Лако Је Критиковати 211

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Финеас и Ферб филм: Широм друге димензије (Phineas and Ferb the Movie: Across the 2nd Dimension 2011) је цртаћ рађен према серији са Дизнијевог канала „Финеас и Ферб“. Ликови из наслова су браћа која уживају у летњем распусту и те дане користе да осмисле немогуће изуме на опште задовољство њиховог друштва. Овај пут су случајно доспели у зграду у којој живи луди зли геније др Дуфеншмрц и помогли су му да направи машину за прелазак у другу димензију. Испоставиће се да је та димензија у страховлади тамошњег др Дуфеншмрца који је паметнији и злобнији и који сада има амбицију да завлада и нашом димензијом уз помоћ својих неуротичних робота.

Критички осврт: Мало је теже гледати филм без претходно одгледане серије јер сваки лик има неки свој фазон. Тако, рецимо, старија сестра дечака Кендис све време покушава да раскринка и тужи родитељима своју браћу због њихових немогућих изума, али баш када родитељи долазе кући ти изуми напросто нестану. Дакле, серија има неке своје устаљене штосове и они јесу духовити, баш као и овај филм. Такође је и инфантилан јер је циљна група млађа публика, али је паметан. Насиље је некако дозирано и заиста изгледа бенигно (с обзиром на тему немогуће га је избећи), за разлику од других цртаћа где претерују са ударањима, гурањима и гађањима. Но, оно што је најбоље, и серија и филм заиста шаљу добре, здраве поруке. 

Едукативни моменат: Већ на почетку цртаћа Финеас каже како му је јако тешко да пронађе позитивну страну ситуације у којој су. Свакако да то није увек лако, али је сјајан Финеасов труд да види позитивно и да из сваког искуства извуче поуку.

Оцена наставника:

(стамена)

Финеас и Ферб филм: Кендис против универзума (Phineas and Ferb the Movie: Candace Against the Universe 2020) је још један цртаћ настао из горепоменуте серије. Овај пут јунаци су доживели незаборавну авантуру на другој планети јер су Кендис отели ванземаљци. Ванземаљци су јој указали највеће почасти и то јој прија јер добија на значају који на Земљи није имала. Ипак, постоји лоша страна приче коју ће Кендис тек касније открити, а уз помоћ своја два брата и другара ће зауставити инвазију ванземаљаца на своју планету.

Критички осврт: Као и претходни наставак и овај је сјајан, смешан и маштовит са лепим порукама и емоцијом. Чак и песмице које ликови певају нису лоше, а и оне су духовите.

Едукативни моменат: Кендис је била тужна што није она изабрана, али су јој браћа рекла све и да није тако, они би је сигурно изабрали за сестру. Дакле, свако од нас је изабран и изабрале су нас посебне, најдраже особе. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(иста као претходна)

Под морем: Прича потомака (Under the Sea: A Descendants Story 2019) је кратки филм и најава за трећи дугометражни наставак. У питању је борба између две младе чаробнице Дав Камерон и Чајне Ен Маклејн које су се сукобиле на терену ове друге.

Критички осврт: Причица је увод у спот и иако признајем да је избор песме добар, све остало није. Сама прича је нејасна и безвезна, амбијент (под морем и магична шума) недовољно искоришћен и све је врло немаштовито. Видео сам много значајно боље режираних (само) спотова. Овде нема никакве идеје и све изгледа испразно.

Едукативни моменат: Рефрен песме гласи: „Оно што те не убије учиниће те јачим.“ Нека то буде и едукативни моменат.

Оцена наставника:

(и мање)

Голи пиштољ: Из досијеа полицијског одреда! (The Naked Gun: From the Files of Police Squad! 1988) је комедија о полицајцу Леслију Нилсену који има задатак да заштити енглеску краљицу (глуми је Жанет Чарлс) која је дошла у посету Америци. Највећа претња за њу је зли милионер Рикардо Монталбан који припрема атентат и има технологију која омогућава контролу ума. Лесли, иако ходајућа катастрофа, једини је човек који може да га спречи у злим намерама.

Критички осврт: Ово је дефинитивно златно доба урнебесних комедија са заиста смешним форама. У каснијим остварењима постоји манир да свака фора траје у тренутку, па онда нестане и све се одвија као да се ништа није десило. Овде када лик (углавном Лесли) уради нешто, то остаје и даље у току радње. Лесли је иначе савршен за овакве улоге, потпуни је лудак, али и остали нису лоши. 

Едукативни моменат: Парафразираћу Леслија када се у завршној сцени обраћао Присили Пресли. Рекао је да проблеми двоје људи можда не досежу врх брда, али ово је њихово брдо. Другим речима, наши проблеми изгледају тривијално у односу на туђе, али и проблеме човечанства, али су наши и треба да се бавимо њима.

Оцена наставника:

(јака)

Голи пиштољ 33 1/3: Коначна увреда (Naked Gun 33 1/3: The Final Insult 1994) је наставак наставка претходног филма. Полицајац Лесли Нилсен је напустио свој посао и посветио се кућевним делатностима, али његови дојучерашњи партнери не могу без њега. Зато га моле да започне тајну мисију са циљем да спречи опасног криминалца Фреда Ворда да изврши терористички напад. Лесли ће то урадити у свом апокалиптичном стилу, али ће спасити све људе на додели Оскара.  

Критички осврт: Овај наставак је за неколико нијанси слабији од претходног, али је свакако смешан и забаван. 

Едукативни моменат: Присила Пресли је поручила свим дамама на додели Оскара да не схватају олако своје мушкарце јер добри мушкарци не падају са неба. Ово би важило и за све жене, односно све особе. Никог не треба схватити здраво за готово.

Оцена наставника:

(блага)

Матурско вече (Prom Night 1980) је канадски слешер. На матурској вечери мете маскираног убице су четворо матураната чијом кривицом је настрадала девојчица шест година раније. Они су чували тајну шта су урадили тог дана, али је неко за њу сазнао и тражи крваву освету.

Критички осврт: Овај филм је под очигледним утицајем „Ноћи вештица“, а ту је и Џејми Ли Кертис у главној улози. Углавном, на исти начин су из болнице побегли тамо Мајкл Мајерс, а овде осумњичени убица. Једина је разлика у томе што овде ми не знамо да ли овај заиста јесте убица. Ту је и мало спори домар Роберт Силвермен, који је сумњивог изгледа, а ваљда да бисмо се питали да ипак није он тај. Него да додам за узоре да ту има и мало „Кери“ јер је Џејми краљица матуре, а краљ је Кејси Стивен, иначе бивши дечко од лепе, плаве и зле Еди Бентон која са лошим момком Џоном Травилтом, пардон Дејвидом Луцијем спрема лоше изненађење баш на матури. Кад смо код матуре, нешто ми године у овом филму нису јасне. Убијена девојчица је имала десет. Шест година касније сви прослављају матуру и очигледно имају осамнаест, што значи да су старији од ње. Међутим, и брат близанац несрећне девојчице (Мајкл Тоут) је на матури, мада би он требало да има шеснаест лета. У једном тренутку Џејми каже како њена сестра треба баш ове године да прослави своју прву матуру, тако да могу само да закључим да их Амери имају пар узастопних. Колико год их било, очигледно је Пол од свуда „ћапнуо“ по мало и изабрао је доказано успешне филмове, што се показало успешним и у овом случају. Говоримо о хорору који је имао највећу зараду у години у којој је пуштен у биоскопе. Ипак, зарада је једно, а квалитет друго и овде јесте претеран. Најпре, претерано личи на поменута остварења, а и дијалози су претерано лоши. Чак је и плес краљице (Џејми) и краља (Кејси) претерано лош. Како је помпезно најављен очекивао сам нешто што ће бити у равни популарних плесних светских емисија, али све што се дешавало је махање ручицама. Помпезно, додуше, али и даље махање. Но, оно што више не ваља од те претерано дуге плесне тачке су хорор сцене, које, са изузетком оне у којој је жртва Шелдон Рибовски (који није требало ни да буде жртва), уопште нису узбудљиве, чак су млаке, збрзане и неинвентивне. Добро, мало више труда је уложено у сцену када гине Еди, мада је она превише погодна. Како написах, све је превише. 🙂

Едукативни моменат: Дејвид је од Кејсија отео круну како би он био краљ матуре и остао је без главе јер је убица мислио да је он Кејси. Иако нам туђе позиције изгледају примамљиво, морамо да будемо свесни да свака од њих подразумева и оно што није благодарно. Таман то била и краљевска позиција. 

Оцена наставника:

(мада је и ово превише)

Материца (Womb 2010) је филм о младој жени Еви Грин која се вратила у приморски град где је живео њен деда и где је имала своју прву симпатију као мала. Симпатија јој је сада израсла у Мета Смита, али заљубљеност очигледно није престала. Нажалост, док су путовали до града где је Мет требало да се искаже као еколошки активиста, он је погинуо у саобраћајној несрећи. Ева је пожелела наново да га оживи и то тако што ће у клиници извршити вештачку оплодњу са његовим генетичким материјалом и родити његовог клона. То је и урадила и заиста га је родила, али је сада њихов однос био нови проблем. Да ли је он њен син или реинкарнирани љубавник?

Критички осврт: Ово је један од оних спорих филмова где има много сецканих сцена не увек са јачим разлогом, а како би нам се дочарала сва лепота фотографије и да би нам можда режисер Бенедек Флигауф поручио нешто (што најчешће не провалимо или провалимо на наш начин који се значајно разликује од онога што је он хтео). Не могу за овај филм да кажем да је романтична или тужна љубавна прича. Она је заправо на неки начин морбидна и едиповска. Бенедек је заправо екстремизовао чувени однос мајке и сина и направио причу која дефинитивно покреће питања и мора на вас да остави утисак. И прича је добра, нема шта. Друга тема коју је дотакао је толеранција и иако јој је посветио значајно мање времена, одлично је поентирао. Морам да похвалим и Мета. Он је глумац који је снимио око двадесетак филмова и врло ми је познат јер је најмање пет у мом жанру. И увек ме је иритирао неким набријаним ставом да је он сад нека глумчина и последица тога је била да је преозбиљно схватао своје улоге. Овог пута улога јесте озбиљна, као и цео филм са све својом табу темом, тако да је одрадио поштено.

Едукативни моменат: Мајке другара Евиног сина нису хтеле да пусте своју децу на прославу рођендана дечака јер су чуле да је клон. Када је дечак упитао своју мајку зашто неће да их пусте, она му је одговорила зато што су глупе. И то је прави одговор.

Оцена наставника:

(блага)

Дубоко (Deep 2021) је филм на тајландском језику, али је оригинални назив на енглеском. Ради се о четворо студената медицине који су прихватили да учествују у експерименту једне корпорације, али ће се испоставити да је оглед смртно опасан по испитанике. 

Критички осврт: Курозитет је да је филм режирао тим студената Универзитета у Бангкоку и има их чак петоро режисера. Сам тај број обећава и свакако даје предност у односу на једног. Али тимски рад ипак није дао одговарајући резултат. И то се дешава. 🙂 Изгледа као да петорка није могла да се договори око жанра. Циљна публика је јасна и то су млади, тако да филм у доброј мери подилази њима и ми имамо једну неозбиљну, лепршаву тинејџерску сапуницу, али је тим режисера ту негде хтео да смести и врло озбиљан трилер. Тако да гледате неозбиљну, лепршаву тинејџерску сапуницу, али вам је на моменте јасно да ту нешто не штима. То иначе може да буде добар спој и да се у идилу убаци ужас као шок, али овде тај спој напросто није добро фасовао и непристојна понуда доктора Кима Вадупа (врло лошег у својој улози) није добро легла у ову причу. Одвојено, ова два жанра би можда изнедрила солидне приче, али овако су напросто окрњили један други и имао сам осећај као да гледам два не баш срећно спојена филма. Као да то није било довољно, на трећој трећини филм мења сензибилитет и улеће у „Страву у улицу Брестова“ где четворо протагониста на јави има своје најцрње ноћне море и тај део није био успешан иако смо већ били упознати са позадинским причама ликова. Напросто квинтет режисера није поентирао, односно није нам показао шта је желео тим причама и страховима да постигне.

Свађа између протагониста одмах након те сцене је већ била уверљивија, а онда је наступио преокрет и филм је почео незадрживо да пада и то не само зато што је преокрет врло бледолик. Тај део је некако хорор, са све ничим изазваном грмљавином, као у старим добрим филмовима, са тим да овде то баш није изгледало добро. Све се одвијало и превише наивно и превише погодно и превише холивудски. Крај је урушио и оно мало што је до тада рађено. И то је жива жалост јер се неки потенцијал у филму видео.

Едукативни моменат: Куратонин, супстанца до које жели да дође Ким и која је супротстављена мелатонину јер одржава организам будним, измишљена је. Мелатонин већ није, он је хормон који производи епифиза и има бројне улоге, па и ту да регулише будност и спавање. Зову га „хормон таме“ јер се излучује ноћу и имају га и животиње, једнако дневне као и ноћне. Мелатонин се јавља и код биљака.

Оцена наставника:

(објективна баш)

Окрутна прича о абнормалном злостављању: Генроку женска генеалогија (残酷異常虐待物語　元禄女系図 1969) је јапански омнибус сачињен од три приче и све их спаја једна личност, а то је доктор Теруо Јошида који заправо покушава да помогне несрећним актерима. 

Критички осврт: Тема овог филма није само тема, као што је то случај у западњачкој кинематографији, већ постоји читав жанр који називају „ружичасто насиље“. Он је већ као жанр контроверзан и често се сматра интензивно мизогиним, али и протофеминистичким у свом огромном избору осветољубивих хероина које као да отелотворују бес неколико векова традиционалног угњетавања. Мени прилично изгледа као екстремнији садомазохистички однос и то је очигледно била инспирација режисеру Теруоу Ишију да састави своје приче, да ли зато што се то њему лично допада или је проценио да ће се допасти публици или је такав тренд тада био популаран у Јапану, не бих знао. Свакако је прилично користио еротику, мада не и експлицитне сцене секса. Заправо, сам чин није ни толико присутан колико само разголићавање и мажење. Но, оно што је заиста шокантно дешава се у другој причи где главна протагонисткиња има фетиш да буде са мушкарцима унакаженог тела. И једна од њених жеља је био – црнац! Уопште ми није пало на памет да Јапанци могу бити расисти. Врло занимљиво је да је протагонисткиња тражила од свог обожаватеља да јој достави црнца и он је то урадио. Буквално. Донели су човека у сандуку и када је отворила поклопац он је изашао, спреман за љубав. 🙂 У ствари, ти неки детаљи су ми шокантнији од самих прича. Приче се заправо разрешавају некако логично, мада трагично. И имају неку структуру и поруку и иако нисам фан садомазо фетиша, схватам да је и то тема коју је неко морао да обради. Оно што је лоше у филму су ефекти, а бојим се да управо оваква тема не може без њих. Једна од последњих сцена када доктор из стомака умируће труднице вади дете срамно је лоше решена, чак и за оно време. 

Едукативни моменат: У трећој причи окрутни господар је пустио бикове на плесачице. Тада им је рекао да је једини начин да преживе да скину своје црвене одоре. И погрешио је, биолошки гледано. Црвена боја не љути бикове. У ствари, бикови су делимично слепи за боје у поређењу са здравим људима, тако да не виде црвено. Према неким ауторима говеда у својој мрежњачи немају рецептор за црвено и могу да виде само жуту, зелену, плаву и љубичасту боју. Већина сисара (укључујући бикове) су дихромати. То значи да имају само две различите врсте чепића (фоторецепторе), за разлику од три код људи. Оно што бик види веома је слично визури човека са далтонизмом. Њима црвени огртач изгледа жућкасто-сиво. Можда је покрет матадора када маше црвеним огртачем оно што заправо разбесни бика јер то доживљава као претњу.

Оцена наставника:

(на три вуче)

Лига богова (封神榜 2016) је кинеска фантазија рађена према роману „Креација богова“ из 16. века писца Сјуја Џунлина. Радња се дешава у алтернативном свету где се боре силе добра и зла, а ове потоње представља мрачни цар који има врло моћну конкубину Фан Бингинг. Овај пар је могуће победити само уз помоћ светлосног мача, па ће крилати јунак Џеки Хунг кренути у мисију да га се домогне. Успут ће имати помоћ, али ће задатак и даље бити тежак.

Критички осврт: Овај филм је лудница од почетка. Све врца од ЦГИ, то се руши, то лети, то врти, то савија. Режисери Коан Хуи и Верни Јунг су били толико жељни да нам испричају гомилу тога у првих десет минута да су неке, мање битне сцене, чак и буквално убрзали. У првих пола сата се издешавало оно што би у другим блокбастерима сматрали финалном, епском битком. Радња свакако није систематична и јесте у хаосу и то је минус. На срећу да су дијалози прилично сведени тако да је све то могло да се пропрати. Чини ми се да су Кинези мало крадуцкали из „Господара прстенова“ и њихов чаробњак је пљунути Гандалф, а и сценографија је препознатљива. Но, оно што је ипак најважније у овом филму су борилачке вештине и заиста нису затајиле уз гомилу акробатике које је било и тамо где није било потребно. Укупно, ово је једна бајкица без много вредности и још мање порука, али је макар маштовита и шарена. И уложен је у њу заиста велики труд који треба ценити. 

Постоје неке занимљиве тривије у вези са овим филмом. Рецимо, филм је у области режије номинован за хонгкошку Златну метлу (даје се за најгора остварења), а освојио је ову „награду“ у области фотографије. Такође је и глумица Анџелабејби освојила исту ту награду за споредну улогу, мада је мени лично главна злица Фан више заслужна. Још што је занимљиво је да се филм не завршава победом добра, већ су обе стране на статусу кво и очигледно је био планиран наставак, али нигде нисам пронашао податак да је снимљен. Изгледа да је ту ипак пресудно било то што филм није зарадио као што је очекивано, мада је престигао свој буџет. Вероватно је и критика утицала, али без обзира на негативне рецензије ја не бих био тако строг. 

Едукативни моменат: Анџелабејби је рекла како је проживети један добар дан исто као и проживети цео живот. Нисам баш сигуран да је ово баш истина, али јесте тако да људи у једном квалитетно проведеном дану могу да стекну значајна животна искуства. 

Оцена наставника:

(колебао сам се да дам четири чак)

Биолошки зодијак

Никада се нисам опробао у астролошком занату, пре свега зато што се много не разумем, али то никада никог није спречило у Србији да буде експерт. 😀 Без шале, пошто астрологију не знам, али прилично познајем биологију, ја ћу вам дати својства личности на основу онога што кажу зоологија и антропологија о вашем знаку. Да ли ћу погодити? Вероватно нећу, али ће макар бити забавно или се надам да ће бити. 🙂

Овнови имају око за детаље!

Овнови, али и овце, имају правоугаоне зенице. Овакве зенице омогућавају широко видно поље, око 270 до 320 степени. То значи да овнови и овце могу да виде скоро све око себе, осим онога што је директно иза њих, а да не морају да окрећу главу! Пошто су честа мета предатора, ово помаже овновима и овцама да пазе на своје окружење, пре свега грабљивце, чак и када им је глава погнута док пасу.

Бикови су жртве непроверених трачева!

Сви знају да бикове љути црвена боја. И сви – греше. У шпанским аренама где су се спроводиле сурове игре са овим величанственим животињама, оно што је бикове изазивало је очигледно махање плаштом матадора, а не његова боја. У оку бика нема рецептора за црвену боју (као што их има код нас, а то је тип чепића), те они ту боју и не виде. Виде жуту, зелену, плаву и љубичасту.

Близанци воле да деле, осим оних који то не воле!

Сви знамо поделу близанаца на једнојајчане и двојајчане. Међутим, постоји још једна подела, а према томе како се одвија њихов ембрионални развој. Наиме, током нормалне трудноће, плацента (постељица) је извор размене хранљивих супстанци између мајке и њеног ембриона и касније фетуса. Крвни судови у пупчаној врпци бебе су одговорни за повезивање циркулације фетуса са циркулацијом плаценте како би се омогућила размена хранљивих и свих других корисних супстанци. Када постоји више од једног фетуса, као што је трудноћа близанаца или тројки, могуће су две врсте плацентације. Најчешћа је дихорионска плацентација, где сваки фетус има своју постељицу. Када оба фетуса деле једну плаценту, онда је та плацента монохорионска. И немојте да закључитие да једнојајчани близанци увек морају бити монохорионски јер – не морају. 

Ракови имају аристократско држање!

Можда сте чули да је крв јастога (који свакако припадају раковима) плава. И то није сасвим тачно, али није ни нетачно. Она је заправо безбојна, али када се јастог скува, она постаје непрозирна и поприма плаву боју у реакцији са атмосферским кисеоником. То је зато што крвне ћелије јастога садрже хемоцијанин, а тај протеин опет садржи бакар. Бакар оксидује када је изложен кисеонику на овакав начин, а бакарни оксид је плаве боје. У нашим крвним ћелијама (еритроцитима) је, поређења ради, протеин хемоглобин који садржи гвожђе. 

Лавови су таленти за караоке!

Лавови су једине познате врсте мачака код којих појединци урлају заједно – чак и младунци се придружују својим мјаукањем. Такво оглашавање обично траје око 40 секунди. Група лавова често риче заједно да би обележила своју територију јер се рика може чути са удаљености од 8 километара!

Девице хоће да буду питане!

Химен је остатак ткива унутар отвора роднице (вагине) који је остао због начина на који се родница формира током ембрионалног развоја. Обично је то мала количина додатног прстенастог ткива или у облику полумесеца око ивице вагиналног отвора. Многи људи би могли бити изненађени када сазнају да химен нема доказану медицинску или физиолошку сврху. Такође је изненађујуће колико погрешних представа о том делу женске анатомије постоји. Химен није ригидна творевина која се поцепа у току првог сексуалног односа, већ је флексибилна, растегљива. Иако постоје многи случајеви у којима жене доживе малу количину крварења због цепања химена при првом сношају, ово никако није универзално искуство, јер има много жена које имају врло мало ткива. Идеја да се невиност може измерити или проверити је врло штетан мит и не постоји исправан, односно поуздан физички „тест“ којим се може доказати невиност. У стварности, једини начин да сазнате да ли је жена имала секс је – да је питате.

Ваге поцрвене на плажи!

Хомеостаза је унутрашња равнотежа, односно саморегулациони повратак организма у стање пре но што је дошло до неких промена у његовом саставу или функционисању. У биологији, хомеостаза је стање сталних унутрашњих, физичких и хемијских услова које одржавају живи системи. Рецимо, уколико се спољашња температура спусти, наше тело ће реаговати дрхтањем мишића, као и ширењем и скупљањем одређених крвних судова. Наиме, крвоток ће се тада „преселити“ у унутрашњост тела, остављајући у кожи мање крви како би се мање и топлоте из крви одавало у спољашњу средину (зато су нам уши хладне, на пример). Када је јако топло, дешава се супротно и крвни судови коже се пуне крвљу како би спољашња (и ипак хладнија) средина примила топлоту наше крви (зато се тада заруменимо).

Шкорпије су романтичне готово као Французи!

Шкорпије изводе ритуал удварања који подсећа на плес, понекад познат као promenade à deux (ако не знате француски, ово значи „шетња за двоје“). Детаљи се разликују у зависности од врсте, али ако женка покаже интересовање за мужјака, обично почињу тако што се суочавају и држе једни друге за педипалпе (други пар антена, тамо где су кљешта), а затим се ротирају напред-назад заједно са реповима (зову се још и метазоме) подигнутим изнад леђа. Они понекад ударају својим метазомама заједно, али без убода и такво понашање се зове „клубовање“ (зовемо га још и „клабинг“). Плес може трајати од минуте до неколико сати. На крају плеса, мужјак одлаже свој сперматофор (спакована маса сперматозоида) на земљу за женку, а затим одлази.

Стрелчеви у ствари хоће да буду рибе!

У природи има врста које се баве стреличарством, али за израду овог хороскопа одлучио сам се за рибу-стрелца. На горњем делу уста ове рибе налази се уздужни жлеб који, када риба уз њега приљуби језик, делује на сличан начин као горњи део пушчане цеви. Стезањем шкржних поклопаца стрелац може да избаци неколико млазића воде један за другим у веома кратким временским интервалима. Није најјасније како стрелац погађа циљеве ван воде таквом прецизношћу. Због преламања светлосних зрака у води, риба би нормално морала да види циљ у положају који се разликује од стварног. Ипак, стрелци гађају са знатном прецизношћу на даљину од 90 до 120 центиметара, мада увек постоје и извори који претерују и наводе значајно веће даљине. Видео о овој риби имате овде.

Јарчеви су осетљиве душице!

Насупрот увреженом мишљењу да су козе спремне да једу било шта, оне су заправо веома избирљиве у јелу. Имају прилично осетљиве усне које користе у потрази за чистом и укусном храном. Често одбијају да једу сено по коме су ходале или које је лежало наоколо свега један дан. Козе су животиње стада и постаће депресивне ако се држе без других коза. Дакле, нездраво је за козу да буде усамљени кућни љубимци.

Водолије никако нису ленчуге!

Нећете ми замерити ако овај знак повежем са излучивањем, јер: водо-лија… 🙂 Иако постоји широк распон у количини знојења од човека до човека, у просеку особа се зноји између 0,5 и 2 литра на сат током физичке активности. Али према неким студијама, људи могу изгубити најмање 3 литра дневно, чак и ако цео тај дан ленчаре.

Рибе су крвопије, али нису тако страшне!

Кандиру, такође познат као риба вампир или риба чачкалица, врста је паразитског слатководног сома пореклом из басена Амазона у Јужној Америци. Ова чудна риба је озлоглашена због своје наводне способности да уђе у људске отворе, изазивајући јак бол и компликације потенцијално опасне по живот. Упркос овој репутацији, потврђени случајеви уласка кандируа у људска тела су веома ретки, а већина пријављених случајева заснована је на анегдотама и причама из друге руке. Кандиру се обично храни крвљу већих риба, а његова мала величина и клизава кожа омогућавају му да уђе у шкржне прорезе или друге отворе већих риба. Има витко и издужено тело, а чељусти су му опремљене оштрим зубима које користи да се причврсти за свог домаћина. Кандиру је обично краћи од 10 центиметара и углавном је сиво-браон боје, са спљоштеном главом и телом.

Лако Је Критиковати 207

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мртви као ја: Живот после смрти (Dead Like Me: Life After Death 2009) је филм настао из серије „Мртви као ја“ приказиване 2003. и 2004. Прича прати догодовштине „косача“ који убирају душе, а сами су некада били људи и ово обављају као редован посао. Њихову свакодневну рутину промениће нови шеф Хенри Ијан Кјузик. Његове методе се значајно разликују од рада претходника и то ће се допасти свима, осим Елен Мут (која и прича целу причу). Но, ускоро ће и остали схватити да им ново руководство више наноси штете него користи.

Критички осврт: Свакако једна слатка прича која држи пажњу и оптимистично гледа на живот, па чак и на смрт. 🙂 Међутим, не разликује се значајно од просечне епизоде серије, ни по формату, ни по озбиљности. Кад поменух ово друго, некако ми изгледа као да се режисер Стивен Херек није удубио и није разрадио пре свега лик Хенрија, тако да су његови мотиви до краја остали нејасни, иако су без сваке сумње важни. То исто није урадио ни у причи и иако ми видимо које репрекусије трпе главни ликови, некако је све то остало млако, баш као и поруке. Заправо не бих смео да потпишем да сам све поруке разумео. И рекао бих да је Стивен превише развукао неке сцене, посебно закључак између чланова Еленине породице. 

Едукативни моменат: Иако су „косачи“ веровали да ће проћи без последица ако не поштују правила, даља дешавања су их демантовала. Свака акција има своју реакцију и зато треба да будемо мудри.

Оцена наставника:

(али слатка)

Стигме (Stigmata 1999) је прича која прати младу жену Патришу Аркет, која ради у салону лепоте у Питсбургу у Пенсилванији. Када јој је мајка послала на поклон бројаницу коју је купила на сумњив начин на пијаци у једном селу у Бразилу, Патришин живот се променио. Почела је да добија ране по телу, тзв. стигме. Њен случај је привукао и свештенике и послат је Габријел Берн како би га истражио. Он је најпре мислио да Патриша не добија стигме јер је атеиста, али ће се уверити да она доживљава много више необјашњивих духовних феномена од наведених рана.

Критички осврт: Режисер Руперт Вејнрајт (или његов директор фотографије Џефри Л. Кимбал) се баш потрудио да сцене учини уметничким и необичним, из другог угла сниманим, са мноштвом крупних кадрова. И то је увек допадљиво, али ми некако не иде уз тему и сензибилитет овог филма. Свеједно, то и није тако лоше као што јесте често понављање мотива, па је Патриша макар два пута завршила на ауто-путу у хистерији, где аутомобили махнитају и сударају се, а црнопута пријатељица Нија Лонг јури за њом како би је спасила.

Руперт је показао амбивалентан однос и према науци и према цркви. У једној сцени смо имали силовит атак на науку коју заговара Габријел јер је он постао свештеник због наводних рупа у теоријама. При томе је мислио на теорију о постанку живота и за једног органског хемичара показао је крајње незнање (Земља није стара шест, већ четири и по милијарде година) и паушално схватање (елементи се нису поређали одједном у склад и дали живот). Са друге стране, Руперт је представио католичку цркву као олигархистичко тајно друштво које користи сва средства да би устројило религију како њему одговара. Оба ова гледишта ми превише вуку на теорије завере, што је у овом жанру дозвољено, али ми је уједно и прелако решење за заплет, те читав филм чини прилично лаганим штивом. И уз то је филм испао и наиван јер је на крају одговоран само један човек за устројство цркве и то је Џонатан Прајс. Јесте он кардинал, али да баш самостално одлучује некако ми не пије воду.

Патриша ме је врло непријатно изненадила, с обзиром на то колико је била слаба у овом филму, а иначе је сматрам добром глумицом којој оваква улога сигурно одговара.

Едукативни моменат: Стигме су ране које наводно настају без икаквог јасног узрока баш на оним местима где их је задобио и Христ када су га разапели (руке и ноге због клинова, леђа због бича, глава због круне од ружиног трња и бок због убода копљем). Стигматичари су најчешће жене, католкиње и врло религиозне, али божанска природа њихових рана није доказана. Заправо, у већини случајева истрага је показала да су у питању преваранти, а за одређен број њих да су у питању особе које имају неке поремећаје психичке природе, попут анорексије, на пример.

Оцена наставника:

(јесте јака, али је трица)

Авина запоседнутост (Ava’s Possessions 2015) је прича о девојци из наслова филма (глуми је Луиза Краус) која је, како опет наслов каже, била запоседнута демоном. Међутим, свештеник Џон Вентимилија је успешно извео егзорцизам и спасио је. Луиза се не сећа последњих месец дана, али је починила многа злодела и породични адвокат јој је саветовао да се пријави на групну терапију анонимних запоседнутих коју води Вас М. Стивенс и тако избегне затвор. Она је послушала савет, али то није решило питања која су је мучила, као ни демона који жели да се врати у Луизино тело.

Критички осврт: Овај филм је другачији у гомили опседнутих и док су се други режисери сличних филмова довијали како да препознатљиве сцене учине што ефектнијим, режисер Џордан Галанд је напросто био иновативан. При томе је и добар режисер и испричао је занимљиву причу која има и интригантну мистерију. Ипак, прича није перфектна јер ју је крај, који је потпуно опште место, унизио, а и љубавна прича између Луизе и Луа Тејлора Пучија завршила се пре него што је и почела и то онако успут. Момак није упоран, иако је тако изгледао све време појављивања. И нејасно је како то да се није заинтересовао за нестанак свог оца иако је постало врло јасно да Луиза има нешто са тим. Дакле, филм би требало мало избрусити, али и овако мислим да имамо један сиров дијамант. 🙂

Едукативни моменат: Ако демона посматрамо као своју мрачну страну, онда је Луиза успела сјајно да се избори са њим/њом јер није учинила оно што је желела (да убије свог филмског зета Закарија Бута), већ оно што је исправно (да га преда у руке правде).

Оцена наставника:

(ипак)

Џејкобове лествице (Jacob’s Ladder 1990) је прича која прати ратног ветерана из Вијетнама чије је име у наслову филма (глуми га Тим Робинс). Неколико година након рата он је разведен и живи са другом женом Елизабетом Пењом, која му је и колегиница са посла. Тада почињу да му се приказују демони, како их је он назвао, те он осећа да му је живот угрожен. Елизабет покушава да га разувери, али се тада појављују његови саборци, такође ветерани, који имају исти проблем као и он. Сви они покушавају да сазнају шта им је то војска учинила, али откривање истине показало се као немогућа мисија.

Критички осврт: Режисер Адријан Лајн уме да направи добре прелазе и да заинтересује већ у првим минутима филма врло ефектним детаљима. Кад кажем прелазе мислим и на оне када прави флешбекове ка претходном Тимовом животу, али и оне који се односе на жанр филма јер он из натприродног хорора полагано прелази у трилер, да би се наново вратио на оноземаљско. Међутим, колико ти прелази сценски изгледају добро, истовремено делују као дезоријентишући скокови логике и структуре. Овде немамо причу у правом смислу те речи или можда имамо више верзија једне приче које теку паралелно. Посебно је танана прича која се односи на теорију завере јер је реакција једне моћне Владе САД сувише млака, неспретна и неусредсређена. Свеједно, тешко је рећи шта је заиста лик који тумачи Тим преживео (или није), али емоције су праве, баш као што су и поруке овог филма. Никако не можемо оспорити квалитет целог овог остварења.

Едукативни моменат: Без обзира шта се заиста десило Тиму у том рату – да је био жртва неетичког експеримента или да је погинуо, исход је лош и то је једини исход који проистиче из рата. Јер рат је лош.

Оцена наставника:

(млака)

Сотонин мали помоћник (Satan’s Little Helper 2004) је прича о дечаку из једне америчке варошице, који је љут што је његова обожавана сестра Кетрин Виник пронашла дечка. Тумарајући улицом у бесу, наишао је на човека прерушеног у Сотону и замолио га да му буде помоћник, али и да пошаље дечка његове сестре у пакао. Испоставило се да је Сотона сјајан другар за игру и да на врло кул начин масакрира наоколо људе што је била несвакидашња и фасцинирајућа представа за клинца. Проблем је у томе што је све то стварно јер је дечаков другар поремећени психопата и масовни убица.

Критички осврт: Допала ми се идеја која „вози“ овај филм, мада јесте морбидна. Такође ми се допада и како је креирана дисфункционална породица мајушног деликвента Александара Брикела. Допада ми се јер није у питању класична прича и он није злостављано дете. Наиме, његова филмска мајка Аманда Пламер се труди, али очигледно све ради погрешно. Иначе и Аманда и клиња и сви остали глуме добро (клиња можда и најбоље). Сцене убиства у овом хорору су најслабији моменат. Нису страшне, често су недовршене и понекад су врло натегнуте, попут убиства два полицајца у колима. Са друге стране, режисер Џеф Либерман је показао да се разуме у свој посао и филм има неколико кул снимака, попут оног када се иза малог помоћника промаљају мале нинџе или када је Џеф правио компарацију сцене из видео-игре и дечака који бесциљно лута градом. Да ли је хтео да потцрта зависност од те забаве која је сада све присутнија међу младима? Опет, игрицу је дечаку набавио његов филмски отац Вас М. Стивенс и опет долазимо до родитељских грешака и породице која не функционише. То свакако причи даје неку дубину и слојевитост, али ћемо је ипак видети само ако се баш, баш потрудимо. Некако је јасно да је Џеф желео да направи само филм за забаву. И да поменем да је у многим сценама „Ноћ вештица“ била очигледан узор.

Неких танких и чудних момената има и мимо хорор сцена (за које нисам додао и да су праћене лошим ефектима, посебно Васово убиство), па тако Кетрин буквално запањено себе гледа у огледалу као да не зна колико је згодна и обдарена. Такође нисмо сазнали шта се десило са малим нинџама када им је Александар подметнуо лекове наместо слаткиша. Ситних грешака дакле има, а и сама реализација није најбоља. Све је врло осредње. Међутим, оно што не могу да занемарим је да је Џеф био на добром трагу и језу је правио на сјајан начин. Антагониста је ћутљив лик и он се несметано шврћка међу светином јер сви мисле да је он или неко други или безазлени маскирани партимен. Ликови заправо и не знају колико су рањиви. Уз нешто бољу продукцију и разрађеније хорор сцене ово би био изузетан хорор.

Едукативни моменат: Психопата је заиста убијао људе, а малишан је веровао да је све то игра. Не верујем да ћемо се у животу суочавати са нечим тако драстчним, али смо свакако на примеру овог клиње научили једну ствар, а то је да је јако важно да разликујемо оно што људи заиста чине од онога како ми тумачимо њихове поступке.

Оцена наставника:

(климава)

Моја душа да се узме (My Soul to Take 2010) је познати режисер Вес Крејвен написао и режирао након паузе од четврт века. У граду Ривертон полиција је у акцији лова на тамошњег вишеструког убицу који је управо убио своју трудну жену. Акција није прошла добро јер је он успео да убије и повреди још људи и побегне у шуму. Те вечери се родило седморо беба. Након шеснаест година тих седморо прослављају рођендан уз морбидну церемонију која је у вези са кољачем. Овај рођендан се испоставља различитим од свих претходних јер наново крећу убиства и управо страдају ових седморо младих.

Критички осврт: Почетне сцене су баш обећавале, морам признати и заиста су ме заинтересовале. Надаље се филм одвијао другачије и ово Весово дело извиждала је публика, а искасапила критика горе него касапин у његовом филму, али ја не бих био толико строг. Филм је дефинитивно испод Весових могућности, али има својих добрих страна, попут поделе улога, на пример. Не могу да замислим бољег детектива од Френка Грила, он просто има презахвалну физиономију и харизму за ту улогу, а и други су погођени потпуно. Такође, неких изненађења има, па смо тако тек након пола филма сазнали да су Макс Тириот и не баш уверљива Емили Мид брат и сестра, те цела та породична сага јесте некако интригантна. Вес је чак успео да на крају направи и интригу ко је заправо убица и било их је макар троје у игри: Макс, његов друг Џон Магаро или Емили. Можда чак и слепи Дензел Витакер. Надаље, избор се сузио, али се чини ми се сузио и Весов осећај за логично јер су се ликови понашали мимо сваког здравог разума, чак и за тинејџере. Макс голорук јури за убицом који има нож, да би натрчао најпре на Дензела, а потом на Џона, те су њих двојица започели ћаскање (сумњичаво, али и даље ћаскање) у кући са превише лешева и вероватно убицом у некој од соба. Џонова непристојна понуда која је уследила нема баш много везе са оним што се дешавало коју сцену раније, а нема много ни смисла што је убица одустао да зада коначан ударац Максу. Све је то врло трапаво. И ако ћемо да ситничаримо, а с обзиром на оно што се испоставило на крају, Зена Греј никако није могла да из учионице види убицу како се скрива иза дрвета. Дијалоге не могу да похвалим баш да су виспрени, али довољно су необични. На крају крајева, умни дијалози и нису нешто што од тинејџера очекујемо.

Нажалост, још много тога заиста не ваља у филму, пре свега хорор сцене које нимало нису страшне иако врцају од крволиптања. Вес је начео неку урбану легенду да седморо рођених има по неку страну личности иначе психотичног убице који је патио од поремећаја вишеструких личности и то звучи занимљиво. Међутим, ту идеју уопште није ни искористио, ни разрадио, тако да је све прошло као један сасвим просечан слешер са врло сведеним хорор сценама.

Едукативни моменат: Макс и Џон су представили (и то јако добро) калифорнијског кондора и рекли неколико тачних ствари о овој птици. Рецимо, да потиче из плеистоцена и да му је распон крила импозантних три метра, док је дуг преко једног метра. Занимљиво је да ове птице много чешће мешају са авионима него са другим врстама птица. То дечаци нису рекли, али је такође могло да се чује и научи у овом филму. 🙂

Оцена наставника:

(нажалост, објективна)

Урбане легенде (Urban Legend 1998) је прича која се дешава у студентском кампусу Универзитета Пендлетон. Студенти тог универзитета постају мете маскираног серијског убице, који своја убиства базира на урбаним легендама.

Критички осврт: Прва сцена убиства је добро осмишљена и реализована, уз велики плус што је у њој учествовала шашава Наташа Грегсон Вагнер и стандардно добри Бред Дуриф. И друга убиства су маштовита, а и каква би била када је тема филма таква, али сама радња апсолутно креативна није. Ово је сасвим класични хорор са (потпуно неубедљивом) лепотицом Алишом Вит која је у проблему јер јој убица убија редом све пријатеље и манијакално-депресивну цимерку Данијелу Харис. Ту је и принц спаситељ Џеред Лето, а да би се одвратила пажња ту је и виђени кривац Роберт Инглунд (кога је тешко заборавити као легендарног Фредија Кругера), мада и чудни домар Џулијан Ричингс, што свакако значи да они нису ти и да убица мора бити неко други и кога Алиша добро познаје. Да би одржао напетост, режисер Џејми Бланкс је неке сцене довео до ивице пуцања попут наводног напада на Ребеку Гејхарт на базену. Зашто би се девојка која је ушла тамо свлачила на самој ивици базена када постоји свлачионица коју смо сцену касније и видели? Џејми је такође одржавао и романсу, па имамо и разговор Алише и Џереда на журци који наједном, ничим изазван, постаде Алишина срцепарајућа тугованка погодна да је Џеред утеши. Наравно, ту упада Ребека јер љубавни троугао је ипак интрига коју не ваља не искористити. И зашто не искористити и мало сумње бачене на Џереда? Убица би свакако требало да буде мушко. Или не? 🙂 Углавном, када је Ребека прекинула романсу, некако је изгледало да ће Алиша да потрчи да се извини пријатељици јер јој је преотела дечка. Ипак то није учинила јер је просто било погодно. Крајње је чудно да пуна кућа младих на журци нису пронашли тело Мајкла Розенбаума у тоалету. Очекивао бих најмање ред испред тоалета, а и на таквим згодама увек има и младих у кухињи и сигурно би видели окрвављену и широм отворену микроталасну где је скончао Мајклов пас. Но, убица је свеједно успео да изнесе то тело из пуне куће и питање: како, бре – остаће једно од оних на које никада неће бити одговорено. Желим да кажем да је Џејми форсирао ствари и чинио их погодним, али је осим сцена натегао и време и простор и када бисмо размислили, тешко бисмо једног убицу могли да сместимо на сва места деловања. Студентски кампус ипак није толико мајушан. Но, и ако прихватимо да је Ребека имала натчовечанску снагу да све те лешеве прикупи и однесе на поткровље зграде, њено преживљавање је тек натчовечанско. Упуцана је два пута и пала са врха зграде, али и даље је замахивала секиром. Не можеш је убити попут Мајкла Мајерса. Но, последња сцена је сасвим добро решење.

Едукативни моменат: Алишина цимерка је боловала од манијакално-депресивног стања, који називају још и биполарни поремећај. Са овом болести можемо да се упознамо на овом линку.

Оцена наставника:

(објективна)

Урбане легенде: Коначни рез (Urban Legends: Final Cut 2000) је наставак претходног филма. Радња је премештена на престижни факултет драмских уметности. Неколико њих, укључујући и Џенифер Морисон, режира филмове који ће им бити дипломски радови, али и адути за стицање Хичкокове награде. Међутим, серија убистава десеткује Џениферину филмску екипу. 

Критички осврт: Ма шта год критика рекла, мислим да је режисер Џон Отман направио мудре резове у филму „Коначни рез“, ако изузмемо то да је направио наставак на један већ доказани финансијски успех и добро употребио два најзанимљивија лика одатле: Лорету Девајн и Ребеку Гејхарт. Напунио је филм прелепим људима и уз неколико чудака усмеравао је кривицу према многима од њих јер су сви сумњиви. Такође је филмску чаролију појачао тиме што његови актери снимају своје филмове, па имамо филмове у филму и самим тим је јунацима био изазов да разлуче стварно од фиктивног. Ту је и могућност да антагониста користи застрашујуће маске, а реквизити су допринели живописнијем амбијенту. То се посебно показало погодним у финалној сцени када се прави Лоретин пиштољ помешао са лажним пиштољима намењеним за сцену, па су протагонисти и антагониста грозничаво приграбили комад надајући се да узимају прави. Још једну ствар морам признати Џону, а то је да је правио мање логичких грешака у односу на свог претходника Џејмија Бланкса.

Што се квалитета приче тиче, он јесте упитан. Објективно, ово је сасвим осредњи хорор и исти такав трилер, са много општих места. Ништа ново није донео ни франшизи, ни поджанру у којем је рађен. Но, иако је Џон дао омаж филмској уметности, прилично сам убеђен да није имао идеју да овде ствара уметност, већ нешто значајно конкретније.

Едукативни моменат: Урбана легенда или савремена легенда је жанр фолклора који се састоји од прича које циркулишу као истините, посебно као случајеви који су се догодили „пријатељу пријатеља“ или члану породице, често са ужасним или шаљивим елементима. За разлику од легенди које су настале у култури древних народа, ове су новијег датума и карактеришу их модерни услови живота и технологија.

Оцена наставника:

(боља него претходна)

Фимејлијен: Космичка симпатија (Femalien: Cosmic Crush 2020) је секси СФ о свемирској експедицији коју сачињавају лепотице и које су на некој планети откриле храм. У том храму је ентитет који их запоседа и претендује да оне за њега направе царство. Међутим, Алтеријанке, бића од чисте енергије, доћи ће да стану на пут пипколиком узурпатору.

Критички осврт: Надам се да сам у горњем пасусу добро описао радњу јер ни мени није баш најсхватљивија. Све је врло глупо и са истом таквом глумом. Овај филм би требало да продају расне лепотице које су практично све време голишаве, али бојим се да то није довољно, посебно поред интернет садржаја врло богатог и значајно експлицитнијег на ту тему. 🙂

Едукативни моменат: Једину паметну је рекла Кира Ноар, а то је да енергија не може да се уништи, већ само може да прелази из облика у облик. Кира је то рекла пошто је глумила биће наводно сачињено из чисте енергије, а оно што је рекла је закон очувања енергије.

Оцена наставника:

(чита се нула)

Вини Пу (Winnie the Pooh 2011) је цртаћ рађен према истоименом роману аутора А. А. Милна и Е. Х. Шепарда. Јунак из наслова је плишани медвед који, заједно са својим другарима, живи у столетној шуми. Њихова данашња авантура је да тужном магарцу Иару пронађу реп који је изгубио.

Критички осврт: Прелеп је цртани и баш је за малу децу и због естетике и због васпитно-едукативног момента. И таман је одређена права мера код овог момента, а посебно ми се дојми што је све рађено у књизи, те је и то васпитни део сам по себи. Хумор ми се такође допада. Све похвале.

Едукативни моменат: Вини се одрекао свог меда да би помогао другару и такво постављање приоритета говори о једном исправном ставу и дивном карактеру.

Оцена наставника:

(слатка, баш као што је и филм)

Лако Је Критиковати 206

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Матурско вече (Prom Night 2008) је не баш римејк истоименог филма из 1980, али тема је врло блиска. Британи Сноу је девојка која има трауму јер је њен бивши наставник Џонатон Шек био болесно опседнут њоме и да би је се домогао побио је целу њену породицу. Три године након тога била је под старатељством свог ујака (Линден Ешби) и ујне (Џесалин Гилсиг) и дочекала је своје матурско вече. Међутим, вече које би требало да буде за памћење, претвориће се у незапамћено крвопролиће јер је у међувремену Џонатон побегао из затвора и жели да Британи буде само његова.

Критички осврт: Млади су, наравно, лепи, тако да имамо Барби (Британи), Кена (Скот Портер) и Барбине другарице бринету (Џесика Страуп) и црнкињу (Дејна Дејвис). Мало ми је та америчка политичка коректност преко главе, али разумем да неки стандарди морају да се испуне, а овај филм је управо такав – рађен према стандардима за слешер поджанр. Тако рађен филм неминовно мора да има сцене које су врло предвидљиве и јасно је ко ће бити следећа жртва. Чак ми је врло било јасно на који ће начин, поред толико присутне полиције, Џонатон напустити хотел. Овај филм није лош, али дефинитивно није добар. Он нема иновацију ни у једном детаљу и самим тим није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Упркос пристојном буџету и истој таквој глуми, безличан је и филм који је тешко запамтити по било чему.

Едукативни моменат: Када је Скот рекао Британи да јој обећава да ће полиција ухватити Џонатона, она га је резигнирано упитала како може да јој обећа тако нешто. И у праву је. Не можемо давати обећања која не можемо да испунимо, а још мање у нечије туђе име.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Изгубљена душа (Anima persa 1977) је филм базиран на истоименом роману из 1966. аутора Ђованија Арпина. Лепушкасти момак Данило Матеи је дошао у Венецију да студира. Тамо је одсео код свог ујака Виториа Гасмана и ујне Катрин Денев. Врло брзо је открио да у њиховој луксузној кући имају тајну собу, али и да обоје имају још много тајни.

Критички осврт: Нисам сигуран колико је овај филм хорор или трилер, како га поједини сајтови сврставају, јер тих жанрова у овом филму има буквално у траговима. Али свакако јесте драма и то добра и врло тужна прича. И чудна је, али и донекле предвидљива. Глумци су више него солидни у својим улогама, мада је Виторио превише доминирао и добио заиста много простора за своје монологе. И монолози и дијалози су јаки, а референцирају и на нека књижевна и филозофска дела, што свакако ваља.

Едукативни моменат: Данило је на крају напустио студије примењене уметности јер је схватио да нема довољно талента да би био добар сликар. Свакако морамо да будемо објективни према себи како се не бисмо заносили нечим што је нереално.

Оцена наставника:

(прилична)

Мушкарци (Men 2022) је прича о Џеси Бакли која је постала удовица и путује на одмор на село како би се опоравила од шокантног самоубиства њеног мужа. Но, ни тамо мира нема јер је узнемиравају и муче чудни мушкарци у селу, а све их тумачи Рори Кинир.  

Критички осврт: Прво што сам приметио у филму је одлична глума и иста таква фотографија. И кућа у коју се досељава Џеси је одлична. Буквално изгледа као кућа из бајке, ако не већ дворац. Прави рај, али о томе ћу после. Темпо филма изгледа спор, али уопште није. Можда је до тога што је режисер Алекс Гарланд правио добре контрасте, па су се узнемирујући моменти дешавали у контрапункту са умирујућим и божанственим сликама природе. Једна од првих сцена се дешава у тунелу, након дуже Џесине шетње по шуми, где она певуши, али тада креће да се дешава страва и то прилично нагло. Код ове страве је занимљиво што сваки мушки лик у селу је заправо исти глумац, односно Рори. И у неким другим филмовима смо имали ситуацију да исти глумац тумачи више ликова, али овде је то утолико ефектније јер је у хорор контексту. Страшне сцене нису праћене јаким звуцима, како је то иначе случај, али је Алекс иначе добро уклапао звуке и музику.

Алекс је у доброј мери референцирао на религију и лајтмотив је дрво јабуке, а кућа са окућницом је прави рај. Ту је и Ева (Џеси), као и Адам (Папа Есиједу) који је настрадао због ње, ако ћемо према свештенику који се појављује у неколико сцена и којег наново глуми Рори. Џеси и јесте дошла на село како би се ревитализовала, али се преварила у начину. Овде није у питању промена средине, већ читавог друштва. Рори се појављује у виду различитих мушкараца од којих сваки има неки свој карактер, али нам Алекс поручује да сви они имају нешто суштински слично, а то су прихватљиви и неприхватљиви системи вредности. И они осуђују јер Ева је та која је крива, она је навела Адама да уради ово или оно, као да Адам нема сопствену слободну вољу и могућност одлучивања. Углавном, Рори задобија сличне повреде као и Папа, што има неког смисла, али ми се чини да је Алекс на крају ипак претерао са мултиплим порођајима мушкараца, без обзира што су специјални ефекти фантастични и без обзира што је метафора јасна. Рори је представљен као некакво божанство природе, односно Зелени човек, симбол поновног рађања, који у хришћанству има споредну улогу и најчешће се појављује као декорација у архитектури. Мушкарци који рађају један другог у ствари штите свој род и држе жене у потчињеном положају и то јесте оштра критика религији. Без сваке сумње филм има дубину.

Едукативни моменат: Папа је трагично завршио јер није желео да утиче на своје одлуке, већ на Џесине. Ми најчешће нећемо завршити баш трагично, али нећемо много урадити ако се руководимо туђим одлукама.

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Хронике мутанта (Mutant Chronicles 2008) је футуристички филм инспирисан друштвеном игром истог назива. У будућности људско друштво је у непрекидном рату, али ће ситуација постати још грђа када све зараћене стране добију неочекиваног заједничког непријатеља. Наиме, наново се покренула машина из древних времена пристигла из свемира која људе претвара у убојите дронове. О овој машини највише зна свештеник Рон Перлман и он је организовао мисију са неколико војника са циљем да униште машину. 

Критички осврт: Морам да признам да је на почетку добро дочаран рат у свега неколико минута. И то нису једине добре сцене у филму. Режисер Сајмон Хантер је направио добру атмосферу користећи најчешће сиве и жуте тонове, а сцене су му прилично маштовите и интересантне. Цела прича има свој ток, довољно предвидљив, али опет узбудљив. Међутим, поставка приче није добра, збрзана је и без промишљања. У 2707. војска (која је све време активна и ратује, као што већ написах) није у стању да се избори са мутантима, али то јесу били у стању људи од пре 10.000 година, са каквим већ оруђем да су имали тада. Но, да кажемо да су били вештији и срчанији, али нису баш били интелигентни. Зашто ти стари нису искористили бомбу, коју су описали у својој хроници (чак и како се поставља), већ су је одвојили, а машину закопали? Нека питања остаће без одговора, али је то мањи проблем. Већи и највећи проблем у овом филму су прилично лоши специјални ефекти. Овакав филм не може да се снима без буџета. Иначе, глумци су солидни, свакако не прва холивудска поставка, али неки пристојан други ред.

Едукативни моменат: Стив Тусен је био једини учесник мисије који је одбио награду за то што чини. Рон га је описао као врсту људи коју треба да чувамо, а не жртвујемо. Заиста, племените људе треба и чувати и причати о њима као о узорима. 

Оцена наставника:

(ми наставници ово зовемо мотивациона оцена)

Ајкулина страна месеца (Shark Side of the Moon 2022) је наслов који много боље звучи у оригиналу, на енглеском јер се „ајкула“ (shark) римује са „тамна“ (dark). Руси су, током хладног рата, развили хибриде ајкула и људи и ти хибриди су доспели на тамну страну Месеца. Много година касније, екипа америчких астронома је доживела хаварију приликом слетања на Месец и доспела на исто место. И тамо су се суочили са ајкулама које су интелигентне и спремне да им преотму летелицу и њоме се домогну Земље.

Критички осврт: Већ прва сцена је јасно указивала да ће ово бити крш филм. Двојица научника су у супертајној руској установи ослободили људе-ајкуле на најглупљи могући начин, те су ови мутанти кренули да тамане све пред собом. Војска, иако наоружана, немоћна је и њих двојица одлучују да намаме свих неколико десетина монструма у ракету и лансирају је на Месец. При томе, један од њих је морао да се жртвује и да изађе из сигурности кабине и ми тада откривамо да људи-ајкуле нису још стигли до кабине, иако су тек сцену раније ударали на врата од кабине. И надаље је филм био треши и заправо све више треши како је време протицало (тај научник је преживео и касније сазнајемо да има усвојену кћерку на Месецу са леђним перајем и која тамо може да дише без проблема) и врло налик сличним црно-белим СФ филмовима. За један треши филм ефекти и продукција и нису увек били лоши; чак и људи-ајкуле не изгледају сасвим глупо. Глума је, пак, за један треши филм сасвим адекватна. 🙂 Емоције су превише површне и екипа заборавља своје настрадале другаре већ у наредној сцени. Неколико сцена је био јако препознатљиви „копи-пејст“ из првих делова „Парка из доба јуре“ и „Ејлијена“, али то ништа није поправило утисак. Баш као ни последња сцена која јесте симпатично решена. Оно што ме највише фасцинира је како је неко, односно сценаристи Рајан Иберт и Ана Расмусен, уопште дошли на ову идеју и како су, заједно са режисерима Гленом Кембелом и Тами Клен, разрадили овакву радњу? Треба имати заиста чудновату машту за овако нешто. 

Едукативни моменат: Нама ајкуле свакако изгледају и застрашујуће, крвожедно и моћно, али би тешко оне могле да буду модел организам који би преживео на Месецу. За сада знамо да сурове услове у свемиру могу да поднесу само водени медведићи, група животиња која се јасније види тек уз помоћ микроскопа. Кликом на овај линк видећете један чланак баш о томе.

Оцена наставника:

(размишљао сам се за плус, али ипак не)

Научна фантастика, први том: Озирисово дете (Science Fiction Volume One: The Osiris Child 2016) је футуристички филм који се дешава на другој, тераформираној планети где се између осталог налази и озлоглашени затвор. Компанија која води ту планету експериментише са затвореницима претварајући их у чудовишта, која се отимају контроли онда када су затвореници успели да побегну. Компанија, на челу са генералом Рејчел Грифитс, у сигурности објекта који лети над планетом, жели да заташка читаву ствар, али то никако не жели поручник Данијел Макферсон чија је кћерка Тиган Крофт на планети и изложена опасности. Он ће се спустити на планету и уложиће све напоре да је спаси.

Критички осврт: Ово је сасвим солидан СФ, али не без мана. Чудовишта, која су главна атракција филма, уопште нису страшна и нема много сцена где је у фокусу борба са њима. Много су фреквентније и узбудљивије сцене када се људи међусобно сукобљавају. Поставка радње је класична, а да таква не буде и реализација потрудио се режисер Шејн Абес који је целу причу изделио на више мањих и поређао их нешто другачијим редоследом. Ликови су стереотипи и њихове реакције су биле онакве каквим би их од таквих карактера и очекивали. Но, глумци су их добро тумачили и Келан Лац је био пријатно изненађење.

Едукативни моменат: Данијел је рекао да никада не треба веровати особи којој нешто треба од вас. Такође је рекао да никада није срео особу којој ништа није потребно од неког другог. Ово је мудро, али и збуњујуће, тако да је Келан ту био много прецизнији: поверење се гради. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Рубикон (Rubikon 2022) је СФ који се дешава у будућности у једној свемирској станици на којој се обрело троје људи у тренутку када је глобална катастрофа уништила становништво на Земљи. Један од њих Марк Иванир развио је систем са алгама које неограничено производе кисеоник, што им је омогућило да на станици проведу и цео живот. Преокрет настаје када откривају да је на Земљи у бункеру опстало триста људи, али им понестаје кисеоник. Ово троје могу да их спасу, али то би значило да се одрекну сигурности станице и упусте се у ризик спуштања на Земљу. И мишљења су подељена, тим пре што откривају да је једини женски члан посаде Јулија Франц Рихтер – трудна.

Критички осврт: Одлична је сцена када лепа Јулија гледа смак света. Иначе су сцене добре у филму, мада нема много ефектних. Нема ни превише узбуђења и по свој прилици ми гледамо овде једну свемирску драму између троје људи који су присиљени да буду породица. Прича је превише предвидљива, али заиста није лоша, баш као ни глума. Оно што ми се јако допало у овом филму су дилеме у које нас је ставила режисерка Магдалена Лаурич о томе шта је морално, а шта исправно, колико вреди људски живот и да ли вреди живети га под било којим условима. То свакако филму даје одређену озбиљност и ово јесте једна таква, озбиљна прича.

Едукативни моменат: Према речима Џорџа Благдена за смак света описан у филму криви су гасови пермафроста. Реч пермафрост у српском језику представља англицизам и ако се етимолошки рашчлани представља сложеницу изведену од две енглеске речи; permanently („трајан”) и frost („мраз”), па би буквално значење у српском језику било „трајни мраз”. Представља зону вечито смрзнутог тла у којем је заробљена органска супстанца која потиче од организама који због ниске температуре нису могли да се разграде. Све док ова органска супстанца остане замрзнута, остаће у вечном леду. Међутим, ако се одмрзне, распадаће се, ослобађајући угљен-диоксид или метан у атмосферу. Због тога је угљеник пермафроста важан за проучавање климе.

Оцена наставника:

(јака)

Аниара (Aniara 2018) је СФ који су удруженим снагама зготовили Швеђани и Данци, а рађен је према истоименој песми нобеловца Харија Мартинсона који ју је објавио 1956. Прича се дешава у будућности када људи за свега три недеље путују од Земље до Марса. На једном таквом броду, чији је назив у наслову филма, људи су се упутили на суседну планету, али им је свемирски отпад направио хаварију. Последица тога је била да скрену са курса и да одбаце све гориво које имају. На броду који бесциљно плута, људи су препуштени празнини свемира.

Критички осврт: Аутори овог филма нису пазили баш на све детаље, тако да је Емели Гарберс по изласку из притвора угледала ђубре по броду којег касније није било. Осим тога, овде је врло упитно питање одрживости и то баш у вези са овим ђубретом. Ако се ствара и одбацује, мора да се стварају и нови предмети, а на броду сировине нити су доступне, нити су неограничене. Истина, у једној од последњих сцена ми видимо да је брод изгубио енергију. Неке сцене су предвидљиве, па је тако било прилично јасно да ће се Емелина филмска љубавница убити и да ће успут починити чедоморство. Но, свеукупно, дешавања на изолованом броду су ипак другачија од очекиваних. Нема побуна, хаоса и насиља, већ на неки начин брод наставља да функционише са посадом и путницима чије се улоге донекле мењају. Постепена деградација свих актера је више него приметна без обзира што се прича готово искључиво фокусира на Емели. Филм се завршава истовремено и депресивно и сатирично јер беживотни брод након готово шест милиона година од почетка путовања наилази у сазвежђу Лира на планету истоветну Земљи.

Филм можете да схватите како год желите, или као метафору људске креативности која увек тежи да изађе из зацртаних оквира који су нам физички дати (јер Емели прави холограм природе како би људи могли да гледају у светлост водопада, а не у мрак свемира) или као нашу потребу да дамо смисао чак и тамо где га одистински нема. Ту су наравно и сонда која је сламка спаса или нада која увек постоји. Филм у доброј мери референцира на устројство друштва и Арвин Кананијан је остварио упечатљиву улогу и прави је представник власти, у овом случају капетан брода. Некако у овом филму све има значење (подтекст) и верујем да ће на вас оставити утисак, баш као што је и на мене.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Емели рекла својим ђацима да без неког великог открића они не би били ту где су данас. И то је саркастично јер Емели је мислила на технолошка достигнућа, а ситуација у којој су се баш они нашли је била безнадежна. Само откриће је ипак потребно и онај који је до њега дошао није одговоран ни за технолошка достигнућа ни за њихову тешку ситуацију. Одговорни су људи због начина како ће то откриће применити у пракси.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

2067. (2067 2020) је СФ који започиње у години из наслова филма. Пошто су људи уништили све биљке на планети, кисеоник се више не производи природним путем, већ га стварају велике компаније. Међутим, ни то није довољно и човечанство је пред колапсом. Младог радника на одржавању Кодија Смита-Макфија позвала је једна од шефица компаније Дебора Мејлман и понудила му да времепловом оде 400 година у будућност како би од будућих генерација добио решење проблема за недостатак кисеоника и лек за оне који су услед тог недостатка оболели. Наиме, неко из будућности је управо захтевао да Коди буде тај који ће доћи. Иако је нерадо оставио своју болесну супругу, ипак је отишао у будућност и тамо је схватио две ствари. Једна је да тамо нема више никог, а друга је да његова мисија уопште није била да пронађе лек и спаси све људе које је оставио у 2067.

Критички осврт: Филм је већ у поставци футуристички, али зашто не би био још футуристичкији? Зато момак из будућности Коди времепловом одлази у заиста далеку будућност. Но, идеја је добра, иако предвидљива, можда малко конфузно реализована са превише развученим сценама. Критичари су овом филму листом замерили дијалоге и морам да се сложим са њима. Они некако и највише уносе конфузију, а и лик који тумачи Рајан Квантен. Његов лик јесте у компликованом односу, али опет је толико неконзистентан да буквално осцилује све време у својим мотивима и осећањима. Крај је претерано помпезан и погодан, али не могу да занемарим добре еколошке поруке које шаље.

Едукативни моменат: Рајан је рекао да без таме нема ни светла. Све је рекао. 🙂 

Оцена наставника:

(свакако плус)

Инвазија (Вторжение 2020) је наставак филма „Привлачност“ из 2017. У прошлом наставку се ванземаљац Ринаљ Мухаметов жртвовао како би спасио вољену Земљанку Ирину Старшенбаум, а у овом ће се испоставити да је ипак жив и да није одустао од ње. Међутим, вештачка интелигенција приспела са његове планете је пресудила да је Ирина сувише опасна и одлучила је да је елиминише по сваку цену. 

Критички осврт: Ирина је баш била слаба у овом филму и глумила је отприлике као да се налази у некој нашој новокомпонованој серији. Остали ликови су се већ боље снашли, мада ми лик који тумачи Александар Петров није баш конзистентан. Радња је у реду, а Руси су пред своје протагонисте поставили велике изазове и све учинили да буде врло узбудљиво, са импресивним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: У овом филму је врло јасно показано како може да се манипулише јавним мњењем путем дезинформација у медијима. Пошто је ово СФ то је радила ванземаљска вештачка интелигенција, али у свакодневном животу то могу да ураде и (обични) људи. Зато увек треба имати критички став према информацијама.

Оцена наставника:

(блага)

Лако Је Критиковати 205

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвена светла (Red Lights 2012) је филм о двоје необичних научника и универзитетских професора Сигорни Вивер и Килијану Марфију који по читавој земљи откривају преваре разних видовњака и медијума. Иако врло лагано решавају сваки случај, суперпознати исцелитељ Роберт де Ниро остаје тврд орах и на добром путу да факултет (на којем ово двоје раде) призна његове моћи. 

Критички осврт: Идеја којом почиње овај филм, а то је да стручњаци откривају преваре лажних медијума и опсенара уопште није ни нова, ни ретка. Ипак, све делује свеже пре свега захваљујући харизми и духу које су од прве сцене унели Сигорни и Килијан. Међутим, филм не иде узлазном линијом како сам очекивао, мада ни не пада превише. Заправо, очекивао сам паметнију радњу. Иако се она кретала ка жанру који волим, те је све указивало да је Роберт не само натприродно моћан, већ и врло опасан, највише сам се радовао сукобу титана: њега и Сигорни. Али смо њу изгубили негде на средини филма. И то је врло антиклимактично јер се њих двоје поштено нису ни сукобили. Наместо ње на црту је изашао Килијан и он јесте пристојна замена, али лепушкасти момак против згодног маторог врага, где бисте све паре уложили (и изгубили) на овог потоњег, превише је класична акција. Но, на крају је испао неки солидан трилер, са финим једним преокретом и мало више патетичним крајем но што је права мера. И оно мало специјалних ефеката које филм има нису ме оборили с ногу, баш као ни сам филм, али је довољно добар за једно недељно поподне.

Едукативни моменат: У овом филму има много образовног садржаја и свакако га треба видети, али издвојио бих један дијалог који је и едукативан и духовит. Када је професор Тоби Џоунс рекао професорки Сигорни да не може негирати стварност зато што је не може објаснити, она му је узвратила да то није тачно. И дала му је пример. Она не може да објасни зашто Тобијев одсек има дупло већи буџет, али не пориче да је тако. Врло научно, мора се признати. 🙂

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Метаморфоза: Тицијан 2012. (Metamorphosis: Titian 2012 2012) је кратак филм снимљен у склопу промоције истоимене поставке Националне галерије Лондона. Младог господина Еда Спелирса привукла је лепота Ане Фрил, али пошто се ушуњао у њене одаје и видео је нагу, платио је велику цену.

Критички осврт: Занимљиво и иако изгледа апстрактно, врло је јасно шта се ту у ствари десило. И ту постоји читава прича која може да се протумачи на различите начине, али свакако је живописна и са врло солидним специјалним ефектима. Фотографија је сјајна.

Едукативни моменат: Да бисмо разумели сам назив филма, треба да се упознамо са две историјске личности. Публије Овидије Назон је био један од тројице најпознатијих песника Августовог доба (такозваног златног века римске књижевности), поред Хорација и Вергилија. Његово најобимније дело су „Метаморфозе“ у којем протагонисти доживљавају најразличитије преображаје. Ово дело 16 векова касније инспирисало је једног другог великана Тицијана Вечелија, италијанског сликара, да наслика три велика дела.

Оцена наставника:

(може)

Како горе, тако доле (As Above, So Below 2014) је филм о неколико младих, што научника, што авантуриста, који су се запутили у катакомбе подно Париза како би пронашли камен мудрости који је тамо, пре пет векова, скрио познати алхемичар Никола Фламел.

Критички осврт: Постоје филмови рађени техником пронађеног снимка који су подношљиви, али овај није један од њих. Јако је тешко уживати у филму када све време имате осећај мучнине због тремора камере. Ситуацију додатно погоршава то што ликови све време хистеришу што је очекивано јер се налазе у клаустрофобичном, мрачном простору. Режисер Џон Ерик Даудл је структуирао радњу тако да филм практично има два дела. У првој половини филма екипа се окупља и креће кроз катакомбе, а онда почиње да се дешава нешто што јако подсећа на загонетке које би решавао Индијана Џоунс. Тај део је Џон буквално претрчао и протагонисти релативно лако проналазе камен мудрости који је заправо само повод за причу, не и њен циљ. Тек тада почиње да се дешава оно због чега је филм очигледно и снимљен – обрели су се у паклу. Ту постаје јасно да је Џонова техника снимања у ствари лукавство да се дохака врло танком буџету, те пакао није испао тако лоше и чак донекле референцира на Дантеову „Божанствену комедију“. Мало је префорсирао и истовремено учинио површном причу да протагонисти морају да окају своје грехе и све у свему цео тај део је могао боље да се разради (баш као и ликови и њихови односи), али и овако је сасвим у реду.

Едукативни моменат: Један од лајтмотива овог филма је реченица да у какав свет верујемо он такав и јесте. Ову реченицу бисмо могли да проширимо и да кажемо да ми градимо свет и да у то уносимо оно у шта верујемо. Ако верујемо да је свет лош и да му нема спаса, црни свет ћемо градити, али ако верујемо у праве вредности он ће бити светлији.

Оцена наставника:

(иде на три)

Кућа коју је Џек саградио (The House That Jack Built 2018) је прича коју говори лик из наслова, а којег тумачи Мет Дилон ка свом путу ка одређеном му кругу пакла. У својој причи он описује бројна убиства која је починио у периоду од више од деценије.

Критички осврт: Овај филм је скроз необичан по томе што Мет уопште не изгледа као прорачунати, хладнокрвни и прецизни убица јер изгледа и понаша се сметено, а такве и дијалоге води. Ипак, он то јесте и то сазнајемо све више како одмиче филм, а и његов лик се развија и постаје све опакији. Сцене убиства су врло узнемиравајуће, а Мет је јако убедљив у својој улози. Свеукупно, ово је један баш гадан хорор, врло добро режиран што од Ларса фона Трира свакако и очекујемо. На неки начин он је направио мекшу верзију „Природно рођених убица“ јер ту има и дигресија, које се односе на Метово детињство и ставове, које се по стилу режије и коришћењу документарних материјала већ битно разликују. Што се ставова тиче, неки од њих изгледају логично, али су заправо изврнути и опортуни. Испоставља се да Мет велича диктаторе и фашисте, попут Адолфа Хитлера и то има смисла јер поремећени бирају себи сличне, али оно што је занимљиво је да он потцртава њихову улогу икона. Неко је те људе подржавао јер они сами нису могли да почине сва недела која су починили и овде говоримо о великом броју људи, читавим народима. На много тога референцира овај филм, али понајвише на уметност и њен истински значај за људе. Такође много тога може да се чује у овом филму, искрени обожаваоци хорора и да виде, али свакако филм није за свакога. И ипак траје превише (преко два сата), што мислим да није плус за филмове који нису скупоцени блокбастери.

Едукативни моменат: Вергилије (тумачи га Бруно Ганц) је употребио термин епигонизам. Он га је употребио у негативном контексту, какав најчешће и има, а представља понављање старих културних, уметничких и научних образаца, посебно када су они већ превазиђени. Јавља се првенствено на прелазу књижевних епоха, када иновативне појаве коегзистирају са старима. Епигонизам има значење и у биологији и супротан је атавизму. Термин су употребили немачки биолози да би представили еволутивну појаву код појединих врста која је претекла своје доба, односно појавила се тек након дугог низа потомака.

Оцена наставника:

(јесте)

Посматрач (Watcher 2022) је прича о Американки Мајки Монро која је са мужем Карлом Глусманом дошла у Букурешт јер је он ту добио унапређење. Тек је почела да упознаје главни град Румуније, а већ је открила да је комшија из зграде преко пута посматра и прати. Ово је још више узнемиравајуће јер је актуелна прича о серијском убици којег зову „Паук“. Ипак, изгледа да јој не верује ни полиција, ни њен супруг.

Критички осврт: Иако глумци јесу били добри у својим улогама, саме улоге нису богзна шта, баш као ни цео филм. Идеја је далеко од неке иновативне и креативне, а радња је очигледно „без меса“ и у великом делу филма се практично не дешава готово ништа. Тек последњих десетак минута се дешава страшна сцена, а и она је некако очекивана јер је убица баш онај на кога је поентирано све време. Није ово лош филм, али није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар.

Едукативни моменат: Мајка је имала велики проблем да се обрати неком за помоћ или да учествује у разговорима јер није знала језик у страној земљи. Познавање било којег страног језика је предност, а када се већ нађете у страној земљи искористите да што више научите.

Оцена наставника:

(ово би било некако објективно)

Мама (Mama 2013) је филм о две девојчице које је њихов отац Николај Костер-Волдо, након што је починио вишеструко убиство, одвео у напуштену шумску колибу. Тамо је покушао да убије и кћерке, али га је спречила и убила нека сила. Девојчице су остале саме у колиби и одгајио их је ентитет који су назвале мама. Пет година касније пронашао их је брат близанац њиховог оца (наново Николај) који је, уз помоћ доктора Данијела Кеша и девојке Џесике Чајстен, преузео старатељство над њима. Са њима у нову кућу је дошла и мама.

Критички осврт: Филм је довољно страшан, мада су застрашујуће сцене прилично предвидљиве. Врло ефектна сцена је када Данијел гине, али је врло јасно како ће се све то одвијати. Нешто боље урађена је сцена када дух малтретира Џесику (а када она мисли да је у питању једна од девојчица прекривена ћебетом), али је то мотив који се поновио пар пута. Најјезивији су звуци које испушта мама и иначе су звучни ефекти у свим сценама кључни. Специјални ефекти нису лоши, али оно што ми се највише допада у филму је идеја саме поставке. И та поставка „вози“ овај филм јер је радња класична, са крајем који је некако бајковито урађен, односно има крајње другачији сензибилитет и не изгледа као хорор. Ликови који се појављују су добро употребљени и имају своју значајну улогу у филму. Осим Џесике и девојчица, сви ликови нису важни све време, али ми се допада што режисер Андрес Мускијети није одустао од њих. Манир да режисер употреби лик када му је потребно и онда заборави на њега ми се не допада јер се тако ствара утисак да је радња сувише погодна. Ова радња није лоша, али свакако није нешто што је за памћење.

Едукативни моменат: Џесика је све време одбијала одговорност према девојчицама јер није у крвном сродству са њима, да би дошла до тога да се на крају филма грчевито бори за њих. Најпре, за одговорност нису потребни разлози јер смо или одговорни или нисмо, а друго крвно сродство није једина веза коју имамо са неким. Не треба занемарити ни емотивну повезаност. 

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Љутња (The Grudge 2004) је римејк истоименог јапанског филма снимљеног две године раније. У Токију борави Американка Сара Мишел Гелар са својим дечком Џејсоном Бером. Сара је волонтер за тамошњу кућну негу и добија задатак да на један дан обиђе дом дементне Грејс Забриски. Испоставиће се да ће тај задатак бити опасан и по Сару и по многе друге људе јер је кућа уклета.

Критички осврт: Режисер Такаши Шимизу је нехронолошки поређао догађаје и верујем да је мислио да је тиме направио нешто ново, али заправо све то делује збуњујуће, тим пре што ми тек касније откривамо када су се поједини догађаји десили. Но, и тада је време појединих дешавања нејасно. Страшне сцене нису претерано страшне, али ту је Такаши већ постигао неку дозу иновативности, макар у појединим моментима, попут оног када се појављују прсти из Сарине главе.

Овај хорор је био финансијски успех, иако по мишљењу критике није страшан. Мени је то мањи проблем са којим се филм бори. Најпре ми није јасно зашто уопште дух напада своје жртве, а потом ни по ком обрасцу он то ради. Зашто у једном тренутку поштеди Грејс, а убије њене филмске сина и снаху, а у следећем убије њу, али не и Сару, остало је нејасно. Заправо тешко која сцена ми има некаквог смисла и везе између догађаја и ликова су врло лабаве. Ликови су ми ту још проблематичнији и нејасан ми је фокус на неке од њих, попут Кли Дувал и њеног тешког привикавања на страну земљу јер ће се испоставити да је њена улога крајње споредна и њен наведени проблем не доприноси причи. Читава прича ми је млака, а такве су некакве и сцене и глума. Ту је и мачка, који је чест мотив и за коју сам помислио да је симбол за нешто, али је њен финални значај крајње антиклимактичан. Крај је апсолутно опште место.

Едукативни моменат: Бил Пулман је за Такако Фуџи представљао предмет обожавања иако то није знао. Ми ћемо за друге људе представљати много тога, а да то не знамо, тако да би било лепо да увек на јавним местима и на интернету показујемо једно лепо понашање.

Оцена наставника:

(више ми иде на један него на три)

Злочини будућности (Crimes of the Future 2022) је СФ који је режирао (и написао) Дејвид Кроненберг и он није римејк истоименог филма истог режисера из 1970. У будућности технологија је напредовала, али се и људско тело променило. Једна од последица је изостанак осећаја бола, као и стварање нових органа код појединаца. Један од њих је Виго Мортенсен, који пати од синдрома убрзане еволуције и свако мало му се појави нови орган. Заједно са партнерком Леом Сејду изводи морбидне уметничке перформансе оперативних уклањања тих органа јер их не жели. Међутим, постоји група радикалних еволуциониста који верују да људи треба да се препусте овој ненормалној еволуцији. Њихов вођа Скот Спидман је затражио од Вига да у новом перформансу изврши аутопсију његовог убијеног сина и тако обелодани свету да је еволуција неминовна и да ће се нове генерације значајно разликовати. Виго ће пристати, али у сарадњи са полицијом која има интерес да открије чланове радикалне групе и спречи њихово даље деловање.  

Критички осврт: Овај филм у пренесеном значењу може да се посматра тако да су људи нашли начина да преваре еволуцију и генетику естетским операцијама. Дејвид их је изједначио са сексом јер поента оваквих операција је да оне учине тело згоднијим и привлачнијим. И отишао је корак даље и читав тај феномен екстремизовао, што јесте његов манир. Чак и да нисам прочитао да је филм режирао Дејвид, знао бих да је он јер је филм врло органски. И врло гадан јер Дејвид преиспитује појам лепоте и шта она у новим контекстима заиста значи. Цело ово дело се може посматрати и као сатира.

На самом почетку прича није имала много смисла, али у току првих двадесет минута поставка се разјаснила, само је још остало да видимо где је заправо заплет. И онда негде око половине филма схватамо да се заплет већ десио у првој сцени и да је кључан догађај, који ће донети расплет, заправо аутопсија дечака којег је убила мајка. Иако прича јесте чудна, што није чудно за Дејвида, она јесте комплетна и са поентом.

Едукативни моменат: Оно што је Виго објашњавао Скоту сасвим је тачно биолошки. Ако родитељ изгуби мали прст, дете које ће касније добити биће рођено са свим прстима (пример који је искористио у филму). Другим речима, стечене особине се не наслеђују.

Оцена наставника:

(сасвим постојана)

Мид (MEAD 2022) је СФ рађен према причи „Да упознате лица која срећете“ из стрипа „Грозничави снови“ аутора Јана Стрнада и Ричарда Корбена. Самјуел Хант је свемирски пустолов и одметник који је у некој врсти симбиозе са својим роботом Мидом и њих двојица заједно могу да стварају моћне илузије. Кроз свемир их јури адмирал Роберт Пикардо који жели да их уништи и који има посебну кацигу којом остаје имун на Самјуелове и Мидове илузије.

Критички осврт: Иако ми се допада идеја како свемирски брод, робот Мид и Самјуел функционишу заједно, па чак и оно што стварају, ништа ми се друго не свиђа. Сценографија и специјални ефекти су као у некаквој видео-игри, што не мора нужно да буде лоше, али овде јесте. Међутим, најлошији у овом филму су дијалози. Косценариста је Јан, који иначе прави стрипове и рекао би човек да има искуства у изради дијалога. Све и да има – то се овде није могло чути. Можда Јан више воли да црта. 🙂 Радња је потпуно без везе и врца од наивних дешавања, посебно када су акције спасавања у питању. При томе би те акције требало да буду узбудљиве, а то примећујемо само захваљујући томе што се чује драматична музика. 🙂 У ствари, свака акција у филму је таква да то што није узбудљива још је и мањи проблем. Све то изгледа као када бисмо децу пустили да се играју великим играчкима и успут праве причу око дешавања која им падну на памет. Углавном, протагонисти и антагонисти се вијају по васцелом Сунчевом систему, за који Јан верује да га чини девет планета, те нема ту много радње, а нема ни хумора. Глума је скроз без енергије и свеукупно прилично је досадно. 

Едукативни моменат: Самјуел је начинио илузију птеродактила и један војник је рекао како су их напале птице. Други је рекао како то нису птице већ летећи диносауруси и био је делимично у праву. Птеродактили нису птице, али нису ни диносауруси, иако су живели у исто време када и једни и други. Захваљујући фосилним налазима, можемо разликовати диносаурусе и птеродактиле. Птеросауруси и диносауруси се могу разликовати по њиховим костима. Упоређујући скелетне остатке, ове две групе су се разишле пре око 250 милиона година, што је довело до бројних физичких разлика. Док су диносауруси имали рупу у куку и дугачак гребен у кости надлактице, птеросауруси нису имали ни једно ни друго.

Оцена наставника:

(може плусић)

Бивис и Батхед раде универзум (Beavis and Butt-Head Do the Universe 2022) је други филм о два лика из наслова, који су јунаци цртане серије са МТВ-ја крајем прошлог и почетком овог века. У питању су два деликвента који су руинирали школски сајам науке, па су за „казну“ добили да буду учесници научног кампа који организује НАСА. Тамо су се истакли и чак су их обучили за астронауте предвиђене за значајну научну мисију, те послали у свемир. Међутим, руинирали су и мисију и све чланове посаде довели у опасност, а сами се обрели у отвореном свемиру. Следеће што им се десило је да их је усисала црна рупа и послала кроз време у будућност на Земљи.

Критички осврт: Нисам гледао серију, тако да ми је ово први контакт са остварењем режисера Мајка Џаџа. Он се одлучио да само Бивис и Батхед буду ружно нацртани, док су остали ликови сасвим обични. Вероватно је тиме хтео да нам их учини апсолутно неприхватљивима – и ликом и делом. Причу је градио кроз низ врло виспрено поређаних узрока и последица, дефинитивно уз саркастичан поглед на друштво које је површно и види форму без суштине. Рецимо, одличан је моменат када је судија одлучио да двојици деликвената да шансу коју заслужују најбољи ђаци (објашњење је да је то зато што ће ти најбољи свакако бити успешни) и пошаље их у свемирски камп на неколико недеља. То је иначе један од честих аргумената који поједини психолози имају и код нас: да ће сјајни ђаци сами наћи свој пут, па је то разлог зашто се њима не бавимо већ све време трошимо на оне који су најлошији и са којима најчешће помаке и не успемо да направимо. Тако да, колико год ова прича била вратоломна и фантастична, веза са свакодневним животом је више него очигледна. Иначе је прича забавна, маштовита и (пре)динамична. 

Едукативни моменат: Иако су били на многим местима, чак и тамо где највећи број људи никад не оде (у свемиру или у црној рупи) двојица деликвената нису научила ништа. Учење се не дешава баш у потпуности само од себе; морамо и сами мало да се потрудимо.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао)

Лако Је Критиковати 204

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Звездана капија: Арка истине (Stargate: The Ark of Truth 2008) је филм проистекао из серије „Звездана капија СГ-1“. Војна екипа коју предводи пуковник Бред Бауер и која пролази кроз тзв. звездану капију (технологију напреднијих ванземаљских цивилизација која дејствује као црвоточина у свемиру) има мисију да пронађе посебан ковчег, заправо оружје довољно моћно да порази Приоре. Приори су ванземаљци чије су и технологија и физичке моћи супериорне људским и претња читавом човечанству које желе да потчине. Ковчег је, дакле, једини спас, али је изгубљен пре јако много година и врло га је тешко пронаћи.

Критички осврт: Таман сам се питао где су се денули свемирски СФ филмови са ласерском пуцачином и интергалактичким краљевствима и ето га један. Лаган, прилично наиван, а опет са шмеком, то је овај филм. Надовезује се на серију и веома зависи од ње, тако да га је тешко пратити ако нисте пратили и њу (или сте је заборавили, што је мој случај) иако је један од првих, али брзих дијалога између Мајкла Шанкса и Клаудије Блек имао и ту улогу да нас уведе у поставку. Дијалози су иначе добри, довољно виспрени и уз прстохват хумора.

Сама радња је добра, али тек нешто компликованија варијанта просечне епизоде серије, а такви некакви су и специјални ефекти. Но, када се упореди са неким мегаблокбастерима, ово је књижевно дело. 🙂 Свакако, режисер Роберт Ц. Купер је поставио бројне изазове пред своје протагонисте и дао им тек сламку спаса, тако да све то јесте узбудљиво.

Едукативни моменат: Тим Гини је себе мучио кривицом због многих недела које је починио. Кристофер Џаџ, који је такође преобратио свој начин живота, пришао му је и искуствено рекао да никад неће опростити себи и да своја дела не може поништити. Оно што ипак може је да се посвети томе да спаси друге. Дакле, ако смо учинили неке лоше ствари, не можемо их исправити, али можемо превентивно деловати на оно што чинимо убудуће. Што би Кристофер рекао, то је најмање што можемо учинити.

Оцена наставника:

(на три)

Месечари (Sleepwalkers 1992) је филм који није рађен према књизи Стивена Кинга (како би се очекивало), али он јесте написао сценарио. Алис Криге и њен син Брајан Краус су чудовишна бића која се хране животном силом невиних девојака. Како коју убију, тако се преселе. Овога пута су наишли на Мејчен Ејмик коју је Брајан одмах безецовао. Испоставиће се да је лепа Мејчен мало тврђи орах.

Критички осврт: Уводна сцена је обећавала морам признати, ако изузмемо текст с почетка који је непотребан. Сигурно је боље да полагано откривамо са чим ће протагонисти имати посла. Режисер Мик Гејрис је већ на почетку прешао границе приказом инцестуозне породице, али нисам сигуран колико је успео да шокира јер „Људи мачке“ снимљен десет година раније, а на који овај филм делимично подсећа, порушио је многе сличне табуе и још неке приде. Сама прича је класика и јасно да се ту ради о томе да зли момак жели лепотицу и да ће она на крају ипак претећи. Мик није хтео много да компликује и није додавао нове изазове, али некакав љубавни троугао ту постоји због поменутог инцеста. Сцене су врло погодне и не баш логичне. Када Алис видимо у огледалу (у њеном монстрозном облику) она је гола, иако носи хаљину. Оно што посебно ружи овај филм су хорор сцене које су превише трапаве, почевши од убиства професора Глена Шадикса. Финалне сцене су тек фијаско, када Алис буквално руинира цео полицијски одред попут некакве суперхероине. Нисам ни знао да она има моћ телекинезе до готово самог краја, а Брајан је васкрсавао и нејасно је да ли је то последица Алисине моћи или није. Ово је свеукупно лоше урађен хорор са идејом која заиста није богзна шта.

Едукативни моменат: Мачке су спасиле Мејчен од надмоћног непријатеља, а неки извори тврде да могу да нас спасу и од болести. Ево једног текста на ту тему: Пет магазин: Мачке терапеути: Умирују, лече и усрећују (3.3.2020)

Оцена наставника:

(плус)

Сатанин слуга (Pengabdi Setan 2017) је индонежански хорор и рецимо приквел истоименог филма из 1980. Породица коју чине отац, мајка и четворо деце су у финансијским проблемима јер се мајка разболела од мистериозне болести. Болест је однела свој данак и мајка је умрла, а за њену породицу тек тада започиње пакао јер ће морати да се суоче са силама којима нису дорасли.

Критички осврт: Иако је критика прилично наградила овај филм, мени се није дојмио. Сувише је млак, иако има неких својих добрих момената. Смрт учитељевог сина је врло добро изведена, на пример. Режисер Џоко Анвар као да није могао да се одлучи између класичне приче о духовима и „Предсказања“, а има мало ту и „Розмарине бебе“. Шта год од тога било, узори су очигледно постојали и све се одвија према давно успостављеној шеми, а сцене су више него предвидљиве. Мајчин дух се појављује и плаши децу и та сцена је поновљена много пута на исти начин и тек пар сцена искаче из тог шаблона. Џоко је у доброј мери референцирао на религију, али није сасвим јасно шта је хтео да постигне тиме. Мистерија, која заправо и није богзна шта, добро је дозирана, а и оно мало специјалних ефеката нису лоши. Фотографија је исто добра, а најбоље у овом филму је финале које је ишчупало целу причу. Ту има и некаквог преокрета, а и зомбија. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је помогло овој породици је што су били једни уз друге. Заједништво ће нам увек помоћи, било оно у породици или ван ње.

Оцена наставника:

(можда може и четири)

Забрањена врата (Pintu Terlarang 2009) је индонежански психолошки хорор који је радио исти режисер као и претходно описани филм. Млади вајар је врло успешан уметник изверзиран за прављење скулптура трудних жена. Његов брак је у проблемима од самог почетка, али ће још већи проблеми започети када буде почео да добија мистериозне позиве у помоћ.

Критички осврт: Овде се од почетка филма дешава много тога: осим скривених врата, ту је и тајно удружење чији је члан најбољи пријатељ главног протагонисте, зла судбина дечака повезана са свим тим, крајње манипулативни брачни однос у којем је главни протагониста, његова импотенција и уцена због морбидног (не)дела које је починио. Већ до половине филма изгледало је као да овде има материјала за неколико филмова. Онда је постало јасно да једна прича води другој и да овде није у питању спасавање несрећног дечака и да је право разрешење иза забрањених врата. Ово је заправо врло мудро вођен филм са ефектним сценама и добром радњом.

Едукативни моменат: Најбољи пријатељ младог сликара му је рекао да су односи између мужа и жене и два пријатеља толико блиски да некада морамо да верујемо без постављања питања. И додао је да се то назива поверење. И у праву је јер у блиским односима поверење мора да постоји, иначе такви односи нису онда блиски.

Оцена наставника:

(јака богме)

Жена са зле земље (Perempuan Tanah Jahanam 2019) је још један индонежански хорор о девојци Тари Басро која, заједно са својом најбољом другарицом, покушава да састави крај са крајем. Након застрашујућег догађаја на наплатној рампи где је радила, открила је нешто више о свом пореклу и да потиче из једног забаченог села. Њени покојни родитељи су тамо ималу заиста велику кућу и ту је видела шансу да продајом тог имања дође до новца. Зато је отпутовала тамо заједно са поменутом другарицом, али се то испоставило као кобна грешка. 

Критички осврт: У питању је врло језив филм, са темом која је донекле нова и свежа. Интрига се одржава током целог филма и на крају се претвара у породичну сапуницу која у контексту радње заиста не штрчи, добро је уклопљена. Морам и да похвалим глуму свих актера, посебно најбоље другарице, али филм има својих слабих момената. И то је управо уводна сцена, иако јесте ефектна и застрашујућа. Наиме, убица препознаје главну јунакињу иако је у селу нико није препознао, укључујући и њене баку и оца. На питање како је у томе успео заиста не постоји ниједан рационални одговор. Тако да филм већ ту пада, али је остатак толико добар да је анулирао стаклену поставку.

Едукативни моменат: Жена из села која је помогла Тари није желела да се придружи другим сељанима у Тарином линчовању. Сматрала је да ако једну клетву поништимо туђом жртвом то ће узроковати другу клетву. Другим речима, не можемо своју несрећу решити тако што ћемо унесрећити неког другог. То само доводи до нове несреће и још више унесрећених. 

Оцена наставника:

(вери стронг)

Воља (Volition 2019) је канадски СФ о Адријану Глину Макморану који може да предвиди догађаје. Зато га унајмљује Џон Касини, ситан криминалац који је дошао до великог посла са дијамантима, са задатком да му предвиди све потешкоће које би се могле испречити успешној примопредаји. Ипак, појавиће се проблеми које ни Адријан није могао да предвиди и који ће запретити да униште живот и њему и девојци која му се допада Магди Апановић.

Критички осврт: Прва половина филма уопште није обећавала. Радња је била предосадна и од почетка је било јасно да ће таква бити јер двоје главних протагониста беже од двојице криминалаца. Да то не би био само филм о вожњи и одседању у мотелима, Режисер Тони Дин Смит је ствар мало зачинио романсом (између поменутих протагониста) и Адријановом видовитошћу, који су ипак остали неинспиративни колико и све остало. Око половине филма су почеле да се дешавају чудне ствари у кући Била Марчанта и све је почело да личи на неки озбиљнији СФ. Проблем је и што је заличило на гомилу других филмова са истом тематиком, тако да није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Сама прича је испала солидна, са исфорсираним срећним крајем који неминовно доводи до парадокса.

Едукативни моменат: Бил је рекао свом посинку да је садашњост време у којем живимо и да се сваки моменат рачуна. Имајте то у виду када размишљате шта и како радите и на шта трошите време.

Оцена наставника:

(иде на четири)

Паукова глава (Spiderhead 2022) је филм о научнику Крису Хемсворту који спроводи експерименте над затвореницима. Крис је врло пријазан, а његова установа им омогућава удобност и колику-толику слободу. Ипак, један од њих Мајлс Телер ће открити да Крисове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Крис је толико добар у овом филму да је његов лик врло озбиљно иритантан. Ликови су иначе довољно разрађени, али су и превише поједностављени. Нема ту неког комплекснијег карактера какав бисмо очекивали.

Филм говори о емоцијама и заправо преиспитује колико оне заиста управљају нама, а колико их можемо контролисати и то у спрези са сасвим солидним СФ-ом. Прича можда нема дубину и слојевитост какве би могла да има на ову тему и прилично је површно одрађена, али је радња динамична таман онолико колико је потребно и без већих грешака. Не могу много да кажем у прилог филму, пошто он јесте врло блед, али га чупају добар кастинг и продукција.

Едукативни моменат: Мајлс је постао затвореник и Крисов покусни кунић јер је убио две особе пошто је изазвао саобраћајку у пијаном стању. Алкохол и волан никако не иду заједно јер се тиме одистински уништавају животи. 

Оцена наставника:

(бледуњава)

Мајко! (Mother! 2017) је филм о младој жени Џенифер Лоренс чији је мистериозни живот са мужем Хавијером Бардемом у њиховој сеоској кући поремећен доласком чудног пара.

Критички осврт: Ово је врло занимљив филм у којем се необичне ствари дешавају, али сасвим је нејасно ка чему све то иде. Но, пре или касније постаће јасно да је режисер Дарен Аронофски направио алегорију која врло снажно референцира на религију, која није доследна библијској саги, али јесте суптилна јер се види у детаљима. Хавијер је Творац и колико год њега могу да прихватим у тој улози, јако је тешко видети Еда Хариса и Мишел Фајфер као Адама и Еву. Но, они јесу узели кристал иако им је Хавијер то забранио и јесу га поломили, због чега је он замандалио врата собе у којој је кристал био. Заправо, они јесу одлично одрадили своје улоге, али не верујем да вам ово двоје људи пада на памет када размишљате о познатим библијским ликовима. Потом је уследила и добро позната битка Каина и Авеља (које глуме права браћа, глумци Донал и Брин Глисон) где један убија другог. Не само због тог убиства, цео филм је чудан и тескобан и он јесте психолошки хорор у директном и у пренесеном значењу. У моменту је заличио на неки други вид хорора када је Донал походио Џенифер док је била сама у кући, али то је била само Даренова играрија да нас наведе на погрешан колосек, како би изненађење касније било веће. И било је. 

У тој подели библијских ликова Џенифер штрчи, јер би она могла бити више њих: и Дјева Марија и Марија Магдалена у једној особи, али и анђео, па и ентитет који свете књиге не помињу. Могли бисмо да прихватимо да је она Мајка природа и њена веза са кућом је очигледна и органска, а и кућа је таква. На бдењу Хавијер је одржао врло утешан говор јер вера заиста доноси утеху, док то Џенифер није могла јер такву утеху природа и наука не дају. Прича је и еколошка јер сама кућа и са њом и Џенифер постају својина несмотрених људи и они јој непрекидно праве штету, сигурни да ништа неће поћи по злу, што видимо у сцени у кухињи током бдења. И док Хавијера обожавају јер његове речи утичу на све, али на свакога другачије и он их све воли, Џенифер пати и жели га само за себе. Ту видимо, можда чак и разумемо мотиве Сатане који се отуђио од Бога јер према Библији то и јесте тако некако ишло и зли анђео је замрзео све људе. Дарен је заправо врло мудро водио причу и на неки начин и изврнуо угао гледања и ставио нас на тешке дилеме. Користио је градацију и од једног неучтивог упада жене са дететом у кућу низале су се сцене где не знам ни сам како дођосмо до рата, покоља и општег сиромаштва. Ту су и метафоре и Кристен Виг, која је издавач (Божје речи), врши масовна погубљења. Део са бебом је очигледно прича о Исусу Христу и ту се ликови које Џенифер тумачи потпуно мешају, што заиста није конфузно колико је уметничка слобода и у функцији приче. И прича је врло успела сатира која много говори о религији и људском друштву и људској природи.

Едукативни моменат: Хавијер је имао моћи да спречи Џенифер да уништи све људе, али то ипак није учинио. Покушао је да је убеди и није успео јер ју је бес надвладао. Без обзира да ли смо религиозни или не, морамо да имамо на уму да одлуке доносимо ми и да се не можемо крити иза виших сила ако су те одлуке лоше.

Оцена наставника:

(свакако)

Луди Бог (Mad God 2021) је цртаћ (и у појединим сценама играни филм) за који је било потребно (импресивних) тридесет година да буде снимљен. Убица се спустио у својој сајлом прикаченој сонди у паклени свет наказа и декаденције како би га уништио бомбом. Иако је успео да стигне до одредишта, у својој намери није успео. Ипак, оваквом декадентном свету није било суђено да опстане.

Критички осврт: Заправо, филм је прилично неартикулисан јер се он пре свега састоји из идеја, а не из радње. Те идеје би се рецимо могле односити на све оно што разједа друштво јер на крају крајева ово јесте врло бизарна, црна, садистичка и гротескна футуристичка дистопија. Негде око половине филма флуоресцентни џиновски бактериофаги (врсте вируса) уништавају ионако крхке људе који су у групама. Осим болести ту је и рат, односи људи лишени права, као и технологија која је однела превагу над природом у сваком смислу. Режисер Фил Типет је оловке представио као џиновски отпад, а сличан статус имају и књиге, што је опет метафора друштвеног пропадања. На крају филма Фил очигледно референцира на „Одисеју“ како би нам било јасно да се све ствара од почетка, а потом се позива и на историју и показује нам да и даље имамо монструме и разарања и да никако да научимо. Сами смо креатори сопственог пропадања.

Све набројано изгледа веома гадно и обојено је адекватним бојама, а у исто време има ту нечега преинтересантног и тешко вам је да одвојите поглед. И музика која све то прати некако је очаравајућа. Анимација је по типу кадар-по-кадар или стоп-моушон и то је у добу доминације ЦГИ пријатна промена, а и заиста добро изгледа у овом филму.

Едукативни моменат: Можда у овом апстрактном лудилу има врло конкретних порука. Маштовито представљена ноћна мора лако може бити метафора за оно што рат чини људима. Заправо, интересантно је да у овом филму нема људи, већ само монструма.

Оцена наставника:

(хајде нек може)

Последице (The Aftermath 1982) је филм о двојици астронаута који се враћају на Земљу. Но, за време њиховог одсуства Земља је уништена у трећем светском рату и они слећу у руинирану дистопију.

Критички осврт: Астронаути пристижу ка Земљи и схватају да нема сигнала и да се нешто десило. И наместо да режисер Стив Баркет направи једну фину мистерију у вези са тим, не он нам је то обелоданио већ у следећој сцени и одмах смо видели најсмешнију и најнаивнију апокалипсу у историји кинематографије. Они се сви нешто јурцају наоколо рушевина и бескрупулозна банда убија мушкарце злобно се церекајући. Ако су већ хтели да их убију, не разумем што су их ловили ласом. За то време астронаути преживљавају своју властиту апокалипсу у свом свемирском броду и врло је драматична: све гори и експлодира, тако да ми није јасно како двојица живи стигоше. Да, једну ствар је Стив урадио добро, а то је да је убио трећег који је стварно много лоше глумио. Иначе је преживели астронаут (такође Стив) пронашао лешеве на плажи (које су вероватно правили од папира, јер не могу другачије да објасним зашто тако лоше изгледају, баш као и маске) и старињски радио, иако су у свом броду астронаути имали најесефскију могућу опрему. Касније се, ничим изазвана, појавила ласерска пушка, али само у једној сцени. Још једна у низу лоших ствари у филму је нарација коју све време изговара Стив, а која је потпуно непотребна. Човек нам буквално објашњава шта ради у којој сцени. Међутим, није нам објаснио зашто су два астронаута решила да се раздвоје. Океј, имају другачије погледе на свет, али света више нема. Но, зато има неких чудних црвених облака из који севају муње и нешто пада, биће да је радијација. 🙂 Верујем да сам дочарао да је филм заиста тупав, а да додам и да су дијалози лоши, као и режија која је оптерећена непотребним и развученим сценама. Акционе сцене су смушене и неспретне. Крај је патетичан преко сваке мере и толико претеран и у акцији. Сем је буквално као Рамбо, убија људе у гомилама на најразноврсније начине, али је и најгоре издање Рамба ремек-дело за овај филм. Нисам знао да су астронаути тако добро утренирани борци, ваљда да би побеђивали астероиде? Најцрње је што немам ни најблажу назнаку идеје за овај филм и једино што ми пада на памет је да га је Сем снимио како би остварио своје снове из детињства да буде акционе херој.

Едукативни моменат: Сем је рекао клинцу како га је у младости злостављао насилник и да је то било макар два пута недељно. Онда је одличио да постави црту и супротставио се. Када га је клинац питао да ли је победио насилника, овај је одговорио да није сигуран јер је туча била жестока. Зато га је клинац питао која је поента ако није победио. Сем је узвратио да је поента у томе да се боримо за себе и не дозволимо оно што не желимо.

Оцена наставника:

(убедљива)

Лако Је Критиковати 203

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Случај 39 (Case 39 2009) је прича о социјалној радници Рене Зелвегер, која је добила необичан случај девојчице коју су њени родитељи желели да убију. Рене ју је спасила, али и више од тога: прихватила ју је у своју кућу док се не реши питање старатељства. Врло брзо ће Рене увидети зашто су се родитељи девојчице одлучили на тако страшан корак. 

Критички осврт: Одмах ме је освојила Рене и сасвим је било јасно зашто је цењена и Оскарима награђена америчка глумица. И било је јасно да она има довољно снаге, харизме и умећа да води цео филм, што се испоставило. Уз њу је режисер Кристијан Алварт добро водио причу и одмах је унео врло интересантну интригу: да су родитељи Џодел Ферланд хтели да испеку своју кћерку у рерни и то тек када она заспи. Рене ју је спасила, али је њој приоритет био добробит девојчице, а не да открије мотиве њених поремећених родитеља. И тај тизер је Џодел наизглед нехајно оставио по страни да нас мучи, али је радња и даље држала пажњу. Заиста је показао да је мајстор, баш као и директор фотографије Хаген Богданскиј. Заправо, треба похвалити целу екипу на добром раду, а свакако и Џодел која је тада била баш мала и са врло интересантном физиономијом.

Едукативни моменат: Када је Рене рекла тада мајушној Џодел да није „материјал“ за мајку, ова јој је узвратила питањем – како зна када није пробала? Заиста, нема много смисла да сматрамо да смо за нешто или да нисмо ако претходно не покушамо.

Оцена наставника:

(богами на пет)

Мастер (Master 2022) је психолошки хорор и можда мало натприродни, о девојци Зои Рене која је почела да похађа факултет у Новој Енглеској и о Реџини Гол која је тек постала професор на том факултету. Обе су црнкиње и обе ће, свака на свој начин, осетити колико је захтевно бити другачије боје у институцији чија традиција досеже до робовласничког периода Америке.

Критички осврт: Ово је филм о расизму, али овог пута датом у савременим, политички коректним временима. Факултет који се продаје за такав где се поштују различитости, има укупно шест црнопутих студената и две такве професорке, од којих је једна по том питању врло сумњива – и као професор и као стварна црнкиња. Режисерка Маријама Дијало је приказала нов облик расизма, кроз детаље, односе, без јасних увреда и гестова, али смо врло свесни шта је у позадини свега. Ипак, мени је најјача једна од завршних сцена на забави када се Реџини привиђају личности из минулих времена и када и она и ми схватамо да је немогуће градити праве вредности људских слобода на традицији која те слободе није давала. И последња сцена је решена маестрално.

Маријама је свакако успела да пошаље поруку и натера нас да размишљамо о томе да није све у реду и да оваква поставка система људских права оствара простор за манипулацију и накарадне односе, који су површни и нељудски. Са друге стране, причу уопште није водила вешто и цело то замешатељство са вештицом није баш најјасније, неки односи су остали недоречени и неиспричани (између Зои и Вила Хокмана), а Зоино самоубиство је префорсирано. Она јесте трпела притисак, па чак и од Реџине која ју је на неки начин терала да истраје, али је опет натегнуто. Такође, део који се односи на хорор заиста није страшан и мислим да то није жанр у којем би Маријама могла да да јачи допринос.

Дакле, ово је филм који има својих пропуста, али дефинитивно има вредност и треба му дати шансу.

Едукативни моменат: Расизам је ружна ствар и она има много лица. Нетрпељивост се не види само кроз увреде и насилно понашање, већ и кроз неповерење, сумњичавост, искључивање особе из друштва. Ако заиста прихватамо другачију особу, учинићемо то као да је иста. Ко разуме, схватиће. 🙂

Оцена наставника:

(хајде нека)

Тиха ноћ, смртоносна ноћ (Silent Night, Deadly Night 1984) је филм о момку Роберту Брајану Вилсону који је имао трауму као дечак јер је криминалац маскиран у Деда Мраза убио његове родитеље пред његовим очима. Како се замомчио, добра часна сестра (која га је одгајила) Гилмер Макормик му је пронашла посао магационера у локалној продавници играчака. Све је то функционисало до Божића када је Роберт морао да се маскира у Деда Мраза. Тада је његова траума преузела контролу и он је постао помахнитали убица.

Критички осврт: Ово је добра идеја, али недовољно добро реализована. Након упечатљивог деке, нису ми сви глумци били на нивоу задатка. Такође, режисер Чарлс Селијер је често форсирао неке сцене, практично почевши од уводне кључне где је Деда Мраз убица пренатегнуто суров и убилачки настројен. Сурова је била и главна часна сестра Лилијан Шовен, али је то некако могло да прође. Потом, ту је и ничим изазван сукоб између Рендија Стумпфа и Роберта, који се касније показао погодан. Међутим, тај припремни део (да га тако назовем) је некако и ферцерао, али хорор (који је уследио) није никако.

Чарлсу је очигледан узор био „Ноћ вештица“ и цео хорор јако вуче на ту страну, а и детаљи се поклапају. Наиме, у другом делу те франшизе полиција убија погрешног, што се и овде десило. Иако је добро осмишљен амбијент у којем крвави пир почиње, у продавници играчака, све је врло просечно и неспретно. Наравно, хорор је у спрези са сексом, а и како би другачије? Тако да је Роберт наставио да убија по кућама разблудели пар који до тада никакве везе није имао са причом. Наставио је да убија неваљалце и имао можда једино ефектно убиство момка који се санка. Све је очигледно врло насумично, али часна сестра Гилмер види ту некакву логику (иако никаквих података није имала ни где су се десила убиства) и предвиђа да ће полудели Роберт отићи у своје сиротиште. Он је то и учинио и није успео да убије злу Лилијан, која је из неког разлога у инвалидским колицима сада. Другим речима, радња се одвија, али је нејасно зашто се тако одвија.

Едукативни моменат: Овај филм има јасну поруку да насиље ствара само још насиља и то је посебно важно приликом одгајања деце.

Оцена наставника:

(на три)

Земља (The Zeme 2021) је хорор о Нику Престону, младом бизнисмену који је одлучио да направи хотел у једној варошици. Проблем је у томе што је земљиште где је пожелео да гради уклето, те је он постао запоседнут и опасан по своју породицу.

Критички осврт: У овом филму је очигледно урађена синхронизација, али на истом језику. Да ли током снимања тон није био добар, па су морали да доснимавају поново, не знам. Али знам да ако су поправили тон, глуму нису могли никако накнадним снимањима. На почетку филма аутори су се извинили стварним личностима да ће свака сличност бити случајна и мислим да за извињењем није било потребе. Глума је толико лоша да је потпуно неприродна и не верујем да ће се било која стварна личност поистоветити. Додуше, не знам ни како би бољи глумци глумили у овако нечему. А ово се заиста најбоље може назвати „овако нешто“. Прича је толико разуђена да изгледа као серија насумичних догађаја који прате лоше дочаране ликове. Двоје главних протагониста имају прилично јасне карактерне особине, али њихов однос превише флуктуира, тако да није баш најјаснији. Некако не штима, баш као ни све остало у овом филму. Ту се појављује њен шваца Фил Трасолини, који је типично спадало и вечити хипик који живи у комбију, а у ствари је опасан лик и пљачка бензинске пумпе на најнаивнији могући начин. И сви воде бесмислене, репетативне, глупаве разговоре.

Ту је и хорор, пошто је филм у том жанру. Једини ефекат који су хорор сцене постигле је да су иритантне. Људи се појављују и урокљиво гледају у протагонисте, па нестају уз драматичну музику. Зашто то раде, остало је мистериозно и када се филм завршио. И, да, на огледалу се појављује претећи натпис са ефектом као да је урађен у Пејнту. Остали ефекти су спорадично лоши или бољи. Једино што је добро у овом филму је фотографија. Углавном, хорор кулминира када Ник тек тако наједном постане запоседнут, а његова филмска жена Шенандоа Адамс највероватније неће остати запамћена као талентована глумица, али хоће као глумица која је највише пута изговорила име своје филмске кћерке. Филм је и до тада био глуп, али од тада он постаје фасцинантан колико је глуп. Они се вијају по шуми, изводе ритуале, док се Ник тетура са секиром и убија човека (у лоше изведеној сцени) који је из неког разлога у шуми ноћу, духови се појављују, њих двојица се туку, она тражи кћерку и дозива је (по милионити пут), столица се љуља… Хајде да кажемо да последња сцена има неког смисла и у неком другом филму би вероватно била ефектна, али у овом је залуд.

Едукативни моменат: Реч из наслова филма (како га Амери читају „зим“) потиче из прабалтословенског језика и речи *źémē. Звездица испред означава да је у питању реконструисана реч. Ова реч о којој говоримо је из латгалског језика и има значење земља, земљиште. Лингвисти нису сигурни да ли је латгалски заиста посебан језик само под дугогодишњим утицајем летонског (Латгала је регион у Летонији) или је само источни дијалект тог језика. Углавном, та реч постоји у летонском, а слична реч може се наћи у литванском језику.

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Поноћни воз меса (The Midnight Meat Train 2008) или, како су га код нас превели, „Поноћни воз смрти“ је филм базиран на краткој причи Клајва Баркера у првој књизи серијала „Књиге крви“. Бредли Купер је фотограф који жели да успе у својој професији и зато је спреман чак и да се суочи са опаким бандама у ноћном метроу. Ипак, оно са чиме ће се заиста суочити превазишло је сва његова очекивања.

Критички осврт: Специјални ефекти јесу маштовити и интересантни, али су уједно и треши и самим тим толико су нестварни да је ефекат страве док Вини Џоунс убија људе у метроу изостао. Саме сцене када Вини вреба своје жртве што у метроу, што ван њега (попут Роџера Барта), већ су прилично страшњикаве и ефектно снимане.

Динамика се мењала током филма, али је интрига трајала, без обзира што је режисер Рјухјеј Китамура практично одмах показао и кривца и да је у питању завера у коју је укључено више људи, а Бредли и Вини су почели да се вијају још пре половине филма (у другим хорорима то би већ била завршница). Међутим, страва коју доживљава Бредли се наставила и постала му опсесија које више није могао да се ослободи јер ни сама опсесија није хтела да остави њега. Радња због свега тога изгледа врло разуђено, а тај осећај се појачава посебно у другој половини филма када разни ликови раде ствари независно једни од других. Међутим, прича некако тече и како се ближи финале постаје све луђе, сензибилитет филма се мења у нешто налик на „Уздигнуће пакла“ (што је и разумљиво с обзиром на то да је Клајв укључен у цео овај пројекат) и у сред тог амбијента имамо двобој месара. Све то изгледа интересантно, донекле експериментално, али ситних грешака има, па је нејасно када и зашто Вини транжира своје жртве. Завршна сцена је потпуно предвидљива, али добро.

Едукативни моменат: Бредли је рекао Брук Шилдс како својим фотографијама жели да дочара дух града у којем живи, а она му је узвратила да је омашио. Ако жели да сними „срце“ града, треба у том срцу и да буде, саветовала га је Брук. И то је добар савет и за нас ако желимо да на било који начин (текстом, сликом, музиком) нешто дочарамо треба то, ако не већ да искуствено пробамо, а оно да добро проучимо.

Оцена наставника:

(солидна)

Одсуство (Absentia 2011) је прича о трудници Кортни Бел и њеној сестри Кејти Паркер које живе у не баш безбедном суседству и покушавају да наставе живот: Кортни након седам година од мистериозног нестанка мужа Моргана Питера Брауна, а Кејти након лошег периода са дрогом. Таман када је Кортни требало да се посвети љубавној вези са оцем нерођеног детета детективом Дејвом Левином, Морган се вратио. Његов повратак неће разјаснити много, већ ће ствари само учинити још мистериознијим. 

Критички осврт: Режисер Мајк Фланаган уме да прави хорор. Сцена спочетка када Кортни има ноћну мору је баш, баш језива. И касније сцене су баш застрашујуће и при томе ненадане. Већ сам гледао нека Мајкова остварења која су била високобуџетнија и ту се показао, тако да изгледа њему новац није проблем и ако га има и ако га нема. Мајсторство је у овом случају утолико веће јер су специјални ефекти сведени на минимум, ужаси остају ван екрана, само наговештени. 

Овога пута Мајк се фокусирао на урбанизацију и шта нам она ради и представио је дехуманизацију и отуђење кроз нестајање људи и то управо од онда (а према Кејтином истраживању) када је започела озбиљнија изградња инфраструктуре. Даг Џоунс у филму изгледа као бескућник и он (као и касније Морган) пита Кејти да ли га она заиста види. У градовима заиста постоје невидљиви људи из тог разлога што не желимо да их погледамо. 

Иначе су глумци изузетни и они носе овај филм, иако не причамо о познатијим именима. 

Едукативни моменат: Ми смо ти који можемо да обратимо пажњу и на оне суграђане који имају мање среће од нас и да покажемо хуманост. Жалосно је да дозволимо да постоје невидљиви људи у нашој околини јер када остаримо и онемоћамо и сами се можемо наћи у сличној ситуацији.

Оцена наставника:

(и те како јака и иде на пет)

Дуална (Dual 2022) је прича о младој жени Карен Гилан која је открила да болује од неизлечиве и смртоносне болести. Како не би оставила уцвиљеног свог дечка Белу Коала и мајку Мају Паунио, одлучила је да се клонира. Клон је испао задовољавајући, осим што је боја очију била другачија. Међутим, испоставило се да је клонирана Карен и више од задовољавајуће за Белу и Мају, те је почела полагано да преузима Каренин живот још док ова није ни умрла. Хаос тек настаје када је оригинална Карен сазнала да се неким чудом излечила и да неће умрети уопште.

Критички осврт: Идеја да клон буде замена за тешко оболелу особу никако није нова. „Лабудова песма“ је снимљена само годину дана раније. Међутим, ова два филма су потпуно различита. Док је поменути нежна и тужна драма, овај је врло успела црна комедија и када слушате разговор главне протагонисткиње Карен и докторке Сане-Џун Хајд напросто не можете да верујете шта чујете. 🙂 И како се радња одвијала надаље, све је постајало још више сулудо. Карен се показала као изузетан комичар без обзира да ли је глумила оригиналан лик или дупликата. И други су били добри у својим улогама.

Едукативни моменат: Овај филм говори и о томе да није све у генима и да ми можемо бити боља верзија себе и много бољи према другим људима ако имамо другачије одлуке и ако им посветимо пажњу.

Оцена наставника:

(јака једна)

Вучја дружина (The Company of Wolves 1984) је филм рађен према краткој причи Анџеле Картер (која је и косценариста) и радијској адаптацији. Ради се о сну млађахне Саре Патерсон о шуми, сељанима који у њој живе, али и вукодлацима који такође у тој шуми обитавају.

Критички осврт: Филм је некако сладак (иако је хорор), маштовит и са сјајном сценографијом, чак солидним специјалним ефектима, а посебно ме је очарала стара дама Анџела Ленсбери, која је невероватно шармантна. Прича је слојевита, донекле и уметничка, са порукама које свако може да разуме како жели. Једна од вероватнијих метафора се односи на одрастање девојчице у жену и свим проблемима које тај прелаз собом носи. Стаза са које не сме да се скрене може бити пут морала јер ван њега вребају вукови – мушкарци са израженим секундарним сексуалним карактеристикама. Играчке се руше и ломе, а крваве капи су врло уочљиве на белом снегу, док леденице не изгледају баш као да су од леда. Режисер Нил Џордан је пазио на детаље, али није претеривао у експлицитним сценама и разголићивању својих ликова, већ се вероватно више уздао у машту својих гледалаца. Свакако је урадио одличан посао, морам признати.

Едукативни моменат: Анџела Ленсбери је дала савете својој унуци Сари да никад не скреће са стазе, никад не једе јабуку која је опала са стабла и никад не верује човеку са спојеним обрвама. Ако налазите да је бака мудра, ето онда савета и за вас. 🙂

Оцена наставника:

(са малим минусом)

Свет из доба јуре: Надмоћ (Jurassic World: Dominion 2022) је шести наставак франшизе о диносаурусима. Они су успели да освоје наш свет и да се укључе у постојеће екосистеме, али људи не би били људи када их не би злоупотребили. У томе предњачи богати Кембел Скот који се толико заиграо са генетичким инжењерингом да је направио скакавце који сада имају особине својих предака и прете да разоре житна поља широм планете. Једини који би могли да га зауставе су протагонисти из ранијих наставака који већ имају искуства са наново оживљеним изумрлим врстама.

Критички осврт: Филм је, пре свега, веома наиван и сва је прилика да су се створиле ситуације описане у филму оне се готово сигурно не би решавале на тај начин. Има ту и нелогичних момената (да Брајс Далас Хауард трчи брже од раптора, а који трчи једнако брзо колико се и мотор креће), као и врло погодних (готово сваки тренутак у филму), али је највећи проблем са овим филмом што је превише блед. Пред протагонисте уопште нису постављени неки јачи изазови, нити диносуаурси, нити акције антагонисте Кембела и у целом филму можда има тек три узбудљиве, ефектне сцене (једна од таквих је када пирораптор напада Криса Прата и Деванду Вајз и зарања испод леда). Врло танушно, млако и џаба ангажовање свих знаменитих ликова из претходних наставака.

Едукативни моменат: Лаура Елизабет Дерн је рекла да ако превише жалимо то значи да живимо у прошлости, а ми треба да живимо сад. Дакле, не треба да жалимо за оним што смо пропустили и за оним што нисмо добили, већ треба да сада будемо задовољни оним што имамо и да уживамо у томе.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Тинејџери мутанти нинџа корњаче: Из сенке (Teenage Mutant Ninja Turtles: Out of the Shadows 2016) је наставак филма о јунацима из наслова снимљеног две године раније. Архинепријатељ ових необичних тинејџера Брајан Ти успео је да побегне из затвора и има велике планове да загосподари Земљом. Корњаче треба да га спрече у томе, што је тешко, али је још теже да се покажу људима и да се изборе са неприхватањем друштва. 

Критички осврт: Очекивано је да ће ово бити јако инфантилан филм, али је испао јако, јако инфантилан. И то не само радња, већ и глума, акција и све остало. Ово је очигледно филм за мале дечаке и све оне који се тако осећају и то је у реду. Оно што није у реду су предвидљиве, већ виђене сцене крцате општим местима и то што је сваки покушај хумора остао само на покушају. Са друге стране, дијалози су прилично добри, а и специјални ефекти. Радња је довољно динамична, али сасвим класична за овај жанр, заправо сасвим неинвентивна.

Едукативни моменат: Вођа корњача се јадао пацову ментору да не може да изведе да све корњаче мисле исто. На то му је мудри пацов казао да то ни не треба јер је снага тима управо у различитим гледиштима чланова.

Оцена наставника:

(можда би могло и три)

Лако Је Критиковати 201

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Квант крви (Blood Quantum 2019) је филм о зомби апокалипси која се дешава виђена из угла припадника Прве нације (енгл. First Nations, франц. Premières nations представља политички термин који се односи на све канадске домородачке народе који не припадају групи Ескима и Метиса). Они су отпорни на зомби заразу, за разлику од других Канађана, али су зомбији и за њих смртоносна створења. Успели су да направе утврђење, али проблем настаје због раскола у њиховим редовима када Киова Гордон одлучује да они који нису део њиховог народа не заслужују њихову заштиту. Тада Киова и његове (додуше малобројне) присталице постају једнака претња као и сами зомбији.

Критички осврт: Уводна сцена је сјајна, а и у наставку филм заиста није лош. Ово је филм о зомбијима, али и о екологији, дискриминацији, породичним односима и проблемима. Прича је слојевита и све велике теме су дошле до изражаја, а глумци су прилично добро одрадили свој задатак.

Едукативни моменат: Форест Гудлак је добио врло прецизан одговор од своје филмске мајке о томе да ли је спреман да и сам буде родитељ. Одговор је да погледа како је поређао своје приоритете у животу и кашће му се само. Врло једноставно, а ја бих рекао да је то одговор и на питање да ли смо спремни за било какву улогу у животу.

Оцена наставника:

(стамена)

Абецеда смрти (The ABCs of Death 2012) је филм снимљен тако што је 26 режисера широм планете добило по једно слово абецеде са задатком да осмисле кључни појам на то слово и да он буде наслов кратког хорора који ће осмислити и снимити. Дакле, филм је компилација свих тих прича.

Критички осврт: Омнибус је иначе тешко оцењивати због тога што су приче увек различитих квалитета, врло често и сензибилитета, тема, па и поджанрова. Шта тек рећи за филм који је сачињен из 26 различитих прича које повезује само то што у свакој од њих је смртоносан исход? Приче су кратке, ефектне, али није свака успела добро. Рецимо, неке су сјајне, пресмешне и оригиналне и заслужују петицу (A, F, S), неке врло добре (D, I, J, N, Q, T, U, X), неке само добре (H, K, O), које имају потенцијала, али он није дошао до изражаја, а има и довољних (B, V), сасвим осредњих и предвидљивих, али и недовољних (C, E, G, M, P, R, W, Y, Z), већ виђених, нејасних или им порука изостаје, често непотребно насилних. Прича под L је ван сваке конкуренције јер је преужасна. Са једне стране није поштено да јој дам слабу оцену јер је идеја одлична и таква је и режија, али са друге некако не могу да дам добру оцену на такву реализацију иако се режисер Тимо Тјаджанто потрудио да се више наслућује но што се види. Такође ме је намучио и Гзавје Жан са својом причом на слово X (икс) која је баш гадан телесни хорор, како га називају на енглеском говорном подручју, али је истовремено и претеривање. Да ли је могуће да у Француској баш сви добацују гојазним женама и вређају их? Заправо, многи режисери су се потрудили да баш буду гадни, да ли кроз насилна (само)убиства или уз помоћ телесних излучевина, тако да овај филм није баш за грицкалице. А за коју је оцену? Најједноставније је било да израчунам просек свих прича, а верујем да би то била и објективна оцена целог филма. 🙂

Едукативни моменат: Какве год приче да су испале, цео овај пројекат је сјајна идеја јер је удружио режисере са разних страна света. Они су тимски допринели разноврсношћу својих идеја и креација и то је право богатство на једном месту. Сличну ствар могу да ураде било које струке, што значи да можемо и ми.

Оцена наставника:

(дакле, објективна)

Абецеда смрти 2 (ABCs of Death 2 2014) је наставак претходног филма рађен на потпуно исти начин.

Критички осврт: Свеукупан утисак је да је други део амбициозне хорор антологије строжи, ефикаснији калеидоскоп међународних укуса и стилова од свог претходника, са већим нагласком на црни хумор него на тактику грубог шока. Појединачно, и овде имамо разлике у квалитету прича, али је много више оних које су баш, баш добре. Неке су само добре, па је рецимо прича на слово С добро замишљена и брутално реализована, али нема твиста на крају, некако је остала недоречена. И у овом делу има лоших прича. Рецимо, једна таква је на слово L и што се саме приче тиче и специјалних ефеката. Ипак, кажем, некако изгледа да је први део мотивисао режисере да пруже квалитетнији садржај.

Едукативни моменат: У причи на слово W дечаци су пожелели авантуру из епске фантастике и жеља им је била испуњена, али се испоставило да су се нашли у правој ноћној мори. Понекада наша очекивања нису оно што је реално и то мора да нам буде јасно пре него што се прихватимо нечега.

Оцена наставника:

(свакако боља него претходна оцена)

Северњак (The Northman 2022) је филм базиран на средњовековној скандинавској легенди о Амлету (који је био инспирација и Вилијаму Шекспиру да напише „Хамлета“). Амлета глуми Александер Скарсгорд и он је викинг који има мисију да убије свог стрица Клеса Банга јер је овај, док је Александер био дете, убио његовог оца Итана Хока и присвојио његову мајку Никол Кидман.

Критички осврт: Већ смо навикли да се у историјским спектаклима Викинзи приказују као врло суров и сиров народ, али ритуал који пролази Итан са својим филмским сином ипак је шокантан чак и за њих. Тек касније сцене, када је Александер одрастао и заједно са садрузима Викинзима напада руско село где убијају и спаљују људе, тек су шокантне и дају једну причу која није за свачији стомак. У контрапункту са том тескобном атмосфером је фотографија која је магична, баш као и предели, иако је све мање-више у сивим тоновима. Улоге су добро подељене, а Александеру свакако иде у прилог што потиче из тих крајева.

Сама прича је већ виђена, али тако се одвија да држи пажњу. Мислим да су непотребни и некако наивни повремени Александерови монолози, који имају за циљ да нам објасне његове мотиве. Са друге стране, мотиви Никол су крајње нејасни, али је преокрет са њом потпуно неочекиван јер је и потпуно сулуд. Интригантна је и њена прича коју говори Александеру. Са једне стране могла би бити лаж у коју је и саму себе убедила, а са друге би лако могла бити истина. У сваком случају врло занимљива и свакако трагична прича, са митолошким елементима тек толико да је зачини, коју вреди видети и која свакако поставља питање да ли избори у животу заиста постоје.

Едукативни моменат: Главни антагониста Клес испаде најмудрији у филму. Када га је његов филмски син питао зашто граде храм када је то посао за робове, он му је одговорио да ниједан човек не зна да ли ће прославити следећи фестивал као краљ или као роб. Зато је најбоље бити спреман за обе ствари. Али да би избегао ово друго, подучио је сина, најбоље што можеш је да покажеш својим робовима да си подједнако јак као и они.

Оцена наставника:

(то је то)

Краткодневица (Solstice 2007) је римејк филма „Средина лета“ из 2003. Петоро пријатеља су кренули на пут да проведу неко време у викендици Елизабет Арноа, пре свега да би јој се нашли због недавног губитка сестре близнакиње. Испоставиће се да ће боравак у тој кући за Елизабет постати ноћна мора, али и једини начин да сазна разлоге самоубиства своје сестре.

Критички осврт: Већ у првих двадесетак минута ми се филм није допао. Он врца од патетике и општих места, ових потоњих посебно у хорор сценама, као када се главна јунакиња Елизабет буди усред ноћне море, да би се испоставило да је то још једна ноћна мора. Заправо, толико су општа места да су сцене потпуно предвидљиве и самим тим страшни ефекат се није постигао. Такође, предвидљив је и сам ток радње, па је било врло јасно да ће се Шон Ешмор и Елизабет смувати, а и да гледате филм у авиону и из њега би се видело да је Шон некако одговоран за смрт близнакиње (иако је све указивало да је Р. Ли Ерми) и да ће изабраник Елизабетиног срца ипак бити стасити Тајлер Хочлин. Односи између ликова су исфорсирани, дијалози су баш лоши, сасвим прозаични, а и глума ми је примеренија за неку тинејџ плитку серију попут „Мелроуз плејса“. На крају се добија логично заокружена прича, али све је то јако бледо и јако слабо.

Едукативни моменат: Иако је Шон веровао да ако заташкају проблем то неће уништити живот Елизабетиној сестри и њему, то се ипак десило. Не верујем да би код свих нас последице биле тако драстичне, али проблеми се на тај начин свакако не решавају.

Оцена наставника:

(нека буде плус)

Деликатесна радња (Delicatessen 1991) је француски постапокалиптични филм. Пошто су појели све животиње (укључујући и пацове) станари једне зграде, коју води месар Жан-Клод Драјфус, прешли су на људе. Жан-Клод је запослио Доминика Пинона (који је тек пристигао) као домара, али са намером да га убије и транжира. Испоставиће се да је Доминик, за разлику од својих претходника, тврд орах.

Критички осврт: Режисери Жан Пјер Жене и Марк Каро имају препознатљив стил и естетику, тако да су сцене сивожуте, као на древним фотографијама. Међутим, атмосфера није тмурна, иако је у питању постапокалиптичан филм са више него црном темом. Кроз цео филм провејава хумор, а ликови су и животни и живописни. Сцене су ефектне, те имам осећај да би свака од њих могла да опстане као самостални кратки филм.

Овде се дешавају паралелно две ствари. Једна је мотивисана глађу и Жан-Клод хоће да поједе Доминика. Друга је мотивисана љубављу и пошто је Мари-Лор Дуњак, Жан-Клодова кћерка, заљубљена у Доминика, Жан-Клод хоће да га поједе како би сачувао своју јединицу. Дакле, сви мотиви ове радње воде ка истом исходу и некако изгледа да је Доминикова судбина запечаћена. Међутим, тада наилази очекивани преокрет, само што су га Жан и Марк добрано закомпликовали и укључили све ликове из зграде, па још и читаву групу троглодита из подземља, приде. Свеукупно се добила једна добра, садржајна прича иако је изгледало да неће ту бити много меса (ово на крају испаде моја игра речима).

Едукативни моменат: Жан-Клод је настрадао тако што је хтео да убије Доминика, па се оружје вратило ка њему. Постоји у народу изрека да ко другоме јаму копа, сам у њу упада. И то често може да нам се деси када смо злонамерни. 

Оцена наставника:

(свакако и још плус приде)

Семе (The Seed 2021) је прича о три девојке које су одлучиле да проведу викенд на осамљеном плацу оца једне од њих Софи Вавасо. За тај викенд је најављен и несвакидашњи догађај – киша метеора, па је то био разлог више за овај одмор. Но, осим метеора са неба ће пасти и један необичан ванземаљац.

Критички осврт: Црна течност из очију заиста није била потребна јер је виђена већ од „Досија икс“. Но, добро то, него је већ проблем крај који је потпуно унизио цео филм. Напредни ванземаљац који може да контролише умове сувише олако пушта да га убије Челси Еџ, а пре тога јој је разоткрио све своје планове и то кроз слике прилагођене петогодишњацима. Она потом врло сурово убија своје две пријатељице из детињства, мада је и то представљено сувише наивно. Да не оде све дођавола, ситуација се мало поправила појављивањем Ентонија Едриџа, али свакако и свеукупно ово није лош СФ, мада је идеја већ виђена, а реализација прилично осредња. Специјални ефекти нису богзна шта, али је репродуктивни циклус ванземаљчића прилично добро решен.

Едукативни моменат: Луси Мартин је толико била заокупљена тиме да нађе мрежу за паметни телефон да је умало пропустила фасцинантну кишу метеора која се дешавала буквално изнад њене главе. И дешаваће нам се да толико буљимо у интернет да ћемо пропустити многе фантастичне ствари у реалном животу.

Оцена наставника:

(мало поклоњена)

Драјкула (Sharkula 2022) је филм о ајкули којој није довољно да буде ајкула, већ је и вампирица приде. Наиме, када се, пре неколико векова, Дракула сукобио са мештанима приморске варошице, један га је погодио мачем и овај је пао у море. Тамо га је напала ајкула и Дракула јој је пренео своје моћи. Сада ту варошицу тероришу и Дракула и драјкула, али ће се то променити када у новије време дођу двојица лучких радника.

Критички осврт: Филм је заправо још гори него што сам мислио да ће бити када сам видео наслов. Продукција је кућна, а дешавања су као да су их осмислили ортаци из филма (не знам како другачије да их назовем јер то нису глумци, верујте ми) у неком пабу уз пиво и после много пива. Специјални ефекти, почевши од тога када су проболи Дракулу мачем (у првој сцени) буквално као да су рађени у Пејнту. Углавном, Дракула је режао, драјкула је режала и, чак и међу кршевима, овај филм се свакако издваја. Оно што га издваја је и што никад нисте сигурни да ли је дан или је ноћ и да ли је дан и да ли је ноћ. Када је дан, камера га затамни, па је то ваљда ноћ?

Да не будем баш толико злобан, морам поменути два слатка момента у филму. Један је што су у уводној шпици смислили веселу песмицу о драјкули (заправо песма има само једну реч), а други је што та звер има крила слепог миша. 😀 Има ту још слатких детаља, па тако Дракула пије крв свог слуге као да срче супу, а тип који је видео тај призор сакрио се иза гелендера на степеништу. Да, гелендер је сачињен од гредица које су размакнуте. 😀 И појављује се нека згодна цица која на обали мора изводи некакав плес са свећама. Зашто и чему то, нисам баш сигуран. Нисам сигуран ни зашто сам одгледао овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Немојте гледати овај филм. То је најбоља едукација у вези са овим филмом коју могу дати. 😀 Но, пошто то не би било скроз фер с моје стране, хајде да пробам нешто конкретније. Када су се придошлице пожалиле Дракули да су му сувише стриктна правила у граду, он им је објаснио да могу отићи ако желе. Ако остају, треба да се придржавају правила. И Дракула је у праву. Када смо у туђој кући, држави или некој институцији, ред је да се придржавамо правила које су домаћини поставили.

Оцена наставника:

(заиста заслужена)

Ране (Wounds 2019) је филм базиран на роману „Видљива прљавштина“ Нејтана Балингруда. Арми Хамер је бармен који ради ноћну смену и који је био присиљен да позове полицију јер су му се гости баш добрано напили и побили. Но, оно што ће му донети много више проблема је мобилни телефон који је у његовом бару заборавила једна девојка те ноћи. Наиме, позиви и слике са тог телефона ће га увести у тамну димензију из које му нема излаза.

Критички осврт: Филм почиње врло добром представом у бару која је врло необична, динамична, живописна и заиста држи пажњу. Ако се по јутру дан познаје, очекивао сам најмање занимљив филм, ако не већ одличан. Режисер Бабак Анвари је управо тако (одлично) повезао љубавну драму и хорор у овом филму, али је мање успешно одрадио хорор део. Он јесте прилично застрашујућ и помало подсећа на „Изгубљени ауто-пут“, што до сада нисам виђао. Можда је на Бабака утицао његов старији колега Дејвид Линч и ако јесте – то је сасвим у реду јер је у питању добар узор. Ипак је Бабак цео тај хорор део сувише разводњио и ми већину филма (ако не и цео филм) не знамо шта се конкретно догађа главном протагонисти Армију. Арми је иначе глумио спорадично. У појединим тренуцима ми је био уверљив, а у појединим баш и не. Мислим да он није глумачки калибар који може да изнесе толико доминантну и захтевну улогу у филму. Но, филм има својих добрих страна, свакако држи пажњу, а и крај је некако чудан и интересантан.

Едукативни моменат: Нервоза и халуцинације које се дешавају Армију у овом филму можемо повезати са његовим претераним конзумирањем алкохола. Наиме, једна од лоших последица коришћења овог психоактивног средства је и алкохолно лудило (стручно: делиријум тременс), које има бројне тешке симптоме и третира се као тешка, забрињавајућа клиничка слика. Још један разлог да не посежемо за алкохолом.

Оцена наставника:

(једва)

Фантастичне звери: Тајне Дамблдора (Fantastic Beasts: The Secrets of Dumbledore 2022) је трећи филм у серијалу „Фантастичне звери“. Мадс Микелсен је зли чаробњак који има велике планове: да уз помоћ трикова постане вођа читавог магијског света. У томе ће га спречити његов бивши љубавник Џуд Ло и његова мала, али одабрана екипа.

Критички осврт: Свет магије је наново оживео, веома споро, рекао бих, јер је такав и темпо филма. Режисер Дејвид Јејтс је можда мало више (но што је права мера) пажње посветио сплеткама које је тешко пратити без претходног доброг предзнања, а није све ликове употребио довољно. Међу њима се истиче Вилијам Надилам чија је улога толико нејасна да је непотребна. Но, свеукупно прича није лоша, а и научили смо о грешној прошлости главног чаробњака којег тумачи Џуд и главног антагонисте који је замењен и наместо Џонија Депа сада имамо (прилично доброг) Мадса. Модерна времена траже и нове погледе на старе ликове, па је добри стари Албус Дамблдор изашао из ормара. Све је то свакако у реду и дало је причи на тежини и довољно интриге, али да може боље од овога – свакако може.

Едукативни моменат: Еди Редмјен је рекао да видимо вредност нечега тек када то нешто изгубимо. И то је тачно, потврдио бих, али и додао да можда зато није лоше да будемо довољно мудри да увидимо вредност онога што имамо, па нећемо то ни губити.

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 200

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Тајни прозор (Secret Window 2004) је психолошки хорор рађен према књизи „Тајни прозор, тајна башта“ Стивена Кинга. Џони Деп је писац који живи релативно осамљено у кући окруженој природом. Пошто је остао без жене коју воли Марије Бело, дане проводи углавном тако што спава на каучу. Све се мења када на његов праг долази Џон Туртуро који га оптужује за плагијат. Та непријатност за Џонија полагано постаје велики проблем и по њега и по људе који га окружују. 

Критички осврт: Џони је бриљирао и у овом филму и заиста влада сценом, нема шта. Морам ипак да приметим да ми није био страшан у хорор сценама, али то не мора да буде до глуме; једноставно саме сцене нису страшне, а и последња два убиства се нису ни јасно видела. Овом филму је критика највише замерила преокрет и он јесте некако очекиван, те дефинитивно није изненађење. Ипак, последњих пар сцена су врло ефектне. Свеукупно, ово је један солидан трилер, нешто мање солидан хорор, који има хумора и пристојну динамику. Прича заиста држи пажњу. Идеалан филм за недељу поподне, рекао бих.

Едукативни моменат: Џони је на крају закључио да је у једној причи најважнији њен крај. И у томе има истине, тако да је важно и за нас који нисмо писци да ако завршавамо неку причу, то учинимо на добар начин.

Оцена наставника:

(блага)

Невидљиви човек (The Invisible Man 2020) је филм инспирисан истоименим романом Херберта Џорџа Велса. Прича прати Елизабет Мос која је на самом почетку филма побегла од филмског мужа Оливера Џексона Коена и сакрила се код свог пријатеља полицајца Олдиса Хоџа. Ускоро сазнаје од своје сестре Харијет Дајер да је њен муж извршио самоубиство, али она не верује у то. Оливер је светски познат ингениозни научник и она подозрева да је пронашао начин да буде невидљив и да је и даље прогања. 

Критички осврт: Режисер Ли Ванел је успео да створи врло напете ситуације и чак и код оних сцена које су сасвим очекиване, а то је убиство Елизабетине филмске сестре Харијет, опет је све узнемиравајуће и шокантно. Елизабет је „покидала“ своју улогу и свакако допринела да све то изгледа добро, али ми је и Оливер баш био уверљив. Крај је прилично виспрен и читаво ово остварење има шмек интелигентног трилера (иако није било главоломне полицијске истраге) и причу која „пије воду“, чак и са становишта науке.

Едукативни моменат: Елизабета никако није могла да докаже породично насиље иако јој се оно све време дешавало. Нико јој није веровао и чак су њу прогласили лудом и лошом. Не смемо дозволити да такви феномени опстају у модерном друштву и да нам такав проблем буде невидљив, попут Оливера који је био невидљив за све актере.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Подрум (The Cellar 2022) је натприродни хорор који прати судбину породице која се уселила у мистичну кућу запоседнуту демоном.

Критички осврт: Режисер Брендан Малдауни (који је уједно и писац приче) дао је све од себе да направи нешто пристојно са малим буџетом и то је донекле заиста и успело. Рецимо, Бафомет није испао тако лош, али се није ни видео дуже од неколико секунди, а и приказ пакла, иако интересантан, далеко је од грандиозног. Но, то је мањи проблем. Већи је тај што је прича већ испричана, уз то је и осредња и врти се у круг, да не кажем по кући. Свака истрага Елише Катберт и њеног филмског мужа Овена Макена је испала залудна и њихова сазнања су далеко од неких јачих преокрета. Врхунац њихове истраге је када су схватили да их не опседа демон Левијатан, већ демон Бафомет. Цврц, ко да је важно. Заправо, цела прича је некако бесмислена и много тога остаје нејасно и недоречено. Нејасно је зашто се Бафомет тако сурово поиграо са читавом породицом која је у фокусу, а недовршена је разрада породичних односа и неиспричана је прича о интернет насиљу које је трпела Елишина филмска кћерка Аби Фиц. Такође, поруке су изостале. И то је штета, с обзиром на то да је Брендан направио ефектан увод у причу Абиним нестанком.

Едукативни моменат: Елиша је у својој новој кући пронашла симболе и једначине којима није знала значење, али је знала којим стручњацима да се обрати. И то је знање које је корисно.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Језорама (Chillerama 2011) је омнибус од четири хорор приче које се дешавају у једном биоскопу на отвореном, а који приређује последње вече пред затварање.

Критички осврт: Већ први филм је потпуно луда идеја и како време одмиче све је луђа. Режисер Адам Рифкин (који уједно игра и главну ролу) одлично је пародирао хорор филмове педесетих користећи технички лоше, али генијално употребљене специјалне ефекте. И друге приче су пародије филмова из разних декада са намерним грешкама које се иначе ненамерно појављују у лошим филмовима, па су тако ликови у једном амбијенту, а већ у следећој сцени у другом. Друга прича је превише вукла на пародију конкретних остварења попут саге „Сумрак“ и култних „Бриљантина“ и „Изгубљених дечака“ и зато је најмање успела, као и због хумора који више вуче на ону америчку урнебесну комедију. Ипак, у целом филму има много добрих фора и иако су режисери претеривали са сексуалним алузијама, уопште све то не изгледа лоше, забавно је и донекле оригинално и целом остварењу свакако треба дати шансу.

Едукативни моменат: Ричард Рили је цитирао Орсона Велса: „Нико ко преузме нешто велико и тешко не може себи приуштити да буде скроман.“

Оцена наставника:

(мотивациона)

Град изгубљене деце (La Cité des enfants perdus 1995) је француска фантастика. Данијел Емилфорк је старац који живи у необичној грађевини са још необичнијом породицом и не може да сања. Зато убрзано стари и да би то зауставио краде снове од деце коју му доставља култ киборга. Тако је овај култ отео малог брата снагатора Рона Перлмана. Рон је кренуо у потрагу за дечаком, а у томе ће му помоћи мајушна обијачица сефова Џудит Вите. 

Критички осврт: Одмах ми се допала еститка филма, сценографија, костими (што никако не чуди јер је за њих био задужен Жан Пол Готје), саме сцене, па чак и физиономије глумаца. Све је некако гротескно, али скроз интересантно. Иако изгледа бајковито, прича је животна и слојевита и референцира на многе феномене, попут религије. Данијела је створио непознати научник и он не прихвата одговорност за злодела која чини, већ их приписује творцу. Ту су и друге друштвене теме, данас можда чак актуелније него тада. Доминик Пинон глуми чак шест клонова и спреман је да прекрши правила само зато да би баш он био оригинал, односно посебан. Сведоци смо да људи свашта раде, учествују у ријалитијима и изводе чак и животно опасне егзибиције по друштвеним мрежама како би се издвојили. Ту је и култ киборга који верују да боље виде него други људи иако имају само једно и то механичко око. Теоретичари завере се потпуно уклапају у ту слику. Режисери Жан Пјер Жене и Марк Каро само су екстремизовали оно што се у свакодневном животу дешава и своје ликове учинили ексцентричним и занимљивим, чак и допадљивим, без обзира да ли су у питању протагонисти или антагонисти.

Атмосфера је некако туробна и пуста, али хумора има. Сјајна је сцена када Данијел обучен у костим Деда Мраза пева како би деци подарио леп сан, а она престрављена плачу из свег гласа. Некада само труд није довољан, изгледа. 🙂 Само финале филма је општи метеж и некако ми више иде уз позориште, но за филм. Свакако је занимљиво и врло упечатљиво.

Едукативни моменат: Данијел је желео да украде дечје снове и то му није пошло за руком. Неке ствари не можемо украсти од других попут снова и маште – морамо их развијати сами.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Све свуда одједном (Everything Everywhere All at Once 2022) је прича о кинеској имигранткињи у Америци Мишел Јео која има неуспешну перионицу и кубури са порезима. Њен живот се мења када се променио и њен филмски муж Џонатан Ке Кван, те је од доброћудног шепртље у тренутку постао тајни агент из друге димензије. Он ју је упутио у тајне мултиверзума и обавестио је да је она једина која може изаћи на крај са подивљалом верзијом своје филмске кћерке Стефани Хсу која уноси терор у све димензије. Ипак, пред Мишел је тежак пут да овлада скоковима кроз поменуте димензије и избори се са компликованим породичним односима.

Критички осврт: Интересантан филм и прилично храбар, у појединим сценама можда и претерано храбар, али свакако врло маштовит и искорак у поджанру у којем је рађен. Идеја са димензијама је добро осмишљена и реализована, акциони део је сјајан са борилачким вештинама, а драмски део ипак претерано развучен, тим пре што су поруке филма довољно јасне и са мање драме. У филму има доброг хумора, а посебно је сјајна била Џејми Ли Кертис, мада су и други били на висини задатка.

Едукативни моменат: Мишел је на тежи начин спознала улогу мајке. Њено није било да дотерује живот своје кћерке Стефани, већ да је пусти да сама прави изборе, али и да буде ту као подршка. Када размислимо, то је улога и оца, брата, сестре, пријатеља.

Оцена наставника:

(прилична)

Неистражено (Uncharted 2022) је филм који се темељи на серији истоимених видео-игрица коју је развио тим „Ноти дога“. Том Холанд је ситан лопов којег ангажује преварант Марк Волберг како би пронашли злато које је наводно превозио Фернандо Магелан, али које никада није стигло на одредиште. Авантура у коју ће се двојица пустолова упустити ће се испоставити врло опасна и пуна преврата.

Критички осврт: Филм је забаван, прединамичан и узбудљив и исто толико наиван. Пустолови Том, Марк и Софија Тејлор Али ординирају слободно по културном наслеђу Барселоне где се малтене улазак у сваку засебну просторију у оквиру музеја или цркве наплаћује и добро је чувано, а не верујем да је онако пусто у било које доба у граду који посећују милиони туриста. Да не говорим о томе што разбијају, одваљују и премећу културне вредности, а да се не појави нити један припадник обезбеђења или полиције. Иначе је свака акција у филму пренаивна, практично нонсенс. Прича је већ виђена по сличним филмовима, а хумор је далеко од урнебесног. Објективно, ово је сасвим просечан филм са истом таквом причом, само је у њега уложено баш, баш много новца и уз популарне глумце, импресивне борилачке вештине и још импресивније специјалне ефекте ето нама блокбастера. 🙂

Едукативни моменат: Руди Панкоу је свом филмском брату Тому поклонио прстен на којем пише да величина настаје из малих почетака. Диван поклон је и прстен и животни мото.

Оцена наставника:

(може микро плус)

Уздигнуће мегалодона (Megalodon Rising 2021) је филм о чак три мегалодона који су напали ратне бродове САД и Кине. Војске две државе су најпре биле усмерене једна против друге, да би каснији схватили да ће опаке рибе победити само тако што ће сарађивати.

Критички осврт: Већину филма уопште нисам разумео, не зато што су повремено причали на кинеском (имао сам титл на енглеском), већ зато што га нисам разумео. Разговори се прилично добро разумеју с обзиром на то колико су сведени, а и ликови су једне исте реченице понављали и по више пута, што је олакшало разумевање. 🙂 Оно што ми је било и остало нејасно је чему толика драма и чему толико компликовање односа између два брода и две државе. Они су нон-стоп били на ивици трећег светског рата. Међутим, негде је морала да се прави тензија јер што се ајкула тиче то просто није било могуће. Ајкуле су пливуцкале, јеле једна другу и боковима ударале брод, што је пропраћено језивим специјалним ефектима. Очигледно буџет филма није дозволио више. Буџет није дозволио ни статисте. У филму се појављује десетак глумаца и то је цела посада оба војна брода и још којег приде. Онда су кренули да праве неке ултразвуке, а који су последица неке несхватљиве шпијунаже и видимо како се на броду створио светлосни сноп ка небу којег Амери обожавају, али овде му заиста никако није место. На крају крајева, не видим баш сврху од светлосног снопа ка небесима, ако су непријатељи испод брода, у мору. Наравно, не могу одмах да тај неки ултразвук пусте, него петљају по апаратури и преспајају и причају о томе и то је нехумано досадно, баш као и цео филм. Још да додам да су ликови бледи и толико неконзистентних карактера да је свако изговарао неки део текста и тако заузимао одређени став насумице, потпуно непредвидљиво. Ко је био помирљиве природе, одједном то није био, а ко је био сталожен, одједном је постајао сумњичав и тако даље. Филм се завршио помпезно и раздрагано, а такав сам био и ја јер се, јелте, завршио. 🙂

Едукативни моменат: Два Кинеза за столом су се пожалила један другом да ништа нису разумели шта су капетани причали јер су говорили на енглеском. Да су знали страни језик били би информисани о ситуацији у којој су и сами. Знање страних језика нам много значи у свакој ситуацији, чак и ако нас нападну непостојећи мегалодони. 🙂

Оцена наставника:

(неопозива)

Камени цвет (Каменный цветок 1946) је адаптација истоимене приче Павела Бажова, заснована на руском фолклору Уралског региона. Такође укључује елементе заплета из прича „Господарица бакарне планине“ и „Мајстор занатлија“. Владимир Дружников је талентовани каменорезац, али је његов сан да постигне немогуће: да својим творевинама од камена подари живот. У томе му једина може помоћи чаробна Господарица бакарне планине (Тамара Макарова) која поседује живи камени цвет. Међутим, једном када оде код ње, Владимиру више нема повратка међу људе и његовој вољеној Екатерини Деревшиковој.

Критички осврт: Слатка је бајкица, са причом која је коригована вероватно под притиском тадашњих политичких прилика и људи из народа су представљени као пожртвовани радници, док је властела бахата. Дефинитивно ту има дозе сарказма, али то је у реду, као што је у реду и да Екатерина постане једнако мајстор као и мушкарци и то јесте наглашавање једнакости полова што је опет у складу са тада актуелном политиком (и жене морају да раде у фабрикама). Ипак, има и тога што није у реду, пре свега Владимирове шишке. 🙂 Шалу на страну, моја највећа замерка је што је режисер Александр Птушко правио драмске паузе за неколико нијанси више него што је права мера, али оне имају оправдање или у унутрашњој борби главног протагонисте или у разметању сценографијом, костимима и специјалним ефектима од којих су ови потоњи заправо запањујући за оно време (рецимо када се гуштер претвара у чаробницу). Без обзира на то, стиче се утисак да је Александр ипак отезао јер прича заиста нема много „меса“.

Едукативни моменат: Владимир је закључио како је људски век кратак, али оно што човек направи може живети столећима. Дела су важна, сматра Владимир, па знамо шта нам ваља чинити.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Јаје (The Egg 2017) је кратки филм и руска верзија приче Ендија Вира. Ради се о човеку који је погинуо у саобраћајној несрећи и обрео се у лимбу, где га је дочекао Бог и објаснио му смисао живота.

Критички осврт: Рује нису лоше ово реализовале, али оно што „вози“ ову причу свакако је идеја. Иако сам помислио да ће ово бити још једно филозофско трућање о теизму, испоставило се да је ингениозно. Свака част, пре свега Ендију.

Едукативни моменат: Бог је рекао човеку да сваки пут када почини злодело починио га је себи и сваки пут када учини љубазан гест, био је љубазан према себи. И да кажемо да је све у овом филмићу пука фикција, ипак би било лепо да се руководимо овом идејом у животу.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Лако Је Критиковати 199

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мува II (The Fly II 1989) је наставак култног филма снимљеног три године раније. Ерик Столц је син научника из претходног наставка Џефа Голдблума и од њега је наследио брилијантан ум, али и хромозоме муве које је овај током петљања са телепортацијом несрећним случајем стекао. Ериково развиће се зато одвија необично брзо и другачије но код осталих људи и тим научника, на челу са злим Лијем Ричардсоном, који гаји Ерика у научној установи, очекује да ће гени муве преовладати. Оно што они не знају је да ће се њихово истраживање окренути против њих.

Критички осврт: Специјални ефекти који на почетку приказују рађање бебе у некој врсти чауре стварно су добри, чак импресивни. И остали специјални ефекти у филму нису лоши, али сама прича не би могла да прође са том описном оценом. Режисер Крис Валас није померио причу у односу на први део ни у ком смеру, нити ју је унапредио, нити уозбиљио. Заправо, радња је једна равна линија, макар до половине филма. Хорор који започиње у другој половини потпуно је разочаравајући, неспретан и нестрашан и наместо да поправи ствар, још више је погоршао.

Дафни Зунига и Ерик су добро одабрани, не само зато што су лепушкасти, него су успели да дочарају сензибилитет и харизму коју су имали њихови претходници Џеф и Џина Дејвис (Дафни је ипак било лакше).

Едукативни моменат: Ли је на крају осетио несрећну судбину својих експерименталних субјеката. Порука би била да не радимо другима оно што не бисмо желели да други раде нама.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Изабери или умри (Choose or Die 2022) је хорор у чијем је фокусу видео-игрица из осамдесетих која је некако завршила у модернијим временима. Заинтересовани играчи су се ипак нашли, али су и врло брзо зажалили. Игрица је постала део реалности и показала се погубном за људе око њих и њих саме.

Критички осврт: Видео-игра која постаје део реалности заиста није новитет у хорорима и већ у осамдесетим је та идеја пласирана. У овом филму видео-игра нуди крваве изборе, што такође није новина, а пример је „Петља“ из 2016. Но, филм не мора нужно да буде иновативан да би био добар, а овај је такав једним делом. Има своје успоне и падове, па је тако јачи пад када су Иола Еванс и Ејса Батерфилд у базену. Сасвим је нејасно шта се хтело постићи тиме, а избор који је стављен пред Иолу је бесмислен јер је требало да бира између живог Ејсе и свог филмског брата који је (давно) покојан. Успон у филму одмах долази након тога када се Иола и Ејса возе колима, па је то приказано у аркадној игрици што је добра форица. Свеукупно филм је више у успону него у паду, али некако није успео да се попне више од осредњег хорора можда и зато што је режисер Тоби Микинс губио фокус, односно није био доследан ни у радњи, ни у жанру. Филм је динамичан и држи пажњу, има добрих момената и неких финих, али неразрађених идеја, те нећете изгубити ако га погледате. Нећете много ни добити.

Едукативни моменат: Порука овог филма је код нас позната изрека: „Док једном не смркне, другом не сване“. Пошто сам биолог, таман да искористим ову народну изреку на примеру из еволуције. Наиме, изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Све се променило када су диносауруси нестали са планете јер су се сисарима указале нове, сада слободне еколошке нише. О томе следећи занимљиви текст:

Национална географија: Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике (15.12.2018)

Оцена наставника:

(мање-више објективна)

Спуштање (The Descent 2005) је британски хорор о шест пријатељица које су се запутиле у авантуру истраживања још увек неоткривене пећине. Тамо ће пронаћи „ужас из дубине“ како су код нас назвали овај филм.

Критички осврт: Режисер Нил Маршал је пун изненађења. Он прави сцене које ће вас тргунути, као у другим хорорима, али овде су често врло ненадане и што је битније – дозиране. Но, осим у детаљима, он прави и изненадне мешавине сна и јаве, преокрете у односима и судбинама ликова и у првих пола сата је преокренуо и поджанр хорора. Ако нисте претходно гледали трејлер, Нил ће вас навести да помислите да је то оноземаљски хорор, тим пре што је Шона Макдоналд на почетку филма изгубила филмског мужа и кћерку. Ако бисмо гледали детаље, Нил као да наводи и да би хорор могао бити у вези некаквог култа или бигфута. Но, тада се хорор фокусира на пећину и постало је јасно да шта год треба да се деси, десиће се ту. Нил је показао изузетну умешност у режији и сцене у мрачној пећини уопште нису ни мрачне, ни напорне, напротив – врло су ефектне. Осветљења има сасвим довољно да може да се види, а да се истовремено дочара и амбијент. Да би све зачинио унео је и природне препреке, узане пролазе, литице и поноре и савладавање свега тога стварно је узбудљиво. И хорор део је прилично узбудљив, мада бића из пећине нису претерано маштовито осмишљена, а и нејасно је на који начин се оријентишу. Некако ме није убедило то да користе звук или ехолокацију, мада је јасно да морају бити слепа. Оно што је још неубедљиво је дубока бара крви. Општих места има, попут оног када је Натали Мендоза случајно и у страсти борбе пробола Алекс Рид кроз врат.

Ипак, сви ти тањи делови приче су опростиви, али акциони делови, којих такође има, баш и нису. Добро их је замислио, као и аутфит протагонисткиња који подсећа на исти појединих суперхероина, али реализација није сасвим стамена. Не изгледа импресивно, чак је помало и треши и доста ту има некаквог нејасног превртања. Свакако јесте добра ствар коју је Нил урадио то што је узео шест врло карактеристичних и карактерних глумица, тако да их је лако разликовати у свем том мраку и по физиономији и по нарави. Упечатљива је сцена када Шона проналази спас пентрајући се преко свих оних костију и ту вероватно има неке симболике. Међутим, још је упечатљивија последња сцена (коју су Амери избацили прибојавајући се да је сувише депресивна) када схватамо да Шона у ствари није успела да побегне даље од сопственог сна.

Едукативни моменат: Оливер Милберн је рекао да треба да волимо сваки дан. И то је један добар поглед на живот и како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Спуштање: део други (The Descent: Part 2 2009) је наставак претходног филма. Спасиоци су дошли да траже шест жена које су нестале у пећини и њихова дводневна потрага је била неуспешна. Тада је пронађена једна од њих Шона Макдоналд, али она има амнезију. Полиција ју је повела са собом у јаму како би освежила памћење и упутила их до преосталих пет. Показаће се да ће спасилачкој екипи бити потребно спасавање.

Критички осврт: Ликови у овом филму су добро одабраних карактера и добро су дочарани, али не и односи између њих, конкретно хијерархија, па је у једном тренутку ауторитет Гавин Одерлихи, а у другом Даглас Хоџ. Но, то је миноран проблем. Овде је већи проблем логика самих сцена. Оно што је режисер претходног наставка Нил Маршал урадио маестрално, а то је коришћење светлости у пећини, овај режисер Џон Харис је потпуно омануо. Погибије су такође лоше изведене, крв очигледно није крв и све то изгледа врло треши. Са друге стране, сцене јесу страшне, али са шишмиш-људима и релативно мрачним и клаустрофобичним простором тешко је да хорор омане. Сама поставка филма не изгледа у реду јер шериф Гавин и његова полицајка Кристен Камингс, крајње необучени за претраге у пећинама, крећу са екипом и са једином преживелом Шоном управо у пећину. При томе, Шона је видно трауматизована (има амнезију, чак) и врло могући кривац за нестанак њених пет другарица, да не кажем осумњичена, те њено учешће у акцији не само да није у складу са процедуром, већ ни са здравом памети. Кад сам већ код здраве памети, колико човек мора да буде глуп да би се у пећини, где вребају чудовишта и где су све уски пролази и велики понори, лисицама везао за Шону? То је ипак урадио Гавин, али је зато његова погибија била врло ефектна, нема шта. Последња сцена није ефектна. Она је опште место без покрића, исфорсирана да би наставак заличио на доказано добри оригинал. Ипак, по квалитету ни налик му није.

Едукативни моменат: Шона и Натали Мендоза су на крају опростиле једна другој и чак спасиле једна другу у неком тренутку. Њих је удружила несрећа, али свеједно, праштање је племенита ствар и треба је пружити другима јер ако злопамтимо то ће нас изједати попут чудовишта из пећине, па можда чак и претворити у њих (што се у првом делу и десило са Шоном).

Оцена наставника:

(објективна)

Вормвуд: Апокалипса (Wyrmwood: Apocalypse 2021) је наставак филма из 2014. о зомбијима који пустоше Аустралију. У постапокалиптичном свету живи војник Лук Мекензи који хвата људе, зомбије и хибриде једних и других за потребе војске у бункеру. Он се нада да они праве лек у својој скривеној лабораторији, али када буде сазнао шта заправо раде то му се неће допасти.

Критички осврт: Николас Бошир има тик са руком нешто сведенији, али суштински исти оном који је имао и Брус Кејмпбел у „Злим мртвацима“ из 1987. „Мртваци“ су били треш, а такав је некакав и овај филм, али режисер Кија Роуч-Тарнер некако успева да буде уједно и добар. Сличне трикове је користио и код оригинала. Подозревам да је овде користио мотиве из других филмова, па је Лук разапет на дрво попут Арнолда Шварценегера у „Конану“, а онда је извео билдерску фору и свака част на томе. Да ли је заиста Кија користио мотиве из других филмова или није – не знам, али сцене јесу ефектне, а акција је баш динамична. При томе је ликове стављао у наизглед безизлазне ситуације и сасвим довољно изазова пред њих, а ти изазови чак нису ни били зомбији, већ војска. Ни прича није лоша, мада су мотиви ликова повремено нејасни, тим пре што се мењају у току радње, посебно Лукови.

Едукативни моменат: На почетку филма Лук је лоше делао и узроковао смрт многих из незнања. Ми нећемо бити толико екстремни, али свакако можемо много штете нанети ако знања немамо. Незнање је скупље од знања, заправо.

Оцена наставника:

(јака)

Свет се завршава у кампу З (World Ends at Camp Z 2021) је још један филм о зомбијима који нападају младеж док је боравила у кампу. Разлог њиховог боравка није била забава, већ посао: богати Мајкл Чемерис је одлучио да купи тај део природе. Но, некако му се није дало да посао и финишира.

Критички осврт: Лоша глума, исти такви дијалози и досадна дешавања, то би биле најважније карактеристике овог филма. Једино што је лепо у овом филму је камп и човек заиста да пожели да проведе викенд тамо. Углавном, до половине филма смо гледали како се успостављају некакви односи између ликова, а онда је започела зомби апокалипса. Ни једно ни друго није било инспиративно. Прво, ликови су стереотипи и потпуно бледи и незанимљиви, а друго зомбији нису страшни и сцене нису узбудљиве, нити су уверљиве. До краја се није разрешило ко је ставио маску злосрећном Артуру Бусијересу Галанту и правио чудне култне олтаре у шуми и какве везе то сада има са зомбијима, или се то ипак разрешило, само што сам превидео јер овакав филм баш не окупира сву могућу пажњу.

Едукативни моменат: Ен-Каролин Бинет је рекла свом дечку Мајклу да је најбоља ствар коју може да учини за камп да не чини ништа. И била је у праву и некад је нечињење свакако боље од било каквог чињења. Рецимо, ако постоји интенција да се направи рудник са застарелом технологијом која ће уништити природна богатства, свакако је боље не направити га. Или, још један пример. Ако има могућности и довољно новца да се направи овакав филм, боље је не направити га. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Мајка (Umma 2022) је прича о мајци Сандри Оу и кћерки Фивел Стјуарт које живе на ранчу без струје и технологије. Сандра верује да су срећне и да треба да развијају свој бизнис са пчелама, али Фивел има другачије планове за своју будућност. Њихов устаљени живот ће се променити када Сандру посети њен ујак Том Ји из Кореје и саопшти јој значајне вести. Наиме, њена мајка је умрла и од ње се очекује да је достојно испрати на онај свет. Проблем је у томе што старамајка не жели да оде. 🙂

Критички осврт: Радња се необично споро развија, али некако није досадно. Режисерка Ајрис Шим је јако добро дочарала атмосферу, те је тако градила сцене да оне увек имају неки подтекст који много говори о односима између ликова, као и њиховим карактерима. Многи родитељи се труде да не личе на своје родитеље у односу према деци, мада се то неминовно дешава и такву животну ситуацију Ајрис је екстремизовала у нешто мекшој хорор причи (мекшој у односу на оно шта Азијати могу да ураде са овим жанром). При томе је користила духове, што је чест мотив источњачких хорора и то је врло добро уклопила. Не и одлично јер је уплела изгледа и мало њихове митологије (или макар јапанске) и употребила кицуне, лисицу са много репова. Мало знам о томе, али кицуне би требало да буде месенџер између овоземаљског и света духова, тако да јесте правилно употребљена, али њена сврха у филму није јасна. Уз то, недовољно добро је анимирана и то се баш види. Крај филма је антиклимактичан, благ и неуверљив, те превише вуче на патетични Холивуд. Остаје готово бљутав укус након овог филма и једна врло добра идеја није добро и реализована, као да Ајрис није имала довољно снаге да је изнесе до краја.

Глумци су одлично урадили свој део посла, посебно Сандра.

Едукативни моменат: Сандра је схватила да је њена филмска мајка Мива Алана Ли имала тежак живот у иностранству, али због тога није желела да буде жртва и у праву је. Када блиски људи нису задовољни треба да их разумемо и да им помогнемо, али никако да трпимо због тога.

Оцена наставника:

(до пред крај филма била би четворка)

Икс (X 2022) је слешер који се дешава на једном осамљеном имању које је мала група порно филмаџија закупила да сними филм.

Критички осврт: Увод је уједно и тизер и то је врло мудро одрађено, таман довољно да привуче пажњу. И филм је одржао пажњу пре свега због свог ведрог духа и хумора који није баш чест у слешерима. Тема је интригантна јер је овде пустоловина порно групе и режисер Ти Вест је ту доста добро балансирао и одржавао је тај „кинки вајб“, али није прешао границу доброг укуса или је макар није прешао превише. Иначе ми се његова режија допала и то не само у хорор моментима, иако се он испраксовао за тај жанр. Очигледно Ти зна да је добар у свом послу, па се малко и разметао. Сцена са Мијом Гот и алигатором управо то и доказује и баш је ефектна, а добрих сцена има још. Но, да се вратим на Тијеву идеју да сними „кинки филм“ у хорор филму и чини ми се да ју је добро пласирао баш због тога што ју је представио из сасвим друге перспективе. Он није посезао за патетиком, емпатијом или моралним недоумицама, већ је кроз прилично добро написане дијалоге ликова провукао поруку да ти људи имају другачији поглед не само на секс, већ на живот уопште. У контрапункту са паром стараца који је изнајмио кућицу порно дружини, а који је немоћан да оствари физички контакт, све је то још ефектније пласирано. Такође ми се допада што је Ти сваки детаљ у филму поставио са разлогом, те је на крају заокружио причу и добио један ванредно добар хорор. Убиства нису маштовита као у сличним филмовима, али на њима и није акценат, ма колико то чудно изгледало у једном слешеру.

Едукативни моменат: Мија је имала мото да одбија да живи живот какав не заслужује. Ја бих подржао и додао да се свакако вреди потрудити да добијемо живот какав заслужујемо.

Оцена наставника:

(заиста може)

Свини Тод: Демонски берберин из улице Флит (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street 2007) је хорор снимљен по истоименом мјузиклу Стивена Сондхајма и Хјуа Вилера из 1979. награђеном престижном наградом Тони за позоришну уметност у Америци. Сам филм је такође вишеструко награђен разним наградама, али је Оскара добио само за сценографију. Главни протагониста је лондонски берберин Џони Деп који се 1846. вратио у свој родни град из петнаестогодишњег изгнанства у које га је бацио главни судија Алан Рикман како би се докопао његове жене Лоре Мишел Кели. Џони је у приземљу свог стана срео неуспешну пекарку Хелену Бонам Картер која му је открила да се Лора отровала. Џони је одлучио да се освети користећи своје оруђе бритву као – оружје. Пошто није било баш тако једноставно да дође до судије, чекајући погодан тренутак започео је своју праксу, али и крвави и морбидни бизнис са Хеленом.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон као да је преселио поставу из серијала о Харију Потеру у овај филм (Тимоти Спол, Хелена и Алан), а чак се и водећи протагониста Џони појављује у неком каснијем наставку ове саге (која се сада зове „Фантастичне звери“). Ипак, филм нема магију и не бави се тиме. Он је потпуно бертоновски и манир је више него препознатљива мрачна готика. Ово је тужна прича више него хорор, а мјузикл је од оне врсте где сви нешто певуше и мелодија се практично не разликује од почетка до краја филма. Зачуђујуће, али у овом филму то некако није напорно. Као што ни шљиштање крви на све стране не изгледа треши као у неким другим филмовима.

Иако су глумци одабрани, некако ме нису оборили с ногу својом глумом, али Џонијев изглед је зато безмало маестралан. Допада ми се крај и он је потпуни преокрет. Заправо он јесте на неки начин поетска правда, али је опет сасвим трагичан. Свеукупно, ово је једна добра несрећна љубавна прича.

Едукативни моменат: Џони је толико био заокупљен осветом да није приметио да је вољена жена Лора жива, нити је препознао своју кћерку Џејн Вајзенер. Када смо посвећени лошим циљевима, сва је прилика да ћемо пропустити добре ствари.

Оцена наставника:

(стамена)

Серија несрећних догађаја Лемонија Сникета (Lemony Snicket’s A Series of Unfortunate Events 2004) је филм рађен према истоименој трилогији књига писца из наслова. Лијам Ејкен и Емили Браунинг су сирочићи који су остали без родитеља јер су они погинули у пожару. Бригу о њима преузео је даљи рођак Џим Кери, гроф и неталентовани глумац, који има зле планове. Деца морају да се спасу од њега, али то није лак задатак јер их он увек пронађе и увек у некој новој улози.

Критички осврт: Нарација и дијалози су одлични. Одлична је и глума. Џим је сјајан као и увек, шармантан и духовит, а грофовски изглед је сасвим свеж и добро му стоји. Нови изазов је био и тај што је његов лик глумац и треба да глуми друге ликове у које се прерушава, а да опет остане препознатљив. Режисер Бред Силберлинг је правио неку врсту лепо дизајниране готике у свакој сцени и одговарајућем амбијенту и све време сам очекивао да ће однекуд да искочи Џони Деп као Маказоруки или Чарли. Ипак, Бред је пуштао и машти на вољу и уз костиме старе више од сто година и исте такве телескопе, комбиновао је фрижидер и врло модерну кухињу. Доба у којем се дешава радња је неодредиво, али свакако има свој шарм. Цео филм има шарм и необичну, али и дирљиву причу, лишену патетике што посебно ценим.

Едукативни моменат: Наратор је на крају филма рекао да је ово била прича о Бодлеровима, чија је одлика да верују да увек има нешто: нешто што треба изумити, нешто да се прочита или нешто да се загризе. И нешто да се уради да се начини уточиште, како год малено било. Можда нам је наратор поручио да ценимо то нешто што имамо јер, уз довољно умешности, од тог нечег можемо направити много шта.

Оцена наставника:

(јака)