Перфектни систем

Након насиља над колегиницом у Трстенику, огласио се министар просвете. Вест су пренели многи медији.

Телеграф: Ружић поводом насиља у школама: Систем треба да штити ученике али и све запослене, проверићемо све механизме (17.11.2022)

Мени је пажњу привукла флоскула „савршен систем“. Не могу, а да се не запитам какав је то систем када је у њему жртва једна жена, самохрана мајка и наставница. Ја сам поставио питање, а одговор даје мој пријатељ и колега Милан Петровић. Додуше, његов одговор упућен је министру.

Читам Ваше саопштење на сајту МПН-а „поводом недавних случајева насиља у школама“, па пошто ни МПН нити сајт на трпе коментаре, мораћу овде и овако да Вам напишем.

Већ сте другом мандату на позицији министра просвете, овог пута надамо се и са већим фокусом на проблеме наставника. Не приличи више нити да се правдате како нисте радили у школама, нити да у први план стављате своје врле саветнике који су направили, како га Ви зовете „систем доведен до савршенства“.

СИСТЕМ НИЈЕ САВРШЕН, НАПРОТИВ САСВИМ ЈЕ ДЕВАСТИРАН.

Од целог чланка једино са чиме се можемо сложити јесте да систем образовања носе „дивни и племенити људи“. Можда Вас не треба подсећати да и дивни људи иду на посао, очекују плату која ће им за поштено урађен рад дати могућност достојанствене егзистенције. Иако „верујете да ниједна особа (у систему) није пожелела да ради у школи, а да нема љубав према тој професији и самој деци“, Ви перпетуирате модел који позива наставнике на то да је део њиховог посла да се у мањој или већој мери жртвују за виши циљ. Нисте ту неки претеча, то су радили безбројни министри пре Вас, по правилу када је требало сузбити незадовољства или испреговарати ново ништа са синдикатима који се буне. Посао у образовању је пре свега посао. Услови рада за запослене у Вашем министарству, то одговорно тврдим, једни су од најгорих у целој земљи. Можда су Вам саветници већ скренули пажњу да у већим градовима већ имамо мањак наставника? Ако они нису стигли, из медија сте морали чути да педагошке смерове мало ко жели да упише. Ево ја ћу додати, јер сам гледао статистике – како Ви „унапређујете систем“, све их је мање који тај систем стављају на своју листу жеља.

НАСИЉЕ ЈЕ НАСИЉЕ – НАСИЛНИЦИ И ЖРТВЕ ИМАЈУ ИМЕНА

У Вашем саопштењу, као лингвиста, примећујем да сте се послужили техником уопштавања како бисте замаглили чињеницу: над нашом колегиницом извршено је насиље највишег степена. Да, ишли смо на семинаре, ево да применимо у пракси: када неко физички повреди или доведе у ризик другога, то је највиши облик насиља; када неко то сними, објави у циљу јавног извргавања руглу, то је највиши облик насиља. Када неко то уради особи које је одговорна да у школи брани друге ученике од насиља, то превршава меру и показује да систем, ма колико дуго да је усавршаван једноставно не ради.

Ви позивате све у систему да прате правилнике, наставе да раде као и досад, али ту Вас опет саветници нису обавестили: правилници веома благо кажњавају овакве прекршаје ученика, поготову ако су малолетни, поготову ако су родитељи утицајни, поготову ако је колектив већ лабилан и болећив и најзад, ако појединац-жртва није решен да устане и брани своје достојанство.

Ваљда смо за овакве ситуације систем и правили: да не бисмо морали да ми, као колеге и бивше колеге, штитимо и подржавамо колегиницу која сутра треба да се врати у ту учионицу, да погледа у очи те ученике, родитеље, друге колеге? Ваљда смо зато правили систем да нас не би на крају тукли на радном месту? Као неко ко је покушао да у том систему једном заштити своја права, могу Вас обавестити да је сваки корак предвиђен у том систему јако болан и трауматичан, а пут до Ваше канцеларије дуг, а до поменутих „међународних организација“ још не знам ко је дошао.

Колегиница која је доживела насиље има своје име. Као особа на челу министарства дугујете јој извињење јер систем није учинио довољно да ово насиље превентивно спречи. Ако бисте желели да, бар до краја мандата, још имате наставнике, дајте чим пре урадите нешто да их макар не туку на послу, док се они, (и ако им је кад не умеју да се побуде паметно и до краја) жртвују за образовање и васпитање наше деце. О узроцима ових „недавних случајева насиља у школама“, који су за нас који јесмо некад у просветили радили, само последњи у низу, можемо да дискутујемо и дискутоваћемо, али ТЕК кад видимо шта сте ВИ урадили да систем заштити ове тужне очи система образовања у Србији које у Вас гледају са свих профила часних учитеља, наставника, радника у школама и родитеља.

У биологији постоји једно царство

_mphvQuxTryl0jb00 (Small)Систематика живог света у биологији је једна проблематична ствар. А проблем у свеколиком живом свету прави богат биодиверзитет. Иако ми знамо да сва жива бића, без обзира на њихову готово бескрајну различитост, имају једног заједничког претка, веома их је тешко данас довести у везу и „спаковати“ у фиоке или фолдере или царства, како их већ биолози стручно називају. Неке „фиоке“ већ постоје и у њима гомиле наслагане документације о многим врстама, али на „радном столу“, баш као на класичној слици канцеларије у којој се мало ради, а мало пије кафа, налази се гомила нерешених, заосталих „предмета“. Различити научници решавају их на различите начине и за то је потребно време, које ми у школама, пак, немамо, те смо морали да се довијамо како смо умели. И прогласили смо да постоји пет царстава, што није тачно, те сврстали оно што смо знали у свако од њих, са тим да ни нама самима та подела до краја није јасна.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Но, ова подела није за овај блог. За Биолошки јесте и тамо сам се бавио и бавићу се тиме када год се укаже прилика. Овде сам хтео да направим поређење. Склони поделама, а ваљда по инерцији, биолози у Србији подељени су такође у царства. И опет их има пет. Оваква подела постоји и у другим струкама, али није толико јасна и стриктна као код нас. Заправо, код нас је апсолутна и ултимативна, ни налик оној која важи за живи свет.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Прво царство чини Биолошки факултет. Већ при самом помену на ову институцију, представницима неких других царстава (ако не и свих) накострешиће се свака длака на телу, али ни представници самог овог царства немају високо мишљење о представницима других, а можда немају мишљење уопште. Некако се понашају као сами себи довољни и нико их не занима осим њих самих; чак ни сопствени студенти (уосталом, сетите се како сте се провели на факултету). Систем који су успоставили се одржава, а студенти се уписују. Биологија, иако у новије време оспоравана, лепа је наука и заинтересованих ће бити. Додуше, можда су наставници у основним и средњим школама заслужни што је на упису увек већи број од уписаних, али то и тако нико не доводи у питање, јер је факултет од наставника отуђен. Чак и онај део који се бави методиком, што се у најновијим дешавањима и показало. То је што се тиче Београда. Што се тиче других градова, поједини методику или немају или се она уопште и нигде не помиње, а једини који по том питању парира Београду, свакако је департман у Новом Саду.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Друго, највеће царство, чине основношколски наставници. Тек у новије време, посредством друштвених мрежа и због недаћа које су задесиле представнике овог царства, некако су почели ближе да сарађују. Стање које сам затекао пре неколико година био је неоправдано елитизиран Стручни актив наставника у Београду, који се окупљао ради форме и без икаквих овлашћења и који је више користио представницима других царстава да се позову у кључним тренуцима на наводне одлуке (којих није било), а како би се оправдао неки поступак или делегирање испод жита. Наставници у другим градовима махом нису ни имали Активе и са нескривеном нетрпељивошћу посматрали су псеудорад тог „тела“ чије „одлуке“ нису одобравали. Од тада до сада прилично смо еволуирали, можда се и малко осилили, што је, ваљда, и природно, с обзиром на свевременско гажење, али и даље смо прилично пасивни и одржавамо се захваљујући појединцима. Но, добро, ово је Србија, тако се у нас ради – сви системи и тако опстају искључиво захваљујући прегалаштву јединки. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

_n (Small)Треће царство су средњошколски наставници (који из мени недокучивих разлога више воле да их називамо професорима, што у овом тексту неће бити случај 🙂 ). Иако је ово царство веома блиско претходном, везе нису успостављене. Средњошколци изгледају још пасивнији него основци, иако се боре са много више проблема него ми. Све време су под притиском због уписа првака који је сваке године неизвестан, као што је неизвестан и њихов статус у средњим стручним школама. Рецимо, дозволили су (или ће пре бити да су морали да дозволе), што смо ми остали тек делимично пропратили, да се фонд биологије у средњим медицинским школама смањи (што је нонсенс), а неку сличну судбину доживеле су и гимназијске колеге пре неку годину.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Четврто царство, за нас наставнике мистериозно, представљају научни институти, од којих је најистакнутији онај који носи име Синише Станковића. Представници овог царства се тек спорадично баве наставом, када неки наставник залута са одабраним бројем деце на институт, или када запослени са института залутају на неки фестивал који се бави науком, попут Ноћи музеја. Њихова главна делатност је наука, којом ипак не могу да се баве несметано. Они конкуришу за пројекте, декларативно равноправно са Биолошким факултетом, али у збиљи од тих пројеката њима зависе плате, док факултетском кадру зависе – хонорари. Представници царства научних института су тек од скоро стекли право да буду ментори, што је била ексклузива представника факултета, иако су се докторати од вајкада радили на институту, који је, логично, обезбеђивао простор, средства и логистику. Сада то, дакле, могу, али много тога другог не могу. У ствари, много више не могу него што могу и питање је зашто пристају на то. Одговор је, као и за све у животу, зато што имају или зато што немају. Или имају неку своју рачуницу или немају избора.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Пето царство, најмање, али прилично моћно, јесу биолози по разним Владиним институцијама. Неке од њих, попут Завода за заштиту природе, окренуте су биологији (али не нужно и другим поменутим царствима), а друге, попут ЗВКОВ-а и самог Министарства, окренуте су настави у целини и биолози који у њима раде, по природи ствари, „преквалификовани“ су у универзалне саветнике. Уосталом, када имамо неки проблем, као ономад са такмичењима, Активи се не обраћају нити једном од биолога тамо, већ, рецимо, начелнику Школске управе који је по вокацији – географ. Да ли би могао да се искористи потенцијал тих људи за унапређење наставе биологије и уопште статус науке? Да, али не мора да значи. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Rhododendron sp pollen grains (Small)И као што вируси не припадају ниједном царству, тако имамо и неке ентитете који нису припадајући, али јесу значајни. Рецимо, Природњачки музеј у Београду или Истраживачка станица у Петници. Петничари, попут вируса, с времена на време успеју да заразе представнике мање-више свих царстава добрим вајбом, али ипак је у питању епидемија малог домета, те иако добар вајб може да потраје, на велике популације нема већег ефекта. Нама је, ипак, потребно више од тога, али пре него што напишем и шта, требало би причу о царствима да резимирам.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

У природи тек наизглед влада хаос – овај организам једе онај, а при томе пази да га трећи не поједе, али и да не заради неког паразита, те прави симбиозу са неким петим организмом… У свем том метежу док свако једе сваког и где наизглед нема правила, те је много мањи заправо јачи од много већег, а спорији адаптивно успешнији од бржег, цео систем функционише и супстанца кружи, а енергија протиче. У царствима биолога ништа не кружи, јер је све препуно слепих улица, свуда су закрчења и застоји и свако вози са себе, а друге гази по потреби. Нема ни протока енергије, макар не оне позитивне. Царства се одржавају (ван сваког закона природе), али прогреса, макар оног правог, нема. И сви су незадовољни, а адаптивна вредност ниска. Можда ће се неком учинити да су ипак задовољни представници Биолошког факултета, али и ако јесу, питање је докле ће бити. Губитак радних места по средњим школама, а ко зна, можда и основним, смањиће потребе друштва за кадром. А тиме и за студентима. Слична опасност вреба и са института. Неповољан положај научника условиће смањење фитнеса те популације, а тиме и део студирања оног кадра намерног да се науком бави. Просто ће престати да буде важно колико интересовање влада за упис, јер љубав према науци је идеал коме тежимо, а радна места су реалност коју имамо.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

_nojИако, као што написах, царства ферцерају свако за себе и без интересовања за друге, питање је какав је квалитет тог функционисања и докле ће уопште функционисати. Кад – тад доћи ћемо до тога да једни без других на овај или онај начин не можемо. Једини начин да направимо стабилан екосистем који ће бити конкурентан другима (и то добро конкурентан) је удруживање. И знам да сте се плашили овог дела, али морали смо до тога доћи. 🙂 Једино могуће удруживање је Српско биолошко друштво. Да, знам, наставници имају да кажу много тога о овом Друштву, чак више него што ја написах до сада и листом ништа лепо, али колико год да је то друштво било фантомско у прошлости, а грешно у садашњости, добра воља људи који га чине постоји. Чак има и представника првог (које сам навео) царства ангажованих у Друштву (односно на пословима којима се Друштво бави), а које знам и лично и за које тврдим да су квалитети и као биолози и као људи. Сви биолози знају да у свакој популацији влада индивидуална варијабилност, односно другим речима, нису сви исти и хвала Богу на томе, па макар се радило о мањини (као што је вероватно случај, али еволуција каже да се популације и по том питању могу мењати).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Никог не наговарам ни на шта. Српско биолошко друштво постоји (сада са сасвим новом екипом) и постојаће и без нас. Моје мишљење је да тиме губе и царства наставника и само Друштво, али и струка, а ми уласком у Друштво не губимо ништа. А можда можемо да добијемо све оно што као самостално царство нисмо могли. Размислите о томе.

Званично блоговање из личног угла

n
Сликала ме моја Гоца Поповић.

Све текстове на Биолошком блогу писао сам из угла званичног блогера. Зоран Милојевић, који ме је предложио за овај посао, на чему сам му и те како захвалан, дао нам је слободу да бирамо шта ћемо посетити, те о чему и како ћемо писати, али неке смернице и савете јесмо имали. Што због неискуства у таквој врсти активности, али пре свега из поштовања према човеку који ми је овакву шансу дао (и поред тога што у писању нисам баш склон помирљивом тону, напротив 🙂 ), трудио сам се да се руководим свим тим смерницама и саветима. И верујем да сам у доброј мери успео у томе.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Текстови су, очекивано, афирмативни, али ни моје мишљење се битније не разликује. Конференција јесте била накрцана најразличитијим садржајима и верујем да то може да замори, али са друге стране, то даје могућност посетиоцима да виде и чују тачно оно што желе и да не морају да присуствују и нечему што је за њих сморно и заиста непотребно за њихову сопствену праксу. У таквој поставци не видим проблем, чак, подржавам и поздрављам, мада је то конкретно мој посао тамо учинило прилично тешким. Најискреније, нити једно предавање нисам одслушао од почетка до краја, већ сам улетао на брзину, одслушао сасвим довољно да имам материјала за тај део поста и јурио (заиста јурио) даље. И разговори су били брзи, с ногу што би се рекло и опет – јурио даље. Но, да вас не замарам с мојим личним прегалаштвом, мислим да је конференција, поред свих ситнијих проблема, била пун погодак. И треба да настави да живи, ради, расте и развија се.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Што се нама битних институција тиче, из многих уста сам чуо да је, најблаже речено, чудно што ниједан наш Завод није пронашао место овде. Представника Завода је било (урадио сам интервју са њима), али само из личног интересовања и жеље да се види овако један значајан скуп. Заводи нам спавају, а богами ни друге значајне институције нису будне. Све те инстутије су важне и сигурне у свој статус и очигледно је да не виде разлог да се труде. Штанд Министарства је могао и другачије да уради поставку са презентацијама, како би било ефектније (налик на „Креативно перо“, на пример), али нећу да их критикујем. Министарство ћу свакако критиковати, ту двојбе нема, али не сада. Овај пут ћу поздравити идеју и иницијативу да наступе партнерски са наставницима и надам се да од тога неће одустајати. Тиме су показали да у овом случају неће да се поводе за другим институцијама и поставе се изнад нас, обичног пучанства. Браво, што се мене тиче.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Како су се други понашали? Па, могу да вам кажем из личног угла, било је и оваквих и онаквих. Организатори су увек имали разумевања, а људи по штандовима су били најчешће спремни да урадимо разговор (било је и таквих који су ме, када би видели да носим црну траку, буквално вукли за рукав), али је било и пар примера онога што бих назвао српска посла. 🙂 Опет, сигурни у себе, „ладили“ се ме свако мало, односно гласноговрница (чији је посао да промовише своју фирму) сваки пут кад бих се појавио говорила ми је да баш сада мора да изврши нека наређења директора, па ако могу да дођем за 16 минута… За 16 + 16 + 16… минута већ сам имао неке друге приче. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Некако се задесило да сам од свих блогера највише радио са странцима, тако да могу да вам кажем да су они били пре свега предусретљиви. На разговоре нисам чекао дуже од пар минута и дошли би у само Блогерско ћоше, имали разумевања за то што ми енглески није матерњи језик, а сами разговори су били баш пријатни, без обзира да ли су били стриктно професионални или бисмо и неформално попричали о неким мукама српских наставника, на пример. 🙂 Највећи ми је утисак што су сви ти људи потпуно нормални. Иако су белосветски стручњаци, имају каријере којима тешко да било ко од нас може да приђе, ни у једном тренутку нисам осетио да сам ја један мали, приградски наставник док су они уважени експерти. Поређења са неким овдашњим приликама овог пута не бих правио. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Расписао сам се и време је да полако закључујем. Да ли је Зоран одабрао добру блогерску екипу? Дефинитивно јесте, јер сви су листом сјајни људи и блогери. Наравно, увек ту има места за још понеког, али хајдемо искрено – чак и међу 120 предавача било је места за још понеког, па нису сви ту, а што не значи да неће бити. Мени је пала на памет једна блогерка оштрог пера и још оштријег језика и њу је, у неформалном разговору, поменуо један мој саговорник, који је пример позитивног наставника. Знате о чему причам. 🙂 И рекао ми је да она пише онако како он мисли. Немојмо да се заварамо, не делимо се ми на позитивце и негативце, или како год већ, сви ми мучимо исте муке и иако једноумље дефинитвно међу нама не влада, сви смо уочили све што треба да уочимо. Разлика је у томе шта даље радимо са тим запажањима, односно како радимо. Ко је разумео, схватиће. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

И питање за крај – да ли је Зоранова идеја за Блогерско ћоше добра? Тешко да ћу бити објективан, али ћу свеједно написати да јесте. Све и да нисмо испунили ваша очекивања, оваквом виду извештавања треба дати шансу (као и самој поставци конференције) и треба га практиковати, јер сам убеђен да је ово почетак једне нове димензије наставничке блогосфере, која није баш да нема утицаја у нашем образовном систему (иако не довољно велики још увек).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

И не кријем да бих волео да опет будем део блогерске екипе, јер је искуство осим што је сасвим ново, потпуно добро. Претходне две године нису ме изабрали за предавача, да би ме ове треће године, када сам одустао да икад више аплицирам, изабрали за блогера. Иако то нерадо признајем, изгледа да сам већи допринос свем том дешавању дао као блогер него што бих као предавач. Но, никад се не зна у ком смеру живот иде. Можда, ако бог да, следеће године нећу више бити наставник. Али то је нека друга прича. 🙂

Лако Је Критиковати 10

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

ja_channing_dom_rgb_7696 (Small)Уздизање Јупитера (Jupiter Ascending 2015) је научно фантастични филм у чијој је жижи девојка Мила Кунис, кћерка илегалне руске емигранткиње Марије Дојл Кенеди, која, заједно са својом широм породицом, зарађује тако што чисти по кућама у Чикагу. Њен живот се мења када се за њу заинтересује ванземаљска раса, пошто су њени гени потпуно истоветни генима покојне краљице, која је била глава моћне династије Ејбрасакс. Према закону који влада међу тим племенитим ванземаљцима, Мили припада читава Земља, што не одговара најстаријем сину бивше краљице Едију Редмејну. Зато он наручује њено убиство. Едијевој сестри Тупенс Мидлнтон, као и млађем брату Дагласу Буту Мила више одговара жива, те они шаљу своје најамнике како би остварили сопствене интересе. Оно што је за чланове краљевске породице интрига, за Милу постаје борба за живот.

Критички осврт: Постоји можда не баш научна, али свакако теорија да је живот на Земљи настао тако што га је посејала нека разумна ванземаљска раса. Овај филм се не само базира на томе, већ даје и смисао овом поступку. Наиме, богати племенити ванземаљци, чланови династије Ејбрасакс, имају у својим поседима насељене планете на којима су некада давно посејали гене за људску врсту, како би се она намножила довољно да могу да је пожању. Жетва би значила да побију све људе на тој планети и да од њих сачине регеникс, неку врсту серума који замењује старе ћелије и обезбеђује вечну младост. Јасно је да та супстанца има највећу вредност и отуда и моћ поменуте династије. Идеја за филм је веома добра и филм је од оне „врсте“ која се мени баш допада, тим пре што је маштовит, динамичан, са сјајним специјалним ефектима, интересантним локацијама у свемиру, занимљивом сценографијом, костимима и техничким решењима оружја и опреме и са пристојним глумцима. Ипак, сав тај потенцијал је прилично неискоришћен, а неки би рекли чак и протраћен. Нећу бити толико строг према филму, али не могу да не приметим да има добрих мањкавости.

Интрига, колико год да је мудро постављена, трапаво је одрађена, па тако неке зачкољице у протоколу племића уопште нису јасне. У једној од последњих сцена, Мила неће да потпише абдикацију, па тиме да преда Земљу Едију, што њега наводно спречава да наша планета буде у његовом поседу. Једино је питање шта га спречава? Ако је убије, што му није проблем, он остаје једини власник. Са тим у вези, она му се пре тога предаје остављајући своје заштитнике на другом свемирском броду, што је, најблаже речено, нимало мудро. Такође, претерано је наиван и њен пристанак на брак са млађим братом Дагласом.

Како би се, ваљда, повећала напетост у филму, малтене свака иоле озбиљнија акција решава се у последњем тренутку, што, рекао бих, ствара контраефекат, а и сцене постају натегнуте, посебно једна од последњих, када Мила и њен вечити спасилац Ченинг Тетјум пролазе кроз портал који их одводи са Јупитера. У ствари, како се филм ближи крају све постаје све лошије. Последње сцене су прави антиклимакс. Она се враћа свом старом послу чишћења тоалета, а некако ипак очекујете више од новопечене власнице читаве Земље. И сама последња сцена када њих двоје лете са све подврискивањем над Чикагом, потпуно је без везе.

Едукативни моменат: Ванземаљска раса људе посматра као најважнији ресурс и они то и јесу, мада не баш онакав каквим су га приказали у филму. Ништа није важније од људи, ни злато, ни енергенти, ни било шта друго. Без људи, све друго губи смисао.

Оцена наставника:

3(блага и блажена)

The-Purge-la-noche-de-las-bestias-poster-español (Small)Прочишћење (The Purge 2013) је футуристички филм о другачије уређеном америчком друштву, које је наизглед идеално јер је стопа криминала никад мања, а незапосленост на свега 1%. Нови оци, актуелни владари ове земље, постигли су то једним смелим законом, а који су назвали „Прочишћење“. Наиме, једном у години, конкретније током једне ноћи у трајању од 12 часова, свака врста криминала постаје легална, а како би се становништву наводно омогућило да испразни нагомилану агресију проистеклу из фрустрација. Управо такву једну ноћ филм дочарава кроз дешавања у једној породици, коју чине Итан Хок, Лина Хиди и њихово двоје деце. Они живе у богаташком крају у коме иначе нема немира, али се, за сваки случај, обезбеђују штитовима на вратима и прозорима, које Итан управо и продаје. Невоља настаје када прогоњеног бескућника Едвина Хоџа Итанов самилосни син пушта у кућу како би му спасио живот. Младићи и девојке, које предводи Рис Вејкфилд, намерни да убију Едвина, постављају ултиматум Итану да или ће им предати бескућника или ће их побити све. Те ноћи Итан и Лина осетили су сву страхоту овог закона који су до тада само декларативно подржавали.

Критички осврт: Сасвим нов систем који овај филм нуди у основи није потпуно нов. И у многим другим остварењима, која се баве будућношћу, присутна је идеологија да смрт једних доноси благостање другима. Разлика је у томе што је овај филм потпуно разрадио ту идеју и од ње сачинио читаву једну филозофију, сагледану из више углова и дајући једну ширу слику. Тако, рецимо, сазнајемо да „Прочишћење“ нема много везе са ослобађањем појединца од фрустрација, већ друштва од свих оних који се издвајају. Млади које предводи Рис Вејкфилд „чисте“ друштво од бескућника, а комшије желе да убију целу Итанову породицу јер се издвојила по свом статусном положају. Рис, као и његови другари, носи школску униформу коју обично повезујемо са популарним и пожељним појединцима, што такође говори у прилог овоме, а и кроз филм неколико њих говори управо о чишћењу друштва, само свако на свој начин. Можда би било боље да нису говорили, а како би оставили гледаоцима да сами дођу до тога, чиме би, мислим, учинили да филм буде паметнији.

Иако су ликови прилично стереотипни, почевши од Итана, исфолиране и исфорсиране главе америчке породице, глума је заиста била на висини, а сцене, иако предвидљиве, урађене су мајсторски. Посебно када Итан и Лина у паници покушавају да завежу и испоруче рањеног Едвина. Већи део филма је акција и то прилично сурова и сирова, али и онај први део када тек креће ноћ „Прочишћења“ одрађен је невероватно напето, иако се ништа конкретно не дешава. Свеукупно, утисак је сасвим добар, мада се на саму идеју може ставити неколико примедби. Рецимо шта ако неко почини злочин у 7.15, односно петнаест минута након истека „Прочишћења“? Након читаве ноћи злочина тешко би било доказати да је баш тај злочин нелегалан.

Едукативни моменат: Иако нам некада изгледа да је насиље оправдано, посебно онда када се ради о „заслуженој“ казни, оно, ипак, никада није решење и само доводи до још веће мизерије.

Оцена наставника:

5(минус)

TKATposter (Small)Турбоклинац (Turbo Kid 2015) је својеврстан омаж чак три удружена режисера СФ филмовима из осамдесетих. То је појачано тиме што говори о фантастичној будућности која се дешава 1997, па изгледа као да неко из минулих времена није добро предвидео шта ће се дешавати. Свет је опустошен, прекривен смећем и без ресурса, пре свега воде, која је најтраженија. Главни лик је млад момак Мунро Чејмберс, који живи у подземном скровишту, покушавајући да преживи у свету анархије. Његова је жеља да постане суперхерој попут Турборајдера. Та жеља му се и остварује, када случајно наилази на летелицу са мртвим пилотом у оделу које обезбеђује заштиту и енергетско оружје. Он тада креће против злог робота Мајкла Ајронсајда, који терорише цео крај.

Критички осврт: Видео сам да су на најпознатијем сајту посвећеном филмској критици „Rotten Tomatoes“ сви нешто фасцинирани овим филмом јер је тако духовит, врцав, ироничан, носталгичан и шта већ све не. Иако јесам подложан хало-ефекту, просто не могу да будем сагласан са свима њима. У реду, филм се издваја у мору других зато што је урађен у маниру осамдесетих и то је малтене све што бих добро могао да напишем о њему. Заиста не видим ништа духовито у сценама најразноврснијег клања при коме на све стране сасвим неприродно шикља крв. Можда би се неком учинила смешним сцена када Мунро на крају уз помоћ сунцобрана убија маскираног психопату, те се љуби са Лоренс Лебоуф испод истог тог сунцобрана који их штити од кише крви поменутог психопате, али мене није забавила. Ваљда је требало да нискобуџетни специјални ефекти буду смешни, али они су и тако смешни у филмовима који су заиста покушали да буду озбиљни, а таквих има и то скоријих, а не само оних из осамдесетих година.

Радње у филму готово да нема; све време се вијају на по мало простора, са тим да се циљеви те јурњаве непрекидно мењају (час Мунро бежи од некога, час жели да спасе поменуту пријатељицу, час жели да се освети, час креће у потрагу), а неки ликови у филму нису сигурни ни шта траже, ни због чега, а када се сретну настаје битка, којој придају велики значај, или већ некакав сукоб, насиље, углавном неко зло. Радња се, напросто, „котрља“, а дијалози и односи између ликова сасвим су сведени, тако да ни тај аспект није унапређен на уштрб радње. Дакле, углавном све говори да је у питању лош филм и ценим да је такав направљен са намером. Разумем ја да је то требало да буде пародија (као што је прилично очигледно да је лик Арона Џефрија алузија на Индијану Џонса), али нити видим да је успела, нити јој видим смисао.

Глума је, пак, прилично пристојна, колико је то могуће у овом случају. Неколико критичара је оценило да филм има неког шмека, али ја верујем да је том шмеку допринела харизма коју сами глумци (како протагонисти, тако и антагонисти) несумњиво имају.

Едукативни моменат: Мунро има жељу да постане попут свог суперхероја Турборајдера, али не постаје потпуно као он, већ Турбоклинац. Но, и поред тога, он је извојевао победу. Добро је имати узоре у животу, али оно што постајемо треба да има нешто аутентично наше.

Оцена наставника:

1(на два)

6_large (Small)Побеснели Макс: Бесни друм (Mad Max: Fury Road 2015) је четврти наставак саге о Побеснелом Максу, са тим да овог пута главну улогу нема Мел Гибсон (што је и логично јер је трећи наставак, у коме је он глумео, снимљен пре цирка тридесет година), већ Том Харди. Макс је бивши полицајац, а сада, у постапокалиптичном друштву, усамљени ратник, кога су заробили Дечаци рата, армија тиранина Имортан Џоа (Хју Кејс-Бирн), који контролише доток воде својим поданицима. Макс постаје „врећа крви“, односно роб чија је једина улога да буде донор крви повређеним ратницима. У међувремену, караван, који предводи једнорука Император Фуриоза (Шарлиз Терон), креће да се снабде залихама бензина у Град бензина. Међутим, Фуриоза има сасвим другачије планове. У свом танкеру она крије пет лепих жена, Џоових конкубина, које жели да спасе, односно одведе на боље место, са кога је и сама потекла. Џо је открио нестанак својих жена и послао војску да их врати, а међу њима и Николаса Хоулта. Заправо, Николас је морао да се снабде крвљу како би ојачао, погађате, од Полуделог Макса. Како не би пропустио борбу, повео је и своју „врећу крви“, тако што га је привезао за мотку на бранику свог аутомобила. И тако је кренула трка, која се није завршила до самог краја филма.

Критички осврт: Овај део није понудио много новог у односу на претходне, а у смислу радње, која је прилично слична оној у другом делу, када се исто јурцају колима. Наравно, ту је други глумац, који није успео да дочара лудака као што је то некако природно умео Мел Гибсон, али јесте био на висини задатка. Међутим, сама трка, њена динамика, идеје за оруђа и оружја, костими, ама све је напросто фасцинантно. На неком од камиона чак је у правом смислу речи прикачен гитариста који свира хеви метал. Иначе је све некако и рађено баш онако како би љубитељ овог музичког правца и замислио да треба да изгледа, са све лобањама, металом, спрејовима за графите, ватром која шикља и сличним алаткама и ефектима. Имортан Џо (назив је игра речима, пошто immortal значи „бесмртан“) је нека врста врховног свештеника јер пропагира да ће његови ратници отићи у Валхалу, пребивалиште палих викинга. Викинзи су древни Нордијци, а чини ми се да ови данашњи прилично негују хеви метал звук. Па и да режисер Џорџ Милер није имао то на уму, свакако је нордијском религијом појачао тај „таф“ ефекат. Све у свему, урадио је један добар посао.

Едукативни моменат: Место које је Фуриоза тражила није било више оно кога се сећала и није било боље у односу на оно које је напустила. Зато је са својом групом била принуђена да се врати, али свргнувши тиранина, вратила се под другачијим условима. Некада и није потребно да тражимо боље место за себе, већ нам и ово на којем смо може бити сасвим добро, ако променимо услове у којима живимо.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

Jurassic-World-movie-Chris-Pratt-Bryce-Dallas-Howard- (Small)Свет из доба јуре (Jurassic World 2015) је такође четврти наставак, али овог пута „Парка из доба јуре“ и дешава се двадесет и две године након њега. Овај свет је зоолошки врт, односно парк смештен на пацифичкој обали Средње Америке. Управа парка суочава се са материјалним потешкоћама, па како би га учинила атрактивнијим, прави нове врсте диносауруса користећи генетички инжењеринг. Тако је направљен Indominus‍ rex, застрашујући грабљивац налик на тираносауруса, али са побољшаним особинама предатора. Индоминус показује изузетну интелигенцију и успева да се ослободи из кавеза, баш у тренутку када су менаџерки парка Брајс Далас Хауард дошла у посету њена два сестрића. Велики предатор постаје претња и за људе и за диносаурусе по парку и стручњак за велоцирапторе Крис Прат предводи екипу (у коју су укључени и поменути велоцираптори) која треба да га улови.

Критички осврт: Ни овај део није понудио много новог у односу на претходне и заправо је радња идентична оној у првом делу, када нешто крене по злу и опасни диносауруси су ван обезбеђеног простора, те почињу да сеју страх и смрт по парку. И у првом делу је ту негде двоје деце која упадају у невоље, баш као и овде. Оно што јесте ново је техничка опремљеност парка, као и употреба генетичког инжењеринга како би се створила нова, никада виђена врста. Ова врста сасвим личи на тираносаура и нисам нешто фасциниран. Занимљивији ми је мосасаур, који овде има тек нешто виђенију споредну улогу и који је огроман и до сада се ни у једном делу није појављивао.

Филм је динамичан, занимљив, са специјалним ефектима који су испратили стандард који је поставио први део још давне 1993. Сцене су добро урађене, како оне акционе, тако и оне комичне. Од ових потоњих издвојио бих ону када се дешава евакуација, па Колин Треворов јуначки одлучује да остане на свом радном месту, те јуначки то саопштава Лорен Лапкус, својој колегиници, па, такође, јуначки креће да је пољуби, на шта она каже: „Ох, не, па ја имам дечка!“ И тада настаје врло непријатна ситуација, али стварно смешна. Неке сцене су, додуше, покрадене из других филмова (па тако када одред масакрира индоминус, на екранима у бази на којима се прате животне функције сваког члана тима једна по једна линија ЕКГ-а постаје равна – иста сцена постоји у другом наставку „Ејлијена“), а завршне сцене потпуно кваре утисак. У тим сценама се дешава борба индоминуса против тираносауруса и велоцираптора и направљена је тако као да су у питању људи, а не животиње, са све саосећајним погледима између диносауруса. Иначе, некакав „разговор“ се дешава и раније између индоминуса са велоцирапторима када их он убеђује да им је он алфа, а тумачење зашто су они то и прихватили је што његов геном садржи и гене поменутих велоцираптора. Цврц. 🙂

Едукативни моменат: У парку је све пошло наопако када је управа одлучила да направи сасвим новог диносауруса, поред свих постојећих, изузетних врста које већ имају. Јасна је порука у вези са рецентним врстама, али ако бисмо ову идеју применили шире, схватили бисмо да треба ценити и оно што већ имамо и то да нам буде на памети када жудимо за нечим новим.

Оцена наставника:

4(не баш јака)

Resident Evil Afterlife - wallpaper - (Small)Притајено зло: Живот после смрти (Resident Evil: Afterlife 2010) је још један четврти наставак. Ради се о саги „Притајено зло“, са Милом Јововић у главној улози. На почетку филма она долази у јапански део корпорације „Кишобран“, заједно са својим клоновима, како би дохакала бескрупулозном председнику те компаније Шону Робертсу. У својој намери није успела, али јесте да потпуно уништи ту базу. Након шест месеци, запутила се у Аркадију, место које, према свим информацијама, нуди безбедно уточиште за све оне који су преживели зомби апокалипсу. Аркадија би требало да се налази на Аљасци, али Мила тамо не налази ништа, осим своје пријатељице Али Лартер, која као да је сишла с ума. Мила јој помаже и са њом малим авионом одлази у Лос Анђелес, где затичу шачицу преживелих на врху затвора. Тада Мила открива да Аркадија није град негде на Аљасци, већ велики брод који сакупља преживеле и, заједно са својим новим пријатељима, смишља тактику како да до тог брода дође.

Критички осврт: И овај филм је режирао, као и први, Пол В. С. Андерсон, што је изгледа добро, пошто су други и трећи део, које су режирала нека друга двојица, прилично јадни. Ни овај део не пати претерано од оригиналних идеја, али је начин како је прича испричана бољи, сам филм је динамичнији, а сцене урађене заиста сјајно, мада предвидљивих момената има, а има и покоја грешкица, као када Мила на броду прати крвави траг, који се већ у сцени пар секунди касније губи. Андерсон је очигледно пронашао инспирацију у „Матриксу“. Но, не смета, и тако је филм рађен према видео игри, те је и логично да управо филм који се бави виртуелном реалношћу буде узор.

Оно што је овај филм донео ново то је некакав зомби див са врло опаком секиром/маљем, пауколика машина која се лепи на груди и контролише људе и зомбије који су еволуирали тако да им из уста излази некаква хоботница. Ништа претерано значајно. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму јако ми је било тешко да пронађем нешто едукативно, али рецимо нека буде Милино трагање за сигурним уточиштем, које досеже све до Аљаске. Трагање за оним што ми сматрамо вредним, увек треба да буде широко и чак и када на очекиваном месту не нађемо то што тражимо, не треба да клонемо духом и прекинемо потрагу, баш као што ни Мила то није учинила.

Оцена наставника:

4(бледуњава)

9 (Small)Машина (The Machine 2013) је британски футуристички филм, у коме је главни јунак научник Тоби Стивенс, који ради за војску и чији је циљ да произведе робота ратника који ће поразити Кинезе у рату који се очекује. Лични циљ овог научника је да произведе вештачку интелигенцију која ће бити погодна подлога да угости ум његове кћерке која пати од неизлечиве болести. Он унајмљује асистенткињу Кејти Лоц, која постаје исувише заинтересована за чудне експерименте унутар базе и командни врх је убија. Тоби прави робота по узору на њу, у жељи да настави са својим личним експериментом, али војска има другачије планове.

Критички осврт: Ово је један добар трилер, али и добар СФ, са одрживом, мада предвидљивом радњом, која има главни и споредни мотив. Главни је унапређење вештачке интелигенције, а споредни унапређење људи, повређених војника, који добијају импланте и који их уздижу на виши ступаљ еволуције. Име жене робота је, наравно, Ева (такође и име научнице), што је клише, али на то може да се зажмури кад је све остало сасвим добро, а посебно бих похвалио глуму.

Едукативни моменат: Овај филм недвосмислено поставља кључна питања са којима ће се човечанство бавити у будућности, али и већ сада можемо се запитати колико нас машине, компјутери пре свега, заиста унапређују и у крајњој линији, замењују. Јер наместо личног контакта све више комуницирамо путем друштвених мрежа и више времена проводимо испред екрана.

Оцена наставника:

5(може)

url00 (Small)Ја, робот (I, Robot 2004) је научно фантастични филм базиран на књижевним делима Исака Асимова. Америчка компанија која производи роботе таман је на тржиште избацила најновији модел, када се десило (само)убиство у тој компанији. Наиме, отац роботике Џејмс Кромвел нађен је мртав у холу компаније, а на лице места позван је детектив Вил Смит, који роботе не подноси. Зато он одмах прави конструкцију да је робот убица, у шта нико не верује, а због првог закона роботике који каже да робот не сме повредити људско биће. Некако једино он види да роботи почињу да показују неуобичајено понашање, чак веома опасно и схвата да се спрема читава побуна против човечанства.

Критички осврт: С обзиром да је филм снимљен према поставкама мог омиљеног писца, већ је имао предуслов да ће ми се допасти. И испунио је очекивања. Чак су и главни ликови или рађени по узору на ликове из књига, као што је случај са ликом који тумачи Вил Смит или су буквално преузети, као што је случај са робопсихологом компаније Сузан Келвин (Бриџет Мојнахан). Додуше Сузан у причама и филмска Сузан не деле и исти карактер, што је штета, али није толико страшно. Мислим да је много страшнија глума и Бриџет и Вилова, који су некако преглумљавали. И разлог зашто Вил мрзи роботе некако је натегнут, неуверљив, баш као и, како написах, њихова глума.

Све остало је било сасвим у реду, можда не и претерано оригинално, а посебно не искључивање мозга који управља роботима, а које неодољиво подсећа на сцену из „Одисеје у свемиру“. И ликови су потпуно стереотипни и већ виђени у толико филмова до сада (Вил је полицајац бунтовник који жустро враћа значку шефу, а Бриџет је хладна научница која се временом откравила).

Едукативни моменат: Роботи су преузели лидерску улогу како би заштитили људе, а против њихове воље. То су урадили јер су сматрали да су људи неспособни да воде рачуна о себи на прави начин. Родитељи, попут робота, презаштићују своју децу, верујући да они знају шта је за њихову децу боље. Оно што недостаје у оба случаја је слободна воља да свако води свој живот онако како жели, ма колико год ми такав начин лично не одобравали.

Оцена наставника:

4(чиста)

edge-of-tomorrow6978 (Small)Ивица сутрашњице (Edge of Tomorrow 2014) је ратни филм који приказује последњу битку између агресивних ванземаљаца и земљана, а која се води негде у Европи, коју су ванземаљци освојили. Главни протагонист је мајор не баш херојског држања Том Круз, кога су послали на фронт на силу и ражалованог, као обичног регрута. А на фронту полази му за руком да убије једног ванземаљца, али је и сам настрадао. Међутим, буди се и схвата да наново преживљава исти дан када је послат на фронт. И опет гине, неспособан да промени след догађаја у своју корист и наново се буди. Његов живот се претвара у непрекидно преживљавање истог дана, све док не ступи у контакт са ратним херојем Емили Блант, од које сазнаје да јој се то исто десило. Пошто је дошао у контакт са крвљу једног ређег примерка ванземаљца, Том је попримио њихову моћ да ресетују дан, те тако буду у предности у односу на непријатеља, пошто знају шта ће се дешавати. Зато њих двоје сваки дан смишљају стратегију како ће да искористе ову Томову новостечену моћ и победе непријатеља.

Критички осврт: Мени овај филм изгледа као хибрид „Дана мрмота“ из 1993. и „Свемирских војника“ из 1997. и то сасвим успешан. Не знам шта бих пре похвалио; радњу, акцију, комичне ситуације, специјалне ефекте, добру глуму (толико добру да сам о Тому као глумцу потпуно променио мишљење)… Једино што квари утисак је срећан крај по сваку цену и упркос логици коју је наметнуо филм. Да се филм завршио са претпоследњом сценом када Том гине или да се наново ресетовао дан, ово би било ремек-дело.

Едукативни моменат: Сваки дан може да нам буде исти, али можемо и да га променимо тако што ћемо направити нешто другачије, па зашто да не и херојски. Одлука је на нама.

Оцена наставника:

5(скоро савршена)

austin-powers-the-spy-who-shagged-me (Small)Остин Пауерс: Шпијун који ме је креснуо (Austin Powers: The Spy Who Shagged Me 1999) је друга по реду у трилогији пародија на легендарног тајног агента Џејмса Бонда. Додуше, филм пародира и друга остварења, попут „Рата звезда“, „Ејлијена“ и „Повратка у будућност“, али је главни јунак, кога тумачи Мајкл Мајерс, ипак тајни агент и основна радња филма је у вези са његовим озбиљним панданом 007. Остин је вечита сметња Доктору Злом (кога такође тумачи Мајкл) и зато опаки доктор одлучује да се времепловом врати у прошлост у 1969. и отме му тзв. моџо који представља есенцију Остинове привлачности. Успут је одлучио и да уцени Белу кућу да му исплати немогући износ новца, са претњом да ће уништити Вашингтон, па потом и друге градове, ласером са Месеца. Остин је схватио да је изгубио моџо, што му потврђује и његов шеф Мајкл Јорк, а открива му и које је активности предузео Доктор Злоћа, те га шаље у исту ту прошлост како би га спречио.

Критички осврт: Филм је направљен да буде смешан и неколико фора заиста и јесу, али не могу да кажем да се ради о урнебесној комедији и заправо, то ми се и више допада. Американци праве урнебесне комедије, попут „Мрак филма“, тако што нижу форе које често немају везе са остатком радње (десиле су се, смешне су и идемо даље као да се нису десиле). У овом случају хумор је дат кроз јединствену причу, конзистентан је, приземнији и рекао бих, паметнији. Зато цео филм није урнебесно смешан, али јесте ведар, лепршав и распеван. Наравно, томе доприноси и то што је смештен у ведре шестдесете године.

Морам да одам признање Мајклу Мајерсу не само зато што је у филму глумео чак три лика, већ и зато што је, заједно са имењаком Мајклом Макалерсом, написао сценарио и направио радњу ни од чега. 🙂

И морам још да приметим да је начин како је екипа научника открила где се налази скровиште Доктора Злог заиста генијалан. Као и фора са Остином у лабораторији која се на то надовезује.

Едукативни моменат: Остин је пред крај филма остао без свог моџоа јер је флашица у којој се налазио пала и разбила се. Међутим, схватио је да му није ни потребан јер је на крају свеједно добио девојку Хедер Грејам. Њој се допало какав он јесте, што се није променило ни када му је Доктор Злоћко моџо отео. Оно што јесмо и колико вредимо, нико нам не може одузети.

Оцена наставника:

4(без звездице)

interstellar (Small)Међузвездани (Interstellar 2014) је научно фантастични филм о Земљи која умире, али не кроз драматичну апокалипсу, већ полагано, а због дезертификације и болести које уништавају усеве. Крај човечанства је неминован и зато су се научници организације НАСА дали у потрагу за насељеним световима. Помоћ им је пружила мистериозна ванземаљска раса, која је направила црвоточину у свемиру близу Сатурна, а која води у другу галасксију. Сплетом необичних околности, фармер Метју Маконахеј, долази до научника поменуте организације и пристаје да он буде пилот свемирског брода (пошто није био одувек фармер), а који има задатак да посети три обећавајућа света на којима се већ налазе научници који су тамо отишли како би их истражили. То, нажалост, значи да мора да остави своје двоје деце, сина (кога као одраслог тумачи Кејси Афлек) и кћерку (коју као девојчицу глуми Мекензи Фој, потом Џесика Частејн и, напокон, Елен Берстин), али и да ће им његов одлазак буквално спасити животе.

Критички осврт: Тешко је описати радњу у неколико реченица јер је веома сложена, са неколико значајних ликова, од којих су листом сви добри глумци (укључујући и поменутог Метјуа, који има изузетну харизму) и филм прати судбине практично сваког од њих. Ипак, радња се лако прати, а филм лако гледа јер је изузетан. Заправо, давно нисам гледао овако добру научну фантастику и према мом мишљењу, ово је модерна поставка „Одисеје у свемиру“. Радња је, дакле, сјајна, а круг дешавања се перфектно затвара. Решења планета, иако лишена застрашујућих чудовишта и маштовитих цивилизација, толико су довитљива да и поред једноличних пејзажа потпуно заокупирају пажњу и још изгледају и реално. Допада ми се и решење робота, односно како он изгледа и шта све може, а уопште није хуманоид, како смо већ научили у сличним филмовима.

Већ сам похвалио глумце, али морам још једном. Глумци су ми потпуно уверљиви у својим улогама и напете, дирљиве и све друге сцене измамиле су ми реакције. Специјални ефекти су, наравно, на висини задатка, али ми је, некако, много више од њих, утисак оставио визуелни дојам, да га тако назовем.

Едукативни моменат: Када Метју, у ванземаљски направљеном тесеракту покушава да комуницира са својом кћерком, суочава се са проблемом времена и открива да оно што је било у прошлости не може да измени, али зато може да утиче на будућност. Овим сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

5(са препоруком)

horns-2013dvdplanetstorepk (Small)Рогови (Horns 2013) је прича о младићу Данијелу Радклифу оптуженом за убиство његове девојке Џуно Темпл. Данијел није осуђен, али цео град у коме живи верује да је он то учинио. Он је због тога очајан и покушава да докаже да није крив и у свој тој његовој борби, једног јутра му израстају ђаволски рогови. Испоставља се да је уз њих добио и ђаволске моћи; људи поред њега постају искрени, али и мрачни јер одају своје страшне тајне. Зато он креће у потрагу за правим убицом, надајући се да ће му те новостечене моћи помоћи.

Критички осврт: Иако је идеја занимљива, реализација је више него траљава. Најпре, прича, која би требало да је у жанру трилера, уопште није напета и узбудљива, а и сама сумња ко може да буде убица бачена је тек на неколико ликова, а и врло брзо се избор значајно сужава. Мотив његове девојке, који је такође требало да буде мистериозан, разјашњава се кроз разочарујућу, патетичну и неуверљиву причу, а такав је и сам врхунац и завршетак филма.

Успут, радња врца од нелогичности, па тако, Џунин отац Дејвид Морз наједном и ничим изазван верује да Данијел није убица, а прави убица Макс Мингела, иако је заборавио да је покушао да убије и Данијела, као и да се уопште видео са њим, није заборавио и да медијима потврди да је Данијел мртав. Данијел пали мотор кола која су сва у пламену и иако не знам много о послу аутомеханичара, уопште нисам убеђен да је то могуће, а објашњење зашто је брата Џоа Андерсона натерао да попије сву дрогу коју има, најблаже речено, нејасно је. Филм има и неких добрих сцена, рецимо управо ту када његов брат халуцинира због те дроге, или када Данијелова филмска мајка Кетлин Квинлан објашњава своја осећања, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Током читавог филма људи откривају Данијелу своје мрачне тајне и некако су најчешће оне биле производ неке фрустрације. Лоше ствари утичу на нас да будемо лоши, али као што је Данијел на самом крају одлучио да поприми изглед ђавола како би се супротставио Максу, то како ћемо ми реаговати на лоше ситуације, ипак је и даље ствар личног избора.

Оцена наставника:

2(на три, али никако три)

Avengers-Grimm-0 (Small)Гримови осветници (Avengers Grimm 2015) је фантазија у којој се преплићу свет бајки са стварним светом. Рампелстилскин (Каспер ван Дин) са својом војском зачараних освојио је краљевство Снежане и седам патуљака (Лорен Перкинсон), убио Снежаниног мужа и домогао се њеног чаробног огледала. Огледало је искористио као портал да прође у стваран свет, са намером да га освоји, пошто тамо нема магије. За њим су кренуле и друге принцезе – Успавана Лепотица, Пепељуга и Златокоса, а уз њих и Црвенкапа, са циљем да га осујете.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива, али није нова. Постоје и ранији филмови који преплићу свет бајки са стварним светом и једина разлика је у томе што су овде принцезе из бајки добиле и неке магичне моћи, а Црвенкапа Елизабет Питерсон права је хероина умешна у борбеним вештинама и стреличарењу. Хит ми је Златокоса (Рајли Вандербит), која на врху своје дуге косе има – буздован! И зна да га користи. 🙂

Филм је нискобуџетни и то је за фантастику значајна отежавајућа околност, али не нужно и показатељ да се ради о лошем филму. Овај филм је лош из простог разлога зато што готово ништа у њему није како треба. 🙂 И просто не знам одакле да почнем. 🙂

Глума је срамно лоша, а у томе предњачи Снежана, рекао бих, мада и остали нису баш на висини задатка. Радња је одржива, иако има нелогичних поставки. Рецимо, приликом проласка кроз огледало, када су се принцезе обреле у нашем свету, огледало је пукло, али је један комад сачувала Црвенкапа. И тај комад је био довољан да отвори други портал. И трећи. Међутим, када га је Успавана Лепотица згазила и направила мање парчиће, портал више није било могуће отворити. Зашто, ако већ парчићи функционишу као и целина огледала? И да, када су се принцезе нашле у нашем, а за њих новом свету, некако су се одмах привикле и на аутомобиле и на сва техничка чудеса којих у њиховом свету нема. Уз то показале су забринутост да ће их заробљена Златокоса одати где се налазе, иако су се обреле у Снежанином тајном скровишту први пут, у коме Златкоса никад није била. У појединим сценама и локације су веома проблематичне. У једном тренутку зачарана Црвенкапа напада принцезе негде на улици, а већ у следећој сцени бори се са Пепељугом у некаквом каналу испод мостова. Лу Ферињо малтене до краја остаје веран споразуму са Каспером, иако је потпуно нејасно шта тај споразум њему конкретно доноси. Осим што га је претворио у металног човека који шкрипи када год се помери. Ефекат метала је иначе постигнут бронзаним спрејом преко коже, а и шминка зачараних је такође веома лоша.

Режисер и уједно сценариста Џереми М. Инмен трудио се да карактерне особине ликова буду конзистентне током филма, па је Пепељуга све време нежна и емпатична, а Снежана бескомпромисни лидер. Зато су дијалози веома сведени и „велике речи“ заиста смешне. Некако и емоције нису адекватне. Принцезе сувише равнодушно прихватају Снежанину смрт. На крају филма Снежана оживљава (иако је себе пробуразила леденицом кроз стомак) и малко ми измиче поента те сцене. Надам се да то не значи да се планира и други део. 🙂

Едукативни моменат: Пошто је Рампелстилскин у први мах прошао кроз портал сам, без своје војске зачараних, није могао војном силом да освоји град, па је то учинио тако што је постао градоначелник. Ако бисмо ово минимализовали, дошли бисмо до тога да се један циљ може остварити на више начина, тако да средства нису увек нужан предуслов за то.

Оцена наставника:

1(потпуно заслужена)

mirror-mirror--movie-poster (Small)Огледалце, огледалце (Mirror Mirror 2012) је још једна бајка, те је опет у главној улози Снежана, коју тумачи Лили Колинс. Њена зла маћеха Џулија Робертс кубури са финансијама и гледа да се богато (пре)уда, те шансу види у принцу Армију Хамеру, кога непрекидно напада патуљачна банда. Армију пажњу привлачи лепа Снежана, па Џулија мора, уз помоћ магије, да се отараси супарнице, али и да, такође уз помоћ магије, натера принца да се ожени њоме.

Критички осврт: Ово је неупоредиво успелија бајка, пре свега због добре и хумором испуњене приче, а и због изванредне глуме, најпре Џулијине, из чијег угла се и прича ова прича (што представља новину – да централни лик буде заправо антагонист). Лепа прича донекле прати радњу изворне бајке о Снежани (мада има много „уметничког врдања“), а појачана је бајковитим пејзажима и солидним специјалним ефектима. Веома су ми се допала магијска решења када Џулија улази у свет огледала, као и када се поиграва са лутком која треба да буде Снежанин џелат. Добра су и техничка решења, која помажу патуљцима да постану дивови. И да кажем да ми се јако допадају костими, који су мудро уклопљени онако шарени у бели зимски амбијент.

Холивудски филмови обично пате од срећног, али лоше реализованог краја, али у овом случају то није тако, те је свеопшти утисак сасвим добар.

Едукативни моменат: Да би могла да спроводи магију, Џулија је морала да плати скупу цену. Све у животу своју цену има, а од нас завиди да ли ћемо то што желимо платити или ћемо га се одрећи.

Оцена наставника:

5(сасвим)

snow-white-and-the-huntsman-poster (Small)Снежана и ловац (Snow White and the Huntsman 2012) је другачији поглед на бајку о Снежани, из угла мрачне епске фантастике. Краљ замишљеног краљевства Ноје Хантли, оставши удовац, сукобио се са мрачном армијом и извојевао победу. Испоставило се да је мрачна армија имала заробљеницу Шарлиз Терон, коју је краљ ослободио и већ наредног дана начинио својом краљицом. Прва брачна ноћ је попримила неочекивани ток и новопечена краљица је убила свог мужа, преузела краљевство, побила све на двору и малу принцезу Снежану заточила у северној кули. Краљица је веома моћна чаробница, која поседује магично огледало и иако је опустошила читаво краљевство, њеној моћи нико не може да се супротстави, осим најлепше од свих. Тек након много година Снежани (Кристен Стјуарт) ће поћи за руком да се ослободи, те пронађе савезнике како би поразила злу маћеху.

Критички осврт: Иако је интерпретација бајке прилично слободна, филм у многим деловима прати оригиналну радњу, па чак и Дизнијево виђење приче (на пример и овде је Снежана пријатељ са шумским животињама које јој помажу). Додуше, на режисера Руперта Сандерса очигледно су утицала и нека друга остварења, па су тако патуљци, са све кретањем у колони на вртоглавим висоравнима преузети из „Господара прстенова“, а лик ловца, кога тумачи Крис Хемсворт, као да је дошао из „Храброг срца“. Чак и да има оригиналних момената у филму (којих нема ни у траговима), тешко би се могли очекивати преокрети у радњи. Једини који сам уочио је љубавни троугао између Снежане, ловца и младог војводе Сема Клафлина, који се на крају филма и јесте и није разрешио.

Што се глуме тиче, ваљда је ок. Видим да сви нешто „гурају“ Кристен, вероватно због успеха серијала „Сумрак“, али ја нешто и нисам фан њених глуматања. И ако ћемо истину зборити, категорија лепоте, као веома субјективна, дозвољава ми да „гласам“ да је најлепша ипак – Шарлиз, која у овом филму изгледа невиђено моћно. Допало ми се што су њен лик портретисали тако да су дали смисао и дубину њених поступака. Она није напросто зла, већ цела прича има позадину, а која се крије у њеном несрећном детињству.

Филм је малчице развучен и има ту неколико не толико потребних детаља, попут борбе са тролом и некако ми је изгледало да прешироки приказ најпре мрачне, а онда и вилинске шуме више има за циљ да се аутори филма праве важни како добре специјалне ефекте имају, као и идеје за њих. 🙂 Осим овога неке веће замерке немам.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена зла краљица каже како неће стати док не покори свет, који ће добити владара каквог заслужује. Често мислимо да они који су починили нешто лоше треба да добију оно што заслужују, али није поента у томе. Поента је у томе да ми учинимо оно што је исправно.

Оцена наставника:

3(ајде, може плус)

Alice_in_wonderland_poster__original (Small)Алиса у земљи чуда (Alice In Wonderland 2010) би заправо био филмски наставак оба књижевна дела Чарлса Латвиџа Доџсона. Алиса (Мија Вашиковска) сада је већ одрасла и сви очекују да се уда за локалног племића Лео Била. Но, наместо да да свој пристанак, она јури за белим зецом и упада у зечју рупу и тако доспева у Земљу чуда, којом влада краљица срце (Хелена Бонам Картер). Становници земље чуда не воле своју краљицу и траже од Алисе да убије краљичиног љубимца, а заправо чудовиште Џебервокија, те тако ослаби њену моћ.

Критички осврт: Сама књижевна дела су прилично, ако могу да се тако изразим, дијаболична. Она нису писана да пруже једну причу која води до неког циља, већ више одражавају једно научно размишљање преточено у маштовите метафоре. Филм, са друге стране, нуди садржајну причу која води до неких личних Алисиних победа, а које су очигледно у вези са еманципацијом жена, односно побољшањем њиховог друштвеног положаја и идејом да се њихово мишљење и осећања схвате озбиљније. Некако не мислим да је случајно што су вође зараћених страна управо жене, тј. краљице – црвена, која има моћ и да некажњено убије краља, као и бела, коју глуми Ен Хатавеј. Допало ми се и што су оне овде заједно, иако нису и у истој књизи.

Ипак, филм је задржао и неке дијаболичне елементе (што је неминовно), а који се виде кроз поједине сулуде сцене, али и пејзаже (да би дошла до двора умањена Алиса мора да пређе преко одрубљених глава које плутају у реци, као да прелази преко наређаног камења), као и ликове, од којих предњачи луди шеширџија, кога тумачи брилијантни Џони Деп. Но, све је добро уклопљено и укупан утисак не да није лош, него могу да кажем да давно нисам гледао овако добру екранизацију бајке и за мене је овај филм био право освежење.

Едукативни моменат: У једном тренутку бела краљица говори Алиси да не сме да допусти да други утичу на њен избор да ли ће убити чудовиште јер када се буде суочила са њим, биће потпуно сама. Ми живимо наш живот и да ли смо срећни или не – ми то најбоље знамо. Други људи нису на нашем месту и неће осећати оно што ми осећамо, те зато одлука какав ћемо живот водити мора да буде наша.

Оцена наставника:

5(сјајна)

cube_zero_poster (Small)Нулта коцка (Cube Zero 2004) је трећи наставак филма „Коцка“. У питању је сурови експеримент са људима који су убачени у специјалну грађевину, коцку, са задатком да изађу из ње, пролазећи кроз велики број истоветних соба, од којих су неке смртно опасне. У питању су затвореници који су на овај експеримент пристали, а како би избегли смртну казну. Драма се одвија и у коцки и у контролној соби, све док један од двојице контролора Захари Бенет, у коцки није угледао Стефани Мур, за коју верује да није праведно да буде ту. Зато он напушта контролну собу и улази у коцку са намером да јој помогне.

Критички осврт: Филм је снимљен са циљем да покаже како се уопште дошло до коцке у првом делу и виспрено повезује последњу сцену из овог са једном од сцена у поменутом првом. Наставци би требало да понуде нешто ново, посебно у овом случају јер се први део, као нискобуџетна научна фантастика, готово искључиво ослања на добру идеју. Овај наставак није понудио ама ич. Додуше, део мистерије из првог дела је откривен, те нам постаје јасније ко је покренуо коцку и зашто, као и да се ради о будућем (техничари „једу“ пилуле наместо хране, а и у стању су да снимају снове) и фашисоидном друштву (Стефани се обрела у коцки јер је учествовала на политичким протестима). Такође, замке у коцки далеко су надмашиле оне из првог дела и чини ми се да је режисер Ерни Бербараш (који је уједно и сценариста) убацио све могуће хемијске, физичке и биолошке опасности којих је могао да се сети.

Иако је прича тек мало надограђена она из првог филма, морам признати да држи пажњу и нема већих грешака, а глума је више него пристојна.

Едукативни моменат: Други контролор Дејвид Хабенд постао је херој онда када је видео да га је као таквог његов колега Захари нацртао у стрипу. Хтели не хтели, многе ствари радимо због других људи, а како бисмо одржали слику коју имају о нама, па таман била она и нереална. Некада и треба испунити та очекивања, али само онда када не иду на нашу штету и ако нас не оптерећују.

Оцена наставника:

3(боље од овог не може)

night-at-the-museum (Small)Ноћ у музеју (Night at the Museum 2006) је америчка авантуристичка комедија снимљена према сликовници хрватског илустратора Милана Тренца. Главни лик је Бен Стилер и он је разведени отац који покушава да импресионира свог сина Џејка Черија, али му не иде најбоље јер не успева да задржи нити један посао. И посао ноћног чувара који добија у локалном музеју, иако на први поглед не изгледа претерано тежак, испоставља се као немогућа мисија. Наиме, због магичне плоче божанства Амон Ра, која се налази изложена у музеју, сви експонати у току ноћи оживе.

Критички осврт: Главни лик у овом филму, кога тумачи Бен, дефинитивно је стереотип; несналажљиви отац маштар који жели да буде херој свом сину јединцу. И радња, иако са оригиналном идејом, прилично је предвидљива, са стандардним током и са све журком на крају (где се сви нешто срећно смеју и показују палчеве једни другима). Па ипак, ово је леп, забаван, породични филм, са добрим глумцима и солидним специјалним ефектима. Овај филм бих свакако препоручио за недељно поподне. 🙂

Едукативни моменат: Посебно ми се допало што је Дејв, иако (само) ноћни чувар, учио историју како би се припремио добро за свој (магични) посао и на крају уз помоћ знања победио свог претходника Дика ван Дајка.

Оцена наставника:

5(мада филм није ремек-дело научне фантастике)

Night_at_the_Museum_Battle_of_the_Smithsonian_DVD_Cover (Small)Ноћ у музеју: Смитсонијанска битка (Night at the Museum: Battle of the Smithsonian 2009) је други део „Ноћи у музеју“. Ноћни чувар у чаробном Америчком музеју природе и историје Бен Стилер није више чувар, већ власник успешне компаније која се бави продајом патената. Међутим, када је дошао да посети своје старо радно место, сазнао је да неки експонати треба да буду замењени и да се шаљу у институт Смитсонијан, са све чаробном таблом бога Амон Ра. Већ прву ноћ по премештењу, његови оживели експонати зову га у помоћ и он креће у мисију спасавања, где ће се сукобити са злим фараоном Ханком Азаријом, који жели таблу и зна како да је употреби.

Критички осврт: Овај наставак није донео много новог у односу на претходни, мада с обзиром на саму поставку радње, тешко је нешто ново и очекивати. Радња је премештена на веће „бојно поље“, с обзиром да је Смитсонијан наводно највећи музеј на свету, а и слике су оживеле. Наравно, уведени су и нови ликови (експонати), а како би све било занимљиво. И јесте, заиста. Радња држи пажњу, а глумци су били на висини задатка, посебно Ханк, који је баш добро одрадио злоћу, довољно наивно и шармантно, да буде пријемчив и за децу и за одрасле.

Едукативни моменат: Иако је на послу приватника зарађивао знатно више, Бен се ипак вратио свом старом послу јер је схватио да је важно и да радиш оно што волиш. Баш као што је схватио да су важни и пријатељи који те окружују. Наравно, тако то иде на филму и тако би било исправно, али нас живот често демантује. 🙂

Оцена наставника:

4(па, хајде)

blindness(Small) (Small)Слепило (Blindness 2008) је канадски апокалиптични филм који приказује судбину супруге офтамолога Џулијане Мур, за коју се испоставља да је отпорна на брзоширећу заразу која изазива слепило у читавом њеном граду. Када је зараза тек почела да односи свој данак, Министарство здравља одлучило је да болесне смести у карантин. Она добровољно одлази тамо, са својим оболелим супругом Марком Рафалом и временом преузима значајну улогу у збрињавању болесних којих је све више. Временом, у карантину се успостављају нови односи и нова правила, која за Џулијану и несрећне људе постају неподношљива.

Критички осврт: Сама поставка карантина није најсрећнија јер је он сувише нехумано замишљен чак и у првим данима када зараза још увек није проузроковала већу штету градској популацији. Рецимо, наоружани стражари и управа карантина неће ни да чују да Џулијани и Марку пошаљу кутију најобичнијих антибиотика потребних повређеном Дону Меккелеру, а већ им и тако дистрибуирају храну. Потом, убијају сваког несрећног човека који изађе из реда при доласку у карантин, а без икаквог оглашавања, односно упозорења. У филму сазнајемо да научници поводом проблема који узрокује ова зараза одржавају конференције, али нема ни помена о формирању стручних тимова, истраживањима и проналажењу одговарајућег лека, што би се сасвим сигурно у нормалним приликама дешавало. Некако су се људи у филму олако препустили апокалипси.

Проблематичан је и лик дечака у филму, који, иако мали, готово ниједном није заплакао за родитељима, нити смо сазнали шта се са њима десило (а судећи према ширењу заразе, требало је да се нађу у истом карантину са њим). Осим њега, нисам приметио да има и друге деце у карантину.

Ипак, филм ми се допао јер, иако наизглед није динамичан, што се види у сценама које умеју да буду отегнуте, стално се дешава нешто ново, неки нови обрти и нови доживљаји. Уз то, одлично је приказана људска природа, или боље речено оно што људи испољавају у времену кризе, како лоше, тако и добро. Поједине сцене су баш мучне, али и то јесте живот и зато филм има доста добар додир са реалношћу, макар са оном који је у вези са карактером људи. Но, опет, баш због тога филм није за свакога.

Едукативни моменат: Ако бисмо способност Џулијане да види у свету слепих посматрали у пренесеном значењу, опет бисмо дошли до тога да би била у ситуацији описаној у филму: њена одговорност је била велика и била јој је терет. Сви велики визионари су патили због тога што јесу, али њихова величина и јесте у томе што су прихватили одговорност за то и своју улогу у свету.

Оцена наставника:

4(са *)

Elysium-poster (Small)Елизијум (Elysium 2013) је футуристички филм који приказује будуће јасно раслојено друштво. На пребукираној Земљи живе сиромашни, док на сателиту који око ње кружи, Елизијуму, живе малобројни богати. Богаташи поседују веома моћну машину која лечи све болести, и управо она постаје циљ сиромашку Мету Дејмону, који је доживео несрећу на раду и толико је озрачен да му је преостало свега неколико дана живота. Помаже му његов бивши пријатељ Дијего Луна, али за противуслигу – да отму грађанина Елизијума и узму његов рачунар из мозга (у будућности нема лаптопова 🙂 ). Мет пристаје на ову ризичну погодбу, а да би у томе успео подвргава се необичној операцији у којој добија метални егзоскелет. И заиста му успева да отме податке од Вилијама Фикнера, који је дизајнирао Елизијум и који поседује компанију за израду робота полицијаца, а у којој је Мет и радио. Вилијам је савезник секретара за одбрану Елизијума Џоди Фостер, која намерава да направи пуч и преузме место председника наместо Фарана Тахира, за чију политику мисли да је превише мекана. Вилијам је поседовао кодове који могу да рестартују сервере Елизијума и тиме омогуће уношење нових и другачијих података, што Мету и његовој екипи даје могућност да промене устројство света.

Критички осврт: Ово је добро урађен филм, са сјајном продукцијом и одличним глумцима, посебно Метом и Џоди, а куриозитет је што се ни у једном тренутку и ни у једној сцени ово двоје уопште нису срели. Радња је увек актуелна и раслојеност друштва уопште није домен научне фантастике, мада не могу да кажем ни да је претерано оригинална. Можда ју је баш због тога, режисер и уједно сценариста Нил Бламкамп поприлично закомпликовао. А опет због компликоване радње, али и великог броја различитих ликова, као и ефектних сцена, како акционих, тако и оних других, филм има поприличну динамику. Дефинитивно држи пажњу.

Едукативни моменат: Богаташи нису желели да деле своје машине за оздрављење са сиромашнима, што на први поглед изгледа чудно, али заправо и није толико. Свако ново сазнање, било да је у домену технологије, медицине или било чега другог, даје моћ над другима који то не знају или који то не могу да користе. Да би други имали мање моћи над вама, треба да знате што више тога.

Оцена наставника:

5(минус или четири плус)

green_lantern_poster_concept__by_interestingjohn-dmu (Small)Зелени фењер (Green Lantern 2011) је филм о суперхеројима који су уједињени на планети Оји, а са задатком да чувају свемир, који су поделили на секторе. Њихова снага базира се на енергији воље које одашиље свако разумно биће у свемиру. Међутим, један од главешина тих свемирских полицајаца се одметнуо и наместо енергије воље почео да користи енергију страха, која даје знатне моћи, али је нестабилна и претворила га је у зло биће. Заробио га је један од зелених фењераша Темуера Морисон на пустој планети, али авај, злочинац се ослободио и почео да пустоши насељене планете. Такође је напао и смртно ранио Темуеру и овај се принудно приземио на Земљи, где је изабрао наследника, младог пробног пилота Рајана Рејнолдса. Тако Рајан добија задатак да се избори са злим бићем које прети да уништи и читаву Земљу.

Критички осврт: Први део филма (а то је скоро половина), док Рајан тек треба да постане фењераш, потпуно је досадан. Нарочито је досадно и уз то и бесмислено понављање сцена с почетка када му гине отац, такође пробни пилот, Џон Тени (веома лош у овој улози, додао бих), коју Рајан наново преживљава док пропада са својим авионом. Боље да су на почетку те сцене прекинули, па наставили и тако објаснили шта се десило када је и сам Рајан преживљавао пад, ако је то толико било важно (мада је остало нејасно зашто је важно). И други део филма је лош, мада јесте забавнији мени који волим филмове са суперхеројима. Тешко је очекивати да ће чак три удружена сценариста написати тако „танку“ причу у којој не само да ама баш ништа оригиналног нема, већ је све апсолутни клише – људски неваљалац Питер Сарсгард, несхваћени професор, кога обузима моћ и претвара га у застрашујуће чудовиште; свемирски злочинац који испушта мрачне пипке ка граду; свемирске главешине које седе на стрмоглаво великим троновима поређаним у круг; строги инструктор (Мајкл Кларк Данкан) који подучава Рајана, а сам Рајан је сав пун сумњи у себе… да не набрајам. Практично све поставке су оне најосновније којих можете да се сетите када размишљате о овом поджанру научне фантастике, а сцене су до те мере предвидљиве да без икаквих недоумица знате шта ће следеће да се деси. Неке су и без везе и филмски и научно, попут победе Рајанове када свемирску претњу шаље у Сунце… Не само да готово сигурно то тако не би изгледало, већ су успут прошли кроз веома густ облак астероида, и иако не познајем довољно астрономију, прилично сам убеђен да тога између нас и Сунца нема. 🙂

Зелени фењераши имају заиста кул моћ да уз помоћ енергије стварају шта год им падне на памет, али је у филму и то протраћено, па тако све време стварају оружја и летелице, а неопходне за борбу. Ни ту није било икакве креативности.

Односи између ликова су префорсирани, па је тако брат (Мајкл Дојл) љут на Рајана када су чули да овај умало да погине, а због тога што је Рајанов братанац неутешан јер му се стриц нашао у смртној опасности. Чак ни сопствени рођендан није желео да слави, већ да тихо пати у својој соби. Дијалози су сведени, мада је намера била да одржавају компликоване породичне односе и тешке животне лекције, па је тако Рајанова филмска девојка Блејк Лајвли објаснила свом суперхероју да није храбар онај који је неустрашив, већ онај који победи свој страх и то тоном као да му даје неко егзотично знање из квантне физике. С обзиром на то, тешко је очекивати да ће и аргументација бити високоумна, што не да није, већ није ни најјаснија, а ни убедљива. Тако да заиста није јасно зашто су главешине одлучиле да се Рајан сам бори против зла које их све угрожава.

Морам да приметим да несрећни Рајан Рејнолдс има и харизму и грађу суперхероја и верујем да ће он то и бити, али у некој другој улози. 🙂

Едукативни моменат: Рајан је у филму био добар пробни пилот, али се испоставило да је његов животни позив ипак био да постане суперхерој. Пробни пилот је постао због свог оца, који му је био идол. Поента је да нико не каже да морамо да будемо исто што и наши идоли, односно да се бавимо истим оним чиме се баве и они. Довољно је да од њих „покупимо“ то да будемо добри у свом послу, баш као што су и они у свом.

Оцена наставника:

1(може плус због импозантног буџета)

honey-i-shrunk-the-kids_movieposter_777 (Small)Драга, смањио сам децу (Honey, I Shrunk the Kids 1989) је филм о лудом и уједно несхваћеном научнику Рику Моранису, који је на тек корак од невероватног открића изума који смањује предмете (и испоставља се и људе). Несрећним стицајем околности четворо деце, од којих и двоје његових, покрећу машину, смањују се на величину веома ситних буба и завршавају с оне стране баште. Да би се вратили у кућу морају да прођу комплетан запуштени травњак, који је за њих сада права џунгла.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, а и ликови су сасвим стереотипни (почевши од лудог научника, а ту је и неугледни момак заљубљен у популарну девојку, млађи брат штребер и уз то и алергичан на полен – да није алергичан вероватно би имао астму итд). Па, ипак, ти ликови су и прилично комични и живописни и уз питку радњу, могу да кажем да је ово један сладак, дечји филм, са одрживом и довољно динамичном радњом. Утисак је донекле покварио мрав, кога су представили ван сваке биолошке логике – као верног ата минијатурне деце, који је цврчао све време и спасао их од шкорпије. Цврц. 🙂

Едукативни моменат: Без обзира колико наши проблеми другима изгледали мали јер прелазак преко травњака за нас и за ликове у филму сигурно није задатак исте тежине, нама су довољно велики да када их решимо можемо свакако себе сматрати победницима и частити огромном клопом, што су и учинили протагонисти на крају филма. 🙂

Оцена наставника:

4(океј)

89 (Small)Лош Мајло! (Bad Milo! 2013) је комедија о рачуновођи, кога тумачи Кен Марино, а који има много стресова у животу, пре свега због свог помирљивог карактера. У његовим цревима откривају крајње необичан полип, за који се испоставља да није полип, већ чудовишни патуљасти створ који излази из Кена како би починио злочине, да би се потом наново вратио у Кена. Његов откачени психијатар (Петер Стормаре) му открива да је то биће у ствари физичка манифестација његове подсвести и да је једини начин да га спречи да убија људе, да се зближи са њим. Испоставља се да Кен мора да учини и више – да измени цео свој живот.

Критички осврт: Иако сама радња има смисла, филм је дефинитивно болестан. 🙂 И свакако није за свакога, али мени се, без обзира, допао. Поставка радње, са све измишљеним источњачким митом који сликовно приказује змаја како излази из ануса нацртаног лика који се напреже, потпуно је сулуда, али и оригинална. И ликови у филму су такође сулуди и имам осећај као да су се глумци утркивали ко ће да изнесе живописнију и смешнију улогу. И заиста су у томе успели, а и дијалози су дијаболични и урнебесни. Обично овакви филмови, да их назовем алтернативним, због претерано смеле идеје и ниског буџета имају све шансе да буду и грозни и лоши, али овај је успео да се издвоји. Тако да је грозан, али добар. 🙂

Едукативни моменат: Постоје делови наше личности који нам се нимало не допадају. Не можемо да се правимо да их нема, али можемо их прихватити и покушати да се променимо.

Оцена наставника:

5(просто сам морао)

megamind (Small)Мегаум (Megamind 2010) је анимирана пародија супермена, али виђена очима главног негативца. Пошто је зли Мегаум напокон и неочекивано успео да порази Метромена, свог вечитог противника, те завладао градом, постало му је досадно. Наиме, више није било изазова. Зато је одлучио и успео да створи новог суперјунака Титана, али се испоставља да је тај суперјунак још веће зло од Мегаума. Такође се испоставља да Мегаум једини и може да га заустави да не уништи цео град, те тако главни злочинац постаје главни заштитник грађана.

Критички осврт: Сјајна анимација, сјајна идеја, сјајна и садржајна прича, ма све је сјајно. 🙂 Мегаум је од оних зликоваца које напросто морате да волите чак и онда када чини зло, као и његовог миниона – рибицу у акваријуму који је заправо глава робота са крзном мајмуна… Шта рећи? 🙂 И други ликови су сјајно одрађени, уз врло бритак хумор. Дефинитивно препоручујем овај цртаћ.

Едукативни моменат: Често смо у ситуацији да бирамо између два зла (Мегаум или Титан), те гледамо да изаберемо мање. Уколико смо песимисти. Уколико смо оптимисти, то мање зло заправо је добро јер је супротстављено злу какво не желимо. Све је ствар гледишта. 🙂

Оцена наставника:

5(потпуно)

Празна чаша на мом столу

Пре извесног времена, мој колега без зидова, Зоран Милојевић, написао је текст који је слабашно лајкован на Фејсбук групи „Велика зборница – група просветних радника“. То је овај текст:

Школа без зидова: Да ли је просветна чаша до пола пуна или до пола празна? (10.12.2015)

12112315_10153617225935390_459269265298964265_n

Разлог зашто колеге нису биле одушевљене текстом није мистерија. Текст напросто није био афирмативан, посебно не за активне чланове ове групе који свако мало исказују незадовољство, па и онда када му места нема. Једноставније речено, нико не воли критику. И иако ми је то сасвим јасно, те ризикујем бесне прегледе и малобројни лајк, морам да кажем да је Зоранов текст добрим делом тачан. На поменутој, па и на другим Фејсбук групама, јадан је онај који је открио да мисли другачије. И истина јесте да друштвене мреже, које у последње време раде тамо где медији неће, постају све важније и могу, заиста, да створе, па и негативну, слику о нама код људи који нам у струци нису. Ипак, има ту и тврдњи које су, најблаже речено, површне генерализације. Рецимо, једна од њих нас све време наводи на то да незадовољни наставници нису уједно и они који су добри у учионици. Цврц. То би било реда величине као када бих ја тврдио да је строг наставник обавезно и добар. Другим речима, оно што је Зорану очигледно, мени баш и не пије воду из све те полупразне чаше. Или полупуне, како желите. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Ипак, оно што се мени највише не допада у Зорановом тексту је – закључак. Разумем ја шта је Зоран желео да каже и ево парафразирао бих га и уједно сажео његов текст у једну паролу – не можете да промените макрокоскос, али можете микрокосмос. И ако само овлаш погледате ову фразу коју сте у различитим реченицама чули, сигуран сам, милион пута до сада, она изгледа разумно. Но, ако размислите, пре или касније поставићете два логична питања.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Прво питање је да ли је то довољно? Да ли заиста један добар наставник може да направи помаке, помери границе, промени нешто? Да, може. Поменути Зоран је пример, који је један је од оних који је утицао или макар убрзао да се наставници дигитално умреже, да би сада, иронијом судбине, био један од оних који критикује те мреже. 🙂 И сам сам пример тога да се границе померају, јер сам са Марином Дрндарски утицао да Стручни актив наставника биологије у Београду живне и постане важан партнер Српском биолошком друштву. Биолошки блог не треба ни помињати. 🙂 Дакле, микрокосмос може да се измени, границе могу да се помере и помаци могу да се направе. И све то систем није препознао, а ако је и препознао, препознао је за властите потребе и ич није учинио да се било какав ћар види и за наставу и ђаке, па у крајњој линији и за те наставнике. Уосталом, поменути Зоран је пример. Иако је направио револуцију са „БТФ у настави“, ономад му један од Завода није акредитовао нити један семинар. И таквих примера има сијасет, а не знам нити један где је неки добар наставник, својим примером и својим радом, утицао да се систем промени. Инспекција када вам дође, она неће тражити да види шта сте ви оригинално донели и какве другачије идеје имате. Они ће вам тражити њиховим планом тачно утврђена документа која су сами осмислили и прописима наметнули и према којима ће вас оценити. Рецимо, не можете ви да изнађете начин да процените сопствени рад; самоевалуација школе се ради по тачно утврђеним поступцима и табелама које вам је доставило министарство. 🙂 Макрокосмос се не да и да би се направили помаци у систему, потребно је много више од мотивисаног наставника који чашу види као полупуну.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Друго питање је питање смисла. У реду, нећу да хејтујем, нећу да лајем и пишем бајке, већ ћу да уђем у учионицу са шољом кафе (полупуном, подразумева се) и да будем најбољи што могу да будем. Могу ја то и те како и моји ђаци ће волети биологију, чак је и учити, а постизаће и лепе резултате и на такмичењима и на смотрама и на конкурсима и на пројектима и нашим и међународним. Све сам ја то већ одрадио и у прилог томе сведочи моја биографија која је, без претеривања, импозантна. Међутим, у систему који је хаотичан, где се једно почне, а друго заврши, који нема јасан план, нема смер – јер не знам ка чему конкретно иде, односно нема циља, а у друштву које је исто такво, где је предвиђено да моји ђаци буду будућа „јефтина, а високо квалификована радна снага“, мало плаћени научници или „млади који су свету показали колико вредимо“, па су у тај „свет“ и пребегли, где је реалност изједначена са ријалитима, где се величају криминалци и дипломе без покрића и где се све постиже одабиром праве политичке партије или оптималним обимом силикона… све време ми измиче зашто ја то у ствари радим. Мењам микрокосмос тако да у њему владају праве вредности и где се стиче право, а не купљено знање. Али испаде да је тај микрокосмос у описаном друштву аутистичан систем, који готово сигурно неће функционисати у овом већем. Наравно, рећи ће они који више подржавају Зоранов став, то тако неће бити заувек. Искрено се надам да неће. Али сада јесте тако и остаће тако ако нешто не променим, а тешко ћу да променим ако будем марљиво радио у учионици, а не учествовао у свим тим протестима и договорима, ма колико они залудно изгледали. Уосталом, ако макар приметим и кажем да нешто не ваља, иако ризикујем да ћу бити хејтер или, како ме обично називају, ироничан и саркастичан (и сигурно никада и низашта нећу бити награђен), неком ће бити мука од тога и неће се осећати добро када људи који су важни просвети, на пример, губе посао, јер ће видети да то не подржавам. Ја и још много њих, али да би нас било много, мора да буде и много тих „ја“. Ко разуме, схватиће. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Ја сам први више пута критиковао хејтере на „Великој зборници“ и искрено, и данас ми много њих заиста иде на живце, из сличних разлога као и Зорану. Међутим, све више увиђам да су они неопходни. Замислите да их нема и да сви марљиво радимо и мењамо наше микрокосмосе и при томе се не оглашава ама баш нико. 🙂 У крајњој линији, могуће је да и ти хејтери не мењају микрокосмос симултано док критикују макрокосмос. Не смем да тврдим и не знам, заиста. Врло вероватно да смо у овом случају и Зоран и ја у праву и да има и ових и оних и оваквих и онаквих, баш као што их има у свакој професији и свуда у свету. Али једну ствар знам засигурно. Дуго је наш систем дуговао свој квалитет појединцима, појединачним успесима и добро уређеним микрокосмосима, и то не само да се показало лошим, јер даје лажну слику свеопштег доброг рада, већ мислим да је и време да се неки дугови врате. Другим речима, једини начин је да се промени систем, само што ни ја, као ни Зоран (судећи по признању у његовом тексту), не знам начин како да се то уради.

Лако Је Критиковати 7

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hogfather (Small)Тери Прачетов Деда Прас (Terry Pratchett’s Hogfather 2006) је телевизијски филм из два дела (или мини серија, како желите) рађен по роману Терија Прачета, а из серијала о Дисксвету. Натприродна бића Контролори имају улогу да одржавају равнотежу у свемиру. Према њиховом виђењу, Дисксвет се не уклапа у тај свемир, па ангажују Дејвида Вернера, главешину еснафа убица, да убије Деда Праса (пародија на Деда Мраза, наравно). Он за тај задатак бира свог најлуђег убицу, кога тумачи Марк Ворен. Младом Ворену је јасно да натприродно биће не може да се убије као да је смртник, па прави занимљив план. Уз помоћ сарадника, које је одабрао, он упада у дворац вила зубићка, те им преузима дечје зубе које су тамо сакупиле. Уз помоћ древне магије почиње да контролише децу којима су ти зуби припадали. Заправо, он их тера да престану да верују у Деда Праса. То је имало за последицу да Деда Прас заиста нестане. То прети да измени Дисксвет који, иначе, почива на фантазији. Међутим, персонификација Смрти се ангажује да замени Деда Праса како би одржао веру у њега, а усвојена унука Смрти Мишел Докери покушава да схвати зашто је нестао Деда Прас и да га, наравно, врати.

Критички осврт: Иако сам љубитељ књига о Дисксвету (прочитао сам их све до сада преведене код нас), морам да признам да је филм, који у приличној мери прати филм и који је успео да дочара радњу, повремено прилично досадан. Можда би ипак било боље да се режисер Вејдим Џин одлучио за једноделни филм. Овако, превише је развучен, посебно други део.

Што се самих сцена тиче, имам тек ситне замерке. Мислим да ускрснуће Деда Праса приказано у филму није у потпуности дочарало Прачетову (и не само његову) идеју да је он еволуирао од паганског Бога и тек постепено попримао садашњи облик. Глума је добра, а специјални ефекти за један телевизијски филм сасвим су задовољавајући.

Едукативни моменат: Фантазија и машта неопходне су готово колико и ваздух, вода и храна. Са њима је свет боље место или макар, подношљивије.

Оцена наставника:

4(плус)

kup-kup-full (Small)Коцка 2: Хиперкоцка (Cube 2: Hypercube 2002) је наставак филма „Коцка“ из 1997. Људи се налазе у грађевини са истоветним собама које са свих страна (укључујући и под и плафон) имају портале за прелаз из једне у другу. Они не знају како су доспели ту и због чега, али како радња одмиче, схватају да сви имају некакве везе са фирмом „Ајзон“, која производи оружје. Такође, схватају да је грађевина у којој се налазе тзв. тесеракт, односно четвородимензионална коцка и што је најгоре, почињу да осећају последице оваквог поигравања са простором, а кроз различите временске и просторне аномалије, које су, успут, и смртно опасне.

Критички осврт: О првом филму сам већ писао прошли пут и похвалио га као једно изузетно успело остварење СФ-а. Међутим, радња је толико специфична јер се дешава у једној соби и представља по живот опасни психолошки (или социолошки) експеримент, да би сваки наставак био тек пуко понављање. Да би то избегао, режисер Анджеј Секула је морао да оде корак даље и тако је настала хиперкоцка, која је омогућила неке нове моменте, као што је преплитање паралелних димензија и тако и вишеструко понављање ликова који потичу из различитих димензија. То заправо уопште није испало лоше, баш као ни ефекти које је коцка произвела, а који  представљају поигравање Секулино са временом и простором. Другим речима, направио је једну тврду научну фантастику, те је и на тај начин дистанцирао од претходног остварења, који бисмо пре сврстали у меканију.

Ни у претходном филму, ни у овом, нисам приметио да су утрошена нека већа средства и специјални ефекти, са изузетком квадрата који се мултиплицира и претвара у „машину за млевење меса“, нису богзна какви. Глума је у реду, али ми нису увек најјаснији поступци ликова, а и њихове реакције нису ме увериле да су у невољи. Радња је онаква каква је могућа у таквој ситуацији и не разликује се битније од првог дела, али у овом случају се и демистификује тај неко ко их је убацио у коцку. Искрено, не знам да ли је то добро или лоше, али је вероватно тако морало, а да би се направила повезаност међу ликовима. У прошлом делу ликови су убачени због својих способности и некако није ред да се поново користи тај критеријум. И то избегавање понављања свакако је један од разлога да снимање наставака заиста буде својеврсни изазов режисерима и само је питање да ли су му дорасли. Рекао бих да овај Пољак то јесте.

Едукативни моменат: Простор и време у овом филму се релативизују и не морамо да будемо у хиперкоцки да бисмо знали да то јесте тако, а понајвише зависи од тога шта нам се дешава. Увек лепе ствари трају краће од ружних, па их треба и максимално искористити. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)

MVBMTAwMjgxNjZeQTJeQWpwMDUxNDYxOD (Small)Чувари галаксије (Guardians of the Galaxy 2014) је филм о ванземаљским суперхеројима, које предводи Земљанин са надимком Стар Лорд (глуми га Крис Прат), кога су још као малог отели ванземаљски пирати. Наиме, Крис се домогао једне кугле са напуштене планете Мораг, а коју је намеравао да прода. Међутим, испоставља се да је за ту куглу неколико њих заинтересовано (укључујући и пирате који су га отели, а које је он у међувремену напустио) јер представља разорно оружје које може за кратко време да претвори читаву цивилизацију у прах и пепео. Један од заинтересованих је фанатик Ли Пејс који намерава да уништи расу коју мрзи, Ксандаријанце. Он заиста успева да се домогне кугле и Крис и његови пријатељи крећу у мисију спасавања становништва читаве једне планете.

Критички осврт: На страну то што волим филмове о суперјунацима, а опет због тога што волим стрипове (овај филм амбијентом и ликовима сасвим дочарава један такав), филм ми се баш допао. Иако је радња прилично обична за такву врсту филма (обичнија бити не може, заправо), те има тек пар оригиналних цака (када се борбени бродови налик на звездице међусобно спајају и праве штит око великог непријатељског брода или свемирска рударска колонија, смештена у глави небеског бића, која експлоатише ткива, ликвор и слично), ликови су далеко од класичних. Они су заиста комични, али нису пародирани, напротив. Сваки од њих има тешку животну причу, али су ипак некако ведри, чак блесави, а такве су и сцене, па и оне које би требало да су романтичне. Свеједно су сјајне, као и цео филм.

Едукативни моменат: Овај филм пре свега потенцира важност пријатељства и то између сасвим различитих ликова (један је мутирани ракун, а други – дрво, на пример). Пријатељство у филму је важније од освете, новца, па у појединим моментима и сопственог живота. Заиста, пријатељство је нешто што представља велико богатство и вреди му посветити и пажњу и време, па чак и подредити му неке друге, ипак мање важне, потребе.

Оцена наставника:

5(велика)

MVNDUyODkBanBnXkFtZTcwODkКонан Варварин (Conan the Barbarian 2011) римејк је филма из 1982, али приказује сасвим другачију причу. Конан одраста у селу варвара, као син поглавице Рона Пирлмана, све док их не нападну удружена племена предвођена Стивеном Ленгом. Стивен је у потрази за деловима маске, коју уколико склопи, она постаје магична. Његов циљ је да је употреби како би оживео своју жену, вештицу, а која има моћ да га претвори у Бога. Да би то урадио, потребна му је свештеница, која је „чистокрвна“, односно потиче од праве крвне линије. И он је и налази, а тумачи је лепа Рејчел Николс. Међутим, путеви му се укрштају са, сада већ одраслим, Конаном, који се заљубљује у исту ту Рејчел и жели да је заштити, а успут и освети свог оца кога је Стивен ономад убио.

Критички осврт: Колико је почетак филма обећавао, када је Конан приказан као дечак, а у том узрасту глумео га је Лео Хоуард, толико је део када је Конан одрастао разочаравајући. Иако је Џејсон Момоа добар избор и капацитет да уверљиво одглуми дивљака, у овој верзији он је сувише романсиран и холивудски дотеран, те је од аутентичног антијунака претворен у јунака који помаже људима и спроводи правду. Сама прича, за разлику од претходне (из 1982), која је слојевита и представља читаву једну филозофију, веома је сведена и већ много пута виђена по сличним филмовима. Већ из старта је веома тешко достићи оно што је оригинални Конан постигао, али ова верзија, оваква каква је, дефинитивно није ни близу. Можда би било боље да су осмислили сасвим другачијег варварина, који није Конан.

Ипак, филм има и неких добрих момената, али само зато што је новијег датума, па су тако специјални ефекти знатно бољи (мада у пар наврата и ту су оманули), а и сама глума. Посебно ми се допала Роуз Макгауан, која уз уверљиву глуму има и заиста занимљиву шминку.

Едукативни моменат: Оно што главног негативца у филму чини лошим нису само поступци, већ и циљеви; он жели да поврати оно што не може и да се уздигне до божанског. Циљеви којима тежимо треба да буду и амбициозни, али је важно и да буду реални и остварљиви, а богами, важно је и како их остварујемо.

Оцена наставника:

2(стабилна)

Resident-Evil-Apocalypse-2004 (Small)Притајено зло: Апокалипса (Resident Evil: Apocalypse 2004) је други део саге о зомбијима против којих се бори Мила Јововић. Зараза, која се у претходном наставку ослободила у подземном и тајном комплексу за генетичка истраживања, сада је избила на површину и житељи измишљеног Града Ракуна суочили су се са до тада невиђеном опасношћу. Они покушавају да напусте град, али им то не дозвољавају наоружане снаге корпорације „Кишобран“, која и поседује поменуту научну институцију. Зато се, заједно са Милом, боре за своје животе у самом граду где их непрекидно нападају зомбији.

Критички осврт: Све је ту што је било и у првом делу: зомбији који надиру, мутирано чудовиште које контролишу челници „Кишобрана“, чак и пси који су такође постали зомбији. Уз то, у радњи има и више од пар наивних момената, па тако је тајминг када мртви устају из гробова одличан за саму радњу филма (зашто не који сат раније или касније, а и нема оправдања у самој поставци филма да они то уопште чине) или када Мајк Епс, Сандрина Хоулт и Сијена Гилори претражују школу у потрази за кћерком истраживача (Џереда Хериса), те се раздвајају, иако је јасно да су им тако шансе да преживе минималне. Или када Мила Јововић штити девојчицу (поменуту кћерку), азбестним огртачем од застрашујуће експлозије која их није померила ни милиметар, те оне и даље стоје. И да нема таквих тренутака, ово је свеједно најслабији наставак овог хорор серијала и зато што је поновљен први, само је место борбе измештено из лабораторије у град. Оно што није узето из првог дела, узето је из других (и бољих) остварења, па се Мила буди у болници на исти начин као и Килијан Марфи у „28 дана касније“. Но, без обзира на добре узоре, овај филм такав ипак није испао.

Едукативни моменат: Овакви филмови изазивају две вечите дилеме; да ли су истраживања на пољу људског здравља оправдана и да ли оболеле који преносе заразу треба потпуно изоловати или ризиковати живот како би им се помогло. У филму је јасно шта су одговори, али филм није живот.

Оцена наставника:

1(јака)

amazingЧудесни Спајдермен 2 (The Amazing Spider-Man 2 2014) је наставак новог остварења о Спајдермену снимљеног две године раније. У овом делу несрећни Спајдермен (Ендру Гарфилд) бори се са својим проблемима; зашто га је отац оставио као малог и шта је он то тајно радио и да ли да остане са девојком коју воли Емом Стоун. Међутим, није он једини који има проблеме, па се тако његов најбољи друг из детињства Дејн Дехан, иако милијардер, бори са ретровиралном хиперплазијом, неизлечивом и смртоносном болешћу која се наслеђује и од које је његов отац умро. Дејн долази на идеју да би могла да му помогне крв Спајдермена, али суперхерој одбија да му помогне јер се боји да ће то само погоршати болест. Зато се Дејн удружује са Електром, такође суперхеројем (али негативцем) Џејмијем Фоксом, са планом да дође до Спајдерменове крви тако што ће га Електро убити.

Критички осврт: Иако ми се много више допада како је Ендру дочарао лик Спајдермена у односу на његовог претходника Тобија Магвајера, много више имам замерки на овај филм, него на први са овим глумцем. Најпре, сувише је развучен и траје предуго (два и по сата), те мислим да је општи стандард за дужину трајања филма овде ипак требало поштовати, тим пре што радња почиње тек негде на сред филма (све пре тога не знам ни шта сам гледао).

Потом, има превише патетике, посебно у разговорима између Спајдермена и његове тетке Сали Филд, а и овај филм пати од мултиспособних научника који се у све разумеју. Ема Стоун, која је у првом делу молекуларни биолог, сада је и стручњак за физику и енергетику, те нестанак струје у читавом граду ресетује у трен ока. И тај нестанак и повратак струје је веома проблематичан, јер Електро руши пола те, како бих је назвао, џамбо трафо станице, али свеједно, град регуларно добија струју. И сам Електро је проблематичан јер он час је моћан, час немоћан, иако је струја свуда око њега, те је нејасно како и кад је користи, а и начин како су га уништили је наиван. Наиме, Електро је попут натприродне батерије и уколико се препуни, пући ће (у филму кажу да се све батерије тако понашају). То се и десило, мада је питање како, кад му се пре тога ништа није десило, иако је преотео струју читавом Њујорку!

И други негативац, Спајдерменов другар, такође има проблематичних момената. Иако је наследио од оца стотине милијарди, њега отпушта са посла правник у фирми коју поседује?!? Заиста не познајем правосудни и финансијски амерички систем, али нешто ме нису убедили да то тако може. И иако његов отац умире од болести у старости, он умире већ са навршених осамнаест. Иначе, болест о којој је реч заиста постоји, али не напада људе, већ рибе. 🙂

Наравно, филм има својих добрих момената, где свакако припадају специјални ефекти, а сцена када Ема гине је заиста урађена мајсторски (звучи крволочно, али када погледате филм видећете да сам у праву 🙂 ), као и још неке.

Едукативни моменат: Највећа борба коју Спајдермен води је са прошлошћу и он је решава тако што се окреће будућности. Прошлост је важна и не сме да се заборави и због грешака које смо направили и које не бисмо смели да поновимо, али нећемо ништа (добро) урадити уколико у тој прошлости и живимо.

Оцена наставника:

3(са неколицином минуса)

Flash-Gordon (Small)Флаш Гордон (Flash Gordon 1980) је филм о истоименом стрип јунаку који доспева на планету злог императора Минга (Макс фон Сидоу) како би га спречио да уништи Земљу. Мингова планета има много што природних, што вештачких сателита и сваки од њих је засебно краљевство, а које Минг одржава у завади због старог доброг правила да би лакше њима владао. Међутим, Флашу полази за руком да измири непријатеље и окрене их против тиранина, те уз њихову помоћ спасава сопствену планету.

Критички осврт: Тешко је пронаћи сцену која није нелогична. Флаш, кога иначе тумачи Сем Џи Џонс, пилотира авионом са поломљеним стаклима и (тек са неколико часова летења које је похађао) успева да га приземљи без иједне повреде. Доктор Зарков, кога тумачи Хајим Топол, успева да превари и њега и драгу му Мелоди Андерсон (која глуми Дејл) да телефон потраже у – ракети! Иако је Флаш био у живом блату, па потом у трбуху пауколиког подземног створа, већ у следећој сцени он је свеже истуширан, а одећа чиста и опеглана. Мелоди Андерсон у једној сцени филма показује завидне борилачке вештине, иако је обична девојка из Њујорка… И има тога заиста много.

И поред тога, овај филм је напросто неодољив, невероватно наиван и чак и смешан, али не могу да проценим да ли је то била намера режисера Мајка Хоџиса. Рецимо, када Минг уништава Земљу он има дугмиће на којима пише „земљотрес“, „ерупција вулкана“ итд, а када се жени Мелоди, свира свадбена песма коју свакако не очекујемо у једној ванземаљској цивилизацији. А сам свадбени завет је урнебесан. Свештеник пита Минга да ли узима Дејл за жену и да ли обећава да ће је користити како му драго, те да ли обећава да је неће бацити у свемир ако му не досади. 😀 Хит је што Флаш носи мајицу на којој је испринтано његово име. 🙂 Дијалози су веома сведени, ликови стереотипни (Минг је немилосрдни злоћа, његова кћерка Орнела Мути бунтовна и неваљала принцеза, доктор Зарков је откачени научник итд), а глума је као у црно-белим филмовима. Емоције и сузе само прште, а Гордон и Дејл не само да се заљубљују на први поглед, већ невиђеном брзином успостављају врло стабилну везу. 🙂 Иначе и временска димензија у филму је проблематична. Они стижу до планете Мингове у току једне поподневне дремке, а када отпочиње одбројавање за уништење Земље у тих три минута дешава се макар четвртина радње целог филма.

Па ипак, дворац Мингов, као и сателити, приказани су веома прогресивно за оно доба и такве сличне ћете видети и у модерним остварењима. Као и костиме ванземаљаца, који су откачени и шарени, али то су свакако лепршаве осамдесете, односно њихов сам (обећавајући) почетак, којима доприноси и главна нумера о Флашу у извођењу групе Квин.

Сама прича је сасвим у реду за један такав филм, а има и оригиналних момената, као што је начин како Минг умире, рецимо, или начин иницијације шумских људи, које предводи Тимоти Далтон или роботи који управљају престоницом, а који имају наочаре са екранима уместо стакала. Дакле, није баш да филм нема неких објективних вредности.

Едукативни моменат: Минг је суверено владао тако што је завадио све око себе и то јесте мудар начин, али свакако нису мудри и они којима је владао.

Оцена наставника:

4(мада бих радо дао и пет)

ai (Small)ВИ – Вештачка интелигенција (A.I. Artificial Intelligence 2001) је футуристички филм о роботу у облику дечака (глуми га Хејли Џоел Осмент), који је направљен како би људима надокнадио губитак детета. Заправо, он је прототип, кога његов творац Вилијам Харт жели да тестира и наилази на праву породицу погодну за тако нешто. Наиме, Сем Робардс, запослен у Хартовој фирми, има сина који је у коми. Зато му фирма нуди робота и он прихвата, пре свега због своје неутешне супруге Френсис Оконор. Она одлучује да покрене програм који тера, да тако кажем, робота да је заволи и он заиста почиње да осећа безусловну љубав. У међувремену, прави син се буди из коме и враћа се у своју породицу. Тада настају невоље јер се дечаци међусобно не слажу најбоље, а и испоставља се да је робот опасан по правог дечака, иако он заиста не жели да му нанесе зло. Родитељи су присиљени да врате робота у фирму, али Френсис се сажалила на њега и уместо да га однесе да га униште, она га оставља у шуми са нешто новца. Тада почињу његове авантуре са циљем да пронађе плаву вилу о којој је слушао у бајци о Пинокију, за коју се нада да ће га претворити у правог дечака достојног љубави његове „мајке“.

Критички осврт: Није први пут да се бајка уметне у оквире СФ-а, али прича која је направљена у овом случају, сасвим је необична и са још необичнијим крајем. Уз то, специјални ефекти су сјајни, као и амбијенти, посебно градови приказани у филму. Овај филм носи, да тако кажем, дете (додуше, уз нешто помоћи сјајног Џуда Лоа, који глуми робота жигола) и урадило је одличан посао. Филм је емотиван и један од најтужнијих које сам гледао. Зато веома верујем да би се допао и онима који иначе не љубе СФ.

Едукативни моменат: Дечак у филму чини све како би му била узвраћена љубав коју осећа. Ипак, оно главно што жели да уради јесте да се промени (од робота да постане прави дечак) и то је нешто што свако од нас чини; љубав нас мења и прилагођава другој особи. Можда то изгледа лоше (па и може да буде уколико су те промене драматичне), али некакви компромиси морају да се направе.

Оцена наставника:

5(уз препоруке)

the-dark-knight (Small)Мрачни витез (The Dark Knight 2008) је део посебне трилогије о Бетмену, кога тумачи Кристијан Бејл. У његовом родном Готам ситију, правдољубиви државни тужилац Арон Екхарт и детектив Гари Олдман на све начине покушавају да стану на пут локалној мафији. Због пљачки банака које се дешавају, улазе у траг новцу који мафија „пере“. Гангстер из Хонгконга Чин Хејн нуди решење да он буде тај који ће мафијашима причувати новац, али појављује се пљачкаш банака Џокер (Хит Леџер) који има другачије планове. Наводно, његове намере су да убије Бетмена, што предлаже мафији, наравно, уз извесну надокнаду. Међутим, како се ситуација даље одвија и прича све више компликује, испоставља се да су Џокерови планови толико сулуди да то више ни мафија не може да прати, а Бетмен и полиција покушавају да га зауставе.

Критички осврт: Са становишта фантазије, Бетмен је поприлично проблематичан суперхерој јер он заправо нема никаквих моћи, као што их имају његове „колеге“ Супермен или Спајдермен, на пример. У претходним остварењима о овом јунаку тај фантастични моменат се постизао кроз бајковити амбијент и противнике који су натприродни, али у овом тога нема. И Џокер и Дволични, који су архинепријатељи Бетмена у стрипу, овде су сасвим обични људи. Додуше, Џокер баш и није обичан јер је очигледни психопата кловновски нашминканог лица, али, макар, није прошао „третман“ киселином и значајно је реалнији у односу на пандане из других остварења. Град Готам је типичан амерички град и све што се дешава у њему, иако прилично застрашујуће, веома је реално. Тако да је питање колико је ово заиста филм који припада фантастици. Додуше, опрема коју Бетмен користи још увек је у приличној мери СФ, али би онда сваки наставак о Џејмсу Бонду из истог разлога могао да се сврста у овај жанр. Ипак, занимљиво је видети једног фиктивног суперјунака смештеног у реалне оквире, а жанр је, рекао бих, акциони трилер.

Самој причи не могу ништа да замерим, чак, иако филм траје два и по сата, радња је довољно динамична да држи пажњу. Има преврата и изненађења, а изопачене игре које Џокер приређује појединим ликовима и становницима Готама, иако језиве, прилично су интелигентне. Крај је мало (више) иритантан са све великим речима у америчком стилу, али не квари општи утисак који је, заиста, добар.

Едукативни моменат: Разлику између позитивних и негативних ликова, која се у филму потенцира, чине правила. Праведници их се придржавају, односно постоје границе које неће прећи, ма колико год да их то стављало у неравноправан положај у борби са злоћама. Иако волимо да кажемо да су правила ту да би се кршила, она су нам ипак потребна, као и границе, које иако нам не омогућавају потпуну слободу, штите људе да не угрожавају једни друге.

Оцена наставника:

5(иако није у мом жанру)

witches_of_eastwick (Small)Вештице из Иствика (The Witches of Eastwick 1987) је амерички филм рађен по истоименом роману Џона Апдајка. У главним улогама су Мишел Фајфер, Сузан Сарандон и Шер (намерно су одабране плавуша, црвенокоса и црнка), две распуштенице и једна удовица, које живе у малом граду и имају своја мала дружења четвртком увече. Оно што њих три не знају је да су вештице и имају моћ да призову одређене догађаје, али и особе. Тако су, током једног њиховог дружења, призвале „непознатог принца на црном великом коњу“, а који то заправо није и кога глуми Џек Николсон. Он се убрзо појављује у њиховом градићу и купује имање и у тако малој средини одмах изазива пажњу, тим пре што је његово понашање веома необично. Тако привлачи и пажњу три жене, али и оне привлаче његову и он успева да их заведе све. Оне пристају на новоуспостављену полигамну везу, али то изазива трачеве у граду, па и отворене нападе, пре свега жене (Вероника Картрајт) власника локалних новина (Ричард Џенкинс). Жене зато одлучују да прекину ову необичну романсу, али то не жели и Џек, па решење види у томе да елиминише Веронику, што и чини и то уз помоћ враџбина. Оне схватају да је враг однео шалу (буквално) и напуштају Џека, али то није баш тако лако као што су мислиле јер је он у стању да реализује њихове највеће страхове. Уз то, све три откривају да су у другом стању.

Критички осврт: Овај филм можда није најбржи могући, али нуди једну веома необичну причу, која је уз то и веома забавна и смешна. Посебно су урнебесни Џекови дијалози и монолози. Љутити Џек у једном тренутку каже: „Нисте ви једине три жене на овом свету!“ или када гласно размишља зашто је Бог створио жене: „…грешка? Или нам је то урадио намерно?!?“ Јасно је да је Џек био на висини задатка и глумачки одрадио боговски посао (иако је глумео ђавола 🙂 ), а и сви други глумци су сјајни.

Специјални ефекти су сасвим у реду, али руку на срце и нису били претерано захтевни. Овде је ипак нагласак на самој причи и ликовима. Додуше, има понека грешкица, па рецимо када Сузан пада са степеница, Мишел успева да јој довикне и име и да јој да савет да се смеје (пошто ако се смеје онда лебди, као у причи о Мери Попинс), што ова некако у паду и уради… Мало теже, али добро, толико могу да зажмурим. 🙂

Едукативни моменат: Мотив који је најзначајнији у филму је улога и положај жене у друштву и мушко-женски односи. Према Џековој филозофији, одвајкада су мушкарци, не желећи да их јаке жене победе, увели таква правила да увек они буду победници. Можда би свет био боље место када не би било победника и побеђених, већ равноправних партнера и наравно, љубави.

Оцена наставника:

5(ко ништа)

Лако Је Критиковати 6

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

resident-evil-1.28012 (Small)Притајено зло (Resident Evil 2002) је научно фантастични хорор који је базиран на истоименој видео-игри. У једној научној установи дешава се диверзија и непознати терориста ослобађа опасни вирус који је плод истраживања те установе. Вештачка интелигенција, названа Црвена краљица, која управља том институцијом, готово одмах затвара све запослене (у просторије и лифтове) и убија их. Након тога, Мила Јововић се буди у туш кабини, са потпуном амнезијом. Наилази на Ерика Мебијуса, који се касније представља као полицајац, али их тада готово одмах хапсе командоси, предвођени Колином Селмоном. Командоси објашњавају да су сви, осим Ерика, запослени у корпорацији „Кишобран“ и да Мила, са својим партнером Џејмсом Пурифојем, кога су такође пронашли онесвешћеног и са амнезијом у возу који води до научне институције, имају улогу чувара те институције. Такође, указују да је институција нападнута и да морају да истраже шта се тамо десило. Успевају да дођу до Црвене краљице и да је деактивирају. То значи и да су отворили сва врата која су до тада била затворена и ослободили све оне запослене који је Краљица побила, а који су због вируса постали – зомбији.

Критички осврт: Нисам играо поменуту игрицу, па не знам какве су све везе овог филма са њом, али поједине сцене заиста изгледају као да су из некакве видео-игре, попут оне када Црвена краљица, у ходнику који води до ње, пушта ласере, а којима напада командосе. Ликови пролазе кроз разне просторије и често да би ушли из једне у другу потребна им је шифра (као „кључ“ који тражите у игрици да бисте прешли из једног на други ниво), а експериментално чудовиште се све више усавршава и постаје све моћнији непријатељ (свака игрица се временом компликује).

Што се саме приче тиче, није лоше урађена и оно што на почетку нема смисла, добија га временом. Свакако, оригиналних детаља нема ни у најави јер зараза која ствара зомбије виђена је много пута до сада, као и чудовишта која су настала експериментом, а вештачку интелигенцију, која рационално, али немилосрдно решава проблеме, можете видети још у култној „Одисеји у свемиру 2001.“ снимљеној давне 1968. И сви ликови, укључујући и супер утренирану полицајку (или шта ли је већ) Милу Јововић, такође су виђени у другим остварењима. Но, филм је динамичан, застрашујућ и држи пажњу. Глума и специјални ефекети су пристојни, тако да укупан утисак јесте позитиван.

Едукативни моменат: Филм има јасну поруку да је експериментисање са вирусима веома клизав терен и да лако може да се окрене против нас, што се у реалности, нажалост, у пар наврата и показало.

Оцена наставника:

4(рецимо)

A-Nightmare-on-Elm-Street-2010-horror-movies-11556725-1600-1200 (Small)Страва у Улици Брестова (A Nightmare on Elm Street 2010) је римејк филма истог назива из 1984. и веома сличне радње. Младе из поменуте улице у сновима убија спржени психопата Фреди Кругер (кога овај пут тумачи Џеки Ерл Хејли). Међутим, у сновима их он све време наводи на предшколску установу које се они не сећају, као ни да су се као мали међусобно познавали. Двоје преосталих Руни Мара и Кајл Галнер сазнају од родитеља да је Фреди заиста постојао и радио у тој установи, коју су они похађали, али да су га исти ти родитељи запалили живог јер су га деца оптужила да их је злостављао. Зато њих двоје одлазе у ту установу, сада напуштену, како би пронашли доказ да је невин, њему вратили мир, а себи спасили живот.

Критички осврт: Режисер Семјуел Бејер и сценариста Весли Стрик прилично су пратили радњу претходног остварења из 1984. и чак су и поједине сцене истоветне (када Фреди излази из зида, или његова рука из каде, а прети да распори Руни, или када се Руни и Кајл договарају око стратегије како да победе Фредија итд), тако да наизглед много простора за креативне иступе није било и очекивао сам да ће ова верзија донети само нове глумце и боље специјалне ефекте, што и јесте.

Ипак, ова верзија је понудила и логичнију причу о томе како је Фреди постао ноћна мора и чак је понудила и преврат, што у овом случају јесте својеврсно мајсторство. Највећа моја замерка је на улогу родитеља, који су превише пасивни и иако је јасно да је њихово одсуство потребно да би Фреди имао простора да се поиграва са својим жртвама некако су претерано одсутни, без обзира што је више него очигледно да им деца имају озбиљних проблема и да, на крају крајева, умиру једно за другим. Такође, родитељи сувише наивно и провидно чувају неку своју тајну и то се види и у њиховом понашању и у њиховим поступцима. Рецимо, мајка Кети Касиди (Лија Д. Мортенсен) повадила је из фото-албума само фотографије мале Кети када је била у предшколском, а на питање где су, одговорила је да су негде у подруму, те да није ни важно где су. Па ако фотке из детињства нису важне, као што тврди, што уопште има фото-албум са свим другим фотографијама?

Што се младих у филму тиче, па, они су сви лепи, а сада да ли су и добро одрадили своје улоге, тешко је рећи, тим пре што хорор баш и није претерано глумачки захтеван жанр. И кад поменух хорор, морам рећи да ова верзија није страшна, ваљда и зато што већ знамо шта ће се дешавати. Додуше, овај Фреди изгледа опакије.

Што се науке тиче, креатори филма су унели и део ње. Наиме, они помињу микро-снове који се јављају након много сати неспавања и они се заиста дешавају у реалном животу, а згодно су искоришћени за потребе филма.

Едукативни моменат: Родитељи жртава су узели правду у своје руке, што се окренуло против њих. Како год нам недостижно и преблаго изгледао правосудни систем, он је ипак једини исправни начин да се прекршиоци казне, а и да се уопште утврди да ли су криви или не.

Оцена наставника:

3(на четири)

superhero-movie-dvd-Суперхеројски филм (Superhero Movie 2008) је америчка пародија на филмове о суперхеројима, пре свега Спајдермена. Неспретног школарца, кога тумачи Дрејк Бел, приликом посете једној научној установи, уједа вилин коњиц и он ускоро постаје Драгонфлајмен (енг. dragonfly је „вилин коњиц“), те стиче супер-моћи. И оне ће му заиста затребати, јер зли богаташ Кристофер Мекдоналд, а уз помоћ научника Брента Спајнера и високе технологије коју може да приушти, стиче способност да узимајући животну енергију од других, постане суперјак и продужи себи живот. Како би стекао бесмртност, намерачио се да одузме живот свим становницима свог града и једини ко га може спречити је – Драгонфлајмен.

Критички осврт: Ово је једна од, много пута виђених, урнебесних комедија где се ређају „фора“ на „фору“, без обзира колико (бес)смислене биле и без обзира што већина нема никакав учинак на даљи ток радње, па чак ни на сцену пар секунди касније (десила се, смешна је и онда као да се ништа није десило). Филм који је основа је први део Спајдермена, али се у филму пародирају и Бетмен, Икс-људи, Фантастична четворка, па чак и Фантом из џунгле – углавном филмови са овом тематиком (па и не само они, јер се помињу и Хобити из „Господара прстенова“). Ипак, шале нису усмерене искључиво да исмевају такве филмове и њихове радње, већ има и обичних, које би се могле применити на било коју пародију. И морам признати, има заиста смешних. Заправо, квалитет једне овакве комедије може се гледати искључиво по томе колико су шале смешне, виспрене и оригиналне и у овом случају, осим овог првог, филм баш не пружа превише. Додуше, режисер Крег Мазин није ризиковао са глумцима, па је одабрао добре комичаре, укључујући и Лесли Нилсена, који је заиста лудак.

У филму се пародира и лик научника Стивена Хокинга, који је инвалид, што код неких може изазвати и лош утисак. Он није једина позната личност која се исмева у филму, па тако је „жртва“ и Том Круз због своје посвећености секти сајентолога.

Едукативни моменат: Смех је лековит и многим животним ситуацијама, па и онима које не изгледају смешно треба се смејати.

Оцена наставника:

3(минус)

MVBMTUMjIwMT (Small)Ејлијен против предатора (Alien vs. Predator 2004) је хибрид, да га тако назовем, два различита серијала о ликовима из наслова. Богати индустријалац Ленс Хенриксен окупља екипу научника и стручњака, како би истражили мистериозни подземни храм, који је сателит пронашао на острву Буве, крај Антарктика. Екипа креће тамо и већ на почетку сачекало их је изненађење – већ прокопан тунел до храма, али технологијом која је превише напредна за данашњу, а и није било ни трага од другог тима, који би требало да је стигао пре њих (чим тунел постоји). То их није омело да тај тунел искористе и заиста, на његовом крају, наилазе на храм, који је и у архитектури и у хијероглифима сплет чак три древне културе: египатске, астечке и камбоџијске. То их је навело на закључак да га је изградила прва цивилизација на свету, предачка за све поменуте три. Ту није крај изненађењима и даљим истраживањем откривају нова, али оно што још увек не знају је да се у подземном делу храма налази заробљена матица ејлијен у хибернацији и да је буди древни механизам који је детектовао њихово присуство. И не само то, већ ју је и стимулисао да почне да носи јаја. У исто време, на тло изнад њих, односно напуштену базу где су се били стационирали када су дошли на острво, пристиже брод са предаторима и троје њих, након што је побило све људе који су у бази остали, креће истим ходником пут храма. Веома брзо, истраживачи ће схватити да су заробљени у безизлазној ситуацији између две ватре; ејлијена и предатора.

Критички осврт: Како оно кажу – како сам се надао, добар филм сам гледао! 🙂 Прича је заиста добра и не само да има смисла, већ нема ни пропуста, макар их ја нисам уочио. Додуше, време инкубације првих ејлијена је превише кратко, али добро, на то може да се зажмури.

Одабир глумаца ме је зачудио, посебно Раула Бове, који глуми научника археолога, а који је италијански глумац и нисам приметио да је ангажован у холивудским блокбастерима. Куриозитет је улога Ленса Хенриксена, који је глумео у другом филму о Ејлијену и то робота (сада је „отац роботике“) и у једном тренутку игра се са оловком тако што њоме куцка између прстију, што је радио и у овом другом филму, али са ножем. Но, глумци су свакако добри и оно што ми се допада је да карактери које тумаче нису уопште стереотипи, чак напротив. Ленс није бескрупулозан амбициозни богаташ, на пример. Јесте амбициозан, али је и компромисан, осећа емпатију и чак се и жртвује како би Раул и Сана Лејтан успели да побегну.

Као и у првом (и наравно, најбољем) делу о Ејлијену, једини преживели је женски лик Сана Лејтан, док је у првом то била легендарна Сигурни Вивер. Детаљи говоре да је ово мало више филм о ејлијену, али су заправо оба ванземаљска лика сјајно уклопљена, а са њима и историја старих цивилизација. Баш да приметим да ми се допало како су ликови ејлијена и предатора приказани кроз хијероглифе, а и како је комбинован древни лавиринт, налик на онај из египатских гробница, са модерном технологијом. Додуше, окружење, односно статуе око заробљене краљице и ланци који је везују делују ми некако сувише средњовековно, али не бих смео да тврдим, пошто историчар нисам.

Едукативни моменат: Овај филм полази од становишта да су древне цивилизације толико генијалне да мора да су имале помоћ „са стране“ (читај: од ванземаљске интелигенције). И то није нова идеја и често наводи људе да се запитају (како су у сред пустиње саградили камене пирамиде, на пример), али требало би да се запитамо и ми да ли можда дајемо превише кредита чак и једноставним решењима до којих су ти древни народи дошли, баш зато што су древни? Било како било, сва постигнућа човечанства до сада јесу поштовања вредна и треба их чувати, што се у Србији, нажалост, не практикује.

Оцена наставника:

5(од мене)

avpr-aliens-vs-predator-requiem.22050 (Small)Ејлијен против предатора: реквијем (Aliens vs. Predator: Requiem 2007) је наставак претходног филма, мада нема апсолутно везе са њим, осим прве сцене у овом која је наставак последње у оном. Наиме, у последњој сцени претходног филма предатори су у свој свемирски брод преузели тело њиховог палог младог војника, не знајући да се у њему налази млади ејлијен. Он се излеже и убија посаду, још док брод није напустио орбиту Земље, тако да он принудно слеће покрај градића Ганисон у Колораду. На броду се налазе и боце са пауколиким стадијумом ејлијена, те се сви ослобађају и наилазе на ловца (Курт Макс Рунт) и његовог сина, које нападају. Након неког времена, излежу се још два ејлијена, а настају и нови јер пауколика џудовишта нападају и бескућнике. У самом граду филм прати неколико животних прича, чији ће актери постати баш они ликови из чијег угла ћемо осетити сву страхоту напада ејлијена на људе данашњице. У исто време, на планети предатора, један од њих схватио је шта се дешава и креће пут Земље како би уништио свог архинепријатеља.

Критички осврт: Обично су наставци знатно слабији од првог филма и ово правило свакако има изузетака, али ово није један од њих. У буквалном смислу ова два филма су небо и земља. Док први нуди причу, која је мистериозна и донекле оригинална и сасвим се уклапа са серијалом о ејлијену, овај филм не нуди ама баш ништа, осим пуке забаве, ако је забавно гледати како ејлијени кољу (а режисери браћа Штраус (двојица су и надам се да их више нема) и сценариста Шејн Салерно (који је моје годиште и тиме доказ да кинески хороскоп ич не функционише) потрудили су се да то буде једна пристојна кланица) гомилу људи и то на начине до сада виђене у пет претходних филмова. Овај филм не да је неоригиналан, него је безидејан, мада додуше уводи ејлијена који има особине предатора (јер се из њега излегао). Но, ни то није идеја овог, него првог филма, само што тада није била разрађена. И да, тај ејлијен има и посебан начин разможавања – тако што трудницама техником уста на уста убризгава семе које се касније развија у њиховом стомаку у више беба ејлијена. Међутим, та „оригинална“ идеја уопште није довољна да „покрпи“ филм, научно је смешна (трудници се неће развијати ејлијени у материци ако јој семе пролази тим путем, забога), а и у вези са њом је и недоследност. У болници се јасно види да је ејлијен заробио труднице својим балама (или шта му је то већ), док трудну келнерицу Џину Холден, пар сцена пре тога, није. Но, добро, филм иначе има много нелогичности. Рецимо, Крис Вилијам Мартин, обучени полицајац, остаје сам у шуми након потраге за ловцем и његовим сином после два сата ноћу; предатор разбија шахт и пола улице како би изашао из канализације, а аутомобил мирно пролази поред и ником ништа; шерифу Џону Ортизу пријатељ Стивен Паскал нуди превоз који овај прихвата, иако је човек у униформи, треба да иде на задатак и све време има своја службена кола; а на крају Паскал „купује време“ малобројним преживелим како би стигли до хеликоптера, а све се дешава на крову зграде – колико далеко летелица може да буде (?) и колико им времена треба (тим пре што је Рејко Ејлесворт, која глуми војника, покренула хеликоптер „на кеца“)?

Но, хајде, паника, ужас и крв наоколо, а ејлијени се појављују у немогућем броју (одакле ли само извиру) као у видео-игрици, па су можда и не баш јасни поступци ликова заправо и логични у таквој ситуацији, али колико год да филм био логичан и технички дотеран, ја и даље не видим ни један ваљан разлог да он постоји. Као што не видим разлог да неке сцене буду дуге колико јесу (попут колоне војних возила која пролази и пролази, снимање трага крви предатора дуж комплетног стабла дрвета на коме седи и да не набрајам), а друге су општа места (када слушају преко радио везе урлике маринаца које ејлијени масакрирају).

Едукативни моменат: Да сам шерет рекао бих да нас овај филм учи какве филмове не треба правити, али да се ипак уозбиљимо и да покушамо да пронађемо било шта поучно… Рецимо, на крају филма преживели су они који се нису ослонили на помоћ војске, већ су решили да спас пронађу сами. Ако бисмо то минимализовали, могли бисмо да закључимо да је некада најбоље урађен посао онај који урадимо сами, а некада је напросто и боље ако нешто урадимо сами.

Оцена наставника:

1(заслужена)

onesheetСектор 9 (District 9 2009) је филм о доласку ванземаљаца. Године 1982. огроман свемирски брод долетео је до Јоханезбурга у Јужноафричкој републици и наставио да лебди над градом… пуна три месеца, без било каквог контакта. Само је лебдео тамо, док власти нису одлучиле да пошаљу специјални одред који ће ући тамо. И ушли су и насупрот својим очекивањима, пронашли су огроман број, више од милион, ванземаљаца који су имали хуманоидни изглед, али су према карактеристикама били више налик раковима. Насупрот супериорној технологији, изгледали се некако јадно и влада Јужноафричке републике, под притиском међународне заједнице, направила је привремени избеглички камп. Привремени камп је прилично потрајао, чак 28 година, све док притисак јавности није постао толики да је влада направила план за премештање ванземаљаца у сектор 9, а саму операцију препустила је тамошњој приватној војној компанији. Као вођа операције постављен је Шарлто Копли, који са нескривен ентузијазмом креће у акцију. Бирократија је налагала да ванземаљци најпре потпишу формулар и Шарлто, заједно са сарадницима, креће од бараке до бараке да тај задатак обави, али у једној од њих, наилази на праву лабораторију и дешава му се пех да се попрска непознатом сусптанцом. Тада за Шарлта крећу проблеми јер га супстанца мења и то тако да га постепено претвара у ванземаљца. Зато он постаје предмет пажње своје војне компаније, али на сасвим други начин јер људи нису могли да користе ванземаљску технологију (подешену да реагује само на туђинску ДНК). Такође, интерес показују и нигеријске банде које су одавно успоставиле „пословне“ односе са ванземаљцима. И једни и други желе Шарлта, али не у комаду, тако да почиње борба за голи живот.

Критички осврт: Филм „Сектор 9“ потпуно је ван холивудских стандарда и приказује један сасвим другачији поглед на „сусрет треће врсте“. Нема заслепљујуће светлости и анђеоске музике, сусрет са ванземаљском расом је приземан и приказује их као народ трећег света са Земље. Избеглички камп, притисци међународне заједнице и самог живља тамо, немири, криминал и нелегална трговина коју локалци имају са њима, све је невероватно реално и иде у корак са савременим политичким трендовима. Такође, ликови портретисани у филму потпуно су животни и уверљиви. Томе доприноси и необичан начин како је филм сниман, који изгледа као за оне крими емисије где се прича о ономе што се заиста десило, са све коментарима очевидаца и стручњака, са архивским снимцима, интервјуима и сличним, да би се филм неосетно претворио у класично сниману акцију (мада смо и тада свесни камере, као у сцени када робот вођи банде размрскава главу), те се опет на крају вратио на „емисију“.

Ово је филм са добром и уверљивом причом, који осим другачијег погледа нуди и обиље акције, сјајну глуму и више него пристојне специјалне ефекте. Све честитке ауторима филма, а вама га од срца препоручујем.

Едукативни моменат: Овај филм, као што већ написах, сјајно рефлектује савремене политичке, војне, бирократске и све друге друштвено значајне трендове и отвара многа питања, међу којима су најважнија она у вези са избеглицама, њихове различитости, легалности деловања у држави у коју су дошли, реакције локалаца на њих итд. и питање људских права и шта она заиста подразумевају. У овом случају је то СФ и обрађује причу фиктивне ванземаљске расе, али су свакако туђини сви они који негде дођу и овај филм лако може да говори и о њиховој злосрећној судбини, а не треба да изгубимо из вида да им је судбина управо таква.

Оцена наставника:

5(са много плусева)

0253754_big (Small)Звездане стазе: Немезис (Star Trek: Nemesis 2002) је филм из серијала „Звезданих стаза“ са поставом коју предводи капетан Пикард (Патрик Стјуарт). Његов брод Ентерпрајз најпре наилази на чудна зрачења која одашиљу само андроиди попут Дејте (Брент Спајнер) и на планети где су детектовали то зрачење проналазе распарчан Дејтин прототип. Недуго затим, Ентерпрајз је послат на мисију у Ромуланску територију, како би Пикард тамо успоставио дипломатске односе и то, на изненађење самог Пикарда и федерације коју представља, на захтев Ремаца, који су ратничка и не баш омиљена каста на Ромулусу. Тамо их прима гувернер, кога тумачи Том Харди, за кога се прво испоставља да је човек, а потом и да је клон самог Пикарда. Убрзо се испоставља и да су ова два догађаја (проналажење робота и дипломатска мисија) повезана и део плана гувернера и Ремаца, који има за циљ да недозвољеним оружјем униште Земљу.

Критички осврт: Док сам гледао овај филм, имао сам осећај да је то још само једна епизода серије са свим овим ликовима, а то се некако и показало јер једино што разликује једну (и то просечну) епизоду од овог филма је – минутажа. А да би се постигла минутажа, сцене су развучене до крајњих граница издржљивости (мојих, наравно). Све траје бескрајно дуго; Пикардов назови шармантан говор на венчању његовог првог официра (Џонатан Фрејкс), дипломатска мисија, потом његова вечера са клоном, гувернеров разговор са Ромуланком (Дајном Мајер), па чак и свемирска битка. Заправо, срећна околност је што Дејта није отпевао целу евергин песму на венчању првог официра…

Филм је досадан, сцене ратовања су наивне (када Пикард на крају проваљује на мост брода којим командује Том Харди, сви ратници који га нападају спреда, то чине са оружјем, али када га један напада с леђа, онда га напада ненаоружан, а иначе када једни на друге пуцају с пет метара одстојања, нико никог не може да погоди), неке сцене су неспретне (када саветницу Трој (Марину Сиртис), ментално злоставља Харди), неке се понављају (када откривају најпре зрачење робота, а онда и зрачење недозвољеног оружја, след догађаја је исти – увек се прво позове капетан да види нешто до тада невиђено, па следи демонстрација на екрану, па се помене та нека непозната реч за зрачење, па су сви забринути (или су беше забринути пре тога), па следи објашњење), сама прича је непотребно компликована, а крај је заиста патетичан.

Шта бих могао да кажем да је добро? Па, специјални ефекти су стандардни, а глума је пристојна. Посебно бих издвојио Хардија који је лик негативца дочарао на један другачији начин и свакако шмекерски.

Едукативни моменат: У овом филму видимо два лика капетана Пикарда, који су карактерно веома различити, само због тога што су водили различите животе. Јасно је да нас живот обликује и утиче на наш карактер, али некада морамо да одолимо и лошим ситуацијама које нам се дешавају и не дозволимо да нас оне деградирају.

Оцена наставника:

2(и још минус)

the-hobbit-the-battle-of-the-five-armies.29347 (Small)Хобит: Битка пет армија (The Hobbit: The Battle of the Five Armies 2014) је последњи наставак трилогије о Хобиту пустолову (глуми га Мартин Фриман). На самом почетку филма, змаја, који пустоши људско насеље у близини планине где су обитавали патуљци (па ју им је змај преотео), убија један од људи (Лук Еванс). Тако је патуљачна планина са све тврђавом у њој напокон слободна, али ту није крај невољама. Сама планина представља стратешки значајан положај, а и тврђава је крцата благом, тако да се појављује неколико заинтересованих страна да је освоји.

Критички осврт: Готово читав филм је ратовање између живописних армија (што се да претпоставити и из наслова), али радња прати и личне борбе појединих ликова, њихове победе и поразе. Сама битка је импресивна и сам филм је урађен према високом стандарду који је задала трилогија „Господари прстенова“. Ипак, нисам успео да пропратим чему су служили они џиновски подземни црви, који као да су допузали са „Дине“, пешчане планете, осим да допринесу импресивним специјалним ефектима. И никако ми није јасно како изгинуше силни вилењаци (онолико их је било, а остаде шачица), толико добро истренирани, док људи (којих је било мање и који нису ратници, већ рибари), преживе онолико. Можда би било логике да су људи углавном бежали и скривали се, али нису – чак ни жене, деца и нејач, већ су се срчано борили. И да додам да је крај малко превише патетичан, прави амерички. 🙂

Овај филм не нуди више него пет наставака пре њега, па тако имамо полуделог владара патуљака, кога тумачи Ричард Армитиџ (у „Господарима“ полудели владар је био Џон Нобл), као и нежну интеррасну љубавну причу између вилењакиње Еванџелин Лили и патуљка Ејдана Тернера, а сећате се да су у „Господарима“ такву романсу имали вилењакиња (Лив Тајлер) и човек (Виго Мортенсен). Углавном, ништа ново нисмо видели, осим приче која траје готово три сата, али све време држи пажњу, што не могу да порекнем.

Овај филм је „припрема“ за „Господаре“ који хронолошки треба да уследе после, па тако једна сцена приказује како се Ијан Макелен, Кристофер Ли, Хјуго Вивинг и Кејт Бланчет (која се у тој сцени баш наглумела) откривају да још увек зли чаробњак Саурон постоји као претња. Додуше, сцену ћете тешко пропратити без знања о дешавањима у „Господарима“ и без адекватног речника појмова и ликова из тих филмова, а није да их мало има. 🙂

Едукативни моменат: Иако приказана битка импресивно делује, ратови су свеједно језиви, а цена за њих толика да нису вредни свег блага које су патуљци поседовали и то се могло видети кроз судбину многих ликова у филму.

Оцена наставника:

5(на четири)

PakornИкс-људи: Прва класа (X-Men: First Class 2011) је пети по реду филм из серијала о Икс-људима и објашњава како је све почело. Филм се пре свега фокусира на младост професора Икса (Џејмс Макавој), Магнета (Мајкл Фасбендер), Звери (Николас Хоулт) и Мистик (Џенифер Лоренс), док се остали ликови појављују, чини ми се, само у овој епизоди. Магнето је детињство провео у нацистичком логору у Пољској, где му је лекар из тог логора (Кевин Бејкон) убио мајку, а како би испровоцирао његове моћи да телекинетски манипулише металом. Много година касније, Магнето је у потрази за Кевином, како би се осветио, али се испоставља да је Кевин такође мутант, који има моћ да асимилује чисту енергију и потом је користи на фантастичне начине. Он је окупио неколико такође моћних мутаната и има план да изазове трећи светски рат. Нуклеарни рат би требало да уништи све (обичне) људе, али не и мутанте јер, у крајњој линији, они и јесу такви захваљујући радијацији. Уз помоћ политичког врха Русије, на који утиче својим моћима, он иницира кубанску кризу (управо ону која се и десила 1962), али за његове планове сазнају професор Икс и Магнето (који су се у међувремену спријатељили и такође окупили неке младе мутанте) и покушавају да га спрече.

Критички осврт: Радња није баш без пропуста и у пар сцена има нелогичности, као када Магнето стеже металну конструкцију кревета око врата Џанјуари Џоунс, која глуми мутанта телепату са способношћу да се претвори у дијамант и управо је у томе проблем. Дијамант је најтврђа супстанца у природи и металне шипке тешко да могу да га ломе као што је приказано у филму. Или када Кевин убија Едија Гатегија, он умире сувише неприродно чак и за мутанта. Са друге стране, радња се добро се уклапа у раније наставке о Икс-људима, па тако сазнајемо зашто је професор Икс непокретан и зашто је Зверко онако плав као што јесте.

Сваки нови филм о Икс-људима доноси и нове ликове са кул моћима и тако је и овај пут, мада у мањој мери него иначе. Више-мање моћи су већ виђене (Џејсон Флеминг може да се телепортује и изгледа буквално као ђаво и не само да има исту моћ, него и изгледа исто као Алан Каминг из наставка снимљеног осам година раније, а Алекс Гонзалес, који изазива олује, не разликује се битно од једног од главних ликова серијала о Икс-људима чији је надимак Олуја, а тумачи је Хали Бери), мада је заиста занимљива Зои Кравиц која има крила попут вилиног коњица и док су склопљена изгледају као тетоважа на телу, а Кејлеб Лендри Џоунс има способност да испушта веома јаке ултразвучне таласе и користи их како би летео.

У сваком случају, прича је занимљива и одржива, глумци су добро одабрани (један од њих је и Раде Шербеџија, који глуми руског генерала), а специјални ефекти сјајни.

Едукативни моменат: Пар мутаната, попут Мистик и Магнета, у више наврата поручују да су савршени баш такви какви јесу и да њихове разлике од других људи нису нешто што треба скривати. Мислим да је њихова порука сасвим јасна.

Оцена наставника:

5(са малим минусом)

cube-poster (Small)Коцка (The Cube 1997) је психолошки хорор са веома необичном радњом, која се у потпуности дешава у једној нестандардној грађевини у облику коцке, са собама које се померају и у које је, против своје воље, убачено неколико људи. Они не знају како су ту доспели и због чега, нити ко их је ту довео, али је веома јасно да је у питању некакав експеримент и да свако од њих има неку сврху, а због неке своје способности (Морис Дин Винт је полицајац, Никол де Бур је ученица која је натпросечна у математици, а Дејвид Хијулет је архитекта који је дизајнирао спољашњост, односно љуску коцке). Већ на самом почетку филма они се окупљају и покушавају да нађу излаз, што није једноставно јер су неке собе опасне по живот.

Критички осврт: Ово је један од оригиналнијих и виспренијих филмова овог жанра и показује да се и са мало новца може направити изузетан филм. Наравно, низак буџет има своју цену (игра речима 🙂 ), па тако понеки специјални ефекат није баш на висини, попут леша робијаша који је више пута успевао да побегне из добро чуваних затвора (очигледно је зашто је изабран за коцку и иначе га тумачи Вејн Робсон), за који се баш види да је лутка. И глумци нису баш ултра-познати и вероватно би неки други, а јачег калибра, да тако кажем, боље изнели те улоге. Но, не кажем, ни ови уопште нису лоши, а глума је у овом случају заиста захтевна. Она и носи филм који се практично дешава у једној јединој соби.

Едукативни моменат: Једини преживели је аутистични момак (Ендру Милер), неспособан за свакодневни живот, али геније за математику. Ово прави јаку асоцијацију ка једној од теорија у оквиру еволуције да природа намерно ствара грешке и жива бића која се разликују јер управо су она та која ће, можда, преживети неке нове услове којима сви остали, прилагођени на уобичајено, нису дорасли. Овај филм показује управо то, али ја нисам заговорник такве теорије. Иако мутације јесу покретачка снага еволуције, пре ће бити да природа напросто прави измене на генима, а да природна селекција даље показује које измене доприносе бољој адаптацији на услове средине. Дакле, нема ту „грешака природе“, а посебно не у људској заједници.

Оцена наставника:

5(уз препоруку да погледате филм)

Све је како треба

11440349-eco-concept--water-drop-in-the-sky-with-tree-insideВест од 17. марта ове године у Великој Британији:

The Guardian: Climate debate cut from national curriculum for children up to 14

Следи делимично препричан, а делимично преведен текст из овог чланка.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Направљен је предлог да се дебата о климатским променама изопшти из курикулума за ђаке до 14 година старости, што је утицај владајуће политичке партије. Наиме, у том документу нема ни помена о климатским променама у настави географије, као ни о утицају угљен-диоксида у настави хемије. Запањујуће, али не помиње се ни одрживи развој! Планирано је само учење о ефикасности рециклаже и то у оквиру наставе хемије. Ова одлука је у супротности са садашњим школским програмом, у коме се на неколико места помиње интеракција људи и животне средине, као и одрживи развој.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

kuglaОчекивано, овај потез Владе наишао је на неодобравање еко-активиста и научника, који сматрају да су управо млади најгласнији заговорници очувања животне средине и да тако имају велики утицај на Владу, компаније и друштво у целини. Девид Кинг, бивши Владин саветник за науку, дефинитивно је осудио овај потез и окарактерисао га као политичко мешање у школство. Према његовом мишљењу, климатске промене би требало учити заједно са историјом, односно успешним покушајима да се „стане на пут“ фреону и емисији угљеника. Џон Ештон, који је до прошлог лета био Владин изасланик за климатске промене, а оснивач је еколошке организације „E3G“, сматра да је у настави географије управо најзначајнија тема – климатске промене. Њега такође брине што је тему преузела хемија, уместо да се њоме бави географија. Зато још више зачуђује што су ове промене у курикулуму поздравили Асоцијација географа, са преко 6000 окупљених наставника географије и Краљевско географско друштво.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Из овог другог друштва, огласила се Рита Гарднер, која сматра да је погрешно учити о климатским променама, пре него што се стекну потребна сазнања о самој клими. На овај начин, сматра она, географија ће најпре дати добру базу за касније боље разумевање и климатских промена и одрживог развоја. Из самог Департмана за едукацију Владе ВБ, сматрају да је читава „бука“ настала око ових измена нонсенс и да је јасно да ће ђаци и даље учити о климатским променама. Уосталом, присталице овог потеза Владе сматрају да ће деца свакако учити (у оквиру наставе географије) како физички процеси и људи утичу на изглед своје околине, али и друге теме у вези са тим, попут акумулицаје токсичних материјала у циклусима кружења супстанци. Огласио се и Департман за енергију и климатске промене, који предводе либерали, са мишљењем да од предложених промена нема ништа, јер ће сензибилни (како их назваше) наставници све ове смернице схватити довољно широко. За чланове Коалиције младих за климу ово није довољно добро и они не би препуштали „хиру“ наставника тему која ће бити од највећег значаја за будућност.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

najlepsi-citati-o-prijateljstvu_800x600Још једна критика новом курикулуму је да није добро толико чекати са учењем о климатским променама, јер је и питање који број ђака ће се уопште одлучити за учење географије на том нивоу. Сара Лестер,политички истраживач, која је специјализовала едукацију о климатским променама на Грантамовом институту за климатске промене на Империјал колеџу у Лондону, одбацује мишљење да ђаци најпре треба да науче основе, како би даље учили о климатским променама. Те теме су већ обрађене у три различите науке, укључујући и верску наставу и грађанско васпитање и сада се све то обједињује у настави географије. Мотиве за укидање учења климатских промена, она види много дубље.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

А сада мало он(а)! 🙂 Код нас се климатске промене пре свега уче у оквиру наставе биологије и већ неколико година уназад, управо на узрасту који је Енглезима споран. Ипак, разлог зашто сам превео овај чланак није поређење њиховог и нашег школског програма, већ механизам рада на школском програму. Видели смо да се у проблематику укључују све релевантне организације и да је сагледавају из свих могућих углова. И са једне и са друге (и са сваке) стране напросто прште аргументи и контрааргументи и то оставља утисак да се о овој теми добро промишља и премишља. Додуше, тема јесте важна, али је и свака промена у образовном систему, иако то готово нико у Србији не види, нити даје превелики кредибилитет.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Како то изгледа код нас? Ми биолози смо то осетили, практично неосетно. 🙂 Извршена је рокада програма седмог разреда, (по коме се сада проучава антропологија, а проучавала се екологија) са програмом осмог. Једне године смо у оба разреда предавали исто (или слично, како ко) и већ наредне ушли у систем према коме је екологија „круна“ учења биологије, те тако остављена на милост и немилост матурантима. Да се не лажемо, она свакако и јесте ултимативна наука, што због важности, што због толике комплексности да су за њено изучавање неопходна сва знања која су нам расположива, али оно што је логично у науци, не мора да буде и у настави.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Већ вековима се петаци „рву“ са ћелијом и гомилом термина који њима апсолутно ништа у животу не значе. Зачуђујуће их уче ревносно, јер су још мали и самим тим вредни, мада уопште нисам сигуран да је код свих њих уопште отпочела да се развија способност апстракције. Но, како да уче биологију без ћелије? Ни сам нисам сигуран, али врло верујем да могу, макар млађи узраст. Чуо сам да (строги) Руси као поменуту круну учења наставе биологије, посматрају – цитологију. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Дакле, морали су и седми и осми разред да ускладе тако да иду у корак са проучавањем биологије на Биолошком факултету, јер се другачије замислити не сме, али ни мислити о томе уопште. Неко је донео одлуку, о чему, мислим, медији известили нису, институције од значаја се огласиле нису, а сви који треба да аминују, аминовали су. Осим наставника, наравно. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Шта мисле наставници биологије? Веома слично ономе што мислим и ја, те хвала Богу да се у нечему слажемо. 🙂 tumblr_molnor2yCO1qbmgeto2_500Градиво у оба резреда је потпуно неприлагођено. У седмом зато што им је превелики залогај, а у осмом зато што им је премали изазов. Осмаци се зато досађују, ма како креативне радионице да им смислите, а тек када нешто морате да испредајете… Чак ни презентације нису занимљиве. Но, зар је важно како ће да науче? Битно је да уче, зар не? Још једна битна ствар (на папиру) у школама је корелација са другим предметима. Пре свега са хемијом, која је биологији најближа, толико, да је постојала и заједничка студијска група на оба београдска факултета. Некада, корелација је постојала макар у траговима. Сада су се и ти трагови изгубили. За изучавање антропологије у седмом згодно је познавање органске хемије (која се ради на крају осмог), а за изучавање екологије на основношколском нивоу, добро дође знање из неорганске хемије, која се изучава раније. И када бисте ви да ћаскате о томе како настају киселе кише, за шта вам треба знање како настају неорганске киселине из својих анхидрида, ђаци су преокупирани проблемом како да попамте имена алкана по реду. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Можда ови аргументи нису довољно јаки да би били достојни противаргументи аргументима оних који су изврнули програме. То ипак, не знам и по свему судећи, нећу ни сазнати, јер аргументе никад званично нисам ни чуо ни прочитао. Ваљда се сматра да није ни важно да наставници разумеју зашто раде то што раде и да треба да раде. Наставници, дакле, треба да раде, ђаци треба да уче, методологија настава биологије треба да буде равна методологији науке и сви ваљда треба да будемо задовољни што уопште имамо посао. Добро је да је све како треба. 🙂