Лако Је Критиковати 188

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кендимен (Candyman 2021) је наставак трилогије о овом антихероју, али рекао бих да референцира пре свега на први део снимљен 1992. Јаија Абдул-Матин II је сликар заинтересован за урбану легенду Кендимена, а која је у вези са црначким гетом. То ће га инспирисати да направи изложбу, али ће се изложба претворити у масакр, а његов живот ће се у потпуности променити. Испоставиће се да је легенда врло стварна и да је он њен значајан део.

Критички осврт: Баш је добар хорор, који чак има и слојевиту причу која се не огледа само у њеној завршници када постаје кристално јасно какав ентитет представља Кендимен. Када критичарка Ребека Спенс сврстава Јаију у његову врсту, то је заиста зазвучало дискриминативно. И јесте, али на сасвим другачији начин када чујете и објашњење које следи. Међутим, режисерка Нија Дакоста није се зауставила само на томе. Она је хтела да направи поделу међу црнцима, да укаже да постоје и они који су успели да се снађу у свету белих људи и можда је ту најбољи пример епизодна улога Кристијане Кларк, која је у филму кустос престижног музеја. Када Тејона Парис разговара са њом, она схвата, баш као и ми, шта ову истински интересује, где је на њеној листи уметност заиста рангирана и што је најважније – где је рангирано то што та уметност представља. Дакле, Нија је показала да постоје и такви који нису у гету, дистанцирани од црно-белих односа. На то је указао и момак Тејониног брата Кајл Камински на самом почетку и много је таквих детаља који то акцентују. Тејона је прелепа, успешна пословна жена и увек дотерана у приликама које то захтевају, али, у поменутим последњим сценама, некако је испало да истински успешних и измештених можда и нема. Када је доживела хладан туш на властитом примеру, решила је да се брани на једини могући начин. Целој овој теми доприноси уводна нумера и завршни цртаћ, који су језиви колико и сам филм.

Прича је добро вођена и одрађена, са конзистентним, аутентичним ликовима. Има ту неких празнина које би се ваљале попунити, исфорсираних момената и чини ми се да Тејонина прича из детињства није довољно експлоатисана, али и овако филм вреди. Хорор делови су тек повремено страшни, али јесу гадни.

Едукативни моменат: Овај филм говори о томе колико је расизам страшан и он је страшнији од било каквог хорор филма.

Оцена наставника:

(није баш најсјајнија)

Доле на Земљу (Down to Earth 2001) је прича о не баш успешном стендап комичару Крису Року, који је погинуо у саобраћајној несрећи јер се загледао у наочиту Реџину Кинг. Када је стигао на небо анђели Чез Палминтери и Јуџин Ливи су схватили да су његову душу узели пре времена, те како би се искупили, брже-боље су му пронашли ново тело како би га вратили у живот. У питању је времешни и бескрупулозни богаташ Брајан Роудс кога су управо убили супруга Џенифер Кулиџ и њен љубавник Грег Герман. Иако је сада у сасвим другачијем социјалном статусу, Рок не одустаје од старог живота и својих снова.

Критички осврт: Свакако неколико добрих фора има, али далеко мање од онога што бих очекивао. Крис једноставно није смешан и заиста ме је убедио да је пропали стендап комичар. Заправо, цео филм није смешан и тек донекле је комична Ванда Сајкс. 

Прича је млака и у неким сегментима баш није ни уверљива и јако је тешко поверовати да ће се наочита, млада и никако користољубива Реџина загледати у ипак оронулог Брајана. Још теже је поверовати да ће Брајаново убиство дискутовати богаташи током састанка управног одбора и свеукупно је овде реални део филма мање убедљив од нереалног. Што се фантастичног дела тиче и он је урађен некако неспретно и површно. Ово је један досадњикав филм који се више бави Крисовим стендап наступима него било чим другим у филму, без неке јаче поруке и без емоција.

Едукативни моменат: Реџина је од Брајана захтевала да искористи свој новац мудро и за добре ствари, што је Крис у његовом телу и учинио. И то је заиста добар савет бистре Реџине јер би свет био боље место када бисмо наша добра и утицај који имамо на друге користили да чинимо добро.

Оцена наставника:

(може чак и један)

Прочишћење заувек (The Forever Purge 2021) је пети наставак франшизе „Прочишћење“. Ради се о одлуци америчких власти да једну ноћ у држави прогласе „прочишћењем“: тада су све активности легалне, чак и убиство. Ова власт је пала још у претходним наставцима и закон је поништен, али су људи наново вратили партију познату као Нови очеви оснивачи Америке. Разлог за то је што се године 2048. Америка суочила са имигрантском кризом. Велики број Мексиканаца је нелегално дошао у земљу и „прочишћење“ је враћено као идеја да се поменута криза реши. Оно на шта Очеви нису рачунали је да „прочишћење“ неће трајати једну ноћ.

Критички осврт: Када Еверардо Валерио Гут режира филм, јасно је на коју водницу ће вода тећи јер у питању је Мексиканац. На крају ће пријатељска рука Мексика показати Америци да и они сутра могу бити избеглице, али то није једина порука коју овај филм шаље, но све оне јесу упућене ка лошој страни ксенофобије и чак и благе варијанте те нетрпељивости, попут оне коју показује Џош Лукас, опет су лоше. И то је свакако добра страна филма, тим пре што ју јепласирао аутор који има шта да каже о ксенофобији Американаца. Такође бих као добре стране могао да наведем и даљи развој радње јер заиста јесте логично да „прочишћење“ израсте у нешто веће и деструктивније, много пре него да се по оглашавању сирене сви мирно врате својим животима, као што је то био случај у претходним наставцима. Међутим, сам тај прелаз из „прочишћења“ у „прочишћење заувек“ није баш логичан. Током филма ће се испоставити да се ради о координисаној акцији и сва је прилика да се таква, масовна координација могла радити само преко друштвених мрежа. Како су онда Влада, војска и добар део народа били толико изненађени? Филм има неколико необјашњених ставки, рупа и рупица, али и врло предвидљивих момената и општих места. Борбе су сасвим осредње, а финална је чак и антиклимактична, но опет филм је динамичан, донекле узбудљив и уверљив, са добрим дијалозима и ликовима који су снажни и аутентични.

Занимљиво је да филм у једном тренутку референцира на политику сада већ бившег америчког председника Доналда Трампа и његов зид ка Мексику. И тај његов градитељски нагон баш није пропраћен Еверардовим овацијама, што је очекивано. То свакако филм чини актуелним, иако се ради о години значајно каснијој од ове.

Едукативни моменат: Коло среће уоколи вртећи се не престаје тко би гори ето је доли а тко доли, горе устаје. Ово је цитат Ивана Гундулића, а применљив је на овај филм, али и свакодневни живот.

Оцена наставника:

(али јака)

Лабудова песма (Swan Song 2021) је филм о човеку Махершали Алију који има породицу коју обожава, али нажалост умире од неизлечиве болести. Да би њих поштедео туге, одлучује да се клонира у напредној клиници коју води Глен Клоус и да га клон напросто замени. Међутим, то је лако рећи, али је тешко изборити се са сопственим осећањима и умрети практично сам. 

Критички осврт: Филм почиње врло старом фором када путник у возу једе слаткише другог путника мислећи да су његови и занимљиво је да се сценариста и режисер Бенџамин Клири одлучио за такав почетак, но свакако не без шарма. Такође је занимљиво да му нису сви предмети у СФ-маниру; аутомобил је сасвим такав, али врата се отварају на добру стару кваку. Но, овде је и тако најважнији напредак генетике. Глен је клонирала Махершалу и до половине филма видели смо и идеју и реализацију. Ту се паралелно одвијала и некаква драма, али углавном кроз Махершалина сећања, што није баш директно у вези са темом, попут смрти Њаше Хатендија, филмског брата близанца Наоми Харис. Иако имплицитно све то има везе, имао сам утисак да Бенџамин нема много меса у причи и одуговлачи са драмом која додуше јесте интересантна и гледљива, посебно фановима таквог жанра. Касније се и то некако надовезало, али сувише је исфорсирано. Свакако су више у функцији врцави разговори које Махершала има са Аквафином и њен лик ми више има оправдања од Њашиног. Тек негде од половине филма почиње да се одвија и драма између Махершале и Махершале (да, добро сам написао) која је вратила радњу на онај пут којим прича и треба да се одвија јер, на крају крајева, зато је и испричана. Уосталом, само таква прича и може да пласира питање које је Бенџамин имао на уму: да ли постоји права, ултимативна љубав и да ли она мора да буде несебична? Бенџаминов костимограф је чак пазио да оригинални Махершала носи сиву, а његов клон белу боју, ваљда јер прави мора да умре како би га нови наследио и живео наместо њега, али би боје, управо због жртве коју је оригинални поднео, могле да буду и другачије. Зар он није светац?

Но, право питање је да ли је ово добар филм. И одговор је да јесте. Има ту не баш празног хода, већ више мимохода, али је у питању успешна драма, донекле тужна и срећна (последња сцена је претужна), са СФ моментима који су већ виђени, али обрађени на нови начин. Ако бих ситничарио, довео бих у питање цео пројекат који је водила Глен јер би му се нашла много уноснија намена и некако подозревам да би се ту војска радо уплела, а и терористи и разне друге опасне интересне групе. Но, хајде да кажемо да би овако нешто могло да прође и овако.

У филму се у епизодној улози појављује и Џејр Тинако који се у стварном животу декларише као небинарна личност и заиста је толико андрогини да уопште нисам могао да проценим ког је пола.

Едукативни моменат: Лабудова песма је израз који се користи за последњи важнији рад, односно дело неког ствараоца пре његове смрти. Овај израз датира од старе Грчке, чији су мислиоци, укључујући и Езопа, веровали да лабудови пред смрт певају песму. Биолошки гледано ово није тачно, иако лабудови током живота могу да стварају различите звуке.

Оцена наставника:

(па, хајде, може)

Ускрснуће Матрикса (The Matrix Resurrections 2021) је четврти део саге о Матриксу снимљен након (равно) осамнаест година. Кијану Ривс је програмер који ради на видео-игри „Матрикс“ и његов шеф Џонатан Гроф захтева од њега наставак. Проблем је што Кијану не може да се одлучи да ли је Матрикс његових руку дело или заиста постоји. Његов психијатар Нил Патрик Харис га уверава да су његове епизоде недоумица психолошки проблем и лечи га плавим пилулицама. Међутим, појавиће се Морфеус (Јаија Абдул-Матин II) са својом екипом и понудиће Кијануу црвену пилулу. 

Критички осврт: Овај наставак је добио и позитивне и негативне критике и како ћете га ви оценити зависи умногоме од тога шта очекујете. Ја ћу се прикључити тиму позитивних критичара јер овај наставак нуди оно што Матрикс јесте и уз дух франшизе иде и добра акција са карактеристичним специјалним ефектима (додуше, аутори филма су ту могли заиста више да се потруде), кул ликови и динамична прича. Пошто сценаристи Лана Вачовски, Дејвид Мичел и Александар Хемон нису имали капацитета да понуде оригиналну причу, онда су је макар закомпликовали толико да ју је повремено јако тешко пратити. Но, она пије воду и сада имамо двојицу антагониста Џонатана који уме добро да се бије и Нила који уме добро да сплеткари. Свакако бих волео да видим наставак, мада га крај не најављује као што би се очекивало.

Едукативни моменат: Џесика Хенвик је имала неколико мудрих, а навешћу само пар. Рекла је да што више тражимо, више ћемо и наћи, а такође је рекла да ако не знамо шта је стварно, нећемо моћи да пружимо отпор.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Тражи се пријатељ за крај света (Seeking a Friend for the End of the World 2012) је прича у чијем је фокусу Стив Карел, продавац животних осигурања кога је жена оставила у тренутку када је цео свет сазнао да ће се за мање од месец дана десити апокалипса. Најпре је покушао да настави да живи последње дане као што је живео и све претходне, али онда упознаје девојку Киру Најтли која ће му променити оно мало живота који му је преостао.

Критички осврт: Ово је сјајна комедија са супер форама и иако у доброј мери приказује сву тескобу ситуације у којој се нашао цео свет, опет је лепршава и ведра. Једину замерку коју имам је да је крај у потпуности предвидљив, па на неки начин и цео ток приче.

Едукативни моменат: Када је Кира рекла Стиву да жали што га раније није упознала јер није било довољно времена за њих, он јој је одговорио да никада и не би било довољно времена. Зато треба уживати у лепим стварима ма колико год да трају.

Оцена наставника:

(плус)

Прича о Пепељуги (A Cinderella Story 2004) је оно што наслов и каже, а дешава се у модерно време. Пепељуга је Хилари Даф и она ради у ресторанчићу, који јој је остао од њеног покојног оца, на шта је тера маћеха Џенифер Кулиџ, а она сања о свом принцу грубијану нежног срца Чаду Мајклу Марију.

Критички осврт: Ово је комедија која то у ствари није, прилично испразна, површна, наивна и погодна и без хумора. Џенифер је готово успела да направи једну добру фору. Ликови су стереотипи и свеукупан утисак је баш лош. Режисер Марк Росман је успео да причу смести у модерне оквире и учини је реалном, но опет бајковитом и то је лепо извео, али то и није довољно велики подвиг за прелазну оцену.

Едукативни моменат: Виб Хабли је поручио својој филмској кћерки Хилари да не дозволи да је страх од жеља спречи да жели. То је уједно и порука за све нас.

Оцена наставника:

(плус може)

Скуби Ду! Мистерија почиње (Scooby-Doo! The Mystery Begins 2009) је трећи филм и први приквел у франшизи о Скубију Дуу, познатом псу из цртаћа. Необични момак Шеги (Ник Палатас) је усамљен и несхваћен, али ће се то променити појавом два и можда чак и три духа у његовој школи. Заједно са новостеченим пријатељима решиће мистерију зашто су они ту и спасиће школу.

Критички осврт: За један ТВ и дечји филм, ово је сасвим солидно. Расплет је потпуно преписан из филма „Хари Потер и Камен мудрости“ и прилично је предвидљив, а још једна крупна замерка филму је што је лишен сваког хумора. Има ту пар инфантилних, сведених фора, али су и оне ретке. Можда је основна грешка режисера Брајана Леванта та што је пробао да направи цртаћ у играном филму и верујем да би другачији приступ био и свежији и примеренији, али и овако може да прође. Поруке у филму су лепе и верујем да могу само позитивно да утичу на најмлађе.

Едукативни моменат: Четворо протагониста су кроз дружење променили мишљење једни о другима и видели да свако од њих има много добрих страна. Другима треба дати прилику и можда ће нас пријатно изненадити.

Оцена наставника:

(на два)

Непоправљиви Рон (Ron’s Gone Wrong 2021) је прича о дечаку Барнију (глас је позајмио Џек Дилан Грејзер) који једини у школи нема последњи хит технике – малог робота Би-бота који ствара пријатељства. Његови бака и самохрани отац су старог кова и не разумеју сасвим његову потребу да и он има што и друга деца, али ће му ипак набавити један модел. Проблем је што је тај модел оштећен у транспорту и понаша се сасвим другачије од уобичајених. Ускоро ће постати врло занимљив другој деци и проузроковаће низ инцидената, па ће се за њега заинтересовати и челници компаније која производи Би-бота. Барни ће доћи у ситуацију да мора да штити свог робота и пријатељство које је са њим развио.

Критички осврт: Цртаћа о пријатељству између дечака и робота има већ много и овај је један у низу. Оно што га издваја је поентирање правог пријатељства и свих оних опречних ствари које интернет дружење собом носи. Верујем да је то могло и боље, али и овако је сасвим добро реализована та идеја. Посебно бих издвојио алгоритам пријатељства како га је осмислио дечак, као и жртвовање малог робота за дечака како би стекао праву децу као пријатеље. Такође је успела и ситуација коју је имала девојчица Савана (Кајли Кантрол) са славом какву није желела. Режисерски двојац Жан-Филип Вајн и Сара Смит свакако навијају за оне старињске варијанте дружења, али не беже од модерних трендова и направили су један добар компромис.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам говори да је пријатељство двосмерна улица и да пријатељи не раде оно што ми желимо, већ имају своју личност коју треба да прихватимо.

Оцена наставника:

(рецимо)

Шарм (Encanto 2021) је цртаћ о породици Мадригал у скривеном делу Колумбије, која штити читаво насеље својом магијом. Наиме, глава породице Алма (глас позајмила Марија Ботеро) има чаробну свећу која сваком члану породице дарује посебну моћ. Једини члан који моћ није добио је Мирабел (Стефани Беатрис) која свеједно жели да да свој допринос породици и заједници. Оно што ће Мирабел сазнати је да је, према пророчанству њеног ујака Бруна (Џон Легвизамо), она можда разлог за пропаст породице и уништење магије. Ипак, пророчанство је двосмислено и можда је она заправо шанса да се магија спаси, као и сви људи у сеоцету.

Критички осврт: Ово је сјајан цртаћ, маштовит, емотиван са одличним порукама и истом таквом музиком.

Едукативни моменат: Алма се огрешила о Мирабел, а ова ју је осудила. Односе су изгладиле тек када су разумеле животну причу оне друге. Да бисмо боље разумели друге, потребно је да их заиста упознамо.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Лако Је Критиковати 178

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бетмен: Дуга Ноћ вештица, други део (Batman: The Long Halloween, Part Two 2021) је цртаћ о Ди-Сијевом јунаку из наслова. У Бетменовом граду Готаму дешавају се убиства чланова мафије и то на празнике. Све указује да је главни осумњичени Харви Дент, главни тужилац, али Бетмен свакако истражује случај и жели да помогне Харвију јер му је он пријатељ. Испоставиће се да му помоћи нема јер он има мрачну тајну и исто тако мрачну страну.

Критички осврт: Нисам гледао први део овог филма, истина, али је свеједно превише радња искомпликована играма и игрицама, тако да неки сегменти уопште не делују логично. Уз то, много је ликова уплетено (и много њих без веће потребе) и то додатно компликује причу. Сама прича није лоша; она је класична крими прича, са мало зачина суперхеројштине.

Анимација такође није лоша, али су покрети превише крути. Аниматори су с једне стране водили рачуна о томе како ће кишне капи падати по коси ликова, али се нису досетили да ако је Соломон Гранди отпоран на метке, то ипак није и његова офуцана мајица. Занимљиво, али о кошуљи јесу водили рачуна. Режисер Крис Палмер унео је много сиве и браон у цртаћ и атмосфера је туробна, сасвим неоноар, али је сценариста Тим Шеридан таквим учинио и разговоре и они временом почињу да замарају. Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар, тим пре што цртаћ има емоцију.

Едукативни моменат: Иако је Алфред на крају био у праву и дете им је позвонило на врата, Бетмен је ипак био мудрији (без обзира што је мислио да за Ноћ вештица неће имати посетилаца) јер је рекао да ће морати да прође много времена да добри људи учине ствари бољим пре него што ми видимо промену.

Оцена наставника:

(нека буде)

Црна удовица (Black Widow 2021) је суперхеројски филм о личности из наслова (тумачи је Скарлет Џохансон), а што је и личност из Марвелових стрипова. Ово је иначе двадесет и четврти филм Марвеловог серијала. Скарлет је постала борац у тзв. Црвеној соби у Русији, која је намењена томе да продукује Црне удовице – жене са вештинама које су плаћене убице. Сам систем одабира и тренинга је застрашујућ и незаконит и Скарлет је томе стала на крај тако што је убила шефа тог пројекта Реја Винстона. Онда је од своје „сестре“ Флоренс Пју (такође Удовице) сазнала да Реј није мртав и да и даље спроводи своју монструозну активност. Зато је одлучила да га убије наново, али овај пут уз помоћ људи за које је у прошлости веровала да су јој породица.

Критички осврт: Проблем са Црном удовицом је што је она суперхерој без моћи и задатак режисерке Кејт Шортланд је био утолико тежи; да направи суперхеројски спектакл. То није тако тешко у Авенџерсима где сви саборци имају супермоћи, те је Скарлет ту могла да се „провуче“, али овде је избор тема ипак био ограничен и, очекивано, Кејт се одлучила на нешто што ће личити на „Чарлијеве анђеле“, „Немогућу мисију“ и сличне филмове и морам признати да није испало лоше. Антагонисти су морали да буду једнаких снага са њом, па зашто то не би биле друге Удовице, а уведена је у причу и Олга Куриленко која је нека врста киборга и која је била највећи изазов за Скарлет. Једини који ту има моћи је Црвени чувар (Дејвид Харбор), обдарен суперснагом, али је његов лик био више задужен за комичну ноту филма (врло успешно, признајем) и његов допринос мисији је занемарљив. Ипак је Кејт желела да прикаже „женску сангу“ и овај филм је по сензибилитету управо такав, мада има неопходну дозу акције са задивљујућим специјалним ефектима и пре свега лепе жене чиме ће задовољити и јачу страну публике. Све у свему, ако изузмемо ипак претерани ниво патетике, смислена и заокружена прича, сјајна акција и хумор који ће вас у пар момената насмејати, чини да овај филм буде у рангу бољих из Марвелове франшизе.

Едукативни моменат: Скарлет је као дете имала породицу која је била лажна и успостављена само због тајног задатка. Касније је схватила да и таква породица може бити права, ако њени чланови покажу бригу и пожртвовање једни за друге. Породицу чине везе између њених чланова и стварне су онолико колико су искрене.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Улица Страха: 1666. (Fear Street: 1666 2021) је трећи део трилогије рађене према истоименим романима Роберта Лоуренса Стајна. Кијана Мадеира жели да помогне својој девојци Оливији Скот Велч која је опседнута ђаволом. Да би у томе успела, пронашла је посмртне остатке древне вештице из тог места и спојила их је. Тада је имала визију живота те вештице, односно шта се догодило 1666. када је обешена. Кијана је тако сазнала праву истину и схватила како да победи зло које већ дуго времена опседа њену варошицу Шејдисајд.

Критички осврт: Трећи део трилогије је пун погодак. Идеја је заиста сјајна и даје дубину и слојевиту причу слешер првенцима (што је заиста мајсторство), а чак и отклања неке логичке грешке које су направљене у њима. Овај део се по сензибилитету значајно разликује од слешера и заправо је у сасвим другачијем поджанру, али свеједно (и можда управо зато) је добар. Писац Роберт је очигледно направио питко дело које је оштра критика друштва; оно пропагира религију која захтева да човек буде добар према другима, али са друге стране осуђује и уништава чак и оне који нису зли, но нису ни по стандардима које је друштво прописало. Још једна добра ствар у овом филму је преврат који јесте изненађење и даје сасвим другачији квалитет приче од оне за коју смо веровали да је у поставци. Свакако добро одрађено, нема шта.

Едукативни моменат: Кијана је рекла својој девојци Оливији како се не плаши ђавола, али се плаши суграђана који је осуђују, мајке која допушта да јој обесе дете и заједнице која их убија, али очекује да је слепо слушају. Другим речима, оно што треба да нас брине нису апстрактне, непостојеће ствари, већ врло конкретне. И њих треба мењати.

Оцена наставника:

(овај пут може)

Ноћ вештица III: Сезона вештица (Halloween III: Season of the Witch 1982) је филм који припада франшизи „Ноћ вештица“, мада са њом нема везе. Ал Бери је убијен на суров начин и под нејасним околностима у болници. Дежурни лекар те ноћи Том Еткинс одлучује да помогне Аловој кћерки Стејси Нелкин у истрази тог убиства, а траг их води у варошицу Санта Миру и тамошњу фабрику за израду играчака са којом је Ал пословао. И тамо ће Том открити заверу светских размера.

Критички осврт: Овај наставак нема везе са франшизом – ни по радњи, ни по сензибилитету (референцира на њу као на филмски класик који се рекламира на ТВ-у). Не бих рекао да је ово чист хорор (мада има елементе слешера), већ је више крими прича са натприродним и окултним елементима. Личи на сијасет других кримића какви су се правили у то време и обавезно протагонисти који нису полицајци (у овом случају Том и Стејси) предузимају истрагу на своју руку и решавају случај. Јасно је да уз такву поставку мора да буде наивних момената и њих у филму има, почевши од тога да Аловим убиством компанија, која је то убиство наручила, оставља превише трагова који воде до ње. Потом, та иста компанија неуморно производи маске до последњег момента иако је јасно да се више продавати неће и да су намењене само за ту Ноћ вештица и никад више. Само финале филма је већ толико наивно да је сасвим обесмишљено. Зликовац без разлога Ден О’херлихи уме да прави напредне роботе, а не уме да осмисли како да реши Тома, па ем га ставља пред телевизор, ем ум подмеће жену робота, која има сијасет прилика да га убије или макар онеспособи, али то не чини. И на крају га је Том победио у више него неравноправној борби.

Том и Стејси нису баш задивили глумом, али јесу брзином којом су се њихови ликови у филму смували (пре тога није било ни наговештаја). И специјални ефекти су далеко од импресивних и јасно се виде лутке или њихови делови у појединим кадровима. Све ово одаје утисак да је филм збрзано и неспретно одрађен.

Едукативни моменат: Ден је подсетио Тома на традицију празника Ноћ вештица. Ми знамо да се обележава 31. октобра, ноћ уочи празника Свих светих према западнохришћанској традицији. Представља почетак тродневног обележавања Алхауловтајда, време у литургијској години посвећено сећању на мртве, укључујући свеце, мученике и све вернике. Поједини аутори верују (укључујући и Дена) да већина традиција које одликују Ноћ вештица потиче од келтске светковине жетве посвећене божанству Самајну. Суштина је била да су ритуали и жртве које су приносили били потребни да се божанство умилостиви и спречи мртве повратнике да покваре усеве. Ето, научили смо нешто о овом празнику.

Оцена наставника:

(не може више)

Шта лежи испод (What Lies Beneath 2000) је филм код нас преведен као „Духови прошлости“. Харисон Форд је успешан научник и живи у лепој кући са лепом женом Мишел Фајфер. У њихово суседство се досељава брачни пар Миранда Ото и Џејмс Ремар који се жучно и бучно свађају. У једном тренутку Миранде ту више нема и Мишел верује да ју је Џејмс убио, тим пре што још верује да је походи дух жене. Зато она на сваки начин настоји да потврди своје откриће, али ће схватити да не само да је погрешила већ и да је истина далеко личније природе.

Критички осврт: Радња се невероватно споро одвија и то је моја највећа замерка овом филму. Но, има и мањих замерки, а то су предвидљиви моменти попут оног да Харисон није окренуо полицију и пријавио себе као што је Мишел захтевала. Са друге стране одлично су урађене финалне сцене и заиста је неочекивано и напето. При томе је режисер Роберт Земекис користио врло необичне углове снимања. Мислим да је крај доста поправио утисак, мада је утисак и током филма био углавном позитиван јер је радња добра, мистерија се одржава, а ту је и пар глумаца који су звучна имена и довољно добри (Мишел је врло добра) да изнесу своје улоге.

И морам да приметим да Роберт и јесте и није марио за детаље. Неки мотиви (попут домета телефона на средини моста) се понављају и врло су кључни за финале, а други су остали да висе попут крваве папуче.

Едукативни моменат: Харисон је желео да на крају све буде као да се ништа није десило, али то није могло тако и не може тако. Морамо да имамо одговорност према делима које смо починили.

Оцена наставника:

(једва, али да)

Предосећај (Premonition 2007) је прича о домаћици Сандри Булок која сазнаје да јој је супруг Џулијан Макман погинуо у аутомобилској несрећи. Од тог тренутка дани се не ређају природним редоследом и он је један дан жив, док други није. Сандра ће тако научити много о свом браку и љубави, те ће на крају и покушати да промени след догађаја.

Критички осврт: У првих пола сата изређало се толико изненађујућих догађања да ако сте до тада размишљали да ли да овом филму дате прилику, онда ћете овде већ преломити. Прича је потпуно мистериозна. И ово није баш варијанта „Дана мрмота“ јер Сандра преживљава различите дане, али не по нормалном распореду. Јасно је да би по нормалном распореду и Сандрине реакције биле другачије, али овако је све много интересантније и Сандрина расположења (и помирење са судбином, на крају крајева) иду стабилном линијом јер је овако сазнала ствари које иначе не би. Сандра је ту улогу извела сјајно, а није баш да није захтевна. Петер Стормаре ми је одавао утисак доброг глумца, мада вазда у епизоди, али у овом случају није ме убедио да је психијатар. Он има ту неку насилну енергију и просто му улога није легла.

Радња је у реду, али има велику грешку. Ако изузмемо да нико није знао како се девојчица исекла на стакло (па су чак сумњичили Сандру да јој је то урадила), само време њене повреде не одговара хронологији догађаја. Сандра је изненађена кћеркиним ожиљцима на дан сахране јер их није имала два дана раније када је Сандра сазнала да је Џулијан погинуо. Међутим, ми касније сазнајемо да их је девојчица задобила у време када је Џулијан био жив. У свем овом превртању дана изгледа да се и сценариста Бил Кели изгубио. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Џуд Чиколела је рекао Сандри како никад није касно да схвати шта је важно у животу и да се бори за то. Мудар свештеник, нема шта.

Оцена наставника:

(не може више због грешке која је неопростива)

Крваво црвено небо (Blood Red Sky 2021) је немачко-амерички филм. Поставка филма је интересантна јер се већи део радње дешава у авиону који прелеће Атлантик (алтернативни назив филма је „Трансатлантик 473“). Пери Баумајстер, удовица са малим сином, треба да стигне из Немачке до Њујорка где је очекује лекар и лечење за нејасну болест коју има, али која наликује леукемији. Они се укрцавају у авион и недуго потом теорирсти у вештој акцији отимају авион и сви путници постају таоци. Препаднути путници сарађују, али ипак се ствара ситуација у којој Пери мора да реагује и убија је један од терориста Александар Шер. Тада се ослобађа њена мрачна страна; болест коју има се манифестује и она постаје вампир, довољно јака да се супротстави терористима, али и довољно опасна по све путнике.

Критички осврт: Вампири су одувек привлачили пажњу фанова фантастике и њихових интерпретација има заиста много: од супериорних, преко заводљивих или боље рећи неодољивих, до несхваћених бића са злом судбином. Најновији немачко-амерички филм „Крваво црвено небо“ је искористио ону тужнију страну ове палете и представио вампиризам као болест.

Било је јасно да ћемо главни део флешбека видети онда када Пери буде упуцана јер је то тренутак и када треба да видимо шта ју је претворило у зверку каква је у авиону (из трејлера, најава и са постера је било јасно да је вампирица). Дакле, то је први проблем – што је филм врло предвидљиво режиран, а други је што је у том флешбеку Пери показала необичну храброст са све малим дететом у наручју, те пратила траг крви који води у подрум напуштене непознате зграде у сред шуме. Но, то није једини танак моменат филма. Рецимо, зашто би се Александар заинтересовао за жену коју је упуцао у груди из непосредне близине, утврдио да није мртва, а онда се читава банда дала у потеру за њом? Сигурно прва помисао не би била да је вампир, а још мање да тешко повређена особа може да направи неку разлику у тешкој ситуацији. Логичких грешака има, па тако се Александар забарикадирао у аутомобил и то је Пери искористила да га запали. Коју сцену касније било је јасно да је и она лако могла да уђе у аутомобил, а он још лакше да изађе. Но, да оставимо по страни грешке и грешкице од којих пати већина филмова акционог, хорор и фантастичног жанра. Шта је суштина радње?

Јасно се намеће да је главни мотив борба мајке за свог сина и неке прве критике замерају управо то: да тај однос мајке и детета није представљен у правој мери и да је све подређено акцији или другим речима комерцијали. Истина је да је режисер Петер Торварт балансирао на граници између слојевите, дубоке приче и хорор-трилер акције која ће задовољити публику жељну забаве. И тај други део јесте превагнуо, мада је Петер начео и тему предрасуда и то је можда и најбољи сегмент филма јер је прича о толеранцији дата кроз освежавајући напитак забаве. Александра упознајемо као феминизирану геј особу која делује смешно јер је сасвим карикирана и, што је значајније, делује безазлено. Касније се испоставља да је све само не безазлен, психопата који ужива у убијању и најопаснији Перин противник. Ништа није као што нам се чини, али баш зато што верујемо да ипак јесте, терористи искоришћавају тројицу Муслимана које желе да окриве за сопствено недело јер је већ уврежено да су управо Муслимани виђени као терористи (исламски екстремисти). У овом филму један од њих Кајс Сети је заправо херој, човек са довољно врлина да му Пери поверава сопствено дете. На крају крајева, ако ћемо ићи баш у дубину и прекорачити можда и оно што је била права идеја и намера Петера, у сцени када путници сазнају да је Пери вампирица, они вриште и склањају се од ње. Премиса филма је да је Пери заправо болесна и ако гледамо тако, а знамо да предрасуде потичу од незнања и страха, можемо посматрати тај мотив тако да је Пери дискриминисана управо због свог стања. Страх од заразе, посебно у време пандемије, може учинити да су болесни људи заправо посматрају као претња за оне здраве.

Филм јесте напет јер је режисер успео да створи низ ситуација где се ликови боре и са терористима и са разним недаћама које могу снаћи авион. Авион је прилично захвално место за овакав вид хорора баш због клаустрофобичног и фрагилног простора који нуди. Још једна ствар која овај филм чини интересантним је да ћете овде навијати за вампира јер су много гаднији типови са друге стране, посебно Александар. Макар до тренутка док и он сам не постане вампир, а онда се вампиризам шири кроз авион и тај део веома подсећа на „Светски рат З“, тј. на сцене у авиону којим је тада „пилотирао” Никола Ђуричко. Сличности са другим филмовима има још и сви су махом блокбастери, тако да је Петерова намера била да направи још један у низу. Право питање је да ли је тиме допустио да комерцијала преузме примат у односу на квалитет, под условом да једно заиста искључује друго.

Свакако је замерка Петеру да је могао да више разради причу о предрасудама, па можда и ону причу која говори о пожртвовању мајке за своје дете (ако је уопште у том другом мотиву било шта спорно). Међутим, то може да се посматра и са друге стране; некада озбиљна прича о некој веома значајној животној теми не даје довољно ефекта јер није ни довољно праћена. Питка (али не и плитка) забава ће привући много гледалаца због своје интригантне приче, динамике, напетости, сјајне акције и још сјајнијих специјалних ефеката и можда је то управо шанса да публика заволи Кајса, доброг и великог срца, да не потцењује ниједног протагонисту или антагонисту на основу изгледа и да види да права чудовишта не морају бити вампири већ људи са злим намерама. Другим речима, постоје разни начини како ће се пласирати нека вредност и можда је Петер одабрао један добар да то учини. Верујем да ћете ви донети суд о томе, али чак и да не пресудите у корист квалитета онога што је Петер направио, готово сигурно ћете се забавити.

Едукативни моменат: Управо прича о толеранцији и неприхватању предрасуда. Нису сви чланови неке друштвене групе исти и не смемо очекивати од сваког припадника исту ствар.

Оцена наставника:

(по мом скромном мишљењу)

Врх (Apex 2021) је акциони СФ чија је радња смештена на непознато острво које је закупила компанија из наслова као „игралиште“ за богаташе који лове људе и сакупљају њихове главе као трофеје. Алексија Фаст води ову компанију и као плен је изабрала затвореника на доживотној Бруса Вилиса који ће се показати као превише тврд орах за ловце.

Критички осврт: Режисер Едвард Дрејк није могао да приушти богзна какве специјалне ефекте за овај филм, али према мом скромном мишљењу није требало да се троши ни толико; филм је заиста лош. Он представља микс акције у покушају и драме у покушају и оба ова покушаја нису успела. Дијалози су неповезани, безвезни и приземни, а ликови су неконзистентни и њихови мотиви врло нејасни, тако да никада нисте сигурни шта ће урадити следеће и зашто раде то што раде. Можда је Едвард мислио да ће тим постићи виспрене преокрете, али једино што је постигао је контраефекат. У једном тренутку је Брус јео неке бобице које имају халуциногено дејство и то је заличило на „Игре глади“, али и тај део је нејасан зашто је уопште у филму. Филм није нимало узбудљив, нити изазива било какву реакцију; због ликова који су такви какви су једноставно је немогуће осетити било какву емпатију. Идеја за филм свакако није нова, а крај је сасвим предвидљив. Мада, како је Брус на крају убио Нила Макдону заиста вам дође да кажете: „е, јесте“! Оно што сигурно нећете рећи за филм „Врх“ је да је – врх. 🙂

Едукативни моменат: Брус је рекао како обука и искуство нису исте ствари и у праву је. Искуство је оно што нас чини правим експертима у неком послу и зато треба да будемо вредни и стално стичемо то искуство.

Оцена наставника:

(без поправног)

Доктор Џекил и господин Хајд (Dr. Jekyll and Mr. Hyde 1920) је неми филм и адаптација романа Роберта Луиса Стивенсона „Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда“ из 1886, али је Клара Беранџер писала сценарио према истоименој позоришној представи Томаса Расела Саливана из 1887. Доктора Џекила глумио је Џон Баримор и он је описан као добар човек који се посветио науци и хуманитарном раду. Међутим, када га је његов будући таст Брендон Херст искушао, Џекил је одлучио да у два тела одвоји своју лошу природу склону пороцима од оне добре. Тако је направио напитак који је од њега створио господина Хајда, насилника који је обитавао у сумњивим деловима Лондона. Напитак је функционисао и у другом смеру, али су се ствари временом отеле контроли и Хајд је почео да се појављује и ничим изазван и да уништава живот доброг Џекила.

Критички осврт: Фасцинантни су ми цилиндри Џона Баримора и друге господе у овом филму који су крајње необични због свог сјаја. Тако некако преламају светлост да делују нестварно.

Некако кад помислим на неме филмове, прва асоцијација је Чарли Чаплин и он је успео да те филмове учини сјајним јер је користио пантомиму, као и скечеве са много трчања, неспретних падања и јасне гестикулације. Овде је тема другачија, смиренија и сензибилитет се сасвим разликује, а дијалог се намеће и то јесте проблем. Режисер Џон Робертсон је користио текстове само онолико колико је неопходно, а глумци су се трудили да мимиком одају емоције колико год је то било могуће. Рецимо, Марта Менсфилд, девојка на забави, била је видно разочарана што ће њена симпатија Доктор Џекил закаснити. Но, најуспешнија гестикулација је када се добри доктор претвара у свој алтерего. При томе, ефекти који то прате заиста нису лоши, напротив (тим пре што је тадашњим ауторима мало тога од средстава било на располагању), а шминка је одлична. Посебно ценим што Хајд није приказан као некакав полувукодлак (што је врло рано у филмовима прихваћено), већ је човек само застрашујућег изгледа. Већ при првом претварању мистер Хајд ме је уверио да је зао и заиста је Џон Баримор заслужио углед као глумац који је имао у то доба. Ипак, дешавале су се и ствари које ми нису биле јасне. Видео сам да је мистер Хајд изгазио неког дечака и да је то направило општи метеж, али није ми јасно зашто се то десило. Он је окрутан, у реду, али није ни поента да то буде бесмислено, ето, зато што је он зао. Јесте погодна сцена, али превише поједностављује филм. Можда је то урађено да би се потенцирала Хајдова злоба јер су биле ретке прилике када смо последице његових деловања конкретно могли да видимо, као у сцени када одбацује Ниту Налди или убија Брендона. Свеукупно, филм је прилично добар и јако симпатичан, морам признати.

Едукативни моменат: У самом уводу је већ писала мудрост, да је у нашим рукама моћ да изаберемо какви ћемо бити – добри или лоши. Дакле, бирајте.

Оцена наставника:

(свакако на пет)

Свемирски баскет: Ново наслеђе (Space Jam: A New Legacy 2021) је наставак филмова из 1996. („Свемирски баскет“) и 2003. („Луни Тјунс: Поново у акцији“). Овог пута кошаркашка звезда је Леброн Џејмс. Он нема баш најбољи однос са сином Седриком Џоом јер има превелика очекивања од њега. Њих двојица су отишли у компанију „Ворнер брос“ где је вештачка интелигенција Дон Чидл дао Леброну пословну понуду коју је овај одбио. Зато је бесни Дон увео и оца и сина у виртуелни свет и изазвао Леброна да се огледају у кошарци. Улог је велики: ако изгуби, Леброн неће моћи да напусти виртуелни свет никад. Кошаркаш је прихватио изазов и у помоћ позвао Душка Дугоушка и његову екипу. Међутим, и Дон има сјајну екипу, а захваљујући Седрику који је, иако мали, сјајан мајстор за дизајн видео-игара.

Критички осврт: Од прве сцене након уводне шпице ми се није допао филм. Не улазим у то колико је Леброн успешан кошаркаш, али он сигурно није прави избор за глумца. Човек је доказао да заиста није ренесансни тип и да не може да буде чак ни довољан у глуми. Ту негде почиње и његов префорсирани однос са сином, тако да је јасно да ће током авантуре која ће уследити Леброн доживети просветљење, преобратиће се и допустиће дечаку да буде шта он жели, а не шта му је тата наменио.

Цртани део (када анимирани Леброн слеће на веб-планету Душка Дугоушка и његове компаније (свет Луни Тјунса да будем прецизнији)) је почео боље и првих пар фора су прилично успеле. Онда је уследио низ лоших фора, па опет добрих (када су се цртани ликови убацивали у друге цртаће и филмове) и све тако, попут не баш правилне синусоиде. Општи утисак би према томе требало да буде осредњи, али је он још слабији од тога. Ово је један поновљени наставак, са плитком причом, површним осећањима и обиљем патетике. Међутим, ипак је двојка са плусем због саме утакмице (која је и централна тема, на крају крајева) јер је урађена импресивно.

Едукативни моменат: Вуд Харис, тренер маленог Леброна, прави је тренер и учитељ и дао је дечаку врло корисне савете. Рекао му је да није поента да ли ће победити или изгубити утакмицу, већ да ли ће се потрудити или неће на утакмици, да ли ће бити фокусиран и да ли ће уложити рад. Тек онда може да размишља о томе да направи промену за себе и све људе које воли. Други едукативни моменат је када је вештачка интелигенција (Алгоритам) рекао Седрику да зна све о њему јер га је посматрао и слушао преко мреже. И то може бити истина; многи могу да сазнају свашта о нама путем интернета, а да тога нисмо ни свесни. Зато треба бити опрезан шта пишемо и какве податке остављамо.

Оцена наставника:

(са најављеним плусем)

Лако Је Критиковати 174

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кисеоник (Oxygène 2021) је СФ на француском језику. Мелани Лоран се буди у криогенској комори и схвата да је затворена ту и да јој понестаје кисеоника. Она покушава да се спаси из овог клаустрофобичног простора, али је отежавајућа околност што има амнезију. Ипак, уз помоћ Мила, вештачке интелигенције која јој стоји на располагању, почеће да открива ко је и како се ту нашла. 

Критички осврт: Прича је сасвим фина и иако је у доброј мери предвидљива, заокружује се на крају и добија неки смисао. Мелани је имала тежак задатак да држи пажњу публике у врло ограниченом простору и то је и урадила макар у мом случају, пре свега захваљујући доброј глуми.

Едукативни моменат: Мелани је успела много тога да сазна и о себи и о ситуацији у којој се нашла у врло скученом простору и са Милом и још понеким саговорником као јединим ресурсима, те све то за врло кратко време, нешто дужим од сата. Учење и са скромним средствима може бити врло ефикасно, ако умемо да учимо.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Армија мртвих (Army of the Dead 2021) је хорор који је погодио Лас Вегас. Наиме, војни експеримент је пошао по злу и практично су сви житељи овог града, као и бројни туристи, постали зомбији. Влада САД је одлучила да баци нуклеарну бомбу на град, око којег је постављена привремена ограда. Док се то још није десило, богати Хиројуки Санада је унајмио Дејва Батисту да из Вегаса узме милионе, заједно са тимом људи које одабере. Силан новац се налази у великом и добро чуваном сефу, па је један од чланова био и чувени обијач Матијас Швајгхефер. Читава акција је добро осмишљена, али ће ипак кренути лоше и попримити нежељени ток.

Критички осврт: Овај филм је најављен као један од хитова хорора 2021. и имао сам очекивања која су тек делимично испуњена. Рецимо, заплет је истоветан оном у корејском „Полуострву“ снимљеном годину дана раније. Драматично-патетичне сцене трају исувише дуго, мада неког оправдања имају. Међутим, допада ми се како је решена ситуација са Лас Вегасом у уводу филма и пре свега главни протагониста Дејв, који је заиста баја. И остатак екипе није лош, мада су ликови, иако живописни, ипак стереотипни. Сама прича је акција и атмосфера јесте напета, али се главни окршај дешава практично при крају филма. Но, разочарао није, баш као ни цела прича. Јесте предвидљива, али нема празног хода и има духовитих детаља (рецимо када Тиг Нотаро брише крв са шофершајбне хеликоптера како би видела атомску бомбу која пролеће у супротном смеру), посебно када су укључене и музичке нумере. Ту је и моја омиљена „Зомби“ од Кренбериса. И дефинитивно морам да похвалим крај који је решен маестрално. Ретко у којем филму хорор жанра је крај тако ефектан. Још да додам да су маске зомбија осредње, а такви су и специјални ефекти. У пар наврата се види анимација.

Едукативни моменат: Дејв је разлучио шта жели, а то је да отвори ресторанчић у којем ће правити сендвиче и ролнице од јастога и да изглади односе са филмском кћерком Елом Пернел. За то му нису били потребни милиони, нити да излаже свој живот и животе пријатеља ризику. Некада имамо велике прохтеве, иако оно што суштински желимо можемо да остваримо уз много мање средстава и уз нешто више труда.

Оцена наставника:

(минус)

Мртви тупани (Dead Dicks 2019) је филм о девојци Џилијан Харис која је добила посао у другом граду. Проблем је што то мора да каже старијем брату Хестону Хорвину јер је он психијатријски случај и некако се подразумева да она мора да води рачуна о њему. Испоставиће се да је баш тренутак када мора да му се посвети више него икад јер се њему дешавају крајње чудесне, натприродне ствари.

Критички осврт: Радња је заиста непредвидљива; нејасно је ка чему води, иако су режисери Ли Паула Шпрингер и Крис Бавота давали неке наговештаје попут заборављене исечене ноге леша у купатилу. Идеја је интересантна, а уз радњу и приче из прошлости ликова, лако може да референцира на многе животне теме, пре свих на породичне односе и колико су они заиста обавезујући. Глумци су добро обавили свој посао; можда Хестон ипак нешто боље од Џилијан, али свакако су били на нивоу задатка. Мотиви Мета Киза ми нису увек били најјаснији, али фора са његовом клиничком смрти је баш добра. Свакако прича има неки свој ток и логику и не могу да кажем да је лоша, напротив. Уз то, треба имати на уму да је филм очито нискобуџетни, а опет је добар, што је увек за поштовање.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи како је тешко направити промене и Хестон, колико год пута да се наново рађао, остајајо је исти. Џилијан није веровала да може да промени свој живот и заиста оде на други посао у други град. У ствари није могла да напусти брата. Свака новина ће нам нешто одузети, али ћемо њоме нешто и добити; Џилијан прилику за другачији живот у којем ће напокон моћи да се посвети себи. Свакако тако морамо посматрати промене; не само кроз оно што губимо, већ и кроз оно што добијамо.

Оцена наставника:

(веома јака)

Бесконачни (Infinite 2021) је филм чији је сценарио базиран на причи Тода Стајна, а која је опет адаптација романа Ерика Мајкранца „Реинкарнационистички радови“ из 2009. Филм полази од тога да се реинкарнација дешава и да тек стотињак људи може да се сети својих претходних живота. И не само то, већ да задрже све вештине и знања која су стекли. Један од њих Чуетел Еџиофор ово не посматра као дар, већ проклетство и жели да заврши ову бесконачну траку живота. Зато је изумео посебно јаје које има снагу да уништи сав живи свет на Земљи. Међутим, други бесмртници су му отели ту застрашујућу технику, односно конкретно Дилан О’Брајен и сакрио је пре него што је умро. Дилан се реинкарнирао у Марка Волберга, који се, пак, својих прошлих живота не сећа. Зато је мисија и добрих и лоших бесмртника да поврате сећање Марку и докопају се јајета пре оне друге стране.

Критички осврт: Ево како изгледа хибрид „Горштака“ и „Икс-људи“ у сценографији „Црног пантера“ и уз нешто ефеката из „Матрикса“. Но, не кажем да је лоша идеја, напротив, макар док није дошло до претеривања (дигитални меци који узимају душу људима су одвећ превише). Филм има врло добру акцију којој је све подређено, па чак и логика. Ако изузмемо неизбежне „Рамбо – форе“ где протагонисти убијају гомиле обучених војника из непосредне близине, без обзира на врло озбиљне повреде, логичких грешака – мањих и већих – има још. Софи Куксон је у својој не баш сигурној глуми саопштила Марку како припада парцији бесмртника који желе да оставе свет бољим него што је био. Само сцену пре тога буквално је оставила улицу са масакрираним полицијским одредом. Некако се тон и слика не слажу у том сегменту. Када је Чуетел (који има изузетну физиономију) узео из Дилановог тела фамозно јаје, оно није било запрљано никаквом крвљу или другим ткивом. Океј, тело му је било замрзнуто, али опет, некако не изгледа уверљиво. Но, све је то ипак ситно у односу на акцију која је за више степени превазишла ниво „Чарлијевих анђела“ с почетка миленијума. Општи утисак је да је режисер Антоан Фукуа склон претеривању у свему (и у СФ и у акционом делу) и то је највећа замерка, али је макар забавно.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да је сваки људски живот прилика за унапређење, без обзира да ли реинкарнација постоји или не – додао бих ја.

Оцена наставника:

(могла би да буде и тројка)

Несвети (The Unholy 2021) је филм рађен према роману „Светилиште“ из 1983. Џејмса Херберта. Џефри Дин Морган је новинар нарушене репутације који трчи за сензацијама. Једна од таквих искрсла је у варошици крај Бостона, али се испоставило да прича није довољно добра. Међутим, тада налеће на глувонему девојку Крикет Браун, која је наводно вођена божанском руком и у стању је да чини чуда. Зато је остао у том месту како би пропратио дешавања, а уједно добио ексклузиву и наново вратио своје позиције виђенијег новинара. Испоставиће се да ће његов задатак постати значајно озбиљнији.

Критички осврт: И овај хорор је најављен ове године као један од „топ“ хорора, а заправо и није тако топ. Сувише је оних општих сцена које вас плаше уз изненадни јак звук, а практично су све предвидљиве. Сама идеја уопште није лоша и ликови су добро одабрани, а и глумци. Међутим, реализација је заиста осредња. Оно што је ипак мало „чупа“ је што је режисер Еван Спилиотопулос приказао две стране цркве; правоверну коју представљају Диого Моргадо и Вилијам Садлер и популистичку, која води политику, продаје сувенире и жели да допре до што више верника без обзира на све, а коју представља бискуп Кери Елвес. Чини ми се да је Еван ту добро поентирао да права вера не подразумева обавезно и божје људе; на крају крајева главни протагониста није ни верник, ни безгрешан, али се показао исправан.

Едукативни моменат: Када је бискуп Кери питао Џефрија зашто жели да обелодани да Крикет ипак не проповеда реч Дјеве Марије, већ ђавола и тако упропасти све, чак и сопствене интересе, Џефри је одговорио зато што је то истина. Истина је ипак испред сваког личног интереса.

Оцена наставника:

(баш, баш минус)

Ноћ демона (Night of the Demon 1957) је филм рађен према краткој причи „Позивање руна“ из 1911. писца М.Р. Џејмса. Дејна Ендруз је професор из Америке који је пристигао у Британију на конференцију где је требало да његов колега Морис Денам раскринка мистични култ Нила Макгиниса, али је затекао вест да је Морис погинуо под чудним сплетом околности. Морисова нећака Пеги Каминс, као и Морисове колеге, убеђени су да су натприродне силе на снази, али не и Дејна. Мишљење му неће променити чак ни Нилова најава да је он следећа жртва и да га очекује смрт за три дана.

Критички осврт: Одмах смо имали прилике да видимо чудовиште, малтене у првој сцени. Нема ми ту шта да се питамо са чиме ће се протагонисти суочавати. Чудовиште је смешно (а какво другачије у време када је сниман филм), али су сцене изненађујуће застрашујуће. Сами кадрови шуме ноћу и како демон напада прилично су успешни. Оно што је мање успешно је прича. Начелно она није лоша и свакако има идеју и заокружена је, али је некако неразрађена и површна. Заправо, она тиме одише. Када су се Дејна и Пеги договарали када да се виде, он ју је позвао у хотел, али није рекао који. Када су хипнотисали Брајана Вајлда, говорили су му чији глас да слуша и он је то чинио, иако није могао да зна Дејну и друге професоре по имену (до тада је био кататоничан, без реакција). Такође, мотиви ликова су врло дискутабилни; не само Нилови (и зашто је забога на крају отео Пеги), већ и његове филмске мајке Атен Сејлер. И, можда је то и највећи проблем, овом филму недостаје драме, што је помало чудно, с обзиром на то да је црно-бели и да су тада много више драмили. Свеједно, утисак је прилично млак.  

Едукативни моменат: Дејна није желео да прихвати гласине и празноверја већ научне доказе. Иако је на крају морао да то ипак учини, треба имати на уму да није грешио; јер ово је ипак фантастични филм, а у реалном животу демони не постоје.

Оцена наставника:

(минус)

Зли цртаћи (Evil Toons 1992) је филм о четири девојке које су унајмљене да очисте кућу пре него што се нови станари уселе. План је да остану у кући током викенда и оне су дан провеле у чишћењу, а увече им је на врата дошао Дејвид Карадин са неочекиваном пошиљком. Иако нису знале за кога је пакет оне су га отвориле и виделе морбидно дизајнирану књигу. Књига је исписана на латинском, који само Моник Габријела разуме, па је својим другарицама читала наглас. То је била грешка јер је прочитала враџбину која је оживела нацртаног демона.

Критички осврт: Иако је настао почетком деведесетих, филм има више шмек осамдесетих, али би био лош и у тој декади. Режисер Фред Олен Реј нам је, након уводне сцене са Дејвидом, представио четири расне лепотице, а врло брзо их је и разголитио. И надао се да ће му то продати филм јер апсолутно ништа друго не може, а понајмање глума и дијалози. И при томе није се обазирао колико има смисла да Медисон Стоун изводи стриптиз пред својим колегиницама и евентуално другарицама, само је битно било да се скине. Медисон то очигледно није био проблем, а изгледа да је у неким другим филмовима изводила и штошта радикалније. Ово би више био еротиски филм или „цртаћи“ за старије (буквално).

Главне протагонисткиње јесу старије и све време помињу да су у школи, а очигледно нису. У време снимања филма Барбара Дер, Моник и Дон Доу (који је члан школског рагби тима) имали су око тридесет година, а поменута Медисон тек пар година мање. Но, то је миноран проблем у филму у односу на квалитет којег нема ни у траговима. Нема ни приче, логике, а ни хумора, иако неки покушаји постоје да овог потоњег буде.

Едукативни моменат: Девојке су кренуле да чисте од подрума јер им је то било најомраженије место, па да га првог пребрину. Ето савета како да се ради посао.

Оцена наставника:

(а чита се нула)

Супер ја (超级的我 2019) је кинески филм о момку Дарену Вангу који покушава да пише сценарије и тако заради неки новац, али не може да се фокусира већ много месеци јер има застрашујуће ноћне море. Зато живи практично као бескућник са никаквим могућностима да чак купи и храну. Међутим, у једном тренутку ће успети да материјализује своје снове и да из њих дограби драгоцености и да их пренесе у стваран свет. Временом постаје све вештији и све бољи у контролисању свог сна, а драгоцености постају све веће. Од сиромашка Дарен постаје мултимилионер. Мећутим, ствари никада нису тако лагане, посебно оне са друге стране стварног.

Критички осврт: Већ у првих петнаест минута филм ми се допао; некако је обећавао да ће бити маштовит, а заиста је комичан. Касније се сензибилитет филма мења у значајно озбиљнији, али свеједно и тада држи пажњу. Посебно ми се допао главни јунак Дарен. И његова трансформација је заиста добра; донекле личи на оне америчке „Пепељуге“, али је урађена са много више шмека. Наравно, оно што се очекивало је да млађани Дарен почне да плаћа цену за оно што је добио, само је било питање како ће то изгледати. И финале је оправдало очекивања, уз сасвим добру акцију коју прате солидни специјални ефекти. Кинези воле мало да претерују са моралним подукама и то је и овде случај и свакако би било боље да су се фокусирали на једну или пар мудрих, али добро. Финална сцена је ипак опште место, но некако ефектна. Ово је филм са фином идејом, разрађеном радњом, одличном глумом и уз неке корекције (попут контраховања развучених делова), био би на добром путу да буде респектабилно дело фантастике.

Едукативни моменат: Сонг Ћа је рекла како на крају сваке приче смо награђени или успехом или искуством. Заиста добар начин на гледање на ствари, чак и када формално нисмо победили.

Оцена наставника:

(још мало јој треба да буде сјајна)

Будни (Awake 2021) је филм о необичној апокалипси: људи су наједном престали да спавају. То је пропраћено свим тегобама које доживљава организам лишен сна и људи почињу да се понашају ирационално и насилно. Прича прати судбину самохране мајке Џине Родригез, чија је филмска кћерка јединствена по томе што може да спава.

Критички осврт: Идеја за филм је одлична, а реализација је солидна. Филм јесте напет и динамичан, а режисер Марк Расо је стављао обећавајуће изазове пред протагонисте. Негде су испунили очекивања, попут оног у цркви, негде донекле, попут манијака на ауто-путу, а негде су остали млаки попут одбеглих робијаша. У просеку свих тих сцена, утисак је врло добар. Иако је дао врло солидно научно објашњење феномена којим се бавио, Марк је ипак навијао за религију и то се види и по лику свештеника којег је тумачио Бари Пепер, али и по последњој сцени која је врло очигледна метафора.

Едукативни моменат: Здрав стил живота подразумева и здрав сан. И о тој важној теми нас учи биологија и зато никако не треба прескакати часове овог предмета, а овај пут једна занимљивост: Светски дан сна се обележава 21. марта.

Оцена наставника:

(упркос општој критици)

Савршен (Perfect 2018) је филм о момку Гарету Ворингу, који је у наступу несвесног беса убио своју девојку Кортни Итон. Његова богата мајка Аби Корниш је то решила тако што га је послала на психијатријску клинику коју води Морис Компт. На тој клиници се млади лече тако што се мењају према сопственом избору, а уз помоћ врло агресивних метода и СФ-технологије.

Критички осврт: Идеја за филм је већ виђена, а и начин како је режиран. Визуелно, овај филм јако асоцира на „Неонског демона“, али нема тај шарм. Пар идеја је врло добро, попут апгрејда који млађани Гарет ради, а и наратор се појављује на сцени као учесник СФ-клинике, што до сада нисам виђао. Но, можда би боље било да је остало невиђено јер је нарација која прати цео овај, па назовимо га перформанс, највећи проблем. Прилично оптерећује превише апстрактним мислима које, када се преведу, заправо понављају тек пар ставова. Она свакако јесте у функцији осликавања личности главног протагонисте и има неког оправдања. Поменути главни протагониста је и одабран зато што има изразито андрогини изглед; довољно и мускуларан, мужеван, баш као и феминизиран. Речју – идеалан манекен, те се режисер Еди Алказар у појединим тренуцима пребацио на музичке спотове наместо на филм и тиме скрајнуо и сензибилитет и квалитет. Некако је други део филма почео да пада, врло вероватно као и пажња гледалаца, те је скренуо у дубиозу и ту су уметнути и невешти Едијеви покушаји да повеже религију и еволуцију кроз неке древне и мучне богове, попут Крона, који су јели своју децу. Уз овај лош микс, ту је и лоше придодата ванземаљска компонента.

Сам крај ми сугерише да је Еди погрешио у две ствари. Прва је да можда није довољно добро артикулисао идеју да би адекватно приказао метафору, а друга је да му је идеја послужила као основа на којој је градио естетику, те је естетика „појела“ идеју. Наиме, изгледа да су му се се допали и „Одисеја у свемиру“ и „Косач“ (не замерам, напротив) и да је одлучио да завршнице ова два филма споји у једну завршницу сопственог. Углавном, Еди је завршио филм како га је завршио, али није заокружио приче ниједног виђеног лика у филму осим Гаретове (под условом да прихватимо да је то у Гаретовом случају заиста урадио).

Едукативни моменат: Овај филм нам говори да нам додаци у виду технологије нису довољни да бисмо напредовали од нашег претка у савани. Напредак треба да усмеримо на природу свог карактера.

Оцена наставника:

(нажалост не може више)

Лако Је Критиковати 173

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа страве доктора Терора (Dr. Terror’s House of Horrors 1965) је прича која се дешава у возу. У исти купе се сместило пет мушкараца, а са њима и мистериозни Питер Кушинг. Остали путници су убрзо открили да је Питер стручњак за окултно и да уме да предвиђа судбину уз помоћ тарот карата. Сви, осим надменог Кристофера Лија, пожелели су да сазнају своју судбину и открили да их очекују натприродни догађаји који се завршавају фатално по сваког од њих. Чак је и Кристофер пристао да сазна своју судбину, која није била нимало боља. Ипак, сваки од њих је имао могућност да избегне такву судбину, али ни то решење није било спасоносно.

Критички осврт: Прва прича је потпуни фијаско; Кејти Вајлд је убијена, а тројка из њене околине није показала ниједну адекватну емоцију, чак ни њен деда Питер Маден. Но, ту се чудне реакције не завршавају. Нил Макалум је буквално помахнитао и од разумног човека који очито не верује у локалне легенде (јер је желео да провери шта има у мртвачком сандуку) претворио се (већ у две кратке сцене касније) у непоколебљивог верника у то да је Кејти убио вукодлак (чудне ствари су се издешавале, али мало разумне неверице није на одмет – тим пре што вукодлаци рецимо не постоје) и одлучио је да претопи сребрни крст у метке и исте вечери попричека крај ковчега и убије шта год изађе. Некако је изостала логична реакција да се због убиства позове, шта ја знам, полиција? Разумем да су приче кратке и да режисер Фреди Франсис није имао баш много времена за сваку од њих, али ову је баш „збуџио“. У другој причи је сценариста Милтон Суботски био премаштовит и развио биљку која има мозак и сече телефонске жице како би спречила укућане да комуницирају. И у трећој причи има претеривања, али је макар духовита, па то некако пролази. Вуду описан у тој причи већ тешко пролази јер је замишљен као цветни дизајн. Четврта прича ми је некако најбоља и једина од свих ових је заиста прича кратке форме. И онда пета која је симпатична, али ми је промакло како је Доналд Садерленд прозрео да је његова филмска супруга Џенифер Џејн вампирица… Прича која повезује све остале није лоша и даје фину завршницу. Осим прве две, приче имају својих добрих страна, али ми готово све изгледају збрзано и неразрађено.

Едукативни моменат: Практично можемо извести поуку из сваке приче, али нека то буде четврта. Кристофер је глумио ликовног критичара и толико је потцењивао сликара Мајкла Гофа, да се на крају сам обрукао. То ће нам се лако десити ако будемо глуматали неприкосновени ауторитет и са висине гледали на друге људе. Сви правимо грешке, тако да је само питање времена када ћемо то и ми учинити.

Оцена наставника:

(може на четири)

Књига од крви (Book of Blood 2009) је британски хорор рађен према истоименој књизи Клајва Баркера. Софи Ворд је факултетски професор који се бави паранормалним и у жижи њеног интересовања је кућа у којој је убијена девојка под мистериозним околностима. Уз њу је њен партнер са факултета Пол Блер, али је она ангажовала и студента Јонаса Армстронга, за којег верује да је видовит. Њих троје одлазе у кућу како би експериментално доказали да ту нечег натприродног има и, заиста, биће сведоци чудесних догађаја.

Критички осврт: Идеја за филм је добра и у складу је са мрачном естетиком по којој је Клајв препознатљив. Међутим, реализација ме није задивила. Немам ја ту много да замерим; глума и специјални ефекти су солидни, а режисер Џон Харисон је успео да одржава и тензију и пажњу током читавог филма. Ту су сасвим ситне рупе у радњи попут смрти Клајва Расела (јуноша може да одере човека, а не може да разбије обичан прозор), али ни то не бих могао баш да замерим. Заправо, једина би ми замерка била што се радња све време некако развлачи и савија сама у себе, наместо да има некакав ток или макар такав оставља утисак.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи о нашим жељама. Јонас је желео дар, који је и добио, али не на начин какав је желео. Заправо, када нешто јако желимо, морамо да будемо свесни и тога да остварење тих жеља не мора нужно да значи да ћемо бити задовољни. Оно што замишљамо не мора бити и оно што реално можемо добити. Софи је погрешила као научница зато што је силно желела да верује у успех експеримента; да ће доказати оно што заговара. Онда се разочарала када је открила Јонасову превару. Научник треба објективно да приђе експерименту, а чак и ако се хипотеза оспори и то је свакако научни податак.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Дух (The Djinn 2021) је филм о дечаку Езри Дјуиу који је нем услед неке операције коју је имао. Његов филмски отац Роб Браунстајн и он су се доселили у нови стан и већ прве ноћи Езра је остао сам јер је његов отац отишао да ради као радио-водитељ. Пре тога је Езра у тој кући у ормару пронашао „Књигу сенки“ са враџбинама. У једном поглављу је научио како да затражи жељу и решио је да покуша када је отац отишао. Езри је у почетку изгледало као да враџбина није успела, али оно што је касније сазнао је да ће му жеља бити испуњена ако до поноћи преживи уз убилачки настројеног духа.

Критички осврт: Режисери Дејвид Шарбоње и Џастин Пауел изгледа да немају баш јасну идеју шта је страшно у једном хорор филму, па тако сцена где камера кружи празном кућом осветљеном црвеним светлом траје неколико минута. Са све застрашујућом музиком. Други страшни моменти нису ни близу оригинални, али су једнако досадни; жена која плаче окренута леђима, телевизор који се укључује сам од себе и јаки звуци изненадни. Међутим, овај филм јесте померио границе због тога што практично цео филм носи дете и то кроз врло тескобне сцене и без гласа. Дечак има занимљиву физиономију и сасвим добро глуми, тако да је успео да одржи пажњу, али је овај филм ипак био ризик управо због одабира главног протагонисте и то свакако ваља ценити и то је главни разлог високе оцене јер многи други разлози би били против (радња без превише „меса“, неразрађена прича и ликови, танки или никакви специјални ефекти итд).

Едукативни моменат: Роб је рекао свом филмском сину Езри да док мислимо о стварима које нам недостају, заборављамо на ствари које имамо. И то је једно добро запажање и уједно родитељски савет.

Оцена наставника:

(танана)

Момци из округа пакла (Boys from County Hell 2020) је ирски хорор о неколико становника тамошње варошице који су се суочили са древним вампиром.

Критички осврт: Опасни Ирци, вазда блеје по пабовима и вијају се по њиховим вриштинама, екосистемима који изгледају незанимљиво и мртво, али су увек инспирација за страшне приче. Према тврдњи протагониста овог филма, биле су инспирација и за Брама Стокера, иначе Ирца и творца „Дракуле“. Оно што ми се допало у филму је што вампир са којим се боре уопште није као Дракула и заиста је оригиналан, а и сам начин како долази до крви је такође никад виђен до сада. Прича је динамична, занимљива и мада има предвидљивих делова, свакако има шмека и врло је духовита.

Едукативни моменат: Џек Роуан тек када је прочитао „Дракулу“ сазнао је да Брам уопште није писао о томе да се овај плашио сунчевог светла. Неке Дракулине моћи и мане увели су режисери када су радили филмове према књизи. Тако је Џек сазнао нешто ново, а нове ствари ћемо научити такође читајући књиге као и он.

Оцена наставника:

(ипак може)

Перголe (The Arbors 2020) је прича о човеку Друу Метјузу, који ради као бравар у малом граду и очајнички покушава да има присан однос са незаинтересованим млађим братом Рајаном Девенпортом. Једне вечери је случајно пронашао на путу мртвог јелена, а убрзо је и установио да је узрок смрти животиње у њеном трбуху; необичан пауколики паразит. Како би задивио брата (јер су као мали ловили разне животиње) однео је створење кући и почео је да га гаји. Испоставило се да је створење врло опасно по људе и да расте. Но, најнеобичније од свега је што је са Друом успоставило врло чудну везу.

Критички осврт: Допада ми се лик који тумачи Дру јер је потпуно ван клишеа. Он је екстремно интровертан и исто толико инфантилан, безличан и досадан да га чак и рођени брат Рајан избегава и чак га није питао ни шта му је са руком која је дуже времена у завоју. И онда се појавило то биће које није претерано оригинално и наравно пауколико јер таква животна форма нас највише плаши. Тада креће да се показује Друова (најблаже речено) необична природа и успоставља се веза између чудовишта и њега. Међутим, и споредни лик Брукс Адис показује чудно понашање и иако је желео да се спријатељи са Друом, опет ми је његово саучешће у сулудим Друовим активностима није јасно. Полицијска истрага такође није јасна; они су ухватили Брукса у врло необичној активности и он се успаничио и почео да бежи. Претражили су његово власништво, али су занемарили део шуме близу којег су га нашли, ако су већ сумњали да он може бити убица. Но таква полицијска неактивност била је погодна за даљу причу, па и њено разрешење. Дакле, прича има својих мањкавости, али је интересантна (иако спора), решена на необичан начин и, с обзиром на танак буџет, специјални ефекти нису лоши. Додуше, чудовиште се овде не појављује много и сцене са његовим нападима нису ни хорор ни превише присутне. Ово није филм о чудовишту, већ филм са чудовиштем, које врло лако може бити и метафора. У сваком случају ја сам за то да се да шанса и оваквим остварењима јер су другачија у односу на већину, тим пре што је глума одлична, посебно Друова.

Едукативни моменат: Дарил Манро је желела да убеди Друа да пође са њом рекавши му да те не прате сви проблеми где год да одеш. Неки су укорењени у месту где си. И то може бити тачно; неки проблеми су карактеристика места где живимо, као и људи који су ту. Свако треба да иде тамо где му је боље и где му се радују. Опет, треба имати на уму да има проблема и од којих не можемо побећи, посебно ако те проблеме стварамо сами. Дакле, није поента променити место где живимо, већ и променити себе ако је то потребно.

Оцена наставника:

(не баш најстаменија)

Велика бела (Great White 2021) је филм о пару Аустралијанаца Катрини Боуден и Арону Јакубенку који пружају туристичке услуге заинтересованима. Тако су добили посао од младог и богатог Тима Каноа, да његову филмску супругу Кими Цукакоши и њега одведу на Ђавољи гребен. Са њима је пошао и кувар Те Кохи Туака. Како је петоро пристигло на плажу, тако су пронашли мртвог Џејсона Вајлдера, очигледно жртву ајкуле. Катрина је код њега пронашла мобилни и преко фотографија сазнала да је са њим и девојка Татјана Марјановић. Пошли су у потрагу за њом, али су стигли прекасно и Те Кохи се уверио да је девојка мртва. У том неком тренутку ајкула је напала њихов хидроплан и толико га оштетила да је потонуо. Те Кохи је успео да активира пластични чамац за спасавање и сада је њих петоро на отвореном мору, препуштен морским струјама и – ајкулама.

Критички осврт: Већ ми се одабир пара који воде посао на том неком острву није допао; Катрина и Арон сувише су Барбике без иоле шарма или харизме. Њихови ликови су патетични и исфорсирано романтични, те имају сапунски однос. Дакле, поставка је већ досадна, баш као и уводна сцена. Остали ликови (њих троје заправо) су необичнији и занимљивији, као ликови, али и њихове физиономије (Те Кохи је Маор, на пример). Сама прича је класична и није померила поджанр у којем је рађена ни за милиметар. Оно што јој иде у прилог су висок буџет и врло ефектне сцене, посебно када се камера фокусира на положај ајкуле у односу на протагонисте. То је требало да унесе и неку тензију у чему је режисер Мартин Вилсон донекле и успео, иако је јасно да ће ајкула увек бити ту негде и спремна за напад. Нејасно је зашто је ајкула напала авион, а није гумени чамац који је значајно крхкији (макар није у првих сат времена филма), али прича је некако морала да плута. И у правом смислу речи је плутала јер се највећим делом одвијала на поменутом гуменом чамцу и морале су да се десе ситуације (чак и исфорсиране) када ће поједини ликови доспети у воду. Можда би било боље да је тако и доплутала до свог завршетка, али су Катрина и Арон сморали да постану хероина и херој и потпуно руинирају крај и чак филм доведу, удруженим снагама са Кими, до саме ивице крша и мало преко тога. У једном моменту се Катрина бори против ајкуле која режи међ неком подводном металном конструкцијом, али се онесвестила услед недостатка кисеоника. Тада је доронила Кими која јој је дала вештачко дисање под водом и Катрина се толико опоравила да је врло срчано убила ајкулу не узевши ни дах изнад воде… Ко зна, можда је Мартин био инспирисан „Ајкулнадом“. 

Едукативни моменат: У једном тренутку је Тим изгубио живце и направио ситуацију у којој је Те Кохи изгубио живот. Не верујем да ћемо се често наћи у тако драматичним ситуацијама, али карактер треба обуздавати јер ако изгубимо живце, ризикујемо да изгубимо још понешто вредно. 

Оцена наставника:

(могло је да буде и три, али…)

У Земљи (In the Earth 2021) је прича која се дешава у свету погођеном пандемијом. Џоел Фрај је научник кога је Влада послала у подручје изузетно плодне шуме у околини Бристола како би помогао истраживању своје бивше колегинице Хејли Сквајрс. Хејли се бавила микоризом и задатак јој је био да повећа приносе садница. У хотелу који је постао привремени камп за хитне случајеве, након што је прошао здравствену контролу, Џоел је упознао свог водича Елору Торчију, која га је убрзо повела у шуму. Они ће тамо заиста пронаћи Хејли, али и врло опасног Риса Шерсмита. Испоставиће се да Хејли испитује микоризу, али на начин који излази ван домета науке.

Критички осврт: Алтернативни филмови увек имају ту карактеристику да су тешко разумљиви и овај није изузетак, али и ако не видите метафоре које шаље, свакако је ту поједностављено стање ствари – гљиве испуштају у ваздух халуциногене супстанце које су довеле до тога да антагонисти полуде и убијају људе. Ипак, ако је судећи по критичарима, овде ипак има нечег више. Режисер Бен Витли је себи задао тежак задатак – да са малим буџетом направи прилично складан спој слешера, научне фантастике и мистицизма. У самој режији видан је утицај других филмова, посебно култних „2001: Одисеје у свемиру“ и „Исијавања“, којима је највероватније Бен желео да да омаж и чак је и те детаље добро уклопио. Тему је актуелизовао тако што је референцирао на пандемију, коју је искористио као поставку. Он није дао објашњења зашто нам се све ово дешава и чак је и исказао став да је против тога да људи објашњавају природу и да покушавају да је разумеју на свој начин. Наместо тога, он поручује да треба да је саслушамо. Филм обилује ефектним сценама, а оне које су хорор заиста су гадне. Глумци су добро одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: У филму се спомиње микориза – то је посебна веза између биљака, односно њиховог корења и хифа гљива. Ова веза може бити мутуалистичка и углавном то и јесте. Гљиве и биљке размењују минералне и хранљиве супстанце, па тако и утичу на хемијски састав земљишта.

Оцена наставника:

(није да се нисам двоумио)

Клупко (The Tangle 2019) је футуристичка прича у којој су улогу интернета преузели нанороботи и направили мрежу чији је назив у наслову филма. У том свету десило се убиство; убијена је Мери Џејн и то тако да „Клупко“ није успело то да детектује. Агенти који су изван „Клупка“ Кристофер Сорен Кели, Никол да Силва и Џесика Грејам ухапсили су јединог осумњиченог Џошуу Битона кога је неко унајмио да прати Мери. Међутим, све указује да он није убица, а да су агенти и те како упетљани у цео случај.

Критички осврт: Кристофер је у овом случају и сценариста и режисер и одлучио се за крими причу која је у реду, али њен ток и разрешење ме нису фасцинирали. Требало је да заличе на неку причицу Агате Кристи, али тај ниво једноставно није достигнут. Такође, дијалози су били превише поетични (у појединим случајевима су Кристофер и Џошуа заиста и рецитовали), али су тиме били јако тешки за праћење и некако нису наметнули идеју, филозофију, размишљања на тему, било шта што је већ Кристофер имао на уму. Само је постигао контраефекат да су сморили јер сви ти стихови нису имали на шта да референцирају; радња и тако није била усмерена ка филозофији и могућим правцима културне еволуције људе, већ ка крими причи која је у основи љубавна сапуница. Дакле, јасно је мени шта је Кристофер желео, али то на овај начин није могао да постигне. Чак и завршни разговор између Џошуе и вештачке интелигенције, који јако личи на „Косача“ из 1992. и донекле на „Њен“ из 2013, нема ту снагу јер ми није убедљив и не могу да осетим емпатију према нечему о чему се у филму причало као некој СФ стварности која постоји ван буџета филма. Високо технолошки разговори нису допринели јер сам се изгубио у мору скраћеница које ми не значе ништа и чије значење сам могао да наслутим из контекста. Зато морам да се оградим да сам можда нешто и предвидео и видео рупе које то у ствари нису. Рецимо, ако су Кристофер и Џесика су били ван „Клупка“, а он је остварио романсу са Мери из спољњег света (наводно су ово двоје били у некој врсти изолације) и како је он сада успео да хакује њен лични софтвер који је део тог „Клупка“? Углавном, овај филм је добар покушај, али идеја, тон и слика нису усаглашени. 

Едукативни моменат: Кристофер је помислио да би вештачка интелигенција могла да лако учини недело које је сам учинио. Међутим, морамо да будемо свесни да ако мислимо лоше, онда је проблем пре свега у нама.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Ускрснули (Risen 2021) је СФ који почиње тако што је метеор погодио подручје близу сеоцета Беџер на северу Пенсилваније, САД. Из себе је испустио отрован гас који је за врло кратко време побио све мештане; преко хиљаду људи. Војска и научници су дошли да испитају случај и сусрели се са још једним невиђеним феноменом – неки од лешева људи су васкрсли. Ускоро је постало јасно да их је запосео ванземаљски ентитет.

Критички осврт: Није ми се допао цртеж спочетка. Да ли је могуће да је за кућу у снегу са камионом испред потребан специјални ефекат и то лош? Онда сам током филма схватио да има још цртежа врло реалних објеката и људи, па посумњујем да су аутори филма баш фанови ЦГИ ефеката. На крају крајева, овај филм је редак по томе што су ЦГИ коришћени тамо где уопште није било потребе за њима. Да не грешим душу, користили су их и тамо где је било, али су и даље били лоши. Прича није ништа што нисмо видели у оном делу серијала оног дела „Досијеа Икс“ који се бавио посетама ванземаљаца и филму „Дан када је Земља стала“ и у још неким. И пропуста има. Егзобиолог Никол Шамо обавештава војску САД да су и Руси имали сличну ситуацију тако што је претражила интернет. За једну моћну војску прилично су а) необавештени и б) дигитално неписмени. Поменути егзобиолог је главна протагонисткиња и толико је патетична да је иритантна. Уз један њен монолог где пати за својим тужним детињством буквално свира тужна виолина. Тих мелодраматичних сцена има више и све трају поприлично. Но, да се вратим на пропусте – има их још, па када је војнике напао ванземаљац својим менталним моћима, поскидали су маске и тако се изложили отровном гасу, али то код неких није било ни видљиво, ни довољно, па су почели да се убијају међусобно ножевима и пиштољима. На крају Никол улази у забрањену зону без проблема јер је нико и не чува, иако је врло постало јасно да се ради о опасности од међунационалног значаја. Има и један допадљив моменат у филму када широм планете почињу да се дешавају феномени и то је пропраћено феноменалним инструменталом и ефектним сценама, али авај, тај део више личи на трејлер него на секвенцу филма.

Има ту и некакав преокрет, који у неком другом филму и не би био лош, али је у овом решен опет у патетичном маниру. Наиме, режисер Еди Ајра је поставио оправдану сумњу да је главну протагонисткињу отац злостављао као малу, да би се на крају испоставило нешто сасвим друго. И у самом том обрту постоје превиди у логици: како би мала девојчица уопште могла у тајној војној и научној установи да приђе ванземаљцу, а камоли да оствари било какав контакт? Цео тај обрт има прилично добру идеју и прилично је лоше реализован, баш као и цео филм, а и глума није помогла баш. Филм је повремено и заличио на озбиљан СФ, али то просто није довољно.

Едукативни моменат: Никол је ванземаљски облик живота изгледао као клица и није га сматрала довољно важним да га пријави војсци. Или га је сматрала сувише крхким и није желела да га војска уништи. Како год га посматрала, потценила га је и тај облик је израстао до џиновских размера и уништио цео свет. Некада нам проблеми изгледају минорно, али ако их игноришемо могу се претворити у велике и тешко савладиве проблеме.

Оцена наставника:

(може на два)

Празнични специјал Миниона (Minions Holiday Special 2020) је кратак цртаћ о Минионима који се састоји од четири још краће приче.

Критички осврт: Свака прича је слатка јер су актери бескрајно симпатични Миниони, али нису једнаке по квалитету. Прва је баш слаба и не садржи ништа више од њихових уобичајених вратоломија, док су преостале већ имале неку идеју, мада је у трећој причи она до сада баш експлоатисана у другим остварењима и то практично на сличан начин. Утисак је океј, али далеко од тога да сам одушевљен. Пошто је овај филм замишљен и као рекламни за оно што следи од ове продукцијске куће, рекао бих да ова реклама ипак није довољна. 

Едукативни моменат: У последњој причи Миниони су се баш потрудили да освоје значку извиђача и нису успели. На крају су је ипак добили од својих пријатељица. Заправо, сваки труд ће нам се исплатити на овај или онај начин.

Оцена наставника:

(врло иде на три)

Лако Је Критиковати 172

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мичелови против машина (The Mitchells vs. the Machines 2021) је цртаћ који прати авантуре породице чудака који су једини преостали слободни људи и једина нада за спас човечанства које је заробила љубоморна вештачка интелигенција са циљем да их заувек пошаље у свемир (додуше са бесплатним интернетом).

Критички осврт: Одличан је цртаћ, са анимацијом која је занимљива и донекле подилази младима који воле све те филтере на друштвеним мрежама, али са друге стране одлично одсликава наше навике у вези са технологијама, као и јаз старијих генерација и поменутих технологија. Оно што ми се посебно допада је што ликови визуелно нису допадљиви, али не можете да их не заволите. Хумор је интелигентан и често референцира на култне филмове у жанру, попут „Ја, робот“ и „Косач“. Свака част ауторима.

Едукативни моменат: Кејти је рекла како односи нису лаки. Некада морате слушати досадне монологе о трицератопсима, али се исплати јер добијете пријатеља за цео живот (мислећи на млађег брата). Некада морате јести грозне колачиће на којима је исцран ваш лик, али се исплати када видите мајчин осмех. И некада морате посветити време оцу, иако прича само о шрафцигерима, јер се увек труди око вас. Другим речима, вреди да улажемо у друге.

Оцена наставника:

(да, да и да)

22 против Земље (22 vs. Earth 2021) је кратки цртаћ настао као део предивног дугометражног филма „Душа“. На небесима душа број 22 одбија да се роди и оде на Земљу, па је одлучила да тој истој Земљи објави рат, тако што ће спречити друге душе да се роде. Међутим, план је доживео потпуни фијаско.

Критички осврт: Овај кратак цртаћ не може да омане јер је део сјајног филма и у истом маниру је рађен. Додуше, крај је потпуно предвидљив, као и читав филмић, али је свеједно супер.

Едукативни моменат: Душа 22 није успела да задржи своју „банду душа“ да се не роде јер иако јој је тактика била да покраду све што је инспирација за друге, она сама је постала инспирација за своју банду. Својим делима ми можемо бити инспирација, чак и ако не мислимо да јесмо. То нам даје извесну одговорност и то треба имати на уму.

Оцена наставника:

(можно)

Хиљаде машина II: Битка градова цвећа (千機變II之花都大戰 2004) или како га Амери зову „Твинс ефекат 2“ би требало да је наставак или приквел „Твинс ефекта“ из 2003, али није. Заправо, те две приче немају никакве везе осим две главне протагонисткиње Џилијан Чунг и Шарлен Чој, које чине популарни дуо „Твинс“ (отуда и назив филма) и певају поп музику на кантонском језику. Овога пута глуме. 🙂 Радња се дешава у древној држави цвећа, којом господари зла краљица и где иначе жене господаре над мушкарцима. Зато су се неки мушкарци, али и жене, одметнули и чекају одабраног који ће их спасити. Тај одабрани мора да се домогне магичног мача, јединог оружја против краљице, успостави равноправност полова и загосподари земљом. Испоставиће се да је одабрани заправо глумац на позоришним представама на отвореном. Да би остварио своју мисију, помоћи ће му пријатељ из позоришне трупе и чланице групе „Твинс“.

Критички осврт: Кинези су прилично динамични и овај филм није изузетак. Сцене се ређају једна за другом, а ликови смењују, тако да је прилично тешко пратити радњу која је, у ствари, једноставна. При томе се режисерски двојац Кори Јуен и Патрик Лијанг одлучио да објашњење поставке не да одједном, већ у више различитих сцена, што је сјајно, али додатно компликује праћење. Углавном, ако сам добро пропратио, Едисон Чен је украо мапу краљици Ћу Јинг, али су га убили вампири. Одакле сад вампири, то већ заиста нисам успео да пропратим, а врло вероватно ни двојица режисера. Могуће је да су напросто хтели да направе збрку са обиљем неких дешавања, акције, борбе, специјалних ефеката, авантуре и дворских интрига (и у свему томе требало је наћи места за исфорсирану дуплу романсу четворо главних протагониста), тек да би нам пружили добру забаву. То би онда и објаснило такво раслојавање и приче и њене поставке, али и пропусте јер је нејасно где је Фан Бингбинг нестала када су главне јунаке напали пећински људи. Њена улога свеједно у овом филму нема много оправдања, баш као и Џекија Чена. Океј, пружили су добру борбу, али очекујем да њихово појављивање ипак има неки смисао у причи. Прича је иначе са једне стране оптерећена општим местима, али са друге постоји излазак из клишеа, па је ту и поменута поставка која није дата у виду простог флешбека, а и сам флешбек није хронолошки постављен. Ту је и мач екскалибур и нејасно ми је зашто су Азијати узимали из европске културе било шта, поред сопствене врло богате. Да резимирам, режисери су оптеретили причу забавним детаљима, прозаичним љубавним причама, гомилом ликова, општим местима и иностраном културом, а имали су у рукама интересантну романсу између краљице Ћу и врховног свештеника Данијела Вуа која је изродила необичну владавину и још необичнији преврат на самом крају и све то није дошло до пуног изражаја.

Едукативни моменат: Џејси Чен није желео да постане краљ јер је толико волео Џилијан да није имао времена да се бави владањем. Свакако треба, попут Џејсија, да знамо шта нам је најважније у животу ако нам је циљ да будемо срећни.

Оцена наставника:

(може плус)

Изјелице (Eaters 2011) је италијански зомби филм. Радња је смештена у апокалиптичну будућност коју је уништила нова зараза и двојица предузимљивих мушкараца Алекс Лукези и Гуљелмо Фавила покушавају да некако опстану у њему, а у групи су са још неколико људи које предводи научник Клаудио Мармуђи. Клаудио их моли да му доведу још зомбија за истраживања јер је наводно близу открића лека, па их шаље у удаљени сектор. Међутим, док су они тамо, Клаудио има нешто сасвим друго на уму; његов циљ није да нађе лек, већ да искористи болест за неке своје дијаболичне планове.

Критички осврт: Овај филм има очигледно низак буџет и чак су и ефекти када се двојица протагониста возе у колима налик на оне у црно-белим филмовима. Овај филм не бежи претерано од таквих филмова ни што се колорита тиче и мора се признати да је режисерски двојац Лука Бони и Марко Ристори уме да дочара фотографијом и сценом мучну и гадну ситуацију. Маске су чак прилично добре за овако буџетиран филм, који на неки начин чак има и уметнички шмек. Кроз представљање друштва или онога што је од њега остало режисерски двојац је покушао да да неке своје метафоре. Рецимо, вођа неонациста је Фабијано Лиоли, нашминкан тако да подсећа на Адолфа Хитлера, а који је глумац који пати од патуљастог раста. Његова појава у филму делује шокантније од зомбија који излећу час овамо, час тамо, просто јер очекујете да ће вођа такве групе бити неки опак и снажан тип. Италија је у Другом светском рату била на погрешној страни и можда је режисерски двојац хтео да покаже колико је ситан, немоћан један човек, ако нема подршку много људи и држава. Углавном, глумци су добро одрадили своје улоге и заиста неке ствари иду у корист овом филму.

Ипак, многе му и не иду и то управо кључна – сама идеја. Наиме, Лука и Марко су имали добро полазиште да вирус који прави све ово може да се укључи у еволутивне токове људи и то много непосредније него што је природна селекција и то има смисла јер ми данас знамо да је један део нашег генома заправо вирусног порекла. Међутим, некако им је та идеја исклизла у покушају да дају филму акциони шмек. И то је сасвим безуспешно јер су се хорор сцене свеле на искакање зомбија одавде или оданде, а акционе на убијање (чиме се стигло) тих зомбија и све то није нимало узбудљиво. Но, главни разлог зашто идеја није (про)функционисала је збркана прича која је прати (углавном Клаудијева), као и његов прилично нејасан експеримент са инстант трудницом Розелом Елми. Ту се појављује и девојчурак Елиза Ферети и тај део са њом референцира на чувени „Деца од људи“, што је ипак јефтин трик у јефтином филму да заличи на нешто скупље. Овај филм је објективна двојка, али због потенцијала који несумњиво има, некако бих ипак био благонаклон, тим пре што се Италијани заиста дуже време пре овог филма нису бавили зомбијима.

Едукативни моменат: Алекс и Елиза су радили на деактивирању бомбе и како то обично бива, пресецали су жице. Алекс није био сигуран коју треба пресећи, а Елиза га је питала шта ће се десити ако пресече погрешну. Он јој је одговорио да ће одлетети у ваздух. Она је узела кљешта и брзо пресекла жицу. Објаснила је да би одлетели у ваздух и да жицу нису пресекли, овако је макар нешто урадила. Надам се да нећемо доспети у овако екстремну ситуацију, али је боље ако реагујемо него ако не чинимо ништа у лошој ситуацији – макар тада имамо шансе да је поправимо.

Оцена наставника:

(на два)

Деца кукуруза II: Последње жртвовање (Children of the Corn II: The Final Sacrifice 1992) је наставак филма из 1984. У претходном филму у варошици Гетлин деца су поубијала одрасле и сада је јавност сазнала за то. Сва та деца су пребачена у суседни град Хемингфорд, а тамо је дошао и новинар Теренс Нокс са својим сином Полом Шерером, у потрази за добром причом. Испоставиће се да она још није завршена.

Критички осврт: Иако је предвидљива, ипак је интересантна погибија Марти Тери, која је очигледна алузија на „Чаробњака из Оза“. На њу су деца спустила кућу тако што су покренула хидраулику која је ту кућу држала подигнутом и та смрт је изгледала као смрт вештице из поменуте бајке (на њу је пала кућа). Марти је узвикнула и „Ohhhhh, what a world, what a world“ (у слободном превоцу – неправедни свет), што је узвикнула и друга вештица (са запада) када ју је Дороти уништила. Међутим, свака смрт у овом филму није једнака и то је заправо минус јер изгледа као да режисер Дејвид Прајс није могао да се одлучи шта је то што убија. Док је Мартино убиство право и конкретно криминално дело, двојицу репортера спочетка убија некаква окултна сила, а Џоу Инскоу у цркви дошао је главе вуду. То некако не доприноси конзистентности приче, бојим се. И убиства се сувише дешавају насумично; нема неког обрасца који лик ће настрадати међу првима и то чини мотиве зачаране деце прилично нејасним. Изгледало је као да нападају сваки лик који се по нечему издвоји у филму. И нејасно је како су се сва та деца из Гетлина сада слободно шврћкала по суседном граду Хемингфорду и дању и ноћу, иако су их одрасли из тог града усвојили. И само усвајање је чудно јер су се људи волонтерски пријављивали за ту улогу, што је ван сваке памети, али уверен сам и закона САД.

Теренс ме није убедио да је млад отац готово пунолетног сина и више ми је изгледао као човек који је прегазио четрдесету и у време снимања филма заиста и јесте. Нисам разумео ту потребу режисера Дејвида да једног од својих главних ликова представи млађим но што јесте. Но, то је мањи проблем. Већи је што је Дејвид унео превише ликова у причу и због мање времена није имао шансе ни да разради њихове карактере, а још мање њихове односе. Теренс је завршио у кревету са Розалинд Ален толико изненада да би то могло да се уброји у хорор моменте у филму, попут оних који вас изненада тргну. 🙂 Но, највећи проблем почиње када Нед Ромеро и Теренса проналазе убуђали кукуруз и тада прича, која је и до тада била пуна рупа и танка, постаје бесмислена. Најпре је такво објашњење у вези са тим буђавим кукурузом, а потом и активности актера које су уследиле.

Но, да не мрачим скроз, дијалози нису лоши, макар за овакав филм. Шериф је имао једну духовиту реплику. 🙂

Едукативни моменат: Нед је рекао Теренсу да људи не поседују земљу, само су је позајмили од своје деце. То је стара и добро позната изрека која говори о одрживом развоју, а то је такав развој друштва и искоришћавање ресурса да их буде и за будуће генерације.

Оцена наставника:

(размишљао сам се да ли да дам плус)

Погребничка колекција (The Mortuary Collection 2019) је омнибус од неколико хорор прича, врло налик на „Приче из гробнице“. Млађана Кејтлин Кастер је дошла код погребника Кленсија Брауна како би наводно радила за њега. Тако сазнаје да Кленси није обичан погребник; он зна свачију причу и на који начин (чак и зашто) је умро. Кејтлин га моли да јој исприча приче, али и она има причу за њега.

Критички осврт: Одлично осмишљен хорор, где су сви ликови добро употребљени (неки чак, попут Мајка Ц. Нелсона, повезују различите приче), а ефеката изненађања има и они нису нелогични, напротив. Четврта прича даје омаж „Ноћи вештица“ и то на сјајан начин. Ретко добар хорор са оваквом тематиком. 

Едукативни моменат: Када је говорио о младом преминулом, Кленси је рекао како не треба гледати дужину трајања (живота у овом случају), већ његов квалитет. Он је то рекао како би утешио родитеље и ожалошћене, али је у праву јер квалитет треба да буде једино и значајан у било чијем раду и животу.

Оцена наставника:

(малтене без двоумљења)

Књиге од крви (Books of Blood 2020) је омнибус (али то уједно и није) од неколико хорор прича, базиран на истоименом роману Клајва Баркера. Приче почињу тако што мафијаш Јул Васкез убија књижара Брета Рикабија, али му је овај пред смрт одао да постоји књига вредна милион долара. Са својим партнером Ендијем Маквином он креће да тражи књигу, али ће се та потрага завршити трагично, баш као и све приче које имају везе са овом.

Критички осврт: Релевантни извори кажу да је само једна прича баш преузета из књиге, али свеједно, књигу нисам читао, а филм ми се допао. Приче су се на крају некако међусобно повезале, што је новост у овако конципираним филмовима, иако то малко изгледа исфорсирано. Саме приче су биле развучене за неколико нијанси више него што би била права мера, али их је режисер Бренон Брага учинио довољно језивим, узбудљивим и изненађујућим.   

Едукативни моменат: Први пут када је Ана Фрил напустила научно и критичко размишљање и одлучила да верује наместо да проучи, била је преварена. И то ће се десити готово увек када прихватамо невероватне ствари, ван наше спознаје и посебно ван спознаје науке.

Оцена наставника:

(што се мене тиче може)

Последња земља (Das letzte Land 2019) је немачки СФ. У некој будућности и на суморној планети одбегли робијаш Торбен Фелмер је пронашао свемирски брод. У том тренутку га је пронашао полицајац Милан Пешл. И наместо да га приведе, он му је помогао и оспособио брод и обојица су напустила планету. Сада им је циљ да нађу нови дом, али се њих двојица не слажу у вези са тим где би тај дом требало да буде.

Критички осврт: Већ сам гледао клаустрофобичне свемирске филмове са пар или чак једним глумцем и ти пројекти су некако успели. Овај филм је постигао да уђе у ту групу успешних, али споро и тешко, баш какав и јесте по сензибилитету. Двојица глумаца су добри и ту немам замерки, а и идеја је некако интересантна. На крају сам чак и очекивао да Милан пронађе нешто јер је све указивало на то, али се није тако испоставило. Вероватно је сценариста и режисер Марсел Барион желео да каже оно што је рекао Милан у филму; у прошлост се не можемо вратити и морамо да идемо у будућност, „све даље и дубље“ и да успут напредујемо. Међутим, све то не мора нужно да нас одведе било где. И када га је Торбен питао зашто то чини, Милан је одговорио зато што тако мора да се ради. Овакав поглед и на људски живот и на целокупну нашу еволуцију је песимистичан, али и рационалан. Такав је и Миланов лик који је потпуно опозит од Торбеновог који је више интуитиван и сањар. Торбен који види свемир каже да могу отићи било где, а на то Милан одговара да је то глупост; кретање је увек из једне тачке у другу. Таквих вербалних сукоба има још, али ипак премало за 113 минута и дужина је свакако могла бити краћа. Сценографија, техничка решења и специјални ефекти су интересантни и свакако у складу са филмом, чак импресивни ако узмемо у обзир врло низак буџет.

Едукативни моменат: Торбен је мислио да неће моћи даље без пилота Милана, али је ипак успео. Од људи које срећемо научимо много тога, па и он како да пилотира. Још једна ствар коју је морао да научи је да се наши путеви разликују и да тамо где желимо да идемо ми (а он је желео да иде на Земљу) не морају да желе да иду и други, као што није желео Милан.

Оцена наставника:

(на три)

Луталица на дини (Dune Drifter 2020) је филм чија је радња смештена у будућности и већ у првој сцени сведочимо свемирској бици људи против ванземаљаца. Битка се није одвијала добро по људе и две ратнице Дејзи Ејткенс и Фиби Спароу морале су принудно да слете на негостољубиву планету. Фиби је умрла од повреда, а Дејзи мора да изнађе начине како да се спаси потпуно сама јер су њени саборци одлучили да се повуку из тог дела свемира.

Критички осврт: Филм је прилично обећавајуће почео и онда је кренула битка која је требало да буде епска свемирска, али уопште није изгледала свемирски, већ је са свим тим дрмусањем више наликовала некој у луна-парку. И протагонисти као да су били неодлучни да ли да нападају или да гледају потресне преносе својих сабораца који вриште живи спаљени. Режисер и сценариста Марк Прајс је успео да дочара ужас рата, али саму битку већ теже. И није успео да је учини иоле узбудљивом иако су ласери прштали којекуде. Када су две главне хероине Дејзи и Фиби доспеле на отровну планету, тек онда више није било узбудљиво. Дејзи је некако дошла до тога да је без икакве наде сама на планети и очекивао сам радњу налик на ону из „Мог непријатеља“ из 1985. То не би било претерано оригинално, али би било боље од овога што је урадио Марк, а урадио је то да је Дејзи претворио у Рамба који коси ванземаљску расу и то изгледа (најблаже речено) неуверљиво. Уз то, на планети се појављује и некаква звер, али ни то није богзна шта јер звер се ни не види. Похвално је што је Марк унео у филм само оно што је могао са заиста ситним буџетом, а остало је вешто заобишао. Фотографија је изненађујуће добра, баш као и глумци, али све је залуд поред више него прозаичне приче без много поенте. 

Едукативни моменат: Дејзи је много желела да спаси Фиби јер није хтела да остане сама. Но, то није могла да избегне и заиста је успела све сама. Некада морамо да се ослонимо на сопствене снаге, али то подразумева да имамо вештину (она је у овом случају морала да се избори са чак три ванземаљца) и знање (знала је како да оправи брод и да пилотира њиме).

Оцена наставника:

(нажалост)

Кванта (Quanta 2021) је филм о научнику Марку Редпату који има замисао да створи сасвим другачију врсту комуникације; засновану на тамној материји. Он не наилази на разумевање великих компанија за свој рад, али један факултет му је отворио врата. Ту је и услов да прими асистента Ентонија Талију. Ово наметнуто партнерство показаће се једнако корисно, колико и погубно.

Критички осврт: Глумци су заиста одлични и заједно са сценаристом и режисером Нејтаном Далтоном изградили су сјајне ликове и позадинске животне приче. Ентони је лик ван клишеа и самим тим врло интересантан, а таква му је и физиономија, док ме је Марк купио у првих петнаест минута филма и заиста сам морао да осетим емпатију према њему, тим пре што ме је његова животна прича дотакла и лично. И то је највећи адут овог филма, пошто све остало није. Истина, Нејтан није имао богзна какав буџет и направио је причу која таквом буџету одговара (није убацивао у филм ништа што не може да приушти), али та прича није инвентивна, чак бојим се да је много пута испричана. И та и таква прича нема много „меса“ и видело се да се намучио да је некако попуни. И свакако је успео, тако да ту немам већу замерку. Највећу замерку имам на само финале филма које је баш антиклимактично. Очекивао сам да ће се Ентонију десити нешто изузетно, али се то ипак није догодило и све се урушило у једно опште место и наивно решен хепи енд, а ваљда са поруком да нам много знања ипак шкоди. Филм је вешто узлетео, потом је летео као лагана једрилица коју ветар (а не мотори) одржава и на крају атерирао најстрашније.

Едукативни моменат: Марк је на крају ипак одустао од својих снова, али је за похвалу што је и након отказа у првој фирми и даље покушавао у другим фирмама и на факултету. Чак и ако изгубите то што желите, неку сатисфакцију имате јер сте макар пробали. Ако не пробате, изгубићете сигурно.

Оцена наставника:

(такође нажалост)

Лако Је Критиковати 163

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поседник (Possessor 2020) је СФ трилер који је написао и режирао Брендон Кроненберг, син чувеног Дејвида Кроненберга, који је (макар у овом случају) оправдао славно презиме. Андреа Рајзборо је врло необичан плаћени убица, која може, уз помоћ СФ технологије, да преузме контролу над другом особом и да на тај начин елиминише своју мету. Задатак који је добила је убиство Шона Бина, власника велике компаније, као и његове кћерке Тапенс Мидлтон. Међутим, задатак постаје утолико тежи што њен домаћин Кристофер Абот успева да поврати контролу над својим умом.

Критички осврт: Морам да признам да ме иритирају ликови попут оног који тумачи Андреа и нажалост њен лик је уједно и један од главних протагониста. Међутим, улогу је одрадила добро и свакако прихватам да таква особа не може бити без душевних проблема, с обзиром на тему филма. Што се теме тиче, режисер и сценариста Брандон је направио СФ варијанту Никите, али је одлучио да помери границе не само природне (уводећи натприродне моменте), већ и донекле експлицитним сценама секса и врло бруталног насиља. Преокрет настаје када Кристофер враћа контролу над својим умом, након што је убио своју девојку Тапенс и повредио њеног филмског оца Шона. И док се Кристофер борио да држи контролу над својим телом, Брандон је добро држао контролу над тим делом филма, мада он у доброј мери изгледа као да је у хаосу.

Ово је филм који се у ужем смислу може разумети као прича о родном идентитету, али у ширем покрива и вечиту тему мушко-женских односа. Са једне стране имамо Андреу која је растрзана између породице и посла и која жели да напредује у овој другој сфери, те јој је породица терет, баласт којег се на крају ослобађа. У другом делу филма ми видимо како се она и Кристофер боре за доминацију, односно „ко има контролу“ и назнаке тога постоје чак и у еротским сценама. Некако се и убиства дешавају симболично; хладно оружје је намењено за мушки пол и Андреа буквално касапи своје мушкарце, док је ватрено оружје оно којим елиминише жене. Истина јесте да овде има много симболике. Прича изгледа недоречено, мада бих ја рекао да није тако. Садржај је испоручен у сасвим довољној мери и на нама је да га протумачимо како мислимо да треба. Брандон је напросто изложио проблем и препустио га је нашем суду. Андреа је убила своје дете, али то су чиниле и многе митске жене пре ње, а и жене у књижевности су се сопствене деце одрекле. Да ли су оне лоше и зле или су жртве, могло би се дискутовати.

Оно што бих могао да замерим филму је понављање мотива (убиства Шона и Росифа Садерланда су са истим преокретом) и понека предвидљива сцена (било је врло јасно која је улога Раула Банеџе), али ништа заиста озбиљно тим пре што комплетна прича свакако није предвидљива. Ово је једно фино, студиозно урађено дело.

Едукативни моменат: Уколико посветимо живот лошим одлукама, морамо да рачунамо на то да ће многи трпети због тога, чак и наша породица, као што је то у овом филму био случај са Андреином.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Временски злочини (Los cronocrímenes 2007) је шпански филм о породичном човеку Кари Елејалдеу који је, сплетом околности, завршио у временској машини која је још била у пробној фази. Вратио се који сат кроз време, али се то испоставило као катастрофална грешка са трагичном последицом.

Критички осврт: Овај филм је потпуно опичен, што сам и могао да очекујем од Шпанаца. Све је сулудо и поступци ликова су сулуди, али, опет, то су Шпанци, па је све некако прихватљиво. Има ту ситних грешака, али оно што је најинтересантније у овом помереном филму је да заправо нема парадокса. Све у свему, јако симпатично и држи пажњу, нема шта.

Едукативни моменат: Кара је схватио да шта год радио, прошлост не може да измени. Зато је најбоље да не чинимо нешто што ћемо пожелети да изменимо у прошлости.

Оцена наставника:

(можда и више)

Његова кућа (His House 2020) је филм о двоје избеглица од грађанског рата који се дешава у њиховом родном Судану. Успели су да дођу до Велике Британије, али су успут изгубили кћерку. Тамошња комисија за мигранте даровала им је кућу и новчану помоћ, али и захтевала да се придржавају правила. То младом пару неће бити проблем. Проблем ће им направити сама кућа за коју ће се испоставити да је запоседнута.

Критички осврт: Режисер Реми Викс је правио врло интересантну фотографију; као да се трудио да тонови и сенке дочарају и уметничку и хорор сцену истовремено. Проблем је што се исте застрашујуће сцене понављају и баш их се накупило у првом делу филма, што неминовно води у монотонију. Међутим, овде је најзначајнија трећа трећина филма када наступа потпуни преокрет и сасвим нов поглед на ситуацију. Тада добијамо кључне информације које до тада нисмо имали и које отварају есенцијална животна питања; шта све човек чини да би преживео, да ли ствари чинимо зато што морамо или зато што не можемо другачије и где престаје љубав, а почиње себичност. Крај је срећан, али и реалан, што је јако тешко извести. Ово је заиста један леп мали филм.

Главни пар глумаца Вунми Мосаку и Сопе Дирису су врло упечатљиви, маркантни и изузетни у својим улогама.

Едукативни моменат: Сопе је променио државу, али су га проблеми пратили и у њој. Од проблема не можемо побећи.

Оцена наставника:

(малко је лабава)

Чаролија (Spell 2020) је филм о судбини породице богатог Омарија Хардвика која се запутила из великог града у руралне крајеве због сахране Омаријевог оца. Њихов авион је претрпео незгоду и принудно слетање. Том приликом се Омари онесвестио, да би се пробудио у дому двоје стараца. Брзо је схватио да је њихов заточеник и да њихове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Приметио сам да је све више филмова где су главни глумци црнопути и где је тема расизам или се макар помиње. То је очигледно једна прихваћена кампања која треба да има утицаја (а ко ће више него Холивуд) на шире народне масе и то свакако вреди поздравити. Ово је један такав филм, са тим да је тема расизма овде споредна, те више у функцији судбине главног лика Омарија и вечитог питања да ли нас асимилација у страначко друштво заиста чини странцима.

Читава радња веома подсећа на „Мизери“, али нема тај сензиблитет и ту идеју. И урађен је значајно слабије у односу на поменути филм. Некако се одвија сувише неспретно, са грешкама преко којих је тешко прећи. Омари је очигледно јак мушкарац, али његова моћ опоравка од физичких и психичких траума је превише брза. Ни реакције ми нису логичне. Режисер Марк Тондерај је успео да створи мучну и тескобну атмосферу, али не и изненађујуће ситуације. Било је, на пример, веома јасно где ће шериф одвести Омарија. Финална борба сувише је млака, а све се завршава општим местом.

Едукативни моменат: Омари се много одупирао знањима које је сазнао од Лорете Девин, али их је на крају прихватио и окористио се. Ми често имамо отпор према нечему новом, али ако изађемо из своје зоне комфора, можемо да учинимо много.

Оцена наставника:

(може на три)

П-51 Змајев ловац (P-51 Dragon Fighter 2014) је филм чија се радња дешава током Другог светског рата. Нацисти су пронашли јаје змаја и успели да одгаје то митско биће, али и читаво јато потом. Змајеве контролишу чаробнице које су у служби нациста, те тако змајеви постају моћно оружје. Савезничка војска (авијација пре свих) покушава да се избори са овим неманима. 

Критички осврт: Веома је јасно да је ово нискобуџетни филм са амбициозном идејом. Сценариста и режисер Марк Аткинс је самом себи задао тежак задатак да избегава све оне ефекте које филм није могао да приушти и очигледно је у томе успео, али је очекивани ефекат изостао. Пилоти су се обрели у крајње клаустрофобичним сценама у кабинама својих летелица, што заиста није импресивно. Додуше, повремено се појављују и змајеви који лете за авионима, али ништа није узбудљиво. Марк је ту негде уденуо и кафанску тучу и иако није испала лоше, ни она није узбудљива. Филм је заиста предосадан.

Да кажемо да су се глумци колико-толико снашли, али и то је далеко од импресивног, тим пре што су ликови потпуни стереотипи, почевши од главног Скота Мартина. Он је јунак какав је виђен у превише других филмова. Разговори су прозаични, а љубавне сцене сувише патетичне. Много је тешко наћи иједан део филма који је добар, мада филм није треши, упркос теми. Оно што га у некој мери чини треши су свастике на крилима мужјака змаја. Ако је већ у питању древно биће из легенди, онда му такви украси заиста нису потребни. И некако се толико најављиван, громовити мужјак змај уопште није показао. Борба са њим је, најблаже речено, разочаравајућа. Баш као и цео филм, ако уопште будете полагали наде у њега већ након првих пар сцена.

Едукативни моменат: Од Османа Сиргуда смо научили да се змајеви размножавају партнегонезеом. То је фикција, али партеногенеза заиста постоји у природи и представља вид размножавања када женка да потомство без учешћа мужјака – из неоплођене јајне ћелије. Водена бува (или дафнија) је пример врсте код које се то дешава, али има их још.

Оцена наставника:

(на два или два на један, свеједно)

Вештице (The Witches 2020) је филм рађен према истоименом роману Роалда Дала из 1983. и друга је по реду адаптација овог дела. Октејвија Спенсер је преузела бригу о свом унучету које је остало сироче након саобраћајне несреће, али је ускоро схватила да је оно у опасности јер га прогони вештица (налик на једну коју је и сама видела када је била мала). Зато га је одвела у један скуп хотел, не рачунајући на то да управо тамо вештице имају свој самит.

Критички осврт: Збуњује ме почетак филма. Дечакови родитељи су настрадали због снега, а бака Октејвија га доводи у кућу у сред лета. Није изгледало као да је баш толико дуго чекао да га бака преузме, макар судећи по његовој одећи. Такође је нејасно на који начин је конкретно Октејвија успела да приушти онакав хотел. Но, то су ситни пропусти, пошто се овај филм бори са малко јачим проблемима. Рецимо, хумора заиста мањка, али и више од тога мањкају узбудљиве сцене. Иако вештице, посебно Ен Хатавеј, имају изузетне моћи, премало је изазова постављено пред главне протагонисте. Крај је посебно интересантан јер је заправо трагичан, пошто је дечаку (и његовим другарима) остало мало од живота и то се може довести у везу са некаквом болести, попут канцера, као и са прихватањем или неприхватањем такве ситуације. Ми овде имамо обе варијанте и док су Октејвија и њен унук прихватили, Моргана Робинсон није могла да прихвати такву ситуацију код свог детета. Но, пошто је бајка дечја/инфантилна, обе те варијанте некако су испале недоречене и површне, мада је интенција била да буду ведре. Свакако прихватам добру намеру режисера Роберта Земекиса да проблематику приближи, као и идеју о некаквом активизму међу децом. 

Музика у филму је одлична и, морам рећи, буди носталгију. Морао бих да похвалим глуму, дечју нешто мање, али посебно је била маестрална Ен. Вештице су добро осмишљене и специјални ефекти готово увек на нивоу. 

Едукативни моменат: Октејвија је рекла како некада божје лекције дођу на начине који не можемо да видимо, али то не значи да не треба да учимо. Нисам религиозан, али сам сагласан. 🙂

Оцена наставника:

(слабуњава)

Дебељко (Fatman 2020) је прича о Деду Мразу којег глуми Мел Гибсон. Овај Деда Мраз се суочава са моралном и економском кризом које му је донело ново доба, а као да то није довољно, суочиће се и са плаћеним убицом Волтоном Гогисом.

Критички осврт: Кад је могао Курт Расел, што не би и Мел био Деда Мраз? Можда ће то постати холивудска мода, да остарели суперпознати глумци, таман кад им брада проседи, одиграју ову чаробну личност и улепшају нам празнике. Заправо, питање је да ли је Мел успео у томе – да нам улепша празнике? Јесте и то кроз једну оригиналну црнохуморну верзију о најславнијем деди на свету. Много тога је овде доведено у питање, али пре свега што се божићног духа тиче по читавом свету и какве последице производи та подела деце на ону која су добра и ону која то нису. Цела прича је одличан кримић, који поприма неочекивани ток. Верујем да је ту и тамо могло да се доради или другачије одради понешто, али је ипак утисак прилично добар.

Едукативни моменат: И сам Деда Мраз је прихватио да су његове моћи ограничене и да не може да постигне идеал у целом свету, али је ипак за неке мале људе могао да направи промену. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ми можемо да будемо хероји (We Can Be Heroes 2020) је филм о деци суперхероја. Земљу су напали ванземаљци и то у толиком броју да су сви суперхероји морали да крену у борбу са њима, али су ту борбу изгубили. Судбина света сада је на подмлатку који има моћи као и њихови родитељи, али нису вични тимском деловању. Зато се једина међу њима Јаја Гослин, која нема правих моћи, прихватила улоге вође како би их организовала.

Критички осврт: Дечји филмови налик на овај обично су глупави, али је режисер Роберт Родригез успео да га учини коректним, пре свега зато што је избегао замке великих борби са напредном технологијом, које обично испадну смешне. Причу је учинио маштовитом, али је ипак у први план истакао едукативни моменат и поруке које су сасвим добре. Посебно ми се допало што је један од малих суперхероја у инвалидским колицима, те тако унео и неку врсту инклузије, а за вођу поставио девојчицу која моћи нема, али има вештине организације. Наравно, све време је потенцирао децу и њихову снагу, а све у смислу тога да будућност припада њима, што је неоспорно. Сама деца у филму су се спорадично снашла, а и специјални ефекти су некако више телевизијски. Мана има, али све у свему рад није лош.

Едукативни моменат: Педро Паскал је рекао како добар вођа води својим примером. И зато и јесте био добар вођа својим суперјунацима.

Оцена наставника:

(не баш суперхеројска)

Филм о Сунђеру Бобу: Сунђер у бекству (The SpongeBob Movie: Sponge on the Run 2020) је цртаћ рађен према серији о јунаку из наслова. Зли Планктон је напокон схватио да његов конкурент Кеба Краба није његов прави проблем, већ је то Сунђер Боб који ради у Кебином ресторану брзе хране. Зато је отео Бобовог љубимца пужа Герија како би га дао сујетном владару мора богу Посејдону. Планктон је укапирао да ће Боб кренути да поврати свог љубимца у град Атлантиду и да ће Кеба остати без свог најдрагоценијег запосленог. Тако се и десило и Кебин бизнис је био потпуно руиниран. Међутим, тада је и Планктон схватио да таква победа није она којој се радовао, па је, заједно са Кебом и Веверицом Сенди, кренуо да спаси Боба (и нераздвојног му друга Патрика) од беса моћног и хировитог Посејдона.

Критички осврт: Овај филм о Сунђеру Бобу је као неправилна синусоида, можда и зато што је режисер Тим Хил желео да помири две непомирљиве ствари: добру идеју и холивудски опробани патетични рецепт. Тако да светлих момената има, али и инфантилног хумора такође и претерано нежних момената. И у тим моментима се губи онај дух који цртаћ о Сунђеру Бобу негује. На крају, темпо успорава и постаје досадњикав, а укупно се добио један сасвим осредњи квалитет (ни близу првом делу на који личи), иако труд да се унапреди анимација постоји.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је признао да није храбар, али је схватио да му храброст чак и није потребна да се отисне у авантуру ако има пријатеље.

Оцена наставника:

(заиста слаба)

Филм о Сунђеру Бобу Коцкалонеу (The SpongeBob SquarePants Movie 2004) је први филм о јунаку из наслова. Зли Планктон је смислио план како да победи Кебу, а успут и да освоји свет и то је урадио тако што је украо круну краљу Нептуну и тај злочин подметнуо свом конкуренту. Иако љут на свог газду, Боб се сажалио и одлучио да врати круну и тако Кеби спаси живот (пошто је краљ хтео да га спржи). Но, круна је доспела у озлоглашени Шкољкоград. Већ сам пут до тамо је опасан, али се Боб ипак одважио да крене уз пратњу свог нераздвојног пријатеља Патрика, али и уз помоћ сирене, краљеве кћерке.

Критички осврт: Немам сумњи да је сјајан цртаћ, духовит и маштовит, потпуно у духу серије и са причом која је довољно грандиозна да заслужује да буде филмска, а не само епизода.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је на крају схватио да је ипак клиња и да то није могла да промени ни магија сирене, ни унапређење у менаџера Кеба Крабиног ресторана. Али је уједно и схватио да је то сасвим у реду јер је успео у ономе за шта су тврдили да клиња не може да уради: стигао је до Шкољкограда, победио Киклопа, возио се на Хаселхофу и вратио је Нептунову круну. Дакле, неважно је на којој позицији се налазимо, већ шта све можемо да урадимо.

Оцена наставника:

(добра једна)

Лако Је Критиковати 159

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.  

Тенет (Tenet 2020) је филм сценаристе и режисера Кристофера Нолана, који је припремао, како сазнајем, буквално пола деценије. Џон Дејвид Вошингтон је агент Централне обавештајне агенције и он покушава да дохака руском олигарху Кенету Брани, који има врло напредно оружје за уништење света.

Критички осврт: Ово је онај тип високо компликованих трилера са међународном шпијунажом где се све тако брзо одвија, а посебно разговори, да га је јако тешко пропратити (мада предвидљивих момената има). Другим речима, захтева фокус свих 150 минута трајања. Зато ми је било тешко да пропратим да ли је петљанција с временом баш сасвим логична, али све и да није, опет је у питању добар филм, узбудљив, са сјајном акцијом и довољно високим буџетом да ту акцију учини импресивном.

Едукативни моменат: Будуће генерације су биле љуте на претходне због тога што су им руинирале свет. И у праву су. И ту је Кенет био у праву јер је учио из будућности и за будућност.

Оцена наставника:

(може)

Суперинтелигенција (Superintelligence 2020) је прича о младој жени Мелиси Макарти, која покушава да нађе посао и очајава за својим бившим Бобијем Канавалијем. Њу је одабрала вештачка интелигенција која се, независно од људског утицаја, развила на интернету, а како би упознала људски род и одлучила шта да ради са њим.

Критички осврт: Филм је замишљен као комедија, али није смешан. Јесте забаван и динамичан, али заиста није духовит јер су шале или старе или инфантилне. Ово је једна слатка, предвидљива причица, која је сачињена како би била филмић за опуштање. Патетике нема превише, али наивних момената има баш много. Рецимо, суперинтелигенција се саблазнила Мелисиним поступцима, иако је било сасвим довољно да погледа неки осредњи романтични филм и да види да се она понаша прилично према обрасцу. За једну суперинтелигенцију није се баш показала, али глумци јесу у доброј мери. Дакле, одрадили су своје улоге прилично добро, али ме Мелиса заиста није убедила да је „најпросечнија“ особа на свету, што је и био критеријум да је В.И. одабере. Наравно, В.И. способна да победи цео свет свакако би хендловала много већи број људи од једне жене, ако је већ желела да стекне слику о људској природи. Но, као што написах, филм је врло, врло наиван.

Едукативни моменат: Мелиса је рекла агенту Бену Фолкону да ако почне реченицу са: „без увреде“, али је настави увредљивим речима, то не значи да није упутио увреду. Увреда се тим не може поништити, већ је потребно бирати речи у комуникацији.

Оцена наставника:

(ту негде)

За Бусан (부산행 2016) је јужнокорејски филм. Гунг Ју је радохоличар и разведени отац који се не посвећује довољно својој кћерки. Ипак, прихватио је да јој испуни жељу за рођендан да отпутују у град код њене мајке. Међутим, на путу, у возу, избила је зомби пандемија и њих двоје, са неколико преживелих, покушавају да се докопају првог безбедног града. По свој прилици то је Бусан.

Критички осврт: Заиста је добар зомби филм, са много ефектних сцена, сјајном фотографијом, ефектима, акцијом, а и драмски део је врло фино одрађен.

Едукативни моменат: Овај филм има врло јасне поруке, а издвојио бих ту да добро дело увек вреди учинити. Дешава се и да се добрим врати.

Оцена наставника:

(врло солидна)  

#преживети (#살아있다 2020) је још један јужнокорејски зомби филм. Ју А Ин је момак који је преживео први талас зомби апокалипсе и сада је изолован у свом стану и покушава и даље да преживи, иако су залихе хране и воде ограничене.

Критички осврт: Иако су из исте земље, ова два филма имају сасвим другачији сензибилитет. У претходном је акција (и хорор) била наглашенија, мада је драмски моменат присутан у оба филма. Прича је донекле необична, али има много предвидљивих момената и већ виђених мотива по другим филмовима. Такође, постоји недоследност у правилима које је успоставио режисер Ил Чо, па зомбије привлаче јаки звуци или их не привлаче и ту су и нису ту, како је за коју сцену погодно. Само финале има јаку поруку да је преостао заиста мали број људи у гомили и то управо тамо где је урбанизација узела свој данак у дехуманизацији. Став према технологијама као узроку таквих међуљудских односа већ је мање јасан. У сваком случају, занимљив мали филм, са врло добром глумом.

Едукативни моменат: Пар главних протагониста се до самог краја филма трудио да остану људи. У овим временима то је веома тешко, баш као што је и њима било, али морамо да истрајемо. 

Оцена наставника:

(на три)  

Нови мутанти (The New Mutants 2020) је тринаести филм из франшизе о Икс-људима. Блу Хант је девојчица из индијанског резервата која је једина преживела чудновати торнадо у свом насељу. Завршила је у санаторијуму који води докторка Алисе Брага, где је још четворо тинејџера налик на њу. Наиме, сви они имају мутације које им дају неке необичне моћи и такав је случај и са Блу, али ни сама Алисе није сигурна каква је моћ у питању. Углавном, Блу започиње неку врсту терапије са циљем да схвати коју моћ има и да научи да је контролише, али изгледа да Алисе има и неке скривене и нимало добре намере. 

Критички осврт: Ја сам, благо речено, разочаран. Некако ми је изгледало да је франшиза о Икс-људима већ почела да пада толико да се вуче по поду, те је увођење нових мутаната изгледало као уздизање Феникса. Уз то, млади (макар две од њих) имају кул моћи и Ања Тејлор-Џој буквално уноси епску фантастику у научну и то на интересантан начин, али истовремено уноси и забуну како не може да премости Алисину моћ. Но, рупа у оваквим филмовима свакако има и то је мањи проблем. Већи је проблем прича која је претанка, уз то сасвим предвидљива и накрцана општим местима. Хорор део је урађен невешто и уопште није страшан, а није да није било могућности. Чак ме ни специјални ефекти нису импресионирали, а маске још мање.

Едукативни моменат: Блу је испричала легенду која постоји у њеном народу и која каже да свако од нас има два медведа. Један је добар и утиче на нас да будемо такви, а други је зао и има супротан утицај. Када је Блу питала свог оца који ће победити, он јој је одговорио да то зависи од тога којег од њих двојице храни. 

Оцена наставника:

(може и један)

Пољубац вампира (Vampire’s Kiss 1988) је филм о момку Николасу Кејџу који је заводник без жеље да оствари неку озбиљнију везу. Међутим, једна његова авантура за једну ноћ се претвара у ноћну мору јер је налетео на вампирицу (Џенифер Билс). 

Критички осврт: На први поглед у филму се не дешава богзна шта и радња се одвија пужећим корацима. Пажњу држи готово искључиво Николас својим лудоријама (не знам како бих другачије назвао то што он ради). Међутим, како филм одмиче, тако је Николасова прича све трипознија јер уопште више нисте сигурни да ли је он заиста имао посла са вампиром или са својим унутрашњим демонима. Иако је Николас одлучио да свој лик претвори у карикатуру, па га је самим тим удаљио од неке реалне личности са којом бисмо могли да се поистоветимо и осетимо емпатију, опет некако изазива сажаљење. Николас и режисер Роберт Бирман успели су да од комичних ситуација заправо направе једну депресивну причу која се у том маниру и завршава, неочекивано нагло. Могло је ту штошта разрадити, али у целини све ово није испало лоше и чак може бити схваћено као метафора усамљеног човека међу гомилом људи. Филм и започиње тако што у разговору са психијатром Елизабет Ешли ми схватамо да он трага, али никада није задовољан потрагом јер пре свега није задовољан ни самим собом. Зато он и тражи жртву (и у том смислу је Марија Кончита Алонсо идеална) пред којом може бити велики и ауторитативан. Може се рећи да је овај филм заправо потрага за љубави, али да протагониста (односно антагониста) није способан да је оствари. Свакако је прича која је врло необично испричана.

Едукативни моменат: Николас нам је представио једну сасвим реалну врсту вампира; емотивних вампира који нам одузимају време, енергију и искоришћавају нас. Не смемо им то допустити, па ни ако морамо платити цену запослења или већ неку другу цену. Ништа није вредније од нашег здравља, интегритета и достојанства. 

Оцена наставника:

(једвита)  

Вампирице (Vamps 2012) је прича о две девојке Алиши Силверстон и Кристен Ритер које су доброћудни вампири и не једу људе. Посвећене су изласцима и проналажењу згодних момака и покушавају да избегну своју бахату стем-вампирицу Сигорни Вивер која их је таквима и направила. Преокрет настаје када се Кристен заљуби у згодног потомка Ван Хелсинга (Ден Стивенс) и остане у другом стању. Једини начин да роди бебу је да се наново врати у људски облик, али то не може без муке и без последица.

Критички осврт: Специјални ефекти су као у некој дечјој серији, а ни радња ми не изгледа претерано одрасло. Она се некако котрља и има она смисла, па чак и неки покушај да буде слатка, али сувише је површна и празњикава, са сценама које се смењују муњевитом брзином и на почетку се све време уводе неки нови ликови. У ствари, режија изгледа као нека не баш успела хумористичка серија где скеч смењује скеч. Уз то, хумор је баш, баш инфантилан и заиста није смешан, осим Сигорни која је изгледа увек сјајна.

Едукативни моменат: Кристен се на крају одлучила за прави живот иако јој је то донело већи број година и мање допадљив физички изглед који иде уз њих. Међутим, донела је праву одлуку јер прави живот је ипак права ствар. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(на гурку)  

Божићни дневници 2 (The Christmas Chronicles: Part Two 2020) је наставак истоименог филма из 2018. Дарби Камп је тужна девојчица јер је њена мајка Кимберли Вилијамс-Пејсли пронашла новог момка Тајриса Гибсона и сви заједно су отишли да Божић прославе на сунчаној плажи наместо у пригодном, снежном окружењу код куће. Зато је одлучила да побегне кући и њен бег ће искористити зли вилењак Јулијан Денисон за своје планове да уништи Деда Мраза (Курт Расел).

Критички осврт: Симпатична, лепо упакована „бајка“ у којој је, у духу Божића, крај добар за све. Могло је да буде мало више хумора, али и овако је добро, мада уз мало више патетике но што је права мера.

Едукативни моменат: Дечак на аеродрому је рекао Дарби да није важно где је за Божић, већ са ким. Ја бих додао да то не важи само за Божић.

Оцена наставника:

(блага и Божићна)

Хауард Лавкрафт и ледено краљевство (Howard Lovecraft and the Frozen Kingdom 2016) је филм рађен према истоименом стрипу инспирисаним ликом и делом Хаурда Лавкрафта. У овом цртаћу он је дечак кога одгаја мајка јер је отац у менталној болници. Мајка му даје очев дневник и он у њему проналази пролаз за други свет, у који је улазио и његов тата, те се срео са разноразним чудовиштима, што је и разлог његовог душевног стања. Испоставиће се да је млађи Лавкрафт ипак спремнији да се суочи са страхотама које вребају из друге димензије.

Критички осврт: Ово је необичан спој дечјег филма који у доброј мери референцира на „Бескрајну причу“ и врло мрачне фантастике, која је опет некакав хибрид СФ-а и епске фантастике. Прича је интригантна баш зато што се дечак спријатељио са чудовиштем које уништава светове, али је мање-више класична са врло предвидљивим преокретима. Анимација је сиромашна, мада интересантна, али сам свеједно већ имао прилике да је видим. Сценариста и режисер Шон О’рајли је изгледа желео да ода поштовање писцу јер је лик у доброј мери изградио на стварном животу Хауарда Лавкрафта или је можда желео нешто да постигне тиме, али макар на мене није оставио богзна какав утисак. И без тога је цртаћ сасвим добар и сигурно бољи од трећег дела, који сам већ гледао.

Едукативни моменат: Катулу је рекао Хауарду како су они пријатељи и како пријатељи не једу један другог, осим ако су много гладни. То је, наравно, била шала, али поента је да је Катулу спасио Хауарда јер су пријатељи. Ни Хауард није оставио Катулуа када је могао да побегне у сигурност своје собе из истог разлога. Прави пријатељи су ту један за другог у лошим ситуацијама.

Оцена наставника:

(на једва, али ипак четири)

Линије хоризонта (Skylines 2020) је трећи наставак истоименог филма (мада у једнини) из 2010. Пет година након победе Земљана над ванземаљцима завладала је пандемија међу хибридима ванземаљаца и људи који су претекли. Сада су пријатељски наклоњени хибриди почели да бесомучно нападају људе. Генерал Александар Сидиг је мобилисао Линдзи Морган и још неколико људи да сви заједно оду на туђинску планету и пронађу лек за ову пошаст. 

Критички осврт: Насупрот сваком Менделовом правилу наслеђивања, Линдзи има моћи ванземаљаца и спасила је свет. Сада то треба да учини још једном. И пошто је ово завршни филм у трилогији, зашто не преселити радњу на терен ванземаљаца? То је, иначе, врло трики део јер би он требало да буде најмаштовитији, а обично је разочаравајући. Најчешће је ванземаљски свет врста које су инвазивне попут ове у филму описане, мрачни, металом опточени и са вијугавом архитектуром. И овај свет је био управо такав, а још су и специјални ефекти и самим тим приказ планете били солидно лоши, као у каквој видео-игри. Акција која се дешава у филму управо и изгледа као видео-игра. И то је изгледа био мотив сценаристе и режисера Лијама О’донела – да одради један гејмерски посао јер је запоставио готово све остало, али пре свега мотивацију и осећања ликова. Издаја Александра само је потврдила моје сумње – да се ради о крајње класичној, предвидљивој причи. Уз то лоше сроченој са врло прозаичним дијалозима. Овај филм је заправо заслужио лоше критике које је добио први наставак на разним сајтовима, а који је неупоредиво бољи.

Едукативни моменат: Линдзи је у овом делу показала како технологија, у првом делу коришћена за зле ствари, може да се користи како би се помогло. Ствари које користимо саме по себи нису лоше већ њихова употреба, а она зависи искључиво од нас.

Оцена наставника:

(на два)

Лако Је Критиковати 141

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Уклета кућа (A Haunted House 2013) би требало да је пародија филма „Паранормална активност“ из 2007, али и неких других филмова. Есенс Аткинс се доселила у кућу свог момка Марлона Вејнса, али је са собом довела и духа који је почео да лудује и узнемирава их, углавном током ноћи.

Критички осврт: Филм је заиста обећавао са фором са псом на самом почетку. Марлон и Есенс су добри комичари и то се одмах видело. Међутим, већ до половине филма кривуља духовитости се срозала до саме нуле. Форе су постале превише сведене, инфантилне и заправо су се рециклирале. Како је филм ишао ка крају, све је постајало све баналније и глупље. Такав је некакав и утисак о филму.

Едукативни моменат: Марлон није успео да реши проблем злог духа у свом дому јер се обратио нестручњацима. Додуше, не постоје стручњаци за истеривање духова јер духови не постоје, али било који проблем ако поверимо нестручним људима тешко да ће бити решен. И ми сами да бисмо га решили морамо бити стручни, а ту нам помаже образовање и искуство.

Оцена наставника:

(баш)

Одбегли са вешала (Gallowwalkers 2012) је вестерн у којем револвераш Весли Снајпс гања групу криминалаца како би им се осветио. Они су опасни и убијају наоколни народ, али највећи проблем са њима је тај што су они већ увелико мртви.

Критички осврт: Режисер Ендру Гот је направио спој вестерна и зомби-хорора, али је желео да исприча једну сасвим озбиљну причу и можда је ту проблем. Први поменути жанр и други поджанр уопште нису захвални за такву тематику (додуше, за вестерн не смем да тврдим с обзиром на то да их заиста нисам гледао много) и мора да се уложи много више напора да се преко њих изнесе озбиљна прича са јаким порукама. Оно што је Ендру добио је превише драматике ни око чега, развучене сцене и често нејасна догађања. Не могу да кажем, Ендру је користио снажне мотиве и ту је девојчица која у бунар сипа котарице пуне крви и Ектор Хенк са зашивеним устима и култ белокосих који извршавају божанску правду и све је то негде на ивици метафоре и визуелно крајње интересантно, али не може да замаскира сасвим обичну, хиљаде пута виђену радњу. Битке које воде двојица протагониста Весли и Рајли Смит сувише су ми смушене и цео утисак, без обзира на псеудомудре разговоре и драмске паузе, заиста је блед. Некако од оваквог филма, где има и револверашких обрачуна и немртвих који деру кожу живима као у првом и још неким деловима „Уздигнућа пакла“, ипак очекујете више. И ту се наново враћам на почетак моје приче и све мислим да је сам циљ са којим је кренуо Ендру у овај пројекат можда био погрешан.

Још да додам да су сцене предвидљиве, те је било јасно да ће (и зашто ће) Весли убити Рајлија, а глума ми је баш безвезе. Верујем да је за љубитеље вестерна сасвим у реду да протагониста буде набријани, сав значајни, брзи, мудри и усамљени револвераш и уз то ментор дечку који обећава, али је мени крајње смешан. Крај филма је коректан, али то је најбољи комплимент који бих могао да му дам. Углавном, ово је филм са интересантном, ако не већ сјајном идејом, која уопште није експлоатисана током разраде.

Едукативни моменат: Џени Гаго је рекла како само једна ствар недостаје Веслију да буде одличан револвераш: разлог да живи. Мотивација је веома важна за сваки посао који неко ради и уколико је мотивација добра и тај неко ће се трудити да буде добар у свом послу. Пронађите нешто што ће вас мотивисати.

Оцена наставника:

(бледа, као и филм што је)

Џон умире на крају (John Dies at the End 2012) је филм заснован на истоименом роману Дејвида Вонга. Радња се одвија као прича коју у кинеском ресторану Чејс Вилијамсон говори новинару Полу Џијаматију о томе како се бори против бића из других димензија. Он, наиме, може да их види (иако други људи не могу) због посебне дроге коју је набавио његов пријатељ Џон (Роб Мејс), која успут појачава и чула, али и доводи до натприродних нуспојава.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Дон Коскарели филм започео негде од средине и као да је имао намеру да гледаоце муњевитом брзином убаци и у акцију и у трип. И што се мене тиче, успео је. Нисам читао поменуту књигу, али сам обожавалац стрипова о „Дилану Догу“, те ми је врло брзо постало јасно да се Чејс и Роб баве сличним послом; ловом на утваре. Но, док се Дилан озбиљно бави овим послом, двојица спадала очигледно пародију читав жанр и виђеније филмове. Разговор Чејса и Роба преко телефона врло личи на разговор Била Пулмана и Роберта Блејка у „Изгубљеном ауто-путу“, на пример. Алузија има баш много, те се лако препознају и „Матрикс“ и „Звездани ратови“ и други филмови, тако да овај филм личи на колаж готово свега што сам гледао. 🙂 То у доброј мери даје утисак врло расуте, хаотичне радње. Ипак, некакав правац се назире и свеукупно има то шмека. Очигледно је овде Донова вештина дошла до пуног изражаја.

Још једна ствар је овде интересантна. Комични део (и то стварно комични јер је стварно и смешно) лако заведе и наведе на помисао да је цео филм само добро зезање, у чему има истине додуше, али је и идеја водиља заправо маестрална и врло оригинална. Многи озбиљни СФ-филмови уопште немају такву идеју, а још мање њих пласирану на овакав начин. Дефинитивно је другачије и свеже, а са врло ситним буџетом.

Едукативни моменат: Глин Тирман је дошао до закључка да пакао уопште не мора да буде под земљом, већ да он постоји и у нашем свету, али га ми не видимо. И то није уопште научна фантастика, мада није ни оно на шта је Глин заиста мислио. Сиромаштво, ратови, глад и крволочни режими заиста постоје негде у свету, далеко од наших погледа, али можда треба да обратимо пажњу на њих и дамо солидарну помоћ.

Оцена наставника:

(свакако)

Боја ван простора (Color Out of Space 2019) је филм базиран на истоименој краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. Метеор је пао на фарму петочлане породице Николаса Кејџа и из њега се разлила боја која је потпуно изменила крајолик, али и саме чланове породице.

Критички осврт: Овај филм подсећа на „Клетву“ из 1987. Уосталом, оба филма су адаптације исте приче, али је поставка другачија. Док је у старом филму проблем била супстанца непознатог састава из метеортита, овде је више у питању неки ванземаљски ентитет. Има ту неких заједничких детаља, али сензибилитети ових филмова уопште нису исти. Овај модернији филм више је налик одличном „Уништењу“ из 2018, али није тај ниво ни по наративу, ни по специјалним ефектима и идејама.

Има предвидљивих момената, али има и сцена које су заиста гадне и макар делују изненађујуће (ако већ то заиста нису). Дијалози су слабији сегмент овог филма и нису отишли даље од неких општих, познатих фраза. Глума је добра, а што се саме радње тиче, па она је прилично језива, донекле узбудљива и фокусирана на породицу која се распада због свих оних „дечјих болести“ од којих пате њени чланови. Отац (Николас) је преокупиран традицијом и његова очекивања од осталих су укалупљена. Мајка (Џоели Ричардсон), пак, сувише је окупирана својим послом, син (Брендан Мајер) је превише површан и нема готово никаквих интересовања, а млађи син је превелика маза, презаштићен. Они заправо и страдају на начин који одсликава те њихове мане или боље речено мане њихових односа, а који су, рекао бих, широко применљиви. И та метафора и актуелност, према мом мишљењу, највећа је вредност овог филма. Похвалио бих такође и мајсторство режисера Ричарда Стенлија да за злокобну, мрачну атмосферу не искористи тамне тонове, већ врло шљаштећу љубичасту боју, која би у другим приликама била заправо кичерајски забавна. Боја је у овом случају и непријатељски ентитет; не чудовиште или виша сила, те такав маштовити антагониста надокнађује неинвентивност његових дела. Овај филм са једне стране пада, са друге се подиже и само је питање на коју страну ће тас ваше ваге превагнути. Мој тас је ипак на оној са позитивним утиском.

Едукативни моменат: Николас је рекао да сан који сањамо сами је само сан, али сан који сањамо заједно је стварност. Ово, ако већ није мудро, макар је поетично. 🙂

Оцена наставника:

(дрхтуљива)

Предатор (The Predator 2018) је четврти наставак франшизе о злом ванземаљцу чији је назив у наслову филма. Овога пута предатор је слетео на Земљу бежећи од сопственог рода и на њега је наишао војник Бојд Холбрук и случајно успео да га онеспособи. Пошто је знао да ће, као сведок том нечувеном догађају, бити мета за одстрел сопствене војске, послао је сву опрему предатора на своју адресу чиме је желео да се обезбеди. Невоља је што је његов син опрему отпаковао и нашао начин да је користи. Тиме је он постао мета и војске и предатора. Сада је Бојд морао да нађе начин да спаси и сина и себе, а у томе ће му помоћи група душевно оболелих војника.

Критички осврт: Ако ћемо баш да ситничаримо, уводна сцена која нас упознаје са клинцем, осим што је и предвидљива и опште место, нема баш много ни логике. Наставник оставља дете (које је у очигледном проблему) самог у учионици. Има још наивних сцена, посебно акционих, што је изгледа у овом жанру јако тешко избећи. Но, свеукупно гледано, смислена прича постоји, довољно је закомпликована и интересантна, са фином динамиком. Ту су и сасвим солидни специјални ефекти и помало разочаравајући крај. Све у свему, заиста није лоше, али није ни епохално.

Режисер Шејн Блек је дао неколико добрих фора (попут оне кога заиста лови предатор) и врло живописну глумачку екипу која је сјајно дочарала лудаке (пун аутобус њих) и они јесу дали неопходан зачин филму. Међутим, главно јело, да га тако назовем, није толико сјајно. Управо двоје главних глумаца Бојд и Оливија Ман као да нису довољни зрели за своје улоге. Стерлинг К. Браун се већ одлично снашао у улози главног антагонисте, али некако није искоришћен до самог краја. Шејн је зато желео да искористи једну теорију која је ипак тек на нивоу спекулације о томе како аутизам није поремећај, већ наредни корак у еволуцији. Није то скроз без основа, али како је он то представио, сасвим је неспретно и неуверљиво. Но, у овом случају рачунао бих намеру, па онда не могу то да гледам толико негативно.

Едукативни моменат: Аутистични дечак је показао вештине које чак ни одрасли нису имали. Наиме, он је видео логику у знаковима којима су се споразумевали ванземаљци. Аутистична деца мимо овог филма најчешће немају неку екстра способност, али јесу део људске заједнице и заслужују шансу да у њој живе и доприносе јој ако је то могуће, као и свако други.

Оцена наставника:

(на једва)

Западни свет (Westworld 1973) је филм о посебном забавном парку будућности у којем гости могу доживети незаборавне авантуре захваљујући роботима који им све то омогућавају. У фокусу приче су двојица пријатеља Ричард Бенџамин и Џејмс Бролин који су одабрали да се забаве у делу који је уређен као Дивљи Запад. Све је кренуло добро и њих двојица су искусили многе њима забавне догађаје као што су кафанска туча и бекство из затвора, али се нешто покварило у централном систему и роботи су почели да убијају људе. Јул Бринер је андроид револвераш који се намерио на Ричарда и, након што му је убио пријатеља, јури га преко читавог забавног парка.

Критички осврт: Ово је, без сваке сумње, култни филм и виђеније дело СФ-а, али није баш без мана. И те мане су се некако концентрисале на само финале филма које пада у логици, динамици и изазовима који су постављени пред Ричарда. Некако су сви роботи, након што су масакрирали наоколни народ (без икаквог објашњења што су то урадили), нестали. Појављују се свега два неактивна (краљица и њен витез) и један активан – девојка у тамници, мада је њена улога помало нејасна. Људи у лабораторији су сувише наивно настрадали, а сви су остали некако препуштени, без икакве интервенције споља. Но, без обзира на ове мањкавости, свакако је квалитетан рад у питању и по много чему пионирски.

Едукативни моменат: Овај парк је показао да историја може бити занимљива. Верујем да може бити и вама, уколико јој дате прилику и прочитате неки занимљив текст из те науке.

Оцена наставника:

(благотворна)

Порок (Vice 2015) је филм снимљен директно за видео. Брус Вилис је власник посебног футуристичког комплекса у коме гости могу да се иживљавају до миле воље и остварују своје садистичке пориве на особљу – које, све до једног, чине роботи по изгледу сасвим налик људима. Невоља настаје када једна од робота Амбир Чилдерс почиње да се сећа свих својих погибија, што не би смело да се дешава пошто се меморија робота ресетује сваког јутра. Она је успела да побегне из овог морбидног забавишта за одрасле и то је проблем за Бруса, коме такав скандал није потребан. Зато он шаље своје људе да је ухвате, али испоставиће се да и она има помоћ пријатеља.

Критички осврт: Изгледа да је јако тешко направити акцију без наивних момената попут оног када пуцају с мале удаљености и не погађају ништа. А овде тога баш има претерано. Оно чега нема претерано је иновативне радње. У ствари, нисам сигуран да уопште неке радње и има. Амбир бежи, а Брусова екипа је јури. И то је, углавном то. Ово би била сведена верзија „Истребљивача“ из 1982, а има препознатљивих елемената и из других филмова. У ствари, филм толико изгледа препознатљиво да уопште нисам био сигуран да ли сам га гледао на самом почетку. Сви ликови су стереотипи; ту је дама у невољи прелепа Амбир, полицајац који је загрижен за свој посао и усамљени вук Томас Џејн, кога шеф не гледа са разумевањем и има идеју да му одузме значку, а ту је и богати власник Брус, који је изван закона итд, итд. У овом филму ама ич не постоји оригиналног и једино што му могу признати је да су продукција и глума пристојни, те динамика сасвим солидна. Ипак, далеко је од узбудљивог, што бисмо очекивали када је већ режисер Брајан А. Милер одустао да мистерије већ у првих двадесетак филма када нам је читаво замешатељство научник Колин Еглсфилд објаснио више него детаљно.

Едукативни моменат: Брајан Гринберг је рекао да ако се бојите то не значи да нисте храбри. Храбри сте ако не дозволите да вас страх спречи да урадите оно што желите.

Оцена наставника:

(на један или један на два, свеједно)

Давалац (The Giver 2014) је филм рађен према истоименом роману Лоис Лоури. Описује друштво у будућности које се одржава захваљујући стриктним правилима. Једно од њих је да када млади матурирају добијају послове на церемонији која се тада приређује. Брентон Твејтс је управо један од њих и њега су издвојили како би добио посебно занимање – да буде чувар сећања. Испоставиће се да ће то Брентона изменити много више него што су старешине намеравале.

Критички осврт: Овај филм је налик „Другачијој“ која је настала исте године, али бих рекао да овде сценаристи и режисери нису „преписивали“. Пре ће бити да је то урадила (ако је урадила) списатељица Вероника Рот јер је њен роман (по којем је овај други филм рађен) настао после романа Лоис Лоури (по којем је рађен овај филм). Но, како год било, овај филм има већу дубину јер се бави захтевнијим темама, а где ћете захтевнију од суштине живота? Режисер Филип Нојс се запитао колико су емоције и искуства значајни и колико морамо да изгубимо да бисмо заправо добили (како је, уосталом, филм и насловљен). Све то визуелно добро упаковао, а главни двојац ментор Џеф Бриџиз и пулен Брентон су сјајно одглумили.

Филм је интересантно и амбициозно осмишљен и има ту нешто маште, али има и мањкавости од којих је највећа та да је прича већ више пута виђена и готово сасвим је предвидљива. Аргументи које потежу Мерил Стрип и Џеф сувише су очигледни да били виспрени, а пред млађахног Брентона премало је изазова постављено при његовом бекству. Сви виђенији ликови слабо су разрађени, као уосталом и цео филм. Истина, динамика је пристојна и крај је другачији у односу на гомилу других филмова, али не анулира побројане мањкавости.

Едукативни моменат: Брентон је био одабран јер је поседовао четири пожељне особине: интелигенцију, интегритет, храброст и способност да види оно што други не могу. Свакако да би таква комбинација особина била довољна да свакога издвоји. Треба радити на њима. 🙂 И то можемо учењем. Брентон је научио да знајући шта је шта није исто као знати шта да радимо када осећамо нешто.

Оцена наставника:

(може плус)

Јеж Соник (Sonic the Hedgehog 2020) је филм рађен према истоименој Сега видео-игри. Соник је живео на свом лепом острву под заштитом мудре сове, али је морао да побегне када је дивље племе желело да се докопа његове моћи. Тако је завршио у варошици у Зеленим брдима у Монтани. Тамо се лепо снашао, пре свега захваљујући својој брзини, али га је мучила усамљеност. Једно вече се толико узнемирио због тога, да је из нервозе толико брзо трчао и као последица је настао електромагнетни пулс због кога је велики део државе остао без струје. Власти су се заинтересовале за овај феномен и тамо послале, додуше невољно, ексцентричног и злобног научника Џима Керија. Џим је врло брзо постао свестан Соника и његових моћи, те је решио да га улови и дисекује, али ће Соников заштитник постати локални шериф Џејмс Марсден. Џим има врло скупоцене и врло напредне роботе и друге машине, али на страни Џејмса и Соника су брзина и пријатељство.

Критички осврт: Допада ми се ведар тон овог филма, а и хумор заиста није лош. Ту су и добри глумци, пре свих Џим, који се у оваквој улози осећа као риба у мору. Додуше, ситних грешака има, тако да је нејасно како суперсонични јеж није стигао да уђе у прстен када је желео да спаси сову. Но, већи проблем са којим се филм бори је крајње излизана прича, чак и за дечји филм. Иначе неку јачу ману не бих могао да наведем. Заправо, похвалио бих специјалне ефекте и маштовита техничка решења.

Едукативни моменат: Џим је рекао како је самопоуздање јадна замена за интелигенцију. Има ту истине, али само ако имамо самопоуздања без покрића. У супротном, самопоуздање уопште није лоша особина.

Оцена наставника:

(блеђа варијанта)

Гномео и Јулија (Gnomeo & Juliet 2011) је цртаћ инспирисан делом Вилијама Шекспира „Ромео и Јулија“. У две баште које се налазе једна поред друге налазе се две заједнице баштенских патуљака. Једни су са плавим, а други са црвеним капицама. Те две заједнице су у међусобном сукобу и гледају како да напакосте једни другима. Невоља настаје када се један плави патуљак заљуби у патуљчицу са црвеном капом, а и она у њега.

Критички осврт: Ово је једна слатка, не претерано оригинална прича о играчкама, пардон, баштенским патуљцима, која држи пажњу и има лепе поруке.

Едукативни моменат: Гномео и Јулија, али и сви остали, схватили су да љубав, мир и пријатељство не треба да трпе због глупих ствари као што је, рецимо, разлика у боји. Ако су то схватили баштенски патуљци, надам се да ће то схватити и прави људи. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може некако)

Лако Је Критиковати 140

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Књига Илаја (The Book of Eli 2010) је постапокалиптични филм који прати путовање усамљеног Дензела Вошингтона. Он на свом путу наилази на разне препреке, али има мисију коју мора да испуни и коју му је поверио сам Бог.

Критички осврт: У овом филму видни су ЦГИ, како их већ зову, ефекти. Није баш да их се нисам нагледао по филмовима и није баш ни да их нисам до сада уочавао, али овде баш иритирају. И уз то, уопште не фасцинирају. Дистопијско друштво у рушевинама, са браон и сивим тоновима и где људи из очаја једу људе, виђено је у бројним филмовима. Оно што донекле фасцинира су борбе које води Дензел.

Свакако да режисерима морам да признам добру атмосферу коју су направили, али то и није било тешко са таквим колоритом и глумцима. Ипак, највише од свега им признајем да су религијски мотив уградили заиста добро у причу и чини ми се да нигде до сада нисам видео да је то тако вешто (и не тако суптилно) урађено. Са једне стране имамо проповедника божје речи, односно Дензела, а са друге човека институционализоване вере Гарија Олдмана. Другим речима, религија даје моћ, али су у овом случају супротстављене моћи коју добијамо над нама самима (Дензел) и моћи коју желимо над другима (Гари). Метафора је јака и има смисла, а даје и смисао читавој причи. И ту видим највећу вредност ове приче, која је у основи класична (Гари јури Дензела и девојку како би се домогао оног што жели). Крај има неки преокрет, донекле изненађујућ (у ствари, није нимало изненађујућ, али хајде), али је исфорсирана и префорсирана божја правда. Некако видим да се велике речи (којима су Амери толико склони) на крају у нарацији нису могле избећи, али их је превише или је то већ било превише, не знам ни сам… Свеукупно се добија добра идеја спакована у филмић тек за пар нијанси бољи од медиокритета.

Едукативни моменат: Реј Стивенсон је рекао Дензелу како овај нема избора. На то му је Дензел одговорио да избор увек постоји. И то увек треба имати на уму.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Погрешно скретање (Wrong Turn 2003) је хорор који се дешава на споредној, заборављеној заобилазници са ауто-пута. Дезмонд Харингтон је журио на некакав састанак, али се на ауто-путу десио удес, те је наишао на колону возила која стоји. Пошто није имао стрпљења да чека, кренуо је назад у потрагу за неким алтернативним путем. Тако је наишао на запуштену бензинску пумпу и тамо видео мапу која је показивала да постоји заобилазница. Решио је да крене тим путем и тамо наишао на петоро младих који су имали незгоду са возилом. У ствари, у тренутку непажње сударио се са њима, али срећом без повреда. Но, цела ситуација у којој су се њих шесторо нашли ипак је далеко опаснија.

Критички осврт: Поджанр хорора који најмање волим је слешер филм. Овај филм је од самог старта имао све карактеристике да га баш, баш не волим, а две бих издвојио: једна је то америчко инсистирање да су људи са генетичким поремећајима деформисани и манијакални, што је жалосно и речима неописиво, а друга је да је филм преоптерећен општим местима. И то општим местима која се понављају: где год је пар, момак нестаје, да би га девојка потражила и нашла га мртвог, а потом и она бива убијена. Осим овога, филм пати од класичних „болести“ за овај поджанр. Радња је превише обична и повремено сасвим погодна. На пример, манијакалне убице лишавају живота из цуга, што бисмо рекли, сваког на кога наиђу, али не и лепу и главну хероину Елајзу Душку, јер – како? Она је главна, треба да преживи, те је ваљда логично да њу само заробе. Сам Дезмонд се показао као какав суперхерој. Погођен у ногу, са обилним крварењем, он скакуће са гране на грану, бије се голорук против двојице са секирама и преживљава експлозију тик испред њега која га је одувала са све Елајзом. Ту експлозију је преживео и један манијакални, мада је био буквално у експлозији. Није имао ни опекотину, мада на онолико унакаженом лицу тешко је и рећи.

Филм је технички урађен сасвим солидно, уз океј продукцију и пристојну глуму и са понеком узбудљивом сценом. Међутим, у поджанру у којем је рађен није остварио ич новог.

Едукативни моменат: Дезмонд није желео да се стрпи и сачека на ауто-путу, па је упао у невољу. Стрпљење је заиста чак животно важна вештина и не треба да будемо као Дезмонд. Уосталом, изрека каже: стрпљен-спашен.

Оцена наставника:

(може и на три, али има разлога да буде и на један)

Мртви и сахрањени (Dead & Buried 1981) је хорор који се дешава у једном малом граду Потерс Блаф у којем становници на суров начин убијају туристе. На случају ради локални шериф Џејмс Фарентино, не знајући да су у ове бизарне догађаје укључени сви људи које зна, па чак и његова супруга Мелоди Андерсон.

Критички осврт: Сцена када је Денис Редфилд са породицом ушао у напуштену кућу је једна од оних сцена које саплићу добар филм. Нити има логике, нити је добро урађена и сасвим је опште место у хорор филмовима. Остало је сасвим добро и ово је врло солидан хорор и то са врло оригиналним приступом. У појединим поступцима ликова јављају се неке недоследности, али вероватно би све то могло да се одбрани. Ипак, остаје утисак неразрађене приче, као да се режисер Гари Шерман више бавио изградњом мистерије, него њеним расплетом. Специјални ефекти варирају; од очигледних до врло добрих (с обзиром на време када је филм настао).

Едукативни моменат: Мелоди је предавала деци о црној магији јер је хтела да им час буде забаван – деца воле оно што је страшно – објаснила је. И то има смисла, много се лакше учи оно што је забавно. Међутим, не треба да заборавимо да морамо да научимо и оно што је потребно.

Оцена наставника:

(готово сигурна)

1922. (1922 2017) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Томас Џејн је фармер, поносан на своје приносе и свог сина јединца Дилана Шмида. Проблем настаје када је Томасова филмска супруга Моли Паркер пожелела да се пресели у град јер јој живот на фарми не прија. Моли је захтевала развод и натраг свој мираз – читавих 40 хектара земље. Желећи да задржи цео свој посед, Томас подговара сина да заједно убију Моли, те они то и чине. Но, Томасови проблеми тек су тада постали страхотни.

Критички осврт: Овај филм се води као натприродни хорор, али први део филма је трилер и то врло успео. Режисер Зак Хилдич је направио изузетно мучну атмосферу и у њу сместио ликове које тумаче сјајни глумци. За Томаса живот без фарме (односно земље, како је он назива) је живот без вредности и он доноси одлуке не зато што је срећан на месту где је, већ зато што ће у супротном његов живот изгубити смисао. Тако представљен мотив чини да цео филм изгледа значајно реалније и самим тим страшније. Иначе је овај глумац за ову улогу заслужио најмање Оскара. Само убиство је престрашно, тако да тада већ нисам био сигуран коју би сцену Зак могао да уведе да буде језивија од те. Међутим, Зак није „пуцао“ на то да ређа језиве сцене. Када је кренуо хорор део, иако сама сцена када се Моли појављује није изненађујућа, читава њена освета јесте и далеко је од класичног прогањања неупокојеног. Углавном, Зак је водио причу стварно одлично и свака сцена је у њој са разлогом и добро је дочарана. Ово је филм који садржи једну озбиљну, крајње трагичну причу, која има дубину и поруке, те ликове према којима не можете да не осећате емпатију.

Едукативни моменат: Томас је схватио да на крају сви буду ухваћени. Другим речима, за свако почињено недело последице морамо да осетимо. Но, оно што је још важније, схватио је да увек постоји други начин и да недело уопште не мора да буде опција.

Оцена наставника:

(врло јака)

Проклетство (The Curse 1987) је филм рађен према краткој причи „Боја изван свемира“ писца Хауарда Филипса Лавкрафта. На фарму, на којој живи дечак Вил Витон са својом породицом, пао је метеор необичног изгледа. Вил је позвао комшију лекара и научника Купера Хакабија, али овај није имао довољно знања да испита тај објекат. Ипак је одлучио да му не придаје превише значаја, тим пре што га је и његова супруга Хоуп Норт убедила да им то није у интересу, али ће се испоставити да ће метеор бити фаталан и по њега и по готово читаву фармерску породицу.

Критички осврт: Наслов филма на први поглед није јасан јер уз клетву тешко може да се повеже метеор који са собом доноси неке микробе или шта ли већ ванземаљско. Међутим ми сазнајемо да је глава породице Клод Акинс побожан човек и инсистира да читава његова породица поштује правила из Библије. У ту причу је некако, мало више неспретно, уметнута прељуба, а ту још могу да се доведу у везу и други греси. Међутим, сама прича није религијска, већ врло тврди СФ. И није лоша и има неког смисла, али и неких рупица попут те да се Кетлин Џордан Грегори шврћка наоколо са абнормално великим чирем на образу и то нико не доводи у питање или када Стив Карлајл уђе у шупу наместо да уђе у кућу и затражи помоћ због паса који су управо напали Хоуп. Ипак, најзанимљивији ми је хорор део ове приче. Режисер Дејвид Кит се баш потрудио да нас маштовито застраши маскама деформисаних ликова у филму и са крви која прска из парадајза, али је заправо најстрашнија и најуспелија сцена када Кетлин себи зашива руку у мирној, готово спокојној породичној атмосфери у дневном боравку њиховог дома. Финалне хорор сцене дефинитивно су лоше урађене, тако да оне заиста не могу да застраше. Истина, и ту се Дејвид баш потрудио да финале буде маестрално са све рушењем свега наоколо главних протагониста. Једино што никако не могу да објасним то је херојство Џона Шнајдера, па и његово касније разбољевање.

Ликови су стереотипи, осим Кетлин, која има врло интересантну физиономију. Малком Данаре је толики мали насилник да је његов лик заправо карикатура. Чак, прави лик из цртаћа пошто и у цртаћима све време носе исту одећу, а Малком је све време носио исту премалу спортску мајицу. У реду је да дечко има свој омиљени одевни предмет, али је мало вероватно да ће се прати и сушити динамиком приказаном у филму (а није баш да се није прљао).

Едукативни моменат: Хоуп је рекла свом мужу како не треба поправљати ствари које нису покварене. У пренесеном смислу то значи да не треба ми да намећемо наша мерила вредности другима. Ти други нису покварени, само имају другачије ставове и стилове живота. На крају крајева и право да живе како желе.

Оцена наставника:

(зато што ми се филм допадао када сам био мали)

Цартво мрава (Empire of the Ants 1977) је филм који је настао инспирисан истоименом кратком причом Херберта Џорџа Велса. Џоун Колинс је менаџер и има за циљ да прода плацеве на једном острву. Зато је организовала излет потенцијалним купцима и довела их је ту. Међутим, она не зна да је на острву завршила канта са радиоактивним отпадом који је тако утицао на мраве да они постану џиновски и претња за све њих.

Критички осврт: На самом почетку је могао да буде и неки сувислији текст који чита наратор. Можда би и једноставне чињенице из биологије биле учинковитије од мелодраме без много смисла. Додуше, и сви разговори у филму нису имали много смисла, мада су имали очигледан циљ да нас упознају са ликовима. Глумци који су изабрани јесу занимљиви, али некако нису могли да дођу до изражаја, баш због прозаичних дијалога. Специјални ефекти нису ни толико лоши за оно време, али је поглед из „мравље перспективе“ пресмешан. Преко камере је очигледно стављен лим са рупама како би нам се дочарало како мрав види. И то би било чак и колико-толико коректно, да је режисер Берт И. Гордон знао шта је мозаичан вид. Уз то, мрави су цврчали и буквално вриштали што је деловало надреалније него њихова џиновска величина. У сцени када убијају Едварда Пауера, Џоун вришти, али уопште не изгледа да она вришти и чак чује се некакво двогласје… Касније се испоставило да су мрави вриштали. И све време су мрави били у неким чудним, готово неприродним позицијама, те као да су се борили између себе.

Сама прича је чиста класика, уз обиље лоше глуме и општих места. Чак има и оног да се Брук Паланс (невешто) спотакла и уганула чланак и напросто није могла да хода и бежи од најезде мрава. То је заиста толико глупо да су модерни режисери одустали од овога, али ето због тога и кукавичког јој мужа Роберта Пајна – Брук настрада. Иначе су и та и готово све остале сцене апсолутно предвидљиве. Страшне сцене су прављене увек некако да не видимо шта се дешава; или кадрови који само наговештавају или су у некаквом метежу, па их све то и није чинило страшним. Филм је малко извадила идеја о послушним људима и начину како постају послушни јер се ту види неки наговештај маште, али то опет није довољно. Филм је лош, па је лош.

Едукативни моменат: Мрави и други инсекти имају и просте и сложене очи. Сложене очи састоје из из великог броја простих. Свако просто око види део слике. Сви ти делови заједно дају целину која изгледа као мозаик, те се такав вид назива мозаичан. Дакле, тако инсекти виде, а не као што је у филму приказано – да свако просто око види целу слику, те изгледа као многоструко дуплирана слика.

Оцена наставника:

(на два)

Годзила: Краљ чудовишта (Godzilla: King of the Monsters 2019) је наставак филма из 2014. Научници, окупљени у склопу организације „Монарх“, свуда по свету пронашли су необичне и огромне животиње које су назвали титанима. Једна од водећих научница Вира Фармига успела је чак да изуми машину која може да их контролише. Међутим, Чарлс Данс, екотерориста који има за циљ да потамани човечанство и преда свет титанима, отео је и Виру и њену машину. Чудовишта су почела да се буде и пустоше Земљу, али најгоре од свих њих је уједно и њихов вођа – змај који бљује ватру. Чарлс и Вира ослободили су га из вечитог леда и апокалипса је започела. Ипак, војска и Вирин бивши муж Кајл Чандлер консолидовали су се и кренули у контранапад. Њихов кец у рукаву је најјачи монструм од свих – Годзила.

Критички осврт: Дакле, 2014. научници нису научили лекцију када су чудовишта порушила цео град и побила људе, већ сада порађају нове младице још живописније. Џиновска мокрица с почетка је сјајна; и осмишљена и оживљена на великом/малом екрану. Но, ту се машта режисера Мајкла Дафертија и сценаристе Макса Боренштејна не зауставља. Они уводе у причу и змаја и то троглавог. Јасно је мени да су једноглави превазиђени, али шта ћемо за наставак? Но, о том потом, а што се овог филма тиче, морам рећи да се прича развила. Додуше, развила се на стакленим ножицама пошто је екотерориста Чарлс са шачицом људи врло једноставно преузео војно-научна постројења и то која чувају такву светску потенцијалну опасност. Но, када су се једном стране супротставиле, прича је већ текла значајно логичније. У сваком случају, одвија се по холивудском шаблону, има предвидљивих момената и америчког пренемагања, али је дефинитивно блокбастер, где сјајни специјални ефекти прате битке епских размера. Одлична је цака када војници излећу из летелице и одмах их спржи змајева ватра… Има много ефектних момената у филму.

Едукативни моменат: Када је Си Си Ејч замерила Кену Ватанабеу да звучи као да се диви чудовиштима, он јој је одговорио да се диви свим облицима живота. И то је најбољи став који према животу можемо имати.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Петља (Nerve 2016) је филм рађен према роману истог назива из 2012. књижевнице Жане Рајан. Међу тинејџерима је омиљена ријалити игрица која носи назив као у наслову филма. Они који се одлуче да играју прихватају изазове које им постављају посматрачи и уколико изврше задатак добијају лепу своту новца. Емили Мид је једна од играча и очигледно зависна од игрице и популарности коју јој та игрица доноси. Њена повучена другарица Ема Робертс нема таква интересовања, али је у њој прорадио инат и жеља да докаже околини да и она уме да прихвати изазов, па се укључила у игру. Испоставиће се да је игра много више захтевна од онога што је Ема могла и да сања. Из изазова у изазов, улог ће на крају постати и сам живот.

Критички осврт: Рекао бих да режисери Хенри Јост и Аријел Шулман заиста разумеју нове генерације јер су направили филм који не само да одговара тинејџерима, већ и веома добро објашњава неке феномене који се у њиховој популацији дешавају. Сама динамика филма и интрига шта ће се даље десити и шта ће лоше да се деси (јер неминовно је, зар не?) и буквално адреналинско узбуђење у доброј мери маскира једно основно логично питање: како. Наиме, гледаоци су ти који дају изазове, али немогуће је да гомила, глупа као што је свака гомила, направи тако интелигентне задатке постављене пред младе и атрактивне Ему и Дејва Франка. Заправо, без обзира колико се режисери трудили да читаво то замешатељство учине вољом гомиле, утолико су ствар учинили наивнијом. Ситуација се још више компликује када су се у једначину убацили и Емили и Машин Ган Кели, те све то постаје све мање уверљиво. Наводно објашњење је да су гледаоци јако добро обавештени јер мрежа „Петља“ преузима све личне податке са других друштвених мрежа, али то објашњење, иако едукативно, није довољно добро. Све је још мање уверљиво јер је полиција у филму инертна, а тако се некако постављају и сви одрасли, што случајни пролазници, што чланови породица.

Други проблем са којим се бори овај филм је понављање. Једанпут луда вожња где су Мишку (Дејву) затворене очи и једанпут прелазак преко мердевина што Еме, што Емили на великој висини јесте и довољно застрашујуће и довољно узбудљиво, али као да су се тиме идеје потрошиле. Тако да је Дејв добио задатак да наново шврћка по пречкама, овог пута крана, а да би се колико-толико увело нешто ново, задатак је био да виси (што ипак није ново јер и то је било), али на једној руци (да, дефинитивно ново). Само сам чекао да нова наредба буде да виси косом приљубљен за кран уз помоћ статичког електрицитета. Тада је филм већ увелико изгубио сензибилитет тинејџерског трилера и ушао у сферу хорора где се манијакални убица поиграва са својим жртвама. На крају је потпуно мрачан задатак и некако је све ишло ка томе, сувише предвидљиво и потпуно разочаравајуће. Међутим, преокрет је урађен добро и добро је одрађена психологија масе. Ипак, и ту морам да замерим; заказан је окршај са пиштољима на свима познатом месту и полиције нигде?

Овај филм дефинитивно има много рупа у логици дешавања, али много поука има, што као наставник морам да поздравим. Многе опасне ствари почињу врло наивно, интернет уопште није безбедно место, лако је крити се иза свог профила и посматрање насиља је саучествовање у том насиљу. Дакле, филм има много позитивних, али и много негативних ставки. Режисери се нису трудили да те негативне избегну, само су их вешто прикрили оним позитивним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: није потребно да урадимо све што се од нас захтева зарад популарности. На крају крајева, ако је то цена популарности, онда заиста вреди размислити да ли нам је уопште потребна.

Оцена наставника:

(реално је три, али хајде)

Без собе за бекство (No Escape Room 2018) је филм о девојчици Џени Рос, коју је отац Марк Геним повео да проведу викенд на селу. Њихова авантура није успела, па су се враћали кући, али су им се успут покварила кола. Зато су били принуђени да поправку сачекају и дан проведу у оближњој варошици. Марк је ипак желео да приушти забаву својој кћерки, па јој је предложио да посете локални Ескејп рум. Џени је невољно прихватила очекујући неку гаражну варијанту, али се испоставило да је овај Ескејп рум далеко више од тога.

Критички осврт: Филм почиње више него стереотипним ликовима Џени и Марком и њиховим више него стереотипним односом мрзовољне тинејџерке кћерке и разведеног оца који се сувише труди. Они одлучују да иду у Ескејп рум и то је јасно, али претходно Џени доживљава ничим изазван хорор у тоалету ресторана и иако је та сцена требало да се уклопи са свим осталим, превише је исфорсирана. Углавном, дођоше они до сеоске варијанте Ескејп рума и надаље филм ме је заиста пријатно изненадио, тим пре што је телевизијски и још мукбастер приде, па су и моја очекивања била ниска. Ово је један заиста интересантан и у доброј мери успео спој модерног трилера са темом урбане легенде и паранормалног хорора. Поједине сцене јесу застрашујуће, а посебно бих издвојио ону када Џени лежи у скровишту поред леша који се полагано помера. Међутим, готово све страшне сцене су остале недовршене, као да режисер Алекс Меркин није имао стрпљења за њих. Ипак, морам да му признам да је вешто искористио идеје из других филмова, измиксовао их и добио врло пристојну причу за мање пристојан буџет. Ту је он развио и понеку сопствену идеју, попут оне у завршници, која није лоша. Заправо, за цео филм могу рећи да није лош.

Едукативни моменат: Денис Андрес је искористио знање из физике како би пронашао начин да изађу из једне врло опасне собе. Свако знање вреди и никад не знамо када ће нам затребати. Марк је исти проблем решио на други начин и то се свакако дешава у животу, а посебно у тимском раду. Дакле, знање и тимски дух никад нису на одмет.

Оцена наставника:

(и овде је реално је три, али опет хајде)

Тотални опозив (Total Recall 1990) је футуристички филм инспирисан кратком причом Филипа К. Дика. Арнолд Шварценегер је грађевински радник који води монотон живот, иако има прелепу жену Шерон Стоун. Прогањају га снови о Марсу и он жели да иде тамо јер верује да га чека шанса живота. Пошто Шерон не жели да они оду тамо, он се одлучује да посети компанију „Рикол“ која нуди лажна сећања, али боља од правих. Наиме, стручњаци из те компаније усађују људима у мозак сећања која никада нису имали, али имају осећај као да су заиста доживели сјајне авантуре. Код Арнолда нешто је кренуло по злу и стручњаци из „Рикола“ су схватили да је њему неко пре њих обрисао сећање. Прекинули су третман, а њега послали кући. Тада за Арнолда креће права авантура, много узбудљивија него што је то могла да му понуди поменута компанија.

Критички осврт: Као права блокбастер акција, ова има гомилу мртвих, али није то оно што овај филм чини сјајним. Најпре ту је бритак хумор, врло суптилно пласиран и веома солидни специјални ефекти искоришћени на заиста маштовит начин. Сценариста Роналд Шусет је причу баш закомпликовао, те није могао да избегне рупе и рупице које таква радња мора да има. Акција у овом филму пати од дечје болести својствене том жанру: потпуно је наивна. Шерон, која је неки екстра тајни агент, не успева да погоди чак ни врата од тоалета, а камоли Арнолда са пар корака удаљености. И таквих момената има заиста много. Ипак, морам да кажем да је ово врло добар покушај да се направи политички трилер у СФ окружењу. Овај филм можда није ремек-дело фантастике, али је онда озбиљан кандидат да то буде.

Едукативни моменат: Рони Кокс је рекао Мајклу Ајронсајду да му не даје довољно информација како би овај мислио. И то је истина; правог мишљења нема без свих неопходних информација. Зато је увек потребно проучити све изворе и чути сваку страну.

Оцена наставника:

(може, наравно)

Лако Је Критиковати 133

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Троугао (Triangle 2009) је филм о групи људи који су кренули на крстарење бродићем чији је назив овај из наслова филма. Дан је био леп и као створен за вожњу бродом, али се одједном и ни од куда појавила електрична олуја. Велики талас је преврнуо барку, али су се сви, са изузетком Еме Лунг, спасили. И спас је ускоро наишао у виду огромног старињског прекоокеанског брода. Међутим, мала група преживелих бродоломника увериће се да је тај брод смртоносна клопка.

Критички осврт: Филм има неких пропуста, па је нејасно зашто је Мелиса Џорџ сама отишла по Лијама Хемсворта, оставивши Хенрија Никсона и Рејчел Карпани у ходнику. Та раздвајања и састајања иначе немају много смисла, али је очигледно било неопходно да ликови не буду све време заједно. Тако да су то врло погодни тренуци. Но, свакако морам да похвалим режисера Кристофера Смита који се ухватио у коштац са више него једном временском петљом која се понавља и направио читав чвор у који је укључио неколико екипа истих глумаца, те иако изгледа да се свакој од њих дешава другачија судбина и да се образац мења, то уопште није тако. У једном овако компликованом филму Кристофер је готово перфектно урадио СФ-део и сасвим перфектно драмски.

Кажем готово перфектно јер недостаје део у слагалици када Мелиса убија Хенрија и рањава Рејчел у соби. Која Мелиса то ради заправо? Ипак, не могу да му замерим превише јер је огроман део успео да „исхендлује“, а и верујем да би се и тој сцени могла наћи нека логика јер дешавања у чвору има заиста много. Са друге стране, драмски део је урадио одлично и ту се фокусирао на Мелисин лик која је развила пун потенцијал, додуше на уштрб свих других ликова, па и љубавне романсе са Мајклом Дорманом, која се осећала, али није имала шансе да се развије. У вези са тим драмским делом постоји и преокрет на самом крају који је изненађујућ и који отвара сасвим нов поглед на Мелису, каква је она заиста. Уз добру једну динамику, подношљиве специјалне ефекте и солидну продукцију, овај филм заиста вреди погледати.

Едукативни моменат: Мелиса је упала у временску петљу из које је желела да изађе верујући да ће то учинити тако што ће или променити образац догађања или тако што ће убити све остале, па чак и своју двојницу. Поента је да ће нам се дани понављати и проблеми заједно са њима све док се сами не променимо, а не тако што ћемо мењати своју околину.

Оцена наставника:

(плус)

Резолуција (Resolution 2012) је филм који можемо сматрати макар парцијалним првим делом филма „Бескрајно“ из 2017. Питер Силела је графички дизајнер и живи са својом супругом у граду. Једног дана је добио на мејл видео-снимак свог пријатеља Винија Карана како обитава у неком руралном беспућу и очигледно се дрогира. У договору са супругом, Питер креће код свог пријатеља како би му помогао да се одвикне од дроге. Међутим, испоставља се да ће ова пријатељска мисија постати смртно опасна по обојицу.

Критички осврт: Овом филму немам богзна шта да замерим, тим пре што је буџет којим су располагали режисери Арон Мурхед и Џастин Бенсон заиста пресмешан. Очигледно свесни да неке специјалне ефекте не могу да имају, крај су решили без њих и то је сасвим у реду и поштено, али са друге стране некако делује и непоштено да не видимо са каквим ентитетом су се суочила двојица пријатеља. 🙂 Но, није да нас нису припремили на то, посебно кроз Питеров разговор са Билом Оберстом млађим. Иначе су разговори у овом филму врло виспрени, тема је сасвим у реду и донекле оригинална, а онај део који се односи на фантастику можда је могао малко више да се разради. Но, и овако је солидан.

Едукативни моменат: Питер је показао колико је добар пријатељ Винију тако што га је лисицама привезао у соби. Ово је екстреман пример, али истина је да су нам пријатељи управо они који нам не подилазе и оспоравају нам лоше ствари.

Оцена наставника:

(ту негде)

Кокнији против зомбија (Cockneys vs Zombies 2012) је британски филм о двојици браће Харију Триадавеју и Расмусу Хардикеру, који су, заједно са екипом, кренули да пљачкају банку. Разлог овој њиховој намери је да дођу до новца како би спасили старачки дом у којем је њихов омиљени дека Алан Форд (глумац се заиста тако зове) да га не откупи компанија која жели да га сруши и расели старце негде на север. Пљачка се није баш показала успешном јер је полиција стигла и поставила барикаду испред улаза у банку. Тада је Ешлију Томасу, једном од чланова „банде“, пала идеја да заштићени таоцима покушају бег. Међутим, када су изашли изненадили су се: на улици су их наместо полиције дочекали зомбији.

Критички осврт: Филм има онај британски, необични хумор и изненађујући шарм. Мислим, Британци ми нису баш на врху листе шармантних народа, али истина јесте да праве добре, интелигентне филмове. Режисер Матија Хоене дао је неке нове моменте у поджанру који се бави зомбијима, па тако смо имали прилику да видимо шта би било када би дете у колицима било зомби, те да ли пословично спори зомбији могу да улове деку који хода уз помоћ помагала (то је једна од смешнијих сцена у филму). У сваком случају, направио је један смешан и забаван филм. У више наврата филма сам се запитао – шта сад – јер некако ми се чинило као да је филм запео и да нема даље. Но, Матија је наново додавао нека дешавања и правио акцију од сваког тренутка филма и одржао је пристојну динамику до самог краја. И музика је добра.

Едукативни моменат: Разлог што су филмска браћа Хари и Расмус кренула у пљачку банке је имао врло хуман и племенит разлог (да би спасили старачки дом), али не можемо да се не запитамо да ли је племенит и према људима у банци који су, практично, жртве. Постоји изрека која каже да је пут до пакла поплочан добрим намерама и то лако може бити случај ако претходно не размислимо добро о својим поступцима.

Оцена наставника:

(стабилизована)

Васкрсење зомбија (Zombie Resurrection 2014) је филм чија је радња смештена у постапокалиптичном свету. Мања група преживелих покушава да у руке правде спроведе и преда Ерика Колвина, одговорног за зомби апокалипсу, те успут наилази на варошицу и руинирану школу. У тој школи проналазе привремено склониште, али и зомбија способног да друге зомбије поново преобрази у живе, нормалне људе. То откриће код Ерика и дружине буди наду да постоји шанса за излечење целог друштва.

Критички осврт: Мислим да је цртаћ у уводној шпици био прилично добро осмишљен, а што се самог филма тиче, иако кршевит, имао је један добар потенцијал. Режисери Џејк Хокинс и Енди Фелпс су одабрали занимљиве протагонисте, односно спојили су у групу живописне ликове, које глумци и нису тако лоше дочарали. Део филма када стижу у руинирану школу могао је бити налик на некакву позоришну представу и са овом идејом (која је заиста занимљива), те клаустрофобичном сценом, можда би им чак и успело да направе нешто добро. И неке сцене, рецимо прва и последња, имају неку идеју и чак донекле изгледају ефектно. Проблем је што режисери не владају добро радњом. Најпре, темпо и сензибилитет филма се сасвим мења у тренутку када ликови улазе у школу. До тада то је била безвредна кршевита комедија, а онда се ситуација нагло уозбиљује. Потом, радња није фокусирана и ликови се разилазе и скупљају полухаотично и без јасног мотива. Многе сцене су лоше осмишљене и исто тако реализоване, као када Ерик зауставља Жад Колучи (која је сада већ зомби) уз помоћ дрвеног крста. Свеукупно, филм има тај небулозни, кршевити изглед који му је био и предодређен с обзиром на танак буџет и Џејк и Енди то нису успели да избегну. С обзиром на то да филм није нимало страшан и као да су Џејк и Енди предвидели да ће такав и бити, покушали су да преместе фокус и направе некакву алузију (или боље рећи игроказ) на хришћанство и апокалипсу библијског значаја, али су симболи сувише неартикулисани, те у томе такође нису успели.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је наћи било шта едукативно, али рецимо ако бисмо зомби-исцелитеља посматрали као метафору, онда бисмо могли да кажемо да све што се поквари може и да се поправи. Чак и ситуација која нам изгледа крајње апокалиптично. Само треба имати наде и мислити позитивно.

Оцена наставника:

(минус)

Злокобно 2 (Sinister 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. Шенин Сосамон је у бекству са своја два сина од свог насилног мужа и населила се у кућу за коју је њена другарица потврдила да у њој нико не живи. Ипак, у њој обитавају духови деце које Шенини синови могу да виде и који имају зле намере.

Критички осврт: Режисер Киран Фој је очигледно желео да направи и компромис и иновацију. С једне стране сасвим је поштовао рад свог претходника Скота Дериксона, који је радио први део, па је чак и започео филм на исти начин. Са друге стране променио је читаву перспективу и сада у фокусу није тата породице, који ће постати жртва, већ син, који треба да постане убица. Такође, опет с једне стране, задржао је Џејмса Рансона, који је оставио утисак у првом делу остваривши крајње симпатичну улогу, али са друге стране није „поновио“ убиства породица како их је осмислио Скот, већ је дао сопствена решења (оно са крокодилима је баш ефектно, признајем). Међутим, ту сада имамо проблем друге врсте; Киран се много више фокусирао на то да застраши самим начинима убиства, а мање на то да читаву причу учини страшном. Језиве сцене напросто није успео да уради као и његов колега Скот. Имао је Киран још неколико лоших потеза.

Рецимо, Киран је пробао да да смисао читавог тог феномена са демоном или Багулом, како су га већ назвали. Међутим, он се није помакао ни милиметар у објашњењу у односу на претходни наставак, иако је некакав професор кога тумачи Тејт Елингтон имао толико шокантне информације да је био на ивици лудила. Потом је Киран покушао да регрутовање деце убица повеже са насиљем у породици (чега у првом делу није било), што је урадио у доброј мери неспретно. Сам почетак како је градио причу и довео браћу у компетицију је донекле успео, али се карактер спорног брата тек тако одједном значајно променио, чинећи цео тај однос неуверљивим. И само насиље у породици није уверљиво, а сцена када Леа Коко на силу храни сина потпуно је непотребна. Било је сасвим довољно што је касније пребио Џејмса и то на онакав начин да стекнемо увид у његову насилну личност. Киран је и крај упропастио са онаквом завршном сценом, која је школски пример општег места. Углавном, рекао бих да је упао у замку претеривања јер је очигледно желео да одскочи у односу на претходни део, али му то није пошло за руком. Иако видим да филм некакав потенцијал има, те да Киран заиста није лош у свом послу, не видим да је успео да направи нешто што је квалитетније од просечног хорора.

Едукативни моменат: Леа је био насилан према својој породици и то му се на такав, насилан начин и вратило. Насиље ствара увек ново насиље.

Оцена наставника:

(мало доле, мало горе, али ту негде)

Крампус: Божићни ђаво (Krampus: The Christmas Devil 2013) је филм о демону Крампусу који, по налогу Деда Мраза, сурово кажњава оне који нису добри. Верујући да је у питању серијски убица, детектив и његов мали тим крећу у потеру.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном расулу. Полицајца нападају његови полицајци, његову жену нападају осуђеници, кћерка масакрира те исте осуђенике, а све их напада Крампус. При томе је Деда Мраз у некаквом тиму са Крампусом, те му издаје наређења коју децу да убије и тиме је његов лик потпуно обесмишљен. Додуше, ама ич у овом „филму“ нема смисла. Продукција је слаба, камера такође, а што се тиче глуме може да прође, ако изузмемо глумца који тумачи лик главног полицајца. Човек је истински неталентован.

Едукативни моменат: Бармен је у једној ствари био у праву – сваки посао има своје ризике. Онда када прихватимо посао, прихватили смо и одговорност, па и све ризике тог посла. И то морамо имати на уму.

Оцена наставника:

(без поправног)

Виши живот (High Life 2018) је прича о човеку Роберту Патинсону који сам одгаја кћерку у свемирском броду који се зауставио на удаљеном кутку свемира, крај црне рупе. Посаду тог свемирског брода чинили су затвореници осуђени на смрт или доживотну робију, попут Роберта, па им је дат избор да буду покусни кунићи и послати бродом у удаљене делове свемира. Ниједан од чланова није преживео, те је остао само Роберт и беба коју је добио на путу.

Критички осврт: Динамика филма ће се тешко коме дојмити, али без обзира на њу, мислим да је режисерка Клер Денис у овом случају потпуно успела да постави права питања о смислу живота и да их смести у један уметнички контекст. Она овде говори о бескрајној рециклажи воде, хране, материјала, али и људских гена – и зато је као амбијент управо погодан свемирски брод који не може да добија ресурсе из свемира већ изнова и изнова мора да користи постојеће. Баш као што се изнова и изнова рађају нове генерације људи и користе оно што су генерације пре њих користиле. Филм је у доброј мери оптерећен сексом и репродукцијом, али са намером; да, људска врста опстаје, али у ком смеру се креће, односно унапређује? Сама поставка филма – да су послати људи који се неће вратити и који су жртвовани тамо, да не би били убијени овде – већ довољно говори, али и свако дешавање даље. Једно од њих ме је баш изненадило, а то је ко је (или шта је) заправо посада брода који је пристигао иза Робертовог. Клер је направила и сасвим одговарајућу тескобну и безнадежну атмосферу, а да при томе није уопште користила тамне боје, што је својеврсно мајсторство. И глумци су одрадили свој део посла, а Роберт ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Наш живот неће постати квалитетнији ако освојимо најудаљенија пространства галаксије и исцрпимо неисцрпну црну рупу. Постаће квалитетнији онда када постанемо хумано и толерантно друштво. И то ми изгледа једнако далеко као и ово путовање кроз свемир, али је више могуће јер можемо да делујемо макар на себе саме.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао, али ипак)

Сој Андромеда (The Andromeda Strain 1971) је филм о катастрофи која је задесила варошицу Пидмонт у Новом Мексику. Тамо је пао сателит из свемира и изазвао тренутни помор готово свих становника. Власти САД су одмах схватиле да је сателит на себи имао нешто што је смртоносно и чије је порекло ванземаљско. Зато је у врло напредној лабораторији под земљом тим најбољих научника започео тајно истраживање са циљем да изолује непознати агенс и да нађе начин да га уништи пре него што запоседне Земљу.

Критички осврт: Ово је врло студиозно урађен филм са једним врло озбиљним приступом. Чак толико студиозно да је претерано развучен. Но, ипак, није досадан филм, далеко од тога. Додуше, не знам колико ће свакоме бити занимљив јер овде је акценат на научном раду (врло веродостојном), а не на акцији. Има малко узбудљивих момената на крају када Џејмс Олсон спасава читаво постројење од самоуништења у последњим секундама, када га гађају некакви ласери. Додуше, није ми најјасније чему ти ласери, но добро. Глума је предраматична, мада је и тема апокалиптична, па је то ваљда у реду, али оно што ми се свакако допало су реакције ликова које су врло реалне у датим околностима. Свеукупно, ово је јако добар филм и верујем да је био узор за филмове који су се касније појавили у том поджанру. Рекао бих да сам слично окупљање научника видео и у „Сфери“ из 1998, а и неки други мотиви из филма су препознатљиви у каснијим остварењима.

Едукативни моменат: Артур Хил, вођа тима научника, закључио је да су сви уморни, а уморни људи праве грешке. Ја увек подржавам и подстичем рад, али и одмор постоји са разлогом. 🙂

Оцена наставника:

(реална)

Супермен III (Superman III 1983) је, јасно, трећи наставак саге о суперјунаку из наслова, а да га тумачи Кристофер Рив. Ричард Прајор је хронични беспосличар у Метрополису, али када је открио да има невероватан таленат за компјутере, не само да је нашао посао, већ се за њега заинтересовао богаташ Роберт Вон. Роберт је успео да изнуди од Ричарда Прајора да овај тако узурпира компјутер да му обезбеди потпуну доминацију у трговини кафом, а потом и енергентима. И не само то; већ и да пронађе рецептуру за израду криптонита како би онеспособио Супермена, како му се овај не би мешао у послове. Ричард Прајор је тек делимично успео да обави овај други посао и направио је криптонит који није ослабио Супермена, али га је начинио мрзовољним и себичним. Но, и то је било сасвим довољно да Роберт профитира, а свет упадне у нове невоље.

Критички осврт: Оно што признајем за претходна два наставка, признајем и овом, а то је неодољиви шарм и машта. Један од бољих тренутака је када је Супермен спасио постројење хемијске индустрије од пожара. Додуше, та моћ је сасвим нова и не иде у прилог доследности лика, али је свакако оригинална. Такође, када се Ени Рос претвара у андроида, прилично је напредно решење. Цео део са злим Суперменом који исправља криви торањ у Пизи и гаси Олимпијску ватру, урнебесан је. Мислим, толико има другачијих и озбиљнијих начина да се покаже та злоба, а режисер Ричард Лестер се одлучио баш за оне који ми никада не би пали на памет. Има ту још луцидних и надасве занимљивих момената и то је сасвим у реду, али оно што не могу да кажем, а требало би, да је франшиза са овим трећим наставком сазрела. Другим речима, овај наставак се није издвојио у односу на претходне, једнако је луцидан и померен, али и наиван и крцат рупама и рупицама. Рецимо, зашто би Супермен уопште објављивао у интервјуу да је његова слабост криптонит? Истина, овај минерал је негде дубоко у свемиру распршен, али још у првом делу је Супермен могао да се увери да зликовци могу да дођу до њега и тако га победе. Зашто давати потенцијалним зликовцима тако моћно оружје на тањиру, пардон у новинама?

Још већи проблем са којим се филм бори је приличан недостатак фокуса. У једном тренутку Супермен среће своју прву љубав Анет О’Тул и наместо да се њихов однос развија кроз филм, па што да не, направи љубавни троугао заједно са Марго Кидер, режисер Ричард Лестер је то урадио тек на самом крају, а у главни део је увео још једну лепотицу Памелу Стивенсон, која је привукла Супермена. Она га је толико опчинила да је успела да га убеди да направи хаварију на нафтном танкеру. Памела глуми лепу глупачицу, која је заправо ингениозна, али до краја остаје нејасно зашто је тај свој таленат скривала. Углавном, Анет је била искључена из филма у току те љубавне авантуре, а Марго готово од самог почетка филма. Ричард Лестер је употребљавао ликове како му је кад одговарало, а тако је радио и са дешавањима и са Суперменовим активностима. У ствари, имам осећај као да сценаристи, брачни пар Дејвид и Лесли Њуман, уопште нису имали план како да заокруже причу већ су више писали по принципу „е, сад би било згодно да уради ово…“ Да, све је то (неким чудом) испало заиста згодно, па чак прича и има неки свој колико-толико логичан ток.

Едукативни моменат: У овом филму Супермен је био супер из много разлога, а један је и што је успео да победи самог себе. Када победимо себе, односно будемо бољи од онога што смо били, можемо с правом да се назовемо суперменима.

Оцена наставника:

(минусоидна)

Смрзнута II (Frozen II 2019) је наставак истоименог цртаћа из 2013. Елза је краљица Арендејла, краљевства на самом северу, и има моћ да ствара предмете од леда. Још у детињству јој је њен отац причао о зачараној шуми у којој је живео народ са којим су становници Елзиног краљевства желели да склопе добросуседске односе. Међутим, нешто је кренуло по злу и два народа су заратила. То је наљутило духове шуме и они су ту област прекрили непробојном маглом. Сада, много година касније, Елза је чула песму која је допирала баш из те шуме и схватила је да је дозива. Зато је пробудила духове шуме и кренула у поход, али не сама. Придружила јој се њена сестра Ана, као и њен вереник, Снешко и ирвас. Ова дружина је добила мисију да ослободи шуму и народ који се у њој налази.

Критички осврт: Океј, ово је мјузикл, али су од самог почетка заиста претерали са певањем. 🙂 Радња ми изгледа некако расуто; Елза трага за нечим неухватљивим и сувише апстрактним, а сви остали јурцају око ње, са разноврсним мотивима који их покрећу. Но, опет, прича се на крају заокружила и дала једну слатку бајкицу са лепим порукама. Није баш да је овај наставак поновио успех првог, али је одржао квалитет.

Едукативни моменат: Елза у песми каже како јој је тог тренутка дивно и да би волела да заувек тако остане, али јој је јасно да се ствари мењају (ма колико год се то њој не допадало). И онда каже како не може да замрзне моменат, али може да „зграби тај дан“. Другим речима, ако уживате у нечему немојте очајавати што ће проћи, већ искористите да уживате потпуно.

Оцена наставника:

(мајнус)