Лако Је Критиковати 74

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

fcahbpet (Small)Мали монструми (Little Monsters 1989) је дечји филм. Главни протагониста је дечак Фред Севиџ, који се преселио са породицом и том селидбом није одушевљен. Уз то, стално се дешавају неке незгоде, за које отац Данијел Стерн криви њега. Испоставља се да је кривац за те незгоде монструм који долази испод кревета. Фред успева да га ухвати, тако што му је, једну ноћ, припремио замку. Открива да је монструм веома занимљив, а свет испод његовог кревета још више. Ипак, обитавање у монструмском свету има своју цену, тако да је и Фред почео да се претвара у једног од њих.

Критички осврт: Ово је занимљив дечји филм који приказује дечака жељног вишка слободе, те пада под утицај лошег друштва. Направљен је наивно и у фантастичном свету монструма, али прича би могла да буде далеко озбиљнија и да монструми буду, на пример, дилери дроге. Асоцијација је урађена доста добро, кроз дечје наивне (и мање наивне) шале које монструми збијају са децом, али поента је да то што раде јесте погрешно. Дакле, ово би могао да се схвати као дечји филм у солидном „паковању“ које је прихватљиво сваком детету (монструми у плакару и испод кревета) који нуди врло озбиљну тему. И у томе је највећи квалитет овог дела.

Такође, филм у доброј мери популарише науку и даје на значају школском научном истраживању и то, заиста, не могу да не поздравим. Такође, многи детаљи и решења у филму имају везе са науком; испод земље раздаљине између држава постају мање и то је чиста математика; такође не свиће на свим местима у САД у исто време и то има везе са географијом, а графит је заиста проводник и то има везе са хемијом и физиком. Свеукупно, филм не само да јесте поучан, већ шаље добре поруке кроз лепу причу.

Клинци глуме сасвим добро, а и симпатични су. Специјални ефекти за оно време су солидни и монструмски амбијент је лепо дочаран. Крај је превише развучен, мада је то надокнађено сјајном завршном музичком нумером. Једино што мислим да филму недостаје малко више маште, али сасвим је у реду и овакав. Чак, ово је можда један од најлепших дечјих играних филмова које сам гледао.

Едукативни моменат: Што би рекао монструм, свакоме је стало, само људи имају различите начине да то покажу. Другим речима, неће имати сви исте реакције и поступке да покажу да им је нешто важно или неко важан и то треба имати на уму када просуђујемо о туђим емоцијама.

Оцена наставника:

5(наравно)

Evil-Dead (Small)Зли мртваци (Evil Dead 2013) је четврти и укаснели наставак истоимене саге. Петоро младих окупило се у брвнари у шуми како би пружили подршку Џејн Леви у остављању дроге. У подруму брвнаре пронашли су језиве остатке некаквог ритуала и књигу упаковану и обмотану бодљикавом жицом. Лу Тејлор Пучи почео је да проучава књигу и ненамерно призвао демона који је почео да их убија, једног по једног.

Критички осврт: Какав почетак! Буквално ме је „одувао“! И, надаље, поставка радње је одлична. Први пут да млади нису отишли у колибу у шуми како би се лепо провели. Врло погодно је што се Џејн одвикава од дроге, тако да њени пријатељи и брат уверени да све што се дешава је производ њене кризе. Џејн је, при томе, заиста била уверљива. Иначе је глумачка постава сасвим добра. Односи између ликова приказани су сјајно и што се сценарија тиче и што се тиче глуме.

Фотографија у филму је одлична. У ствари, мало је ствари које ми се не допадају, а мало је и реалних веза са сагом „Зли мртваци“ из које је овај филм поникао. За разлику од претходних наставака, овај је прави и врло озбиљно урађен хорор. Додуше, књига зла је ту, као и демон, пресечен пут за бекство (овај пут високим водостајем, у другом делу саге то је био срушен мост), а Елизабет Блекмор исекла је себи руку, као што је то ономад урадио Брус Кембел. Иако су мотиви слични, сензибилитет филма није ни близу.

Од онога што ми се не допада је баш сам крај јер је немогуће да Џејн само одшета након повреде коју је задобила, али је крај и доста напет, као, уосталом, и цео филм. Филм има динамику, забаван је и ако већ није страшан, макар је гадан. 🙂 Што се мене тиче, довољно за пролаз.

Едукативни моменат: Ако бисмо овај хорор посматрали филозофски, а кроз причу наркоманке Џејн, у ствари он постаје веома реалан. Дрога доноси управо овакву хорор причу која је, уједно, застрашујућа и за окружење наркомана. И њени породица и пријатељи, такође, трпе и страдају.

Оцена наставника:

5(не баш бљештава)

GhostQuake (Small)Духотрес (Ghostquake 2012) је ТВ филм Сај-Фај канала. Наставник историје у једној приватној америчкој школи, заинтересован за окултно, украо је златни новчић свог ђака који је овај наследио од деде. Наиме, деда тог дечака Марк Конор Гејни био је бивши директор те школе, оптужен за вештичарење и масовно убиство деце. Уз помоћ новчића, наставник историје је ненамерно призвао његов дух, који га је убио. Али ту се није зауставио и наставио је да убија наставнике и ђаке који су се затекли у школи те вечери.

Критички осврт: Лоши филмови често имају сложенице у насловима. Након „Ајкулорнада“ и „Лаварантуле“ ето нама и „Духотреса“. Сценариста филма је баш био инспирисан, па су сложенице само пљуштале током овог филма, те смо имали „жабенштајне“ и друга чудеса. Жабе су, у овом филму, тек посебна прича. 🙂

Духотрес је, заиста, смехотресан. Толики труд је уложен да духови у овом филму изгледају страшни, а изгледају више него смешни са још смешнијим специјалним ефектима. Духови су се бечили, церекали (са све шиљатим зубима) или грохотом смејали као најкласичнији могући зликовци у филмовима, а и остали глумци су се само трудили да глуме. Требало је да неко каже млађаном Марку Донату да није довољно само млатарати ножем да би изгледао опасно, а и другим глумцима је недостајало уверљивости.

Радња је сасвим класична и са не баш много логике у поступцима ликова. Рецимо, на крају, након гомиле побијених им пријатеља, двоје младих ћаскају о томе шта ће сад да раде. Заправо, сама поставка нема логике јер деца остају затворена у школи током ноћи и ваљда треба очекивати да ће на врата те школе покуцати родитељи, старатељи, полиција, ватрогасци… Било ко ко би се забринуо што малолетних лица нема у то доба код куће и ко има довољно здравог разума да их потражи на месту на које су, тог дана, и отишла. Осим нелогичних, има и нејасних момената, па тако нејасно ми је шта је конкретно убило Харизму Карпентер. Али то је још и сцена која је колико-толико пристојна за хорор. Оно што се десило у учионици за науку, односно напад нагло оживелих жаба из тегли, заиста је непристојно. 😀 Небулозних сцена има још, али ова поменута је убедљиво врхунац глупости.

Буџет филма је толико низак да нису могли да направе шминку младом црнцу коме су духови зашили уста. Тако да му је камера снимала тек део лица. До носа, да будем прецизнији. 🙂

Едукативни моменат: Марко је рекао да ако нешто не умемо да објаснимо то не значи да рационално објашњење не постоји. И потпуно је у праву, иако је, како је признао, лош у науци. 🙂

Оцена наставника:

1(нула, ако ћемо реално)

tommyknockersremake (Small)Томинокери (The Tommyknockers 1993) је ТВ филм из два дела или мини серија, како желите, рађена по роману Стивена Кинга. У једној варошици, писац без инспирације Марг Хелгенбергер, док је један дан шетала куче, пронашла је у шуми један занимљив објекат. Испоставило се да је то само мали део огромног здања закопаног у земљи. Почела је да копа и што је више откривала мистериозни објекат почело је да јој се дешава све више необичних ствари. Добила је инспирацију за роман, али и за разне СФ техничке апарате. Чак је развила способност да чита мисли. Све ово је опчинило Марг и она је опсесивно наставила да копа, иако јој је тело све више слабило. Ускоро су и други становници варошице почели да осећају ефекте овог ванземаљског објекта и то сви, осим Маргиног дечка Џимија Смитса. Једино је он остао трезвен гледе овог фантастичног здања и почео је да схвата да се у њему крије велика опасност за све њих.

Критички осврт: Приступ у овом филму је био да најпре упознамо све значајније ликове, па да се онда пређе на ствар, односно заплет. Ликови су занимљиви, иако су стереотипи, а рекао бих да су глумци главни „кривци“ за то што су такве ликове представили на такав начин. Другим речима, глумачка екипа је сасвим солидна. Заплет се одвијао полагано, а упоредо са њим је текла и драма. Тај драмски моменат је типична сапуница малог америчког града, са све варошанским интригама, и није баш најсрећније решен. Филм је на моменте претерано мелодраматичан, а и, иначе, има претеривања. Неке сцене су сувише погодне, као када дечак изводи мађионичарски трик у школи. Ипак, поуке које филм шаље су сасвим добре.

СФ део приче значајно је бољи. Одлична је идеја и реализација је више него коректна. Прилично дуго се гради мистерија – цео филм и још и по, али није досадно јер се стално дешава нешто ново и натприродни феномени постају све масовнији и све разноврснији, да би се на крају прича заокружила са врло ефектним крајем. Додуше, има наивних момената, попут изгинућа Трејси Лордс, али ништа што би се сматрало озбиљнијом грешком.

Ванземаљци су типични, мада изгледају опако, а ни њихов свемирски брод није ништа невиђено и грандиозно.

Едукативни моменат: Џимија упознајемо на почетку филма у групи која се лечи од болести зависности. Он је схватио да има проблем, односно да пати од алкохолизма. И то јесте важно – да смо свесни свог проблема, али није довољно. Треба и предузети нешто како би се он решио.

Оцена наставника:

4(са *)

mars_attacks_ver (Small)Марс напада! (Mars Attacks! 1996) је комедија рађена према серији сличица за децу прављеним 1962. Марсовци су упутили своје летеће тањире ка Земљи и Земљани, на челу са председником САД (Џек Николсон), надају се лепој сарадњи из које ће много тога научити. Припремили су и одбор за дочек, али се испоставило да Марсовци имају сасвим другачије намере.

Критички осврт: Прво што сам уочио је гомила познатих и добрих глумаца. Међутим, нису искоришћени довољно, иако су њихови ликови у доброј мери разрађени. Проблем је прича која је сувише танка и комедија која није успешна. Марсовци су злобни и то је премиса. Самим тим, њихови поступци одступају од елементарне логике и све време излуђују председника и Земљане који им наивно пружају небројено много прилика. Као резултат добија се нешто налик на цртаћу о Тому и Џерију: приземно лукавство мачке која се грубо игра са мишем. И то је, заправо, све. Мало је фора у филму које су ми измамиле осмех, а о смеху није било ни говора. Џек се баш префорсирано трудио да буде комичан и то у две одвојене улоге и сав труд је био залуд.

Специјални ефекти су солидни, акције има и паника је успешно дочарана. Све то, ипак, није довољно. Једино што могу да похвалим је како су искоришћени исечци из других филмова, попут „Годзиле“ и „Рапа Нуи“. Ту већ можемо да говоримо и о комедији, односно пародији и о креативности. И крај поправља утисак са Томом Џоунсом кога окружују дивље животиње, као у Снежани и седам патуљака, те почиње да пева. И последњи пољубац обезглављених Саре Џесике Паркер и Пирса Броснана је симпатичан.

Едукативни моменат: Када је Сара рекла како су јој Марсовци одвратни, научник Пирс јој је узвратио да не заборави да су и људи одвратни Марсовцима. 🙂 Странци из других култура, и овде на Земљи, неће нам баш бити одвратни, али ће нам, можда, изгледати чудни. И, заиста, не треба заборавити да смо и ми исто тако чудни њима. Свакако ће нам бити мање чудни, ако се потрудимо да их упознамо.

Оцена наставника:

2(плус)

rezoer (Small)Ризорт (The Rezort 2015) је британски хорор о друштву које тек што је изашло из рата са зомбијима. Рат су добили живи, али су задржали зомбије на острву које је сада туристичка атракција. Наиме, на острву Ризорт, налази се луксузна вила и комплекс направљен тако да омогући богатим посетиоцима да уживају у зомби сафарију. Међу посетоцима нашла се и Џесика Де Гов, са својим вереником Мартином Маканом. Џесика није преболела рат са зомбијима и не може да превазиђе посттрауматски стрес, па се надала да ће јој боравак на острву у томе помоћи. Но, оно што је доживела на острву надмашило је њена очекивања.

Критички осврт: Британцима нешто иду ови филмови са зомби тематиком. „Шон живих мртваца“, „28 дана касније“ и „Надарена“ само су неки од наслова, а ево сада и овај. Идеја за овај филм је баш нова, свежа и једини проблем са њом је што вам је одмах јасно шта ће да се деси, само је питање у ком тренутку. Но, то није имало ефекта на то да филм не буде узбудљив, напротив. Сцене су баш напете, иако има неких предвидљивих.

Углавном, кад може „Парк из доба јуре“, што не би могао и „Парк зомбија“? Реализација је добра, као и глума, продукција, режија. Заиста немам ниједну замерку.

Едукативни моменат: Одлична реплика је била када је Мартин питао Дугреа Скота ко је њега изабрао за вођу. Дугре му је одговорио: „Ти, када си одлучио да ме пратиш.“ Другим речима, чак и самоизабране вође имају своје следбенике. И о томе треба размишљати када се дискутује о нечијој одговорности.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

blande (Small)Блејд (Blade 1998) је вампирски филм са шмеком суперхеројштине. Блејд је момак који је рођен као вампир и за разлику од преображених вампира, има све њихове моћи, а ниједну слабост. Живот је посветио убијању вампира и представља велику сметњу за њих. Међутим, млади и амбициозни вампир Стивен Дорф посебно је заинтересован за овог јунака јер је он део грандиозног плана призивања ултимативне моћи – вампирског бога крви.

Критички осврт: Много акције и мало више мелодраматике него што добар укус налаже – тако бих описао први филм о Блејду. Блејд је проблематичан јунак јер је сувише супериоран у односу на друге вампире. Зато су аутори филма морали да му доделе противника њему равном, па зашто то не би био сам вампирски бог? Морам признати да је то прилично иновативно, за разлику од свега осталог што у филму може да се види. Но, филм има својих добрих, чак духовитих момената и као што написах, доста добре акције. Верујем да ће вас забавити, под условом да немате превелика очекивања.

Занимљиво је да Блејд изгледа као Морфеус из „Матрикса“. Чак се и смеју слично. Чини ми се да је лик из стрипа сировији, а такав му је и костим да управо то истиче. Да ли је филмски Блејд послужио као инспирација за лик из годину дана каснијег филма, заиста не знам. Али да је Весли Снајпс шмекер у овом филму, дефинитивно је јасно. 🙂

Едукативни моменат: Стивен је имао заиста амбициозан план да буде на самом врху, буквално као божанство. Па, ипак, није стекао ултимативне моћи каквим се надао. Колико год били успешни, па чак и у самом врху, то не значи да смо непобедиви. Само још није наишао противник који је бољи од нас. 🙂 И, што је још важније, колико год били (нај)бољи, увек можемо да будемо и бољи.

Оцена наставника:

4(и то врло јака)

ghouls (Small)Вампири (Вурдалаки 2017) је руски филм о бићима из наслова. Негде у 18. веку млади државни службеник Константин Крјуков долази у једно забачено село да уручи указ цара локалном свештенику Михаилу Пореченковом. Тамо наилази на вампире који тероришу село, али и на младу и лепу Аглају Шиловскају, за коју се испоставља да је у опасности. Главни вампир барон жели њену крв јер би му она омогућила да буде заштићен од сунчеве светлости. Пошто је Аглаја освојила Константиново срце, он је одлучио да остане и заштити је од злог вампира.

Критички осврт: Има неких заиста занимљивих цака, као када тамна боја са вампира прелази на стабло дрвета. Оно што ми се допада код оваквих руских филмова је што су преузели сјајне америчке ефекте, а задржали аутентичност свог менталитета и културе. Радња је постављена сасвим класично (класичнија бити не може), а дијалози су баш, баш наивни, тако да све изгледа као нека руска народна прича. Тај утисак је појачан тиме што се све дешава у тамошњем сеоцету.

Љубавна прича између Аглаје и Константина, такође, изгледа наивно, али у оном смислу како би је описала Шарлота Бронте, на пример. И иако је имала све шансе да буде мелодраматична и патетична, некако то није био случај. Опет је преовладао тај руски сензибилитет који даје сасвим другачији шмек у односу на холивудски. Читав филм има неки шарм који га чини другачијим, без обзира на збивања која су, као што написах, најкласичнија могућа.

Едукативни моменат: Када је Константин питао свештеника Михаила да припреме стреле, овај му је одговорио да не може сад. А није могао јер је гледао залазак сунца. Свештеник воли да гледа залазак сунца, а ово је можда последњи у његовом животу. Постоји изрека која каже да треба да живимо као да нам је сваки дан последњи. Пошто то може да се схвати и буквално, па да наш живот пређе у екстрем, можда је бољи савет да радимо марљиво (припремамо стреле), али и да увек нађемо времена за оно што нам прија (залазак сунца).

Оцена наставника:

3(заслужена)

henever (Small)Он никад не умире (He Never Died 2015) је комични хорор који су, заједничким снагама, направили Американци и суседи им Канађани. Хенри Ролинс је асоцијални чудак који робује својим навикама. Његов устаљени живот се мења када се појављује Џордан Тодози, већ одрасла кћерка за коју није знао. Њу отимају локални криминалци и сва је прилика да им је циљ да науде Хенрију. То ће довести до тога да Хенри испољи своју мрачну и застрашујућу страну.

Критички осврт: Хумор је прилично врцав и виспрен. Скроз ми је добар Хенријев лик. Другачији је од уобичајених мргуда, а просто не може да вам се не допадне. Џордан је, напросто, преслатка. И кримоси су сјајни, пре свих Дејвид Ричмонд-Пек. Дијалози доприносе добром хумору, с обзиром да су Хенријеве реплике врло једноставне, логичне и конкретне, а опет збуњујуће, пре свега јер се противе емотивном поимању ствари и догађаја. Сценариста и уједно режисер Џејсон Крчик на занимљив начин показао нам је колико су наша очекивања другачија у комуникацији са људима, у односу на оно што реално говоримо и показујемо. Готово свака Хенријева изречена мисао била је као хладан туш за његове саговорнике.

И онда, Хенри уради нешто што уопште нисам очекивао. Филм је заиста и луцидан и померен и све је, само не предвидљив. Рецимо, Хенрију кримоси отму кћерку и овај се уопште не појави у заказано време како би је спасио. 🙂 Мистерија је довољно занимљива да држи пажњу све време, а акционе сцене су, безмало, одличне. Као и цео филм. Свиђа ми се и музика.

Едукативни моменат: Да би спречио да његова права природа преовлада, Хенри је био роб навика, међу којима је увршћен и одлазак на бинго вече. Но, најважније је да се изоловао од људи. Ипак, то није било потпуно могуће пошто људи нису „острва“ и други људи имају утицаја на наш живот. Чак и када то не желимо. И ту нема „лека“; утицаје морамо трпети, а једино од Хенрија можемо да научимо да нас лоше опхођење лоших људи не дотиче и занима превише.

Оцена наставника:

5(плус препоручујем)

sahara (Small)Сахара (Sahara 2017) је француско-канадски цртаћ. Дешава се на месту из наслова филма, а главни протагонисти су млада змија Аџар и његов пријатељ шкорпион. Пошто их друге пустињске змије тероришу, Аџар жели да пређе да живи у оази са зеленим змијама. Међутим, то није тако једноставно јер су те змије богати снобови и имају армију птица које непожељне држе подаље. Ева је једна од зелених змија, али она не жели да буде у оази. Њих двоје се срећу и, како то бива, заљубљују. Али тај занос је кратког века јер је Еву зграбио факир који жели да она игра за њега. Аџару сада оаза није више приоритет, већ да спаси Еву. И он, са својим верним шкорпионом и Евиним размаженим братом, креће у мисију спасавања.

Критички осврт: Допада ми се како су уклопили модеран плес који се клинцима свиђа са плесом змија у цртаћу. Јасно је ко им је циљна публика, па су учинили све да је и придобију. Анимација је одлична и очигледно су Французи решили да испрате америчке најбоље продукцијске куће гледе цртаћа. У томе су, можда, и претерали. Шкорпион изгледа као побољшана верзија рака из Дизнијеве Мале Сирене, а змија Џорџ као да је допузала из Дизнијеве „Књиге о џунгли“. 🙂 Препознатљиве су и поједине фразе које изговара јунак Куско из, такође, Дизнијеве серије „Императорова нова школа“. Дакле, очигледно је где су налазили инспирацију, али што се приче тиче, нису били претерано инспирисани. Прича је потпуно класична и сасвим предвидљива, а ликови су листом стереотипи, чак и за змије. 🙂 Једини маштовити део је када је Ева заиграла по први пут и када се анимација променила и представила неке занимљиве метафоре у вези са оплођењем, рајем итд. Занимљива је и финална борба између Аџара и факира, али се и она завршава на предвидљив начин.

Хумор могу да похвалим (највише) као солидан.

Едукативни моменат: Иако су преживели најгоре промене у Земљиној историји, данас су многе врсте змија угрожене због губитка станишта, лова и криволова, нелегалне трговине, страних врста које се уводе у њихова станишта и многих других људских активности. Програми узгоја дивљачи и парковима природе покушавају да спасу многе угрожене рептиле од изумирања. Многи узгајивачи у зоолошким вртовима покушавају да едукују људе о важности змија.

Оцена наставника:

3(али заиста на једва)

Advertisements

Лако Је Критиковати 73

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

desssp (Small)Грозни ја (Despicable me 2010) је цртаћ о зликовцу Груу који жели да буде број један у свом „послу“. Зато има велику амбицију да украде Месец. Да би то постигао, мора од млађег „колеге“ (уметничко име му је Вектор, а зове се Виктор) да украде умањујуће зраке. Пошто је приметио да Вектор воли колаче које продају три девојчице из сиротилишта, Гру је одлучио да их усвоји како би оне, преко колача, унеле роботе у Векторову кућу, а који ће омогућити крађу. У целом том маестралном и монструозном плану Гру није рачунао на једну ствар: да ће му три девојчице, заједно са умањујућим зрацима, украсти и срце.

Критички осврт: Иако је врло предвидљиво шта ће се у цртаћу дешавати, свеједно ће вас пријатно изненадити. Сјајан је, са много хумора, лепих емоција и поука.

Едукативни моменат: Иако је Гру веровао да су очекивања од њега да уради неку грандиозну ствар, попут крађе Месеца, испоставило се да је много учинио и тиме што је „само“ збринуо три девојчице. Некада, оно што нам се чини ситним и те како уме да буде значајно. На пример, када дамо неки добровољан прилог за хуманитарну акцију, то неће бити много новца, али гомила коју су добри људи прикупили биће значајна помоћ.

Оцена наставника:

5(без имало двоумљења)

misinglink (Small)Карика која недостаје (Le Chaînon manquant 1980) је француско-белгијски цртаћ о томе како је, у ствари, човек еволуирао. Прича прати животни пут праисторијског човека званог О, рођеног 196303 п.н.е. и сасвим различитог од припадника своје врсте.

Критички осврт: Цртаћ је комплетна фантазија, биолошки, али и политички некоректан, у чему и јесте његова вредност. Звучи чудно, али неће бити ако одгледате филм. 🙂

Постоје алузије на многе ствари које су нам познате, али и на филмове и књиге, попут „Гуливерових путовања“, „Пинокија“, „Ратова звезда“, „Одисеје“… Аутор је показао да му је све инспирација и да све може бити инспирација. Сам цртаћ је баш инспиративан, са веома маштовитим решењима животних форми биљака и животиња. Многе су препознатљиве у природи, па и оне које су фантастичне. И радња је маштовита, са све приказом еволуције човека и поукама о искуству, учењу, злоупотреби, положају, политичарима (ова потоња је баш, баш успела алузија) и другим значајним темама. Асоцијације на савремена збивања су више него очигледне, а издвојио бих сцену када крече зидове пећине ултраталентованог сликара Ел Гориле и преко тога цртају пећинске цртеже. 🙂 Све у свему, креативно и интелигентно испричана прича.

Едукативни моменат: Главни јунак је желео свом народу да пренесе знање, како би боље живели, али су они то знање злоупотребили. Дакле, знање може и да се употреби и злоупотреби. Историја нас учи да је било и једног и другог, а ми би требало да учимо из наше историје. 🙂

Оцена наставника:

5(и то сигурна)

jurassIII (Small)Парк из доба јуре III (Jurassic Park III 2001) је трећи наставак саге о парку диносауруса. Вилијам Х. Мејси и Теа Лиони ангажују научника Сема Нила да им буде водич док надлећу острво диносауруса како би доживели незаборавно искуство. С обзиром на то да су понудили неограничену суму новца, Сем је пристао. Оно на шта није рачунао је да ће се авионом спустити на острво и да је мотив тог приземљења сасвим другачије природе.

Критички осврт: Јасно је да је и овог пута морало да буде нових диносауруса. Увођење спиносауруса је био пун погодак. Не само да је застрашујућ као тираносаурус, већ и изгледа необичније. Птеродактили нису разочарали, а велоцираптори су, очигледно, грабљивци од којих се, у овом серијалу, не одустаје. Ипак, последња сцена са велоцирапторима је потпуно неуверљива. Неуверљива је и сцена где спиносаурус напада у реци, готово од почетка до краја. Испоставило се да је спиносаурус толико упоран да вечера људе, да га је и ватра једва омела. Током ноћи и по магли, ма колико год да је месечине, тешко да би се под водом у реци ишта видело као што је у филму приказано. Рекао бих да је режисер Џо Џонстон веома желео да постигне успех претходна два филма, да је и претеривао и зато и правио грешке. Не морате да будете зоолог како бисте приметили да се животиње понашају прилично неприродно, па таман биле и диносауруси.

Истина, има и акције и можда није све време напето, али јесте динамично. Крај, помало, квари утисак јер је типично холивудски са све адекватном музиком. Но, утисак и није богзна какав, па не може много ни да се поквари. 🙂

Сама прича није лоша, ако прихватимо да тинејџер Тревор Морган може да опстане два месеца тамо где гомила одраслих и наоружаних људи није могла у претходном наставку. Овај наставак има мање радње од претходна два, а више је романсиран и иако има пар згодних цака (када велоцираптор први пут напада Теу) и комичних момената (највише захваљујући Вилијаму), значајно је најслабији.

Едукативни моменат: Сем је рекао да постоје две групе научника; они који би желели да буду атрономи и они који би желели да буду астронаути. Астрономи проучавају свакојака чудеса, али из безбедних кабинета, а астронаути би желели да та чуда доживе. Којој год групи припадали, важно је само да волите да проучавате и да сте добри у ономе што радите.

Оцена наставника:

3(ту негде)

the-island-of-dr-moreau-poster (Small)Острво доктора Мороа (The Island of Dr. Moreau 1977) је друга филмска адаптација на енглеском језику истоимене књиге Херберта Џорџа ВелсаМајкл Јорк је бродоломник кога је море донело на једно усамљено острво. На том острву главни је научник Берт Ланкастер и он је спасио и удомио Мајкла. Ускоро Мајкл открива чиме се Берт бави на том острву, као и застрашујућа бића која је створио својим експериментима.

Критички осврт: Сцена када Берт виси испред запаљеног здања заиста је ефектна. Нема много тако добрих сцена у филму, али има грешака у сценама које не можете да не уочите. На почетку филма Мајкл и његов сапатник бродоломник бацили су из чамца у море живог човека, а то се види јер се руком придржао за бродић. Верујем да је требало да изгледа да је њихов пајтос мртав, али није (на сличан начин се види и да Најџел Девенпорт није мртав). Након тога је Мајкл врло живахно јурцао по острву, иако је, пре тога, седамнаест дана провео у чамчићу без ичега. 🙂 Врата лабораторије у којој је радио Берт била су забрављена – споља!?! Како је то урадио и зашто би, за бога милога, то, уопште, радио? 🙂 У филму се форсира закон да животиње не смеју убити људе, а Мајклов сапатник бродоломник је, на почетку филма, очигледно убијен и то је остало да „виси“ негде на маргини приче.

Филм је рађен према оном старинском рецепту да се мистерија развлачи, да је све тако чудно, па се Мајкл чуди, па и ми се чудимо са њим и то траје и траје. Све то прати адекватна музика. Упоредо са мистериозном причом, одвија се и романтична прича између Барбаре Карере и Мајкла, типична за филмове из те декаде. И њу прати адекватна музика. Ту су и фотографије пејзажа рајског острва, снимање силажења Мајкла низ сваку степеницу у кући (трчкарао је, али ипак) и разна друга одуговлачења. Имао сам утисак као да се режисер Дон Тејлор мучи да попуни рупе у сценарију без довољно „меса“, а како би филм имао неко колико-толико пристојно трајање. Томе сведоче и разговори између Барбаре и Мајкла који се, суштински, понављају у пар сцена.

Мајкл је сјајан глумац и то се видело и у овом филму, а и сви остали су били на висини задатка. Сам задатак, пак, није био довољно изазован. Чини ми се да је основна грешка у филму што су се аутори одлучили да много већи простор дају акцији, а значајно мањи филозофији на којој почива филм (и прича на којој је базиран). Дијалози које воде Мајкл и Берт су, у пар наврата, прилично виспрени, а обојица су били уверљиви; Берт у својој загриженој решености и Мајкл у наивној неверици. Но, то је маргинализовано и подређено акцији и због тога филм маши поенту и усмерење; наместо да буде озбиљан СФ, он је више (не тако забавна) авантура. Тако да има много бесциљне јурњаве, борби и све то чини да радња изгледа расута, нефокусирана, иако се, реално, радња одвија неким својим колико-толико правим путем. Сама прича као прича, свеукупно, није лоша, али није ни добра. Љубавна мелодрама нема много поенте, осим да је јунак на крају приче уз спас, добио и девојку. 🙂

Едукативни моменат: Берт је показао Мајклу ембрионе пса, миша и човека и видело се да су међусобно веома слични. Прокоментарисао је како је ћелија „роб“ форме, судбине коју никад не може променити. И онда се запитао да ли можемо да променимо ту „судбину“. Мајкл је одговорио питањем: „Да ли треба да је мењамо?“ То је врло озбиљно, етичко питање и вреди размишљати о томе. С једне стране генетичким инжењерингом мењамо природни поредак ствари и, врло вероватно, не можемо предвидети све последице, а са друге, можемо лечити болести и спашавати животе. Аргумената за и аргумената против има, али, пре него што заузмемо став, морамо да урадимо оно што људи најчешће не ураде – да се добро информишемо о теми.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

UnderworldBloodWarsPoster (Small)Подземни свет: Крвави ратови (Underworld: Blood Wars 2016) је пети наставак саге о борби вампира и вукодлака. Кејт Бекинсејл су прогнали вампири, а вукодлаци је јуре како би се докопали њене кћерке полувампирице, а полувукодлака и, преко њене крви, стекли веће моћи. Оне су им потребне како би једном за увек потаманили све вампире. Вампири су свесни опасности, па једна од главних вампирица Лара Пулвер нуди Кејт да буде наново прихваћена међу својом врстом уколико се прихвати задатка да обучава њене регруте. Кејт је прихватила ову погодбу, али ствари се нису одвијале онако како су се договориле, већ се све још више закомпликовало.

Критички осврт: Пандан Мили Јововић из „Притајеног зла“ Кејт Бекинсејл остарила је, мада је шминка све то лепо прикрила. Осим, можда, руку. 🙂 Свеједно, она и у овом филму суверено праши и то од самог почетка. Акција коју прави, овог пута, изгледа спектакуларно, као да се мало „опоравила“ од претходног наставка, који је, најблаже речено, био фијаско у сваком смислу, те и у том гледе акције.

Има и непредвидљивих и врло похвалних момената, попут борбе Кејт и Бредлија Џејмса и у шта се она изроди, али оно што је најјачи адут овог наставка, а што претходна два нису урадила, то је да је „Подземни свет“ вратио на праве шине: модерну готику у којој се води рат између канџоликих вукодлака и зуболиких снобова у тесним кожним костимима, са „Матрикс“ оружјем и са све врцавим дворским сплеткама. Другим речима, подсетио је фанове због чега им се ова сага уопште и допала. Да, што се костима тиче, они су сада мање „Матрикс“ у односу на први део јер је костимограф Бојана Никитовић (нека наша?) заиста пустила машти на вољу, тако да ратници вампири изгледају више екстравагантно, а мање ратници. 🙂 Такође, када су кренули да помињу источни клан, северни клан и све друге, имао сам осећај као да гледам неке вампирске „Господаре прстенова“. 🙂 Тај ефекат су појачали чланови северног клана који изгледају попут вилењака из поменутог филма. Но, сви ти детаљи, заправо, обогаћују филм и то је једини и начин био да се филм учини занимљивим, пошто радње, практично, нема. Све време се вијају ови са овима или они са онима и то је то.

Но, филм јесте забаван, динамичан, напет, са финалном битком која је прави спектакл. И крај је, некако, поетски правичан. Све у свему, не испаде лоше.

Едукативни моменат: Лара, шармантни негативац, рекла је како је информација моћ. Пошто она воли моћ, информације је пасионирано сакупљала. И у праву је, иако је злоћа. 🙂

Оцена наставника:

4(прогледано кроз прсте)

Townload bluray (Small)Сумрак (Twilight 2008) је романтични амерички филм рађен према истоименој књизи. Кристен Стјуарт је девојчурак који је дошао у малену, кишовиту варошицу да живи код свог оца Билија Берка и тако пусти мало своју мајку Сару Кларк да нађе срећу са другим човеком. Тамо се Кристен заљубила у мистериозног младића Роберта Патинсона из локалне школе коју је почела да похађа. Роберт очигледно крије неке тајне и Кристен је заинтересована да сазна које су. И открива да је он, заправо, вампир. Међутим, то је није одбило, напротив. Почиње романса између њих, али ће Кристен врло брзо да схвати да није лако волети крвопију.

Критички осврт: Сада, након силних наставака, љубавна прича између лепушкасте Кристен и наочитог Роберта изгледа излизано. Уз то, мотив заљубљеног вампира далеко је од иновативног, али овом филму морам да признам кредите које је остварио. И то пре и изнад свега што је сензибилитет приче уникатан, односно другачији од сваког филма са сличном темом пре овога. За то су заслужне жене; сценариста је Мелиса Розенберг, а режисер Катарина Хардвик. Треба ли да напишем да је сценарио рађен према књизи коју је написала, такође, жена? 🙂 У питању је списатељица романтичне душе Стефани Мајер.

Романтика није исфорсирана, као што то може да се види у лаганим холивудским комедијицама и то је заиста мајсторство које само један овакав женски састав и може да изведе и, морам да признам (мада нерадо), да је и двоје главних протагониста значајно допринело. Има мелодраматике и у појединим сценама више него што би требало, али не нарушава атмосферу значајније.

Паралелно са љубавном тинејџ причом дешава се и друга, крими прича и оне се, очекивано, спајају. Свеукупно гледано, радња је у другом плану и очигледно није завредела пажњу ауторки филма колико сам однос између Кристен и Роберта. То је, вероватно, и разлог зашто је на стакленим ножицама цео уплив три дивља вампира у узавреле страсти тинејџерке и згодног вампира. Наиме, цео тај крими део је баш „напумпан“ како би се тај однос двоје млађаних учинио баш онаквим каквим су га ауторке замислиле, и то толико напумпан, да је пред пуцањем. Само разоткривање Кристен пред Камом Жигандеом, разлог зашто нису Кристен и Роберт побегли кад су могли, зашто долазак црне тројке није предвидела Ешли Грин, као и комплетна јурњава након тога, све изгледа неспретно и нелогично. Но, као што написах, радња није оно што пласира овај филм. Не би ни могла јер је далеко од спектакуларне.

Едукативни моменат: Мудрији од мене кажу да романтика нема дефиницију; свако на свој начин показује љубав, наклоност и поштовање. Но, како год показивали, свакако то чините, чак и ако нисте вампир или вампирица. 🙂 Оној другој особи то ће много значити, ма како год романтику дефинисала.

Оцена наставника:

4(реално, мање-више или више мање 🙂 )

eclipseofthe heart (Small)Сумрак сага: Помрачење (The Twilight Saga: Eclipse 2010) је трећи у низу филм који је настао после претходно описаног. Брајс Далас Хауард је вампирица којој је породица Роберта Патинсона убила партнера Кама Жигандеа. Зато је одлучила да се освети тако што ће убити Робертову љубав Кристен Стјуарт. Да би то могла да уради, направила је армију нових вампира, почевши од Завијера Самјуела, што је привукло и веома моћну вампирску породицу из Италије која жели да има контролу над вампирским светом. Армија новајлија прети да помори оближњи град Сијетл, али прети и Робертовој породици и његовој обожаваној Кристен. На помолу је битка коју ће Робертова породица морати да војева, али у коју ће бити увучено и локално племе вукодлака.

Критички осврт: Добра је фора када Брајс бежи и прескаче реку, са чије је једне стране јуре вампири, а са друге вукодлаци. Допадају ми се и ретки духовити детаљи, а и љубавни троугао је у овом делу забавнији од оног приказаног у другом делу саге. Рецимо, двосмислени дијалози између Тејлора Лаутнера и Роберта су врло врцави, а најјаче је када је Роберт допратио Кристен до Тејлора и упитао је да ли овај има неку кошуљу. 😀 Сигуран сам да је висок буџет филма омогућавао Тејлору да купи не једну кошуљу, али филм који таргетира женска узаврела срца у публици мора некако да одржи радњу живом. 🙂 Што се радње тиче, чак, има више смисла него у другим деловима ове саге. Брајс је одлучила да се освети и направила је добру стратегију. Ништа претерано оригинално и сасвим класично, али, опет, нека радња постоји која је и занимљива и динамична. Акционе сцене борби уопште нису лоше и добро се уклапају у причу, а и дозиране су. У ствари, више ми се допало када су вежбали, односно припремали се за битку.

Крај је потпуно безвезан са све Кристениним објашњавањем на који начин треба да гледамо на њену везу са Робертом и Тејлором. И то је покушано да се уради кроз суптилне, поетски инспирисане речи, а, у ствари, испало је глупо и приземно.

Едукативни моменат: Сара Кларк је рекла својој кћерки Кристен да жели да се увери да је ова донела добре одлуке по њу саму јер ће она морати и да живи са њима. Уз то, направила је прекривку за јорган од мајица које су накуповале на путовањима, што је маштовит начин рециклаже и лепо осмишљен ручни рад од успомена, приде. Веома мудра и креативна мајка, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

4(баш, али баш сам прогледао кроз прсте)

demonoid_messenger_of_death (Small)Демоноид: Гласник смрти (Demonoid: Messenger of Death 1980) је мексикански хорор на енглеском језику. Саманта Егар и њен супруг Рој Џенсон су у свом руднику пронашли древну просторију за обреде, али и метални калуп у коме је била мумифицирана рука. Испоставило се да је рука врло живахна и да припада демону, али да је рада да пронађе новог власника и учини га злим. То је учинила Роју, који је отишао у Лас Вегас. За њим је кренула Саманта са мотивом да уништи демонску руку. У томе ће јој помоћи свештеник Стјуарт Витман.

Критички осврт: Мислио сам да су Мексиканци одлучили да направе секси хорор (тако је некако наводила прва сцена), али испоставило се да су направили комплетну небулозу. Односно, направио ју је режисер Алфредо Сакараис, који је писао и сценарио. И заиста је доказао да је истински неталентован.

Готово од самог почетка ништа ми није имало смисла. Рој је успео да натера гомилу рудара у рудник, сам самцијат, да минира улазе у рудник и активира те мине. Онда се радња, само тако, премешта у коцкарницу у Лас Вегас, где га отимају двоје из већ неког разлога и он их убија, па потом и себе. Радња се одвија и надаље без много смисла, а прати је прегршт нелогичних и наивних момената. Саманту нико није обавестио да јој је супруг изгинуо, иако су га идентификовали, а пре тога она са све штиклама улази у рудник како би посетила супруга на послу. Полицајац пуца из најнепосредније могуће близине на возача у колима и не погађа га. Чак не погађа ни шофершајбну у коју је пуцао. Но, да занемаримо детаље; много значајније је што уопште не видим ка чему води и радња и прича комплетна. Некакве лоше ствари се дешавају, али шта је сврха и поента тог дешавања, тешко је рећи и после одгледаног филма. Макар ми је очигледно да се режисеру Алфреду допада када аутомобил са стране налеће на други, па се искриви на тај начин и онда преврне. Наиме, у бесциљној јурњави колима макар два пута смо видели такав описани удес у року од петнаест секунди. 🙂

Реакције ликова су потпуно неуверљиве. Саманта сасвим смирено прихвата да јој је супруг изгорео до непрепознатљивости, а још смиреније да је васкрсао из гроба. Ни свештеник Стјуарт није ништа бољи, а ни дијалози који су неспретан покушај филозофије религије.

Едукативни моменат: Саманта је дошла на идеју да увери раднике да је њихово празноверје погрешно тако што ће и сама ући у рудник. То је у филму лоша идеја, али у животу и није. Ако желите некога да уверите у нешто, треба и сами то да практикујете. На пример, ако пропагирате здраве стилове живота, треба сами да их се придржавате.

Оцена наставника:

1(у ствари је нула)

MPWbeowulf (Small)Беовулф и Грендел (Beowulf & Grendel 2005) је још једна екранизација чувене древне епске песме о нордијском јунаку који је убио трола. Ингвар Егерт Сигурдсон глуми трола који се свети ратницима данског краља Стелана Скарсгорда јер су му убили оца. У помоћ краљу прискаче јунак Беовулф (Џерард Батлер) са својим саборцима. Међутим, све што више сазнаје о тој крвавој причи, Беовулф је све мање сигуран да је на правој мисији.

Критички осврт: Прво морам да приметим да су предели који се могу видети у филму божанствени и заиста доприносе атмосфери коју филм прави. А атмосфера, уз глумце, уверљиво дочарава време када се бајка одвија и северњаке као народ из тог доба. Кроз разне детаље приказано је много тога о гордим северњацима, њиховим веровањима и ономе што они сматрају врлином. Глума је заиста добра, а глумци су и одабрани и харизматични. Стелан као несрећни краљ је одличан и његов лик је направљен много успешније него лик главног Беовулфа, који је сувише романсиран и идеализован.

Дијалози су јако добри и виспрени, а има, чак, и хумора. Постоји и неки дубљи, па и критички поглед на религију, хришћанску, паганску, било какву. И та критика се односила не на оно што религија јесте, већ на оно што људи желе да буде. Такође је добро поентирана људска особина да одбацује и прогања све оно што је другачије и то на разним пољима; нације, изгледа, начина живота.

Ипак, оно што сматрам највећим адутом ове верзије приче је то што се аутор трудио да пружи ширу слику, виђену из угла обе стране или свих страна, ма колико да их има. Див је у овој верзији несрећно биће, инфантилни шерет који уме да се радује, што је јак контраст у односу на његов чудовишан изглед. Цео филм има ту трагичну црту јер све актере чини несрећним, без обзира да ли ће преживети бој или неће и, што је битније, не дели их на позитивне и негативне ликове, чиме ова бајка постаје значајно озбиљнија и реалнија. На неки начин ово јесте сатиричан поглед на читаву ту причу о древном јунаку и оним што га јунаком чини. Многе древне легенде и житија и свакаква та предања у себи носе позадину приче у којој можемо да наслутимо колико је ту, заправо, било терора, мучења, убистава и поробљавања. Сада, канадски режисер исландског порекла нуди управо такву причу и јасно износи оно што би могла бити истина, вековима касније улепшавана у одама.

Едукативни моменат: Беовулф је цитирао данску изреку: када мачеви говоре истину, речи нису потребне. Пошто ми нисмо ратоборни као древни Данци, превешћемо то на мирољубивији, али једнако мудар начин – када дела говоре, речи нису потребне.

Оцена наставника:

5(иде на четворку)

dropFred (Small)Цркни Фред (Drop Dead Fred 1991) је прича о младој жени Фиби Катс која је у једном дану изгубила ташну, ауто, мужа и посао. Фиби је, очигледно, жена која нема самопоуздања и није сналажљива, тако да њена доминантна мајка Марша Мејсон преузима бригу о њој. Она је одводи својој кући, у предграђе, и Фиби се наново враћа у своју стару, дечју собу. Тамо проналази кутију замотану лепљивом траком. Када је пресекла траку, из кутије је излетео Цркни Фред (глуми га Рик Мајал), њен измишљени пријатељ из детињства. Фред је и тада правио силне невоље Фиби, док је била девојчица, а и сада је наставио са својим неваљалствима. Фиби је убеђена да јој он уништава живот, али ће временом разумети да га он мења, баш као што је требало да она сама учини.

Критички осврт: Идеја је баш добра и прича сама по себи, која је веома смислена и заокружена. Међутим, реализација је више него неспретна, превише инфантилна и са много претеривања. Уз то, глумци и улоге које су остварили сувише су ми бледи, а реакције не увек логичне.

Са друге стране, филм је забаван и има неколико добрих цака, а и хумор није толико лош. Истина, филм није толико комичан, колико је лепршав и ведар.

Едукативни моменат: Фиби је морала да схвати да људе које воли не треба да пусти да управљају њеним животом. Наш живот је само наш и ми једини знамо како треба да га живимо.

Оцена наставника:

4(јашта него поклоњена)

Лако Је Критиковати 72

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-rise-lycans-poster (Small)Подземни свет: Успон Лајкана (Underworld: Rise of the Lycans 2009) је трећи наставак саге о борби вампира и вукодлака. Овај пут, радња нас води у мрачни средњи век у коме су вампири суверено владали људима. Успели су да одгаје расу вукодлака, коју су назвали Лајкани, а која се разликовала од претходно преображених јер је могла да поприми и људски облик. Први од њих био је Мајкл Шин, кога је присвојио водећи вампир Бил Нај. Захваљујући Мајклу створени су и други, које су вампири користили као своје робове. Међутим, Рони Митри, Биловој кћерки, Мајкл је постао више од кућног љубимца. Они су се заљубили једно у друго, али њихова љубав је забрањена и морају да је крију, пре свих од Била. То је Мајкла мотивисало да побегне и са собом поведе своју љубљену. Но, то није уопште лак задатак.

Критички осврт: Радња се измешта из савременог доба у средњи век и то је, можда, највећи разлог што овај наставак значајно мења курс серијала. Наиме, у питању је занимљива, фантастична поставка Ромеа и Јулије, која се дешава у малтене исто време када се дешава и оригинална Шекспирова драма. И да, има мало и мотива преузетих из Спартаковог устанка. Оно што највише замерам филму јесте да су се аутори толико трудили да објасне дешавања у прва два дела (пошто је ово, јелте, преднаставак), да су у доброј мери занемарили радњу у овом делу. Да, знали смо ми да су се Рона и Мајкл несрећно волели, али, ипак је требало да буде нешто више од тога. Једино „више“ су на добар начин уведени стари ликови у причу, попут Кевина Гревијуа. И то „више“ је заиста мало.

Рона је по физиономији морала да буде веома слична Кејт Бејкинсел, како би се оправдале касније Билове симпатије према Кејт. Међутим, нисам очекивао да ће пронаћи толико међусобно сличне глумице; изгледају безмало као сестре. У сваком случају, Рона је прилично била добра у својој улози, али ни други ликови нису разочарали.

Филм је динамичан и акционе сцене су прилично успеле. Посебно ми се допало када вукодлаци беже из таминица, а вампири их гађају копљима кроз мајушне прозоре. Све је то праћено заиста добрим ефектима. Филм је, свакако, забаван, ту спора нема, али у смислу наставка и саме приче не нуди превише.

Едукативни моменат: Мајкл је лепо рекао својим саборцима, робовима које је ослободио, да не може да им уклони окове око врата, ако их не замени сопственим. Другим речима, када се један лидер замени другим, то аутоматски не значи и слободу. Али може да значи много тога другог, рецимо квалитетнији живот, па су Мајклови саборци ипак изабрали да им он скине окове.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

maxresdefault (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 1. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 1 2011) је четврти део саге о заљубљеној девојци Кристен Стјуарт у наочитог вампира Роберта Патинсона. У овом делу они су се венчали и одлучили да проведу медени месец на рајском острву близу Рија де Жанеира, али да Кристен још увек буде људско биће, а не преображена у вампира. Међутим, то се испоставило као лоша идеја јер се десило нешто о чему нису сањали – да ће Кристен да затрудни.

Критички осврт: Хајде да почнемо од венчања. Бил Кондон је прилично добро режирао, тако да је прилично уверљиво приказао напетост коју Кристен осећа и цео тај део је урађен са добром атмосфером. Онда је атмосфери морало да се дода мало скандала и можда се са тим и претерало, али све у свему, није испало лоше и обећавало је да ће овај наставак бити добар, макар колико и претходни. И ваистину јесте и због приче, али више због поменуте добро урађене режије. На пример, сцена са руинирањем кревета је храбра, врцава и духовита. Додуше, режија није ни савршена, тако да има и небулоза, попут телепатије између вукова која изгледа као епизода „Опстанка“.

Што се приче тиче, у ствари, и није тако лоша, с обзиром да је у питању најпипавији део „псеудотрилогије“, односно први део завршног дела. Тај део има улогу да уведе у велико финале, што је већ незахвална позиција јер је јасно да прича неће бити завршена и самим тим много ризикује да не поентира и не буде сасвим јасна. Међутим, прича се заокружује, ипак, а могла би, чак, да прође и као независна од других наставака. Много личи на „Розмарину бебу“, али са значајно бољим ефектима, мање мистерије и више интрига. Довољно је динамичан и забаван да држи пажњу, али је далеко од савршеног.

Цео сукоб између вукодлака и вампира је исфорсиран, а и филм није растерећен патетике која прати целу сагу, као ни преузетих идеја из других фантастичних филмова (на пример, када Кристен оживљава, па како јој се активирају вене и свашта нешто по телу). И морам да приметим да је сцена када Кристен пије крв како би нахранила бебу, биолошки гледано, потпуна глупост, чак и у фантастичном филму.

Едукативни моменат: Оно што су вампири показали као своју највећу вредност је да су били ту за чланове своје породице и спремни да се жртвују за њих. Чак су и крвопије показале колико је породица важна, а и без њих ми би то требало да знамо и да негујемо лепе односе унутар породице и да се посветимо сваком члану.

Оцена наставника:

3(са *)

the-twilight-saga-breaking-dawn---part-II (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 2. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 2 2012) је наставак претходног филма. Кристен Стјуарт је имала мучан порођај, али се из мртвих дигла као вампирица. Њена новорођена кћерка је зачуђујући феномен у свету вампира и не престаје да чуди својом неочекиваном природом. Њу је угледала рођака вампирица Меги Грејс и пријавила је моћној италијанској вампирској породици. Према Мегином виђењу, прекршен је закон који говори о томе да се деца не смеју преображавати у вампире. Зато је моћна породица кренула у одмазду клана оца девојчице Роберта Патинсона. Знајући са ким имају посла, чланови Робертове породице почели су да окупљају савезнике из свих делова света, како би се супротставили.

Критички осврт: Занимљиво је како је једна прешећерена сапуница еволуирала у суперхеројски филм са јунацима који имају убојите наднаравне моћи, са све грандиозном битком на крају. И морам да признам да је преокрет са битком одличан. Јако ми се допадају зликовци, посебно Мајкл Шин. Очигледно се једнако добро сналази у улогама добрих вукодлака из „Подземног света“ и злобних вампира. И Дакота Фанинг ми је прилично слатка, онако сва зла.

И онда се, на самом крају, филм вратио на ушећерену сапуницу и то је било као отрежњење или, боље рећи, враћање у „стварност“ из лепог сна. 🙂 Сага о натприродној љубави се завршила и ми можемо, напокон, да оставимо Роберта и Кристен на миру и то за њих заувек, пошто су, јелте, бесмртни. Решење љубавног троугла, који траје већ четврти филм, некако се нашло, а да сви буду задовољни. Мени је решење по систему да све остаје у породици и занимљиво, и, истовремено, чудно. Но, добро, некакво решење јесте, баш као што је и ово некаква радња и има смисла, забавна је и динамична. Такође је и сасвим класична и не увек инвентивна.

Едукативни моменат: Ешли Грин је имала добар план да спречи Мајкла да јој повреди породицу, али је, свеједно, упутила Кристен у још један план; да њена кћерка Макензи Фој и Тејлор Лаутнер отпутују заједно и спасу се макар они. Ми се вероватно нећемо налазити у проблемима да нас прогањају амбициозни вампири, али при ковању било каквог плана, увек је добро имати и један у резерви (тзв. план Б).

Оцена наставника:

4(поклоњена као и претходне, али јача од њих)

Bunker-of-the-dead-poster (Small)Бункер мртвих (Bunker of the Dead 2015) је немачки филм на енглеском језику. Патрик Џанс је момак који је кренуо у авантуру да у старом нацистичком бункеру, који још увек нико није открио, пронађе злато. Иако је, уз помоћ пријатеља, успео да пронађе бункер, задатак се испоставио као изузетно тежак. Наиме, у бункеру се налазе зомбији нациста, а и Патрика јуре амерички војници јер је бункер у оквиру њихове базе.

Критички осврт: Да ли је ауторима филма као инспирација послужио други филм „Изненадни ударац“, заиста не знам, али видех да су направили причу са нацистима зомбијима. У сваком случају је погодно јер је овај филм рађен као дугометражни снимак неког гејмера, а где ћете боље него да гледате како гејмер убија нацисте, па још зомбије? За оне који не знају, гејмери су људи који постављају снимке тога како играју видео-игре. Изгледа да је „пуцачина из првог лица“, како они то већ називају, прилично популарна и ово није први филм где сам видео да је искоришћена као модел режије. И изгледа да велики број млађарије воли то да гледа. Мени је концепт гејмера и њихових активности потпуно досадан, као и овај филм. Има акције и то баш много, али, некако, огољене, без мистерије, интриге, било чега. И не допада ми се тај „популистички“ начин прављења филмова. Јасно је да сваки филм мора да има у некој мери тога да подилази публици, али ово је, заиста, претерано. Он је наменски прављен као производ, играчка малтене, која ће се продати клинцима.

Но, хајде што је филм досадан, него нема ни радњу. Све време се Патрик вија са зомбијима по бункеру, након што се, краће време, вијао са војницима по војној бази. Ах, да, има и ванземаљаца, потпуно класичних, који не доприносе бољитку. И оно што је важно, измиче ми смисао целе ове… приче. Много тога у њој није ни логично. Некако је јасно да је излаз тамо одакле сте и ушли, а Патрик се тога сетио тек када су све друге опције за излаз пропале.

Глума је спорадична; има примера и баш лоше и сасвим солидне. Да се не лажемо, није ни претерано захтевна. Патрик је прилично уверљив као адреналински тип, иако његово описано херојство, ипак, изгледа нестварно. Дијалози су прилично сведени.

Што се зомбија тиче, они су тек лоше решени. Маске мање-више, али се час понашају као живи, час као мртви, те их је могуће убити као и сваког другог човека, али и није увек. Могуће их је и онесвестити, што је новина, али не баш и смислена. Поједини су јаукали, умарали се, имитирали, били збуњени и тако. Појавио се и Хитлер, значајно масивнији и јачи него што можете да видите у документарцима. Хитлер јесте био звер, али не на начин приказан у овом филму.

Едукативни моменат: Једино што бих издвојио позитивно у овом филму је нетрпељивост према нацистима. То је покрет који је био лош и донео је много зла свету и свакако га треба осуђивати, као и неонацизам који, нажалост, још увек постоји. И то нису у питању зомбији, већ реални људи.

Оцена наставника:

1(на два)

sparks (Small)Спаркс (Sparks 2013) је суперхеројски филм базиран према истоименом стрипу. Када је метеор пао на Рочестер, већина мештана те варошице је изгинула, а преживели су касније помрли од последица радиоактивног зрачења метеора. Ипак, њих тринаесторо је успело да преживи, мада са мутацијама које су их промениле. Двадесет осам година касније млади Чезе Вилиамсон пожелео је да буде маскирани суперхерој који ће спасавати град од злочина. Срео је и суперхероину Ешли Бел и постали су партнери, па и више од тога. Невоље настају када налећу на серијског убицу Вилијама Ката који је постао један од тринаесторо мутираних људи из Рочестера.

Критички осврт: Почетак је баш језив. И надаље је филм заиста мрачан, али не зато што је богзна какав хорор, већ због приче и атмосфере. Што се тиче фотографије и начина режије, филм припада неоноар жанру, који не видим често у СФ остварењима, па ми је занимљив. Ипак, прича ми је занимљивија јер има много мистерије (додуше не увек непредвидљиве) која се намеће некако индискретно. Другим речима, главни протагониста се не суочава са мистериозним убицом и значајним детаљима из свог живота зато што му је то циљ коме тежи, већ се, напросто, делићи слажу као мозаик, а кроз оно што му се у том тренутку дешава. Он је антијунак, али далеко од класичног јер у једном тренутку постаје самоубица, а у другом чак и сводник. Већ сам гледао антијунаке у различитим филмовима, али у овом филму су портретисани сасвим другачије. Они, заправо, нису постали зли колико су посрнули.

Допао ми се и спој романтичног кримића из четрдесетих, психолошког хорора и суперхеројштине попут оне из саге о Икс-људима, али миксованих тако да један жанр у једној сцени замењује други у другој. Не могу да кажем да је ово перфектан филм јер му недостаје акције, мало више напетости и још штошта, али свакако је занимљив и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако је веровао да нема супермоћ, Чезе је сазнао да има такву моћ која му даје предност у односу на друге суперхероје. И у свету „обичних“ људи, није истина да су други увек бољи од нас. Имамо и ми способности и знања која могу да нас издвоје. Само је потребно пронаћи их и радити на њима.

Оцена наставника:

4(рецимо)

homecome (Small)Спајдермен: Повратак кући (Spider-Man: Homecoming 2017) је суперхеројски филм о јунаку из наслова (глуми га Том Холанд), а која се надовезује на причу о Осветницима. Младог суперхероја под свој надзор узима други суперхерој и, уједно, мултимилионер Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор). Међутим, тинејџеру под утицајем хормона није занимљиво да учи, сазрева и чека своје време, већ жели да учествује у мисијама. Он се упушта у авантуре, али оне нису претерано грандиозне, све док не наиђе на тзв. Лешинара (Мајкла Китона) који је направио бизнис од илегалне производње оружја ванземаљског порекла. Испоставља се да је добио противника који је довољно изазован, али и прилично опасан.

Критички осврт: Ово је пример тинјеџ филма који није досадан и испразан. Све ми се свиђа у овом филму, почевши од лика Спајдермена који је баш компатибилан са Ајронменом као ментором. Спајдермен је штребер који све зна и иде на такмичења и то је кул у овом филму што ми се баш, баш допада. Даље, допада ми се хумор, акција, специјални ефекти, глума… Као што написах, све. 🙂

Едукативни моменат: Спајдермен је рекао Ајронмену како би желео да буде као он. На то му је овај одговорио да би желео да буде бољи од њега. Још једна мудра реплика је када је Ајронмен одлучио да одузме костим Спајдермену, а овај га је замолио да то не чини јер без костима је ништа. Ако је тако, закључио је Ајронмен, онда и не треба да га носи. Другим речима, ако нисте постигли ништа без униформе и положаја, значи да ту униформу и тај положај не заслужујете.

Оцена наставника:

5(уз браво)

dedazone (Small)Мртва зона (The Dead Zone 1983) је филм рађен по истоименом роману Стивена КингаКристофер Вокен је наставник који је лудо заљубљен у колегиницу Брук Адамс. Њих двоје су провели угодно вече заједно, а након што ју је испратио кући, доживео је саобраћајну несрећу. Када се пробудио из коме, сазнао је да је превише времена прошло, да се Брук удала и да је он стекао натприродне моћи. Наиме, могао је да предвиди будућност. Овај новостечени дар за Кристофера је, уједно, проклетство јер како моћи јачају, тако и тело слаби.

Критички осврт: Филм уопште није предвидљив. Очекивао сам да ће то бити трилер посвећен проналаску масовног убице, али се та епизода завршила веома брзо. Или да ће бити љубавна мелодрама између Брук и Кристофера, али и то је било спорадично актуелно. Филм се, наиме, састоји из више прича у којима је само главни протагониста исти човек. Испоставило се да су све те приче довољно међусобно повезане да воде, попут пречки на мердевинама, ка једној ултимативној, где је и врхунац филма. И то је генијално направљено, баш како аутор таквог калибра као што је Стивен Кинг и може да уради.

Филм је динамичан и држи пажњу, пре свега јер је радња занимљива, а и због тога што се дешавања стално мењају, те све време пристижу нови ликови. Крај је поприлично напет, за разлику од сцена са масовним убицом, које јесу помало гадне, али нису узбудљиве, нити страшне. Да додам и да је крај решен фантастично. У филму бих још похвалио и глуму Кристофера, кога, иначе, памтим као сјајног глумца. Ни остали нису лоши, напротив.

Едукативни моменат: Кристофер је био пред тешким дилемама и одлукама и, иако је чинио добро људима, морао је да пролази кроз ружне ситуације и свађе, а на крају је изгубио живот. И то све због тога што је знао шта ће се дешавати у будућности. Ми нећемо да идемо толико далеко и озбиљно, али истина јесте да што више знате имаћете и већи утицај на друге, а тиме и већу одговорност.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

jurrass (Small)Парк из доба јуре (Jurassic Park 1993) је филм о томе како је Ричард Атенборо направио парк са диносаурусима које су његови научници оживели. Он је у том парку видео светску атракцију, али да би му одобрили да га уопште отвори за јавност, морао је да има пристанак неких светски познатих научних имена. Зато је позвао троје научника: Џефа Голдблума, Сема Нила и Лору Дерн. У посету му је дошло и његових двоје унука Аријана Ричардс и Џозеф Мазело. Сви они, заједно са адвокатом и инспектором парка Мартином Ферером, кренули су у обилазак. Међутим, запослени систем администратор Вејн Најт направио је дил са конкурентском фирмом да ће им, за позамашну своту новца, однети фетусе диносауруса. Да би спровео ово (не)дело, морао је да укине сигурносне системе. То је значило и да ће се искључити електронска ограда, а то је опет значило да она више неће бити препрека за диносаурусе, тако и оне опасне – тираносауруса и велоцирапторе. Обилазак парка претворио се у борбу за живот.

Критички осврт: Живописни су ликови, а и глумци су одлични. Само они већ довољно подижу атмосферу филма, а где су тек идеја, радња и специјални ефекти… Сама идеја како су васкрсли диносаурусе толико је добра, да се о њој полемише и у научно популарним чланцима. Полемике које могу да се чују у филму одличне су и презентују научну мисао на најбољи могући начин. Радња је предвидљива и креће се ка томе да се направи узбудљив, забаван филм са фокусом на борбу диносауруса и људи, али има своје озбиљне моменте, попут поменутих дијалога. Има и мало више игре са тираносурусом, па је нејасно кад он шта види и зашто гура аутомобил са литице, на пример, али некако су морали да се направе напете акробације. Но, све је то опростиво и уживање је гледати. Нема шта, филм је урађен врхунски, а тек је поштовања вредан с обзиром да је превазишао могућности доба у коме је настао и заслуге за то има, наравно, Стивен Спилберг. Без сумње, ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сем је испрепадао дете причом о велоцираптору и како је убијао плен. Свакако да је то био предатор који изгледа застрашујућ људима, али он није био суров и зао. Само је био адаптиран на услове живота и начин живота који је водио. И ту нема разлике између диносауруса из парка из доба јуре и данашњих, рецентних врста. Када је Сем рекао дечаку да покаже мало поштовања према тој древној животињи, исправно га је саветовао. Природу треба поштовати и на тај начин опходити се према њој.

Оцена наставника:

5(још како)

shrknadoVАјкулорнадо 5: Глобално ројење (Sharknado 5: Global Swarming 2017) је пети наставак саге о ајкулама које долазе заједно са торнадом. Код Стоунхенџа, Каси Сербо је пронашла некакав древни храм који чува тајну о пореклу натприродног климатског феномена. Позвала је највећег стручњака за ајкулорнада Ијана Зијринга, како би заједно истражили то место и нашли начин да заувек зауставе летеће убојите ајкуле. Међутим, испоставило се да су урадили управо супротно: ајкулорнада су постала глобална појава. Изазов за Ијана је већи него икад јер апокалипса се спрема.

Критички осврт: Богами, „Ајкулорнадо“ доживе и свој пети наставак, као да се ради о некој високобуџетној и високоцењеној саги. 🙂 И пети наставак је, заиста, померио границе. Радња је толико сулуда, да сам напросто био опчињен! Ово је микс најразнорснијих жанрова и филмова, па има мало „Немогуће мисије“, мало „Џејмса Бонда“, мало „Индијане Џоунса“, мало „Побеснелог Макса“, мало „Годзиле“, мало „Повратка у будућност“, а има и суперхеројштине, налик на „Ајронмена“ или „Робокапа“ јер је Тара Рид некакав андроид који голим рукама зауставља (цео) хеликоптер (кад сам је последњи пут видео у другом наставку, још увек је била обична жена). Заиста, по мало од свега, у, наравно, сведенијој и јефтинијој варијанти. Ово потоње посебно; на пример, костур човека кога су Каси и Ијан пронашли има видљиву жуту пластику између пршљенова. Исти такав имам у кабинету, а жуто обојена пластика има за циљ да ђацима прикаже хрскавицу. Такође, Каси и Ијан пронашли су и шешир, какав је носио Индијана Џоунс, и то толико очуван, као да је из радње, а не из клопке-гробнице у пећини никад истраженој. 🙂 Та пећина је, да поменем, испод Стоунхенџа. И то у провалији од много десетина метара. Никад нисам обишао Стоунхенџ, али сам прилично сигуран да нико никад није помињао понор у близини, а посебно не у шумарку.

У овом филму не могу да очекујем да ће ико глумети озбиљно (мада има покушаја драме), али поједине старлете и старлетани, који су се ту задесили, заиста су испод сваког критеријума. Једино је ТВ водитељка била иоле уверљива када је замолила грађане да не мазе и хране ајкуле и да их не узимају за кућне љубимце. 🙂 Иако звучи сулудо, ово се испоставило као тежак задатак јер су се ајкуле закуцавале у прозоре лондонских станова. Како је почео ајкулорнадо, све је постало још чудесније. Једна од сцена је када је Каси аутобусом налетела на музичара Брета Мајклса, није га чак ни угрувала. Јакна му се, додуше, заглавила за предњи део баса, а он је почео да свира гитару док су ајкуле наоколо лебделе и обезглављивале и обезногивале (ову потоњу реч сам измислио) наоколни народ. И да не описујем даље сцене – ама све су, без изузетка, неопозиво паранормалне. Наивне и нелогичне моменте је немогуће пребројати. На пример, Каси умире на сред улице, док два полицајца стоје неколико корака поред и не предузимају апсолутно ништа. Или када Ијан и Тара улазе у тајну и закључану просторију у египатској Сфинги, ем што је све чисто, ем што бакље на зидовима горе увелико. 🙂

Негде сам прочитао да је овај филм реакција на излазак САД из Париског споразума о климатским променама. Председник САД Доналд Трамп је једини лидер на свету који се јавно изјаснио да су климатске промене лаж. Ако су аутори филма заиста правили спрдњу на такав став председника, а с обзиром на то да филм јесте спрдња, па им онда верујем, филм има моје симпатије. 🙂 А и музика је одлична, без шале.

Едукативни моменат: Глобално загревање је не само истина, већ и проблем са којим се човечанство већ сада суочава. Укратко, у питању је уништавање целокупне природе на Земљи због повећања годишње просечне температуре. А она се повећава због интензивног сагоревања фосилних горива и ослобађања гасова стаклене баште у атмосферу – угљен-диоксид пре свих, који имају својство да задржавају сунчеву топлоту на Земљи. Најразорније последице су отапање (до скоро вечитог) снега на половима, чиме се повећава ниво мора. То значи да ће много копна бити поплављено, а то ће утицати и на промену климе и тако на сав живи свет, укључујући и људе.

Оцена наставника:

2(због активизма, иначе један)

soylent_green_poster (Small)Зелени сојлент (Soylent Green 1973) је футуристички филм рађен према роману „Направите места! Направите места!“ аутора Харија Харисона. Будућност у овом филму је врло тескобна; људи има превише и огромна већина становништва је сиромашно и гладује. Власти су се зато ангажовале на производњи тзв. сојлента, храни која обезбеђује довољно енергије и у малим порцијама. Полицајци живе незнатно боље од других и један од њих Чарлтон Хестон ангажован је на решавању случаја убиства богаташа Џозефа Котена. Чарлтон, уз помоћ знатно старијег цимера Едварда Г. Робинсона, сазнаје да је Џозеф вршио истраживања океанског планктона од кога се и прави најновији зелени сојлент. Такође сазнаје да је уплетен у тајне које зна само политички врх. Оно што ће још сазнати потпуно ће променити спознају о друштву у коме живи.

Критички осврт: Ово је, заиста, занимљив кримић са мистеријом, али и љубавном авантуром између Чарлтона и Ли Тејлор-Јанг, које држе пажњу и заједно праве једну кохерентну и занимљиву причу. Сва дешавања у филму, па и она која нису директно повезана са истрагом убиства, у функцији су тога да дочарају будућност која је сиромашна и која деградира човека у сваком смислу. Ли, на пример, има „статус“ намештаја.

Филм не гледа на будућност прогресивно у смислу технике и технологије, чак види се и извесно назадовање (Едвард педала како би напунио батерије за кућну расвету), већ се више базира на устројство будућег друштва, што је и занимљиво и прилично ново виђење. Рецимо, режисер Стенли Р. Гринберг осмислио је установу која легално врши еутаназију, а у коју Едвард одлази.

Глумци су добри, а посебно Чарлтон, који глуми бахатог полицајца. Повремено је преглумљавао и било је мелодраматике (посебно у завршној сцени) али за оно време, ово је још и дозирано. 🙂 Једино што замерам филму је да је малко више развучен него што је потребно, али су зато сцене врло ефектне.

Едукативни моменат: Истина јесте да природне ресурсе искоришћавамо преко мере и да многи људи на свету гладују баш као протагонисти овог филма. Ресурсе морамо да користимо одрживо. Одрживо коришћење подразумева скуп планских активности које у великој мери чувају природу, развијају хуманији однос, а не спречавају развој науке и технологије.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 71

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-poster (Small)Подземни свет (Underworld 2003) је први филм из серије о вечитом рату између вукодлака и вампира. Кејт Бекинсејл је вампирица која има улогу ратника и мисију да лови вукодлаке и убија их. Пажњу су јој привукла двојица, са којима се сукобила у метроу. Сукоб је преживела, али је он, свеједно, код ње изазвао немир и сумње. Истраживањем је закључила да су вукодлаци желели да се домогну Скота Спидмана, али јој није било јасно због чега. Скот је сасвим обичан човек. Међутим, ускоро открива велике амбиције вукодлака, али и заверу међу својим (рођеним) вампирима.

Критички осврт: Мода из „Матрикса“ је очигледно била инспиративна дизајнеру одеће Венди Партриџ, а акционе сцене режисеру Лену Виземану. 🙂 Додуше, уски кожни костим је у случају млађане Кејт имао улогу да покаже колико је презгодна, па је и то један адут који продаје овај филм. И немам ништа против – оно што је лепо и треба показати, мада ме је овај филм, без обзира на ту лепоту, купио потпуно. Скроз ми се допада јер је у поджанру баш какав волим, а довољно је динамичан, држи пажњу и има причу која је сасвим дозирано запетљана у некој врсти дворских интрига.

Мало више су претерали са тужним причама главних ликова, пропраћених адекватним изворима патетике, али ништа није савршено. Нису ни специјални ефекти, мада уопште нису ни лоши, напротив, а маске вукодлака су прилично застрашујуће.

Едукативни моменат: Мотив деловања Била Наја је била хијерархија која је морала да буде стриктно успостављена. Она, сигурно, мора да постоји или што би се народски рекло „да се зна ко коси, а ко воду носи“, али не сме да пређе у другу крајност, а то је потчињавање других и инсистирање на класама. О ниподаштавању потчињених нећу ни да говорим.

Оцена наставника:

5(са умањеницом)

evol (Small)Подземни свет: Еволуција (Underworld: Evolution 2006) је наставак претходног филма. Главни вампир Тони Каран се пробудио из свог вековног сна, те врло брзо сазнао о најновијим догађајима. Највише га је заинтересовала Кејт Бекинсејл јер она има кључ који је њему потребан. Зато је он јури, а она, заједно са својим хибридном дечком (полувампиром и полувукодлаком) Скотом Спидманом покушава и да му побегне, али и да га заустави у његовом деструктивном походу.

Критички осврт: Овај део је, за више од неколико нијанси, класичнији у односу на први. Док су мотиви ликова у претходном делу били људски (иако су у питању вампири и вукодлаци) и реалнији, што целом делу даје на животности (иако су у питању немртви), овде је Тонијев план грандиозно амбициозан. И то причи даје онај карактеристичан шмек суперхеројштине, где имате типичног, моћног зликовца с једне стране и добру лигу (или пар, као у овом случају) са друге, који имају довољно моћи да њихов сукоб изгледа фантастично. И радња се одвија управо по обрасцу таквих филмова. Зликовац све време тражи нешто чиме ће стећи нешто друго, а како би постао супермоћни господар света (па макар и подземног) и све то води ка крају где имамо финалну битку између најјачих, која није разочарала, али је имала очекивани исход.

Но, као и у првом, ни у овом филму акције не недостаје, динамике и интриге, те свега што је потребно да се добије један узбудљив блокбастер. Велика замерка је што овде постоје две уводне приче и то је, заиста, превише. Верујем да је то могло да се реши и боље.

Едукативни моменат: Вампири у овом филму би рекли да истину много теже прихватају него светлост. И ми, обични смртници, тешко прихватамо истину. Али то није разлог да је не чујемо.

Оцена наставника:

4(наново са умањеницом)

The Twilight Saga New Moon (Small)Сумрак Сага: Млади Месец (The Twilight Saga: New Moon 2009) је други део приче о великој љубави између вампира Роберта Патинсона и нове девојке у варошици Кристен Стјуарт. Он је одлучио да је остави, како би је заштитио од себе и своје породице. Међутим, није успео да је заштити и од ње саме. Њен бол је био толики да је скочила са високе литице у море. Мислећи да се убила, Роберт је одлучио и сам себи да одузме живот. У ствари, да се препусти крволочним вампирима да га убију. Сада Кристен мора, уз помоћ Робертове сестре Ешли Грин, да заштити Роберта.

Критички осврт: Све оно што је пласирао први филм, сада више није довољно. Наравно, романса између Кристен и Роберта још увек траје и има тенденцију да траје заувек (или, макар, у овом и још два филма), али то је превише дуг период да би држала пажњу. Зато су аутори филма убацили „кеца из рукава“: свеже ошишаног и још свежије набилдованог Тејлора Лаутнера. И направили су оно што никад не би смело да омане у роматичним филмовима: љубавни троугао. Овај је успео да занавек подели армију девојчурака и жена на љубитељке згодног, софистицираног и анемично бледог вампира и обожаватељке дивљег и тек помало збуњеног вукодлака. За разлику од „Подземног света“, овде се рат између вампира и вукодлака не води само на биоскопском платну, већ једнако жестоко и међу женском публиком испред платна. 🙂 Проблем код овакве љубавне геометрије у овом и сличним филмовима је што се увек зна ко је победник код даме око које се боре, па то, баш, и није толико узбудљиво (једини изузетак кога могу да се сетим су „Игре глади“, мада тамо тај љубавни троугао није био у фокусу колико је то овде случај). Ипак, не могу да кажем да у овом конкретном случају нема никаквог смисла.

У ствари, тај љубавни троугао је једино смислено на шта овај филм може да рачуна. Радња то свакако није. Због незгоде у кући вампира која изгледа више као пародија, Роберт је одлучио да занавек напусти Кристен, како би је заштитио, те је тако препустио на милост и немилост освети жељним вампирима. Пошто је закључио да се она убила, одлучио је да изврши самоубиство тако што ће прекршити вампирски закон, па ће га други вампири убити. На почетку филма је направљен час у школи (уз Робертову упечатљиву рецитацију) о љубави Ромеа и Јулије, како би нам било што очигледније да радња алудира на ту причу. Можда су аутори погрешно веровали да сличност са Шекспировим делом нећемо открити у овако „компликованој“ радњи, па су то зато тако направили, али који год разлог био зашто су тако направили, лоше су направили. Радња је тиме постала још приземнија него што, иначе, јесте.

Морам да кажем да радња није узбудљива, иако је, ваљда, Кристенино самоубилачко понашање током филма и Робертов егзибиционизам при крају требало да буде ефектно. У ствари, постигао се контаефекат. Ради се о томе да овај филм, за разлику од свих других наставака, није имао да понуди ама ништа, што је можда разлог зашто су неоправдано сцене доведене до усијања (без сјаја), а у свему се претеривало; осећањима, љубави, поступцима, чак и ноћним морама мучене Кристен. И у патетици се претеривало, посебно у последњим сценама које су развучене до бесмисла, а свака логика се изгубила. Ешли Грин је најпре пустила да други вампири (буквално) разбију Роберта, да би тек онда понудила очигледно решење и зауставила цео сукоб. И ако је премиса да на Кристен не делује ниједна вампирска моћ, како је онда Ешли могла да види њену будућност? Робертова појављивања у визијама од измаглице не вреди ни коментарисати.

Едукативни моменат: Били Берк је рекао својој кћерки како некада треба научити да волиш оно што је добро за тебе. У филму тешко да је могао бити у праву јер тешко је разумно утицати на питања срца, али у свакодневном животу то није лош савет. Рецимо, нездрава храна уме да буде и те како укусна и лако се заволи, али је много боље научити да се воли она мање заносна, али значајно више здравија храна. 🙂

Оцена наставника:

1(размишљао сам и о двојци, али ипак)

addams_family_ver_xxlg (Small)Породица Адамс (The Addams Family 1991) је филм рађен по стрипу истог назива. Ова језива породица вештица и наказа живи лагодним и уврнутим животом захваљујући значајном породичном богатству. Њихов адвокат Ден Хедаја је у дуговима и имао је нежељену посету Елизабет Вилсон и њеног сина силеџије Кристофера Лојда, којима новац и дугује. Да би избегао батине, он долази на идеју да породици Адамс представи Кристофера као давно изгубљеног (а сада, наводно, нађеног) брата главе породице Раула Хулија. Идеја је да га убаци у кућу како би се овај домогао поменутог породичног богатства. На тај начин, Елизабет би стекла богатство, а онда и Дена оставила на миру. Проблем настаје када Кристофер схвата да му се језиви начин живота, који породица Адамс води, заправо, свиђа.

Критички осврт: Раније сам волео да гледам и црно-белу серију о овој породици јер ми се, иначе, концепт невероватно допада. То је врло интелигентно смишљен начин исмевања традиционално прихваћених породичних вредности Американаца. Све је изврнуто наопачке и оно што је лоше, заправо је добро, па су електрична столица и сатаре омиљене играчке њихове деце, а мучење и смрт уживање коме се радују.  Све то иде уклопљено са огромном љубави и подршком коју чланови породице осећају једни за друге. Они су наивни готово до лаковерности и отвореног срца прихватају и Кристофера и Елизабетине савете; њима је завист непозната, а сваког гледају без икаквих предрасуда, ма како изгледао. Ликови који чине обичан и „нормалан“, односно опште прихваћен свет, ван дома Адамсових, показују и похлепу, корумпираност и жељу да присвоје туђе. Тако постављене ствари заиста наводе на неке закључке о двоструким нормама на којима америчко (па и многа друга) друштво почива.

Ова породица веома поштује своју историју и традицију кроз претке који су били масовне убице и други злотвори. То је јака алузија на америчку историју. Постоје и конкретнија исмевања у филму. Када учитељица каже Мортиши (Анџелика Хјустон) да су нека деца као своју омиљену личност одабрала председника Америке, ова је шокирано упитала да ли је разговарала са њиховим родитељима.

Углавном, интелигентна поставка, симпатична радња са свим авантурама које је прате, бритак хумор и добри глумци, чине да ово дело буде достојно идеје коју је у стрипу пласирао Чарлс Адамс још давне 1938.

Едукативни моменат: Мислим да сам све рекао кроз критички осврт филму; треба добро да се запитамо шта је добро, а шта лоше када год расуђујемо о нечему јер лако може да се деси да су нам вредносни системи наопаки.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

Love-Potion-No-poster (Small)Љубавни напитак број 9 (Love Potion No. 9 1992) је романтична комедија у којој је Сандра Булок први пут (или први пут помена вредан) заиграла главну женску улогу. Она је научница и колегиница Тејту Доновану, који је, једном, са пријатељима, отишао код врачаре Ен Банкрофт, како би им ова прорекла судбину. Ен је видела у Тејтовом длану да овај нема среће са женама, па му је дала љубавни напитак. Напитак делује тако да онај ко га попије добије толико очаравајући глас да му ниједан представник супротног пола не може одолети. Тејт, као човек од науке, није поверовао врачари, па је узорак напитка одбацио. Игром случаја, његова мачка се докопала напитка и могао је да се увери у његова магична својства. Упознао је са својим открићем и колегиницу Сандру и они су, након опсежног тестирања, одлучили да га примене и сами. И обома се живот, из корена, променио.

Критички осврт: Ово је онај тип комедије који датира, макар, деценију пре снимања овог филма, када неугледни људи преко ноћи постају најлепши и најпопуларнији у друштву. При томе, ми знамо да су у питању холивудски лепотани и лепотице, али ипак делује утешно, чак и када је све што су урадили то да су средили своју разбарушену или „гиковски“ у страну очешљану фризуру. 🙂 Јасно је да таква поставка мора бити површна. И испоставило се да таквих, површних момената у филму има јер су Тејт и Сандра колеге, па је логично да ће се виђати на послу и нема потребе да Тејст безуспешно покушава да дође до ње. Но, рецимо да су били на одмору, као, очигледно, и сценариста Дејл Лаонер. 🙂 Ипак, овај филм није класична глупава романтична комедија и издваја се из много разлога.

Најпре, прича је садржајна и, чак, донекле и узбудљива. Глумци су сасвим добри, како главни, тако и споредни. Филм шаље и лепе и позитивне поруке и уопште је позитиван, не оптерећује чак и када се лоше ствари дешавају. Ипак, највише од свега у овом филму ценим хумор, који је заиста урађен добро, почевши од прве маестралне сцене са врачаром.

Едукативни моменат: Иако је Ребека Стаб имала иритантну улогу да Тејту покаже где му је место, донекле она и има право. Колико год ми говорили да изглед није важан и да је права лепота оно што је унутра (где год то унутра било), оно што ће друге особе привући и што ће свакоме омогућити извесну популарност у друштву јесте изглед. Међутим, треба имати на уму две ствари. Прва је да изглед није само шминка и лепа одећа, већ и тело обликовано здравом исхраном и вежбањем, а друго је да изглед може да привуче, али оно што ће да задржи другу особу мора да буде више од тога.

Оцена наставника:

5(можда није скроз заслужена)

capricorn_one_ver_xlg (Small)Јарац Један (Capricorn One 1977) је трилер у вези са мисијом слетања на Марс која је носила назив из наслова филма. Тројица астронаута Џејмс Бролин, Сем Ватерстон и О Џеј Симпсон никада нису узлетела јер је Хал Холбрук, задужен за мисију у НАСА, морао да је обустави. Испоставило се да ракета није изграђена како је било планирано и да би, по свему судећи, астронаути умрли на путу ка Марсу. Но, пошто је хтео да се мисија настави по сваку цену, организовао је сцену у хангару далеко у пустињи, где је требало да астронаути симулирају да су на Марсу. Тако би уверили јавност, али и политички врх, да се мисија, ипак, одвија. Астронаути су одбили да саучествују у томе, али их је Хал уценио. Лажна мисија је, тако, почела да се одвија, али не без проблема.

Критички осврт: Заплет је сасвим интригантан и развија се у солидну причу. Радња је мање-више добра, мада има и предвидљивих и наивних момената. Цела акција завере је веома озбиљна, а превише траљаво одрађена. Сувише је трагова, а врхунац је када је Елиот Гулд ушао у хангар где је спроведена лажна мисија и хајде што је пронашао узорке непочишћене земље, него што су и рефлектори били укључени. 🙂 Но, има и интелигентних трагова. Елиот је приметио да је Бренда Вакаро остала затечена речима свог мужа астронаута Џејмса, те је открио да је разлог грешка коју је њен муж направио, а за коју се испоставило да је, заправо, мудро смишљена порука. Још један наиван и нејасан моменат је како је Елиот пронашао Џејмса и како је знао где се налази и да се налази уопште. Што се спасавања тиче, то је тек фијаско. Јурцање хеликоптерима и авионом баш им није требало јер нити је узбудљиво, нити је уверљиво. Крај је прекинут баш тамо где треба. Један од ретких срећних завршетака који су срећно и урађени. 🙂

Углавном, радња има својих добрих плусева и дебелих минуса. Дијалози су смислени и врцави. Има и мало више (мело)драме; што у дијалозима, што у поступцима, али добро сад. Ипак су то седамдесете.

Едукативни моменат: Теорије завере су увек занимљиве приче, али не треба их узимати здраво за готово. Најчешће су оне СФ, баш као што је и овај филм. Некада су те теорије и врло уврежене и имају велике последице, као приче о вакцинацији и њиховој наводној штетности. Зато деца умиру у 21. веку због последица богиња, а ми, уместо да се чудимо зашто се то дешава, боље је да се информишемо о теми. И не треба да слепо верујемо у будалаштине које је, ко зна ко и из којих разлога, измислио.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

orgazmo_ver_xlg (Small)Оргазмо (Orgazmo 1997) је прича о мормону Треју Паркеру, који је, обилазећи куће у мисији ширења божје речи, набасао на вилу Мајкла Дин Џејкобса, продуцента порно филмова. Мајкл је препознао некакав Трејов таленат и одлучио да од њега направи порно звезду. Успео је да га приволи тако што му је понудио огромну суму новца, која је Треју била потребна како би се оженио Робин Лин Раб. Треј је у филму глумео Оргазма, суперхероја чије оружје тера негативце на оргазам и тако их онеспособљава. Испоставило се да је филм постао невероватан хит, па је Мајклова идеја да Треја учини звездом, заиста почела да се реализује. Проблем је што Треј нема амбиције да постане славан у порно индустрији, па је Мајкл морао да примени силу како би задржао своју „златну коку“. Оно на шта није рачунао је да ће Оргазмо из филма постати стваран.

Критички осврт: Продукција је баш, баш слаба, али је из ње извучено максимално колико је било могуће. Глума је, очекивано, смешна, мада су и радња и ликови такви да није претерано ни захтевна. У питању је једна заиста лагана комедија, која на врцав начин исмева мормоне и секту уопште, суперхеројске и порно филмове и све чега се Треј, који је уједно и режисер, досетио. Заиста има смешних фора, али је већина потпуно приземна. Некако сам више очекивао од аутора „Саут Парка“, мада манир у коме је рађен овај филм јесте у доброј мери препознатљив.

Неке сцене су изненађујуће, као када је Треј пребио Мајклове гориле, што је личило, безмало, на сцену из неког квалитетнијег филма са борилачким вештинама. У ствари, већина акционих сцена изгледа прилично пристојно (у непристојном филму 🙂 ). Свеукупно гледајући, радња није изненађујућа, ни шокантна, иако је, можда, то била намера. Филмови – који имају мотив да се члан затворене верске групе „преобратио“ на овај или онај начин – нису нови, а чак сам видео да постоји и ријалити у Америци који се бави управо том темом. Тако да филм није донео ништа ново ни у једном аспекту, али признајем му врцавост, храброст и што је од мало (новца) направио не баш много, али солидну причу.

Едукативни моменат: Треј је све време размишљао о томе шта ће Исус да мисли о његовим поступцима и према томе се управљао или се тиме оптерећивао. На крају, радио је оно у чему је добар и у чему се добро осећао, али је своју веру сачувао. И у томе је суштина. Одговорност за своје поступке треба да преузмемо сами, а не да је стављамо у руке Свевишњег, а веру ћемо увек имати ако је то оно што заиста желимо.

Оцена наставника:

4(баш, баш блага или блажена, како год)

Wonder-woman-poster (Small)Чудесна жена (Wonder Woman 2017) је филм о суперхероини из наслова, односно о њеном детињству и мисији за коју је рођена – да победи старогрчког бога рата Ареја. Глуми је лепа Гал Гадот.

Критички осврт: Фотографија је фантастична, посебно део када се приказује митолошка прича. Одличне су и сцене борби Амазонки, са све успореним акробацијама. Сцена када Гал прелази ничију земљу потпуно је надреална. Морам признати да је много тога у овом филму импресивно. И завршна битка два божанства је импресивна, мада и холивудски претерана са све великим речима и патетиком.

Што се тиче саме радње, није импресивна, мада јесте занимљиво постављена. Аутори филма су се, можда, надали да ће направити добру ствар ако примене испробани и од критике и публике одобрени рецепт који се могао видети у првом наставку саге о Капетану Америка. У оба филма пратимо причу о самом пореклу ликова и њихов одлазак у рат (само је разлика да ли је први или други) у којем ће се, логично, борити на страни савезника. Ипак, Капетан Америка је победио; и у рату и у квалитету филма.

Шта ми смета овде? Управо тај спој импресивног и идеје коју је требало дочарати. Основни мотив је да је рат страшна ствар која уништава животе. Режисерка Пати Џенкинс заиста се потрудила (као и за све остало) да та страдања дочара колико год је то било могуће и у спрези са трудом главне протагонисткиње да добро одглуми саосећајну, брижну и емотивно погођену особу тим дешавањима. И шта се добило? Лепотица која, сва заносна, јуриша да спаси несрећну нејач и донесе мир у свету. Другим речима, филм је постао екранизација добро научених говора кандидаткиња при избору за мис света. Прелепа Гал, очигледно, није макла даље од подијума када је, давне 2004, понела ленту мис Израела. Овај „подијум“ је технички перфектно решен, али је, и даље, само подијум.

Углавном, прича је класична, траје дуже него што има реалне потребе и није растерећена општих места, као када Крис Пајн објашњава дивљакињи тековине модерног света. Када сам написао да је занимљиво постављена, мислио сам, пре свега, на то што почиње на рајском митолошком острву са цивилизацијом из старе Грчке, а наставља се у реалном свету у коме бесни историји добро познат рат. Такође, судар култура где владају жене и где је скандалозно да жене уопште имају право гласа, такође је занимљив и врло видан концепт, што не чуди јер је режисер, управо, жена. Главни утисак и јесте да се овде „сударају“ противуречности, некада успешно, а некада су потпуни промашај. Нажалост, ови потоњи су упечатљивији.

Едукативни моменат: Крис је рекао да је чуо од оца да када се нешто лоше дешава у свету, имаш два избора: да не урадиш ништа и да покушаш да урадиш нешто. Он је већ покушао да не уради ништа. 🙂 Другим речима, иако ова прва опција изгледа лакше, некада је једнако тешка као и ова друга, ако не и тежа.

Оцена наставника:

3(рецимо да је реална)

jurassic-park-ii--the-lost-world (Small)Изгубљени свет: Парк из доба јуре (The Lost World: Jurassic Park 1997) је други наставак саге о парку са диносаурусима. Парк се показао као фијаско и преопасан за људе још у првом делу. Међутим, његов творац Ричард Атенборо има и план, односно локацију Б. То је острво Сорна где је диносаурусима омогућено да се размножавају и развијају без уплитања људи. Ричард тамо шаље четворо људи, стручњака који су му неопходни да документују тај васкрсли праисторијски живот и јавност упознају са њим. Један од чланова екипе кога шаље је и Џеф Голдблум, који је већ имао блиске сусрете са диносаурусима. Испоставиће се да ће и ово искуство бити једнако трауматично као и претходно.

Критички осврт: Филм је заиста напет, нема шта. Специјални ефекти сјајни, људско понашање, са све глумом, уверљиви, а радња динамична. Прича није унапредила серијал, али могу да прихватим да је заиста тешко смислити ту нешто епохално ново у односу на први део, а да није нека нова врста диносауруса. 🙂 Наравно, има их неколико у односу на претходни наставак. Ни ови стари нису разочарали. Тираносауруси више-мање, али сцена када велоцираптори нападају људе у високој трави генијално је одрађена.

На самом крају имамо и једну варијанту Рекс-Конга, пошто је крвожедни грабљивац доведен у Сан Дијего и ту је било још мало прилике за разметање специјалним ефектима, те упоређивање величине тираносауруса са нама познатим објектима. И то је у реду.

Едукативни моменат: Арлис Хауард је желео да експлоатише диносаурусе, иако нису сасвим проучени, па чак и једног од најкрволочнијих да доведе у градски простор. Наравно да се то завршило катастрофом, па и по самог Арлиса, али је поента у томе да људи готово увек гледају какву ће корист имати и пре него што неку појаву, процес или живо биће уопште упознају. Још горе и грђе, и пре него што сагледају све последице такве једне експлоатације. Зато данас имамо толико проблема са нарушеном животном средином.

Оцена наставника:

5(малко блеђа од оне коју заслужује први део саге)

monsters_dark_continent_ver (Small)Чудовишта: Мрачни континент (Monsters: Dark Continent 2014) је наставак филма „Чудовишта“ из 2010. Ванземаљци дивовских размера и чудовишног изгледа походе Земљу и то у државама трећег света. Американци су усмерили своје снаге да им дохакају, али страда и локално становништво. Зато су се Арапи организовали да узврате. Амерички војници сада тамо имају две групе непријатеља: ванземаљце и људе. Овај сукоб пратимо кроз личну причу тек пристиглог војника Сема Килија.

Критички осврт: Јасно је мени да је Том Грин желео да нас уведе у то какав је тип личности главни протагониста Сем и из каквог друштвеног миљеа долази, али то је урадио на најиритантнији могући начин, кроз нарацију крцату великим речима и патетиком (праћену адекватним инструменталом). Нажалост, Том од такве нарације није одустао ни надаље током филма. Том је, иначе, и сценариста и режисер и у овом потоњем значајно је бољи, али само зато што је сценарио баш, баш лош и без много поенте. Глуму бих могао да похвалим као баш добру.

У првом „полувремену“ сценарију замерам што је неинвентиван и што гледаоцима све пружа на тацни. Све у филму је потпуно јасно постављено, а и ако постоји шанса да иоле нешто не буде тако, укључује се наратор. Нема непознаница, недоречености или, не дај боже, да, напросто, нешто и наслутимо и сами схватимо. Такође, сувише је оптерећен грубим шалама војника и бесмисленим дијалозима, којима је дат неоправдано велики простор у филму. Друго „полувреме“ замишљено је као акциони део. Али, акција је слаба, сувише развучена, а тако мало ефекта даје. Једна од ретких ефектних сцена је када Џони Харис претражује избомбардован школски аутобус како би нашао воду. Та сцена, боље него било каква лична драма ликова, која се форсирала у филму, одлично илуструје и ужасе рата и психичко стање војника који у њему учествују. Све остале сцене су имале тај циљ, али је све то сувише холивудски и са сасвим погрешном директивом. Другим речима, пажња гледаоца усмерена је на мање битан део. У једном тренутку сам помислио да смо, сви заједно, „скокнули“ до „Аватара“ када су ванземаљци почели да ослобађају медузолике споре, али је то кратко трајало.

Највише замерам филму што је и преспор и досадан. И то је заиста „мајсторство“ постићи јер са једне стране имамо актуелни рат западних сила са Арапима, а на другој џиновска чудовишта која су ефектима сасвим солидно дочарана. Дакле, материјала има, али је протраћен.

Едукативни моменат: Да сам зао написао бих да је порука овог филма да је рат бесмислен као што је и овај филм. Међутим, пошто нисам зао, зауставићу се само на првом делу реченице и закључити да је рат бесмислен и да, веома често, ни људима није јасно зашто у њему учествују, а губе све – и породицу, драге људе, здравље, па и сопствени живот.

Оцена наставника:

2(реалка – филм је лош, али није баш за један)

Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maya_the_bee_movie_ver (Small)Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

4(субјективна)

houm (Small)Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Untitledbrendid (Small)Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

5(сасвим солидаре)

The-Bad-Batch-New-Poster (Small)Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге, које су јој, успут, појели, али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија, која се пласира у филму, није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има. Тако да би реална оцена филма била да је осредњи, али нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се симбиоза и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefaultghostinthe (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче идеје, радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

3(која опасно иде на два)

abre-los-ojos (Small)Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстравертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

4(са *)

affiche-hulk (Small)Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

2(мада може и један)

The-Mummy (Small)Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су, углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

iceplanetЛедена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

1(јасна)

sunshine (Small)Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезнаПошто акцију не љубим претерано, овакав однос СФ-а и акције ми сасвим одговара.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

5(можда са минусом)

Лако Је Критиковати 66

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gravity (Small)Гравитација (Gravity 2013) је филм о жени астронауту Сандри Булок, која је у мисији у орбити Земље. Међутим, мисија је кренула по злу, пошто су ситни комади свемирског отпада буквално избомбардовали сателит на коме је радила. Готово сви чланови њеног тима су изгинули, а она је одлебдела у свемир. Спасио ју је колега Џорџ Клуни, али није успео да спасе и себе. Сандра је остала сама и покушава да се врати на Земљу.

Критички осврт: Сандра је све време у свемиру и све време јој се дешавају неприлике са техником и она покушава да преживи. И од тога може да се направи океј прича (већ сам гледао сличне филмове са мање-више сличним причама, попут сјаног „Последњег гурања“), али то, овог пута, није био случај. Прича је баш досадна и поред импозантних специјалних ефеката.

Мислим да је то због тога што прича не нуди ништа више. Иако постоји покушај да се да дубина ликовима, пре свих оном који тумачи Сандра, некако то није дошло до изражаја. Одглумела је она добро и панику и очај и све што је било потребно, али то би осетио сваки човек у њеној ситуацији и није дала неки свој лични, карактеристични печат целој тој причи, а још мање разлог зашто бих оценио овај филм као добар. Поједине делове бих више оценио као патетичне.

Закључак је да је филм технички одлично урађен. Ту убрајам и глуму, али искључиво Сандрину. Џорџ је био очајан. И то је, па, све.

Едукативни моменат: Сандри и осталима проблеме је задао (па чак и главе дошао) отпад у свемиру. Сва је прилика да ће и нама, само онај који бацамо на Земљи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

findingdory (Small)Потрага за Дори (Finding Dory 2016) је други наставак филма „Потрага за Немом“. Дори је риба коралног спруда, плаве боје, која пати од губитка краткорочног памћења. Она проводи време са рибама кловновима Немом и његовим татом, али се онда сетила да има родитеље које је давно изгубила. И одлучила је да их нађе. Проблем је што су они на другом крају океана.

Критички осврт: Прелеп је цртаћ, баш као и први део, када су тражили Нема. Иако је тема, практично, иста као у првом делу, свеједно је добра, садржајна и занимљива. Има и хумора, а акценат је на авантури, која је на моменте заиста сулуда. Већина сцена је прилично динамична, а све сцене су сјајне. Издвојио бих ону када се Дори изгубила у океану и пратећи шкољке наишла на родитеље. Све то прати адекватна и пријатна музика.

Веома ми се допада како су родитељи поступали са Дори и, на неки начин, ово је показна вежба како треба одгајати специјално дете. Односи између ликова ми се свиђају, а и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Рибица Дори је у једном тренутку рекла хоботници Френку да не можете све планирати у животу. Рецимо, кога ћете упознати. А управо такве, случајне ствари могу бити оно најлепше што се у животу дешава. Планови су добри, али много пута ћемо деловати мимо њих и то је сасвим у реду.

Оцена наставника:

5(са великим плусем)

monster-high-haunted (Small)Средња монструмска: Запоседнута (Monster High: Haunted 2015) је цртаћ о фенси монструмима који похађају школу за њих. Испоставља се да у другом, паралелном свету постоји школа за духове. Неко одатле походи и прогања ученике Монструмске школе и девојка дух одлази тамо да види ко је то. За њом крећу и њене другарице, али су себе претходно претвориле у духове, а како би се уклопиле у нову околину.

Критички осврт: Иако порука коју филм шаље уопште није лоша и иако је расплет решен сасвим добро и озбиљно, све остало ми се у овом цртаћу не допада. Најпре, радња је сасвим обична, без имало креативних момената. Мистерија постоји тек у покушају, иако се форсира кроз читав филм. Иако је намењен деци, ипак мислим да ту исту децу потцењује толиким поједностављењем и очигледношћу. Или је намењен веома, веома малом узрасту, мада су актери тинејџери који су заљубљени и прате моду. У вези са овим последње написаним…

Мало је добрих животних вредности које овај филм промовише. Јасно је да је направљен да би се продале луткице, али дизајнер одеће сувише је „подивљао“. Свака од њих изгледа безмало као фолк певаљка у најбољем издању са платформама и сличним секси модним детаљима. Мода и популарност се изузетно цене у филму, раме уз раме са карактерним особинама попут комуникативности и доброте. Такође ми се не допада што су сви, али сви ликови, напросто, прелепи. То је свет монструма, али где нема места за мање лепе или корпулентне, на пример. Другим речима, или си прелеп или ниси у игри. 🙂

Још да додам да је анимација прилично слаба. Сви ликови су, као што поменух, прелепи, али у њиховим кретњама нема претеране слободе и флексибилности. Рецимо, када упадну у воду, фризура остаје нетакнута.

Едукативни моменат: Девојка дух је волела да блогује и имала је добре разлоге за то. Међутим, њени постови су били трачеви. Веровала је да у њима нема ничег лошег док није схватила да трачеви повређују људе (у овом случају монструме) и праве поделе међу њима. Од тада је почела да пише приче које је претходно проверила и које су засноване на истини. Такве приче су увек боље, без обзира колико трачеви изгледали занимљивији.

Оцена наставника:

2(баш, баш слаба)

The-Nightmare-Before-Christmas (Small)Кошмар пред Божић (The Nightmare Before Christmas 1993) је цртаћ познат и са додатком имена сценаристе Тима Бертона. У земљи Ноћи вештица, Џек Краљ Бундева, вођа тог града, вратио се са „похода“ по свету. Ноћ вештица је и овај пут била успешна и Џек је добио заслужене почасти од свог народа, али није био задовољан. Желео је нешто више, мада ни сам није знао шта. А онда је пронашао портал који води до земље Божића и тамо видео ствари које су му се допале. Зато је одлучио да он, наместо Деда Мраза, организује тај празник. Свим суграђанима поделио је задатке и они су заиста припремили Божић, али онако како једино умеју.

Критички осврт: Анимација у филму је гротескна и занимљива, али свакако примерена теми. Прича је добра и са добром идејом и шаље поучне поруке. Све у свему, филм какав и очекујем од Дизнијеве комапније.

Едукативни моменат: Џек је ушао у рутину у свом послу и то му се није допало јер му је постало монотоно. И одлучио се да почне да ради други посао што може бити лоше решење и то се и показало. Јер Џек није био стручан за тај нови посао. Много боље би било да је унео новине у сопствени посао и тако му не би постао досадан.

Оцена наставника:

5(мрачна, као и филм што је)

wraith_poster (Small)Утвара (The Wraith 1986) је филм о момку Чарлију Шину који се појављује у малом градићу и одмах је „стао на жуљ“ вођи локалне банде Нику Касаветесу јер је бацио око на његову симпатију Шерилин Фен. Ник ће ускоро открити да му прети много већа опасност од љубавних јада. Наиме, мистериозни возач моћног аутомобила убија чланове његове банде једног по једног.

Критички осврт: Филм је почео крајње досадном трком колима и ако је судити према пословици „по јутру се дан познаје“, није много обећавао. А онда се ниоткуда појавио Чарли са покушајем осмеха који је имао за циљ обарање девојака са седишта тадашњих биоскопских сала и почело је да се дешава много тога у релативно кратком времену (у првих петанестак минута), да би кулминирало у један нерешени кримић са убиством. У ствари, решен кримић већ тада, али мистерија је ко је, у ствари, Чарли и ко је тајанствени возач и да ли су та двојица, заправо, иста особа? Кад боље размислим, ни ту мистерије није било. Као што није била ни мистерија да је Чарли, у ствари, некакав дух осветник.

Дакле, нема мистерије и једва да има радње. Све време се тркају колима, што је, можда, било „кул“ за оно време, али је мени било изнурујуће досадно. Тим пре што су те трке тек у покушају да буду узбудљиве и можда би биле занимљиве загриженом љубитељу релија под условом да пренебрегне чињеницу да су у прве две трке са натприродним аутомобилом заобишли, успут, иста кола. То, ваљда, довољно говори како су сцене трке снимане. 🙂

Логика којом се руководе ликови није увек најјаснија. Полиција, на челу са шерифом Рендијем Квејдом, има сасвим пасивну, маргиналну улогу и ту је тек да констатује необичне догађаје и повремено безуспешно јурца за колима младих деликвената. И да, Ренди је направио једну добру фору и то би било то. Ликови, иначе, уопште нису разрађени, а односи између њих сасвим су површни. Као и цео филм, уосталом.

Едукативни моменат: Ник је суверено владао својом бандом и радио шта је хтео захваљујући страху који је изазивао. Ипак, није успео и да изазове нежна осећања код Шерилин у коју је био заљубљен. Колико год да је човек силан и моћан, увек ће постојати нешто што не може да уради. Зато не треба да се секирамо ако нешто ми не можемо да урадимо, посебно ако силни и моћни нисмо. 🙂

Оцена наставника:

1(реална)

imaginaerum_xlg (Small)Имаџинеријум (Imaginaerum 2012) је финско-канадски фантастични мјузикл. Композитор и члан финске метал групе Најтвиш сада је остарео и пати од деменције. Дани су му одбројани и према мишљењу лекара нема смисла више одржавати га на апаратима. Зато је његова кћерка Маријана Фарли потписала папире да прихвата да се апарати искључе и усељава се у породичну кућу очекујући сваког часа да ће јој отац умрети. Она води борбу са својим осећањима јер верује да јој се отац никада није довољно посветио. За то време, у сновима остарелог музичара такође се дешава борба са властитим демоном у виду језивог Снешка Белића.

Критички осврт: Музика је одлична, као и идеја за филм, али је поприлично трапаво реализована. Сцене које нас воде кроз живот композитора изгледају као музички спотови и то врло добри, али то није довољно за један филм који претендује да буде уметнички. Те сцене нису оригиналне, нити довољно интригантне, још мање су напете (иако постоји покушај при крају да такве буду) и лишене су мистерије, пошто су односи између композитора и његове кћерке Маријане већ сасвим јасни готово на почетку филма. Тиме су разјашњене и његове највеће грешке, па и ток којим се кретао његов живот. Сваки даљи догађај који откривамо надовезује се на претходни, али ништа што би шокирало или унело неки нови преокрет. Све време се провлаче иста осећања, а мотив беса и самоће су толико доминантни да, неминовно, прелазе у монотонију. Уз то, неке сцене се више пута враћају (попут суочења Квина Лорда са оцем и прогањање Снешка – што је, у ствари, иста ствар). Додуше, има неколико сцена које су заиста занимљиве, као она када у једној соби мали Квин гледа у свог оца који очајава, а на зиду те собе је постављена слична сцена када њега, сада одраслог (глуми га Туомас Холопајнен) и са истим осећањем, гледа његова мала кћерка. И разлог очаја је у оба случаја исти.

Мали Квин ме није фасцинирао глумом, а, ако ћемо поштено, ни остали. Ипак, не могу да не ценим што филм јесте другачији од шуме других, а и нуди једну смислену причу и лепу, људску емоцију, па таман та емоција и не била толико уверљива.

Едукативни моменат: У сефу композитора је било оно што је највредније за њега; сећања. Када бисмо остављали у наш сеф оно што је заиста највредније нама, то сигурно не би био новац. 🙂

Оцена наставника:

4(помало празњикава)

antiviral-poster (Small)Антивирусно (Antiviral 2012) је канадско-француски психолошки хорор. У некој будућности фармацеутска кућа „Лукас“ својим клијентима нуди јединствену услугу. Они могу да купе исти вирус од кога болује њихова омиљена позната личност и тако проживе макар део живота који има њихов идол. Кејлеб Ландри Џоунс је запослен у тој фирми, али и он је фан прелепе Саре Гадон и користи своју позицију да се зарази њеном болешћу. Испоставља се да вирус, који Сара има, уопште није безазлен.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста занимљива и свакако оригинална. У филму је она разрађена не само кроз фармацеутску кућу и конзументи на разне начине добијају делиће својих идола. Дакле, метафора је не само очигледна, већ и доведена до екстрема. Тиме се добио један морбидан ефекат, али, ако ћемо право, морбидни су и таблоиди, као и људи који их са уживањем читају.

Што се реализације тиче, није лоша, мада филм јесте прилично спор и радња је исфорсирана. Другим речима, направила се прича са „мало меса“. Са друге стране, интелигентно је осмишљена и дијалози су виспрени, чак покрећу неке филозофске теме.

Све ово прати и добра глума. Кејлеб је и гледајући физиономију одговарајући за ову улогу, онако блед, пегав и мршав. Дефинитивно доприноси атмосфери која је чиста, стерилна, због беле боје која преовлађује, али, истовремено, накарадна, болесна и чудна због самог дешавања. Атмосфери доприноси и фотографија која има уметнички шмек, баш као и сам филм.

Едукативни моменат: Истина је да познати људи имају утицаја на живот сваког од нас. И ту нема ничег лошег ако тај утицај дозирамо и, зашто да не, прихватимо оне лепе, позитивне ствари. И, наравно, избегавамо да читамо таблоиде. Са једне стране бацамо паре, а са друге трошимо и време које смо могли да утрошимо на нешто много паметније.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

datbreakers (Small)Разбијачи дана (Daybreakers 2009) је прича о вампирима који су освојили свет. Популација људи је пала на свега 5% и прекобројни вампири гладују. Итан Хок је хематолог који ради у фирми коју води Сем Нил и покушава да пронађе вештачку замену за крв. На њега наилазе људи, међу којима и Клаудија Карван, и они му нуде решење за које није веровао да је могуће – да наново постане човек.

Критички осврт: И у овом филму ми се идеја јако допала, тим пре што је и врло актуелна, а нисам до сада видео да је вампиризам постављен у овакав контекст. Вампирски свет је занимљиво приказан, мада је акценат пре свега био на заплету и самим тим, борби и људи и вампира да преживе у лошој ситуацији. Тако да је филм жанровски пре свега акција и у том смислу није лоша, мада ни нарочито епохална. Сцена јурцања колима је, безмало, одлична. Аутори филма су баш на све мислили, а завршетак те трке пропраћен је „ватрометом“, како и доликује. 🙂 Углавном, добио се један сасвим солидан филм, са солидно разрађеним ликовима и причом без већих грешака, одрживом, занимљивом и забавном.

Едукативни моменат: У природи у ланцима исхране предатор мора да има мању биомасу од свог плена. У супротном, ако би се, којим случајем, пренамножио и биомасом премашио плен, десила би се регулација бројности; јединке би почеле да умиру од глади и не би имале услова да се даље размножавају. Ето, мало и лекција из биологије. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста јака)

life_of_brian_ver (Small)Житије Брајаново (Life of Brian 1979) је филм Монти Пајтоноваца. Главни протагониста је Брајан (Грејам Чепмен), који се родио у исто време када и Исус и кога су као бебу три мудраца помешала са богочовеком, а касније, када је одрастао, исто су учинили и његови сународници.

Критички осврт: Иначе волим Пајтоновце и њихове лудорије и бритак (у сваком смислу) хумор. Филм је у потпуности у њиховом фазону и мало је рећи да је одличан. Пародира све што је могуће пародирати, на ведар, неоптерећујући начин. Ако има неко ко није погледао овај филм, обавезно треба да то учини. 🙂

Едукативни моменат: Издвојио бих поруку овог филма са самог краја, из музичке нумере: увек гледајте ведрију страну живота.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

thor_verius (Small)Тор (Thor 2011) је филм рађен према стрипу који богове из нордијске митологије приказује као суперјунаке из ванземаљског света Асгарда. Овим светом управља Один (Ентони Хопкинс) и његова мисија је да одржи мир у свим световима. На престолу треба да га замени син првенац Тор (Крис Хемсворт), али је момак сувише нагао и склон ратовању. Због грешака које прави, отац га протерује на Земљу и при томе му одузима све моћи. Да би их наново добио, мора да научи тешке животне лекције.

Критички осврт: Радња је сасвим добра. Чак, неочекивано за једну суперхеројштину, има и неку дубину и шаље сјајне поруке. Дворска интрига фино је уклопљена, а и преврати. Крај је амерички патетичан, са све великим речима. И иначе, у филму има много и патетичних и општих места, као када Тор доскочи у получучњу након што убије чудовиште или када, очајан, арлауче гледајући у небо. То и специјални ефекти донекле кваре утисак. Код готово свих специјалних ефеката анимација је баш, баш уочљива. Но, филм је забаван, динамичан и пружа добру акцију, тако да је испунио очекивања од поджанра у коме је рађен. И да додам да су глумци добро урадили посао, а и, руку на срце, добро су бирани за своје улоге.

Едукативни моменат: У разговору са Крисом, Стелан Скарсгорд је рекао како није лоше када човек схвати да нема све одговоре јер онда почне да поставља права питања. Заиста мудро, нема шта.

Оцена наставника:

4(мање-више; у ствари, више мање него више)

Лако Је Критиковати 57

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

spacebetween (Small)Простор између нас (The Space Between Us 2017) је филм о дечаку Ејси Батерфилду, који је, стицајем несрећних околности, рођен на Марсу. Његова мајка астронаут Џенет Монтгомери кренула је са првом екипом која је требало да колонизује Марс, али оно што нико није знао је да је трудна. Умрла је на порођају, оставивши дечака чија се грађа, током одрастања, прилагодила условима друге планете. Та грађа је и отежавајућа околност да икад дође на Земљу, што он жели изнад свега. Између осталог и зато што се на тој планети налази Брит Робертсон, девојчица у коју је заљубљен.

Критички осврт: Дечаков робот подсећа на андроида из „Звезданих ратова“ (Си-3-Пи-О). Има ту још утицаја неких филмова, али је ово ипак нова прича. И актуелна. С обзиром на то да се у научним круговима све више говори о одласку на Марс, наметнуло се да се овакви филмови нађу међу модерним СФ остварењима.

Не постоји циљ ка коме се иде, као у многим другим филмовима, већ се радња базира на постулату „е, да видимо шта ће сад да се деси“. И то је у реду, под условом да се прича на крају ипак заокружи. А ова прича је сва романтична и то је највећи утисак о њој. Постоје и покушаји да буде филозофска, али су разговори превише отворени и конкретни и „мудрости“ које можемо да чујемо у њима су уопштена запажања о људској природи. Углавном, филм јесте романсиран и мелодраматичан, али пружа лепу емоцију и добру музику.

Едукативни моменат: Брит је закључила да се разлика између доброг и лошег губи када стварно желимо нешто. То је често истина, али не би требало да тако буде и боље је да нам се жеља не испуни него да учинимо нешто лоше. Дакле, циљ не оправдава средства.

Оцена наставника:

4(са *)

Свемирdb_posters_SR (Small)ски брод: Уздигнуће (Starship: Rising 2014) је футуристички филм. Дарен Џејкобс је осуђеник на смрт и он прича своју причу војника који је учествовао у свемирској бици и завери против Федерације.

Критички осврт: Читавих 15 минута од кратких исечака којекаквих дешавања диљем васионе уопште нисам могао да укачим о чему се ради. Видео сам да ту има гомила неких активности ликова, што убистава, што силовања, што разговора, што љубакања, што борби, али са нејасним међусобним везама. Но, оно што је заједничко за све активности је да су праћене изузетно лошом глумом (са много драме и са све чудним паузама након и у току сваке сцене, при којима су ликови унезверено гледали) и истим таквим специјалним ефектима. Додуше, било је много компјутерске анимације, али то није помогло.

Но, и кад сам отприлике схватио о чему се ради у филму, то није поправило утисак. Филм је очајан, развучен, досадан, са потпуно класичном радњом и уз то небулозно направљеном. Дарен је убио капетаницу свог свемирског брода и уопште нисам пропратио због чега (нити како). Тај брод се најпре насукао већ на неку планету, па се после тај исти брод наново нашао у свемиру са новим члановима посаде које су још пре срели, а где су их срели сад, уопште ми није јасно. И углавном ми је све остало нејасно; како су ликови сад овде, кад су били тамо и тако. Дијалози много не помажу у схватању целе те ситуације. Сведени су и једнолични. Понекад се дешавало и да ликови упадају једни другима у реч, тако да се нису чули сви увек. И акција је веома слаба и већ више пута виђена у нискобуџетним прастарим СФ серијама. Једино што је било узбудљиво у сценама које су замишљене да изгледају узбудљиво је – музика.

Едукативни моменат: На крају се некако испоставило да је један владар ратовао сам против себе, односно да је измислио рат како би учврстио своју апсолутистичку владавину. То делује и сулудо и научно фантастично, али треба имати на уму да ратови које поједини народи воде у свету јесу реални, али нису њихови и да су их измислиле (да тако кажем), моћне вође, како би оствариле сопствене интересе.

Оцена наставника:

1(на ништа)

bcposter (Small)10000. пре нове ере (10,000 BC 2008) је авантуристички филм чија се радња дешава у добу написаном у наслову. Припадници тадашњег племена ловаца, који живе негде на Уралу, пронашли су девојчицу плавих очију која је преостала из племена које су напали „четвороножни демони“. Духовник племена Велика Мајка протумачила је долазак ове девојчице као знак да ће у будућности племе дочекати зла судбина, али да ће их спасити будући ратник и муж те девојчице. Дечак, који се на први поглед заљубио у девојчицу, израстао је у таквог ратника (Стивена Страјта) и пошто су четвороножни демони унесрећили и одвели у робље и чланове његовог племена, па и изабраницу његовог срца, кренуо је да испуни своју (предсказану) судбину.

Критички осврт: Једна од замерки овом филму (које сам читао по туђим критикама) је што је, историјски гледано, некоректан. И то је смешно јер је мало више очигледно да то и није био циљ. Иако има шмек историјског спектакла, ово би више био приказ древне легенде, а не могу се занемарити ни паранормални елементи, почевши од видовитости Велике Мајке. Филм на почетку подсећа на „Великог Рапу“, а онда наставља у маниру „Конана“, са тим да је значајније лошије осмишљен од оба ова филма. И напокон, наставља као филм „Зулу“ из 1964. који нисам одгледао цео, али радња ми је позната. Радња у овом филму је потпуно класична, са стереотипним личностима. Ово потоње је тешко постићи, с обзиром на то да се ради о древним ликовима, али режисер Роланд Емерих је у томе, нажалост, успео.

Визуелни дојам и специјални ефекти су сјајни, а посебно ми се допада напад птица гасторниса. Нисам сигуран да су могле да раде све оно што је приказано у филму, али јесте импресивно и то су ретки узбудљиви тренуци. Покушај да причу учини импресивном је и нарација. Без обзира на поштовање према лику и делу наратора Омара Шарифа, то ипак није било потребно. Уместо да дешавања учини величанственим, заправо их је учинио инфантилним због начина нарације, префорсирано помпезног тона и због објашњавања оног што је сам филм учинио очигледним.

Највећу вредност филма видим у добрим порукама које шаље, а с обзиром на раздобље којим се бави, поручује и да неке људске вредности не застаревају никад. И пружа лепе, нежне емоције. Уз то, мотивациони говор Стивенов је прилично кратак, а ефектан, лишен америчке мелодраматике.

Едукативни моменат: Стивен није прихватио бело копље (симбол поглавице) и жену коју воли Камилу Бел јер их није заслужио, односно варао је. И то је велика врлина; одрећи се почасти уколико их нисмо заиста освојили. Не смем ни да замислим колико би свет био бољи када би то сви радили. 🙂

Оцена наставника:

4(поклоњена)

warriorgate (Small)Капија ратника (勇士之門 2016) је француско-кинески филм. Ураја Шелтон је момак који ради код Франсиса Нга, који му је поклонио старињски ћуп. Испоставило се да је тај предмет портал који води у стару и фантастичну Кину.

Критички осврт: Овај филм као да су правили Американци јер је препознатљиво њихово истрајавање да им је главни протагониста лепушкасти момак кога малтретирају вршњаци у школи. И остатак филма већ је виђен много пута у америчким лимунадама и сасвим предвидљив. У ствари, свака сцена је предвидљива. Не знам како им није било досадно да снимају филм који је снимљен толико пута до сада. Мени је свакако било досадно док сам гледао. Мада, морам да признам да неке цаке нису лоше, као када је Марк Чао објашњавао Ураји како ће изгледати његова мисија.

Но, све остало је потпуно лоше. Акције има тек толико да се каже да ју је било и некако су те борбе урађене само због тога што се подразумева да их један такав филм има. Последња борба између Ураје и Дејва Батисте је потпуно разочаравајућа. Дакле, акција је урађена про форме, а имао сам утисак да је тако урађена и фантазија, авантура и љубавна прича. Сваки тај жанр је „загребан“, али нити један задовољавајуће одрађен и свака прича која се успут дешава остала је да виси у ваздуху, без икаквог објашњења и, што је важније, сврхе.

Дијалози су напорни, крцати патетиком и „мудростима“ које сте имали прилике да чујете много пута у сличним филмовима и које су, сада већ, скроз излизане.

Едукативни моменат: Марк је морао да научи да је некада боље бити флексибилан. Правила су важна и треба их се придржавати, али слепи след правила ипак је екстрем.

Оцена наставника:

2(реална, али се креће се ка три)

A-Clockwork-Orange (Small)Паклена поморанџа (A Clockwork Orange 1971) је филм Стенлија Кјубрика рађен према роману Ентонија БарџесаМалколм Макдауел је млади деликвент, који током ноћи, забаве ради, туче старе људе и силује жене. Једне вечери је отишао предалеко и убио Миријам Карлин, у чију је кућу упао. Другови из банде су га препустили полицији, тако да је ухваћен и осуђен на 14 година затвора. Међутим, владајућа политичка партија желела је да испроба нови програм за преобраћање окорелих криминалаца и Малколм је видео своју шансу да раније изађе са робије. Зато се пријавио на програм. Оно што није очекивао је да га је програм заиста променио.

Критички осврт: Тешко да је остао било који сегмент друштва који Стенли није „закачио“. Рецимо, његово исмевање хришћанства налик је на пајтоновско, али је у филму фокус пре свега на друштвеним нормама. И њих такође исмева (при томе користи веома виспрен, бритак хумор) и имам осећај да се режисер јако добро забављао током снимања (у једном тренукту Малколм стоји крај плоче која је очигледна реклама Стенлијевог претходног филма „Одисеја у свемиру“), а заиста је дао све од себе да шокира публику на сваки начин. И, колико знам, у томе је и успео. Међутим, успех филма, пре свега, видим у доброј процени лоших сегмената друштва и после четрдесет година актуелној, што кроз дијалоге, што кроз поступке својих ликова. И, наравно, у маестрално испричаној причи, у којој је и нарација добро уклопљена (што је ретко) и која изазива мешавину осећања. Дефинитивно је допринео харизматични Малколм, који је од садистичког хулигана лако прешао у улогу жртве са којом морате да саосећате.

Занимљиво је како је Стенли видео будућност носача звука, па је то, у ствари, мини верзија касетофонске касете. Никада тако нешто није заживело (макар не у широј употреби) јер су касете заменили флопи, па онда и компакт дискови, што у то време Стенли није могао да зна. Баш као што није погодио моду будућности, али дизајн предмета виђен у овом филму видео сам и у другим СФ остварењима. Да ли је овај филм био узор, не знам, баш као што не знам ни да ли је банда којој је Малколм припадао била инспирација за касније „Ратнике подземља“, али сличности су више него очигледне.

Едукативни моменат: Једна од поенти овог филма је да добро дело није оно које учинимо због страха од казне, већ оно које желимо да учинимо, односно које је последица нашег слободног избора.

Оцена наставника:

5(без сумње)

matrixreloaded (Small)Матрикс: Обновљен (The Matrix Reloaded 2003) је други део филма „Матрикс“. Последње уточиште људи у футуристичком свету, којим владају машине, град Зион, угрожен је јер су машине почеле да копају пут ка њему. Међу људима преовладала су два супротстављена мишљења. Капетан једног од ратних бродова Лоренс Фишберн је заговорник тога да се послуша пророчанство мистериозне Глорије Фостер, а командант Хари Џ. Леникс верује да све снаге треба усмерити на одбрану града. Лоренсова нада је Нео, односно Кијану Ривс, који од пророчнице Глорије сазнаје да мора да пронађе Кључара, а онда и Архитекту. Иако му је јасна права Глоријина природа, одлучује да јој верује и чак три капетана усмеравају своје снаге да он испуни свој задатак.

Критички осврт: Можда је Лоренс више причао и држао мотивационе говоре но што то добра мера налаже, а тзв. Архитекта је био сувише брз и компликован. Верујем да бих мање-више сваком дијалогу могао да нађем ману. Дијалози у овом филму, свакако, нису јача страна, али акција јесте. Филм је ултраузбудљив и то без обзира што сцене трају веома дуго. Само јурцање колима по аутопуту траје готово петнаест минута.

Ипак, ваљда зато што је у питању средишњи део саге, све је изгледало као припрема за праву ствар. Тако да овај део нема ни прави почетак, а још мање закључак, па је најслабија прича од свих.

Едукативни моменат: Разговор између Кијана и канцелара Ентонија Зерба је занимљив и са врло јасном поруком. Разговарали су о томе ко ту кога контролише; човек машине или машине човека. Контрола је у томе, казао је Кијану, што можемо да искључимо машине ако бисмо то хтели. Истина је, узвратио је Ентони, али онда бисмо остали без електричне енергије, воде и других погодности. Можда ми и контролишемо машине, али зависимо од њих. Не ваља ако ту зависност продубимо и, на пример, не устајемо (и не одустајемо) од компјутера. Постоје лепи догађаји у животу у које машине не морају бити укључене.

Оцена наставника:

5(умањена)

matrix-r (Small)Матрикс: Револуција (The Matrix Revolutions 2003) је трећи и последњи наставак „Матрикса“. Машине су успеле да продру у подземни град људи Зион и све је изгледало да ће успети да истребе све тамошње становнике, без обзира што су ови пружили жесток отпор. Једини који може да их спасе је Кијану Ривс који је одлучио да оде на површину, где су машине и склопи договор са њима.

Критички осврт: У овом делу фокус је померен са дешавања у Матриксу на борбу између машина и људи. И уопште није испало лоше, а и аутори филма Енди и Лари Вачауски успели су да избегну монотонију, која је неминовна ма колико год да су дешавања у Матриксу атрактивна. Можда су мало претерали са канонизацијом, да је тако назовем, Кијану Ривса, али добро, сваки холивудски филм тражи неки свој део пренемагања који морамо да отрпимо.

Едукативни моменат: Ламбер Вилсон је у једном разговору рекао да тамо где неко види случајност, он види последице, а тамо где неко види шансу, он види трошак. И по томе он није једини. Свако од нас ствари види са различите стране, а веома је важно и на којој страни се налазимо. Добро би било да разумемо и ону другу страну, односно да уважимо и туђе виђење и мишљење.

Оцена наставника:

5(свакако)

the-mist (Small)Магла (The Mist 2007) је адаптација приче Стивена Кинга. Магла се спустила на америчку варошицу и са собом донела паклена створења. Група људи, заробљена у супермаркету, покушава да преживи у новонасталој ситуацији. И док једни одлучују да у маркету направе утврђење, други планирају да организују бег из магле.

Критички осврт: Веома занимљива поставка, са врло солидном продукцијом и глумом. Специјални ефекти су, такође, солидни, али у овом филму заправо су страшније људске реакције од натприродних сила које их нападају. И на томе је акценат у довољној мери да овај филм буде једнако психолошки хорор, као што је (само) хорор. У прилог овоме говори и сам крај који је дефинитивно мучан. Праћен је веома занимљивом музиком, која се никако не уклапа, а у ствари се и уклапа. Попут детаља на одећи који одудара, али ту креацију уједно и употпуњује.

Углавном, ово је више него солидан филм и ред је да се дело писца попут Стивена Кинга обради на овакав начин. Често су његова дела адаптирана кроз телевизијска и не баш превише буџетна остварења, тако да свакако поздрављам овакав један оправдани трошак. 🙂

Едукативни моменат: Марша Геј Харден је завела људе својим богобојажљивим идејама. И то није тако страшно да последице тога нису биле деструктивне и по друге људе и по њих саме. Тако функционишу секте и верски залуђеници и иако треба бити толерантан за туђа убеђења, погрешно је прихватати их без икаквог критичког премишљања.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет, свеједно)

piranhadd (Small)Пирана 3 Де-Де (Piranha 3DD 2012) је наставак истоименог филма (али са једним словом Д мање) из 2010. Овај пут праисторијске пиране населиле су језеро близу Аква парка који је направио развратни Дејвид Кохнер. Радња почиње када је пристигла његова пасторка Данијела Панабејкер, сувласник тог парка. Након пар смртних случајева њених пријатеља, она открива о чему се ту ради и, што је још горе, да пиране покушавају да уђу у базене Аква парка. Одлучује да спречи отварање тог парка, али њен грамзиви очух није желео ни да чује. И, наравно, настаје масакр.

Критички осврт: Рибе које реже праћене су ништа мање небулозним сценама. Све време сам се надао да сцена (коју је лако предвидети) неће да се деси док Катрина Боуден и Жан-Лик Билодо воде љубав, али се она ипак десила. Јесте комична, али је потпуни нонсенс (и праћена очајном Жан-Ликовом глумом) и озбиљно доводи овај филм до границе треша, ако не и преко ње. И у целини, не могу да схватим овај филм озбиљно, али бих могао да га прихватим као једну солидну комедију за разбибригу. И како се ближи крај, комедија чак постаје, како то Амери називају, урнебесна.

Додуше, један део филма јесте узбудљив и режисер Џон Гулагер успео је ни од чега да направи напете сцене. И то му признајем. Сценаристима признајем добар хумор, а чак се шале на сопствени рачун (када Мет Буш са задњег седишта кола коментарише како је глуп сценарио). Сценарио, односно прича, није толико глупа, али није ни неочекивана за овај поджанр и потпуно је предвидљива. Филм је рађен у маниру претходног наставка (а у истом маниру се и завршава); и даље су ту расне голишаве лепотице и луде журке. Разлика је у томе што се радња изместила са језера на базен, а ту је сада и Дејвид Хаселхоф који (зачуђујуће одлично) пародира самог себе. И да не заборавим крајње симпатично урађен љубавни троугао.

Едукативни моменат: Дејвид није желео да послуша своју пасторку и њене пословне савете је олако схватио, иако је у посао уложио много новца. На крају је било много жртава, укључујући и њега. Највероватније нећемо бити жртве лоше одрађеног посла, али ако посао будемо схватали површно и олако, лако може да се деси и да нам пропадне.

Оцена наставника:

3(заслужена)

looper-movie-review (Small)Лупер (Looper 2012) је трилер о људима, који раде посао плаћених убица, али на врло необичан начин. Времеплов је пронађен тридесет година након њиховог времена, али је његова употреба забрањена. Користи га само мафија и то како би се решила непожељних; пошаље их времепловом у прошлост и тамо их Лупери, у заказано време, упуцају. У опис посла Лупера улази и тзв. затварање петље. Када жели да пензионише неког Лупера, мафија пошаље будућег њега за одстрел. Лупер ће убити самог себе и не знајући, а то ће открити само по исплати која је богатија. Након тога има 30 година да проживи захваљујући сребру и нешто злата које је стекао. У фокусу приче је Џозеф Гордон-Левит коме је послат старији он (Брус Вилис). Међутим, нешто је кренуло наопако и Џозеф није успео да обави свој задатак.

Критички осврт: Ово је необична варијанта „Терминатора“ без Терминатора. 🙂 Заиста, идеја је у основи иста, само што Терминатор креће са том идејом од почетка, а овде се идеја развија током филма да би почела да се реализује негде од средине. И морам признати да и овај приступ није лош, напротив. Радња је добро осмишљена, а што се реализације тиче, ово би био један трилер са елементима драме и прилично трагичне приче. Има и акције, али она дефинитивно не доминира. Тек у последњих двадесетак минута филма, а и тај део када Брус „праши“, превише је у стилу „Умри мушки“ и ништа ми се не свиђа. И то мало, боље да није ни било.

Има и недоследности. Ако мафија пошто-пото хоће да се реши тела убијених (основна премиса је да погубљења зато обавља у прошлости), зашто онда убија Сју Ћинг? Наравно, оправдање би могло да буде да се решавају само оних који би могли да се доведу у везу са мафијом. Али ако је могуће са мафијом довести у везу Бруса Вилиса, не видим да је проблем то исто урадити и са његовом женом.

Углавном, идеја није лоша, као ни реализација, мада филм има пар лоших момената који би се могли поправити.

Едукативни моменат: Оно што је Џозеф увидео је да када често тражимо узрок проблему видимо га у другима и негирамо сопствену улогу. Решење проблема је, заправо, једноставно (мада не и драстично као што је у филму приказано) ако препознамо сопствену одговорност.

Оцена наставника:

5(па, хајде)