ово је ипак исфорсирано. Не могу да грешим душу, постоје флешбекови које има Ања, али и та прича је већ много пута испричана. И ту је и паралелна прича са харизматичним психијатром Бети Бакли. Њена улога је да потврди наше најцрње сумње да се Џејмс претвара у звер, али није најсрећније постављена, нити остварена. Докторка Бети је готово увек контрадикторна себи, те на научној конференцији отвара сва врата ка паранормалном, да би их у разговору са Џејмсом буквално залупила. Она може да га спречи да он убије и њу и девојке, али то ипак не чини, иако је врло лагано: треба само да изговори његово име. Но, она не говори име, али га исписује (коме?), и тако даље и тако даље. Углавном, филм има идеју, један изузетан потенцијал и ресурсе, макар људске ако не техничке, али је то могло много боље да се реализује.

Едукативни моменат: Оно што је Бети урадила на научној конференцији је у суштини да је ману представила ако не као предност, а оно као потенцијал. Нисам сигуран да су наше мане уједно и наши потенцијали, али верујем да ћемо остварити готово пун наш потенцијал ако смо свесни наших мана и трудимо се да их поправимо.

Оцена наставника:

4(на три)

unbrea (Small)Несаломљив (Unbreakable 2000) је преднаставак претходног филма. Брус Вилис је једини човек који је преживео тешку несрећу путничког воза. Због тога се за њега заинтересовао Самјуел Л. Џексон, који продаје слике из стрипова као уметничка дела. Самјуел верује да је Брус заправо суперхерој и да има моћи налик на оне описане у стриповима. Он покушава и на крају успева да Бруса увери у сопствена уверења, те га подстакне да започне суперхеројски живот. Проблем је што Самјуелови мотиви уопште нису исправни.

Критички осврт: У овом филму су и камера и режија заједничким снагама урадиле сјајан посао. На пример, одлична је сцена када спочетка Брус прича са лекаром, а испред њих се одвија шта се већ одвија и перспектива је потпуно скрајнута; оно што је важно дешава се иза, у периферији. И у читавој причи је исто са перспективом: она није усмерена ка суперхеројској причи, већ ка драми коју суперхерој преживљава (обично је обрнуто и драма је тек толико ту да буде лабава мотивација ликова јер је све подређено акцији). То чини да овај филм буде заиста другачији и има свежу идеју, али не бих се усудио да кажем да одише свежином. Атмосфера је сувише депресивна, мада не одбија гледаоце или не макар мене. Некако интригира цело то дешавање и развија се у једном добром смеру, да би се на крају све заокружило у смислену, али застрашујућу и донекле и тужну причу. Ово је један добро осмишљен и добро урађен филм.

Едукативни моменат: Сцена када Брус оставља свој кишни мантил у ормар као какву опрему суперхероја некако шаље поруку да никаква опрема, заправо, те ни никакве супермоћи нису потребне. Сваки човек може да буде суперхерој. Довољно је да учини неку добру ствар за неког другог.

Оцена наставника:

5(фина)

Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ogromannaslov (Small)30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

1(само таква)

wishmaster (Small) (Small)Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

5(са ве-е-еликим минусом)

Dunwich-Horror-Pic (Small)Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

2(плус)

dodsno (Small)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

zombilendouble (Small)Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

5(солидна)

doctorsleep (Small)Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

4(рецимо)

theroomСоба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

4(јака)

starw (Small)Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

5(благодарна)

Cover (Small)Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

4(нисам могао да преломим на пет)

maleficent_mistress_of_evil_ver (Small)Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

5(бајковита)

Лако Је Критиковати 130

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gemini (Small)Близанац (Gemini Man 2019) је СФ трилер о припаднику посебних снага америчке војске Вилу Смиту чији је задатак да снајпером пресуђује терористима. Након тога што је убио човека у брзом возу у покрету, одлучио је да се пензионише. Међутим, ускоро открива да човек кога је убио уопште није терориста и да је тиме постао умешан у заверу коју кује његова Влада. Већ исто вече нападају га маскирани плаћеници, те је принуђен да бежи и да открије о каквој завери се ради јер је то једино што може да му спаси живот.

Критички осврт: Вил већ рутински глуми „набријане“ типове, али овог пута му је лик за неколико нијанси мекшег карактера, па ето прилике да покаже колико је карактерни глумац. 🙂 Верујем да оно што је њему више пријало је што му је ЦГИ графика повратила младост. Ако се тај тренд настави, суперпознати глумци и некада холивудски лепотани могли би наново да освајају срца обожаватељки са великих и малих екрана. 🙂 Но, оно што је мени било импресивније су борбе између Вила и његовог клона, што на мотору, што шакетање међу скелетима. И то је и једини адут овог филма, који, на крају крајева, и јесте акциони. Све остало је прилично танко, а радња пре свега. Прво, мистерије практично нема. Чак и ако занемаримо назив филма, када чујемо да Вил на почетку није убио терористу већ молекуларног биолога, врло је јасно како ће се ствари одвијати, те ко ће кренути да га јури да га убије. То што је Мери Елизабет Винстед открила негде око половине филма апсолутно није више од потврде. Потом, читава јурњава, теорије завере и сви остали сегменти филма већ су виђени у гомили других остварења овог типа и, напокон, већина сцена је предвидљива. Филм је динамичан и забаван, колико то већ акциони филм може бити (дефинитивно није мој жанр), али ништа ново није донео.

Едукативни моменат: Млађа Вилова верзија је на крају направио другачији животни избор иако је веровао да је добар само као војник. Чак и када нам се чини да у животу немамо других опција, не мора да буде тако и сигурно можемо наћи и нешто боље за себе ако потражимо.

Оцена наставника:

3(реалка)

menace (Small) (Small)Претња из свемира (Menace from Outer Space 1956) је црно-бели телевизијски амерички филм. Заправо, ово није замишљено да буде посебан филм, већ је настао сједињавањем три епизоде ТВ-серије о свемирском ренџеру Рокију Џонсу (глуми га Ричард Крејн). Ренџер се, са својом дружином, запутио на планету са које је дошла ракета израђена напредном технологијом. Тамо ће упознати народ налик људима, којима Земљани нису страни и према којима имају одређене намере.

Критички осврт: Хит ми је што Сали Мансфилд носи плашт. И неки други ликови носе плашт, али њој стоји некако најбоље. У ствари, цео филм је хит, са ванземаљцима који су најобичнији људи, али са обележјима Бедуина склоним шљокицама. Они живе у свега једној згради у потпуној пустари и говоре неки брунтави језик, али једнако чисто и енглески јер их Земљани посећују свако мало. И то у својим узаним ракетама које када погледате изнутра довољно су простране да се у њима сместе канабеи на којима путници кроз свемир могу лепо да се опруже да би се при полетању сви одреда поонесвешћивали. 😀 Таквих пресмешних детаља има заиста много и уз драматичну глуму (Морис Кес је био не предраматичан, већ супердраматичан) филм је заиста смешан и донекле забаван.

Међутим, иако филм има некакву идеју, радња је у невероватном хаосу. Ликови су час у ракети, час ван ње, а дечак Роберт Лиден је час био у затвору, час се дружио са својом ванземаљском другарицом. Најпре је потпуно бесмислено да дечака уопште поведу у мисију откривања напредне цивилизације са напредним оружјем, али хајде да прихватимо да ниједна бебиситерка тада није била доступна. 🙂 Режисер Холингсворт Морзе је покушао да у радњу унесе разне активности, па ту има некаквих туча, јурњава ракетама и преврата, ако у ово потоње укључимо и то да су дечак и девојчица одјурили да издају пријаве њеној мами (а шта би деца друго урадила). Међутим, све је то само допринело свеопштем хаосу и потпуно ми је нејасна већина компликованих дешавања у тако једноставно постављеном филму.

Едукативни моменат: Морис је рекао како прави научник не верује ни у шта док се то не докаже. Ја бих додао да је то добро за сваког, без обзира да ли је научник или не – не треба да будемо лаковерни.

Оцена наставника:

1(стварна)

terore (Small)Ужас у свемиру (Terrore nello Spazio 1965) је италијански СФ хорор. Петнаесточлана посада два свемирска брода хрли ка планети са које су дошли сигнали које су очигледно послала интелигентна бића. Међутим, још док су се приближавали планети започели су проблеми и два брода су најпре изгубила аудио, а потом и сваки други контакт. Но, оба су слетела, али не без страшних последица. Капетан Бари Саливан, са својим тимом, покушава да реши мистерију ове планете и да спаси своје људе од очигледних опасности које на планети вребају.

Критички осврт: Ово је један врло драматичан и врло мистериозан филм. Свемирски брод се опасно приближио мистериозној (а каквој другачијој?) планети, те је завладала гравитација која моментално убија чак и бубашвабе, а о људима да не говоримо. Упркос томе, капетан Бари искључио је ауто-пилота и са своје две (отежале) руке приземљио брод. Ех, ти прастари хероји непревазиђени су остали до данашњег дана. 🙂 Увек када гледам ове старе филмове сетим се зашто сам тада обожавао фантастику. За моје дечје очи то је била права ствар; нема сада ту неких припрема и проучавања и истраживања, већ екипа од самог почетка хрли у својој играчкици испред црне позадине са белим тачкама (звездама, јел’те) ка авантури. Додуше, у овом филму постоји јак разлог зашто је све тако брзо започело и то откривамо на самом крају. А свемирски брод је препун дугмића који шљаште и са повеликом куглом на средини. Врло брзо је постало јасно да је једини смисао те кугле да мења боје у зависности од опасности у којој се посада налази, али нека. Важно да изгледа, баш као и свемирска одела са крагнама које уз врат покривају и образе. И све то заиста има своје чари, баш као и сценографија планете која изгледа као џиновски производи најинтересантнијих хемијских реакција у епрувети.

Наравно, филм има гомилу мањкавости, почевши од безнадежне глуме. Рецимо, када је Бари наловио Анхела Аранду да нешто петља око опреме, готово моментално сви су дотрчали у исти мах, иако су пре тога отишли да спавају. Такође, пред крај филма, запоседнути Бари и Норма Бенгел сувише су олако пустили Анхела да им уништи опрему. Но, без обзира на све те рупице и рупчаге, идеја за филм је сасвим у реду, као и прича. Да је спретније испричана, био би то изузетан СФ. Но, и овако, сасвим је довољно добар да заслужи титулу култног класика.

Едукативни моменат: Ванземаљци су добро поентирали; људи ратују међу собом, па тиме показују да им људски живот није важан. Зашто би био ванземаљцима? Примењено на личном плану, други ће ценити наш живот, рад и дело онолико колико га сами ценимо.

Оцена наставника:

4(на три)

galaksiofteror (Small)Галаксија ужаса (Galaxy of Terror 1981) је футуристички филм који почиње приказом погибије последњег преживелог члана свемирске посаде у мисији на тајанственој планети. На другом месту у свемиру, мистични вођа, чије је лице скривено бљештавом црвеном светлошћу, шаље у спасилачку мисију команданта Бернара Беренса и одабрани тим. Оно што ће они наћи на необичној планети је управо оно што каже и наслов филма.

Критички осврт: Режисер Брус Д. Кларк није губио време, баш као ни капетаница његовог брода Грејс Забрински. Очас посла је посада свемирског брода стигла на паклену планету, након што смо видели некакав мистичан разговор мистичних бића. И не само што је посада стигла до паклене планете, већ је одмах нашла руиниран свемирски брод чијој посади су дошли да пруже помоћ, без да су их уопште потражили и иако су принудно слетели (и то једва) на огромну планету на којој су могли да слете било где. Некако се згодило да се приземље тик уз тражени брод и претрага је одмах започела. Без скафандера, разуме се, јер пуста планета има кисеоника довољно за дисање. Колико се све код Бруса брзо одвија, облачење скафандера био би губитак драгоценог времена. Нема смисла да маштовито осмишљена чудовишта и публика жељна маштовито осмишљених чудовишта чекају.

Брус је свакако директан и нема ту шта да се ми питамо шта је хтео. Он јасно показује своје намере и не таји ништа, тако да смо убрзо открили да је Ерин Моран претеча Марине Сиртис из „Звезданих стаза“, те има парапсихолошке моћи јер је то и сама рекла. Малтене се представила публици. 🙂 Са друге стране, Брус не таји ни своје веома чудне (најблаже речено) фетише, тако да џиновски црв силује Таф О’конел. Не могу, а да се не запитам – чему то и зашто, забога, али је Брус имао неку своју идеју ужаса и како он изгледа у галаксији, те нам је кроз заиста занимљиву сценографију представио да се он налази отелотворен у пирамидалној грађевини ничим изазваној. Баш као што су његови протагонисти ничим изазвани одлучили да промене своју мисију спасавања у мисију прилично хаотичног проучавања. Свакако њихово понашање није увек изгледало логично. Из свега овога је јасно да је Брус направио једно небулозоидно замешатељство макар два различита поджанра, које у поменутом небулозоидном маниру и завршава, али не могу да будем сасвим строг. Овај филм је више некакав бреинсторминг, односно набацивање идеја које свеукупно немају неки смисао, али гледајући га данас и те како препознајем елементе каснијег и одличног „Прометеја“ и неких других филмова. Овај филм је прекурсор каснијих значајно бољих остварења и некакав шмек има, а маште му свакако не недостаје. Специјални ефекти за оно време чак и нису лоши, а ни глума, што је својеврсно мајсторство глумаца. Заиста је напор покушати да добро глумиш у оваквом ужасу. Мислим, у галаксији ужаса. 🙂

Едукативни моменат: Едвард Алберт је постао господар тек онда када је савладао страхове, а не када их није имао, за разлику од других чланова свемирске посаде. Права храброст није херојство уз одсуство страха, већ херојство упркос страху.

Оцена наставника:

2(чак на три иде)

anon (Small)Анон (Anon 2018) је трилер који се дешава у будућности. Клајв Овен је детектив који води истраге уз помоћ очију. Наиме, сви људи имају компјутерске импланте који им омогућавају да се информишу о свему на лицу места и размењују слике онога што су видели, али такође и Клајву да пронађе прекршиоце. Невоља настаје када се појављује убица способан да хакује туђе очи.

Критички осврт: Врло интересантна идеја, али са врло предвидљивим заплетом. Јасно је да ће се појавити неко ко може да буде ван „видокруга“, а идеја да жртва види своје убиство мислим да је већ искоришћена у „Чудним данима“ из 1995. Свеједно, радња је прилично интересантна. При томе, динамика уопште није превелика; филм није пребрз, али није досадан, напротив. Рецимо да је најближи овом филму култни филм „Ниске страсти“, са значајно симпатичнијим главним глумцем. 🙂 Но, онај други филм много је боље решен него овај. Решење мистерије није довољно шокантно и некако упросечује онај део приче која се односи на трилер.

Допадају ми се доскочице и уопште дијалози у овом филму. Врло су једноставни, а виспрени. Заговорник сам да су управо такви и разговори и говори најбољи.

Едукативни моменат: Аманда Сајфред је рекла да ће решење наћи свако ко зна како да га тражи. И у праву је. 🙂

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

Children-Of-Men-poster (Small)Деца од људи (Children of Men 2006) је футуристички филм чија је радња смештена у годину 2027. Већ пуних осамнаест година становништво је јалово и деца се не рађају. Друштво је у колапсу и свуда у свету дешавају се ратови и немири. Велика Британија одржава какав-такав ред, али има кризу са избеглицама и терористима и зато је постала полицијска држава са препознатљивим елементима фашизма. Клајв Овен, бивши активиста, а сада цинични бирократа, покушава да колико је то могуће животари у оваквом суморном свету, све док га није киднаповала група политичких активиста „Рибе“. Они му дају задатак да набави документа за транзит млађаној Клер Хоуп Ешити. Клајв ће врло брзо схватити да задатак који је добио није пуко шверцовање избеглице, већ заправо нада за спас целог човечанства.

Критички осврт: Режисер Алфонсо Куарон је направио једну врло интересантну ситуацију и поставио питање смисла претходно обесмисливши читаво постојање људског рода тако што му је одузео могућност да има потомство, односно будућност. И то је упаковао у добро осмишљену радњу за коју уопште нисте сигурни у ком правцу ће вас одвести. Не сећам се да сам давно гледао неки филм који има толико слојевиту радњу попут овог. Алфонсо је обрадио питања политике, друштвених односа, људских права и дискриминације, па и заштите животне средине, те када се сви ти слојеви разгрну, остаје љубав као главни покретач протагониста, пре свих Клајва. Алфонсо је довео изузетну глумачку екипу и ова је урадила сјајно свој део посла.

Сцена је одлична, тим пре што је сцена цео град, односно читава област Британије и ту је одрађен феноменалан посао. Све изгледа врло стварно и аутентично, а камера је то снимила баш како треба. Међутим, сцена која ме је и шокирала и задивила је порођај Клер Хоуп. Толико је стварна да бих поверовао да су написали да се глумица заиста породила у филму. 🙂 Ако занемарим пар наивних момената када јуре или гађају мецима Клајва из приличне близине и не погађају, сцене ратовања су такође маестралне. Алфонсо их је направио тако да вас опчине, али и да вас држе под константним стресом због ужаса који ликови доживљавају. Најмоћнија је сцена када Клер Хоуп и Клајв излазе из ратом руниране зграде и све престаје, чује се узвишена музика, они пролазе са бебом и онда, уз нову експлозију, све се наставља где је стало. Мислим да јачу поруку о бесмислу ратовања Алфонсо није могао да пошаље.

Едукативни моменат: Овај филм има одличне поуке и поруке о томе шта је заиста важно, а шта су глупости којима се људи баве и унесрећују једни друге. На нама остаје да се запитамо на шта од ова два ћемо потрошити свој живот. Мислим да сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

5(онакву какву дајем за ремек-дела)

sexmision (Small)Секси мисија (Seksmisja 1984) је пољски култни филм. Луди научник је открио начин како да изведе да људи могу безбедно да проведу време у хибернацији. Његовом експерименту подвргла су се двојица млађих мушкараца, један биолог, а други авантуриста. Међутим, наместо да у хибернацији проведу планиране три године, спавали су читавих 53 године и пробудили се у постапокалиптичном свету. Врло брзо су сазнали да у овом свету више нема мушкараца и да њиме владају искључиво жене. Међутим, тај свет ипак није рај за двојицу преосталих.

Критички осврт: Идеја за филм није лоша, али ми се реализација готово уопште не допада. Најпре, филм претерано дуго траје (117 минута), што не мора увек да буде лоше, али у овом случају има превише празног хода. Део када су у карантину (у којем су заправо заточени) већ је превише развучен, а неминовно клаустрофобичан. Заиста изгледа као тапкање у месту. Даље, оно чега много недостаје у овако постављеном филму је хумор. Ако изузмем пар сцена у филму које су симпатичне, практично ништа није смешно, што је невероватно с обзиром на то каква је тема. И, напокон, радња је сасвим класична и добар део тога је предвидљив.

Интересантна је расправа која се водила између жена организованих као на каквој конференцији и двојице мушкараца и јасна је намера режисера да сукоби две (лоше) крајности: неоправдани феминизам и превазиђен патријархални модел друштва. Читав тај сатирични део (укључујући и алузије на тада, а могуће и сада, друштвено-политичке системе) прилично је пристојно урађен и то је оно што даје култни статус филму, па му и повећава оцену. Ипак, остаје утисак да је све то могло много боље да се уради.

Едукативни моменат: И једна и друга страна су се трудиле да покажу да је постојање (или непостојање) једног пола природно. Можда је најбоље да макар једном оставимо природу по страни и да уважавамо сваког без обзира на пол и на било какве друге разлике. Људи (а ту мислим и на жене и на мушкарце) треба да буду равноправни и да не траже мане једни код других и да себе постављају на прво место.

Оцена наставника:

3(лабавица)

dedsnowII (Small)Мртви снег 2 (Død snø 2 2014) је наставак истоименог филма из 2009. Вегар Хуљ је једини преживели у масакру који се догодио у норвешким планинама. Полиција му не верује да су његово друштво побили зомбији нацисти, већ верују да је убица он. Не иде му у прилог ни то што су му лекари (стицајем несрећних околности) пришили изгубљену руку (у претходном делу ју је сам себи одсекао), која је заправо рука главног наци-зомбија, пошто се она понаша неконтролисано и наставља да касапи људе у Вегаровој близини. Ипак, ускоро ће целокупно становништво моћи да се увери да зомбији о којима он прича и те како постоје и да имају намеру да их све побију.

Критички осврт: Шта је са тим човеком (режисером Томијем Вирколаом) и његовом фасцинацијом људским цревима? Чак ни у другом наставку није одустао од тога да она излећу из стомака, везују се, даве се људи њима и користе се као црева за претакање бензина. Но, сада је прибегао ономе што у првом делу није користио; зомби заразу. Главни зомби Орхан Гамст је попут чаробњака који може да оживљава мртве. То заиста вуче на треш јер угриз (као основни начин преношења заразе) ипак има неку биолошку основу и делује значајно прихватљивије. Но, у претходном делу смо научили да је Томи инспирацију пронашао у скандинавској митологији и да су зомбији заправо бића из тих легенди – драузи. Ако је већ тако, онда ово Томијево решење има неког смисла. Међутим, најзачајнија ствар коју је Томи урадио је да је потпуно променио сензибилитет филма и он је сада из класичног хорора прешао у комични хорор и то врло успешно.

Томи је поједине сцене решио маестрално, неке малтене попут Пајтоноваца. Рецимо, страшно звучи, али је генијална сцена када Вегар убија дечака у болници и при томе је Вегар то стварно одглумио одлично. И онда цела ситуација постаје све луђа, увођењем гикова из САД који су дошли да помогну, иако је врло јасно да је у питању тројка којој не бисте поверили ни две нацртане овце. Ту је и локални шеф полиције и још гомила ликова који су потпуно луцидни. Врхунац је када протагонисти добијају идеју да Вегар оживи комунисте који ће се супротставити зомбијима нацистима. 🙂 Сваки део филма је попуњен, макар духовитим детаљем и динамика је одлична. У једном тренутку се Томи мало нахвалио (што поштујем као сертификовани Нарцис), те је Мартин Стар изјавио како овај филм није као ниједан други и како је заправо направио сасвим нов (под)жанр зомби-филмова. И, морам признати, има ту истине. Углавном, врцаво, смешно, интересантно, свеже, крајње непредвидљиво и повезано у смислену причу. Овај део бољи је од оригинала и то за више ширина. Истина, има рупа у филму, попут оне да је појачање из САД дошло превише брзо, али на њих може да се зажмури јер је све остало сјајно. Чак и крај, који је претерано гадан, али феноменалан.

Едукативни моменат: Вегар је најпре био очајан што му је пришивена рука од зомбија, али је касније не само научио да функционише са њом, већ ју је и искористио да оствари неке своје циљеве. Свака промена која нам се деси делује застрашујуће и лоше, али временом ћемо се и навикнути и увидети како је та промена можда чак и добродошла.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима зомбија)

alicethrought (Small)Алиса с оне стране огледала (Alice Through the Looking Glass 2016) је наставак филма из 2010. Алиса (глуми је Мија Вашиковска) је успешан капетан брода који је наследила од оца. Међутим, брод жели да јој узме Лео Бил, богати племић кога је Алиса одбила. Наиме, она није желела да се уда за њега и тиме му је повредила сујету. Алиса је дошла на његов бал јер је хтела да га убеди да промени мишљење и да јој не преузме брод, али у тој намери није успела. Тада ју је посетио лептир из Земље чуда и показао јој како да у ту земљу наново дође – тако што ће проћи кроз огледало у Леовој радној соби. Ту је сазнала да постоји неко ко има веће проблеме од ње – Луди Шеширџија (Џони Деп) који умире од туге због губитка породице. Она жели да му помогне, а то може да уради само тако што ће од персонификације времена (Саша Барон Коен) добити хроносферу уз помоћ које ће се вратити кроз време и спасити Шеширџијину породицу.

Критички осврт: Режисер Џејмс Бобин је прихватио исти мотив који је имао и његов претходник Тим Бертон – еманципацију жена. У претходном делу Алиса је морала да се уда против своје воље, а сада је морала да иде корак даље; да се одрекне свега онога што жели да ради у животу.

У односу на оригиналну причу из романа, ова је значајно рационалнија. Једино што је дијаболично је играње са простором (и временом, али и тај део је рационализован). Но, и претходна прича је била рационализована такође, па јој то много није сметало. Уосталом, према роману Луиса Керола Алиса јесте симболизовала време, као и у овом филму, тако да неки сегменти јесу доследни. Морам свакако да признам да су и сценографија и авантуре маштовити, без обзира што је читава прича више класична него она написана. И многе мудре мисли и доскочице могу да се чују, а свиђа ми се и што су карактери доследни кроз читаву причу. Џејмс је постигао и да радња, а посебно финале, буде довољно узбудљива и све је пропратио солидним ефектима. Можда се мало више трудио да поједини нељудски ликови буду слатки, али добро, ипак је ово бајкица.

Едукативни моменат: Алиса је имала девизу да је једини начин да се оствари немогуће веровати да је то могуће. Нисам сигуран да је ово могуће, али вреди пробати. 🙂 Но, оно што је рекао Саша далеко је реалније, а врло мудро – прошлост не можемо променити, али можемо учити из ње.

Оцена наставника:

5(жемо)

HyperFocal: 0Алиса у Земљи чуда (Alice in Wonderland 1951) је Дизнијев цртаћ рађен према истоименом делу Луиса Керола. Док јој је сестра читала лекцију из историје, Алиса је заспала и уснила да се налази у земљи у којој „ништа није што јесте, већ јесте све оно што није“.

Критички осврт: Цртаћ је прилично кратак, траје 75 минута, али ипак није збрзан. Можда јесте малко при почетку, али је углавном прича добро испричана и уз веома добру анимацију, с обзиром на годину када је снимљен. Похвалио бих и много маштовитих детаља. Углавном, леп један рад, заиста. Једино бих замерио насилне делове где се ликови међусобно ударају чекићима, што је иначе лоша одлика тих старињских цртаћа.

Едукативни моменат: Алиса је себи давала добре савете, али их се није придржавала и зато је западала у невоље. Ако већ имамо тај сопствени глас разума, треба и да га послушамо.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

Лако Је Критиковати 121

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lallorona (Small)IIIПроклетство Ла Јороне (The Curse of La Llorona 2019) је шести по реду у франшизи „Призивање“ (назив је добила према првом филму из 2013), а која обухвата хорор филмове које продуцира „Њу лајн синема“. У овом филму главну улогу има социјална радница Линда Карделини, која је заокупљена својом децом, али се својски труди да буде добра и послу који обавља. Ипак, на последњем случају је оманула и двојица дечака су се утопила у реци. Оптужена је њихова мајка Патрисија Веласкез, али Линда није сигурна да их је она убила. Врло брзо ће открити ко је одговоран за њихову смрт и то на тежак и страшан начин.

Критички осврт: Филм је најкласичнији могући хорор који се буквално одвија по обрасцу за овај поджанр. И хорор сцене (по правилу оне које вас тргну у одсутном тренутку уз помоћ звучних трикова) су класичне, са дамом Ла Јороном под велом која може абнормално да отвори уста када вришти. Приметио сам у новијим хорорима да је чест филмски трик то натприродно зевање, а ваљда зато што изгледа страшно. Хоћу да кажем да све у овом филму, ако није опште место, онда је макар већ виђено и предвидљиво. Финале филма малко је избацило из клишеа појављивање Патрисије, али не довољно. И кад смо код финалних сцена, не могу, а да се не запитам како силни комшилук није никог позвао с обзиром на силну цику и вриску целе ноћи. Но, било је потребно да се главна хероина осами са својом децом и са Рејмондом Крузом и споредни ликови су очигледно само сметали и, што се режисера Мајкла Чејвса тиче, тек су употребљени кад је где било погодно, без веће разраде и закључка што се њихових улога тиче. То је са једне стране и добро због фокуса.

Оно што „чупа“ овај филм је пристојна продукција, сасвим пристојни глумци (укључујући и децу) и што је врло близак животном у макар две ствари. Једна је што главна протагонисткиња Линда није приказана као савршена мајка храброст, већ жена која и те како има својих мана, што видимо у односу са колегиницом Ајрин Кенг. Друга је што се прича базира на сујеверју које је увек интригантно и сугестивно, а ликови (чак и према сопственом признању) имају осећај да им се привиђају ствари. Прича на којој је базиран цео филм је део мексиканског фолклора, нешто чиме тамошњи становници плаше децу како би их натерали да буду добра и послушна, и то појачава тај животни утисак, да га тако назовем. Довољно да може да се одгледа филм и, уз добру једну динамику коју има, свакако није досадан, али не бих могао да га убројим у јача дела хорора.

Едукативни моменат: Свештеник Тони Амендола је поклонио Линди крст. Она није желела да га прихвати јер није религиозна. На то јој је он рекао да не мора бити религиозна да би имала веру. Ми можемо да верујемо да ће сутра бити боље, да ће нам неки људи помоћи, да ћемо завршити неки посао или да ћемо бити успешни. Вера је свакако потребна да бисмо уопште покушали да постигнемо неки циљ. И при томе заиста не морамо бити религиозни.

Оцена наставника:

3(таман толика)

draculo (Small)IV na VДракула (Dracula 1992) је филм познат још и под називом „Дракула Брама Стокера“. Година је 1897. и приправник у адвокатској фирми Кијану Ривс је добио задатак да отпутује у Трансилванију како би обавио веома важан посао купопродаје имања са тамошњим грофом Дракулом (Гари Олдман). Испоставило се да ексцентрични гроф има сасвим другачије планове са Кијануом, али пре свега са његовом вереницом Виноном Рајдер. Наиме, гроф је вампир који је вековима трагао за љубављу и напокон ју је пронашао на слици младог адвоката. Зато оставља младића заточеног у свом замку, а сам путује у Лондон где ће срести ону за којом је годинама жудео.

Критички осврт: Почетак је заиста предраматичан и Гари је преглумљавао, док је Винона трептала иако је мртва. Но, режисер Франсис Форд Копола морао је некако да почне и то је урадио како је урадио, настављајући у мање драматичном, али једнако романтичном маниру трудећи се необичним кадровима да дочара време нежности 19. века. И унео је тек неколико „капи“ страсти да заинтригира, али да не поквари тај концепт. Заправо, читава његова режија не очарава толико ефектима колико стилом, а тај стил веома подсећа на древне црно-беле филмове што нас опет приближава поменутом периоду. Уосталом, сцена у возу када Кијану путује за Трансилванију веома је налик сценама када се у старим филмовима ликови возе, а иза њих промичу сцене пејзажа на неком фото-тапет ефекту. 🙂 А то је само једна од сцена. Иначе су сцене у исто време и мрачне и колоритне и, морам признати, имају уметнички шмек. Занимљиво, али у једном овако романтичном филму нема превише патетике и, што ми се посебно допада, Дракула није представљен као потпуни мрачњак, већ човек који није могао да прихвати сопствену злу судбину. На крају ми га је било чак и жао.

Глумци су, чини ми се, најслабија карика у овом филму. Некако своје улоге нису схватили довољно озбиљно или ми је макар тако изгледало. Све остало је било на висини задатка; продукција, прича, акција, дијалози, шминка, костими и, уопште, сви детаљи који живот, пардон филм значе.

Едукативни моменат: Гари се ломио да ли да буде са својом вољеном Виноном или да је остави како не би доживела његову злу судбину. Она сама се одлучила за ову другу опцију јер некада и лоше ствари изгледају боље када их делимо са неким кога волимо.

Оцена наставника:

4(на пет)

planet teror (Small)VПланета терора (Planet Terror 2007) је филм чија је радња смештена у руралном делу Тексаса. Научник сумњивог морала Навин Ендруз направио је хемијско оружје које од људи прави створења налик на зомбије. Тог оружја се докопао официр Брус Вилис и његова чета, али је Навин ипак ослободио гас који се раширио по читавој области. Епидемија је захватила становништво и малобројни преживели покушавају да побегну одатле и нађу сигурно уточиште.

Критички осврт: Има више ствари које морам да похвалим у овом филму. Да кренем од почетка. Реклама која претходи филму је заиста маестралан, маштовит, несвакидашњи увод. Уз то, он нам говори о намери режисера Роберта Родригеза да му је мета тзв. Грајндхаус продукција, односно она која нуди филмове из декада педесетих до осамдесетих (можда чак и каснијих) у којима је све подређено акцији, посебно насиљу и, наравно, сексу. Пре свега сам помислио да Роберт жели да пародира такве филмове, али, опет, режисер таквог капацитета сигурно зна да су они пародија сами по себи, те сам више склон да поверујем да је овде ипак у питању омаж. Као и у поменутим грајндхаус, односно експлоатацијским филмовима, и овде је све предимензионирано, дато у оној мери која свакако прелази границе и води филм ка добро познатој страни треша. Оно што разликује овај од других филмова у покушају (први ми је пао на памет „Ајкулорнадо“) је оригиналност у приступу и шмек којим филм одише, али пре свега интелигентна режија. Треш је утиснут у „сендвич“ смислених дијалога, а форе у овом филму нису баналне, очигледне и псеудосмехотресне, већ су циљано рађене да нам покажу колико је велика моћ апсорпције гледалишта без обзира на квалитет понуде. Исто тако, могли бисмо да повучемо паралеле и са потрошачким друштвом, па и са гласачким телом. Све се може продати и све се може прихватити, чак и са одушевљењем. Роберт се при томе заиста потрудио да направи такве маштовите бравуре у убијању зомбија да је одушевљење заправо врло логична реакција.

Још једна занимљива ствар у овом филму је што је глума изненађујуће добра. Додуше, ни глумци нису лоше одабрани, мада није баш у питању прва холивудска постава.

Едукативни моменат: Некако се испоставило да су се сви таленти које је Роуз Макгауан имала и које је називала беспотребним показали и те како корисним. Не мора да наступи зомби апокалипса да би нам нека вештина или знање које имамо користили. Лако ће се десити да нам затребају у свакодневном животу и зато никада није изгубљено време које проведемо едукујући се.

Оцена наставника:

5(готово сигурна)

strange (Small)VЧудни дани (Strange Days 1995) је назови-футуристички филм јер је радња смештена пред сам крај 1999. Америка је у некој врсти кризе и на улицама влада криминал и прекомерна употреба полицијске силе. У таквом свету Рејф Фајнс се сналази веома добро јер продаје посебну врсту видео-касета са искуствима људи које сада може свако да доживи директним учитавањем у мозак. Његов живот се драматично мења када добије касете у којима се јасно виде права убиства људи и које могу изменити читав друштвени поредак.

Критички осврт: Једино што могу да замерим је што су неке сцене предвидљиве, али то нити унижава квалитет, нити чини овај филм мање узбудљивим. Он је хиперактиван и „напада“ од прве сцене. И нема доњи пик за све време (а то је преко два сата) трајања. Глумачка екипа је одлична и ту није било грешке. У ствари, цео филм нема грешке. Чак је и музика одлична.

Филм је актуелан и иако хаос на нашим улицама не влада као приказан на улицама Лос Анђелеса будућности (иначе приказан на одличан начин, а не глуп као што то обично бива у филмовима када криминал и хаос владају), обрасци су препознатљиви и у друштвеним кретањима и у психи људи. Заправо, направљена је комплетна филозофија о томе, али не кроз мудре монологе, како бисмо очекивали, већ кроз узгредне разговоре и саме сцене. Та јурњава за искуством више и за модом која нас обузима у тренутку, па сви хитају да буду „ожичени“, те зависност која све то прати, заиста је добра визија будућности и она нам се дешава данас. То је заправо фантастика која је применљива на стваран живот. И то је заиста мајсторство режисерке Кетрин Бигелоу. Она је једним филмом обухватила све што је значајно у друштву (и то не мало тога) и направила причу (причетину, заправо). При томе, као што написах на почетку, није пала ни на једној ствари – односи између ликова су студиозно одрађени, дијалози су виспрени, чак и када изгледају сведено, прича је садржајна и слојевита, а сцена врло живописна. Колико сам сазнао, она је прва жена режисер која је добила „Оскара“ за режију, додуше не за овај филм, али је и овај филм добио престижну награду „Сатурн“ (мени занимљивију јер се додељује за фантастични жанр). Заслужено, свакако.

Едукативни моменат: Виртуелни свет нуди безбројне могућности, што и каже Рејф, али не смемо да запуштамо реалност због њега. Тиме ћемо је учинити лошијом, а сами ћемо много тога пропустити, као што је и Рејф пропустио своју праву љубав.

Оцена наставника:

5(за добар филм)

beyond (Small)IIИза временске баријере (Beyond the Time Barrier 1960) је прича о космонауту Роберту Кларку који је добио задатак да испроба сасвим нов маневар у свемиру. Испоставило се да га је тај маневар одвео у будућност у којој је човечанство десетковано и принуђено да живи у добро заштићеним градовима. Такође се испоставило да је Роберт једина нада људима из будућности да се преокрене њихова зла судбина.

Критички осврт: Сјајне су ми те давнашње представе будућности јер су истовремено и маштовите и униформне и што се архитектуре и што се костима тиче.

Радња свакако има смисла или је макар смислено замишљена, али је реализација више него сиромашна. Све време се вијају по некаквом ходнику и причају ли причају. При томе причају врло неуверљиво и претерано помпезно, али то је одлика глумаца тог доба, па то не могу да узмем за зло. Сцене су иначе рађене тако да буду погодне. Роберт је провео у притвору таман толико времена да буде обавештен о круцијалним догађајима из будућности, да би га онда ослободили. И то је све трајало пар минута уз некакву бесмислену тучу, тек толико да то не буде само пуки дијалог. Пред крај филма има силних неких преврата који су тешко разумљиви, али се испоставило да малтене сваки виђенији лик има неки свој тајни план. 🙂 И испало је и смешно и без везе, што јесте штета.

Едукативни моменат: Роберт је рекао да све док верујемо има и наде. Неке мудрости никад не застаревају. 🙂

Оцена наставника:

2(сасвим одговарајућа)

wargods (Small)IГрад под морем (City Under the Sea 1965) је филм који је у Америци познат као „Богови рата из дубина“, а рађен је на основу песме Едгара Алана Поа „Град у мору“. Таб Хантер је рударски инжењер из Америке који ради у Британији, у граду на обали мора. Када је море избацило беживотно људско тело, он је потрчао да ту вест јави својој земљакињи Сузан Харт, која је одсела у хотелу у близини. Изгледало је као да ће ово бити интересантна мистерија убиства, али се испоставило да ту тајанственим догађајима није крај. Касније, у току ноћи, Сузан је у хотелу отело необично биће. Таб и Сузанин ексцентрични пријатељ Дејвид Томлинсон и Дејвидова кокошка дали су се у потрагу и пронашли тајна врата која воде у пећину испод хотела. Њих троје су се запутили тамо и доживели невероватну авантуру.

Критички осврт: Ух, већ на самом почетку филма случај убиства, а у петнаестом минуту филма чудовиште оте девојку. Режисер Жак Турнер часа није часио. 🙂 Онда, након тога, много је часио. Двојица протагониста Таб и Дејвид завршили су врло брзо у том неком подводном граду или макар близу њега и онда су тамо срели Винсента Прајса и његове морнаре. И онда су причали, причали, причали, па мало рецитовали Едгарову песму, па причали, причали, па драмили, па опет причали, па причали.

С једне стране глумци су заиста унели много (и превише) емоција у глуму, а са друге стране њихове реакције биле су више него површне и млаке. И у потпуности су зависиле од фокуса тог тренутка (да ли је вулкан, да ли је књига, да ли је морнар) и све друго је моментално престало да буде важно. А онда би се фокус наново померио на неку мање битну ствар и све тако. Ту се некако провукао мотив вечите љубави Винсента према (рецимо реинкарнираној) Сузан, потпуно „преписане“ из филма о Дракули, али то је био само замајац приче и уопште није разрађен до краја.

На крају је уследила јурњава по морском дну која није била нимало узбудљива из разлога што уопште нисам схватио шта раде, нити колика је удаљеност између прогонитеља и прогоњених. Људи који су еволуирали у рибе (да, да и тога има) показали су се слабије покретним у односу на нееволуиране људе у металним ронилачким оделима. Све то прати најчуднији вулкан икад, чија се лава понаша као кафа која је надошла у брзом џоу. 🙂 Сама јурњава нема много смисла ни зато што стреле све време промашују велике и не тако брзе мете (људи су носили металне оклопе, забога милога), а и зато што су гађали и Винсентову љубљену Сузан. Не верујем да је ипак схватио да је не воли толико, јер поред вулкана који је невероватна претња и само што није прорадио сваког часа, њему је јурцање за њих троје очигледно било приоритет. Или ће бити да се опет фокус померио на мање значајну ствар.

Неки детаљи су ми промакли, као онај шта су морнари заиста радили када су их Таб и Дејвид први пут видели. Можда је то и разјашњено, али ми је промакло заиста. Свеједно, и да ми се разјаснило не би значајно поправило утисак. Овај филм је потпуно залудан и мислим да је то најбоља карактеристика која га описује. И то је права штета с обзиром на то ко га је режирао, који глумац је главни антагонист и на основу чије песме је рађен.

Едукативни моменат: Винсент није успео да спаси свој подводни град, а и био је превише негативан према свима. И зао. Али једна ствар му се мора признати; за спас свог града уздао се у науку, знање, образоване људе и књиге. И то је добар приступ у решавању проблема.

Оцена наставника:

1(нажалост)

houswith (Small)V na IVКућа са сатом у својим зидовима (The House with a Clock in Its Walls 2018) је филм рађен по истоименој књизи Џона Белера. Радња се дешава 1955. Овен Вакаро је десетогодишњак чији су родитељи страдали у саобраћајној несрећи. Бригу о њему је преузео његов необични ујак Џек Блек, који је заправо вештац. Он је одлучио да дечака подучи магији, али, како то обично бива, млађани Овен је платио цену свог неискуства и наивности и васкрсао злог вешца Кајла Маклаклана који има грандиозне и нимало добре планове са целим светом.

Критички осврт: Филм неодољиво подсећа на „Харија Потера“, па чак су и нека „магијска“ решења слична, попут зидних слика чије представе се покрећу. Додуше, у „Потеру“ су то биле праве, урамљене слике, а овде мозаици, али то је то. И, да, овде је магија доступна свима, а не само одабраним чаробњацима, што даје више простора деци која гледају да се уживе у лик дечака. Заправо, магија је овде више као манифестација духовног, што је ипак другачији приступ. И цео филм има нешто другачији приступ, мада је (холивудски) образац у радњи препознатљив. Филм има пристојну динамику и такве и ефекте, прилично маште, али је могло да се ради мало више и на томе да буде узбудљивији. Ипак, немам богзна шта да замерим. Леп је дечји филм, са нежном емоцијом и лепим порукама.

Џек је изврстан комичар и заиста има много харизме. Ни остали глумци нису лоши, укључујући и децу.

Едукативни моменат: Кејт Бланчет је рекла како све што је човеку потребно је један пријатељ. Можда не само један, додао бих ја, те можда не баш све што је потребно, али прави пријатељи јесу право богатство и ту сумње нема.

Оцена наставника:

5(малко климава)

never (Small)IVБескрајна прича (Die Unendliche Geschichte 1984) је немачки филм на енглеском језику рађен према књизи Михаела Ендеа. Дечак Барет Оливер је мета насилних вршњака који га прогоне. Једном приликом је, да би утекао од њих, улетео у књижару. Власник књижаре Томас Хил је у кратком разговору са дечаком схватио да овај воли књиге и некако га навео да „позајми“ једну, сасвим необичну. Барет је одлучио да, наместо да оде у учионицу и решава тест из математике, оде на таван школе и тамо у миру прочита књигу. Уз књигу је доживео невероватну авантуру у земљи Фантазији.

Критички осврт: Према мојим сазнањима, књига је вредно дело фантастике за децу, тако да је тиме режисер Волфганг Петерсон већ имао предност и у доброј мери је искористио. Филм је врло маштовит, са живописним ликовима и за оно време врло добрим специјалним ефектима које прати занимљива сценографија. Но, не баш увек и у сваком детаљу. Када је дечак јунак Ноа Хатавеј јахао свог змаја са ликом пса, прелетао је земљу Фантазију. И та Земља је у ствари наша Земља. Никакве фантазије у Фантазији нема; неких интересантних градова, двораца, бића… Све делује заправо јако пусто. Лепи су то предели, али су, па, обични.

Филм је свакако могао бити мало бржи јер је толико спор да је претио да ће се претворити у буквалну бескрајну причу. 🙂 Но, без обзира, прича је заиста добра и има сваког смисла, иако је бајка. 🙂 Пружа нежне емоције и мудре поуке, ако не већ узбудљиву радњу. Можда онај реваншизам на крају није био толико неопходан, али и на тај сегмент је прича морала да стави тачку. И пре него што ја ставим тачку на овај филм да кажем да су деца глумила заиста добро.

Едукативни моменат: Једини зликовац у филму, вук са флуоресцентним очима, био је потпуно у праву. Фантазија нема граница. И зато она представља неисцрпан ресурс који ваља користити.

Оцена наставника:

4(реална)

xfiles (Small)IVДосијеи Икс (The X-Files 1998) је филм рађен на основу истоимене серије. Двоје протагониста су Фокс Молдер (Дејвид Духовни) и Дејна Скали (Џилијан Андерсон), обоје агенти Еф-Би-Аја, задужени за истраживање паранормалних феномена. Овога пута су на трагу великој завери у вези са необичном епидемијом која се појављује на различитим локацијама. Испоставиће се да је зараза претња за читаво човечанство и да потиче из – свемира.

Критички осврт: Дефинитивно сам љубитељ серије „Досијеи Икс“. И имам још једно признање: најмање сам волео епизоде са ванземаљцима, а тема овог филма су управо они. Испоставило се да та тема у овом филму није реализована лоше. Ништа меастрално и ништа што већ није виђено, али није ни лоше.

Двојица људи који се појављују на почетку филма и 35.000 година п.н.е. приказани су са маскама које су блиске неандерталцима. Људи су тада већ увелико припадали истој врсти којој припадамо и ми и није ту било већих физичких разлика. Могуће је да нису били прелепи лепотани (мада и то не бих смео да тврдим), али нису били ни са толико израженим брадама, аркадама и свим другим избочинама на лицу. У време снимања овог филма можда то и није била позната ствар, али свакако је грешка већ у првим корацима режисера Роба Боумана. Међутим, други корак је већ био солидан, а трећи, кад се појављују Молдер и Скали био је маестралан (занимљива интрига, величанствена експлозија и јединствен однос између њих двоје). Подсетио ме је зашто сам волео ту серију. Иначе, и ако нисте гледали серију, сам Молдер увешће вас у причу о његовом раду и то на одличан начин. Тако да бих и тај део похвалио. И сам финиш када Молдер открива шта открива, динамичан је, интересантан и узбудљив и то са правом мером. Има и сцена које не бих похвалио. Јурњава по кукурузу им већ није баш била потребна. Сцена је потпуно бесмислена и неоправдано пропраћена узбудљивом музиком (уз то, кукуруз не опрашују пчеле и очигледно Роб треба да научи биологију). Такође, читава сцена у аутомобилу са Џоном Невилом је нејјасна, односно мотивација Џоновог лика, а и Џон је био предраматичан. Но, мора му се опростити јер је занат пекао у црно-белим филмовима. 🙂 Углавном, све те игре мачке и миша, односно Владе у сенци и Молдера су и у серији биле несрећно решене, тако да је то пренето и на филм и то јесте најслабији сегмент.

Наравно, велико је питање било хоће ли се младенци пољубити једном и напокон? И та тема је покренута, а како се завршила, не могу да откријем ако нисте погледали филм. Но, тренутак је свакако добро одабран у сваком делу сцене, само то ћу рећи.

Едукативни моменат: Само ћу цитирати славну реченицу овог славног јунака: „Истина је негде тамо“. Ако већ не садржи неку важну поуку, макар звучи кул. 🙂

Оцена наставника:

4(сигурно нисам баш скроз објективан)

the books (Small)VД букс оф књиге: Случајеви правде (The Books of Knjige: Slučajevi pravde 2017) је црногорски филм чија се радња дешава у луцидном свету где постоје фарме камионџија. Двојица некомпетентних инспектора Горан Вујовић и Душан Мачек покушавају да расветле случајеве убиства, али све што раде је да заправо и сами убијају недужне.

Критички осврт: Буксовци су потпуни лудаци. Давно се нисам оволико смејао и хумор јесте главни адут овог филма. Радња је ту тек толико да буде платформа на којој ће бити „линковани“ скечеви. Зато изгледа расуто и чак неповезано, макар у првом делу филма. Но, касније се све то повезује у колико-толико смислену причу, ако је у овом филму ишта смислено. Крај је одличан, ништа исфорсирано и никаквих јуначких преокрета, већ врло доследно урађен. У сваком случају, необично, оригинално и духовито. Нисам пратио рад Буксоваца и не знам да ли је ово најбоље што они могу да понуде, али је сасвим добро.

Едукативни моменат: У овако „помереном“ филму тешко је шта наћи едукативно, али истина јесте да сам уживао гледајући овај филм и у смеху који ми је донео. Хумор је лековит и треба га конзумирати сваки дан.

Оцена наставника:

5(несумњиво)

Лако Је Критиковати 119

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Muppets_1-sht_v4.inddМапети (The Muppets 2011) је седми филм о овим познатим луткама. Прича почиње у малом граду Смолтауну. Џејсон Сигел има брата Волтера који је другачији и коме треба много подршке. Зато му се Џејсон посветио, чак и на уштрб љубавне везе коју има са локалном учитељицом Ејми Адамс. И наместо да само њих двоје отпутују на романтично путовање у Лос Анђелес, како би прославили десетогодишњицу забављања, Џејсон је повео и Волтера. За Волтера је то велики догађај јер ће имати прилику да види Мапете, које обожава од детињства. Међутим, када су пристигли, имали су шта да виде. Театар у коме су наступали Мапети је руиниран и већ је уговорено да га купи богати и лакоми Крис Купер. Крис не жели да обнови позориште, већ да га сруши и ту постави нафтне бушотине. Волтер који је, из потаје и због стицаја околности, чуо Крисове намере, сазнао је и да Мапети треба да сакупе десет милиона да поврате своје власништво. Са братом и Ејми успео је да пронађе Кермита и остале чланове екипе, који су одлучили да се боре за своје и да наново започну свој некада популарни шоу, за који се надају да ће им донети неопходна средства.

Критички осврт: Хумор је баш добар, а Ејми и Џејсон су се одлично снашли као комичари. Мапетовци су већ стандардно сјајни и смешни. Но, оно што ми се више допада у овом филму је нежна емоција коју пружа. Наравно, све је романсирано, погодно и у последњем тренутку, али маестрално и неодољиво.

Едукативни моменат: Речи песме коју Џејсон и његов мапетовски брат певају кажу да је живот песма ако има некога да је пева заједно са нама. Лепа и мудра песма, нема шта.

Оцена наставника:

5(њежна, као и филм што је)

detektivpikachu (Small)IVПокемон детектив Пикачу (Pokémon Detective Pikachu 2019) је филмска прича о познатим јунацима из аниме цртаћа. Џастис Смит је дечак који, за разлику од свих осталих, нема свог покемона. Прича почиње када је сазнао да му је отац из Рајм Ситија, који је иначе детектив, погинуо у акцији. Зато је отишао у тај град познат по томе што у њему људи и покемони живе у хармонији. И тамо је нашао свог покемона Пикачуа, са којим је започео истрагу гледе смрти свог оца, која је обавијена велом тајне и иза које се крије читава теорија завере.

Критички осврт: Оно што замерам читавом серијалу о Покемонима је сам концепт. Ма колико год слатки били (а у филму је Пикачу буквално неодољив), људи и деца их користе за међусобне борбе у рингу. То неодољиво подсећа на мучне борбе паса и других животиња и мој ментални склоп то не може да прихвати, а као наставник то свакако не могу да одобрим. У филму је то ублажено тиме што је поставка другачија у том смислу да градоначелник Рајм Ситија Бил Нај заговара хармонију између људи и Покемона, а не борбе и што је филм довољно инфантилан да га не можемо озбиљно схватити.

Млађани Џастис се баш наплакао над судбом клетом свог филмског оца Рајана Ренолдса, али некако ме није дотакао. Нити он, нити сам филм напросто немају емоцију довољно јаку да изазову реакцију. Са друге стране, нема превише патетике, али има специјалне ефекте, врло солидну режију, фину динамику и довољно смислену причу. У ствари, филм ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Када је Џастис гледао холограмски приказ који је приредио Бил, ма колико фасцинантан био, није садржавао све значајне детаље (јер их овај није ни приказао). Ма колико год сликовита и садржајна нечија прича била, тешко ћемо добити целовиту слику само из једног извора. Зато је потребно да се информишемо из више.

Оцена наставника:

4(ипак иде ка тројци)

alita-battle-angel-poster (Small)IVАлита: Борбени анђео (Alita: Battle Angel 2019) је сајберпанк филм рађен према истоименој манга цртаној серији. Радња се дешава у будућности, тачније 2563, након великог рата. Преживели са свих страна света окупили су се испод јединог преосталог лебдећег града Залема и започели живот под руководством грађана Залема. Један од њих, лекар Кристоф Валц је на отпаду (пристиглом из Залема) пронашао делове женског киборга, склопио је и оживео. Назвао је Алита (глуми је Роза Салазар) према својој покојној кћерки. Испоставиће се да челнику Залема Едварду Нортону не одговара што је Алита наново жива и мобилише све снаге како би је уништио. Но, то није лако јер је овај киборг сасвим посебан.

Критички осврт: Већ на самом почетку било ми је јасно да нећу гледати неки иновативни филм. Сам град будућности веома подсећа на онај из цртаћа о Астро Боју, а металне конструкције зграда виђене су зилион пута. И када је Кристоф почео да склапа Алиту, те када је објашњено да је немогуће ући у летећи град Елизијум, пардон Залем, то је само потврдило тај мој закључак. 🙂 Сценариста Џејмс Камерон је покушао ово да ублажи старим триком; да направи замешатељство различитих жанрова и прича, па одмах на почетку имамо спој Ролербола и Џека Трбосека, на пример.

Филм, свакако, има маштовитих детаља, ако већ нема оригиналну причу. Такође, специјални ефекти су сјајни. Алитино лице је одрађено толико добро да сам у неком тренутку потпуно прихватио Розу са неприродно великим манга очима као сасвим природну лепојку. Такође, сјајно су направили киборга од Еда Скрејна, али ни остали нису лоши. Киборзи који су напали Розу и Кристофа (приликом његове акције заустављања крвопролића над усамљеним женама у забаченим уличицама) веома су интересантно осмишљени, а све је пропраћено сјајном акцијом. Иначе је акција у филму сјајна, динамична и узбудљива. Но, можда је у томе и проблем. Ради се о томе да ме је овај филм јако подсетио на „Духа у љуштури“, пре свега због главне хероине јер и она потиче из сличне манге. Не верујем ни да грешим ако бих рекао да су ова два филма у истом поджанру, тим пре што имају заиста много заједничког, почевши од главне хероине, што сам већ поменуо. И не верујем да грешим ако приметим да Амери суштински не разумеју тај поджанр који су преузели од Азијата. Они не виде дубљу причу у томе, као ни симболику и метафоре, те не могу да дочарају емоције и остваре уметнички дојам. Напросто праве филм да буде пријемчив за њихову публику и том тренду је подлегао чак и режисер Роберт Родригез, који иначе уме да скрене са благодарних мејнстрим стаза. Један од доказа за то је и сцена када Роза пружа своје срце Киану Џонсону. Симболика ове сцене је јасна, али је она некако одрађена, па… одрађена је у правом смислу те речи и уз врло сведен дијалог.

Филм није оптерећен патетиком, али плакања и мелодраме има. Но, нечега мора бити. Макар је глума која све те сцене износи сасвим у реду.

Едукативни моменат: Кристоф је био против тога да Роза буде ратник, али на крају је морао да јој то омогући јер је у томе била најбоља. Некада нам се неће допасти избори наших најдражих, али морамо да их поштујемо ако њих чине срећним и ако су се пронашли у томе.

Оцена наставника:

4(стаменита)

amitvil (Small)IIАмитвил: Буђење (Amityville: The Awakening 2017) је десети наставак саге о уклетој кући у Амитвилу. Читава сага се базира на истинитом догађају који се збио 1974. када је Роналд Дефео убио шесторо чланова своје породице. У филму кућа у којој се све то десило је уклета. Четрдесет година након убиства у њу се доселила самохрана мајка Џенифер Џејсон Ли са своје две кћерке и сином Камероном Монаханом који је у коми. Џенифер Џејсон Ли се доселила из практичних разлога; како би могла да обезбеди сину сву неопходну негу. Међутим, десило се више него што се надала – Камерон је почео да се буди из коме. Ипак, њена старија кћерка Бела Торн има своје сумње јер је проучила историјат те куће. Испоставља се да је у праву и да Камероново оздрављење није ни природно, ни добро за све њих.

Критички осврт: Након више него класичног почетка, видимо више него класичну америчку кућу и више него стереотипне ликове. Међу њима и Камерона који је у коми и на апаратима и требало је само сачекати да се злодух смести у његово тело. 🙂 И надаље хорор је био класичан, са свим оним добро познатим општим местима. Рецимо, у кући нестане струје, а осигурачи су, наравно, у подруму. И има нелогичности, па тако Џенифер Морисон свраћа у кућу своје сестре у три по поноћи. Јесте, рекла је да ће свратити након ноћне смене, али је то могло да значи и ујутро. Овако испада превише буквална и при томе без икаквог јачег разлога. Све у свему, више пута виђено и испразно. Утисак је мање него осредњи.

Једино вредно помена у овом филму је сјајна глума Џенифер Џејсон Ли и њена патолошка повезаност за сина, која опет, ствара дубљу патологију у читавој породици. И други глумци су били на висини задатка, али је Џенифер Џејсон Ли бриљирала.

Едукативни моменат: Џенифер Џејсон Ли је желела свог сина натраг по сваку цену. Циљ је, без сваке сумње, веома важан, али ће нам се таквим учинити и многи други циљеви. Право питање је шта бисмо све учинили да их постигнемо. Овај филм показује да постоје границе и да циљ, ипак, не оправдава средства. И ту могу да будем сагласан.

Оцена наставника:

2(веома бледуњава)

deb (Small)IVНоћ живе Деб (Night of the Living Deb 2015) је игра речима на енглеском језику и алузија на познати филм „Ноћ живих мртваца“. Деб, односно Дебора (Марија Тејер) је необична девојка која је, једно вече у бару, одлучила да приђе момку Мајклу Касидију, у кога се већ дуже време била загледала. Испоставило се да се ујутру пробудила у његовом стану, али се није сећала како је ту доспела. Није ни он, али му се новонастала ситуација није допала. Он је покушао да се реши Марије, но то није лако јер је у међувремену завладала зомби апокалипса.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Марија је одлична комичарка, а форе које сам видео заиста су оригиналне и – смешне. Све је подређено хумору у овој врцкастој причи, али радње има, одржива је и води ка неком циљу. Истина, има претеривања, али дозирано и тек у пар момената. Специјални ефекти заиста нису на висини задатка, иако је продукција пристојна. Зомбији су тек малко дошминкани људи и нису страшни. Како написах, ово није хорор, већ комедија. И то романтична комедија, али која није преслатка и бљутава.

Едукативни моменат: Мајкл се на крају ипак заљубио у Марију, иако је спочетка желео да побегне од ње. У међувремену ју је упознао. Дакле, треба дати прилику особама које упознајете; нећете се заљубити у све њих, али ће неке од њих постати дивни пријатељи или сјајни пословни партнери, на пример.

Оцена наставника:

4(заиста може)

prospect (Small)IVНалазиште (Prospect 2018) је футуристички филм који се дешава у доба када људи путују свемиром и траже своју срећу на другим планетама. Софи Тачер је тинејџерка која је на путовању са својим оцем Џејом Дупласом и управо су пристигли на планету са бујном шумом, али препуном отровних спора. Њихова мисија је да пронађу органски узгојене драгуље како би зарадили новац за бољи живот. Међутим, како су се спуштали, све је кренуло по злу. Шатл им се покварио, а на њих су наишла двојица наоружаних са намером да им покраду све вредности које имају. У окршају који је уследио Џеј је убијен, а Софи је побегла. Но, један од нападача Педро Паскал ју је пронашао и Софи, иако је свесна да је он убица њеног оца, прихвата да са њим заједно пронађе начин да оде са ове негостољубиве планете.

Критички осврт: Након ефектног почетка почела је радња која ми баш није „легла“. Они су на некој планети где углавном има само биљака и јурцају зa необичним драгуљима. Океј, ти драгуљи су спаковани у некакву, најблаже речено, чудну амбалажу, али опет ме филм није заинтригирао. Ипак, оно што морам да признам је дубока прича која прати главне протагонисте и сам стицај околности при коме су Софи и Педро упућени једно на друго је добро осмишљен. Заправо, филм је у целини једна добра драма која се базира на врло сведеним мотивима, али истовремено и компликованим људским односима.

Глума је добра и подела улога је добра. Педро заиста има и одговарајућу физиономију и просто зрачи карактер који је требало да дочара. Ни Софи не заостаје, али он је на мене оставио већи утисак баш зато што је омогућио гледаоцу да његов лик упозна на начин како упознајемо људе у свакодневном животу. Његова прича и карактер нису дати „на тацни“ и одмах, већ се полако граде. Спочетка, он изгледа као лакоми „џибер“ који изазива све, само не поверење, да би на крају побрао симпатије и постао истински јунак за кога морамо да навијамо. Што се Софи тиче, сва је прилика да филм приказује њено одрастање. Она тинејџерске снове мора да замени врло конкретним егзистенцијалним проблемима и постаје свесна да је одговорност нешто што морамо имати и за друге људе. Овај филм, иако СФ по жанру, на један врло једноставан начин представља стваран живот који нуди много избора, а један од њих је и бежање на неко друго место (земљу обећану) за који се Софи на крају и определила. И да, што се тиче СФ дела, он је врло далеко од задивљујућих ефеката и технологије. Навикли смо на ласерске сабље и пушке, а овде можемо видети пуцаљке налик на штапове. Но, то свакако доприноси и атмосфери и шарму филма.

Едукативни моменат: Педро је закључио како се добар партнерски однос заснива на међусобном поверењу. У случају Софи и њега није било поверења, макар у почетку, али тада њихов однос и тако није био партнерски већ су из нужде били упућени једно на друго. Касније, када се између њих двоје створио правилан партнерски однос, спасили су једно друго. И само такав и такви односи могу да спасу и нас.

Оцена наставника:

4(на пет)

captivestate (Small)VЗаробљена држава (Captive State 2019) је филм о нападу ванземаљаца на Земљу. Напад је био застрашујући и владе држава су се одлучиле на безусловну предају. Ванземаљци су запосели планету и њене ресурсе, а људи су претворени у робове. Ипак, појединци су се организовали у покрету отпора и труде се да „запале ватру“ која ће бити пример целом човечанству да не сме да одустане од борбе.

Критички осврт: Оно што се мора признати режисеру Руперту Вајату је да баш уме да направи увод у причу. Филм одмах почиње акцијом и веома, веома ефектном сценом. И, надаље, филм ми је држао пажњу јер је веома динамичан, узбудљив и сјајно режиран (вреди режију похвалити два пута, заиста). Ово је врло необичан спој тврдог СФ-а и политичког трилера. Уз то, Руперт (уједно и сценариста) успео је да провуче и врло јаку симболику и алузију на актуелне власти, па, могу рећи, у читавом свету. У филму има много акције, али је прича много више од адреналинске забаве. Преокрет је виспрено одрађен и заокружује целу причу.

Едукативни моменат: У овом филму власт је представљена популистички и лицемерно. Прокламовала је демократију, а оно што су људи заиста имали је ропство. Политичари ће увек да „терају воду на своју воденицу“ и њихов приказ стварности разликоваће се од онога што је реална стварност. Треба критички и увек са резервом слушати оно што причају.

Оцена наставника:

5(сигурна)

occupation (Small)IОкупација (Occupation 2018) је још један филм у коме су ванземаљци напали Земљу и освојили је. Међутим, у шуме је пребегао покрет отпора сачињен од неколико мештана из аустралијске варошице. Они су узвратили нападом, са циљем да ослободе што је могуће више својих суграђана. Но, није им лако јер их ванземаљци све време прогоне и бомбардују.

Критички осврт: Добро, најпре смо упознали све ликове у тој некој варошици које је требало да упознамо, а онда је кренула акција. Да, пре тога је била сасвим непотребна нарација о томе какву поуку треба да извучемо из филма. Ако је филм добар и упечатљив, сигуран сам да ћемо поуку извући без проблема. Мада могу да прихватим да би Амери свакако имали проблем, али ово је аустралијски филм. 🙂 Углавном, акција која је уследила је океј. Има много експлозије, ласера и фенси оклопљених ванземаљаца. Било је ту хаоса, смрти и дозивања вољених, али некако ми није било узбудљиво. Можда и зато што сам сличан и почетак и замајац приче видео у зилион других филмова. А онда се појавио свемирски брод који је улуд пропраћен узвишеном музиком јер као да је долетео из тих зилион других филмова. Неће вас очарати ни изглед ванземаљаца, који је већ стандардан, а то да заударају преузето је из филма „Дан независности“. Уосталом, кад су агресивни и ружњикави, што не би и смрдели приде? 🙂

Мотиви ликова ми нису увек најјаснији, као ни њихове реакције. Младолика Изи Стивенс изгубила је мајку и брата, за које не зна да ли су живи (и мала је вероватноћа да јесу након синоћњег силовитог напада), а сада у брвнарици коју су пронашли као уточиште понаша се као да је на камповању са драгим пријатељима и сва полетна јури да сакупи гранчице у шуми. Да ли је могуће да је толико површна? Могуће је, пошто је и филм такав. Ствар погоршавају општа места, мотивациони говори, успорени ход хероја герилаца, патетика… Свега има само не онога чега треба да буде: маште, инвентивности, шарма, дубље приче, узбудљивих сцена, било чега вредног. Под тим не подразумевам што главни баја ванземаљац носи плашт. 🙂 Сцена када се Рианон Фиш порађала је била ефектна због свих дешавања около, али то ипак није довољно, тим пре што су све остале сцене лошије, а како је филм одмицао постале су све небулозније, нелогичније и достигле нову градацију горег. Како је Чарли Териер пробудио Дена Јуинга из коме напросто је најјачи СФ моменат у филму, иако није требало то да буде. 🙂 Но, крај је убедљиво врхунац, али то није комплимент.

И као да све ово није довољно лоше, већ је и минутажа филма превелика. 🙂

Едукативни моменат: Када је заповедник ванземаљаца рекао Дену да нису имали избора, овај му је одговорио да избор увек постоји. И заиста је тако, те морамо прихватити одговорност за изборе које чинимо.

Оцена наставника:

1(без поправног)

timecop (Small)IIIВременски полицајац (Timecop 1994) је филм о полицајцу Жану Клоду ван Даму који је добио понуду да ради у новој, невероватној јединици која има задатак да сачува садашњост. Наиме, сјајни научник је успео да изуми времеплов и сада се та машина већ користи како би појединци стекли богатство и моћ. Циљ новоформиране јединице је да спречи зликовце у томе. Међутим, пре него што је ступио на дужност, Жана Клода и његову супругу Мију Сару напале су професионалне убице и успеле су да убију њу, али не и њега. Након десет година Жан Клод успешно ради као временски полицајац, али онда наилази на случај који му открива заверу коју спроводи сам политички врх, а која има везе и са нападом који је проживео и у коме је изгубио жену. Он је решен да разоткрије главног у тој завери, али то није једноставан задатак јер путовање кроз време омогућава да се многе ствари у садашњости промене у корист негативца.

Критички осврт: Макар три пута смо видели да Жан Клод може да уради шпагу, али, интересантно, ниједном није досадило јер је увек сцена у којој то изведе врло ефектна и донекле чак и смислена. Рецимо, када ју је направио над кухињским елементима, заиста је заслужио „титулу“ цара и он и режисер Питер Хајамс који је све то осмислио. Питер се свакако боље снашао у акцији него у фантастици, иако признајем да је тема веома захтевна с обзиром на парадоксалне ситуације које путовање кроз време може да направи. Наравно да има нелогичних сцена, попут завршне када се Жан Клод враћа у светлију садашњост и када му у наручје притрчава дете које узвикује „Тата, тата!“. Према следу радње он то дете никада није видео, али га дете очигледно препознаје. То мора да значи да је уз то дете све време био Жан Клод, али очигледно неки други он. И где је тај други он сада? Такође ми је сасвим нејасна логика и одлука Рона Силвера да се убије у експлозији, али је главни проблем што је радња превише закомпликована. И Жан Клод и Рон скакућу из времена у време и сукобљавају се у сваком од њих, што са једне стране обесмишљава неке наредне кораке, а са друге отежава нама гледаоцима да све то пропратимо.

Сама поставка је већ проблематична. Пошто се садашњост мења у односу на то колико се прошлост променила и сви ликови је прихватају такву каква је („раније“, неизмењене садашњости се сећа само онај ко је био у прошлости и изменио је), како онда временски полицајци уопште знају да се у прошлости било шта дешава? Такође, Скот Лоренс је објаснио да може да се путује само у прошлост јер се будућност није десила. У реду, али како су се онда они који су отишли у прошлост потом и вратили? За њих данашње време постаје будуће, зар не? И сам времеплов је проблематичан. Он је замишљен као летелица, безмало авион, који преноси путнике у прошлост и нестаје заједно са њима. Међутим, не појављује се у прошлости заједно са њима. Дакле, где је? И зашто је путовање у прошлост тако компликовано, а за повратак у садашњост довољно је притиснути дугме на малом апарату?

И као да све ово није довољно, филм је оптерећен општим местима, као оним да Жан Клод губи једног партнера Џејсона Шомбинга, да би добио другог кога не жели и који је, наравно и зар сте сумњали, жена – Глорија Рубен. Ипак, не могу баш да „уништим“ овај филм. Иако је у жанру који не волим превише (акција), морам признати да има пристојну динамику и држи пажњу. Такође, види се труд режисера да направи једну озбиљнију причу у области политичког трилера. Све то није довољно, али не би било фер занемарити.

Едукативни моменат: Садашњост је на крају ипак опстала и постала лепша, захваљујући поштењу полицајца Жан Клода. Он није дозволио да га Рон поткупи или заплаши, као његове партнере. Поштење и храброст су особине које могу да спасу и садашњост и будућност.

Оцена наставника:

3(минус)

Bill_and_Teds_Excellent_Adventure (Small)IVБилова и Тедова одлична авантура (Bill & Ted’s Excellent Adventure 1989) је филм који говори о двојици не превише паметних момака Кијану Ривсу и Алексу Винтеру који имају само једну ноћ да спреме презентацију из историје из које немају добре оцене и сва је прилика да неће положити овај предмет. То не одговара људима из будућности којима су ова двојица веома важни, па шаљу свог агента Џорџа Карлина да времепловом дође до њих, али и да им „позајми“ тај исти времеплов како би путовали кроз историју и научили све што је потребно.

Критички осврт: Наслов овог филма нам је тачно рекао шта ћемо гледати, једино што бих ја избацио епитет „одличну“, пошто је ова авантура више врлодобра.

Телефонска говорница као времеплов већ је у то време увелико била заштитни знак серије „Доктор Ху“, а ни остала футуристичка чудеса не врцају од оригиналности. Но, овде је ионако значајна прошлост. Режисер Стивен Херек провео је двојицу протагониста кроз разна историјска раздобља тек толико да у сваком направи понеки скеч, акциону или романтичну сцену. За више није ни могао јер је идеја била да Кијану и Алекс науче целокупну историју на том свом путовању, што никако није реално, али није ни путовање кроз време, ако ћемо право. 🙂 Хумор при томе није урнебесан, али је на моменте допадљив, док је у више момената инфантилан. Заправо, цео филм је у доброј мери инфантилан. Но, заиста има шмек неодољивих осамдесетих и потпуно испразне и површне, али лепе поуке. Велики плус је што нису тупили са Абрахамом Линколном (глуми га Роберт В. Барон), што сам очекивао када су га (испред Сократа, Бетовена и Сигмунда Фројда, али верујем да не би било разлике ни да су били присутни Ганди, Ајнштајн и Тесла) представили као посебног госта. Знате већ какви су Амери и очекивао сам велике, надахнуте речи, али аутори филма остали су доследни маниру у коме је цео филм сниман и тако нису покварили утисак.

Сама прича је на крају заокружена (мада предвидљива у потпуности) и довољно маштовита. Кијану и у мањој мери Алекс су преглумљавали, али добро, опростиво је.

Едукативни моменат: Кијану и Алекс су научили историју кроз авантуру. Ми немамо времеплов да можемо да урадимо исто, али сазнавање нових ствари, на који год начин се дешавало, свакако је одлична авантура и води ка одличном успеху. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некаква)

Лако Је Критиковати 116

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-silence-netflix-review (Small)II na IIIТишина (The Silence 2019) је хорор који започиње тако што су спелеолози пронашли читав један мрачни екосистем са бићима налик на давно изумрле птеродактиле. Ова чудовишта су практично одмах кренула у поход на градове и десетковала становништво. Једина нада преживелима је да буду што тиши јер су животиње осетљиве на звуке, али су срећом слепе. Филм прати судбину породице глувонеме Кирнан Шипке која покушава да преживи у једном таквом апокалиптичном свету.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је било јасно да сам овај филм већ гледао и то у више наврата. „Мркли мрак“ из 2000, „Тихо место“ из 2018, па чак и Хичкокове „Птице“ из 1963, само су неки од наслова који су инспирисали режисера Џона Р. Леонетија. И, наравно, Ејлијен као вечита инспирација, пошто рептили личе на њега. Верујем да је режисер Џон Р. Леонети био свестан да је направио микс различитих филмова без иједног иновативног мотива (и у „Дану после сутра“ такође су трагали за антибиотицима за рањену особу, на пример), па је увео и гомилицу верских фанатика (веома сличних онима из „Магле“ Стивена Кинга из 2007), који су себи исекли језике. Ваљда се надао да што више различитих остварења укључи, мање ће да личи. 🙂 Последња сцена, ипак, превише личи на „Игре глади“. 🙂

Иако ми се режија и фотографија допадају, као и продукција и специјални ефекти, осим поменуте неинвентивности, не свиђају ми се ни намештене ситуације. Дечак се изненада успаничио и прешао из кола Џона Корберта како би ушао у кола свог тате Стенлија Тучија тик пре но што је Џон Корберт доживео саобраћајну несрећу. На тај начин, малишан је спашен за даљи ток филма, али, опет, сувише је погодно.

Наравно, поставља се и питање шта овај филм поручује. Ако сам добро схватио, боље је да научници не чепркају наоколо јер ће пронаћи нешто што може да руинира цео свет. И, морам признати, има у томе истине, али да ли то значи и да треба да престанемо да истражујемо? Но, филм се не бави филозофијом научног рада, већ само забавом. Што се овог потоњег тиче, па донекле је испунио очекивања. Финална борба са верским фанатицима почела је обећавајуће, а завршила је разочаравајуће. Свеукупно, утисак је више него млак.

Едукативни моменат: Кирнан је на крају прокоментарисала како ће се или бића адаптирати на то да живе у хладнијим пределима или ће се људи адаптирати да живе у тишини. У случају овог филма то би можда и могло, али за много, много година и кроз много генерација. Природна селекција је ту, али еволуција захтева време. И када смо већ код адаптација, грешка у филму је што су пећинска створења веома брзо заузела отворени простор. Адаптација је особина која одређеном живом бићу омогућава преживљавање на услове живота у његовом станишту, а у пећини владају врло специфични услови. Мора и биологија мало да се зна, а не би било лоше ни да се примењује у филмовима (и свим другим делима) зарад веће уверљивости. 🙂

Оцена наставника:

2(на три)

overlord (Small)Оверлорд (Overlord 2018) је филм о америчким војницима који су се, током Другог светског рата, спустили падобранима у мало француско село са мисијом да униште радио-емитер постављен у кули цркве. То је требало да уништи систем везе нациста и тако омогући искрцавање у Нормандији и завршетак овог рата. Међутим, још док су били у авиону, војници су доживели тежак удар непријатељске противавионске одбране и тек неколико њих је преживело напад. Они су одлучили да заврше задату им мисију уз помоћ мештанке Матилде Оливје, али се испоставило да црква није само војна база, већ и лабораторија у којој се дешавају невероватни експерименти.

Критички осврт: Већ су ми се на почетку допале сцене борби авиона и противавионске одбране, иако заиста не волим ратне филмове. Заправо, рекао бих да је ово један сасвим солидан ратни филм, са садржајном причом, врло успелом акцијом и зомбијима као зачином који је добро зачинио. 🙂 Ово није први филм где су зомбији доведени у везу са нацистима (одмах су ми пали на памет „Изненадни ударац“ и „Бункер мртвих“). Међутим, овај приступ, колико очекиван (експерименти над људима), толико је и нов када су прикази зомбија у питању. Сцена када оживљава Ијен де Кестекер је веома ефектна, занимљива, али и престрашна. Иначе је филм у доброј мери и страшан и гадан и насилан. Свакако није за сваког, али љубитељи хорора и зомбија не би требало да га прескоче.

Едукативни моменат: Вајат Расел је рекао како нека питања немају добар одговор. И то је вероватно тачно, али то је знак да треба више да се потрудимо око тражења одговора.

Оцена наставника:

5(не најјача могућа, али стабилна)

the smiling man (Small)IVНасмејани човек (The Smiling Man 2015) је кратак хорор филм о девојчици која је гледала цртаћ, да би јој звуци из ходника куће привукли пажњу. На ходнику ју је чекао балон, а низ степенице још један… Сакупљајући балоне, стигла је до кухиње где је срела насмејаног човека.

Критички осврт: Ово није баш класична хорор прича, али су елементи те приче врло препознатљиви. Ту је монструм налик на кловна, балони, дугачки нокти на разгибаним прстима, крв, жена увијена у провидну фолију и девојчица која је сасвим беспомоћна пред отелотворењем зла. Но, свеједно, хорор је успео и прилично је застрашујући, тако да је циљ остварен.

Едукативни моменат: Насмејани човек је извео „забавну“ представу за девојчицу и испоставило се да је она хорор. То би могло да се протумачи и тако да све оно што се пласира деци не мора обавезно да буде и добро. Рецимо, разне емисије такмичарског типа на телевизији где деца певају скаредне песме су заиста прави, ружни хорор.

Оцена наставника:

4(минус)

househill (Small)IVКућа на уклетом брду (House on Haunted Hill 1999) је римејк истоименог филма из 1959. Фамке Јансен је размажена богаташица која жели да свој рођендан прослави у напуштеној болници за душевне болеснике у којој су се давно дешавала масовна убиства. Њен супруг Џефри Раш је одлучио да јој то приушти, али не и да позове госте које је она желела. Направио је свој списак и план како да поштено испрепада и њу и госте. Међутим, списак се, у његовом одсуству, сам од себе променио. И Џефри и Фамке ће провести ноћ са људима које не познају, у кући која, изгледа, има сопствену вољу.

Критички осврт: Дијалози у овом филму некако нису у реду. Или су предраматични, као у случају Фамке и Џефрија или су исфорсирани. Јасна је намера да нам режисери путем дијалога приближе проблематику филма, али је изгледало као да у овом случају Вилијам Мелоун не објашњава, већ намеће.

Специјални ефекти за оно време нису лоши, али нису ни претерано маштовити, ни претерано страшни. Веома занимљив је приказ духова у виду Роршархових мрља, али најуспелији су црно-бели архивски снимци који изгледају врло аутентично. Хорор у овом филму и ефекти који га прате су налик онима из „Уздигнућа пакла“. И радња није много оригиналнија, а ни идеја на којој филм почива. Све то одаје неки утисак осредњости и већ виђеног. Глума је солидна, али ништа што би вас фасцинирало, а ликови нису претерано занимљиви. Нису ни разрађени и о сваком од њих сазнајемо јако мало, мада довољно за оно што је потребно за радњу. Лик Питера Галагера је сјајно искоришћен, на пример.

Најбољи адут филма је интрига коју прави, а која потиче од брачног пара Фамке и Џефрија. Заправо, Фамке је ту направила игру која је замајац свега и која прави добре обрте. Рекао бих да је крими аспект овог филма значајно боље урађен него сам хорор.

Едукативни моменат: Џефри је желео да се поигра са својим гостима и то га је скупо коштало. Морамо добро да проценимо када је време за игру и шалу, а када не и са којим стварима се можемо играти, да не би било после „играчка-плачка“. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

nowhere (Small)IVНигде (Nowhere 1997) је трећи наставак трилогије режисера Грега Аракија, коју је он назвао „Тинејџерска апокалипса“. У овом делу тинејџери се суочавају са неким својим проблемима, али и са наводним нападом ванземаљаца који отимају неке од њих.

Критички осврт: Режисер Грег инсистира на еротици на начин који је примеренији неком другом, мада мекшем жанру, али заправо је очигледан циљ да код својих гледалаца створи чулну сензацију која превазилази видно поље. И то се види и у сценама када његови ликови једу, на пример.

Оно што такође одликује Грегов рад је да убацује метафоре које или одсликавају шта он мисли о америчком друштву или шта он мисли да су млади тог доба мислили. Рецимо, у једној од првих сцена Џејмс Дувал гази по америчкој застави, која је заправо његов пешкир, али је свеједно гази. Чини ми се да се у једном од наставака ове саге „Уништена генерација“ Грег такође на сличан начин поигравао и са заставом и са химном. Наравно, ту је и помало психоделичан начин режирања и необичан угао гледања на то каква је америчка младеж. Пре свега он за њих везује дрогу, али и рушење табуа, промискуитет, површне приче и трачеве, жељу да буду схваћени, али не и да се образују, поремећаје исхране попут булимије, па све до екстремних ствари као што је склоност ка самоубиствима. Млади су приказани и као несигурни и неартикулисани, па су зато и склони манипулацији. У филму свако је сваком сестра или брат што је или алузија на братства и сестринства којима су амерички студенти склони или на то да се ипак крећу у јако уским круговима, вероватно условљеним друштвеним статусом. Све ово указује да иако изгледа плитко, Грегов филм је заправо врло слојевит.

Грег јасно прстом упире у родитеље као главне кривце, па Џереми Џордан не разуме своје родитеље који причају језиком државе из које су дошли, док седе испред телевизора и не примећују да им је син видно дрогиран. Џејмсова мајка је у зачараном кругу јер мора да ради како би подигла сина, а посао је од тог истог сина одвлачи.

Радња има неуједначен темпо и час има успоне, час падове. Рецимо, један од јачих падова је дијалог између Џејмса и Рејчел Тру у тоалету. Грег га је темпирао да буде виспрен, али је заправо тек мотив који се понавља. Крај је, пак, одлично решио и сасвим маштовито приказао колико велике речи попут „љубави“ и „заувек“ заиста значе адолесцентима. Још једна занимљива ствар у филму је насилна природа идола тинејџера Жасона Симонса, за коју је можда Грег пронашао инспирацију у новинским чланцима о познатим личностима који су некада неког наводно или заиста силовали и тиме је можда хтео да подцрта предрасуду. Наиме, цео тај лик је својеврсни клише, онакав каквим га замишља неки тамо, који читајући таблоид са причом како је позната личност заправо силоватељ, каже: „ето, знао сам“. Углавном, Грег можда није успешно решио неке велике главоломке, још мање је заокружио целу причу, али свакако јесте поставио бројна питања и начео неке од проблема који море младе. Свему томе је додао нешто маште, занимљивог кадрирања и добио дело које довољно одскаче од других и пружа неки квалитет.

Едукативни моменат: Оно за чим је Џејмс трагао цео дан је да буде схваћен. Међутим, то није могао да нађе јер ни сам није схватио самог себе, пошто је сувише млад. Да би нас било ко схватио, односно разумео шта су наше жеље и потребе, морамо најпре сами да знамо које су. А да бисмо могли да их откријемо, морамо да упознамо и све опције које нам се нуде. И за то је потребно и време и искуство, па је зато и дефинисање оног што заиста желимо ствар сазревања.

Оцена наставника:

4(добра једна)

jou_front (Small)VДвојник (Doppelgänger 1969) је филм познат и као „Путовање на удаљену страну Сунца“. Године 2069. Европски савет за истраживање свемира открио је планету налик на Земљу са друге стране Сунца. Одлучили су да пошаљу астронаута Роја Тинса и научника Иана Хендрија на ту планету. Међутим, изгледало је као да мисија није успела, односно да су се њих двојица вратила много раније него што је било предвиђено. Истрага која је уследила открила је да је у питању нешто сасвим друго.

Критички осврт: Сам почетак филма ме је подсетио на арсенал шпијунске опреме какав поседује Џејмс Бонд и очигледна жеља режисера Роберта Париша је била да задиви иновативном технологијом. Питање је да ли је и данас та опрема такав СФ, али и да јесте, свакако нисам баш задивљен, иако признајем да ту има маште. Оно што ме је свакако задивило је што је Роберт мислио на све детаље и искористио је, за оно време, импресивне специјалне ефекте.

Не знам да ли је идеја о новој планети на истој орбити са Земљом пласирана баш у овом филму или пре њега, али свакако је добра. Но, сцене су толико развучене да је морало да прође више од школског часа да бисмо дочекали ту другу планету. Ипак, чак ни тај први део филма није досадан и свеукупно даје једну добру причу. Роберт се одлучио за трагичан крај, али добро решен.

Нису ми сви глумци баш били на висини задатка. Поједини, попут Роја и Еда Бишопа изгледали су као да су незаинтересовани да глуме уопште. 🙂 Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар.

Едукативни моменат: Рој је трагајући за новим светом наишао на такав где је све наопачке. Некада ће нам изгледати да су ствари у новим световима (иностранству, конкретно) сасвим наопаке, али увек треба да имамо на уму да су људима који у тим световима живе сасвим правилно постављене и да њима наша култура може изгледати наопако. Оно што је нама нормално не мора бити и другима и то треба поштовати.

Оцена наставника:

5(минус)

johnny strikes (Small)IVЏони Инглиш напада поново (Johnny English Strikes Again 2018) је трећи наставак о тајном агенту сметењаку кога тумачи Роуан Аткинсон. Пошто су хакери успели да уђу у базу података британске тајне службе и разоткрију идентитете свих тајних агената, челници су били присиљени да наново активирају бивше агенте. Један од њих је управо Роуан, који је тренутно био наставник у школи. И управо је њему припао задатак да пронађе хакера који је извршио овај смели подвиг. Проблем је у томе што Роуан није баш спретан са технологијом, али ни спретан у било чему другом.

Критички осврт: Већ ми се допао почетак када Роуан подучава ђаке како да буду тајни агенти. Ипак, ја сам наставник, па ту нисам претерано непристрасан. Но, покушаћу да будем према овом филму. Истина је да форе, иако јесу смешне, такође су и врло предвидљиве. Али сцена када Роуану током флерта са Олгом Куриленко остане сунцобран од коктела у носу… Заиста је пресмешна. Наравно, Роуан не би био Роуан када не би унео и мало Мистер Бина, али ми то није сметало, пошто ми је тај лик иначе симпатичан. Као и цео филм. Да, што се филма тиче, односно радње, морам да признам да претходна два наставка нисам гледао, тако да не могу да их упоредим. Радња у овом наставку је питка, плитка и класична, али смисао и јесте да се управо таква прича пародира. И у овом случају све је успешно и шармантно, мада ништа претерано инвентивно. Свакако, филм је забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Роуан је подучавао своје ђаке оном што је сам сматрао вредним. И то је, рекао бих, добар разлог, ма колико год саме лекције биле сумануте. 🙂

Оцена наставника:

4(не баш најјача)

nullОсветници: Крај игре (Avengers: Endgame 2019) је финале преогромне франшизе са Марвеловим суперхеројима. Претходни наставак се завршио тако што је суперјаки Танос (Џош Бролин) победио добре хероје и уз помоћ чаробног камења збрисао тачно половину живог света универзума. Преостали хероји су успели да га нађу уз помоћ Таносове усвојене кћерке Небуле (Карен Гилан), али тиме ништа нису постигли јер је он у међувремену уништио камење које им је била једина могућност да врате све нестале. Зато су се препустили постапокалиптичној депресији, све док се из квантног света (после пет година) није појавио Ентмен (Пол Рад). Он им је дао идеју да квантни свет искористе као времеплов, те се врате у оно време када је камење било доступно и искористе га у садашњости како би ситуацију окренули у своју корист. То се испоставило као тежак подухват, тим пре што је Танос из прошлости сазнао за њихов план и наново се укључио у битку да, овај пут, потпуно уништи сав живи свет у универзуму.

Критички осврт: Припремна фаза филма, да је тако назовем, прилично је дугачка и растегнута, готово досадна. Након првих сцена када хероји, више него лако, убијају Таноса, креће жалостива и, што је горе, патетична тугованка о несталим саборцима и другим драгим особама. Иначе је овај филм у доброј мери патетичан, а посебно пред крај који је по том питању буквално неподношљив. Схватам ја да су хтели да достојно „испрате“ своје хероје и глумце који их тумаче, али ово је било претеривање. Елем, долазак Ентмена није значајно убрзао темпо филма јер је сада било потребно убедити екипу (или оно што је од ње преостало) да се наново окупи. И то убеђивање појединих чланова је још једно у низу општих места у оваквим филмовима, а има их и у овом и то толико да је филм потпуно предвидљив. Сасвим су ми биле јасне чак и реплике појединих ликова пре него што ће их изговорити. Шта рећи када ми је било јасно и како ће се одиграти велико финале, односно дуел у коме Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор) побеђује Таноса.

Акција која је у неком тренутку (али свакако прекасно) почела, заиста је обећавала. Наиме, суперхероји су одлучили да се врате у неке раније наставке филмова и да узму каменчиће у кључним тренуцима. Најпре сам мислио да су режисери Ентони и Џо Русо желели да дају омаж целом серијалу и лепо заокруже причу, али се испоставило да су се фокусирали на најмање значајне ствари; како ће Капетан Америка (Крис Еванс) да види (и бори се против) самог себе, али и своју драгану из прошлости, као и да ће Ајронмен да види свог тату (Џон Слатери). Тај део враћања у прошлост, који је требало да буде најјачи део филма, урађен је потпуно збрзано, неспретно и нејасно и без имало узбудљивих сцена, а шанси да такве буду је било безброј. Наравно, путовање кроз време је врло „пипава територија“ због свих нелогичности које могу да се појаве и иако су браћа Русо исмејали све филмове који се овом тематиком баве (и за које се испоставило да су неупоредиво бољи), направили су трапава решења и дали крајње смешна објашњења. Рецимо, Небула из будућности убија саму себе из прошлости и наставља да се бори као да се ништа није десило.

Други сегмент који је адут филма свакако је финална борба, за коју признајем да је епска, у доброј мери стриповског изгледа, да тако кажем, и са сјајним ефектима, ако занемаримо очигледну анимацију у неколико наврата. Но, то не могу да узмем као плус јер сам тако нешто од овог филма и очекивао. Такође, очекивао сам и начин како ће борба започети, а као што написах, и како ће се завршити. Оно што није адут овог филма је хумор. Нема га много, а и оно што има, пажње није вредно. Океј, Тора (Крис Хемсворт) смо сада видели у новом (и елегантно попуњенијем) издању, и то баш није било смешно, али је свакако симпатично.

Изгледа да је адут овог филма био и развој толеранције, али је овај аспект дат на кашичицу и, попут осталих аспеката, не претерано спретно. Дакле, у једном тренутку женски суперхероји су доминирали сценом ратовања, а „бели“ Капетан Америка на самом крају поклања свој штит „црном“ Фалкону (Ентони Маки). Такође, у постапокалиптичном друштву Капетан Америка саосећајно слуша тужну причу момка који пати за својим несталим партнером. Са друге стране, у окршају који бих назвао „ко ће пре да се убије“ и који, заправо, уопште није лоше осмишљен, страда Скарлет Џохансон наместо Џеремија Ренера из очигледног разлога (више пута поменутог) јер она нема децу као што их има он (те је зато, ваљда, мање и „вредна“), а Капетан Америка присваја чаробни чекић нордијског бога Тора. Дакле, у реду је да будемо толерантни докле год су Американци ипак супериронији и негују традиционалне, породичне вредности. 🙂 Но, нека буде, али сам свакако против толеранције дате про форме, као што је то учињено у овом филму.

Збирно гледано, а у односу на претходни наставак који ме је буквално „одувао“, финале саге је потпуно разочарење.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да сваки тим, ма колико малобројан и са окрњеним чланством био, може имати успеха ако постоји тимски дух и пожртвовање сваког члана.

Оцена наставника:

1(на два или два на један, свеједно)

this-cool-spider-man-into-the-spider-verse (Small)VСпајдермен: У спајдер-универзуму (Spider-Man: Into the Spider-Verse 2018) је цртаћ о суперјунаку из наслова. Дечак Мајлс Моралес је типичан тинејџер који није луд за школом и коме је узор његов стриц, који је, према речима Мајлсовог оца, кренуо странпутицом. Стриц је Мајлса одвео у тајни кутак у подземној железници како би правили графите и тамо је дечака ујео радиоактиван паук. Врло брзо Мајлс је почео да осећа последице уједа и да се претвара у Спајдермена. Пошто је схватио шта му се десило, али неспреман да поверује, вратио се на место где га је паук ујео како би се уверио да је паук заиста радиоактиван. И тамо је затекао старијег Спајдермена како се бори против Кингпина, негативца дивовске грађе који је изградио честични акцелератор – апарат за пролаз у друге димензије. Спајдермен зна да ова машинерија може да уништи град, али Кингпина занима само сопствена жеља да врати изгубљену породицу. У окршају који је уследио Кингпин је убио Спајдермена, тако да једини који сада може да му се супротстави и спаси град је нови Спајдермен, односно Мајлс.

Критички осврт: Цртаћ је одличан! Анимација је сјајна, а идеја да поједини делови изгледају као стрип иако не изгледа нова, феноменално је реализована. Као и све остало. Прича је добра, иновативна и занимљива, иако има препознатљиву суперхеројску форму. И духовита је. Свакако вреди погледати.

Едукативни моменат: Сваки Спајдермен је имао паролу да када га нешто удари, он се поврати. И у томе је права снага, а ударци не морају бити само физички.

Оцена наставника:

5(си)

howto (Small)IIIКако да дресирате свог змаја: Скривени свет (How to Train Your Dragon: The Hidden World 2019) је трећи и последњи наставак трилогије о викиншком младом вођи Штуцку и његовом змају Ноћном Бесу. Штуцко је створио мини-свет у коме људи и змајеви коегзистирају у мање-више хармоничним односима, али му све више постаје јасно да ће тешко тај свет и сачувати због бројних ловаца на змајеве. Посебно се издвојио злоћудни Гримел, који има опсесију да убије баш Штуцковог змаја. Зато млади вођа одлучује да пронађе Скривени свет о коме му је отац говорио, а који представља прапостојбину свих змајева, како би тамо преселио и змајеве, али и своје село.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овај је сувише класичан. Чак толико класичан да је то баш разочаравајуће. Има ту акције и авантуре, није да нема, али опет. И хумор је некако преблаг. Више има симпатичних сцена, но духовитих.

Едукативни моменат: Штуцков отац је рекао свом сину како са љубављу долази и губитак. И тај губитак је болан, али када се све сабере, исплати се. Нема бољег дара од љубави. Мудар викинг нема шта.

Оцена наставника:

3(пребледела и побледела)

Лако Је Критиковати 115

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

alone (Small)IIIСама (Alone 2015) је индијски хорор. Главна јунакиња је лепа Басу Бипаша, која сазнаје да јој је мајка Нена Гупта тешко повређена, те мора да се врати у своју родну Кералу како би је посетила у болници. Са њом на пут креће и њен супруг Каран Синг Гровер. Басу је у страху од повратка у породичну кућу јер је за њу везују страшне успомене у вези са њеном покојном сестром сијамском близнакињом. И чим је дошла, испоставља се да је страх оправдан јер дух њене сестре почиње да је прогања.

Критички осврт: Боливуд смешта музички интермецо свуда, па и у хорор филм. И када Каран у првих десет минута филма касни на рођендан своје супруге Басу, почиње песма, а уједно и ветар (додуше у стану су, па је то можда наједном подивљао клима уређај) који јој косу дира. Наравно, уз Боливуд иду и препознатљиве мелодраматичне сцене као из „Мале невесте“, које прате лепо нашминкане разрогачене очи без обзира која је емоција у питању. 🙂 Но, Басу је толико лепа жена да јој је за опростити и што није вична глуми даљој од сапунице. У ствари, не могу уопште да узмем за зло нешто што је већ традиција и део културног миљеа боливудских филмова. Уосталом, има ту и нешто глуме, па је Каран прилично био уверљив у својој улози набуситог типа.

Оно што дефинитивно замерам филму је што је режисер Бушан Пател превише дуго правио оне сцене које вас препадну у тренутку. У реду, схватили смо, Басу прогања њена сестра и хајдемо сада даље. 🙂 Међутим, то даље никако да се деси, баш као и у сапунским серијама са тог поднебља. Неке сцене јесу биле добро осмишљене, али свеједно. Ипак, не могу да кажем да филм није занимљив, напротив. Заправо, занимљив је читав тај феномен мелодраматичних остварења (пре свега поменутих серија) која обилују празним ходом, а ипак су суперпопуларна и неком чаролијом држе пажњу. Режисери драматике са тих простора успели су да украду пелцер од латиноамеричких серија и сву ту испразну патетику учинили гледљивом. И овај филм заиста јесте такав, мада је јасно да никакве иновативности, маште, занимљивих обрта и свега другог што би га учинило иоле квалитетним – нема.

У финалу филма најпре смо имали боливудску варијанту „Истеривача ђавола“, а онда је кренуо као неки преврат који је баш, баш лоше изведен. Најпре што је предвидљив, а онда и нелогичан (тело испод дасака мора да почне да се распада, а то има разне последице којих у филму није било) и није ни рационалан јер Каран, заправо, побија самог себе. Уз све то, филм лоше и поентира, иако јесте истина да две особе не могу бити једнаке, па макар оне биле и природни клонови, односно једнојајчани близанци.

Едукативни моменат: Басу није желела да јој пријатељица гледа у тарор карте јер није веровала у те ствари, а и запитала се зашто учити о себи од других. За тарот не бих смео да гарантујем да ће вам пружити било шта значајно осим забаве, а што се учења од других тиче, Басу ипак није у праву. Од других можемо да научимо много тога о себи, па макар то било и какав утисак остављамо.

Оцена наставника:

3(солидна)

april (Small)IV na IIIАпокалипса „Ејприл“ (April Apocalypse 2013) је прича о момку Рицу Томпсону, који је заљубљен у девојку из детињства Ејприл, а која је, опет, заљубљена у најпопуларнијег спортисту у школи Рендија Вејна. Но, таман када је изгледало да ће Риц ипак победити у овом љубавном троуглу, испоставило се да она мора да се пресели са својом породицом. Њега је то бацило у очајање, чак дотле да га је породица послала код психијатра. Но, много више од психијатра на Рица је утицао његов деда који га је охрабрио да започне нов и самосталан живот ван дома родитеља који му нису били довољна подршка. И таман се Риц отиснуо на пут, када је започела зомби апокалипса.

Критички осврт: Фора на почетку је слатка, али је већ виђена. Хумора је било и током филма и на моменте није био лош, али је далеко и од смехотресног и од виспреног. Најсмешнији лик је убедљиво Тод Сташвик и штета је што је кратко трајало његово појављивање.

Сам филм је са најкласичнијом поставком, која није баш успела да ме заинтересује. Када је кренула зомби апокалипса, филм је већ постао значајно занимљивији, а и први Рицов сусрет са зомбијима је обећавао. Сами зомбији нису страшни, а и нису ни могли да буду с обзиром на очигледно низак буџет. Ипак, зачуђујуће, филм није треш. Добар део недостатака у филму (не баш најсјајнија продукција, као и танана и много пута испричана прича) Џарет Тарнол је санирао солидном режијом и добро решеним крајем. Уз то, успео је некако да све то буде интересантно, што је мајсторство за које не могу да тврдим како је постигао. Јесте често мењао амбијент, али све је то некакав полурурални део САД-а и није атрактивно. Све време је уводио и нове глумце и иако њихови ликови јесу симпатични, нису уједно и толико упечатљиви. И глумци нису баш прва постава. Тако да ми заиста није јасно како му је успело.

Да, свакако бих похвалио музику у филму.

Едукативни моменат: Риц је рекао да му је, упркос упозорењима да је дрога лоша, дрога учинила живот лакшим. То свакако није истина јер дрога, на дуже стазе, живот чини неподношљивим, а и није поента да ствари постану лакше, већ да постану реално боље.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

theruins (Small)VРушевине (The Ruins 2008) је филм рађен према истоименом бестселеру Скота Смита. Група младих људи ужива покрај базена на одмору у Мексику. Тада срећу Немца Џоа Андерсона и његове пријатеље Грке и он им предлаже да са њим оду на излет до једног тајног места где су пронађене древне рушевине храма народа Маја. Они се одлучују на то путовање не знајући да их тамо чека застрашујућа судбина.

Критички осврт: Ликови су толики стереотипи да су ми били иритантни. Глумци нису харизматични, тако да ми је глума с почетка изгледала испразно и без енергије (иако је неки труд могао да се види). Уз то је ишла и више него класична поставка и једно у спрези са другим није обећавало неку занимљиву пустоловину.

Међутим, прича је почела да се одвија сасвим добро. Додуше, чудовишне биљке нису новост у СФ-у, али ове приказане овде су врло успеле, маштовито и виспрено осмишљене. Са натприродним хорором упоредо се дешава и психолошки хорор, који постаје све интензивнији што је ситуација петоро младих људи све више безнадежна. Чини ми се да нисам скоро гледао страшнију сцену од оне када Џоу секу ноге. Некако ми је изгледало да режисер Картер Смит све више помера границе и да нема намеру да убије своје јунаке пре него што их добрано измучи, а са њима и публику. И успео је, заиста. Специјални ефекти су сасвим добри, а и глума је већ увелико почела да бива уверљива. Но, пре свега, прича је испала сјајна, па и донекле оригинална. Мотиви домородаца су ми у почетку били нејасни, да би се на крају прича заокружила у врло смислену, у ствари одличну целину.

Едукативни моменат: Основни проблем је настао од тренутка што се млади Амери и Европљани нису разумели са домороцима јер нису знали језик. То је још један разлог зашто је учење језика важно; да не би било проблема и неспоразума. И учење биологије је важно, а да бисмо препознали опасне врсте биљака. 🙂

Оцена наставника:

5(на једва)

before (Small)IVПре него што нестанемо (散歩する侵略者 2017) је јапански филм који је режирао Кијоши Куросава (није у роду са Акиром Куросавом). Троје ванземаљаца су пристигла на Земљу као извидница пре него што отпочне инвазија. Њихов задатак је да науче што више о људској врсти коју намеравају да униште.

Критички осврт: Јапанци заиста имају духа и њихов хумор је некако луцидан. Рецимо, стварно је смешно када ванземаљац вежба људске покрете тако што гледа водитеља на ТВ-у који показује карту са временском прогнозом. Уз луцкасти хумор иду и исте такве идеје, па је врло маштовит предмет интересовања ванземаљаца и начин како га сакупљају. И реакција људи након тога доприноси тој оригиналности, али и читавој филозофији личне слободе и потреба друштва у коме се налазимо. У складу са тим и крај је решен генијално. И ту видим највећу вредност овог остварења и његов једини (али врло јак) адут.

Азијски филмови су увек помало и чудни, па тако има и нејасних сцена, попут оне када новинар и ванземаљац разговарају са детективом у болници, а ништа мање није чудна ни туча која је уследила између детектива и девојчице. Ипак, најчуднији од свега су мотиви новинара да уради онако како је урадио.

Филм је негде до пола био прилично спор, да би онда кренула врло озбиљна акција, заиста маестрално изведена. И даље се није темпо значајније убрзао, али је нешто почело да се дешава. Ипак, дефинитивно је филм требало да траје краће и верујем да би једнако добро поентирао.

Едукативни моменат: Новинар, када је држао говор људима на улици, рекао је да што дуже не чинимо ништа то ће горе бити. Он је мислио при томе на инвазију ванземаљаца, али то важи и за много реалније теме – загађивање животне средине, на пример. Што више запуштамо било који проблем, то ће проблем бити већи.

Оцена наставника:

4(на пет)

futureworld (Small)IIБудући свет (Future World 2018) је постапокалиптични филм који приказује руинирано и расуто људско друштво у коме доминирају сурове банде. Једну од њих предводи Џејсм Франко који је пронашао женског андроида Суки Вотерхаус. Он ју је и тражио како би му била „невеста“ и извршавала његова наређења. И остварио је свој наум све док није одлучила да исправи недела која је починила у његово име и помогне несрећном принцу Џефрију Волбергу да пронађе лек за своју тешко болесну мајку Луси Лу.

Критички осврт: Филм је варијанта „Побеснелог Макса“, а има мало и шмек „Чери 2000“. Већ опустошену Земљу и даље пустоши Џејмсова банда. Међутим, та банда сувише је позерска; вичу „јухууу“ и „јеее“ и раде лоше ствари људима на које наиђу и једни другима. И све то изгледа а) већ виђено и б) крајње неуверљиво.

Нарација је потпуно беспотребна, а други је проблем и што је претерано мелодраматична. Међутим, она је била решење двојице режисера како би објаснили преокрет у Сукином понашању, који је био нагао и без емотивне или било какве друге позадине и мотивације. Иначе је прича што танка, што предвидљива. Да ли је Џејмс желео да је направи јер је позната његова фасцинација одређеним филмовима (можда баш овим које сам навео на почетку) или зато што воли да вози мотор по беспућу, заиста не знам, али свакако одаје утисак да је правио нешто што се њему свиђа. Такође одаје и утисак да је у процесу изгубио из вида да треба да направи и филм који вреди погледати и који шаље неке смислене поруке. На пример, уопште ми није јасан смисао насиља које се десило у празном базену са Џефријем и његовим чудноватим противником. Оно је буквално насиље ради насиља и такво нема много оправдања; само је гадно. У мноштву филмова које нуде најразноврсније видове насиља, од којих су неки заиста језиви, ово чак није ни шокантно. Дакле, учинак је потпуно изостао. Баш као и на самом крају филма, који је тако решен да ниједан сегмент не остане недоречен. Сасвим је довољно и ефектно када се Џефри расплакао над постељом своје мајке, али смо ипак морали да их видимо обоје опорављене и срећне у наредној сцени.

Једино што могу да кажем у корист Џејмсовог филма је сасвим солидна глума и пристојна продукција, као и фотографија. Кажем солидна глума, иако Џефри као принц и Суки као робот нису заблистали. То су ликови који имају врло занимљиву физиономију и очигледно знају да глуме, али им улоге у оваквом контексту нису ишле на руку, што бисмо рекли.

Едукативни моменат: Суки је рекла Маргарити Левијевој да треба да негује своја осећања било да су добра или лоша. И то је заиста добар и здрав савет.

Оцена наставника:

2(мада је реалнији кец)

too (small)iТинејџер вукодлак, такође (Teen Wolf Too 1987) је наставак филма из 1985. Џејсон Бејтман је момак који је кренуо на колеџ. Уписао га је захваљујући спортској стипендији, иако њега не занима спорт, већ наука. Но, стипендија се морала одрадити и то – у рингу. Џејсон баш није виђени боксер, али ће се то променити када открије да је вукодлак.

Критички осврт: Ово је пребледео наставак иначе не баш сјајне комедије. Сцена када Џејсон мења свој распоред код административне раднице идентична је сцени када Мајкл Џ. Фокс изнуђује буре пива од продавца. Има ту још копираних сцена, али то ништа не чуди јер је радња практично преписана из претходног наставка. И оно што је измењено боље да није. У сваком случају, први филм је могао да прође, али други би већ био превише.

Џејсон је требало да буде адут овог филма јер је лепушкаст дечко и личи на Мајкла, који му је филмски брат од ујака (или стрица – ко ће га знати код Амера). Проблем је што је значајно мање уверљив, баш као и сви остали глумци. И сасвим су без енергије. Уз то, ликови које тумаче понашају се повремено сасвим нелогично, али хајде да кажемо да је то мањи проблем. Већи је проблем хумор који је толико приземан да испаде да је најсмешнија фора када лепу студенткињу погоди чинија са салатом… Да, ово је један од оних филмова где је гађање храном, питама и салатама апсолутни хит. 🙂 Гађали су се и жабама и то тек не знам како бих коментарисао. У филму морам да похвалим плесно-певачку тачку коју изводи млади вукодлак, али је режисер Кристофер Лич ипак претерао са музичким интермецима. У реду је да у филму буде један такав са колажем сцена, што је одлика те декаде, али их је овде био читав низ са различитим музичким нумерама и активностима вукодлака; те је популаран, те се бори у рингу, те вози кола… У реду је, схватили смо да је то део филма где проживљава процват, заиста није потребан комплетан саундтрак који то прати. И последња борба је заиста била узбудљива, ако занемаримо да је момак од седамдесетак кила добио застрашујуће батине од истренираног стокилаша целе две рунде, да би га у трећој нокаутирао као од шале. Но, ни та борба није значајније поправила утисак јер ем је варијација на тему из претходног наставка, ем је исход био врло јасан. Мало вероватан, али јасан. 🙂

Едукативни моменат: Професорица Ким Дарби је саветовала Џејсона да не сме изгубити свој циљ без обзира шта други рекли или урадили. И ту је прилично у праву и права је професорица.

Оцена наставника:

1(на два)

hook (Small)IVКука (Hook 1991) је бајка о Петру Пану, али која се дешава када је он већ одрастао и заборавио своје детињство и авантуре у Недођији. Сада има супругу и двоје деце и успешну каријеру. Његов живот се мења када је из Недођије дошао Кука (Дастин Хофман) и отео му децу. Петар (Робин Вилијамс) је уз помоћ виле Звончице (Џулија Робертс) успео да се врати у Недођију, али мора и да се присети ко је он заправо и како да лети јер само тако може да победи свог архинепријатеља и поврати децу.

Критички осврт: Стивен Спилберг је режисер који је увек волео да прави мегаблокбастер. Оно што је главни адут у тој активности свакако су били специјални ефекти, као и вратоломна прича. Сетите се само саге о Индијани Џоунсу. У овом случају специјални ефекти нису били ни импресивни, ни увек успешни, већ је ефекат постигао више сценографијом и колоритом, а прича је била можда мање узбудљива, а више породична. При томе је пружио мало другачији угао, мада суштински сасвим класичан; тата Робин сувише је заокупљен послом и сувише запоставља породицу, да би онда пронашао дете у себи и схватио који су му приоритети у животу. Лепо и поучно, холивудски типично, а Стивен је вешто балансирао на ивици патетике, тако да је целој причи дао довољну дозу нежности. И, свакако веома важно, окупио је звучна имена тог доба. Но, ово последње није гаранција успеха јер Џулија је била зачуђујуће неуверљива. И деца су, мада је њима за опростити. 🙂 Са друге стране, Робин и Дастин су били сјајни као и увек.

Морам да признам да је Стивен мислио на детаље и да има сјајних сцена, попут оне када дечаци уче Робина да лети. И свеукупно гледано филм је свакако забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Када је Робинова кћерка оптужила Дастина да лаже, овај је одговорио да то никада не ради јер је истина много забавнија. Некада заиста и јесте, али истину ипак треба говорити због других и бољих мотива.

Оцена наставника:

4(солидна једна)

trista-movie-poster (Small)V300 (300 2006) је филм рађен према серијалу стрипова аутора Френка Милера. Радња се дешава у древној Спарти коју су напали Персијанци. Спартански краљ Леонида I (Џерард Батлер) није добио потврду од пророчишта да поведе целу војску, па је зато повео њих триста под изговором да иду да извиде ситуацију, а заиста како би се супротставили бројчано надмоћном непријатељу.

Критички осврт: Поетична нарација у филму је потпуно непотребна. Џерард и Лина Хиди су сасвим добро одиграли сцену растанка пред битку и буквално су њихове очи рекле више од речи. Тако да је накнадно разјашњење њихових осећања увреда и њиховој глуми и нашој интелигенцији. Глума свих је била на нивоу, а глумци су максимално харизматични и добро одабрани за Спартанце и Спартанке. Напросто зраче снагом и при томе не мислим на извајане бицепсе, мада они у овом случају свакако помажу. За разлику од поменуте нарације, дијалози су одлични и виспрени, посебно онај када преговарају два краља.

Филм је сјајан и све оно што очекујете од историјског спектакла (мада ово заиста није историјски спектакл, али правимо се да јесте), пре свега због борби које без даха остављају. Режисер Зак Снајдер учинио је сцене максимално ефектним користећи се свим могућим триковима и веома јарким бојама. Понекад је претеривао, па сам у макар једном тренутку имао осећај да гледам фестивал поводом кинеске Нове године са све петардама, ватрометом и бизарним костимима. Одсецање главе црнопутом генералу је тек претерано. Зак је уводио необичне створове (углавном људске наказе), па је џелат имао надограђена сечива наместо руку, а и целокупан његов изглед је некако гротескан. Одсечена глава је одлебдела у ваздух и ту се некако вртела попут добро дриблинговане фудбалске лопте, мада начин егзекуције не би требало да произведе такав ефекат. Још једну ствар коју бих биткама могао да замерим је превише мелодраматике, али те негативне ствари нису претекле тас ваге у односу на онај други где су позитивне, а ова битка их има довољно да се са правом може назвати епском.

На крају је Леонида епски и завршио живот, а његова смрт и смрт сабораца кадрирана је попут неке ренесансне или такве некакве религијске слике. Но, метафора ту и тако није неопходна; опште је познато да хришћанство има дебеле корене у култури, традицији и митологији Старе Грчке. Што се осталих аспеката филма тиче, осим поменутих борби, па, има их сасвим мало. Све је подређено јунаштву на бојном пољу. Има ту неке дворске, односно политичке интриге, али је она буквално не више од зачина у овом „јелу“. Из истог разлога и прича је поједностављена, те доведена на праву меру, рекао бих.

И наравно, филм није могао да прође без легендарног лаконског одговора. Када су Персијанци запретили да ће се небо затамнити од њихових стрела, Спартанац је одговорио да је то одлично јер ће се борити у хладовини. 🙂

Едукативни моменат: У филму је објашњено да ниједан Спартанац, ни роб ни краљ не могу бити изнад закона. И у томе лежи тајна добре државе. Надам се да ће то једном схватити и наша власт.

Оцена наставника:

5(може)

belko (Small)VЕксперимент „Белко“ (The Belko Experiment 2016) је амерички филм који се дешава у главном граду Колумбије Болготи. На пустој периферији тог града смештена је компанија која се бави запошљавањем Американаца у тој јужноамеричкој држави. Радни дан тог јутра није започео као сваки други јер је запослене на капији дочекало непознато обезбеђење и вратило све оне који су из Колумбије кућама. Ипак, Американци су свеједно започели своје јутарње активности док их није прекинуо глас са разгласа који им је саопштио да морају да убију две трећине својих колега ако мисле да преживе. Већина је мислила да је у питању (груба) шала, али су малобројни, који су се успаничили, убрзо схватили да бекство из зграде није могуће. Након тога сви су схватили и да је глас са разгласа мислио озбиљно.

Критички осврт: Овај филм је изузетно насилан и заиста није за сваког. Онима који „имају стомак“ да погледају овај филм, не знам да ли бих га препоручио. Мени се лично допао, пошто има доста психологије и режисер Грег Маклин се одлично поиграо и са својим ликовима и са мојим живцима. У 88 минута успео је да ме убеди да је танка линија између доброг и лошег и да ситуације које личе на неке друге ситуације, лако могу да дођу до свог екстрема. Да појасним; некако не видим да је случајно да се баш Тони Голдвин, шеф читавог одсека капиталистичке фирме трансформисао у правог наци официра који у концентрационом логору одлучује ко ће живети, а ко умрети. Заиста, има овде доста очигледних и мање очигледних метафора, као и сатире. Хумор је овде заиста виспрен, а интересантно је да га Грег уопште није препустио ликовима, већ га је постигао искључиво својом режијом. Рецимо, када је Џон К. Макгинли искасапио сатаром људе у тоалету, камера је зумирала натпис на коме пише како треба оставити тоалет чистим након употребе за следећег корисника. 🙂

Осим сатире, филм нуди и филозофска питања за која се верује да немају правог одговора. Типа, да ли бисте убили једну особу како бисте спасили живот многима? Адрија Архона се нашла у тој ситуацији над злосрећним Овајном Јомејном и одлучила је како је одлучила. Филозофске расправе су једна ствар, али пракса увек показује другачије. И, према мом мишљењу, уверљивије. Уверљивост су пружили и глумци који су заиста били на висини задатка. И оно што је такође важно, филм је веома динамичан, држи пажњу и углавном је непредвидив. Отприлике можете да процените који ликови ће остати на крају, али и ти битнији ликови врло лагано губе животе, попут Мелони Дијаз и Адрије, на пример. И крај је решен прилично добро и другачије у односу на друге филмове са сличним тематиком.

Можда би неко могао да замери како су запослени уопште допустили да им уграде било шта у главу, а камоли бомбе. Додуше, они нису знали да су у питању бомбе, већ су мислили да су у питању локатори. Објашњење је било да им то уграђују ако се деси да их неко киднапује. И мени је то ваљано објашњење јер су Амери толико пуни себе и толико мисле да су од злата саздани да ми је сасвим уверљиво да они мисле како сви други народи желе да их отму. Тако да да, „пије ми воду“ објашњење да су дозволили да им та чудеса уграде у главу.

Едукативни моменат: Тони је свакако негативац у филму који размишља на лош начин, али у једној ствари је био у праву. Не можемо се претварати да се лоше ствари дешавају. Морамо се суочити са њима.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

Escape-Room-movie (Small)IVЕскејп рум (Escape Room 2019) је психолошки хорор филм који су заједничким снагама урадили Амери и Канађани. Шесторо људи је добило необичну позивницу за игру „ескејп рум“ и понуђена им је богата награда ако успеју да изађу из соба са загонеткама. Испоставило се да ће награда престати да буде битна, већ да се сачува голи живот.

Критички осврт: Давно нисам гледао овако динамичан филм. Готово свих 100 минута је акција. Једини део када акција пада је онај када ликови причају своје животне приче, што са једне стране има оправдања јер је требало објаснити образац по коме су бирани, а са друге стране и не пошто је из кратких флешбекова била јасна позадина сваког лика. Уз то, животна прича Џеја Елиса је била предвидљива, односно да он није рекао целу истину. Предвидљиво је било и да ће Тејлор Расел преживети, као и како ће се битка између ње, Логана Милера и мастера игре одвијати и, напокон, да ће сви трагови целе активности бити уклоњени када дође окаснела рука правде. Но, има и непредвидљивих момената, па је тако Логанов лик право изненађење. Био сам убеђен да је он миноран лик, што се није испоставило. Заправо, ниједан лик овде није миноран јер су прилично сви разрађени и, за разлику од других хорора, нису само „месо за клање“. То је уједно и одговор на питање како је режисер Адам Робител успео да направи тако напету атмосферу; можда нећете пропратити све интелигентно постављене трагове у собама (због брзине темпа радње), али свакако ћете навијати за ликове са којима је лако осетити „присност“ и тиме према њима и емпатију.

Овај филм је унапређена и „тренди“ верзија „Коцке“, са мотивом на самом почетку преузетом из „Уздигнућа пакла“ и то управо коцком. Очигледно је која је Адамова омиљена геометријска фигура. Адам се свакако снашао добро у овом поджанру, али не и сасвим савршено. Рецимо, прелако је пустио двоје преживелих и иако је јасно да у целом замешатељству учествује тим људи (у последњој сцени се то и показало), испало је да је ван СФ конструисаних соба поприлично пусто.

И морам да поменем собе. Оне су дизајниране делимично успешно. Неке су ми се више дојмиле, попут прве и рецимо оне наопачке, а друге су ми биле мање маштовите и већ виђене по другим филмовима.

Едукативни моменат: Да би изашли из једне собе у другу, протагонисти су морали да решавају логичке проблеме. Слично је и у животу када желимо да пређемо са једне фазе посла у другу. Логика, знање, добра организација, сарадња са другима, све оно што су они морали да примене у овом филму, помоћи ће и нама у мање опасним, али значајним ситуацијама.

Оцена наставника:

4(на пет или пет на четири, свеједно)

Лако Је Критиковати 111

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

corbin (Small)IIКорбин Неш (Corbin Nash 2018) је прича о полицајцу (Дин С. Џегер) који истражује случајеве несталих особа. У једном тренутку и сам постаје нестала особа и схвата да мистерија на којој је радио превазилази оквире реалности.

Критички осврт: Нарација на почетку је заморна, са све великим речима које су, заправо, врло приземне, тривијалне. Како се прича развија, јасно је да се претвара у мушку варијанту „Бафи, убице вампира“, са неоправдано развученом и предвидљивом радњом, а и не увек логичном. Режисер Бен Џегер је покушао да попуни празан ход нечим што ће продати филм, па тако имамо борбе у рингу и кик-бокс бравуре. Но, свеукупно акција у филму није баш најсрећније урађена.

Сцена у колима када Дин пребија Рича Пола уопште није уверљива, а и пропустио сам како је уопште дошао до њега. Иначе готово сви глумци у овом филму, осим сјајног Корја Фелдмана, нису уверљиви. Дин има занимљиву физиономију „таф“ типа, али заиста није био на висини задатка, без обзира на више него видан труд.

Како филм напредује, постаје све досаднији и од осредњег прелази у потпуну пропаст са више него разочаравајућим финалним борбама. Јесте крв пљуштала у водоскоцима, али све те „фонтане“ нису поправиле утисак. Уз све то иде и једна солидна доза патетике, но то је још и мањи проблем у овом филму.

Едукативни моменат: У овом филму толико је било „мудрих“ речи значајно и изражајно изречених, а толико испразних да мало шта може да буде нека виспренија поука. Можда би поука могла да буде да све што звучи мудро не мора то и да буде. 🙂

Оцена наставника:

2(сасвим реална)

maxresdefault (Small)Абрахам Линколн против зомбија (Abraham Lincoln vs. Zombies 2012) је Бе филм и тзв. мокбастер који смешта познатог америчког председника у једну другачију историју са све зомбијима. Пошто је пошаст живих мртвака запретила да се рашири диљем САД, Линколн се прихватио да води групу војника на место дешавања како би истражили случај и предузели све што је потребно.

Критички осврт: Овај филм је „ружнији брат близанац“ (и продукцијски неупоредиво сиромашнији) филма „Абрахам Линколн: Ловац на вампире“. У ствари, свако поређење ова два филма не само да није фер, него није ни могуће. 🙂

Са (јединим) изузетком Била Оберста млађег који је тумачио лик председника, глума је предраматична и прелоша (ову потоњу реч сам измислио, али да напишем само „лоша“ – није довољно). Зато сам мислио да је шала када је у једном монологу Џејсон Вејл рекао како је искористио вишегодишњу вештину стечену у позоришту да превари све, па и председника. Питам се што није искористио ту вештину и у овом филму, па да превари мене да је добар глумац. 😀 Он је иначе намеравао да убије председника, али је одустао када је видео да се овај моли. На тај начин би Линколнова душа отишла у рај, а овај је намеравао да га пошаље у пакао. И све нам је то објаснио у надахнутом монологу. И опет није искористио своју више година стицану вештину. 🙂

Што се радње тиче, све време су час тамо, час овамо, јуре се са зомбијима по пољима, око тараба и у подрумима зграда и све време кују неке тактике, повремено са величанственом музиком у позадини и сви су патриоте и у моралним недоумицама да ли да убијају недужне зомбије. Има ту и неких издаја и преврата, али јако је тешко удубити се у овако лош филм, па се нисам много трудио да пропратим све то. Што се зомбија тиче, то су нашминкани статисти, који се крећу само онда када је за сцену погодно. Када је погодно другачије, стоје и чекају да им протагонисти одрубе главу. Шминка је, иначе, успелија што се зомбија тиче него протагониста који су имали видно вештачке брке, али и одећу тек узету из продавнице костима.

Углавном, шта рећи када је једина ефектна сцена када је клинац пуцао преко високог зида тако што је седео на кркаче председнику и наводио га да се креће лево и десно. 🙂 Такође, крај је занимљиво решен, у доброј мери због тога што је направљено чвориште између алтернативне и праве историје. И, заиста, не могу да не приметим да је режисер Ричард Шенкман уложио известан труд да своје дело учини што озбиљнијим и да баци сасвим ново светло на историјска догађања. Ипак, све то никако није довољно за прелазну оцену, иако видим да је Ричард радио са заиста скромним ресурсима, како материјалним, тако и људским.

Едукативни моменат: Када је један војник питао другог шта мисли о томе што их Линколн води, овај му је одговорио да му је част да га води председник. Признао је да сам није гласао за њега, али свеједно га поштује као председника и, ако ништа друго, верује у његове ингеренције. Често се наши избори неће поклапати са изборима већине (не само што се председника тиче) и ми ту имамо два избора – да их поштујемо (попут овог војника) или не. Ипак, морамо да прихватимо да су избори направљени и да утичу и на наш квалитет живота. Баш зато треба увек да користимо право да начинимо сопствене изборе, односно да учествујемо у одлучивању. 🙂

Оцена наставника:

1(на два)

elvira (Small)IVЕлвајра: Господарица мрака (Elvira: Mistress of the Dark 1988) је прича о девојци (Касандра Питерсон) која у Лос Анђелесу ради као хорор хостеса на једној ТВ станици. Када је на њу насрнуо нови задригли власник те станице, дала је отказ и бацила се на планове како да направи каријеру у шоу бизнису у Лас Вегасу. Срећа јој се осмехнула баш тог тренутка јер је сазнала да је наследница управо преминуле тетке (за коју није ни знала). Тетка је живела у варошици у Масачусетсу и Елвајра је отпутовала тамо пуна наде да ће наследити богатство. Испоставило се да су наследство једна оронула кућа, пудлица и књига рецепата. Разочарана Елвајра покушава да прода било шта од тога, али то уопште није лако. Уз то, житељи варошице је бојкотују због њеног имиџа, а набусити ујак Вилијам Морган Шепард има неке злоћудне намере. Све је против Елвајре, али ни она није сасвим немоћна. Заправо, открива да је вештица и да је то и извор свих њених проблема, али и решења.

Критички осврт: И поред све наивности коју овај филм има, а има је у огромним количинама, напросто је неодољив, баш као и главна протагонисткиња Елвајра. 🙂 Ако ћемо искрено, то је редак аргумент који могу да дам да оправдам високу оцену филму, пошто готово ништа не могу да похвалим. Радња је врло далеко од виспрене, са много нелогичности, односи између ликова су превише површни, а глума није ни могла да буде боља у оваквом филму. Хумора има, али он личи више на стендап коју изводи Елвајра и сви смешни моменти, заправо, потичу од ње. Она није само господарица таме, већ и господарица овог филма. 🙂

Едукативни моменат: Једну ствар је овај филм озбиљно обрадио (између силних неозбиљних), а то је питање морала. Да ли је Елвајра неморална због свог облачења и понашања или становници варошице коју су је унапред осудили, шиканирали, бојкотовали, називали погрдним именима и на крају чак хтели и да је спале као вештицу, а зато што су или били љубоморни на њу (жене) или су имали очекивања која није испунила (мушкарци)?

Оцена наставника:

4(и микро плус)

my-stepmother-is-an-alien-movie-poster (Small)IIIМоја маћеха је ванземаљац (My Stepmother Is an Alien 1988) је филм о научнику Дену Акројду који је сасвим случајно послао сигнал до друге галаксије. Тај сигнал је угрозио тамошњу планету и напредну цивилизацију на њој, па су представници ванземаљаца послали агента Ким Бејсингер како би мотивисала Дена да наново пошаље сигнал и поништи дејство претходног. Оно на шта нису рачунали је да ће се Ким заљубити и у Земљу и у њеног научника.

Критички осврт: Запањио сам се када сам видео Џулијет Луис (по мом мишљењу једну од најјачих глумица у Америци икад), као тинејџерку у споредној улози. Но, свако је морао негде да почне каријеру, а овај филм као почетак и није толико лош. Додуше, није ни добар. Прича је млака, са нимало оригиналним заплетом и превише патетике. Разумем ја шта су они хтели да поруче свим овим, али су то урадили на онај грозни амерички начин и више је било бламантно него искрено и емотивно. Филм је готово потпуно лишен било каквог изазова који се поставља пред главне јунаке, а нема ни напетости нимало, па је и разрешење сувише једноставно и наивно, малтене као у дечјем филму и то намењеном за баш млади узраст.

Занимљиво за Ким, али показала се у овом филму као добра комичарка. Макар колико је то било могуће са оним хумором који је филм пружио. Ден је био очекивано добар.

Едукативни моменат: Ким је у филму становник планете са цивилизацијом сасвим напредном, где се људи људи баве графиконима забаве ради. Онда је упознала Земљу и схватила да има дражи у свему ономе што је њен свет одбацио, попут хране, на пример. Када спојимо ова два света, схватамо шта је права мера: учењем и радом на графиконима постаћемо напредни, али је потребно и да уживамо у лепим и забавним стварима.

Оцена наставника:

3(колико-толико реална)

upgrade (Small)VНадоградња (Upgrade 2018) је филм о пару Логану Маршалу-Грину и Мелани Валехо. Логан ради код куће као механичар и замолио је своју драгу Мелани да оде са њим до богате муштерије Харисона Гилбертсона да му врати ауто који је сређивао. Харисон је геније за технологију и на Мелани, која такође ради у тој индустрији, оставио је сјајан утисак. Тада им је показао и свој најновији проналазак; вештачки мозак који, према Харисоновим речима, може све. При повратку кући, њихов аутоматски аутомобил се покварио и доживели су несрећу. Тада су наишли криминалци, убили Мелани и тешко повредили Логана. Логан је остао сам, парализован и несрећан, све док му у посету није дошао Харисон са понудом да му, макар, поврати покретљивост и то управо уз помоћ супермозга који је изумео. Логан је пристао, повратио могућност да хода, али и добио шансу да пронађе људе који су га унесрећили.

Критички осврт: Избор главног глумца је заиста добар и Логан је стварно бриљирао. Сам филм је свакако корак даље у поджанру у коме је рађен; права надоградња, нема шта. Специјални ефекти који све то прате ако већ нису импресивни, онда су крајње занимљиви. Режисер Ли Ванел се у појединим тренуцима разметао и користио је технологију на врло маштовите начине, али је утисак свакако позитиван. Све се то налази спаковано у солидној причи, са мистеријом која траје довољно дуго, уз напету атмосферу. Без сумње је добар филм, иако донекле предвидљив у смислу ко води целу игру. Но, то је било практично немогуће избећи. Крај је сасвим ефектан, мада је већ виђен у неким другим филмовима, тек за нијансу различит.

Едукативни моменат: Да је виртуелни свет мање болан од стварног света један је од мотива у овом филму. Увек је измаштани свет бољи и лепо га је имати, па и повремено живети у њему, али је много боље учинити стваран свет лепшим и вредним живљења.

Оцена наставника:

5(филм ме је, што би рекли, „одувао“)

the gift IVПоклон (The Gift 2010) је кратак филм о човеку из будућности који треба да уручи веома посебан поклон. Тај поклон изазваће серију убистава.

Критички осврт: Завршница у филму је сувише класична. Заиста много филмова сам видео који се завршавају на сличан начин. И прилично је приземљила филм који се уздигао на таласима мистерије и добре акције, а све то праћено импресивним специјалним ефектима. Робот је више него занимљив и ту не мислим само на његов дизајн. Готово је успео да ми измами емоцију жаљења што баца кутију у реку. Добар потенцијал који филм има изгледа као да се свео на недовршену идеју, а у ствари лоше завршену.

Едукативни моменат: Вероватно је аутор овог филма Карл Ринш имао идеју да покаже како је робот, увидевши да је похлепа људи преовладала и да су почели да се убијају око поклона, желео да га баци на недоступно место и тако те исте људе заштити од себе самих (према законима роботике Ајзака Асимова). Другим речима, техника је показала више разума од људи. И то није СФ. Некада су поступци људи, посебно када је насиље у питању, мање разумни чак и од „хладне логике“ рачунара.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

sorry (Small)VИзвините на сметњи (Sorry to Bother You 2018) је прича о младом Афроамериканцу Киту Станфилду који покушава и одмах на почетку филма успева да нађе посао који му је преко потребан. У питању је продаја преко телефона и након не баш славног почетка и корисног савета колеге Денија Главера, почиње да користи свој „бели глас“. Тај глас се испоставља као врло моћна „алатка“ и он убрзо постаје запажен, а онда и унапређен, те виђен међу великим зверкама телемаркетинга. Чак и међу њима се Кит истакао и за њега се заинтересовао богати власник Арми Хамер. И како то обично бива, Арми даје Киту непристојну понуду.

Критички осврт: Овај филм сам доживео као трку на 800 метара. Као што је главни лик у филму (више него одлични) Кит полагано напредовао у каријери и прелазио све крупније кораке у свом животу, тако је и режисер Бут Рајли на причу надодавао све више и више фантастичних елемената да би прича кулминирала лудилом. Најпре је ликове сместио у један актуелни контекст који ће сваког занимати (јер тај „хлеб једемо“) и чисто ради креативности унео тек мало претеривања и предвиђања каква нас будућност очекује, да би онда Киту даривао неку врсту супермоћи, те онда добро загазио најпре у домен дистопијске, а онда и спекулативне фантастике. При томе је сјајно обрадио многе велике теме, попут све популарнијег менаџмента, глобалне економије, расизма и других подела у друштву и смисла живота уопште. Режија ми изгледа сасвим пристојно, а Бут је написао и причу и иако изгледа сасвим обично, она заиста плени. То је један од оних филмова где нема богзна какве мистерије, али где свеједно нисте сигурни где ће вас све то одвести. Има, да будем искрен, предвидљивих детаља (попут оног да ће се Теса Томпсон и Стивен Јан спанђати), но прича напросто држи пажњу и све време настављате са гледањем да видите шта ће се даље десити. И на то путовање воде вас врло добри глумци.

Јако ми се допало како је Бут пародирао људску природу, усмерену на безвезне видео-клипове наместо на важне проблеме и како је приказао настајање симбола борбе преузетог баш из тог клипа. Сцене уличних борби су врло реалне, одлично дочаране.

Едукативни моменат: Теса је замерила Киту да се окренуо против компаније тек када се њему лично десило лоше искуство са њом. Све до тада није се обазирао на муке других људи. Јасно је да најбоље учимо из сопственог искуства, али ако нешто није добро, морамо да признамо да није, иако нама тренутно користи. Још горе је ако нам користи на штету других.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

ttitans (Small)VНапред, Тинејџери Титани! На филм (Teen Titans Go! To the Movies 2018) је цртаћ о групи младих суперхероја који покушавају да изборе своје место међу прекаљеним и признатим јунацима попут Супермена и Бетмена. Вођа супертинејџера Робин има сан да се сними филм о њему и његовој дружини јер би то било признање којем се толико надају. Зато су све своје снаге усмерили ка Холивуду, не знајући да се управо тамо и крије изазов који ће их пласирати.

Критички осврт: Хумор није урнебесан, али јесте виспрен. Јесте то и пародија суперхероја, али не у тој мери и на начин како би се очекивало. Углавном, сасвим свеж поглед на ову тему и сасвим солидна анимација. Једино бих могао да дам примедбу на причу која је могла да буде мало инвентивија и маштовитија.

Едукативни моменат: Робин је толико очајнички желео филм о себи да је окренуо леђа свему што му је важно, укључујући и своје пријатеље. Ако нас поједине жеље коштају сувише, можда је боље и не остварити их.

Оцена наставника:

5(са огромним минусом)

simon-spotlight-hotel-transylvania (Small)IIIХотел Трансилванија 3: Летњи одмор (Hotel Transylvania 3: Summer Vacation 2018) је трећи наставак цртаћа о хотелијеру Дракули и његовој чудовишној породици. Дракула је усамљен, али то не признаје. Зато његова кћерка помишља да је он под великим стресом због посла, па уплаћује породични одмор: крстарење за чудовишта. Дракула није баш био одушевљен тим путовањем, али се испоставља да ће му оно донети једну лепу авантуру и чак променити живот.

Критички осврт: Акција је добра и хумор у вези са њом, иако већ много пута испробан, није лош. Дијалози, пак, мањкају. Некако нису духовити, иако је много труда уложено да буду. Заиста, што се хумора тиче, филм нема много да понуди. Допала ми се сцена када Дракула Ерики спасава живот у авантури у стилу Индијане Џоунса, а и борба доброг и злог ди-џеја није испала лоша, пре свега због избора музике. Ипак, свеукупно гледајући, мало је добрих сцена. Што се приче тиче, више је него предвидљива, са класичном поставком односа међу ликовима и већ у првој трећини филма јасно је где све то иде. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични, а режисер Џенди Тартаковски сувише је јасно направио асоцијацију са породицом Адамс, која по сензибилитету није блиска овом цртаћу. Уз све то, веома мало маште је унето у филм. Пејзажи, архитектура, створења из Атлантиде и сва друга решења сувише су очекивана.

Но, не могу да кажем да прича није забавна и оно што као наставник морам да ценим су добре поруке које филм шаље. Што се овог потоњег тиче, морам рећи да у свакој ствари у којој је Џенди поентирао, свака му је на месту.

Едукативни моменат: Дракула је рекао како је породица све и како морамо поштовати прошлост, али сами градимо будућност. Мудар вампир, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

3(забавна, као и филм што је)

starunnamed (Small)VСвемирски јуришници: Издајник Марса (Starship Troopers: Traitor of Mars 2017) је цртаћ и један од наставака саге о свемирским јуришницима. Радња се дешава у будућности када Земљани ратују са џиновским бубама са других планета. Међутим, народ који је колонизовао Марс све више показује нетрпељивост према том сукобу, али и према Земљанима, те све више тежњу ка независности. И у том неком тренутку и сами доживљавају инвазију буба. Земљани, предвођени небеским маршалом, младом и амбициозном женом, хоће да овај сукоб реше бомбом која ће разнети целу планету. Наде за Марс ипак има и то у малом, још необученом одреду који предводи генерал Каспер ван Дин.

Критички осврт: Акционе сцене су добро урађене, а има и таквих које су врло добро урађене, попут оне када скачу из запаљене летелице и приземљују се на Марсу, успут избегавајући нападе плазма-буба. Допало ми се и како су приказали војнике у клаустрофобичном положају у њиховим оделима, а и односи које војници имају међусобно и према целој ситуацији прилично су кул. Иако су у доброј мери прилагођени данашњој младости, опет су доследни оригиналном филму. Сама прича је класична, али заиста није лоша.

Едукативни моменат: Небески маршал Ејми је желела да стекне популарност тако што ће казнити колонизаторе Марса, али се испоставило да јој је популарност и подршка људи опала. Популарност није нешто на шта можемо да се ослонимо јер је врло варљива и лако може да нестане. Но, оно на шта је Ејми требало да се ослони су исправне одлуке.

Оцена наставника:

5(може)