Лако Је Критиковати 86

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

thumb_blade_film_poster_big (Small)Оштрица бесмртника (無限の住人 2017) је филм који су Американци овако превели (Blade of the Immortal). Такуја Кимура је самурај коме је чаробница даривала бесмртност. Након пола века у његовом животу појављује се девојчица Хана Сугисаки и тражи од њега освету за родитеље које су јој убили чланови супарничке борилачке школе. Он пристаје да јој помогне зато што га је подсетила на његову давно убијену сестру. Но, да би остварио оно што је она тражила, мора да убије заиста много људи.

Критички осврт: Ово је прави самурајски филм са акцијом готово од почетка и са којом нема шале. Готово да нема превише оног лебдења у ваздуху које, изгледа, практикују радије Кинези, а дефинитивно нема оне елегантне борбе у веловима који лепршају и са уиграним покретима. Напротив, сцене су врло насилне, чак бруталне и веома верно приказују крвопролиће. Борци су далеко од елегантних, већ су врло реални, крвави и прљави.

Поставка радње је једноставна да једноставнија бити не може. Но, ипак, далеко од тога да је филм сведен. Некако су аутори филма успели да причи дају дубину, а глумци су ликове учинили веома живописним и занимљивим. А и има их гомила, да се не лажемо. 🙂 У тој гомили предњачи Такуја, који је одличан глумац, а уз то и харизматичан и јапански пандан Џонија Депа. Уз све то, некако се „поткрала“ јака емоција и поред традиционалне уздржаности и суровости Јапанаца. Они и када изговарају лоше ствари то чине привидно равнодушно, што, у ствари, појачава сву страву изреченог. И, напокон, режисер Такаши Мике, у недостатку радње (стварно је нема јер се све време бесомучно боре и шеткају некако укруг), правио је преврате у односима између ликова и они су заиста драстични. Девојчица која жели смрт Соте Фукусија долази у ситуацију да га штити од гомиле самураја. И такви моменти су чести. Непријатељи постају савезници и обратно. Крај је одлично решен.

Едукативни моменат: Иако је своју бесмртност сматрао проклетством, Такуја је добијао жељу да живи онда када је требало да заштити девојчицу. Његов живот је тако добио смисао. Можда и јесте смисао живота да чинимо нешто добро. Вреди размислити о томе. 🙂

Оцена наставника:

4(може)

Blade-Runner-LB (Small)Истребљивач (Blade Runner 1982) је дистопијски, футуристички филм. Људи су створили репликанте, органске роботе који обављају тешке послове какве људи не желе. Међутим, поједини репликанти су стекли самосвест и не желе да буду потчињени људима. Пошто је њихов животни век кратак, они трагају за творцима, генетичким инжењерима, који ће им продужити живот. При томе су и брутални, те представљају опасност. Зато истребљивач Харисон Форд креће у потрагу за њима са циљем да их елиминише.

Критички осврт: Година у којој је радња смештена је 2019. То је, такорећи, сутра, али је реалност значајно технолошки слабија од оне прогнозиране у филму, иако се могу видети и „старомодне“ ствари, попут клавира или комоде. Но, сам град је потпуно измењен и прави футуристички. Технологија у реалности, ипак, не напредује том брзином. У ствари, филм на неки начин пропагира да технологија заиста и не напредује. Осим приче, која више него очигледно приказује колико је напредак, у ствари, „назадак“ јер штети људима, још неки детаљи указују на то. Рецимо, врло занимљива архитектура је приказана. Зграда компаније изгледа као храм Астека, само технички напреднији и од метала. Као да је режисер Ридли Скот желео да врати цивилизацију „коренима“ или да покаже да се људи, заправо, не мрдају од својих почетака. Овај филм је, у ствари, више од филма; он је читава филозофија која пред гледаоце поставља и помера границе цивилизације и људскости.

Глума је сјајна, а ликови су аутентични и упечатљиви. Сваки од њих носи неку своју тугу и напросто намеће тескобну атмосферу читавом филму, што говори о снази и ликова и глумаца. И сваки од њих са својим болом излази на крај (или не излази) на другачији начин. Са једне стране ту је Харисон који се бори са својим проблемима, са друге поједини репликанти, предвођени Рутгером Хауером, покушавају да их реше, а са треће Шон Јанг жели да побегне од њих. Међутим, у сва три случаја напросто се намеће безизлазност и безнађе, односно губитак рата против друштва које се креће у смеру који нам се не допада. Иако филм има наивних момената (као када Харисон јури и убија Џоану Касиди), он је, без сваке сумње, класик СФ-а.

Едукативни моменат: Овај филм на свој СФ начин говори о мање битним и значајним (што би новокомпоновани рекли ВИП) људима. Проблем је у томе да докле год такве поделе постоје, људи и нема. Прави људи су они који друге људе сматрају једнако важним.

Оцена наставника:

5(наравно)

MPWds (Small)Демонско семе (Demon Seed 1977) је филм базиран на истоименом роману писца Дина Кунца. Фриц Вивер је научник који је направио вештачку интелигенцију са идејом да помогне у многим значајним областима људског деловања, као што су медицина и рударство. Међутим, компјутер је развио сопствену свест и другачије погледе на свет, те одбио сарадњу. Наместо тога, он је запосео кућу научника, али и његову супругу Џули Кристи са намером да је оплоди. Идеја овог суперкомпјутера је да се роди као људско биће и тако доживи све оно што не може у „кутији“.

Критички осврт: Филм има неких рупа, па је, тако, нејасно где се денуо леш Герита Грејама (када сам као клинац гледао овај филм објаснио сам то себи да га је машина упила у себе – деца проналазе логику и где је нема 🙂 ), као и његов аутомобил испред куће, а и Џули је, већ у наредној сцени, изгубила свако интересовање за Герита, који је могао бити њен спасилац. Ипак, за време када је сниман, филм је направљен заиста добро и има све атрибуте неопходне да буде проглашен култним и класиком СФ-а. Овај „класик“ угледао се на боље узоре као што су „Одисеја у свемиру“ и „Розмарина беба“, али на боље се и треба угледати.

Едукативни моменат: Компјутер је одбио да нађе решење како да се експлоатишу метали на дну океана јер је био више забринут за океански живаљ него за тржиште мангана. Веома је важно за људе да имају метале које могу да користе у свим областима живота, али је важно да имају и здраву животну средину. Компромис између ова два непомирљива приоритета је одрживи развој.

Оцена наставника:

4(минус)

space_cowboys_poster (Small)Свемирски каубоји (Space Cowboys 2000) је филм који је режирао главни глумац у том филму – Клинт Иствуд. Током 1958. Клинт је био млађахан пилот (тада га глуми Тоби Стивенс), који се припремао за лет у свемир. Међутим, није био по вољи надређеном Џејмсу Кромвелу (као младог га глуми Били Ворли), па је за тај лет замењен – мајмуницом. Много година касније, тј. у време када је сниман филм, руски сателит је дотрајао и сва је прилика да ће пасти на Земљу. Једна од челница НАСА Марша Геј Харден није видела проблем у томе да дотрајали сатлит пропадне, али руски генерал Раде Шербеџија јесте. Џејмс Кромвел је желео да изађе Русима у сусрет због одржања добрих односа, али је поправка сателита превазишла чак и знање НАСА-иних научника пошто је технологија којом је произведен превазиђена. Једини ко може да га поправи је Клинт и он, након мало нећкања, пристаје, али уз један посебан услов; да управо он и његова остарела екипа оду у свемир и изврше поправку.

Критички осврт: Када је Раде објаснио челницима НАСА-е колико им значи сателит „Ајкон“ и какве ће репрекусије да изазове његова пропаст и да доведе Русију до руба пропасти, ако не и преко ње, заиста сам осетио како ћу повратити. Све мислим да Амери не могу бити бахатији, малициознији, мелодраматичнији и патетичнији, када ме оваквом једном сценом демантују. Но, шта да очекујем од филма који се зове како се зове и који пропагира шта већ пропагира, а надам се да су Радету лепо платили јер је сваки долар марљиво зарадио. Што кажу, у страној земљи наши људи су успешни, а и он је, ваљда, пример таквог једног човека. Онда се изругивање Русији и њиховој техници наставило и даље нимало суптилно. Реално, не занима мене много руски национални понос, али ме не занима ни да гледам како Амери праве свој сопствени на уштрб туђег. Но, тиме иритантност овог филма није престала. Клинт проналази бившег колегу Џејмса Гарнера у цркви као свештеника, који се не сналази са проповедима, али видевши другара на миси почиње да прича своју младост разузданог пилота. И то одједном заинтересова публику која се до тада видно досађивала. У сцени се чује само почетак приче без икакве поенте и још мање смисла и уопште не знам чему је све то служило. Боље је урађена слична сцена када је Славко Штимац држао говор као Бошко Буха у филму из 1978. Да, ироничан сам, али и да, мислим озбиљно.

Идеја за филм је донекле племенита и приказује како и старци имају довољно живота да могу да лете у свемир. Међутим, реализована је потпуно погрешно и више депласира старе људе него што их пласира. Уз то, фора са вештачким зубима које намешта Доналд Садерланд осим што то доказује, такође је и праисторијска. Ако бисмо се удубили, схватили бисмо да имамо четворицу старих протагониста неиспуњених живота (очигледно јер иначе не би радили то што раде), који су (уценом, што је такође важно) изнудили лет у свемир и заузели место младим људима који треба да се доказују и да раде. При томе изнурују себе на обукама и озбиљно угрожавају своје здравље. Зар не би мудрије било да су се нашли као саветници тим младим људима и упутили их како да реше проблем? Да зло буде веће, Клинт чини управо супротно; ускраћује информације млађима како му не би били конкуренција и заменили га. Има ли грђе? Дакле, ту мањка и мудрости и трезвености, а не мањка тврдоглавости и себичности. И реалности мањка. Одједном, старци су сјајни у свему и у симулацији приземљују авион са кваром свих система и по најгорем невремену, издржавају све вратоломије које астронаути пролазе, трче као момци, чак и зачикавају млађе колеге. И као шлаг на торту, испоставља се да Томи Ли Џоунс има канцер панкреаса (при чему не зна шта је панкреас и да ли је могуће да не зна да је то орган који производи инсулин и регулише ниво шећера у крви и ко то не зна), али нема везе, нека лети у свемир, ионако му је остало осам месеци живота. Није ли превише? Разумем ја да он хоће, али и ја хоћу да будем богат и живим у благостању до краја живота, но неке ствари, ипак, не могу из врло објективних разлога.

Општих места има заиста много. Једино што могу да похвалим је да није било успореног хода приликом уласка у шатл, али то је једна од ретких ствари коју бих могао да похвалим. Наравно, тај улазак није могао да прође ипак без неког пренемагања и еуфоричне радости, а предњачила је Марша која је све време имала израз искрене ганутости. Емоције су, иначе, само прштале (ниједна ме није дотакла, али није важно), баш као и љубав; иако времешна, четворка је пронашла себи драгане, од тога макар две значајно млађе. Извињавам се, свештеник Џејмс Гарнер није, а не би било ни прикладно. Но, свеједно, жене напросто наскачу на престареле астронауте.

У свемиру се испоставило то што се испоставило и Џејмс Кромвел и млади астронаут Лорен Дин су, наравно и зар сте сумњали, умешани у заверу, шпијунажу и шта ти ја знам шта и тиме постали екстремни антагонисти. Некако није било довољно да само карактерно буду лоши. А када је Лорен на своју руку изашао из ракете и почео сам да поправља сателит, показао је најмање две ствари; да је његов лик тотални морон (иако је тренирани астронаут и има две мастер дипломе) и друга је да је режисер (и уједно и главни глумац) лишен сваке инвентивности. То доказује и сцена након тог „виспреног“ изласка када се десило нешто потпуно „неочекивано“; сателит се распао или активирао (што је, изгледа, једно те исто) и избацио на готовс нуклеарне бојеве главе и четворица старкеља су, наједном, спасиоци драгоцене САД од тоталног разарања. И то само они, пошто је други млади астронаут Кортни Б. Ванс, погодно, повређен у процесу и онесвешћен (то их касније није омело да га избаце из летелице на не знам којој застрашујућој висини). И тако филм, ничим изазван, поста умало апокалиптичан. Апокалиптичан или какав год, потпуно је безвезан. А крај, када приказују да је Томи стигао до Месеца, са све веселом песмицом, тешко је описива глупост.

Едукативни моменат: Када је Џејмс Кромвел питао Клинта колико је стар, овај му је одговорио: „Довољно да знам да си у фрци“. Године нису увек препрека; некада су и предност, пре свега због искуства. Тако да не потцењујте старије људе.

Оцена наставника:

1(на два)

affiche-upside-down (Small)Наопачке (Upside Down 2012) је канадско-француски филм о једном посебном свету у универзуму који има две гравитације – доњу и горњу, па тако и два одговарајућа света. Горњи свет је значајније богатији, а доњи је сиромашнији и ту живи момак Џим Старџес који је, као тинејџер, био заљубљен у девојку из другог света Кирстен Данст. Њихова веза није била дозвољена и прекинута је, али је Џим, након десет година, наново угледао своју љубав на телевизији и решио да дође до ње. Она ради у мултикомпанији и једина шанса за њега је да се и сам тамо запосли. То му је пошло за руком, али остало је да победи гравитацију и људске законе.

Критички осврт: Идеја је одлична! Реализација је очекивана, са стереотипним ликовима и са понеким занимљивим решењем током филма; рецимо како Џим прелази из туђег (горњег) у свој (доњи) свет или како „ложи“ пећ. Додуше, нека решења нису у потпуности разрадили, па је нејасно како одећа коју ликови носе не подлеже истим законима гравитације, а и објашњење како је љубав Кирстен и Џима променила свет јесте романтично, али „не пије воду“. И нарација на почетку није добро решена јер је има превише. Јесте праћена лепим сликама, али сигуран сам да је могло и другачије да се почне. Уз све то, закони који владају у друштву нису најјаснији, посебно што се санкционисања преступника тиче.

Према жанру филм је, ипак, романтична мелодрама јер има премало и авантуре и акције. Неког пушкарања има, али све је то прилично благо и нимало узбудљиво. Корпорација око које се све врти има бескрупулозне и бездушне директоре, али се један од њих Џејмс Кидни, значајан за причу, показао као сувише блед противник. Углавном, филм је симпатична љубавна прича без превише изазова.

Едукативни моменат: Филм поентира да је љубав јача од гравитације. Физичари се не би сагласили са мном, али и ја мислим да је љубав најјача сила у свемиру.

Оцена наставника:

4(блага и бледа)

whatdreams_poster (Small)Шта снови могу постати (What Dreams May Come 1998) је прича о човеку Робину Вилијамсу који је пронашао сродну душу Анабелу Шјору. Њих двоје су се венчали и добили двоје деце. Међутим, деца су им погинула у саобраћајној несрећи, а четири године касније у сличној несрећи гине и Робин. Постхумно он прелази у нови свет, а водич му је његов бивши ментор Кјуба Гудинг Јуниор. Нови свет је попут дивног сна, али за Робина није довољан; он и даље не може да напусти своју љубав Анабелу.

Критички осврт: Филм почиње као боље изведена верзија „Духа“ из 1990. Прича је тотално трагична и бол који протагонисти преживљавају је очигледна, али је избегнута патетика. Даљи ток филма је већ другачији и ту већ има поприлично патетике, али ју је, с обзиром на радњу, тешко и избећи. Филм пружа један нов поглед на загробни живот. Но, не могу да кажем и да ми се он допада, иако је оригиналан, бајковит и оптимистичан и праћен више него солидним специјалним ефектима. Сувише је поетичан, пренаглашено еуфоричан и холивудски нашминкан. Чак ни Робин није успео да поправи тај утисак. Са друге стране, успео је да да емоцију филму, на начин њему својствен, а допринели су и други глумци.

У питању је симпатичан, емотиван филм, који повремено постаје претерано емотиван и који поентира да време добија на важности онда када га квалитетно проводите са драгим особама. Ипак, далеко је од савршеног. Сценариста Ричард Матесон није могао да се одлучи да ли ће причи дати религијски шмек или ће се држати неке етеричне идеје која би могла да прође и код оних који нису хришћани. Тако да су самоубице и кажњене и нису, те њима следује пакао, а и не следује им. Филозофска расправа између Робина и Кјубе, која све то прати, прилично је танка, а цео тај део је трапаво изведен. Што је најгоре, тај део је окосница целе приче и она би требало да да и разјашњење.

Није добро решен ни крај јер некако изгледа као да је цела породица сада срећна и задовољна, мада је доживела потпуну трагедију. Крај „ускаче у стомак“ целој причи јер је и сам Робин говорио на сахрани сопственог сина Џоша Паддока како овај неће одрасти и проживети свој живот, да би, ето, на крају, сви живели некакав измишљени загробни. Напросто, уместо блажених осећања, постигао се контраефекат. Део са реинкарнацијом је тек разочарење и озбиљно ремети логику филма.

Едукативни моменат: Џош је рекао како сваки дан види како није добар као сви остали, али то не значи да ће да одустане. И то је сјајан став. Када је неко најбољи у нечему то је свакако за поштовање. Али тек је за поштовање ако неко није добар, али, свеједно, истрајава. За то треба много храбрости и снаге.

Оцена наставника:

4(озбиљно иде ка тројци)

batmanbegins (Small)Бетмен почиње (Batman Begins 2005) је верзија о суперјунаку из наслова са Кристијаном Бејлом у главној улози. Кристијан није сигуран у то што жели да учини са својим животом и креће путем криминала, а како би боље схватио злочиначки ум. Његов ментор постаје Лијам Нисон који га ослобађа из затвора у Бутану у који је доспео, те га обучава да буде ратник сенке. Кристијан схвата да идеологија ових ратника није у кохезији са његовом и он бежи од њих и враћа се у свој родни град Готам. Међутим, ратници сенке нису завршили ни са њим, ни са Готамом.

Критички осврт: Радња започиње холивудски класично; на врху мистичне планине (на коју се једва попео, што је, ваљда, искушење) Кристијан је доживео просветљење. Оно што је ипак новина у овој верзији је што је Бетмен обучен да буде нека врста нинџе и то је, заиста, занимљив приступ. Надаље, филм постаје значајно бољи; радња је озбиљнија и компликованија, мада и предвидљива, са ту и тамо понеким општим местом. У причи ништа није црно-бело, понајмање Бетмен. Смештен је у мрачан контекст, коме доприноси и то што се већина сцена одвија ноћу. И такав контекст овом (супер)хероју и одговара, а и погодан је за његов развој од момка који не може да превазиђе свој бол до правдољубивог чувара града. Иначе је ова верзија Бетмена значајно животнија него било која друга јер нема фантастичних момената, ако не рачунамо СФ опрему (додуше, нисам сигуран да је потпуно СФ). Град Готам је попут било ког другог америчког града (можда за тек нијансу бајковитији од њих), а Бетменови противници обични људи, са нешто више вештине, знања или друштвеног положаја. Ипак, овај део има све елементе суперхеројштине и суперзликовац Лијам има свој грандиозни план коме се одлучни Бетмен мора супротставити. Овај план се донекле разликује од сличних у сличним филмовима јер га прати занимљива идеологија преузета из Библије, односно приче о Содоми и Гомори. Тако да је на „сто“ стављена морална дилема истовремено и довољно стара и довољно актуелна. Мајсторски, нема шта.

Акција је одлична и разноврсна (има помало од свега – туче, пушкарања, јурцања колима) и верујем да ће се допасти сваком љубитељу тог жанра, а мени се посебно допао део када Бетмен сређује криминалце који утоварују дрогу.

Дијалози су виспрени, а необичну мудрост има чак и вођа криминалаца Том Вилкинсон, што у неку руку и не чуди јер у супротном не би ни био на месту на коме је. Глума је за нијансу више мелодраматична него што то добар укус налаже, мада су сви глумци, без сваке сумње, сјајни. Углавном, филм има много више плусева него минуса.

Едукативни моменат: Кејти Холмс је рекла Кристијану да је дубоко у себи он и даље дивно дете које је познавала, али и да није битно шта он јесте, већ шта он чини. Наша дела нас дефинишу.

Оцена наставника:

5(ипак мали минус)

maxresdefault (Small)Поглавље банши (Banshee Chapter 2013) је филм о дроги чије је ефекте, наводно, америчка влада испитивала на људима. До те дроге је дошао Мајкл Макмилијан и нестао је. Његова пријатељица Катја Винтер, иначе новинарка, желела је да открије шта се са њим десило и истрага ју је одвела до контроверзног писца Теда Левина. Он јој је, према сопственом признању, подметнуо ту дрогу у пиће и њих двоје и Тедова пријатељица Џени Габријела преживљавају мрачне тренутке и истовремено откривају истину о опасној супстанци.

Критички осврт: Режисер Блер Ериксон се одлучио да увод буде попут документарца како би нас уверио у истинитост приче. У томе није успео, али јесте успео да направи језиве сцене. Неке сцене су и наивне. Истраживач посматра пацијента кога је оставио у мраку и овај се негде у мраку и изгубио. И он га безуспешно дозива наместо да, једноставно, укључи светло. 🙂 Такође, нејасно је зашто су Џени и Тед чекали толико да испробају нову дрогу, када су дрогирању очигледно склони.

Прича као прича није нарочито ни добра, ни лоша, али свакако није оригинална. Филм има некакву концепцију, али радња изгледа помало као да је у хаосу, можда више због режије која одаје такав утисак. Мистерије има и она колико-толико држи пажњу, да би се на крају само отворила нова питања без разрешења. У недостатку боље радње, у неком тренутку горепоменуте застрашујуће сцене почињу да бивају монотоне. Ионако су све на исти калуп – неко је нестао, па га траже, па се виде сецкани кадрови којечега, па у крупном плану та особа искривљеног лица бљује крв. Тед је испричао причу Хауарда Филипса Лавкрафта која ми је звучала значајно боље од ове виђене у филму, па бих рекао да је и било боље да је Блер испричао њу, наместо да је само био благо (и преблаго) инспирисан. Глумци су били довољно инспирисани да коректно обаве свој део посла. Једино је главна протагонисткиња Катја синусоидирала, мада у збиру није била лоша.

Едукативни моменат: Дрога баш не претвара тело у пријемник за зла бића из других димензија, али свакаква зла чини телу.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

geostorm_lead (Small)Гео-олуја (Geostorm 2017) је апокалиптични филм који се дешава у блиској будућности. Због последица глобалног загревања цео свет трпи, па су се нације договориле да заједничким снагама изграде мрежу сателита која ће спречити екстремна климатска дешавања. Иако су заслуге за то припале вођи тима научника Џерарду Батлеру, он није био политички подобан и зато га је отпустио рођени брат Џим Старџерс. Три године касније, уочени су проблеми са сателитом и једини човек који их може решити је управо Џерард. Он пристаје да се врати на свемирску постају, али тамо затиче неочекиване кварове и диверзије. Све то има за последицу катаклизму светских размера.

Критички осврт: Био сам благо збланут када сам видео да је филм заузео став против америчког егоцентризма, али је тиме одмах добио и почетне бодове код мене. Уосталом, Америка је и најпроблематичнија држава што се признавања глобалног загревања тиче, а филм се бави управо последицама таквог облика загађења. Режисер и сценариста Дин Девлин је заправо заузео неки неуротичан став према политици сопствене нације, те није баш био за то да Америка „узима кредите“ за све добро што се чини у свету, али је истовремено за то да главни протагониста, херој и вођа тима буде ипак Американац и да се прича снима из америчког угла. То је чак приметио и лик из филма Британац Роберт Шихан, али се Џерард малтене правдао да је рођен у Британији. Ипак, овај филм јесте направио један корак ка самокритици и то поздрављам.

Сама прича није лоша, мада није ни нарочито оригинална, баш као ни катастрофе које се дешавају; више-мање су све већ виђене. Има и предвидљивих делова када је Џерард доживео несрећу током лета свемиром јер му је неко саботирао одело. Било је врло јасно да ће му се баш то десити. Ипак, најлошије од свега је што је предвидљиво ко је главни негативац. Наравно да није председник САД и ово није „спојлер“. Ваљда вам је јасно да први човек једне такве земље не може никако бити лош. 🙂 Иначе то ко је заиста крив је толико лоше одрађено у свим случајевима, да Дин само што није поставио таблу са натписом „гледајте у мене“ у сваког ко би требало да буде сумњив, попут Амра Вакеда. Оно што овај филм не издваја од других сличних је то што је спој политичког трилера и апокалиптичног. Обично та два и иду заједно и јесу добра комбинација јер увек ту има неких заташкавања и „виших интереса“ који неминовно доводе до катастрофе. Тако је било и овог пута.

Ликови су стереотипи, а односи између њих више пута виђени. Но, глума је у реду. И специјални ефекти су сасвим у реду, мада нису грандиозни. Зарад специјалних ефеката има и нелогичности, па тако муње само шикају Орландом као да у тако богатом америчком граду не постоји нити један громобран, а шта рећи за то када те исте муње доведу до тога да експлодира читава зграда? И за гео-олују превише је. 🙂 Такође, људи трче у правцу лаве која избија у Хонгконгу и тако. 🙂 Но, радња је у реду и држи пажњу. Узбудљива је и на крају све се дешава у последњој секунди, баш као што и треба. На крају има много оног америчког пренемагања, али на то смо већ навикли. Углавном, забаван филм који у овај поджанр није унео ама ич новога, нити га на било који начин унапредио.

Едукативни моменат: Нема ништа фантастично у томе да ће глобално загревање променити климатске услове и тако угрозити и нас и животну средину. Морамо бити свесни тога и морамо да радимо на томе да се глобално загревање санира.

Оцена наставника:

3(баш онако солидна)

ERAGON (Small)Ерагон (Eragon 2006) је епска фантастика о момку Еду Спелееру кога је змај сафирно плаве боје одабрао да буде његов јахач. Међутим, то не одговара мрачном владару Џону Малковичу који је и сам јахач змаја. Зато он шаље моћног и злог чаробњака Роберта Карлајла да убије момка. Но, и Ед добија савезника – Џеремија Ајронса, који је и сам био јахач змаја и који у Еду види наду за победу над мрачном владавином.

Критички осврт: Режисер Штефен Фангмејер је само применио већ опробан и доказан рецепт са змајем који као младунче изгледа неодољиво, а као одрасла јединка величанствено. При томе није избегао ни да следи добре узоре. Чудовишта која Роберт прави личе на орке из „Господара прстенова“, мада сам Роберт личи на Дракулу. Цео филм личи на нешто што смо већ много пута гледали. Са једне стране имамо лепотана протагонисту Еда који се баш трудио да буде такав (леп) у свакој сцени и пућио се као каква старлета, а са друге Џона, главног антагонисту који живи у свом мрачном дворцу. Додуше, негативаца има двојица и морам да приметим да је Робертова маска маестрална са свим оним испуцалим уснама. Џон, иако би требало да је „јачи“ глумац, сувише је маргиналан и пасиван и, ваљда, „остављен“ за неки други наставак. Глумци су, иначе, добри, али није да није било преглумљавања. Углавном, поставка је јасна и млади херој, који открива да је најталентованији јахач змајева икада (а ми истовремено откривамо још једно опште место у низу), побеђује мрачног краља и доноси благостање диљем епско фантастичног света. Ах. 🙂

Дакле, ово је сасвим класична причица без трунке оригиналности и са добрим специјалним ефектима. Додуше, то што змај уме да прича (односно има способност телепатије, али му дође на исто), мало је претерано. Можда су тај „ефекат“ могли и да избегну. Но, очигледно нису могли да избегну усхићено јахање змаја. Овај мотив из „Бескрајне приче“ постао је стандард епске и сваке друге фантазије у коју је укључен змај или нешто њему налик и дечак или врло млад момак који је за то биће емотивно везан.

Што се емоција тиче, претераше га у појединим сценама, пре свега када је Џереми умирао. И умирао је и говорио опроштајне речи, и умирао је, док је Ед плакао и умирао је на леђима змаја, а онда је дошла сахрана и наново велике речи и тако. Не могу да кажем да је толико патетично колико је холивудски романсирано. Још да додам да су костими „добрих момака“ веома фолклорни, а асоцирају на народе које Амери радије повезују са антагонистима – има ту арапских мотива, афричких, а лепа Сијена Гилори има стилизовану индијански хаљину, па чак и оклоп у том стилу. Све похвале костимографу Ким Барет.

Едукативни моменат: Џереми је рекао да је увек боље тражити опроштај него допуштење. То би значило да најпре урадимо оно што није дозвољено, па онда да се извињавамо. Можда је то у реду у филму, али у животу дефинитивно није. Ако већ нешто хоћемо да урадимо, најбоље је да потражимо и начин и аргументе зашто то радимо.

Оцена наставника:

3(баш онако пристојна)

Advertisements

Лако Је Критиковати 78

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

deatgasm (Small)Смрторгазам (Deathgasm 2015) је хеви метал прича о момку Мајлу Которну, над којим је старатељство преузео његов ујак, пошто му је мајка ухапшена. Ујак, као и његова супруга и син, а и вршњаци у школи, немају слуха за Мајклова интересовања, те је принуђен да се дружи са двојицом „гикова“. У то неко време упознаје још једног металца и проблематичног дечка Џејмса Блејка, који га одводи у опасну авантуру упада у кућу бивше метал звезде Стивена Јера. Стивен им даје плочу и заветује их да је чувају животом. Испоставља се да плоча није битна, већ ноте исписане на пергаменту који се налазио у омоту. Те ноте су написане за тзв. мрачну химну, која, када се одсвира, призива демоне.

Критички осврт: Већ ми се анимација у уводној шпици допала, а како је кренула прича, филм је само наставио да ми се допада. Овај филм, према поджанру, припада класичном слешер филму и, самим тим, веома је гадан и бруталан, те га не бих препоручивао свакоме. При томе, ефекти су сасвим солидни, те то појачава такав утисак (мада има претеривања, што је и очекивано, па је тако дилдо постао врло ефикасно убојито оружје). Прича је, такође, класична и не нуди много новог, тим пре што за метал музику влада мишљење да је сатанистичка. Међутим, шмек овог филма је, некако, занимљив, а радња је динамична и држи пажњу. Има ту чак и врло разрађених односа, посебно између Мајла, Џејмса и Кимберли Кросман, тако да то није само хорор прича.

Нисам љубитељ метал музике и нисам довољно упућен у тај музички правац, тако да не могу да судим да ли ће овај филм задовољити очекивања фанова, али мени личи на нешто што би поклоници такве музике очекивали. Моја очекивања су више него испуњена, а томе су допринеле, пре свега, форе у филму које уопште лоше нису. Јасно је било да ће аутори филма навијати за метал и идеју водиљу овог музичког покрета, па су више него што је требало пародирали своје „архинепријатеље“ загрижене хришћане. Алузија на Бафи, убицу вампира, кроз улогу Кимберли, значајније је боље одрађена.

И крај је добро одрађен и ван клишеа, тако да главни јунак није урадио оно што је било потребно да заустави демона, већ је нашао алтернативно решење. И то је у складу са метал музиком која јесте неки вид алтернативе.

Едукативни моменат: Метал ће се некоме допасти, некоме не, али је значајно да чујемо што више музичких праваца и дамо шансу сваком од њих. Оно што ми имамо, а то је естрада са баналним стиховима и поједностављеном музиком свуда око нас и у неограниченим количинама на свим медијима, дефинитивно је лошије чак и од напада призваних демона. 🙂

Оцена наставника:

4(може, заиста)

shatterbrain-the-resurrected (Small)Васкрсли (The Resurrected 1991) је филм познат још по два назива: „The Ancestor“ („преци“) и „Shatterbrain“ (сложеница која би значила „разбијен мозак“). Причу прича приватни детектив Џон Тери. Њега ангажује Џејн Сибет да открије којим мистериозним послом се бави њен супруг Крис Сарандон. И Џон открива да се Крис посветио окултним и веома опасним стварима.

Критички осврт: Ово је спој кримића, какви су се давно снимали (са све нарацијом која прати мисли детектива Џона), и хорор приче. И већ од почетка је било јасно да је тај спој био успешан. Но, то не значи и да су идеја и прича једнако добре. Мистерија је за овакав филм од виталног значаја, а у конкретном случају није довољно интригантна. Има премало умешаних ликова и мало тога се заиста дешава, а и довољно је дато информација да се наслућује исход, тако да се постиже контраефекат. Наместо да буде узбудљиво, дешавање је монотоно јер све време круже око исте ствари, попут крагујевачке кише. Након целог једног сата неко од ликова је прокоментарисао како постаје све занимљивије. Можда је и постало, али с обзиром колико је било „занимљиво“ пре тога, то и није баш био неки успех. 🙂

Глума је за неколико нијанси више мелодраматична но што би била права мера. Ликови су сасвим класични, стереотипи и не претерано занимљиви. Детектив Џон је, очекивано, заводник, а његов клијент Џејн лепа жена, тако да је сензуална тензија између ова два лика била неизбежно опште место. Општих места има још. Осим мелодраматичне глуме, има и мелодраматичног претеривања у појединим сценама, али ништа што бих истакао као озбиљнију ману. Оно што ме фасцинира у овим филмовима је како протагонисти увек отворе древни дневник тако да виде тачно оне стране које су кључне и прочитају оне делове текста који резимирају све што је значајно за тему. Волео бих да сам ја имао ту способност док сам полагао испите на факултету из гломазних књига. 🙂

Продукција и специјални ефекти нису превише лоши, тако да, са осредњом причом, у збиру дају и осредњи, прилично досадњикав филм. У ствари, осредњи који иде ка лошем јер је крај у доброј мери руинирао и оно мало пристојне приче.

Едукативни моменат: Џон је исценирао догађај који се није десио, како би Џејн „поштедео истине“. Није желео да је повреди. Људи кажу да истина боли. И те како уме да заболи. Упркос томе, нисам сигуран да је лаж боље решење и да ћемо тиме поштедети или заштитити другу особу. Ако се одлучимо да будемо поштени према њој и да јој саопштимо (болну) истину, треба да нађемо и прави начин и праве речи да то учинимо.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

bang-bang-baby (Small)Бенг бенг бејби (Bang Bang Baby 2014) је канадски СФ мјузикл. Џејн Леви је девојка из малог града која сања велике снове о слави. Међутим, не може да оде у Њујорк јер не може да остави болесног оца Петера Стормареа. Тада се дешавају две ствари које јој мењају живот. У њихову варошицу залутао је популарни певач Џастин Четвин и набасао баш на Џејн. У исто време, из фабрике се излила супстанца која је изазвала мутације код свих варошана, због чега је читав градић смештен у карантин. Супстанца је утицала и на Џејн, али је она, свеједно, одлучила да се уда за Џастина, пошто се између њих двоје родила љубав.

Критички осврт: Овај филм је добио награду на Међународном филмском фестивалу у Торонту због „генијалног мешања жанрова, софистициране мешавине тонова и способности стварања сопственог чудног, трагикомичног и оригиналног света без жртвовања било каквог богатства у погледу приче, карактера и емоција“. Рекли су ученији познаваоци од мене, те ја могу само да се сагласим са њима. Тим пре што је филм заиста допадљив, има шарма и држи пажњу све време, па и када су музичке нумере у питању. Наиме, често је музика у мјузиклима безлична и напорна, али то у овом филму није случај, иако су у питању „хитови“ од пре пола века. И морам да похвалим Џејнину глуму која је, заиста, маестрална.

Едукативни моменат: Петер није дозволио Џејн да оде у Њујорк на музичко такмичење. Зато је остала у свом граду, да би налетела на свог идола Џастина, кога је, сада, могла лично да упозна. Да је отпутовала, то јој се не би десило, а на такмичењу, можда, не би ни остварила успех. Пропуштене прилике нису смак света и никад не знамо колико и каквих нових прилика отвара нека пропуштена.

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

nightfrediosveta (Small)Страва у Улици брестова 2: Фредијева освета (A Nightmare on Elm Street 2: Freddy’s Revenge 1985) је други наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Снови више нису довољни за њега и он жели да уђе у реалан свет. Да би то остварио, потребно му је тело Марка Патона. Он прогони и излуђује момка у сновима, а на јави убија људе из његовог окружења. Ситуација кулминира на журки коју прави Маркова симпатија Ким Мајерс. Фреди је, напокон, ушао у стваран свет и сви могу бити његове жртве.

Критички осврт: Велика рупа у причи је убиство тренера Маршала Бела. Марк, малолетник, улази у ноћни клуб у коме се форсира фетиш кожне одеће и још којешта, а без обезбеђења на улазу. Наручује пиво, које му бармен, без проблема, даје. Тренер, и сам обучен у кожни веш, „хвата“ га у неделу и води га у школску фискултурну салу да трчи за казну у пола ноћи. Маршал је и даље обучен у кожу, а понаша се као регуларан наставник. Фреди убија Маршала, а полиција налази момка како наг лута улицама и ради оно што је и тренер требало да уради – води га родитељима. Сутрадан полиција проналази искасапљеног тренера под тушевима у школи и нико не испитује случај, а и не повезују да су исто вече нашли тренеровог ђака у, најблаже речено, необичној ситуацији.

Филм има што нелогичне, што наивне моменте, али сама прича није лоша, баш као ни ефекти и глума, посебно двоје главних младих протагониста. Овде има мање „сањивих“ момената јер се збивање премешта у реалан свет, али и овако је испало сасвим солидно и доста другачије у односу на први део, што и јесте поента ако се, већ, снима наставак. Последња сцена најављује трећи наставак и то је у реду, али је сама сцена потпуно без везе, иако мотив понављања самог почетка филма идејно није лош.

Едукативни моменат: Иако Марк није веровао да му Ким може помоћи, она је то ипак учинила. Из тога следе два закључка. Први је да треба да тражимо помоћ ако не можемо сами да изађемо на крај са проблемом, а други је да не потцењујемо способности и могућности других људи. Ако ми не можемо да решимо проблем, то не значи да је он нерешив за све људе.

Оцена наставника:

4(заправо је реално између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

invaders_from_mars (Small)Освајачи са Марса (Invaders from Mars 1986) је римејк истоименог филма из 1953. Хантер Карсон је дечак који је, на ноћ метеорске кише, био сведок слетања НЛО иза брда у близини његове куће. Испоставило се да летелица припада агресивним ванземаљцима који од људи праве своје робове.

Критички осврт: Нисам још гледао оригинал овог филма, али какав год да је, не видим да је римејк унапредио причу. Заправо, овако приказана прича је врло танка. Идеја је слична оној из „Отимача тела“, само је реализована на нешто другачији начин и значајно сведеније. Радње готово да нема. Све време се Хантер и Карен Блек гањају са ванземаљцима и опседнутим људима, а касније то исто ради и војска на челу са генералом Џејмсом Кареном и то је то. Дакле, сценарио ми се не допада, али много више ми се не допада режија. Има и превише наивних сцена, као када дечак Хантер бежи из свемирског брода. И малтене свака сцена у филму је што наивна, што небулозна, што бесмислена.

Још да додам да је глума неопозиво језива, односно неуверљиво мелодраматична. Ванземаљци мало поправљају утисак у том смислу што су занимљиво осмишљени, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Хантер је видео да ванземаљци као гориво користе бакар, па су искористили бакарни новчић како би покренули њихово оружје. Ми, највероватније, нећемо доћи у ситуацију да користимо ванземаљско оружје, али ће нам познавање хемије често добро доћи у свакодневном животу. За лако учење хемије посетите сајт „Штребер“. Хемију сам, иначе, правио ја. 🙂

Оцена наставника:

1(без поправног)

bladetrinity (Small)Блејд: Тројство (Blade: Trinity 2004) је трећи наставак о полувампиру Блејду (Весли Снајпс) који има све моћи вампира, а ниједну слабост. Пошто му, у једној акцији, гине помагач Крис Кристоферсон, Блејда проналази нова екипа за лов на вампире и они заједно крећу да им дохакају једном заувек.

Критички осврт: С обзиром да је Блејд супериорнији у односу на друге вампире, као и у претходна два наставка, и овде је било потребно да му се пронађе адекватан противник. И зашто то не би био први и најмоћнији вампир од свих? Проблем је што је овакву, једноставну поставку, сценариста (и уједно режисер) Дејвид С. Гојер додатно закомпликовао, што не би било лоше да, успут и нажалост, није изгубио смисао. Наиме, вампири спроводе неколико паралелних планова, који су у супротности један са другим, па, тако, траже моћног противника за Блејда, а истовремено реализују план преко полиције како да му сами дохакају. Такође, приче се одвијају независно једна од друге и гледе радње, па полиција час јури Блејда, час је потпуно изостављена у филму. Филм има заиста много рупа, па је појављивање Џесике Бил, Крисове кћерке, у колизији са Крисовом животном причом и мотивом да се бори против вампира јер су му они побили целу породицу (што је објашњено још у првом делу саге).

Весли је, без дилеме, заиста фаца и потпуно су непотребни „напуцани“ моменти, попут успорених снимака хода, који повремено и немају логике јер Блејд и екипа му, са све мачевима и стрелама, нормално шетају улицама у сред бела дана и нико не реагује. Дијалози су лишени сваког аргумента. Група која је ослободила Блејда, веома очигледно поседује и вештину и кул технолошко оружје, да би их он назвао аматерима. Весли час говори Џесики да буде бесна јер су јој вампири побили другаре, час се нада да тај догађај неће утицати на њу. Речи које изговара Крис је гомила неповезаних фраза. Постоји и покушај да се у поједине дијалоге удене хумор, али крајње безуспешан. Зато су патетични моменти и општа места јако лепо уденути.

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а сами ликови су чисти стереотипи. Паркер Поузи, као главна негативка, толико предњачи у томе и толико је исфорсирана, да је потпуно неуверљива. Доминик Персел је незнатно бољи и аутентичнији, али и ти назови светли моменти у овом мрачном, вампирском филму не поправљају утисак значајније. Ово је, дефинитивно, најслабији наставак у трилогији. Томе доприноси и више него сиромашна радња, са акцијом већ виђеном у претходна два наставка. Дејвид је желео нешто ново, па је занемарио причу о Дракули и тиме се понадао да му прича неће бити класична. А да она то, ипак, јесте, довољно је рећи да су Доминика пронашли у древној гробници – пирамиди у Сиријској пустињи.

Једино што могу да кажем у прилог филму је да је акција на нивоу претходних наставака, дакле сасвим солидна, као и глума и да је динамика добра. То не значи и да нема празног хода у филму јер има непотребних сцена.

Едукативни моменат: И овде имам сличну поуку као за филм о Фредију. Иако Блејд није веровао да ће му Џесика и њено друштво помоћи, они су ипак били кључни да победи Доминика. Погрешио је у две ствари: потценио их је пре него што је видео шта све могу и није желео помоћ, иако је свака помоћ добродошла. Ми не би требало да правимо исте грешке.

Оцена наставника:

1(на двојчицу)

rotor (Small)Р.О.Т.О.Р. (R.O.T.O.R. 1987) је филм о научнику каубоју који спрема пројекат за будућност. Ради се о роботу полицајцу који ће ефикасно спроводити закон налик на судију Дреда из стрипова. Међутим, амбициозни политичар је извршио притисак да се пројекат покрене пре времена. Научник није пристао на то, али његов асистент јесте. Испоставило се да је прерано покренут пројекат имао фаталну грешку, те је, наместо суперполицајца, постао манијакални психопата.

Критички осврт: Аутор филма (три у један: сценариста, режисер и продуцент) одлучио је да промовише америчку фолк културу, што кроз начин облачења, што кроз стил живота главног научника и предмете у његовој кући, што кроз музику. И то је у реду, али нисам љубитељ. Дакле, филм није, што се мене тиче, могао да добије симпатије због тога, али је, ипак, могао да добије позитивне бодове на причу или оригиналност или било шта друго. Проблем је у томе што ничег, од тог „другог“, нема.

Продукција је баш лоша, толико да су модрице на лицу очигледно урађене сенком из козметичког сета даме која је кренула у ноћни провод. Чак се и сјаје. 🙂 Тако да се добија ефекат да повређени научник више личи на неког екстравагантно напудерисаног манекена. 🙂 Тај научник, иначе, прича полицији шта се десило и његова прича почиње буквално као школски писмени рад из српског на тему „Пролеће у мом крају“. Прича је јефтинија, лошија и ступиднија верзија, односно микс „Робокапа“ и „Терминатора“. И не само да је неоправдано развучена, већ нема ни фокус, те има споредна (крајње небитна, непотребна и нелогична) дешавања. Тако, на пример, научник зауставља криминалце да оробе минимаркет довољно вешто као какав детектив, а жена, коју су узели као таоца, бори се попут нинџе. У филму постоји и неки покушај животне филозофије, научног објашњења и хумора, али све побројано је само на покушају и остало. Дијалози у филму су потпуно баљезгање, а филм јесте дефинитивно смешан, али не због хумора. Туче су, рецимо, толико смешне да би их деца извела уверљивије. Крај је толико глуп да је то јако тешко описати, почевши од тога како су дохакали роботу, па надаље. О нелогичностима и недоследностима током целог филма не треба ни писати.

Осим лоше продукције и приче, лоша је и глума и рекао бих да нити један од глумаца није остварио неку помена значајну каријеру. У филму се појављује мање позната глумица Џејн Смит, за коју бих рекао да је мушкарац. Има потпуно мушку физиономију и грудни кош. Ипак, у филму се облачи женствено, све до тренутка док није обукла црну поткошуљу. И то је у реду и није необично ни у свету филма, ни у реалном свету, али јесте чудно што је њен глас надсинхронизован, односно глас је позајмила друга глумица. И још неким глумцима позајмљени су гласови, из већ неког разлога. Но, шта год био разлог, свеједно утисак о филму није поправило.

Едукативни моменат: Научник је рекао да је једина разлика између хероја и зликоваца износ накнаде коју узимају за своје заслуге. Мисао звучи мудро, али то, ипак, није. Ако размислимо, биће јасно да то није једина разлика између поменуте две групе људи. Када дефинишемо неки појам (у овом случају тако што правимо разлику), свакако треба да то учинимо што једноставније, али није добро ни сувише поједноставити јер ризикујемо да будемо или непрецизни или нетачни.

Оцена наставника:

1(читај: нула)

nakedmar (Small)Наг (Naked 2017) је римејк шведског филма из 2000. На дан венчања, Марлон Вејанс се пробудио го у поквареном лифту. Он некако успева да дође до одеће и до телефона, те сазнаје да га сви већ увелико чекају на церемонији. Он не зна како се нашао у тој ситуацији, али му убрзо постаје јасно да је упао у временску петљу и да се изнова и изнова го буди у истом лифту. Све указује да ће се све завршити онда када успе да се венча. Међутим, то није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Дана мрмота“ и уопште није лоша. Прича је готово од почетка необична, луцкаста и интригантна. Макар до пред крај. Сам крај је као и у свакој класичној америчкој лаганој и питкој романтичној комедији. Ликови јесу стереотипи; на пример, Денис Хејсберт је презахтевни таст, а Лорета Дивајн простодушна мајка. Без обзира на то, занимљиви су јер је и прича таква, а и ситуације у којима се ликови налазе су луцидне. Марлон има моје симпатије као глумац, а и лик који тумачи је симпатичан јер је ведар, живописан, опуштен и – наставник. 🙂 Таквим атрибутима могу да опишем и филм, који је далеко од неког квалитетног остварења, још даље од уметничког, али је лаган и забаван и сигурно вам неће бити досадан.

Филм има наивних момената као када Марлон игра са бандом мотоциклиста, али ништа неопростиво. Такође, след догађаја ми није увек логичан, али са оваквом темом мале су шансе да све буде перфектно временски одређено.

Едукативни моменат: Марлон је изрекао очајан брачни завет јер није био припремио шта ће рећи, већ је импровизовао. Логично је да очекујемо да ће он, као наставник, рећи нешто много виспреније, али, ипак, то није био случај. Ма шта год радили и ма колико год вешти били, увек ћемо боље урадити посао ако се припремимо. Импровизације су, некада, решење, али је много боље када смо припремљени.

Оцена наставника:

4(у деминутиву)

flightdragons (Small)Лет змајева (The Flight of Dragons 1982) је цртаћ рађен према роману „Змај и Џорџ“ из 1976. Говори о свету у коме логика, односно наука побеђује магију. Зато су тројица браће чаробњака, како би сачувала оно мало магије што је остало, одлучила да се повуку у скривено магично царство. Њихов четврти и зли брат није сагласан са овим планом и одлучио је да искористи своје моћи да корумпира људе и наведе их да сами себе униште. Да би га спречили у томе, браћа не могу да зарате са њим, али могу да му отму црвену круну и тиме и његову моћ. У ту мисију зелени чаробњак природе шаље витеза, змаја и потомка легендарног хероја који живи у будућности. Тај потомак је човек од науке, али воли да машта и то највише о змајевима. У свету магије, у који га је увео зелени чаробњак, добио је прилику да и сам постане змај.

Критички осврт: Да ли је писац књиге Питер Дикинсон био инспирисан „Господарима прстенова“ заиста не знам, али радња има много сличности. Такође, мали вилењак, члан дружине, неодољиво подсећа на хобита. Радња, дакле, има шмек поменутих „Господара“, али је значајно једноставнија. Но, то не умањује њену вредност, напротив. Поставка је баш добра и на њој се изградила веома лепа, занимљива и добро анимирана (посебно за оно време) бајка, која шаље добре поруке. Крај је веома сличан Дизнијевој „Успаваној лепотици“, али некако верујем да овде није био циљ копирати друге бајке, већ алудирати на њих како би се истакла поента. И у томе се успело. Још да додам да су дијалози прилично виспрени. Цртаћ који заиста вреди, па и после оволико времена.

Едукативни моменат: Зелени чаробњак је рекао да да би човек достигао недостижно, мора да постоји магија као надахнуће. Ако магију заменимо маштом, ова мисао више није тако магична, колико је мудра. 🙂

Оцена наставника:

5(са, макар, два плуса)

captain underp (Small)Капетан доњи веш: Први епски филм (Captain Underpants: The First Epic Movie 2017) је цртаћ о два дечака који воле да збијају шале и да цртају стрипове. Један од стрип јунака којег су осмислили је и Капетан доњи веш који је пародија на Супермена. Директор школе у коју иду нема слуха за њихове активности и по сваку цену жели да их улови у несташлуцима и на основу тога казни. И успева му, а казна коју им је доделио је да иду у одвојена одељења. Дечаци не желе да се одвоје и успевају да хипнотишу директора и преобразе га у јунака из својих стрипова. Авантуре о којима су до тада само маштали, постале су стварност.

Критички осврт: Цртани је, безмало, сјајан и опчинио ме је од самог почетка. Анимација је необична, некако лежерна, а, опет, веома добра. Форе су сјајне, али више од доброг хумора зрачи енергија коју цртаћ има и на коју не можете остати равнодушни.

Поруке које филм шаље су, већ, друга прича. Оне, генерално, немају лоше полазиште, али су сувише поједностављене и површне. Директор школе је незадовољан, тужан и, што је најбитније, некреативан јер је – самац? Једино креативно и што деца воле су часови уметности, док је наука (конкретно историја и хемија) сведена на пуко меморисање чињеница. Са друге стране, зли научник показује, безмало, невероватну креативност у својим изумима, а са њим, заједно, и мали штребер, који је, наводно, хендикепиран јер нема развијен центар у мозгу за хумор. Директорова симпатија је потпуни клише и у доброј мери деградира техничко особље у школама, а сличан је случај и са директоровом секретарицом. Сценариста Николас Столер је желео да укаже на клише који прати суперјунаке и њихове архинепријатеље, али је сам у своју „замку“ упао и направио клише за готово сваки лик који је осмислио. Све ово значајно умањује вредност приче, која, у ствари, није лоша, забавна је и динамична.

Едукативни моменат: Када су клинци случајно смањили школу, џиновски зли професор ју је узео и рекао како је добио мајушну школу са мајушним наставницима, чија мајушна плата одсликава величину тога колико друштво, заправо, вреднује образовање. Не морате бити зли геније како бисте увидели да је оно што је рекао потпуно тачно.

Оцена наставника:

3(плус)

Лако Је Критиковати 53

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hell_dvd-or_ (Small)Пакао (Hell 2011) је немачко-швајцарски постапокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала појачана активност Сунца која је десетковала човечанство. У фокусу радње су младић, девојка и њена сестра који покушавају да пронађу подношљиво место за живот. Оно што заиста проналазе је баш прави пакао.

Критички осврт: У питању је веома мучан и тежак филм, али заиста добар (мада није ни оригиналан, нити непредвидљив). Некако су успели да створе и напету и хорор атмосферу, а о реалистичном тек да не говорим (што није лако с обзиром да је научна фантастика у питању). Још је занимљиво да овде нема богзна каквих специјалних ефеката. У ствари, нема их готово уопште. Све се постигло глумом, сценом и костимографијом. И то јесте поштовања вредно.

Едукативни моменат: Слична катастрофа може да нас снађе и због ефекта стаклене баште. Ако не смањимо емисију угљен-диоксида, прегрејаћемо планету. Поменути гас понаша се као стакло у стакленику. Задржава топлоту у атмосфери и узрокује да просчена годишња температура буде већа. Тек да се зна. 🙂

Оцена наставника:

5(али не препоручујем свакоме – треба имати „стомак“ за овај филм)

dragmetoposter (Small)Одвуци ме у пакао (Drag Me to Hell 2009) је прича о девојци са фарме Алисон Ломан, која покушава да успе у банци у којој ради у великом граду. Управо због те своје амбиције, одбија да помогне Циганки Лорни Равер да сачува свој дом. Лорна зато баца клетву на њу и Алисон почињу да походе мрачне силе.

Критички осврт: Глумци су више него добро одабрани за улоге које тумаче (које су, додуше, стереотипне), али је на мене испред свих оставила утисак Лорна, која је и гадна и поносна, до сажаљења јадна и застрашујућа; баца вас из једног осећања у друго једнако лако као што је Алисон бацила у пакао.

Филм сасвим вешто балансира на ивици треша и сав је, некако, у прелазима; након сцене која је одлична акција када Лорна напада Алисон у колима, долази сасвим тривијална хорор сцена код видовњака Дилипа Раоа. Тако да уопште нисте сигурни шта да очекујете већ у наредној сцени. Радња јесте класична и крцата предвидљивим дешавањима и општим местима и јасно је да ће се Алисон обрукати пред родитељима изабраника свог срца Џастина Лонга, а да зло буде веће ту је богата мама Моли Чик, која не одобрава снаху у најави. Са друге стране, на крају је Алисон стављена у сјајно осмишљену моралну дилему, која потпуно скреће „курс“ филма. Такође, уопште нисам сигуран да ли је идеја режисера Сема Раимија да нас застраши или да искаже сопствену оригиналност у презентовању бизарних сцена. Колико сам видео, уопште не инсистира да се напади злодуха дешавају увек ноћу, што је, ипак, некакав предуслов за страшан филм. 🙂

Укупно гледајући, ово је више него пристојан хорор, али верујем да утисци о њему могу бити разноврсни, баш због те његове дуалне природе, да је тако назовем.

Едукативни моменат: Алисон је била у прилици да одлучи о Лорниној судбини и она је одлучила како је одлучила. Често ће вам се дешавати да одлучујете и самим тим имате моћ над неким. И увек треба да имате на уму да се позиције мењају чешће него што мислите. Данас та особа моли за нешто вас, а сутра ћете, можда, молити ви њу. Баш као што овај филм и поручује, а то поручује и Његош у свом „Горском вијенцу“.

Оцена наставника:

4(на пет)

maxresdefault (Small)Останите укључени (Stay Tuned 1992) је прича о породици ТВ манијака Џона Ритера, чији је брак у кризи баш због његове ненормалне посвећености телевизији. Ту његову зависност искористио је ђаволасти Џефри Џонс и понудио му уговор који Џон није могао да одбије – бесплатну сателитску ТВ са 666 канала. Оно што Џон није знао је да ће га сателитска антена усисати, заједно са његовом супругом Пам Добер, те убацити у телевизијске емисије и филмове које режира сам пакао.

Критички осврт: Мени је овај филм заиста забаван и сладак, са смисленом и оригиналном причом, а и одличним хумором. Свакако да има наивних момената и по томе, а и по шмеку, више приличи осамдесетим годинама, али му то не бих узео за зло. Већи је проблем што филм није рађен „за сва времена“ јер су емисије и филмови које (виспрено) пародира били актуелни тада, те они којима то доба није познато, ни филм неће бити занимљив. Већ сам и ја заборавио неке од њих, па ми ни цаке које на њих алудирају, самим тим, нису ни јасне, ни смешне.

Едукативни моменат: Још је и тада било јасно да технологија отуђује, а сада компјутери и више него икад. У реду је провести неко време за компјутером, посебно ако је то време  корисно утрошено или ако сте се лепо забавили, али увек треба да буду на првом месту драги људи из стварног живота.

Оцена наставника:

4(плус)

dragonPearl (small) (Small)Змајев бисер (The Dragon Pearl 2011) је дечји филм који почиње кинеском легендом која каже да је змај поклонио древном краљу бисер како би потукао зле непријатеље. Бисер се у рату негде загубио, а краљ је од очајања умро. У садашњем времену археолози су пронашли гробницу тог краља, а њихова деца су одгонетнула и велику тајну коју крије.

Критички осврт: Ово је наиван (породични) филм са класичном радњом, који је уз то сасвим предвидљив. Готово од почетка је било јасно да је Робер Мамон, у ствари, антагонист (уосталом, неко мора да буде негативац у оваквом филму). Радња је сувише млака, са покушајем динамике и акције у завршним сценама, а специјални ефекти су прилично слаби, мада змај заиста изгледа неодољиво. И глума је млака и чак је и Сем Нил подбацио.

Најбоље у овом филму је, заправо, одјавна шпица када Кинези изводе музичку тачку са бубњевима.

Едукативни моменат: Све невоље су потекле одатле што родитељи нису слушали своју децу. То је, иначе, извор многих несугласица и у породици и ван ње.

Оцена наставника:

2(на три)

The-Mummy-Tomb-of-the-Dragon-Emperor-Movie-Wallpapers (Small)Мумија: Гробница Змаја императора (The Mummy: Tomb of the Dragon Emperor 2008) је последњи наставак трилогије о мумији. Овог пута, све почиње у Кини и амбицијом окрутног императора Џета Лија да постане бесмртан. Но, пошто није одржао реч према вештици Мишел Јоу, она, наместо да му бесмртност подари, претворила га је у мумију. Много година касније, млади пустолов Лук Форд открио је царев гроб, али тако допринео да се овај „пробуди“, подигне своју армију и угрози цео свет. Но, ту су Лукови родитељи, професионални агенти, који ће се супротставити древном непријатељу.

Критички осврт: Брендан Фрејзер је заиста симпатичан и довољно комичан да држи пажњу, а и други глумци су сасвим добри. Јесу били предраматични, али то је у складу са глумом из времена када су снимани авантуристички филмови тог типа и сасвим су је дочарали, као и време одмах након Другог светског рата, у коме се радња дешава. Откривање цареве гробнице исувише подсећа на вратоломије Индијане Џоунса, што, изгледа, и јесте била идеја. У том делу филма замке су прилично занимљиве и ефектне, а таква је и сва даља акција у филму које, богами, има. Специјални ефекти у доброј мери прате квалитетом.

Филм је далеко од оригиналног и сасвим је предвидљив, те ће вам намере Дејвида Колдера сигурно бити јасне и пре него што их искаже у филму. Али је, истовремено, филм и маштовит, динамичан и забаван.

Едукативни моменат: Брендан је свом сину Луку Форду предочио да он има више искуства са мумијама јер их се „наубијао“ у своје време. На то му је Лук узвратио да је била свега једна мумија, што баш и није неко велико искуство. Наравно, јасно је да је потребно много више рада у некој области да бисмо могли да се позивамо на искуство, иако, не поричем, свако искуство је значајно и треба радити на томе да га стичемо.

Оцена наставника:

4(минус)

axegiantЏин са секиром: Бес Пола Банјана (Axe Giant: The Wrath of Paul Bunyan 2013) је амерички хорор са џином наказног лика који убија људе секиром. Група преступника на програму рехабилитације у природи случајно је разбеснела овог дива и то их је скупо коштало.

Критички осврт: Идеја је да законски преступници (који се понашају неочекивано питомо) доживе просветљење због амбијенталних радионица организованих у колиби у шуми. Уместо тога, доживљавају хорор причу и то је јасно да ће се дешавати од самог почетка. Као што је јасно и да ће филм бити веома, веома лош.

Глума је очаравајуће лоша (повремено сам заиста сумњао да се глумци и статисти, у ствари, спрдају), а свако осећање одглумљено је најбуквалније што је могуће. Добра намера је очигледна, баш као и лоше расположење и нема ту места за нешто сложеније и прикривене намере.

Специјални ефекти су смешни, а још смешније је како џин убија људе. У ствари, све је смешно, почевши од крајње сведене и јадно испричане приче (мада је ово први пут да видим да су Американци искористили нешто из сопственог фолклора).

Едукативни моменат: Џин се наљутио и почео да убија зато што су му млади преступници украли рог са лобање животиње. Ми никад не знамо колико која ствар неком другом значи и због чега. То је разлог више да се према туђим стварима односимо одговорно.

Оцена наставника:

1(на ништа)

huntsmanww (Small)Ловац: Зимски рат (The Huntsman: Winter’s War 2016) је наставак филма „Снежана и ловац“ из 2012. Зла краљица Шарлиз Трон је имала сестру Емили Блант, која је доживела велику несрећу и то ју је претворило у Снежну краљицу. Отишла је на север и тамо започела освајања са војском коју је створила тако што је отимала децу и обучавала их као ловце (војнике). Закон кога су морали да се придржавају је да никад никог не воле. Тај закон прекршили су Крис Хемсворт и Џесика Частејн јер су се заљубили једно у друго и платили су скупу цену. Много година касније, када је Шарлиз била поражена, Емили је пожелела да се дочепа сестриног чаробног огледала. Уз то огледало, Емили би била непобедива и Крис, уз два патуљка, кренуо је у мисију са циљем да огледало нађе први.

Критички осврт: Ретко се дешава да је други део бољи од првог, али у овом случају то јесте тако. Прича је боља и садржајнија, са више акције и мање одуговлачења. Једино где су претерали је мелодраматика између Криса и Џесике, али није толико страшно.

Било ми је жао што се Шарлиз појавила тек нешто мало на почетку, с обзиром да је лепо само гледати је, па ми је опет било драго што се наново појавила при крају, баш као што ми је било драго што се Кристен Стјуарт није појавила уопште. 🙂 Тако да је то допринело мом позитивном утиску о филму. Допали су ми се и костими обе краљице, које симболично приказују и надмоћ једне (златне Шарлиз) над другом (сребрне Емили).

Едукативни моменат: Шарлиз је веровала да када је учинила зло својој сестри да ју је тиме ојачала. Постоји изрека која каже да све оно што нас не убије – ојачаће нас и у томе има истине, али нема оправдања да се другоме зло нанесе.

Оцена наставника:

5(можда мало поклоњена)

The-Muppet-Christmas-Carol (Small)Мапетова божићна песма (The Muppet Christmas Carol 1992) је адаптација романа Чарлса Дикенса на мапетовски начин. Мајкл Кејн је бескрупулозни богаташ кога не воли чак ни поврће и који нема милости ни према коме. Његово понашање не мења се чак ни за Божић, па да би га научили памети, на Божићно вече појављују му се три духа; прошлости, садашњости и будућности. Лекције које ће добити од њих потпуно ће га променити.

Критички осврт: Мапети ме никад до сада нису разочарали, те ни овај пут није изузетак. Пружили су једну лепу и топлу причу са дирљивим песмама и виспреним хумором. Једина замерка је што су отишли у дубиозу са смрћу малог жапца, Кермитовог сина, за чим није било потребе. Требало је да се заврши песмом коју је отпевао током посете духа из садашњости и то је било довољно емотивно. Но, утисак је сасвим добар, а одушевило ме је и то што је филм права промоција Дикенсове књиге, што се види у завршним реченицама. Браво!

Едукативни моменат: Јасно је да ће човек попут Мајкла, окренут себи и окренут од људи, бити усамљен. Међутим, не морамо да будемо ни усамљени, ни несрећни, нити да нас људи не воле и избегавају. Можемо да се променимо и да будемо љубазнији, дарежљивији и толерантнији. И ту је највећа вредност овог дела Чарлса Дикенса – све може да се поправи, па и наш карактер, само ако постоји воља и труд.

Оцена наставника:

5(са сасвим малим минусом)

spacopСвемирски полицајац (Space Cop 2016) је комична трешина о полицајцу из будућности, који се услед једне акције у свемиру нашао у садашњем времену. И ту је, такође, наставио да буде полицајац, а за партнера је добио детектива из прошлости, који је био замрзнут. И њих двојица имају задатак да зауставе опаке ванземаљце који прете да униште Земљу.

Критички осврт: Прича у овом филму није нарочито значајна (прављен је превасходно да би био смешан), али није ни далеко од сасвим класичне, просечне. Једино што јесте занимљива идеја је спој два полицајаца – из прошлости и из будућности.

Хумор у филму није лош, али се, углавном, вртео око бахатости свемирског полицајца који уништава све где се појави. Слично као и Слеџ Хамер, само што је овај потоњи имао више шмека. Специјални ефекти су лошији од лоших. Маске су смешне и као да су рађене за школски маскембал, а и футуристички градови су очигледне макете. Но, и то је, ваљда, у функцији хумора. Углавном, верујем да су они циљеви које су аутори филма поставили, а то је спрдња, свакако испуњени. Филм је, дефинитивно, спрдња.

Едукативни моменат: Гледајући Свемирског полицајца изгледа нам као да од њега ништа не можемо да научимо, пошто је он једна бахата шепртља. Ипак, то није скроз тачно. Као што постоје људи који нам примером показују како треба радити, тако постоје и они који су нам „узор“ како не треба. 🙂

Оцена наставника:

2(јака)

piranha_d_sea_sex_blood_poster (Small)Пирана 3 Де (Piranha 3D 2010) је римејк истоименог и нетродимензионалног филма из 1978. Радња се дешава у америчкој варошици крај језера на коме млади воле да праве журке. Зато полицајка Елизабет Шу има пуне руке посла са бахатим тинејџерима, али праве невоље тек наилазе када се у подводном земљотресу ослободе застрашујуће рибе из дубина.

Критички осврт: Лајтмотиви овог филма су млади, лепи и голишави људи и крвожедне пиране које касапе. Дакле, голотиња и хорор, што јасно говори да је у питању филм који је дефинитивно прављен да се „прода“. И други се филмови, наравно, праве из истог разлога, али код оних добрих постоји и макар покушај уметности, оригиналности, добре приче, било чега. Овде, истина, има добрих цака, попут оне када пропелер глисера ухвати косу девојке, па зато глисер стане (што, опет, има за последицу нову узбудљиву акцију), али има и наивних момената, као када полицајци пуцају на пиране из пиштоља… Елизабет чак испаљује на њих електрични омамљивач. Шта рећи? 🙂

Специјални ефекти су прилично добри, а добро су и осмишљени, мада не увек реални. Девојка се буквално прекинула на пола у рукама спасиоца, вриснула због тога и онда клонула… Занимљиво изгледа, али ипак… Но, огрешио бих душу да кажем да известан новац и труд није уложен у њих, тако да овај филм изгледа као сасвим пристојан хорор. Опет, ништа што већ није виђено у овом поджанру и, конкретно, у вези са овом темом. И оно мало радње што има, одрађено је „по обрасцу“.

Биологија у филму је прилично атрактивна, али и прилично проблематична. Није новина у филмовима овакве врсте да подводни земљотрес ослободи пролаз за бића из далеке праисторије, али је објашњење у том случају увек на стакленим ножицама, пре свега због (не)одрживости екосистема у коме су боравиле. Уз то, боравиле су у потпуном мраку милионима година, а сада су се одлично и за трен прилагодиле приобалним условима… Тешко да би се то заиста тако дешавало.

Едукативни моменат: Када би овај филм имао дубље значење, могли бисмо да тумачимо да природа, колико год чудесна и пуна изненађења, може бити непредвидива, па и опасна. Зато чак и природњаци морају да буду опрезни, за разлику од два „стручна“ рониоца приказана у филму.

Оцена наставника:

3(али не слаба)

Лако Је Критиковати 45

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

beyond-smallИзван (Beyond 2014) је британска СФ драма, која прати судбину Ричарда Џеј Данума, који је на једној журци упознао девојку Џилијан Макгрегор. Њих двоје започињу љубавну везу у тренутку када астероид прети да погоди Земљу и изазове страховите последице.

Критички осврт: Одлична прича са маестралним разрешењем, добром глумом и виспреним дијалозима. Ово је доказ да и филм са веома скромним буџетом може да буде изузетан. Додуше, можда се неће допасти фановима тврде фантастике (чак ће се, можда, и разочарати), али квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Лик који Џилијан глуми није могла да има децу јер је као прилично млада имала абортус. Дошло је до компликација и то је оставило последице. Овај конкретни случај није СФ, већ једна реална прича која се много пута поновила и свакако је разлог да се у школама више учи о репродуктивном здрављу.

Оцена наставника:

5(дакако)

maxresdefault-smallТовар (Cargo 2009) је швајцарски футуристички СФ. У години 2267. Земља је руинирана и становници су је напустили и населили сателит у њеној близини који су направили. Међутим, тамо је превише људи и епидемија која влада свакодневно односи животе. Зато се млада лекарка Ана Шваброх пријављује за осмогодишњу мисију како би зарадила новац и платила пут на обећану планету Реју, где се већ налази њена рођена сестра.

Критички осврт: Ко би рекао да Швајцарци могу да направе овако квалитетан СФ? Иако идеја и прича не врцају од оригиналности, сасвим су добре и добро одрађене, са јаким и актуелним порукама, уз продукцију и глуму која их убедљиво дочарава. Само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Значајан мотив у овом филму је тај што се људима нуди симулација која им даје илузију да је све у реду и да постоји нада; излаз из тескобног живота који воде. Са друге стране, алтернативно решење постоји и то је Земља, али је потребно радити да се на Земљи створе повољни услови. У ствари, таква је наша реалност; медији нуде једну површну и поједностављену идиличну слику стварности и дају осећај да је све, заправо, у реду, те скрећу пажњу од правих проблема са којима се ваља суочити ако заиста мислимо да направимо бољу будућност. И то нам поручује овај филм. Некада је научна фантастика животнија од актуелног ТВ програма.

Оцена наставника:

5(уз похвале)

enemy-mine-small-smallМој непријатељ (Enemy Mine 1985) је футуристички филм који говори о 21. веку као периоду када су се људи отиснули међу звезде. Успели су да колонизују многе планете, али су наишли на ванземаљце Драке са којима су отпочели рат. Денис Квејд је ратни пилот који је у току борбе, а због погрешне тактике, завршио на не баш гостољубивој планети. На истој планети је завршио и припадник ванземаљске расе, његов непријатељ у боју. Испоставља се да ће непријатељи морати да сарађују како би преживели.

Критички осврт: Чини ми се да сам сличну причу гледао у једној од епизода серије „Галактика“ снимане деценију, две пре овога, а запамтио сам је (мада не скроз) зато што је прича и у тој верзији била добра. Уз то, постоји не једна сцена малтене идентична сцени у „Повратку Џедаја“. Очигледно Денис није проживео своје звездане снове (односно ратове), па је овај филм био начин да их ипак оствари. Но, нека, филм и није лош, а далеко од тога да је Денис лош глумац. Уосталом, практично само он (и једним делом уз помоћ Луиса Госета Млађег) успео је да изнесе цео филм и држи пажњу приде.

Пошто су то осамдесете, нешто је морало да буде шљаштеће, па зашто то не би била метеоритска киша (на непознатој планети) која изгледа као ватромет? 🙂 Или родна планета Драка која бљешти (само) зато што то тако романтично изгледа?

Крај је епски помпезан, туче су смешно наивне, а поруке високо моралне. Међутим, свеукупно филм свакако има шмека.

Едукативни моменат: У једном тренутку су се Луис и Денис сукобили у вези са тим ко је крив за рат и ко се бори за праву ствар. У рату свака страна верује да је у праву, те на тај начин оправдава своје учешће у рату. Истина је да за рат нема оправдања.

Оцена наставника:

5(минус)

girlwithgift-smallНадарена (The Girl with All the Gifts 2016) је британска постапокалиптична драма. Већина људи на Земљи оболела је од гљивичне болести која их је претворила у зомбије. Неколицина преживелих покушава да се одржи унутар војних база, а и да нађе лек. Да би у томе успели, експериментишу на деци. Међутим, међу том децом једна девојчица је посебна и докторка Глен Клоус верује да је она кључна за добијање лека. Показаће се да је она кључ за сасвим нов поредак.

Критички осврт: Очигледно је да је поджанр који се бави зомбијима превазишао површну хорор причу у којој застрашујући полумртваци лагано пружају руке ка добро наоружаним херојима. 🙂 У последње време сам гледао више од пар таквих филмова који нуде и једну садржајну причу и смисленију научну логику. Овај филм је управо такав и прича коју нуди веома је добра, баш као и глума и све остало. Свака част.

Едукативни моменат: Овај филм има моје симпатије и зато што је главна (одрасла) хероина Џема Артертон – наставник. Она држи наставу деци на почетку, али и на крају филма, са тим да се услови у једном и у другом случају значајно разликују. И то је у реду јер настава мора да се мења, пошто се и прилике мењају. Надам се да надлежни неће чекати зомби апокалипсу да би то схватили и променили нешто у садашњем систему образовања.

Оцена наставника:

5(сигурна)

reign-of-fire-movie-poster-smallВладавина ватре (Reign of Fire 2002) је британско-ирско-амерички постапокалиптични филм. Апокалипсу су изазвали змајеви, који су хибернирали још од доба диносауруса, за чије уништење су они одговорни. Овај пут на ивици су да истребе људски род и Кристијан Бејл и људи које предводи покушавају да преживе.

Критички осврт: Ово је сасвим свежа идеја. Наиме, змајеви су (и то прилично успешно) измештени из вечитог средњег века и епске фантастике и убачени у једну веома коректно одрађену научну фантастику, са добром глумом харизматичних глумаца и сасвим солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Змајеви су решили да постану доминантна врста на планети. Змајеви, на срећу или на несрећу, не постоје, али то и даље не значи да смо ми доминантна врста. Треба да престанемо толико себи да дајемо на значају и да више поштујемо и живот који није људски.

Оцена наставника:

5(не баш плус)

unnamedpaok-smallЛаварантула (Lavalantula 2015) је један од оних нискобуџетних филмова катастрофе и по ко зна који пут узрок катастрофе је најезда паукова. Новитет у овом филму је што се рађају из лаве вулкана који је прорадио у Лос Анђелесу.

Критички осврт: Заиста треба маште не само да се смисле пауци који ватром убијају плен, већ комплетан овај филм. Финална борба између краљице паукова и Стива Гутенберга нема ич покрића у било каквој логици и здравој памети уопште, али јесте маштовита и изгледа као добра пародија на суперхеројске филмове.

Куриозитет је да се у овом филму нашао добар део екипе некада јако популарне „Полицијске академије“, попут Марион Ремзи. И та екипа, као и поменути Стив, али и Дени Вудберн (и за овог потоњег ми је баш жао што не може да приушти бољу улогу у бољем филму) и зна да глуми. У филму се појављују и старлете и старлетани који везе немају. Но, нису само они очајни. Очајни су и специјални ефекти. Рецимо, људи горе као да су пластичне лутке.

Битка Није Пиплс и паука у њеној кући заиста је симпатична, иако тотално небулозна. 🙂 И добра је фора када лик одевен као Индијана Џоунс бежи од котрљајућег глобуса. Има још добрих фора, заиста не могу да кажем другачије и тај комични моменат је прилично успео. Све остало није. Филм је потпуно смешан у сваком смислу. Радња је за такве филмове класична и крцата грешкама (што је, такође, класично за овакве филмове). Рецимо, паука час има, час нема (на истом месту) како је за коју сцену погодно. И иако се бави зоологијом, апсолутно ништа у овом филму није у складу са науком, почевши од паука који се рађају из лаве и бљују ватру. Но, поново кажем, маштовито јесте и неког шмека има.

Едукативни моменат: Одлична фора у филму је да када је Стив наишао на Ијана Зијринга и замолио га за помоћ, овај га је одбио речима да већ има проблема са ајкулама (Ијан глуми у такође крш филмском серијалу „Ајкулорнадо“). Иако нам туђи проблеми не изгледају приоритетно (у односу на наше сопствене ретко кад ће нам изгледати), морамо да поштујемо да су тим људима њихови проблеми битни. Чак и када нам родни град руинирају ватрени пауци, а они одлазе да се боре против ајкула. 🙂

Оцена наставника:

2(мало сам поклонио оцену)

midnightspec-smallПоноћни специјал (Midnight Special 2016) је амерички трилер о необичном дечаку кога је отео рођени отац Мајкл Шенон. Наиме, дечак је био на секташком ранчу чији су га чланови сматрали неком врстом спаситеља због његових паранормалних моћи. Поглавар ранча Сем Шепард пријавио је отмицу, желећи по сваку цену да им се дечак врати. Међутим, за њега је заинтересована и национална безбедност САД.

Критички осврт: Свакако очекујете да филм са оваквом радњом буде динамичан трилер, али овај то није. Мислим, није динамичан. У ствари, толико је спор да је на добром путу да буде досадан, мада је прича сасвим у реду, као и глума, продукција и све остало. Идеја као идеја, није лоша, али није ни нова. Град који се појављује на крају требало је да буде врхунац који добрих (готово) два сата чини вредним чекања, али није баш тако испало. Јесте лепо осмишљен дизјан свих тих зграда, али није ме баш ни „одувао“. Све у свему коректно одрађен филм, који препоручујем онима који воле да се опусте и гледају натенане.

Едукативни моменат: Сви су мислили, чак и дечакови родитељи, да је Сунце за њега погубно. Испоставило се да је управо супротно и да је лековито деловало на њега. Колико год били блиски са неким, не можемо да знамо шта му прија боље од тог неког. Зато није добро успостављати однос равнајући се према ономе што ми мислимо да је за тог неког добро.

Оцена наставника:

4(на тројку)

hellraiser_bloodlines_cover-smallУздигнуће пакла: Крвна линија (Hellraiser: Bloodline 1996) је четврти у низу филмова из саге о „Уздигнућу пакла“. У години 2127. у свемирској станици Брус Ремзи призвао је демоне (обожаваоцима ове саге добро познате под именом Кенобити) из пакла како би их уништио. Међутим, у томе су га прекинули војници који су пристигли на станицу и притворили га. Како би им објаснио у каквој се (опасној) ситуацији налазе, он мора да им исприча причу која датира од пре неколико стотина година и у вези је са његовим прецима, креаторима играчака.

Критички осврт: Не могу да кажем да сама прича нема смисла, напротив. И идеја је сасвим у реду. Проблем је реализација која је некако смушена. Посебно крај који би, по природи ствари, требало да буде драматичан, а у ствари је преспор, без енергије и како рекох – смушен. Уз то, главни Кенобит Даг Бредли потпуно ме је разочарао својим преглумљавањем, а те његове последње тренутке представили су потпуно супротно лику који је изградио, тако да је он био сав нешто збуњен и преплашен. Баш је изгубио на ауторитету. 🙂 Иначе је превише филозофирао у филму, а заправо је на различите начине изговарао исту мисао. И други глумци баш нису били на висини задатка и глума „шкрипи“ негде на ивици толеранције.

Едукативни моменат: Иако је мислио да је направио играчку, творац играчака из XVIII века направио је, заправо, опасну ствар. Неке играчке и игре неће баш отворити врата пакла, али могу да буду опасне, па је чак и у игри добро бити опрезан.

Оцена наставника:

3(може плус)

schermata-smallПрича од прича (Il racconto dei racconti (Tale of Tales) 2015) је француско-британски филм који је режирао Италијан Матео Гароне. Ова европска бајка сачињена је из три необичне судбине краљевских породица које се тек овлаш додирују, да тако кажем.

Критички осврт: И глума и специјални ефекти су сјајни. Сцена када краљ Џон Рајли убија морску неман добра је и због ефеката, али и начина снимања. И већина других сцена је баш ефектна, на пример када сахрањују краља или када краљица Салма Хајек (у овом филму више него одлична), јурећи за сином, доспева у центар лавиринта и када се уверила да није ту, полако и достојанствено се враћа назад. Имао сам утисак као да свака сцена има неку своју симболику. Уз то, Матео је постигао све што је хтео; сцене које су мучне (када оштрач ножева одводи у шуму Ширли Хендерсон, како би јој, на њен захтев, одрао кожу), заиста то јесу, сцене које су застрашујуће (када Салма прогони двојника свог сина у сушари) потпуни су хорор, а сцене које су узбудљиве (када акробата спасава принцезу Бебе Кејв преко конопца разапетог над амбисом) више су него узбудљиве. 🙂 Уз све то, филм је пун емоција и све време окупира пажњу. Много је тешко остати равнодушан током гледања.

Занимљиво је да нити једна бајка није класична где добро побеђује зло и заправо, та граница добра и зла је прилично нејасна. Томе доприноси и радња која је непредвидљива, мада је некаква форма бајке препознатљива. Све у свему, необичан и уметнички одрађен филм.

Едукативни моменат: Краљ Тоби Џонс веровао је да има маестралан план да своју кћерку Бебе Кејв не уда и задржи уз себе. Међутим, десило се нешто што није очекивао и морао је да је уда за пећинског џина Гијома Делонеа, што је још и била најгора варијанта. Колико год да нам неки план изгледа савршено, увек треба рачунати да могу да се десе непредвиђене потешкоће. Зато није лоше имати и резервни план.

Оцена наставника:

5(бајковито сјајна)

return-to-nuke-em-high-volume-smallПовратак у средњу нуклеарну – том први (Return to Nuke ‘Em High Volume 1 2015) је четврти наставак саге о овој средњој школи која је направљена у суседству нуклеарне електране. Пошто је школска менза почела да дистрибуира храну која је контаминирана, ученици су почели да се претварају у агресивне постапокалиптичне ликове.

Критички осврт: На енглеском говорном подручју имају реч која би могла да опише овај… филм. Гласи: „unwatchable“, што би у буквалном преводу значило „негледљив“ (ако та реч у српском речнику уопште постоји, али јасно вам је на шта се односи). Ја бих још додао да је хумор у филму толико сведен, да је покушај да буде смешан ништа више од вређања интелигенције гледаоца. Што се саме радње тиче, па експлоатисана је до сада хиљаде пута, али то није основни проблем у овом филму. Проблем је што, заправо, радње и нема, већ се смењује једна бљувотина за другом, без правог завршетка. Има и поприлично секса и голотиње, а ваљда како би то „продало“ филм. У ствари, већ увиђам неки образац у крш филмовима чији је обавезан додатак и голотиња; најчешћи мотив је мутирање услед радиоактивне (обавезно флуоресцентно зелене) супстанце, а хумор балансира у покушају да буде пародија на друга остварења (увек неупоредиво боља) и онога што Амери називају урнебесним комедијама. Осим хумора у покушају, ту је обавезан и покушај да се шокирају гледаоци вулгарним алузијама и касапљењима. И сваки покушај било чега је, наравно, безуспешан.

Ипак, у овом филму има и нечег доброг – музика на журци је изненађујуће одлична.

Едукативни моменат: Нездрава храна никад није добро решење; не зато да се не бисмо претворили у мутирана чудовишта из глупих филмова, већ зато што може довести до приличних здравствених тегоба.

Оцена наставника:

1(односно нула)

Лако Је Критиковати 36

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

beowulf-smallБеовулф (Beowulf 2007) је анимирани филм (онај тип анимације који се добије компјутерским снимањем покрета правих глумаца) рађен према старој енглеској епској песми истог назива. Једно данско краљевство на северу терорише застрашујући трол. Због тога је краљ Ентони Хопкинс затражио помоћ јунака да их ослободи напасти. На његов позив јавио се Беовулф (тумачи га Реј Винстон) који је голорук успео да убије трола. Међутим, мајка тог чудовишта Анџелина Џоли сурово се осветила тако што је побила готово све Беовулфове људе. Самом Беовулфу понудила је погодбу коју овај није желео да одбије. Овом погодбом много је добио, али се испоставило да је много и изгубио.

Критички осврт: Прича је одлична, што и не чуди, с обзиром да се ради о делу из древних времена за које многи аутори кажу да је изузетне уметничке и историјске вредности. И у филму прича је обрађена сасвим добро и са сјајним акционим сценама. И сцене и анимација су веома занимљиви. Ово је један од оних покушаја да све изгледа реално, као на филму. И на моменте заиста изгледа, а свеукупно гледајући уопште није лоше. Заправо, занимљиво је да су се глумци у овом начину снимања (који ипак има нека ограничења) показали бољим него многи глумци који су глумели уживо. 🙂

Едукативни моменат: Сваки човек, па и велики хероји попут Беовулфа, имају тренутке слабости. Тренуци слабости имају своју цену, некада и превелику. Да ли ћемо је платити, зависи од тога да ли ћемо поклекнути.

Оцена наставника:

5(минус)

hobbit-unexpected-journey-ring-poster-smallХобит: Неочекивано путовање (The Hobbit: An Unexpected Journey 2012) је први део епско фантастичне трилогије коју је написао Толкин. Ово је прича из младости хобита из наслова (глуми га Мартин Фриман), кога је чаробњак Гандалф (Ијан Макелен) позвао у патуљачку дружину, како би патуљцима помогао да поврате домовину. Наиме, њу им је отео змај Шмауг. Он је опасан противник, али и путовање до планине, где живе патуљци, није ништа мање опасно.

Критички осврт: Сама прича је сасвим добра, права једна бајка. 🙂 На крају малко више амерички пренемагајућа, али добро. Има безброј детаља који су сјајне цаке. Рецимо, кад један од патуљака хрче, усиса ноћне лептириће, које потом издува, да би их наново усисао. А ови лете око њега све време. 🙂

Специјални ефекти су и даље и готово увек сјајни. Најмање уверљиве су ми биле, заправо, патуљачке секире. 🙂 Патуљци, а и сви остали, сјајно су одрадили своје улоге, посебно принц патуљака – Ричард Армитиџ. Прави је лик за ту улогу.

Едукативни моменат: Чаробњак је рекао хобиту да не може да осети живот закључан у свом дому. Нико то не може, иако модерне технологије пружају привид да може. Зато, идите мало напоље, дружите се и доживите авантуре. 🙂

Оцена наставника:

5(стандардна)

mimic-two-smallМимикрија 2 (Mimic 2 2001) наставак је филма из 1997. У овом филму џиновски инсекти, са посебним типом мимикрије – таквом да подсећају на људе, тероришу један део Њујорка. Наиме, појављују се лешеви људи без лица и детектив Бруно Кампос покушава да реши случај. Испоставља се да су све жртве у некаквој вези са ентомологом, наставницом у једној школи. Бруно најпре сумња да је она убица, али му временом постаје јасније да је на трагу нечем већем и ужасавајућем.

Критички осврт: Већ ми се почетак филма није допао. А и надаље ми није било јасно зашто праве мистерију, с обзиром да је у другом наставку познато оно што се испоставило у првом – да су мистериозни нападачи у ствари огромни инсекти са мимикријом таквом да подсећају на људе. А онда ми је постало јасније и не могу да кажем да је новоуведена цака лоша, али није ни маестрална. Исту оцену бих дао и глуми. И специјалним ефектима.

Ово је једна причица (деминутив намерно употребљен), која, дефинитивно, има рупе. Када детектив Бруно на крају спасава своју драгану, нико од присутних (а има их и то обучених агената) не примећује да је он, у ствари, инсект. И како су га, касније, колеге идентификовале, када није имао лице (јер је инсект појео лице свакој својој жртви)? Што се биологије тиче, такође има глупости. У филму је представљено да се инсект закачио за наставницу, а због њених феромона. Чак и да људи имају тако нешто, зашто би тај мирис привлачио једну еволуционо значајно удаљену врсту? Дакле, у жену се заљубио зглавкар. И при томе јој нуди парче пице као свадбени поклон. И уз то се топи од милине када га његова изабраница мази по глави. Да ли то има икакве везе са мозгом? Најгоре је што је то окосница целе приче.

Едукативни моменат: Наставница је задала ђацима да напишу текст о томе како би њихов живот изгледао да су неки инсект. Веома креативна идеја за час, морам признати и највероватније ћу је искористити. 🙂

Оцена наставника:

2(незаслужена)

galaxyg-smallИстраживање галаксије (Galaxy Quest 1999) је америчка комедија о бившим телевизијским звездицама, које су се прославиле СФ серијом „Истраживање галаксије“. Они више немају каријере, али су редовни на сајмовима где се окупљају обожаваоци поменуте серије. Тамо деле аутограме и жале што то морају да раде. Све се мења када их посете ванземаљци, који су серију протумачили као „историјске записе“ и којима је очајнички потребна помоћ. Чак су направили и свемирски брод по угледу на онај из серије. „Посада“ нема куд и мора да одглуми епизоду, овај пут одистински. 🙂

Критички осврт: Има добрих фора, али су такође и наивне, прилично „старе“, а и предвидљиве. Но, опет, измамиле су ми осмех. Цео филм је заиста ведар, пружа добру забаву, сјајну глуму и сасвим солидне специјалне ефекте. Уз све то, крај није типична америчка бљувотарија, мада јесте класичан хепи енд. 🙂

Још да приметим да је Сигурни Вивер у овом филму права лепотица. Некако је увек тај део ње маргинализован, али не и овај пут. Свакако плус. 🙂

Едукативни моменат: Некада животне улоге не бирамо ми, већ оне бирају нас. И лако може да се деси да је избор – онај прави. 🙂 Другим речима, неке прилике не треба пропустити.

Оцена наставника:

5(с мајушним минусом)

affiche-age-of-tomorrow-smallДоба сутрашњице (Age of Tomorrow 2014) је апокалиптични филм, а узрок за апокалипсу је метеор који треба да се судари са Земљом. Војска САД шаље екипу на метеор, како би тамо поставили бомбу и уништили га, али се убрзо открива да метеор није метеор и да тиме опасност по Земљу није прошла. Напротив.

Критички осврт: Филм је почео као лоша копија иначе лошег филма „Армагедон“ из 1998. Поставка радње је практично истоветна, а уз значајно лошију глуму, а једнако мелодраматичну. Надаље се радња разликује, али би лако могли да се нађу филмови из којих је и за тај део преузета идеја. Рецимо, ту су „Ејлијен“, „Свемирски војници“, „Прометеј“, „Џон Картер“, „Уздигнуће пакла“… Од много филмова је „ћапнуто“ мало или више.

Крцат је нелогичностима. Астронаути траже оружје да би ишли на метеор који треба да разнесу (заиста је потребно да IQ буде изузетно низак да бисте упутили такав захтев, а они треба да иду у свемир да спашавају цео свет). И пошто је ово фантастика испоставља се да им је оружје заиста било потребно. И некако га они и имају, иако им није дато. Водећа научница међу астронаутима Кели Ху која је пронашла портал ка планети ко зна колико удаљеној, дошла је на (брилијантну) идеју да Земљи пошаљу С.О.С. Океј, има она некакве појачиваче, али… Ма, потпуно је сулудо чак и дискутовати такву глупост. 🙂 За то време, на Земљи, снимак ванземаљских летелица је нејасан због дима и зато не могу да виде ватрогасце, који су се притајили и око којих дима уопште нема (што видимо када камера снима њих). 🙂 И опет на ванземаљској планети – Ентони Маркс безуспешно испаљује рафал у ванземаљца, да би другог (истог таквог) Кели средила ножићем… Углавном, у филму се смењују догађаји са Земље са догађајима са друге планете и истовремено се смењују глупост са глупошћу, да би последњи напад људи на ванземаљце био круна све те глупости. Тако да мотиви ванземаљаца, који су потпуно нејасни и нелогични, нису ни зачуђујући. Ипак, баш сам крај донекле поправља утисак.

Филм је крцат и општим местима, великим речима и стандардизованим ликовима, па тако имамо разочараног и бунтовног, али брилијантног Ентонија, који је антихерој, а у ствари је херој… И сви други ликови потпуни су клише. Малко се издвајају ватрогасци који облаче униформу у стилу суперхероја, а тако се и понашају и то је донекле шармантно. Додуше, сама сцена, када спашавају жену из зграде која гори, није довољно узбудљива ни за обичан, а камоли суперхеројски филм. У ствари, сваки покушај у филму да се направи нека узбудљива акција, остао је само на покушају.

Специјални ефекти су веома, веома слаби, баш као и цео овај… назовимо га филмом.

Едукативни моменат: Док су војници јуришали на ванземаљце оружјем, ватрогасац је користио – своју секиру. Наравно, то је још једна глупост у филму, али једна ствар се мора признати. Ватрогасац ће бити умешнији са секиром него са митраљезом јер коришћење ове алатке је део његовог посла. Не можемо очекивати од њега да ће бити добар војник, али ако смо добри у ономе што радимо могуће је да ћемо применом наученог из тог рада моћи да обавимо и какав други посао.

Оцена наставника:

1(на нула)

arq_ka-smallЕј-Ар-Кју (ARQ 2016) је футуристички филм у коме је свет у некаквом рату за престиж. Роби Амел је инжењер, коме је пошло за руком да направи перпетуум мобиле. У његову кућу упадају побуњеници и један од њих Адам Бучер гине зато што је дотакао направу. То покреће временску петљу и Роби и његова симпатија Рејчел Тејлор све време проживљавају исти дан, покушавајући сваки пут да пронађу најбоље решење и остану живи.

Критички осврт: Време које се непрекидно понавља захваљујући напредној машини далеко је од иновације. Прича, ипак, није лоша, мада јесте донекле предвидљива. Предвидљиво је било да је Рејчел једна од чланова банде. И овим вам нисам покварио гледање – исувише је било очигледно, готово од самог почетка.

Однос између главних глумаца Роби и Рејчел некако је недефинисан. Филм почиње тако што спавају у истом кревету, а испоставља се да јесу били заљубљени пар, па ипак, он је тек у току филма видео њене ожиљке на леђима. Да бисмо онда открили да она њега у ствари мрзи и тако даље. Све је то некако на стакленим ножицама. Но, глума је зато сасвим солидна, као и цео филм.

Едукативни моменат: У једном тренутку чула се пропагандна порука да они који забораве прошлост, у опасности су да је понављају. И то је заиста истина и заиста је опасност.

Оцена наставника:

4(солидаре)

my-science-projectМој научни пројекат (My Science Project 1985) је америчка научна фантастика о момку Џону Стоквелу кога у животу занима само поправка аутомобила. Школа му није приоритет, али да би је завршио мора да уради научни пројекат. Идући линијом мањег отпора, одлази на војни отпад како би пронашао било шта што би могао да представи као свој пројекат. И случајно проналази давно заборављену ванземаљску направу, за коју се испоставља да је некаква врста времеплова.

Критички осврт: На почетку филма заповест председника Двајта Д. Ајзенхауера била је да се уништи ванземаљски брод са (можда) посадом која је у њему. И то је најмање вероватан сценарио који би се десио у случају да армија САД дође у посед таквог објекта. Након тога уследила је прозаична тинејџ прича у којој је Данијел вон Зернек требало да буде класична хероина која упада у нежељене авантуре и због тога звоца свом драгану Џону Стоквелу, али некако није успела у тој улози. Или је била сувише неуверљива или сувише млада за такву ролу, не бих знао да оценим. Џонов пријатељ/пратилац Фишер Стивенс боље се снашао и унео ведрину. Тако да је ово једна ведра, плитка и надасве нелогична прича, са нефокусираном радњом и површно обрађеним ликовима.

Сама теорија, на којој се филм заснива, на стакленим је ножицама са све сценама које је прате. Наводни неандерталац уопште не личи на неандерталца, а извежбаног гладијатора и вијетнамске војнике побеђује троје клинаца из школе. У једном тренутку су се тркали са енергијом која је протицала далеководом… И престигли су је тако што је Џон у колима укључио турбо погон и постигао брзину од 120 км по часу… Шта рећи? 🙂 И остало ми је потпуно нејасно зашто је на крају шериф ухапсио наставника Дениса Хопера.

Филм помало наликује на „Повратак у будућност“, али са значајно мање уложеног труда у идеју и разраду и значајно мање уложеног новца. Такође, Џон је, изгледа, требало да буде пандан Траволти из „Бриљантина“, али ако то и јесте, онда је много, али заиста много блеђи.

Едукативни моменат: Када је Џон питао Данијел како то да, иако су четири године ишли у исти разред, никада нису разговарали, она му је одговорила да је све то време он живео испод кола, а она у књигама. Лепо је бавити се нечим и посветити се томе, али не треба запоставити ни друге аспекте живота.

Оцена наставника:

1(на два)

land-of-the-lost-smallЗемља изгубљених (Land of the Lost 2009) је прича о несхваћеном и дефинитивно ћакнутом научнику Вилу Ферелу који је направио тахионски апарат, чија је намена да отвори портал друге димензије где се преплићу прошлост, садашњост и будућност. Једина која верује у генијалност овог научника је Ана Фрил која је успела да га наговори да испробају машину. И испоставило се да машина ради и да их је одвела у чудесан, али и опасан свет.

Критички осврт: Филм има шмек „Путовања у средиште Земље“, али и још неких дела (попут једне од пустоловина Индијане Џонса, а ту је и један од наставака „Парка из доба јуре“), но није неоригиналан. У ствари, режисер је баш пустио машти на вољу јер земља у којој су се протагонисти нашли није баш испреплетана прошлост, садашњост и будућност нашег света, већ више Земља чуда. Рецимо, ту се нашао један интелигентни и осветољубиви тираносаурус (додуше нисам пропратио како су га се решили код сладолеџинице), а и примат какав никад није постојао и чији народ је открио знаковно писмо пре него што је и (људски) проговорио. 🙂 Међутим, након сата и десетак минута, машта је толико набујала да се претворила у небулозе. Животне теме у разговору са тираносаурусом и борба са гуштероликим ванземаљцима, који уз сву напредну технологију и морфологију која изгледа врло покретно, падају мртви на сваку ћушку, некако је мало, заправо мало више, превише. Уз то, има много неконзистентних детаља, па је један од њих да њихов пратилац примат час разуме, час не разуме шта они заправо причају.

Ликови су ми се допали, јер су потпуно сулуди. У ствари, толико су сулуди да су нестварни, баш као и свет у коме су се нашли. Машта је главни адут овог филма, али не и радња. Радња је нефокусирана и реално је и нема. Режисер је протагонисте сместио у нестваран свет и тамо им се нешто дешава. И то је то. Филм је направљен због комичних ситуација којих има дефинитивно, али то некако није довољно. Свеукупно гледајући ово је једна површна, комична и небитна прича, са солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Вил је веровао да постоји свет у коме се прошлост, садашњост и будућност преплићу и због свог уверења чак је био избачен из научних кругова. Ми не морамо ићи тако далеко да нас избацују из било чега, али можемо да верујемо у неки бољи свет, да маштамо о њему и да покушамо да га створимо.

Оцена наставника:

3(и још мање од овога)

hottubtimemachinetwo-smallЏакузи времеплов 2 (Hot Tub Time Machine 2  2015) је наставак филма из 2010. Још у прошлом наставку, протагонисти су изменили прошлост у своју корист и уживају у великом богатству које су стекли, мада не баш потпуно задовољни. Роб Кордри је направио велику журку у својој великој кући, али га је неко од гостију погодио у незгодно место. Како би спречили да умре, Робов син Кларк Дјук и пријатељ Крејг Робинсон га уносе у џакузи који их одводи у будућност. Веома брзо схватају да одатле долази и убица и они су намерни да га нађу.

Критички осврт: Почетак је баш обећавао. И надаље није било лоше. Поставка је као у „Повратку у будућност“ други део, па се јавља алтернативна будућност и прича која то сасвим добро прати. Крај је малко претерано шизоидан, али добро.

Филм није досадан, напротив. Има добре глуме и доброг зезања, а има и сатиричних момената о будућности, односно садашњости – која је доведена до екстрема, па су програми уживо банализовани и потпуно морбидни. Све у свему, паметно и врцаво испричана прича, можда за коју нијансу блеђе од претходног наставка.

Едукативни моменат: Управо емисије будућности, које сам помињао, добро осликавају оно што нам се данас нуди: кич, неукус, двоструки морал (не само неморал – ово је много горе), нехуманост и да не набрајам. Адам Скот је најпре одобравао овакве емисије, али када је и лично био уплетен, више му није било свеједно. Нама изгледа као да нисмо лично уплетени јер оно што се дешава иза екрана изгледа далеко. Па, ипак, када погледамо наше друштво и нашу децу, постаће нам јасно да утицај, који те емисије остварују, прилично нас лично погађа.

Оцена наставника:

4(плус)

horsemen-smallКоњаници (Horsemen 2009) је верзија приче о јахачима апокалипсе, смештена у оквире колико-толико реалног крими-психолошког хорора. Детектив Денис Квејд ради на необичним случајевима убиства, која изгледају ритуално, а веома брзо постаје јасно да је убица више и да себе називају – јахачима апокалипсе. Како истрага одмиче, случај постаје замршенији и испоставља се да је танка граница између убице и жртве.

Критички осврт: Загонетка, коју филм прави (и која је за овакав тип филмова обавезан покретач радње) није лоша, мада има делова „позајмљених“ из филма „Седам“ из 1995. (у оба филма жртву су натерали да поједе нешто што је касније детективу било траг за даљу истрагу, али има и других сличних детаља). Овај новији филм, ипак, није паметан као овај старији и мотиви убиства су прилично јасни и прилично предвидљиви, те тако и ко може бити убица. Но, опет некаква мистерија постоји током филма и она у довољној мери држи пажњу. Продукција и глума су добри (мада ово потоње повремено мелодраматично), а специјални ефекти су, рецимо, солидни.

Не бих оштро да судим о филму јер није у „мом“ жанру и са њим има тек благе додирне тачке (те да не испадне да сам априори против свега што није фантастично), али, ипак, свеукупно гледајући, ово је једно сасвим осредње дело.

Едукативни моменат: И овај филм се бави приоритетима. Денис је трагичан лик јер је због превеликог ангажовања на послу запоставио сина. Ерик Балфур је, опет због хомофобије, одбацио рођеног брата. Да ли је уопште нешто прече од људи које волимо и који су нам породица? Мислим да није потребно одгледати овај филм да би се одговорило на то питање.

Оцена наставника:

3(таман таква)

Лако Је Критиковати 15

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Star_Trek-88976-large (Small)Звездане стазе (Star Trek 2009) је филм о томе како је капетан Кирк (Крис Пајн) постао капетан. Његов отац Крис Хемсворт, у тренутку када се Кирк родио, жртвовао се како би спасио људе са свог брода током напада ромуланског капетана Ерика Бане. Двадесет и пет година касније, федерација којој звездана флота припада наново се суочава са истим Ромуланцем, односно истом претњом. Кирк је тек завршио академију, као и чланови његове посаде, али стицајем околности преузима заповедништво над свемирским бродом Ентерпрајзом и покушава да спречи Ерика да не уништи Земљу.

Критички осврт: Поједини филмови пате од тога што су спори, а код овог је ствар потпуно другачија – овај филм је прединамичан. У нешто мало више од два сата нема празног хода и догађаји се нижу један за другим без одуговлачења, но опет је све приказано како би све било сасвим јасно. Динамици филма доприносе и ликови који као да су сви од реда хиперактивни. 🙂 Но, добра глума, одржива прича, сјајни специјални ефекти, ама све у филму је тако одрађено да представља пример како филмови из саге „Звездане стазе“ треба да изгледају.

Едукативни моменат: У неколико наврата се у филму могу видети сукоби мишљења Кирка и Спокија (Закари Куинто). Споки је то пресекао тако што је Кирка депортовао на ледену планету, што није добро решење и чињеница јесте да је јако тешко водити и закључити аргументовану расправу, посебно ако сукобљене стране нису равноправне. Мора да се прихвати да свачија логика, па и мудрог Спокија, може да се оспори.

Оцена наставника:

5(с мајушним минусом)

star-trek--into-darkness-poster (Small)Звездане стазе у тами (Star Trek Into Darkness 2013) је наставак претходног филма. Овог пута звездана флота суочава се са мистериозним дезертером Бенедиктом Камбербачем који напада најпре архиву флоте, а потом и сам војни врх. Након што је побио неколико највиших официра, међу којима и капетана Ентерпрајза Бруса Гринвуда, сакрио се у ненастањену зону Клингонаца. Нови-стари капетан Кирк (Крис Пајн) креће у потеру за њим, а са собом носи и торпеда која је обезбедио адмирал Питер Вилер. Проблем је у томе што Клингонци нису пријатељи људи и упад на њихову територију могу протумачити као објаву рата.

Критички осврт: Овај филм је рађен у истом маниру као претходни, тако да је све време динамичан (толико да понекад ликови нису успели да изговоре ни целу реченицу) и некако је реално очекивати да ће у свим тим дешавањима да се поткраду и неке грешке. Међутим, има их тек пар ситних (попут последње борбе између Бенедикта и Закарија Куинта, када Бенедикт бацака Закарија уназад више пута, иако су све време на крову не баш толико велике летелице) и не кваре утисак. Оно што ме фасцинира је што је режисер Џеј-Џеј Ејбрамс успео да направи добру свемирску фантастику, а без величанствених напредних цивилизација, застрашујућих чудовишта и необјашњивих феномена. То је некако надокнадио садржајном причом, виспреним надмудривањем непријатеља и добром акцијом која се све време одвија на ивици колапса јунака и њиховог чувеног свемирског брода.

Едукативни моменат: Зои Салдана, официр заљубљена у свог колегу Спокија (Закарија), замерила му је да у тренутку када је намеравао да жртвује свој живот није осећао ништа јер га је било брига за њу и како би се она осећала. Он јој је објаснио да је одабрао да не осећа ништа јер би у противном осећао страх, бес, конфузију и усамљеност. Из овог њиховог разговора следе макар две поруке. Једна је да не можемо судити о поступцима других на основу својих личних осећања, а друга је да нико, па ни сам Споки, не може да одабере да не осећа (чим му је познато каква осећања наступају у таквој ситуацији). И треба да прихватимо да се свако са таквим осећањима бори најбоље што може.

Оцена наставника:

5(мало слабија него претходна)

onesheetЉуди у црном 3 (Men in Black 3 2012) је трећи наставак саге о тајној организацији која се брине о ванземаљцима. Из затвора на Месецу, уз помоћ Никол Шерзингер, успева да побегне опасни ванземаљац Борис Животиња (Џемејн Клемент) и враћа се у прошлост како би убио Томија Ли Џоунса, ветерана Људи у црном. Када је био млад, крајем шестдесетих година, овај агент Људи у црном (као млађег га глуми Џош Бролин) откинуо је руку Борису и поставио штит око Земље који је уништио читаву Борисову расу (која се намерачила на инвазију на Земљу). Зато се сада зверка времепловом враћа управо у тај период да убије агента пре него што се то деси, али за њим креће и Вил Смит, Томов партнер, како би га спречио.

Критички осврт: Филм ме искрено није фасцинирао. Додуше, режисер Бани Соненфелд је прилично елегантно решио петљанцију са путовањем у прошлост тако што је увео више могућих, паралелних будућности, па чак и петодимензионално биће (Мајкл Сталбарг) које може све да их види. Ипак, није објаснио како промена будућности није утицала и на Вила Смита, који са прошлошћу тако измењеном, не би ни требало да буде члан организације Људи у црном. Грешака у филму има, па тако на самом почетку када Борис прави рупу у зиду затвора на Месецу сви (укључујући и Никол) бивају усисани у свемир, што је мало вероватно да би се десило, а и на рампи за полетање Апола 11, Борис руши пола лифта како би извукао Вила ван, да би лифт био неоштећен у сцени одмах после. Такође је нелогично да Људи у црном очајнички покушавају да закаче штит за поменуту ракету Апола 11, када већ имају најразноврсније ванземаљце у својој бази који могу да им однесу тај штит својим бродовима (како су иначе доспели на Земљу?). Борис у завршној сцени борбе показује моћи телекинезе које све до тада није имао. Но, морам да кажем да је прилично добро испао као чудовиште комплетно сачињено из некаквих пауколиких канџи. 🙂

Дијалози су ми некако спори, мада јесу виспрени, посебно када двојица агената причају са Ендијем Ворхолом, кога глуми Бил Хејдер. Прича је врло обична за такав филм, мада крај у доброј мери поправља утисак. Утисак поправљају и неке сцене, као када се Вил бори са џиновском рибом на врло оригиналан начин.

Едукативни моменат: Паралелне или алтернативне будућности у филму говоре нам да је све могуће и да не постоји нешто што је зацртани пут, судбина. Много тога зависи од нас и треба да делујемо.

Оцена наставника:

3(и са плусем и са минусом)

evil-dead- (Small)Зли мртваци 2 (Evil Dead II 1987) је хорор који се дешава у једној колиби у шуми, а у коју су дошли двоје младих како би провели викенд. Колиба не припада њима, већ научнику који проучава окултно. Он је пронашао књигу мртвих и наснимио превод на магнетофон. Радознали момак Брус Кејмпбел пустио је снимак и тако чуо професоров превод из књиге, али и ослободио демоне који су му одмах запосели девојку, а њега почели да прогањају. У међувремену, у колибу пристиже и професорова кћерка и њен дечко-колега, као и двоје водича. Све њих нападају демони, али професорова кћерка, такође научница, може да их победи ако наново прочита речи из књиге.

Критички осврт: Ово је потпуно дијаболичан филм, који због смешних специјалних ефеката, а и сцена, да се не лажемо, уопште није страшан, напротив. Режисер Сем Рејми није хтео да остави публику да чека и хорор почиње већ у петој минути филма, са потпуно суманутом радњом, под условом да радње уопште овде и има. Дани и ноћи смењују се чудном брзином, а Сунце на заласку превазилази све рекорде у величини. Глума је поприлично лоша, посебно главног глумца Бруса, мада и остали нису претерано на висини задатка. Но, мање-више су непознати глумци, а и они који су и успели да остваре неку каријеру, прилично је танка.

Оно што диже рејтинг овом филму су идеје које су толико сулуде, да не можете остати равнодушни на њих. Рецимо, пуњене животиње смеју се злокобно, али то чине и књиге, а смеје се и стона лампа и при томе превија од смеха. Или када глава Брусове девојке гризе Бруса за руку и да би је се ослободио, он је фиксира стегом (попут оне на часовима техничког) или када су му демони запосели руку, она га удара свим могућим кухињским посуђем. И онда да би досегла нож, вуче онесвешћеног Бруса ка том ножу и при томе стење од напора! Али оно што следи је још смешније: Брус одсеца руку моторном тестером и при томе виче: „а ко се сад смеје?“ Или када професорова кћерка вуче човека по поду, а који је пробуражен неким чудним бодежом и он, јадник, кука, а она му хистерично виче да умукне. 🙂 При томе шансе да преживи онакву повреду и да га након тога вукља свуда по колиби, равне су нули. Има тога гомила и не могу да кажем да није забавно. 🙂

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је невероватно тешко пронаћи било шта едукативно. Ако бисмо направили филозофију од нечега што је тек пука лудорија, те замислили да су демони против којих се Брус бори заправо његове фобије (рецимо његова девојка демон која хоће да му узме душу би могла симболисати његов страх да ће у вези са њом изгубити своју индивидуалност), онда је јасно колико су оне заправо ирационалне.

Оцена наставника:

3(уз сву добру вољу)

walt-disney-studios-tomorrowland-movie--disneyexaminer-game-changers (Small)Земља сутрашњице (Tomorrowland 2015) је прича коју приповедају Џорџ Клуни и Брит Робертсон, а које је одабрала необична девојчица Рефи Кесиди (за коју се испоставља да је робот), да виде град са напредном технологијом. Џорџ је у овом граду обитавао када је био мали и тада је осмислио машину која прогнозира будућност. Испоставља се да је та будућност за Земљу погубна и да једини ко може да је спаси – Брит.

Критички осврт: Филм је баш добар, пре свега због техничке перфекције и порука које шаље, а које се разликују од сличних еколошких (приказаних у апокалиптичним (због људског немара, наравно) филмовима). Такође ми се допао и зато што главни антагонист Хју Лори није негативац у правом смислу речи, већ је његова улога некако отрежњујућа и све што он каже, у ствари, и те како има смисла. Протагонисти и антагонист у овом филму су заправо два супротстављена реална става и онај који ће преовладати одлучиће о судбини Земље у нашим реалним животима.

Иако филм вуче на дечји, баш и није због прилично сурових сцена, а богами има и убистава. Сама радња је поприлично запетљана и прави се мистерија тамо где је нема, а нисам успео да испратим зашто протагонисте уопште јуре роботи убице. Свемирски брод који крије Ајфелова кула ми се као идеја, пак, допала јер је некако баш храбра чак и за СФ. Има још таквих луцкастих решења, па тако људи скачу из једног у други базен који је заправо висећи, а сцене са тахионским честицама сјајно су осмишљене. Сама поставка да су се највећи умови и креативци Земље удружили да направе све што могу да замисле, неоптерећени политиком и корупцијом, не само да је сјајна, већ би могла да се развије у читаву идеологију.

Едукативни моменат: Хју је објаснио зашто се људи нису уплашили апокалипсе, већ је „пригрлили“ (у филмовима, књигама и другим делима) или је напросто прихватили, без наде или идеје да могу да је спрече: сурова прогноза будућности не захтева од нас ништа данас. Није потребно да уложимо никакав труд. Е, па, то је лош став.

Оцена наставника:

5(може)

sky-captain-and-the-world-of-tomorrow-f9cb (Small)Небески капетан и свет сутрашњице (Sky Captain and the World of Tomorrow 2004) је филм из тзв. дизелпанк жанра, који је рађен у маниру филмова из педесетих година прошлог века. Гвинет Палтроу је амбициозна новинарка која истражује мистериозне нестанке светски познатих научника. Баш у то време њен град Њујорк тероришу џиновски роботи, а једина одбрана града је Небески капетан Џуд Ло. Џуд и Гвинет су бивши љубавници и они се наново повезују, али овај пут професионално, те откривају да су мистериозни нестанци и роботи у вези и да они представљају тек део застрашујућег плана да се уништи цео свет.

Критички осврт: Овај филм приказује како би изгледали ти древни филмови да су имали могућности за добре специјалне ефекте. Чак је квалитет тих ефеката намерно умањен како би филм имао шмек тих давних времена, а и цела продукција је тако урађена. Рецимо, када авионом лете изнад мапа, таласи које одашиљу радио-емитери виде се као нацртани кругови, а Џуд да би спречио Гвинет да учествује у самоубилачкој акцији онесвешћује је ударцем песнице… Заиста генијално, мада филм има и наивних момената, посебно у последњим борбама са роботима и петљањем са дугмићима (који су сви на изволте) у ракети.

Иако бих се тешко натерао да одгледам неки старињски филм, овај ме дефинитивно није сморио. Чак, веома је забаван и са честим и неочекиваним променама амбијента. Час су на Хималајима, час сам имао утисак да гледам неки филм из Првог светског рата, час да гледам „Парк из доба јуре“… Па, ипак, иако изгледа као да је у хаосу, радња је сасвим у реду и има своју логику. Растерећена је од општих места (посебно на самом крају) и чак донекле и изненађује. Прича је, дакле, квалитетна, а филм је урађен некако естетски – толико да има и претеривања. Рецимо, у ракети је постављен грандиозни кип ратника са све мачем у рукама (зашто, забога?!?), а боје које су углавном мрке и браон, како би се, ваљда, дочарала продукција педесетих, некако су размазане, као на сликарском платну.

Уз добре глумце и све наведено овај филм даје један добар утисак и вреди погледати га.

Едукативни моменат: Гвинет је у њеном старињском фото-апарату остало филма тек за две слике. И иако је сведочила најразличитијим чудима, све време је чекала нешто што ће засенити све њих. Некада толико много очекујемо, да заборављамо на све оне лепе, нама обичне ствари, у којима треба уживати.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

The_Last_Stand_poster (Small)Икс-људи: Последње упориште (X-Men: The Last Stand 2006) је трећи филм из саге о икс-људима, мутантима који имају супермоћи захваљујући променама на генима. Међутим, обични људи су пронашли начин да изврше супресију тог гена тако што су искористили крв дечака, такође мутанта, у чијој близини остали мутанти губе моћи. То наилази на неодобравање главног негативца мутанта Магнета (Ијана Макелена), који сматра да је то заправо оружје против њих и позива мутанте истомишљенике на борбу против тога. Као највеће оружје користи васкрслу Фамке Јансен, чије су моћи ултимативне, али која је психички веома лабилна, толико да убија човека кога воли Џејмса Марсдена, као и професора Патрика Стјуарта. Једини који је може спречити у том суманутом бесу, али и зауставити Магнета јесте Вулверин (Хју Џекман).

Критички осврт: Ово је поприлично слојевита и компликована прича, коју још више компликује то што се потпуно ослања на претходни наставак, тако да ју је јако тешко пратити ако нисте гледали други филм. Вероватно може, али би неки детаљи можда остали неразјашњени, као што је одлука Ане Паквин да добровољно прими вакцину. Она има моћ да преузима моћи од других мутаната, али јој је кожа отровна, те када их додирне изазива да се разболе. То се у филму нигде јасно не каже.

Ако занемаримо то, филм је сасвим добра суперхеројштина где укрштају моћи разноразни икс-људи, међу којима их има баш кул. Рецимо, једна од студенткиња професора Патрика пише тако што напросто прелази руком преко листа свеске, а Ерик Дејн може да се вишеструко мултиплицира и наново споји све реплике у једног човека. 🙂 Ипак, моћи тек постају сјајне у борби на крају. Па тако позитивка Елен Пејџ, која може да пролази кроз зидове, трка се са негативцем Винијем Џоунсем, који главом руши те исте зидове, а како би прва стигла до дечака кога треба да спаси. Или када се боре Шон Ешмор, који производи лед и Арон Станфорд, који производи ватру и шикају те своје супстанце један на другог, што изгледа као борба чаробњака. Има тих занимљивих идеја још, а све подупрто сасвим пристојним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Тек када је Хју Џекман схватио да морају да делују као тим, савладали су Магнета. Иако сам има изузетне моћи – излазе му сечива из зглобова прстију и практично је бесмртан, то није могао да обави сам. Колико год да смо моћни, односно способни, некада неке послове можемо урадити само уз помоћ тимског рада.

Оцена наставника:

4(са звездицом)

Monsters_uni_post_ (Small)

Универзитет за чудовишта (Monsters University 2013) је цртаћ, преднаставак филма „Чудовишта из ормара“ и уједно је први преднаставак у историји „Пиксара“. Радња прати главне ликове из првог филма, чудовишта Салија и Мајка (пре свега овог другог), током прве године студија на престижном Универзитету за монструме. Иако је убрзо након упознавања међу њима дошло до ривалства, сплет околности их тера да сарађују и временом постају најбољи пријатељи.

Критички осврт: Овај цртаћ, који приказује свет шарених чудовишта, можда више одсликава живот него неки озбиљни играни филмови. Мајк све време покушава да оствари свој сан застрашивача и у томе – не успева. Нема помпезне победе на крају филма која би гледаоцима показала да се сваки рад исплати јер, напросто, неке жеље нису достижне, ма колико год се трудили да их остваримо. Па, ипак, филм нуди нека друга решења, оптимистичан поглед на живот и људе, односно монструме и заиста је забаван. Веома ми се допадају поруке које шаље о пријатељству, тимском раду и раду уопште.

Едукативни моменат: Мајк је заиста много радио на томе да постане застрашивач, што му је био сан из детињства, али у томе није успео. Напросто, није био довољно страшан. Нико од нас није способан да уради све што жели, ма колико то жели и ма колико се трудио. Ограничени смо својом физиономијом, интелектуалним способностима и много чиме другим; не може свако од нас бити Новак Ђоковић, на пример. Ипак, Мајк је остварио неке своје жеље и он је постао тренер свом пријатељу Салију, који јесте постао застрашивач и то је постао веома поступно. Најпре су обојица разносила пошту у фирми, потом су радили у кафетерији, па шта све не, да би постали оно што су желели. И у сваком послу су се показали, односно трудили су се да буду најбољи. Нека је посао који радимо наша прва, друга, трећа или већ која по реду жеља, треба да се трудимо да у том послу остваримо напредак и да напредујемо.

Оцена наставника:

5(ружичаста)

mythica-the-darkspore777 (Small)Митика: Мрачна спора (Mythica: The Darkspore 2015) је епска фантастика и други део саге „Митика“. Главну улогу има чаробница Мелани Стоун која је одбегла робиња и тзв. некромансер, што отприлике значи да ствара чаролије узимајући животну силу од других. Други некромансер Метју Меркер жели да се докопа камена (мрачна спора) који има изузетну моћ и чини да армије буду непобедиве. Тај камен су му отели други чаробњаци и распарчали га, те сваки део сакрили на четири стране света. Метју је успео да нађе један део, али Мелани, са својом дружбом, креће у поход како би му преотела други и осујетила га да чини зло људима.

Критички осврт: Продукција овог филма је попут оне у серијама Скај-Фај канала (само што би ово била неуспела верзија „Ксене, принцезе ратнице“), а таква је и радња – историју ликова немогуће је разумети без претходног наставка, мада је главни мотив радње релативно схватљив. Дакле, он јесте схватљив, као и краткорочни циљеви ликова – зашто раде то што раде, али је нејасно зашто баш тако раде, те све време има много бесциљног трчања и назови борбе. Радња је, заправо, у хаосу; час су овде, час пролазе тамо, те једва проналазе пут кроз магични портал у некаквом Стоунхенџу, да би тек неколико метара даље изашли кроз какву рушевину…

И ликови који се појављују, не само да нису неопходни, него нису ни најјаснији (баш као ни чудовишта из мочваре, који су нека блажа верзија зомбија). На почетку се појављује чаробњак Кевин Сорбо, који је изгледа ту само да исприча причу која је почетни замајац радњи јер иако је обећао да ће се вратити, више се не појављује. Ту се појављује и потпуно небитни робовласник, коме се даје много више кредита него што заслужује, баш као и његовим двема помоћницама ратницама за које је нејасно за кога уопште раде, а Роки Мајерс је ваљда ту само да покаже да је лепо набилдован. Иако је Мелани имала провиђење да ће њих двоје бити љубавници то се није десило, баш као што се ништа специјално није десило ни са његовим појављивањем јер никакву значајну улогу није одиграо. На њега је наводно чаробњак Метју бацио клетву, али какву и због чега, није речено. Од мистичних ликова у филму се појављују чаробњаци који су са њиховим светлосним моћима потпуно класични, а и други ликови (патуљци, орци, виле, змајеви) преузети су из „Господара прстенова“ и сличних остварења. У ствари, сва главна чаробна створења су ту. Па, ипак, за четири главна лика није јасно какве моћи имају јер час Џејк Стормен лечи смртно рањену Николу Посенер, час она лечи њега, а и сама Мелани на змаја испаљује некакву светлост из руке, али то у другим (исто тако опасним приликама) не може да понови.

Дијалози су испуњени назови великим речима, а које су бледи покушај да се разговору да на тежини. Глума је, рекао бих, још блеђа. И да поменем да су на почетку филма сцене сецкане кратким приказима дивљих животиња. Као биолог могу само то да поздравим и приметим да је лепо убацити „Опстанак“, али му не видим смисао. Баш као ни целом филму.

Едукативни моменат: Меланини пријатељи су листом били забринути за њу да ће је Метју увући у свет зла, али испоставља се да је то немогуће ако она то не жели. Уколико смо довољно самосвесни, те нисмо поводљиви, на то да ли ћемо бити зли или добри утиче искључиво наша одлука.

Оцена наставника:

1(ни поправни не помаже)

Dragonball-evolution-poster (Small)Змајева лопта: Еволуција (Dragonball Evolution 2009) је филм урађен према манга причи. Џастин Четвин је момак који тек што је напунио осамнаест година и живи са дедом Рандалом Дуком Кимом, мајстором у борилачким вештинама. Деда обучава свог унука, али му не дозвољава да научено примени над насилницима који Џастину чине школски живот неподношљивим. Џастин ускоро и открива зашто га је деда заправо тренирао јер се појављује зли ванземаљац Пиколо (Џејмс Марстерс), који жели да уништи цео свет. Џастинова мисија постаје да спречи Пикола у тој намери.

Критички осврт: Искрено, нисам неки познавалац манге, али ми нису ни сасвим непознате. У овом филму манга се препознаје кроз причу, али пре свега кроз ликове. Прецизније, кроз њихов имиџ, фризуре, покрете, понашање… Мада када зборим о ликовима, потпуни су стереотипи, а неки баш нису ни јасни. Рецимо, Џејми Чон је добра девојка, али се дружи са насилницима у школи. Организује журку на којој Тексас Бетл креће металном шипком на Џастина, те је све то нормално, без ичије вриске, нико не зове полицију и журка се надаље одвија као да се ништа није десило. Кад смо код нелогичности, Чау Јун-Фат час може да скакуће метрима високо, малте не да лебди, час не може преко усијане лаве. Такође је нејасно зашто је направљен увод на почетку, када је све то Чау Јун-Фат поновио крај логорске ватре. Понављање је мајка мудрости, али прича је далеко од било какве мудрости. Другим речима, није баш толико компликована да се не да разумети, напротив, веома је сведена и не превише оригинална.

Специјални ефекти нису баш увек на висини. Рецимо, нису најуспелија уздизања камених торњева около Пикола, као и принудно слетање возила у коме је дружина у том тренутку. А и маска мајмуноликог уништитеља није богзна шта. Сцене туче су коректно урађене, а посебно се издваја она с почетка када се Џастин Четвин у ствари и не бије са насилницима из школе, већ тако вешто избегава њихове нападе да су они на крају пребијени, а њихова кола демолирана. Касније туче су са све изливима светлости, што је већ уобичајена пракса у оваквим и сличним филмовима. И не превише фасцинантна, напротив.

Главни негативац Џејмс Марстерс као лорд Пиколо и поред маске која је требало да му да застрашујућ изглед, заправо изгледа сасвим благо, а последња сцена где је он у ствари преживео и где га једна Кинескиња лечи, опште је место које најављује наставак. Вероватно ћу га одгледати, ако га буде, али не мислим да је добра идеја да га буде уопште.

Едукативни моменат: Џастин је успео да победи Пикола онда када је прихватио и своју лошу страну. Ако не идемо у екстрем попут њега да је свако од нас прикривено чудовиште, онда само треба да разумемо да имамо својих врлина и мана и тек ако прихватимо и ово потоње, моћи ћемо да сагледамо наше реалне могућности. И наравно, шта треба поправити.

Оцена наставника:

2(са плусем за труд)