Лако Је Критиковати 53

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hell_dvd-or_ (Small)Пакао (Hell 2011) је немачко-швајцарски постапокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала појачана активност Сунца која је десетковала човечанство. У фокусу радње су младић, девојка и њена сестра који покушавају да пронађу подношљиво место за живот. Оно што заиста проналазе је баш прави пакао.

Критички осврт: У питању је веома мучан и тежак филм, али заиста добар (мада није ни оригиналан, нити непредвидљив). Некако су успели да створе и напету и хорор атмосферу, а о реалистичном тек да не говорим (што није лако с обзиром да је научна фантастика у питању). Још је занимљиво да овде нема богзна каквих специјалних ефеката. У ствари, нема их готово уопште. Све се постигло глумом, сценом и костимографијом. И то јесте поштовања вредно.

Едукативни моменат: Слична катастрофа може да нас снађе и због ефекта стаклене баште. Ако не смањимо емисију угљен-диоксида, прегрејаћемо планету. Поменути гас понаша се као стакло у стакленику. Задржава топлоту у атмосфери и узрокује да просчена годишња температура буде већа. Тек да се зна. 🙂

Оцена наставника:

5(али не препоручујем свакоме – треба имати „стомак“ за овај филм)

dragmetoposter (Small)Одвуци ме у пакао (Drag Me to Hell 2009) је прича о девојци са фарме Алисон Ломан, која покушава да успе у банци у којој ради у великом граду. Управо због те своје амбиције, одбија да помогне Циганки Лорни Равер да сачува свој дом. Лорна зато баца клетву на њу и Алисон почињу да походе мрачне силе.

Критички осврт: Глумци су више него добро одабрани за улоге које тумаче (које су, додуше, стереотипне), али је на мене испред свих оставила утисак Лорна, која је и гадна и поносна, до сажаљења јадна и застрашујућа; баца вас из једног осећања у друго једнако лако као што је Алисон бацила у пакао.

Филм сасвим вешто балансира на ивици треша и сав је, некако, у прелазима; након сцене која је одлична акција када Лорна напада Алисон у колима, долази сасвим тривијална хорор сцена код видовњака Дилипа Раоа. Тако да уопште нисте сигурни шта да очекујете већ у наредној сцени. Радња јесте класична и крцата предвидљивим дешавањима и општим местима и јасно је да ће се Алисон обрукати пред родитељима изабраника свог срца Џастина Лонга, а да зло буде веће ту је богата мама Моли Чик, која не одобрава снаху у најави. Са друге стране, на крају је Алисон стављена у сјајно осмишљену моралну дилему, која потпуно скреће „курс“ филма. Такође, уопште нисам сигуран да ли је идеја режисера Сема Раимија да нас застраши или да искаже сопствену оригиналност у презентовању бизарних сцена. Колико сам видео, уопште не инсистира да се напади злодуха дешавају увек ноћу, што је, ипак, некакав предуслов за страшан филм. 🙂

Укупно гледајући, ово је више него пристојан хорор, али верујем да утисци о њему могу бити разноврсни, баш због те његове дуалне природе, да је тако назовем.

Едукативни моменат: Алисон је била у прилици да одлучи о Лорниној судбини и она је одлучила како је одлучила. Често ће вам се дешавати да одлучујете и самим тим имате моћ над неким. И увек треба да имате на уму да се позиције мењају чешће него што мислите. Данас та особа моли за нешто вас, а сутра ћете, можда, молити ви њу. Баш као што овај филм и поручује, а то поручује и Његош у свом „Горском вијенцу“.

Оцена наставника:

4(на пет)

maxresdefault (Small)Останите укључени (Stay Tuned 1992) је прича о породици ТВ манијака Џона Ритера, чији је брак у кризи баш због његове ненормалне посвећености телевизији. Ту његову зависност искористио је ђаволасти Џефри Џонс и понудио му уговор који Џон није могао да одбије – бесплатну сателитску ТВ са 666 канала. Оно што Џон није знао је да ће га сателитска антена усисати, заједно са његовом супругом Пам Добер, те убацити у телевизијске емисије и филмове које режира сам пакао.

Критички осврт: Мени је овај филм заиста забаван и сладак, са смисленом и оригиналном причом, а и одличним хумором. Свакако да има наивних момената и по томе, а и по шмеку, више приличи осамдесетим годинама, али му то не бих узео за зло. Већи је проблем што филм није рађен „за сва времена“ јер су емисије и филмови које (виспрено) пародира били актуелни тада, те они којима то доба није познато, ни филм неће бити занимљив. Већ сам и ја заборавио неке од њих, па ми ни цаке које на њих алудирају, самим тим, нису ни јасне, ни смешне.

Едукативни моменат: Још је и тада било јасно да технологија отуђује, а сада компјутери и више него икад. У реду је провести неко време за компјутером, посебно ако је то време  корисно утрошено или ако сте се лепо забавили, али увек треба да буду на првом месту драги људи из стварног живота.

Оцена наставника:

4(плус)

dragonPearl (small) (Small)Змајев бисер (The Dragon Pearl 2011) је дечји филм који почиње кинеском легендом која каже да је змај поклонио древном краљу бисер како би потукао зле непријатеље. Бисер се у рату негде загубио, а краљ је од очајања умро. У садашњем времену археолози су пронашли гробницу тог краља, а њихова деца су одгонетнула и велику тајну коју крије.

Критички осврт: Ово је наиван (породични) филм са класичном радњом, који је уз то сасвим предвидљив. Готово од почетка је било јасно да је Робер Мамон, у ствари, антагонист (уосталом, неко мора да буде негативац у оваквом филму). Радња је сувише млака, са покушајем динамике и акције у завршним сценама, а специјални ефекти су прилично слаби, мада змај заиста изгледа неодољиво. И глума је млака и чак је и Сем Нил подбацио.

Најбоље у овом филму је, заправо, одјавна шпица када Кинези изводе музичку тачку са бубњевима.

Едукативни моменат: Све невоље су потекле одатле што родитељи нису слушали своју децу. То је, иначе, извор многих несугласица и у породици и ван ње.

Оцена наставника:

2(на три)

The-Mummy-Tomb-of-the-Dragon-Emperor-Movie-Wallpapers (Small)Мумија: Гробница Змаја императора (The Mummy: Tomb of the Dragon Emperor 2008) је последњи наставак трилогије о мумији. Овог пута, све почиње у Кини и амбицијом окрутног императора Џета Лија да постане бесмртан. Но, пошто није одржао реч према вештици Мишел Јоу, она, наместо да му бесмртност подари, претворила га је у мумију. Много година касније, млади пустолов Лук Форд открио је царев гроб, али тако допринео да се овај „пробуди“, подигне своју армију и угрози цео свет. Но, ту су Лукови родитељи, професионални агенти, који ће се супротставити древном непријатељу.

Критички осврт: Брендан Фрејзер је заиста симпатичан и довољно комичан да држи пажњу, а и други глумци су сасвим добри. Јесу били предраматични, али то је у складу са глумом из времена када су снимани авантуристички филмови тог типа и сасвим су је дочарали, као и време одмах након Другог светског рата, у коме се радња дешава. Откривање цареве гробнице исувише подсећа на вратоломије Индијане Џоунса, што, изгледа, и јесте била идеја. У том делу филма замке су прилично занимљиве и ефектне, а таква је и сва даља акција у филму које, богами, има. Специјални ефекти у доброј мери прате квалитетом.

Филм је далеко од оригиналног и сасвим је предвидљив, те ће вам намере Дејвида Колдера сигурно бити јасне и пре него што их искаже у филму. Али је, истовремено, филм и маштовит, динамичан и забаван.

Едукативни моменат: Брендан је свом сину Луку Форду предочио да он има више искуства са мумијама јер их се „наубијао“ у своје време. На то му је Лук узвратио да је била свега једна мумија, што баш и није неко велико искуство. Наравно, јасно је да је потребно много више рада у некој области да бисмо могли да се позивамо на искуство, иако, не поричем, свако искуство је значајно и треба радити на томе да га стичемо.

Оцена наставника:

4(минус)

axegiantЏин са секиром: Бес Пола Банјана (Axe Giant: The Wrath of Paul Bunyan 2013) је амерички хорор са џином наказног лика који убија људе секиром. Група преступника на програму рехабилитације у природи случајно је разбеснела овог дива и то их је скупо коштало.

Критички осврт: Идеја је да законски преступници (који се понашају неочекивано питомо) доживе просветљење због амбијенталних радионица организованих у колиби у шуми. Уместо тога, доживљавају хорор причу и то је јасно да ће се дешавати од самог почетка. Као што је јасно и да ће филм бити веома, веома лош.

Глума је очаравајуће лоша (повремено сам заиста сумњао да се глумци и статисти, у ствари, спрдају), а свако осећање одглумљено је најбуквалније што је могуће. Добра намера је очигледна, баш као и лоше расположење и нема ту места за нешто сложеније и прикривене намере.

Специјални ефекти су смешни, а још смешније је како џин убија људе. У ствари, све је смешно, почевши од крајње сведене и јадно испричане приче (мада је ово први пут да видим да су Американци искористили нешто из сопственог фолклора).

Едукативни моменат: Џин се наљутио и почео да убија зато што су му млади преступници украли рог са лобање животиње. Ми никад не знамо колико која ствар неком другом значи и због чега. То је разлог више да се према туђим стварима односимо одговорно.

Оцена наставника:

1(на ништа)

huntsmanww (Small)Ловац: Зимски рат (The Huntsman: Winter’s War 2016) је наставак филма „Снежана и ловац“ из 2012. Зла краљица Шарлиз Трон је имала сестру Емили Блант, која је доживела велику несрећу и то ју је претворило у Снежну краљицу. Отишла је на север и тамо започела освајања са војском коју је створила тако што је отимала децу и обучавала их као ловце (војнике). Закон кога су морали да се придржавају је да никад никог не воле. Тај закон прекршили су Крис Хемсворт и Џесика Частејн јер су се заљубили једно у друго и платили су скупу цену. Много година касније, када је Шарлиз била поражена, Емили је пожелела да се дочепа сестриног чаробног огледала. Уз то огледало, Емили би била непобедива и Крис, уз два патуљка, кренуо је у мисију са циљем да огледало нађе први.

Критички осврт: Ретко се дешава да је други део бољи од првог, али у овом случају то јесте тако. Прича је боља и садржајнија, са више акције и мање одуговлачења. Једино где су претерали је мелодраматика између Криса и Џесике, али није толико страшно.

Било ми је жао што се Шарлиз појавила тек нешто мало на почетку, с обзиром да је лепо само гледати је, па ми је опет било драго што се наново појавила при крају, баш као што ми је било драго што се Кристен Стјуарт није појавила уопште. 🙂 Тако да је то допринело мом позитивном утиску о филму. Допали су ми се и костими обе краљице, које симболично приказују и надмоћ једне (златне Шарлиз) над другом (сребрне Емили).

Едукативни моменат: Шарлиз је веровала да када је учинила зло својој сестри да ју је тиме ојачала. Постоји изрека која каже да све оно што нас не убије – ојачаће нас и у томе има истине, али нема оправдања да се другоме зло нанесе.

Оцена наставника:

5(можда мало поклоњена)

The-Muppet-Christmas-Carol (Small)Мапетова божићна песма (The Muppet Christmas Carol 1992) је адаптација романа Чарлса Дикенса на мапетовски начин. Мајкл Кејн је бескрупулозни богаташ кога не воли чак ни поврће и који нема милости ни према коме. Његово понашање не мења се чак ни за Божић, па да би га научили памети, на Божићно вече појављују му се три духа; прошлости, садашњости и будућности. Лекције које ће добити од њих потпуно ће га променити.

Критички осврт: Мапети ме никад до сада нису разочарали, те ни овај пут није изузетак. Пружили су једну лепу и топлу причу са дирљивим песмама и виспреним хумором. Једина замерка је што су отишли у дубиозу са смрћу малог жапца, Кермитовог сина, за чим није било потребе. Требало је да се заврши песмом коју је отпевао током посете духа из садашњости и то је било довољно емотивно. Но, утисак је сасвим добар, а одушевило ме је и то што је филм права промоција Дикенсове књиге, што се види у завршним реченицама. Браво!

Едукативни моменат: Јасно је да ће човек попут Мајкла, окренут себи и окренут од људи, бити усамљен. Међутим, не морамо да будемо ни усамљени, ни несрећни, нити да нас људи не воле и избегавају. Можемо да се променимо и да будемо љубазнији, дарежљивији и толерантнији. И ту је највећа вредност овог дела Чарлса Дикенса – све може да се поправи, па и наш карактер, само ако постоји воља и труд.

Оцена наставника:

5(са сасвим малим минусом)

spacopСвемирски полицајац (Space Cop 2016) је комична трешина о полицајцу из будућности, који се услед једне акције у свемиру нашао у садашњем времену. И ту је, такође, наставио да буде полицајац, а за партнера је добио детектива из прошлости, који је био замрзнут. И њих двојица имају задатак да зауставе опаке ванземаљце који прете да униште Земљу.

Критички осврт: Прича у овом филму није нарочито значајна (прављен је превасходно да би био смешан), али није ни далеко од сасвим класичне, просечне. Једино што јесте занимљива идеја је спој два полицајаца – из прошлости и из будућности.

Хумор у филму није лош, али се, углавном, вртео око бахатости свемирског полицајца који уништава све где се појави. Слично као и Слеџ Хамер, само што је овај потоњи имао више шмека. Специјални ефекти су лошији од лоших. Маске су смешне и као да су рађене за школски маскембал, а и футуристички градови су очигледне макете. Но, и то је, ваљда, у функцији хумора. Углавном, верујем да су они циљеви које су аутори филма поставили, а то је спрдња, свакако испуњени. Филм је, дефинитивно, спрдња.

Едукативни моменат: Гледајући Свемирског полицајца изгледа нам као да од њега ништа не можемо да научимо, пошто је он једна бахата шепртља. Ипак, то није скроз тачно. Као што постоје људи који нам примером показују како треба радити, тако постоје и они који су нам „узор“ како не треба. 🙂

Оцена наставника:

2(јака)

piranha_d_sea_sex_blood_poster (Small)Пирана 3 Де (Piranha 3D 2010) је римејк истоименог и нетродимензионалног филма из 1978. Радња се дешава у америчкој варошици крај језера на коме млади воле да праве журке. Зато полицајка Елизабет Шу има пуне руке посла са бахатим тинејџерима, али праве невоље тек наилазе када се у подводном земљотресу ослободе застрашујуће рибе из дубина.

Критички осврт: Лајтмотиви овог филма су млади, лепи и голишави људи и крвожедне пиране које касапе. Дакле, голотиња и хорор, што јасно говори да је у питању филм који је дефинитивно прављен да се „прода“. И други се филмови, наравно, праве из истог разлога, али код оних добрих постоји и макар покушај уметности, оригиналности, добре приче, било чега. Овде, истина, има добрих цака, попут оне када пропелер глисера ухвати косу девојке, па зато глисер стане (што, опет, има за последицу нову узбудљиву акцију), али има и наивних момената, као када полицајци пуцају на пиране из пиштоља… Елизабет чак испаљује на њих електрични омамљивач. Шта рећи? 🙂

Специјални ефекти су прилично добри, а добро су и осмишљени, мада не увек реални. Девојка се буквално прекинула на пола у рукама спасиоца, вриснула због тога и онда клонула… Занимљиво изгледа, али ипак… Но, огрешио бих душу да кажем да известан новац и труд није уложен у њих, тако да овај филм изгледа као сасвим пристојан хорор. Опет, ништа што већ није виђено у овом поджанру и, конкретно, у вези са овом темом. И оно мало радње што има, одрађено је „по обрасцу“.

Биологија у филму је прилично атрактивна, али и прилично проблематична. Није новина у филмовима овакве врсте да подводни земљотрес ослободи пролаз за бића из далеке праисторије, али је објашњење у том случају увек на стакленим ножицама, пре свега због (не)одрживости екосистема у коме су боравиле. Уз то, боравиле су у потпуном мраку милионима година, а сада су се одлично и за трен прилагодиле приобалним условима… Тешко да би се то заиста тако дешавало.

Едукативни моменат: Када би овај филм имао дубље значење, могли бисмо да тумачимо да природа, колико год чудесна и пуна изненађења, може бити непредвидива, па и опасна. Зато чак и природњаци морају да буду опрезни, за разлику од два „стручна“ рониоца приказана у филму.

Оцена наставника:

3(али не слаба)

Advertisements

Лако Је Критиковати 45

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

beyond-smallИзван (Beyond 2014) је британска СФ драма, која прати судбину Ричарда Џеј Данума, који је на једној журци упознао девојку Џилијан Макгрегор. Њих двоје започињу љубавну везу у тренутку када астероид прети да погоди Земљу и изазове страховите последице.

Критички осврт: Одлична прича са маестралним разрешењем, добром глумом и виспреним дијалозима. Ово је доказ да и филм са веома скромним буџетом може да буде изузетан. Додуше, можда се неће допасти фановима тврде фантастике (чак ће се, можда, и разочарати), али квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Лик који Џилијан глуми није могла да има децу јер је као прилично млада имала абортус. Дошло је до компликација и то је оставило последице. Овај конкретни случај није СФ, већ једна реална прича која се много пута поновила и свакако је разлог да се у школама више учи о репродуктивном здрављу.

Оцена наставника:

5(дакако)

maxresdefault-smallТовар (Cargo 2009) је швајцарски футуристички СФ. У години 2267. Земља је руинирана и становници су је напустили и населили сателит у њеној близини који су направили. Међутим, тамо је превише људи и епидемија која влада свакодневно односи животе. Зато се млада лекарка Ана Шваброх пријављује за осмогодишњу мисију како би зарадила новац и платила пут на обећану планету Реју, где се већ налази њена рођена сестра.

Критички осврт: Ко би рекао да Швајцарци могу да направе овако квалитетан СФ? Иако идеја и прича не врцају од оригиналности, сасвим су добре и добро одрађене, са јаким и актуелним порукама, уз продукцију и глуму која их убедљиво дочарава. Само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Значајан мотив у овом филму је тај што се људима нуди симулација која им даје илузију да је све у реду и да постоји нада; излаз из тескобног живота који воде. Са друге стране, алтернативно решење постоји и то је Земља, али је потребно радити да се на Земљи створе повољни услови. У ствари, таква је наша реалност; медији нуде једну површну и поједностављену идиличну слику стварности и дају осећај да је све, заправо, у реду, те скрећу пажњу од правих проблема са којима се ваља суочити ако заиста мислимо да направимо бољу будућност. И то нам поручује овај филм. Некада је научна фантастика животнија од актуелног ТВ програма.

Оцена наставника:

5(уз похвале)

enemy-mine-small-smallМој непријатељ (Enemy Mine 1985) је футуристички филм који говори о 21. веку као периоду када су се људи отиснули међу звезде. Успели су да колонизују многе планете, али су наишли на ванземаљце Драке са којима су отпочели рат. Денис Квејд је ратни пилот који је у току борбе, а због погрешне тактике, завршио на не баш гостољубивој планети. На истој планети је завршио и припадник ванземаљске расе, његов непријатељ у боју. Испоставља се да ће непријатељи морати да сарађују како би преживели.

Критички осврт: Чини ми се да сам сличну причу гледао у једној од епизода серије „Галактика“ снимане деценију, две пре овога, а запамтио сам је (мада не скроз) зато што је прича и у тој верзији била добра. Уз то, постоји не једна сцена малтене идентична сцени у „Повратку Џедаја“. Очигледно Денис није проживео своје звездане снове (односно ратове), па је овај филм био начин да их ипак оствари. Но, нека, филм и није лош, а далеко од тога да је Денис лош глумац. Уосталом, практично само он (и једним делом уз помоћ Луиса Госета Млађег) успео је да изнесе цео филм и држи пажњу приде.

Пошто су то осамдесете, нешто је морало да буде шљаштеће, па зашто то не би била метеоритска киша (на непознатој планети) која изгледа као ватромет? 🙂 Или родна планета Драка која бљешти (само) зато што то тако романтично изгледа?

Крај је епски помпезан, туче су смешно наивне, а поруке високо моралне. Међутим, свеукупно филм свакако има шмека.

Едукативни моменат: У једном тренутку су се Луис и Денис сукобили у вези са тим ко је крив за рат и ко се бори за праву ствар. У рату свака страна верује да је у праву, те на тај начин оправдава своје учешће у рату. Истина је да за рат нема оправдања.

Оцена наставника:

5(минус)

girlwithgift-smallНадарена (The Girl with All the Gifts 2016) је британска постапокалиптична драма. Већина људи на Земљи оболела је од гљивичне болести која их је претворила у зомбије. Неколицина преживелих покушава да се одржи унутар војних база, а и да нађе лек. Да би у томе успели, експериментишу на деци. Међутим, међу том децом једна девојчица је посебна и докторка Глен Клоус верује да је она кључна за добијање лека. Показаће се да је она кључ за сасвим нов поредак.

Критички осврт: Очигледно је да је поджанр који се бави зомбијима превазишао површну хорор причу у којој застрашујући полумртваци лагано пружају руке ка добро наоружаним херојима. 🙂 У последње време сам гледао више од пар таквих филмова који нуде и једну садржајну причу и смисленију научну логику. Овај филм је управо такав и прича коју нуди веома је добра, баш као и глума и све остало. Свака част.

Едукативни моменат: Овај филм има моје симпатије и зато што је главна (одрасла) хероина Џема Артертон – наставник. Она држи наставу деци на почетку, али и на крају филма, са тим да се услови у једном и у другом случају значајно разликују. И то је у реду јер настава мора да се мења, пошто се и прилике мењају. Надам се да надлежни неће чекати зомби апокалипсу да би то схватили и променили нешто у садашњем систему образовања.

Оцена наставника:

5(сигурна)

reign-of-fire-movie-poster-smallВладавина ватре (Reign of Fire 2002) је британско-ирско-амерички постапокалиптични филм. Апокалипсу су изазвали змајеви, који су хибернирали још од доба диносауруса, за чије уништење су они одговорни. Овај пут на ивици су да истребе људски род и Кристијан Бејл и људи које предводи покушавају да преживе.

Критички осврт: Ово је сасвим свежа идеја. Наиме, змајеви су (и то прилично успешно) измештени из вечитог средњег века и епске фантастике и убачени у једну веома коректно одрађену научну фантастику, са добром глумом харизматичних глумаца и сасвим солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Змајеви су решили да постану доминантна врста на планети. Змајеви, на срећу или на несрећу, не постоје, али то и даље не значи да смо ми доминантна врста. Треба да престанемо толико себи да дајемо на значају и да више поштујемо и живот који није људски.

Оцена наставника:

5(не баш плус)

unnamedpaok-smallЛаварантула (Lavalantula 2015) је један од оних нискобуџетних филмова катастрофе и по ко зна који пут узрок катастрофе је најезда паукова. Новитет у овом филму је што се рађају из лаве вулкана који је прорадио у Лос Анђелесу.

Критички осврт: Заиста треба маште не само да се смисле пауци који ватром убијају плен, већ комплетан овај филм. Финална борба између краљице паукова и Стива Гутенберга нема ич покрића у било каквој логици и здравој памети уопште, али јесте маштовита и изгледа као добра пародија на суперхеројске филмове.

Куриозитет је да се у овом филму нашао добар део екипе некада јако популарне „Полицијске академије“, попут Марион Ремзи. И та екипа, као и поменути Стив, али и Дени Вудберн (и за овог потоњег ми је баш жао што не може да приушти бољу улогу у бољем филму) и зна да глуми. У филму се појављују и старлете и старлетани који везе немају. Но, нису само они очајни. Очајни су и специјални ефекти. Рецимо, људи горе као да су пластичне лутке.

Битка Није Пиплс и паука у њеној кући заиста је симпатична, иако тотално небулозна. 🙂 И добра је фора када лик одевен као Индијана Џоунс бежи од котрљајућег глобуса. Има још добрих фора, заиста не могу да кажем другачије и тај комични моменат је прилично успео. Све остало није. Филм је потпуно смешан у сваком смислу. Радња је за такве филмове класична и крцата грешкама (што је, такође, класично за овакве филмове). Рецимо, паука час има, час нема (на истом месту) како је за коју сцену погодно. И иако се бави зоологијом, апсолутно ништа у овом филму није у складу са науком, почевши од паука који се рађају из лаве и бљују ватру. Но, поново кажем, маштовито јесте и неког шмека има.

Едукативни моменат: Одлична фора у филму је да када је Стив наишао на Ијана Зијринга и замолио га за помоћ, овај га је одбио речима да већ има проблема са ајкулама (Ијан глуми у такође крш филмском серијалу „Ајкулорнадо“). Иако нам туђи проблеми не изгледају приоритетно (у односу на наше сопствене ретко кад ће нам изгледати), морамо да поштујемо да су тим људима њихови проблеми битни. Чак и када нам родни град руинирају ватрени пауци, а они одлазе да се боре против ајкула. 🙂

Оцена наставника:

2(мало сам поклонио оцену)

midnightspec-smallПоноћни специјал (Midnight Special 2016) је амерички трилер о необичном дечаку кога је отео рођени отац Мајкл Шенон. Наиме, дечак је био на секташком ранчу чији су га чланови сматрали неком врстом спаситеља због његових паранормалних моћи. Поглавар ранча Сем Шепард пријавио је отмицу, желећи по сваку цену да им се дечак врати. Међутим, за њега је заинтересована и национална безбедност САД.

Критички осврт: Свакако очекујете да филм са оваквом радњом буде динамичан трилер, али овај то није. Мислим, није динамичан. У ствари, толико је спор да је на добром путу да буде досадан, мада је прича сасвим у реду, као и глума, продукција и све остало. Идеја као идеја, није лоша, али није ни нова. Град који се појављује на крају требало је да буде врхунац који добрих (готово) два сата чини вредним чекања, али није баш тако испало. Јесте лепо осмишљен дизјан свих тих зграда, али није ме баш ни „одувао“. Све у свему коректно одрађен филм, који препоручујем онима који воле да се опусте и гледају натенане.

Едукативни моменат: Сви су мислили, чак и дечакови родитељи, да је Сунце за њега погубно. Испоставило се да је управо супротно и да је лековито деловало на њега. Колико год били блиски са неким, не можемо да знамо шта му прија боље од тог неког. Зато није добро успостављати однос равнајући се према ономе што ми мислимо да је за тог неког добро.

Оцена наставника:

4(на тројку)

hellraiser_bloodlines_cover-smallУздигнуће пакла: Крвна линија (Hellraiser: Bloodline 1996) је четврти у низу филмова из саге о „Уздигнућу пакла“. У години 2127. у свемирској станици Брус Ремзи призвао је демоне (обожаваоцима ове саге добро познате под именом Кенобити) из пакла како би их уништио. Међутим, у томе су га прекинули војници који су пристигли на станицу и притворили га. Како би им објаснио у каквој се (опасној) ситуацији налазе, он мора да им исприча причу која датира од пре неколико стотина година и у вези је са његовим прецима, креаторима играчака.

Критички осврт: Не могу да кажем да сама прича нема смисла, напротив. И идеја је сасвим у реду. Проблем је реализација која је некако смушена. Посебно крај који би, по природи ствари, требало да буде драматичан, а у ствари је преспор, без енергије и како рекох – смушен. Уз то, главни Кенобит Даг Бредли потпуно ме је разочарао својим преглумљавањем, а те његове последње тренутке представили су потпуно супротно лику који је изградио, тако да је он био сав нешто збуњен и преплашен. Баш је изгубио на ауторитету. 🙂 Иначе је превише филозофирао у филму, а заправо је на различите начине изговарао исту мисао. И други глумци баш нису били на висини задатка и глума „шкрипи“ негде на ивици толеранције.

Едукативни моменат: Иако је мислио да је направио играчку, творац играчака из XVIII века направио је, заправо, опасну ствар. Неке играчке и игре неће баш отворити врата пакла, али могу да буду опасне, па је чак и у игри добро бити опрезан.

Оцена наставника:

3(може плус)

schermata-smallПрича од прича (Il racconto dei racconti (Tale of Tales) 2015) је француско-британски филм који је режирао Италијан Матео Гароне. Ова европска бајка сачињена је из три необичне судбине краљевских породица које се тек овлаш додирују, да тако кажем.

Критички осврт: И глума и специјални ефекти су сјајни. Сцена када краљ Џон Рајли убија морску неман добра је и због ефеката, али и начина снимања. И већина других сцена је баш ефектна, на пример када сахрањују краља или када краљица Салма Хајек (у овом филму више него одлична), јурећи за сином, доспева у центар лавиринта и када се уверила да није ту, полако и достојанствено се враћа назад. Имао сам утисак као да свака сцена има неку своју симболику. Уз то, Матео је постигао све што је хтео; сцене које су мучне (када оштрач ножева одводи у шуму Ширли Хендерсон, како би јој, на њен захтев, одрао кожу), заиста то јесу, сцене које су застрашујуће (када Салма прогони двојника свог сина у сушари) потпуни су хорор, а сцене које су узбудљиве (када акробата спасава принцезу Бебе Кејв преко конопца разапетог над амбисом) више су него узбудљиве. 🙂 Уз све то, филм је пун емоција и све време окупира пажњу. Много је тешко остати равнодушан током гледања.

Занимљиво је да нити једна бајка није класична где добро побеђује зло и заправо, та граница добра и зла је прилично нејасна. Томе доприноси и радња која је непредвидљива, мада је некаква форма бајке препознатљива. Све у свему, необичан и уметнички одрађен филм.

Едукативни моменат: Краљ Тоби Џонс веровао је да има маестралан план да своју кћерку Бебе Кејв не уда и задржи уз себе. Међутим, десило се нешто што није очекивао и морао је да је уда за пећинског џина Гијома Делонеа, што је још и била најгора варијанта. Колико год да нам неки план изгледа савршено, увек треба рачунати да могу да се десе непредвиђене потешкоће. Зато није лоше имати и резервни план.

Оцена наставника:

5(бајковито сјајна)

return-to-nuke-em-high-volume-smallПовратак у средњу нуклеарну – том први (Return to Nuke ‘Em High Volume 1 2015) је четврти наставак саге о овој средњој школи која је направљена у суседству нуклеарне електране. Пошто је школска менза почела да дистрибуира храну која је контаминирана, ученици су почели да се претварају у агресивне постапокалиптичне ликове.

Критички осврт: На енглеском говорном подручју имају реч која би могла да опише овај… филм. Гласи: „unwatchable“, што би у буквалном преводу значило „негледљив“ (ако та реч у српском речнику уопште постоји, али јасно вам је на шта се односи). Ја бих још додао да је хумор у филму толико сведен, да је покушај да буде смешан ништа више од вређања интелигенције гледаоца. Што се саме радње тиче, па експлоатисана је до сада хиљаде пута, али то није основни проблем у овом филму. Проблем је што, заправо, радње и нема, већ се смењује једна бљувотина за другом, без правог завршетка. Има и поприлично секса и голотиње, а ваљда како би то „продало“ филм. У ствари, већ увиђам неки образац у крш филмовима чији је обавезан додатак и голотиња; најчешћи мотив је мутирање услед радиоактивне (обавезно флуоресцентно зелене) супстанце, а хумор балансира у покушају да буде пародија на друга остварења (увек неупоредиво боља) и онога што Амери називају урнебесним комедијама. Осим хумора у покушају, ту је обавезан и покушај да се шокирају гледаоци вулгарним алузијама и касапљењима. И сваки покушај било чега је, наравно, безуспешан.

Ипак, у овом филму има и нечег доброг – музика на журци је изненађујуће одлична.

Едукативни моменат: Нездрава храна никад није добро решење; не зато да се не бисмо претворили у мутирана чудовишта из глупих филмова, већ зато што може довести до приличних здравствених тегоба.

Оцена наставника:

1(односно нула)

Лако Је Критиковати 36

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

beowulf-smallБеовулф (Beowulf 2007) је анимирани филм (онај тип анимације који се добије компјутерским снимањем покрета правих глумаца) рађен према старој енглеској епској песми истог назива. Једно данско краљевство на северу терорише застрашујући трол. Због тога је краљ Ентони Хопкинс затражио помоћ јунака да их ослободи напасти. На његов позив јавио се Беовулф (тумачи га Реј Винстон) који је голорук успео да убије трола. Међутим, мајка тог чудовишта Анџелина Џоли сурово се осветила тако што је побила готово све Беовулфове људе. Самом Беовулфу понудила је погодбу коју овај није желео да одбије. Овом погодбом много је добио, али се испоставило да је много и изгубио.

Критички осврт: Прича је одлична, што и не чуди, с обзиром да се ради о делу из древних времена за које многи аутори кажу да је изузетне уметничке и историјске вредности. И у филму прича је обрађена сасвим добро и са сјајним акционим сценама. И сцене и анимација су веома занимљиви. Ово је један од оних покушаја да све изгледа реално, као на филму. И на моменте заиста изгледа, а свеукупно гледајући уопште није лоше. Заправо, занимљиво је да су се глумци у овом начину снимања (који ипак има нека ограничења) показали бољим него многи глумци који су глумели уживо. 🙂

Едукативни моменат: Сваки човек, па и велики хероји попут Беовулфа, имају тренутке слабости. Тренуци слабости имају своју цену, некада и превелику. Да ли ћемо је платити, зависи од тога да ли ћемо поклекнути.

Оцена наставника:

5(минус)

hobbit-unexpected-journey-ring-poster-smallХобит: Неочекивано путовање (The Hobbit: An Unexpected Journey 2012) је први део епско фантастичне трилогије коју је написао Толкин. Ово је прича из младости хобита из наслова (глуми га Мартин Фриман), кога је чаробњак Гандалф (Ијан Макелен) позвао у патуљачку дружину, како би патуљцима помогао да поврате домовину. Наиме, њу им је отео змај Шмауг. Он је опасан противник, али и путовање до планине, где живе патуљци, није ништа мање опасно.

Критички осврт: Сама прича је сасвим добра, права једна бајка. 🙂 На крају малко више амерички пренемагајућа, али добро. Има безброј детаља који су сјајне цаке. Рецимо, кад један од патуљака хрче, усиса ноћне лептириће, које потом издува, да би их наново усисао. А ови лете око њега све време. 🙂

Специјални ефекти су и даље и готово увек сјајни. Најмање уверљиве су ми биле, заправо, патуљачке секире. 🙂 Патуљци, а и сви остали, сјајно су одрадили своје улоге, посебно принц патуљака – Ричард Армитиџ. Прави је лик за ту улогу.

Едукативни моменат: Чаробњак је рекао хобиту да не може да осети живот закључан у свом дому. Нико то не може, иако модерне технологије пружају привид да може. Зато, идите мало напоље, дружите се и доживите авантуре. 🙂

Оцена наставника:

5(стандардна)

mimic-two-smallМимикрија 2 (Mimic 2 2001) наставак је филма из 1997. У овом филму џиновски инсекти, са посебним типом мимикрије – таквом да подсећају на људе, тероришу један део Њујорка. Наиме, појављују се лешеви људи без лица и детектив Бруно Кампос покушава да реши случај. Испоставља се да су све жртве у некаквој вези са ентомологом, наставницом у једној школи. Бруно најпре сумња да је она убица, али му временом постаје јасније да је на трагу нечем већем и ужасавајућем.

Критички осврт: Већ ми се почетак филма није допао. А и надаље ми није било јасно зашто праве мистерију, с обзиром да је у другом наставку познато оно што се испоставило у првом – да су мистериозни нападачи у ствари огромни инсекти са мимикријом таквом да подсећају на људе. А онда ми је постало јасније и не могу да кажем да је новоуведена цака лоша, али није ни маестрална. Исту оцену бих дао и глуми. И специјалним ефектима.

Ово је једна причица (деминутив намерно употребљен), која, дефинитивно, има рупе. Када детектив Бруно на крају спасава своју драгану, нико од присутних (а има их и то обучених агената) не примећује да је он, у ствари, инсект. И како су га, касније, колеге идентификовале, када није имао лице (јер је инсект појео лице свакој својој жртви)? Што се биологије тиче, такође има глупости. У филму је представљено да се инсект закачио за наставницу, а због њених феромона. Чак и да људи имају тако нешто, зашто би тај мирис привлачио једну еволуционо значајно удаљену врсту? Дакле, у жену се заљубио зглавкар. И при томе јој нуди парче пице као свадбени поклон. И уз то се топи од милине када га његова изабраница мази по глави. Да ли то има икакве везе са мозгом? Најгоре је што је то окосница целе приче.

Едукативни моменат: Наставница је задала ђацима да напишу текст о томе како би њихов живот изгледао да су неки инсект. Веома креативна идеја за час, морам признати и највероватније ћу је искористити. 🙂

Оцена наставника:

2(незаслужена)

galaxyg-smallИстраживање галаксије (Galaxy Quest 1999) је америчка комедија о бившим телевизијским звездицама, које су се прославиле СФ серијом „Истраживање галаксије“. Они више немају каријере, али су редовни на сајмовима где се окупљају обожаваоци поменуте серије. Тамо деле аутограме и жале што то морају да раде. Све се мења када их посете ванземаљци, који су серију протумачили као „историјске записе“ и којима је очајнички потребна помоћ. Чак су направили и свемирски брод по угледу на онај из серије. „Посада“ нема куд и мора да одглуми епизоду, овај пут одистински. 🙂

Критички осврт: Има добрих фора, али су такође и наивне, прилично „старе“, а и предвидљиве. Но, опет, измамиле су ми осмех. Цео филм је заиста ведар, пружа добру забаву, сјајну глуму и сасвим солидне специјалне ефекте. Уз све то, крај није типична америчка бљувотарија, мада јесте класичан хепи енд. 🙂

Још да приметим да је Сигурни Вивер у овом филму права лепотица. Некако је увек тај део ње маргинализован, али не и овај пут. Свакако плус. 🙂

Едукативни моменат: Некада животне улоге не бирамо ми, већ оне бирају нас. И лако може да се деси да је избор – онај прави. 🙂 Другим речима, неке прилике не треба пропустити.

Оцена наставника:

5(с мајушним минусом)

affiche-age-of-tomorrow-smallДоба сутрашњице (Age of Tomorrow 2014) је апокалиптични филм, а узрок за апокалипсу је метеор који треба да се судари са Земљом. Војска САД шаље екипу на метеор, како би тамо поставили бомбу и уништили га, али се убрзо открива да метеор није метеор и да тиме опасност по Земљу није прошла. Напротив.

Критички осврт: Филм је почео као лоша копија иначе лошег филма „Армагедон“ из 1998. Поставка радње је практично истоветна, а уз значајно лошију глуму, а једнако мелодраматичну. Надаље се радња разликује, али би лако могли да се нађу филмови из којих је и за тај део преузета идеја. Рецимо, ту су „Ејлијен“, „Свемирски војници“, „Прометеј“, „Џон Картер“, „Уздигнуће пакла“… Од много филмова је „ћапнуто“ мало или више.

Крцат је нелогичностима. Астронаути траже оружје да би ишли на метеор који треба да разнесу (заиста је потребно да IQ буде изузетно низак да бисте упутили такав захтев, а они треба да иду у свемир да спашавају цео свет). И пошто је ово фантастика испоставља се да им је оружје заиста било потребно. И некако га они и имају, иако им није дато. Водећа научница међу астронаутима Кели Ху која је пронашла портал ка планети ко зна колико удаљеној, дошла је на (брилијантну) идеју да Земљи пошаљу С.О.С. Океј, има она некакве појачиваче, али… Ма, потпуно је сулудо чак и дискутовати такву глупост. 🙂 За то време, на Земљи, снимак ванземаљских летелица је нејасан због дима и зато не могу да виде ватрогасце, који су се притајили и око којих дима уопште нема (што видимо када камера снима њих). 🙂 И опет на ванземаљској планети – Ентони Маркс безуспешно испаљује рафал у ванземаљца, да би другог (истог таквог) Кели средила ножићем… Углавном, у филму се смењују догађаји са Земље са догађајима са друге планете и истовремено се смењују глупост са глупошћу, да би последњи напад људи на ванземаљце био круна све те глупости. Тако да мотиви ванземаљаца, који су потпуно нејасни и нелогични, нису ни зачуђујући. Ипак, баш сам крај донекле поправља утисак.

Филм је крцат и општим местима, великим речима и стандардизованим ликовима, па тако имамо разочараног и бунтовног, али брилијантног Ентонија, који је антихерој, а у ствари је херој… И сви други ликови потпуни су клише. Малко се издвајају ватрогасци који облаче униформу у стилу суперхероја, а тако се и понашају и то је донекле шармантно. Додуше, сама сцена, када спашавају жену из зграде која гори, није довољно узбудљива ни за обичан, а камоли суперхеројски филм. У ствари, сваки покушај у филму да се направи нека узбудљива акција, остао је само на покушају.

Специјални ефекти су веома, веома слаби, баш као и цео овај… назовимо га филмом.

Едукативни моменат: Док су војници јуришали на ванземаљце оружјем, ватрогасац је користио – своју секиру. Наравно, то је још једна глупост у филму, али једна ствар се мора признати. Ватрогасац ће бити умешнији са секиром него са митраљезом јер коришћење ове алатке је део његовог посла. Не можемо очекивати од њега да ће бити добар војник, али ако смо добри у ономе што радимо могуће је да ћемо применом наученог из тог рада моћи да обавимо и какав други посао.

Оцена наставника:

1(на нула)

arq_ka-smallЕј-Ар-Кју (ARQ 2016) је футуристички филм у коме је свет у некаквом рату за престиж. Роби Амел је инжењер, коме је пошло за руком да направи перпетуум мобиле. У његову кућу упадају побуњеници и један од њих Адам Бучер гине зато што је дотакао направу. То покреће временску петљу и Роби и његова симпатија Рејчел Тејлор све време проживљавају исти дан, покушавајући сваки пут да пронађу најбоље решење и остану живи.

Критички осврт: Време које се непрекидно понавља захваљујући напредној машини далеко је од иновације. Прича, ипак, није лоша, мада јесте донекле предвидљива. Предвидљиво је било да је Рејчел једна од чланова банде. И овим вам нисам покварио гледање – исувише је било очигледно, готово од самог почетка.

Однос између главних глумаца Роби и Рејчел некако је недефинисан. Филм почиње тако што спавају у истом кревету, а испоставља се да јесу били заљубљени пар, па ипак, он је тек у току филма видео њене ожиљке на леђима. Да бисмо онда открили да она њега у ствари мрзи и тако даље. Све је то некако на стакленим ножицама. Но, глума је зато сасвим солидна, као и цео филм.

Едукативни моменат: У једном тренутку чула се пропагандна порука да они који забораве прошлост, у опасности су да је понављају. И то је заиста истина и заиста је опасност.

Оцена наставника:

4(солидаре)

my-science-projectМој научни пројекат (My Science Project 1985) је америчка научна фантастика о момку Џону Стоквелу кога у животу занима само поправка аутомобила. Школа му није приоритет, али да би је завршио мора да уради научни пројекат. Идући линијом мањег отпора, одлази на војни отпад како би пронашао било шта што би могао да представи као свој пројекат. И случајно проналази давно заборављену ванземаљску направу, за коју се испоставља да је некаква врста времеплова.

Критички осврт: На почетку филма заповест председника Двајта Д. Ајзенхауера била је да се уништи ванземаљски брод са (можда) посадом која је у њему. И то је најмање вероватан сценарио који би се десио у случају да армија САД дође у посед таквог објекта. Након тога уследила је прозаична тинејџ прича у којој је Данијел вон Зернек требало да буде класична хероина која упада у нежељене авантуре и због тога звоца свом драгану Џону Стоквелу, али некако није успела у тој улози. Или је била сувише неуверљива или сувише млада за такву ролу, не бих знао да оценим. Џонов пријатељ/пратилац Фишер Стивенс боље се снашао и унео ведрину. Тако да је ово једна ведра, плитка и надасве нелогична прича, са нефокусираном радњом и површно обрађеним ликовима.

Сама теорија, на којој се филм заснива, на стакленим је ножицама са све сценама које је прате. Наводни неандерталац уопште не личи на неандерталца, а извежбаног гладијатора и вијетнамске војнике побеђује троје клинаца из школе. У једном тренутку су се тркали са енергијом која је протицала далеководом… И престигли су је тако што је Џон у колима укључио турбо погон и постигао брзину од 120 км по часу… Шта рећи? 🙂 И остало ми је потпуно нејасно зашто је на крају шериф ухапсио наставника Дениса Хопера.

Филм помало наликује на „Повратак у будућност“, али са значајно мање уложеног труда у идеју и разраду и значајно мање уложеног новца. Такође, Џон је, изгледа, требало да буде пандан Траволти из „Бриљантина“, али ако то и јесте, онда је много, али заиста много блеђи.

Едукативни моменат: Када је Џон питао Данијел како то да, иако су четири године ишли у исти разред, никада нису разговарали, она му је одговорила да је све то време он живео испод кола, а она у књигама. Лепо је бавити се нечим и посветити се томе, али не треба запоставити ни друге аспекте живота.

Оцена наставника:

1(на два)

land-of-the-lost-smallЗемља изгубљених (Land of the Lost 2009) је прича о несхваћеном и дефинитивно ћакнутом научнику Вилу Ферелу који је направио тахионски апарат, чија је намена да отвори портал друге димензије где се преплићу прошлост, садашњост и будућност. Једина која верује у генијалност овог научника је Ана Фрил која је успела да га наговори да испробају машину. И испоставило се да машина ради и да их је одвела у чудесан, али и опасан свет.

Критички осврт: Филм има шмек „Путовања у средиште Земље“, али и још неких дела (попут једне од пустоловина Индијане Џонса, а ту је и један од наставака „Парка из доба јуре“), но није неоригиналан. У ствари, режисер је баш пустио машти на вољу јер земља у којој су се протагонисти нашли није баш испреплетана прошлост, садашњост и будућност нашег света, већ више Земља чуда. Рецимо, ту се нашао један интелигентни и осветољубиви тираносаурус (додуше нисам пропратио како су га се решили код сладолеџинице), а и примат какав никад није постојао и чији народ је открио знаковно писмо пре него што је и (људски) проговорио. 🙂 Међутим, након сата и десетак минута, машта је толико набујала да се претворила у небулозе. Животне теме у разговору са тираносаурусом и борба са гуштероликим ванземаљцима, који уз сву напредну технологију и морфологију која изгледа врло покретно, падају мртви на сваку ћушку, некако је мало, заправо мало више, превише. Уз то, има много неконзистентних детаља, па је један од њих да њихов пратилац примат час разуме, час не разуме шта они заправо причају.

Ликови су ми се допали, јер су потпуно сулуди. У ствари, толико су сулуди да су нестварни, баш као и свет у коме су се нашли. Машта је главни адут овог филма, али не и радња. Радња је нефокусирана и реално је и нема. Режисер је протагонисте сместио у нестваран свет и тамо им се нешто дешава. И то је то. Филм је направљен због комичних ситуација којих има дефинитивно, али то некако није довољно. Свеукупно гледајући ово је једна површна, комична и небитна прича, са солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Вил је веровао да постоји свет у коме се прошлост, садашњост и будућност преплићу и због свог уверења чак је био избачен из научних кругова. Ми не морамо ићи тако далеко да нас избацују из било чега, али можемо да верујемо у неки бољи свет, да маштамо о њему и да покушамо да га створимо.

Оцена наставника:

3(и још мање од овога)

hottubtimemachinetwo-smallЏакузи времеплов 2 (Hot Tub Time Machine 2  2015) је наставак филма из 2010. Још у прошлом наставку, протагонисти су изменили прошлост у своју корист и уживају у великом богатству које су стекли, мада не баш потпуно задовољни. Роб Кордри је направио велику журку у својој великој кући, али га је неко од гостију погодио у незгодно место. Како би спречили да умре, Робов син Кларк Дјук и пријатељ Крејг Робинсон га уносе у џакузи који их одводи у будућност. Веома брзо схватају да одатле долази и убица и они су намерни да га нађу.

Критички осврт: Почетак је баш обећавао. И надаље није било лоше. Поставка је као у „Повратку у будућност“ други део, па се јавља алтернативна будућност и прича која то сасвим добро прати. Крај је малко претерано шизоидан, али добро.

Филм није досадан, напротив. Има добре глуме и доброг зезања, а има и сатиричних момената о будућности, односно садашњости – која је доведена до екстрема, па су програми уживо банализовани и потпуно морбидни. Све у свему, паметно и врцаво испричана прича, можда за коју нијансу блеђе од претходног наставка.

Едукативни моменат: Управо емисије будућности, које сам помињао, добро осликавају оно што нам се данас нуди: кич, неукус, двоструки морал (не само неморал – ово је много горе), нехуманост и да не набрајам. Адам Скот је најпре одобравао овакве емисије, али када је и лично био уплетен, више му није било свеједно. Нама изгледа као да нисмо лично уплетени јер оно што се дешава иза екрана изгледа далеко. Па, ипак, када погледамо наше друштво и нашу децу, постаће нам јасно да утицај, који те емисије остварују, прилично нас лично погађа.

Оцена наставника:

4(плус)

horsemen-smallКоњаници (Horsemen 2009) је верзија приче о јахачима апокалипсе, смештена у оквире колико-толико реалног крими-психолошког хорора. Детектив Денис Квејд ради на необичним случајевима убиства, која изгледају ритуално, а веома брзо постаје јасно да је убица више и да себе називају – јахачима апокалипсе. Како истрага одмиче, случај постаје замршенији и испоставља се да је танка граница између убице и жртве.

Критички осврт: Загонетка, коју филм прави (и која је за овакав тип филмова обавезан покретач радње) није лоша, мада има делова „позајмљених“ из филма „Седам“ из 1995. (у оба филма жртву су натерали да поједе нешто што је касније детективу било траг за даљу истрагу, али има и других сличних детаља). Овај новији филм, ипак, није паметан као овај старији и мотиви убиства су прилично јасни и прилично предвидљиви, те тако и ко може бити убица. Но, опет некаква мистерија постоји током филма и она у довољној мери држи пажњу. Продукција и глума су добри (мада ово потоње повремено мелодраматично), а специјални ефекти су, рецимо, солидни.

Не бих оштро да судим о филму јер није у „мом“ жанру и са њим има тек благе додирне тачке (те да не испадне да сам априори против свега што није фантастично), али, ипак, свеукупно гледајући, ово је једно сасвим осредње дело.

Едукативни моменат: И овај филм се бави приоритетима. Денис је трагичан лик јер је због превеликог ангажовања на послу запоставио сина. Ерик Балфур је, опет због хомофобије, одбацио рођеног брата. Да ли је уопште нешто прече од људи које волимо и који су нам породица? Мислим да није потребно одгледати овај филм да би се одговорило на то питање.

Оцена наставника:

3(таман таква)

Лако Је Критиковати 15

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Star_Trek-88976-large (Small)Звездане стазе (Star Trek 2009) је филм о томе како је капетан Кирк (Крис Пајн) постао капетан. Његов отац Крис Хемсворт, у тренутку када се Кирк родио, жртвовао се како би спасио људе са свог брода током напада ромуланског капетана Ерика Бане. Двадесет и пет година касније, федерација којој звездана флота припада наново се суочава са истим Ромуланцем, односно истом претњом. Кирк је тек завршио академију, као и чланови његове посаде, али стицајем околности преузима заповедништво над свемирским бродом Ентерпрајзом и покушава да спречи Ерика да не уништи Земљу.

Критички осврт: Поједини филмови пате од тога што су спори, а код овог је ствар потпуно другачија – овај филм је прединамичан. У нешто мало више од два сата нема празног хода и догађаји се нижу један за другим без одуговлачења, но опет је све приказано како би све било сасвим јасно. Динамици филма доприносе и ликови који као да су сви од реда хиперактивни. 🙂 Но, добра глума, одржива прича, сјајни специјални ефекти, ама све у филму је тако одрађено да представља пример како филмови из саге „Звездане стазе“ треба да изгледају.

Едукативни моменат: У неколико наврата се у филму могу видети сукоби мишљења Кирка и Спокија (Закари Куинто). Споки је то пресекао тако што је Кирка депортовао на ледену планету, што није добро решење и чињеница јесте да је јако тешко водити и закључити аргументовану расправу, посебно ако сукобљене стране нису равноправне. Мора да се прихвати да свачија логика, па и мудрог Спокија, може да се оспори.

Оцена наставника:

5(с мајушним минусом)

star-trek--into-darkness-poster (Small)Звездане стазе у тами (Star Trek Into Darkness 2013) је наставак претходног филма. Овог пута звездана флота суочава се са мистериозним дезертером Бенедиктом Камбербачем који напада најпре архиву флоте, а потом и сам војни врх. Након што је побио неколико највиших официра, међу којима и капетана Ентерпрајза Бруса Гринвуда, сакрио се у ненастањену зону Клингонаца. Нови-стари капетан Кирк (Крис Пајн) креће у потеру за њим, а са собом носи и торпеда која је обезбедио адмирал Питер Вилер. Проблем је у томе што Клингонци нису пријатељи људи и упад на њихову територију могу протумачити као објаву рата.

Критички осврт: Овај филм је рађен у истом маниру као претходни, тако да је све време динамичан (толико да понекад ликови нису успели да изговоре ни целу реченицу) и некако је реално очекивати да ће у свим тим дешавањима да се поткраду и неке грешке. Међутим, има их тек пар ситних (попут последње борбе између Бенедикта и Закарија Куинта, када Бенедикт бацака Закарија уназад више пута, иако су све време на крову не баш толико велике летелице) и не кваре утисак. Оно што ме фасцинира је што је режисер Џеј-Џеј Ејбрамс успео да направи добру свемирску фантастику, а без величанствених напредних цивилизација, застрашујућих чудовишта и необјашњивих феномена. То је некако надокнадио садржајном причом, виспреним надмудривањем непријатеља и добром акцијом која се све време одвија на ивици колапса јунака и њиховог чувеног свемирског брода.

Едукативни моменат: Зои Салдана, официр заљубљена у свог колегу Спокија (Закарија), замерила му је да у тренутку када је намеравао да жртвује свој живот није осећао ништа јер га је било брига за њу и како би се она осећала. Он јој је објаснио да је одабрао да не осећа ништа јер би у противном осећао страх, бес, конфузију и усамљеност. Из овог њиховог разговора следе макар две поруке. Једна је да не можемо судити о поступцима других на основу својих личних осећања, а друга је да нико, па ни сам Споки, не може да одабере да не осећа (чим му је познато каква осећања наступају у таквој ситуацији). И треба да прихватимо да се свако са таквим осећањима бори најбоље што може.

Оцена наставника:

5(мало слабија него претходна)

onesheetЉуди у црном 3 (Men in Black 3 2012) је трећи наставак саге о тајној организацији која се брине о ванземаљцима. Из затвора на Месецу, уз помоћ Никол Шерзингер, успева да побегне опасни ванземаљац Борис Животиња (Џемејн Клемент) и враћа се у прошлост како би убио Томија Ли Џоунса, ветерана Људи у црном. Када је био млад, крајем шестдесетих година, овај агент Људи у црном (као млађег га глуми Џош Бролин) откинуо је руку Борису и поставио штит око Земље који је уништио читаву Борисову расу (која се намерачила на инвазију на Земљу). Зато се сада зверка времепловом враћа управо у тај период да убије агента пре него што се то деси, али за њим креће и Вил Смит, Томов партнер, како би га спречио.

Критички осврт: Филм ме искрено није фасцинирао. Додуше, режисер Бани Соненфелд је прилично елегантно решио петљанцију са путовањем у прошлост тако што је увео више могућих, паралелних будућности, па чак и петодимензионално биће (Мајкл Сталбарг) које може све да их види. Ипак, није објаснио како промена будућности није утицала и на Вила Смита, који са прошлошћу тако измењеном, не би ни требало да буде члан организације Људи у црном. Грешака у филму има, па тако на самом почетку када Борис прави рупу у зиду затвора на Месецу сви (укључујући и Никол) бивају усисани у свемир, што је мало вероватно да би се десило, а и на рампи за полетање Апола 11, Борис руши пола лифта како би извукао Вила ван, да би лифт био неоштећен у сцени одмах после. Такође је нелогично да Људи у црном очајнички покушавају да закаче штит за поменуту ракету Апола 11, када већ имају најразноврсније ванземаљце у својој бази који могу да им однесу тај штит својим бродовима (како су иначе доспели на Земљу?). Борис у завршној сцени борбе показује моћи телекинезе које све до тада није имао. Но, морам да кажем да је прилично добро испао као чудовиште комплетно сачињено из некаквих пауколиких канџи. 🙂

Дијалози су ми некако спори, мада јесу виспрени, посебно када двојица агената причају са Ендијем Ворхолом, кога глуми Бил Хејдер. Прича је врло обична за такав филм, мада крај у доброј мери поправља утисак. Утисак поправљају и неке сцене, као када се Вил бори са џиновском рибом на врло оригиналан начин.

Едукативни моменат: Паралелне или алтернативне будућности у филму говоре нам да је све могуће и да не постоји нешто што је зацртани пут, судбина. Много тога зависи од нас и треба да делујемо.

Оцена наставника:

3(и са плусем и са минусом)

evil-dead- (Small)Зли мртваци 2 (Evil Dead II 1987) је хорор који се дешава у једној колиби у шуми, а у коју су дошли двоје младих како би провели викенд. Колиба не припада њима, већ научнику који проучава окултно. Он је пронашао књигу мртвих и наснимио превод на магнетофон. Радознали момак Брус Кејмпбел пустио је снимак и тако чуо професоров превод из књиге, али и ослободио демоне који су му одмах запосели девојку, а њега почели да прогањају. У међувремену, у колибу пристиже и професорова кћерка и њен дечко-колега, као и двоје водича. Све њих нападају демони, али професорова кћерка, такође научница, може да их победи ако наново прочита речи из књиге.

Критички осврт: Ово је потпуно дијаболичан филм, који због смешних специјалних ефеката, а и сцена, да се не лажемо, уопште није страшан, напротив. Режисер Сем Рејми није хтео да остави публику да чека и хорор почиње већ у петој минути филма, са потпуно суманутом радњом, под условом да радње уопште овде и има. Дани и ноћи смењују се чудном брзином, а Сунце на заласку превазилази све рекорде у величини. Глума је поприлично лоша, посебно главног глумца Бруса, мада и остали нису претерано на висини задатка. Но, мање-више су непознати глумци, а и они који су и успели да остваре неку каријеру, прилично је танка.

Оно што диже рејтинг овом филму су идеје које су толико сулуде, да не можете остати равнодушни на њих. Рецимо, пуњене животиње смеју се злокобно, али то чине и књиге, а смеје се и стона лампа и при томе превија од смеха. Или када глава Брусове девојке гризе Бруса за руку и да би је се ослободио, он је фиксира стегом (попут оне на часовима техничког) или када су му демони запосели руку, она га удара свим могућим кухињским посуђем. И онда да би досегла нож, вуче онесвешћеног Бруса ка том ножу и при томе стење од напора! Али оно што следи је још смешније: Брус одсеца руку моторном тестером и при томе виче: „а ко се сад смеје?“ Или када професорова кћерка вуче човека по поду, а који је пробуражен неким чудним бодежом и он, јадник, кука, а она му хистерично виче да умукне. 🙂 При томе шансе да преживи онакву повреду и да га након тога вукља свуда по колиби, равне су нули. Има тога гомила и не могу да кажем да није забавно. 🙂

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је невероватно тешко пронаћи било шта едукативно. Ако бисмо направили филозофију од нечега што је тек пука лудорија, те замислили да су демони против којих се Брус бори заправо његове фобије (рецимо његова девојка демон која хоће да му узме душу би могла симболисати његов страх да ће у вези са њом изгубити своју индивидуалност), онда је јасно колико су оне заправо ирационалне.

Оцена наставника:

3(уз сву добру вољу)

walt-disney-studios-tomorrowland-movie--disneyexaminer-game-changers (Small)Земља сутрашњице (Tomorrowland 2015) је прича коју приповедају Џорџ Клуни и Брит Робертсон, а које је одабрала необична девојчица Рефи Кесиди (за коју се испоставља да је робот), да виде град са напредном технологијом. Џорџ је у овом граду обитавао када је био мали и тада је осмислио машину која прогнозира будућност. Испоставља се да је та будућност за Земљу погубна и да једини ко може да је спаси – Брит.

Критички осврт: Филм је баш добар, пре свега због техничке перфекције и порука које шаље, а које се разликују од сличних еколошких (приказаних у апокалиптичним (због људског немара, наравно) филмовима). Такође ми се допао и зато што главни антагонист Хју Лори није негативац у правом смислу речи, већ је његова улога некако отрежњујућа и све што он каже, у ствари, и те како има смисла. Протагонисти и антагонист у овом филму су заправо два супротстављена реална става и онај који ће преовладати одлучиће о судбини Земље у нашим реалним животима.

Иако филм вуче на дечји, баш и није због прилично сурових сцена, а богами има и убистава. Сама радња је поприлично запетљана и прави се мистерија тамо где је нема, а нисам успео да испратим зашто протагонисте уопште јуре роботи убице. Свемирски брод који крије Ајфелова кула ми се као идеја, пак, допала јер је некако баш храбра чак и за СФ. Има још таквих луцкастих решења, па тако људи скачу из једног у други базен који је заправо висећи, а сцене са тахионским честицама сјајно су осмишљене. Сама поставка да су се највећи умови и креативци Земље удружили да направе све што могу да замисле, неоптерећени политиком и корупцијом, не само да је сјајна, већ би могла да се развије у читаву идеологију.

Едукативни моменат: Хју је објаснио зашто се људи нису уплашили апокалипсе, већ је „пригрлили“ (у филмовима, књигама и другим делима) или је напросто прихватили, без наде или идеје да могу да је спрече: сурова прогноза будућности не захтева од нас ништа данас. Није потребно да уложимо никакав труд. Е, па, то је лош став.

Оцена наставника:

5(може)

sky-captain-and-the-world-of-tomorrow-f9cb (Small)Небески капетан и свет сутрашњице (Sky Captain and the World of Tomorrow 2004) је филм из тзв. дизелпанк жанра, који је рађен у маниру филмова из педесетих година прошлог века. Гвинет Палтроу је амбициозна новинарка која истражује мистериозне нестанке светски познатих научника. Баш у то време њен град Њујорк тероришу џиновски роботи, а једина одбрана града је Небески капетан Џуд Ло. Џуд и Гвинет су бивши љубавници и они се наново повезују, али овај пут професионално, те откривају да су мистериозни нестанци и роботи у вези и да они представљају тек део застрашујућег плана да се уништи цео свет.

Критички осврт: Овај филм приказује како би изгледали ти древни филмови да су имали могућности за добре специјалне ефекте. Чак је квалитет тих ефеката намерно умањен како би филм имао шмек тих давних времена, а и цела продукција је тако урађена. Рецимо, када авионом лете изнад мапа, таласи које одашиљу радио-емитери виде се као нацртани кругови, а Џуд да би спречио Гвинет да учествује у самоубилачкој акцији онесвешћује је ударцем песнице… Заиста генијално, мада филм има и наивних момената, посебно у последњим борбама са роботима и петљањем са дугмићима (који су сви на изволте) у ракети.

Иако бих се тешко натерао да одгледам неки старињски филм, овај ме дефинитивно није сморио. Чак, веома је забаван и са честим и неочекиваним променама амбијента. Час су на Хималајима, час сам имао утисак да гледам неки филм из Првог светског рата, час да гледам „Парк из доба јуре“… Па, ипак, иако изгледа као да је у хаосу, радња је сасвим у реду и има своју логику. Растерећена је од општих места (посебно на самом крају) и чак донекле и изненађује. Прича је, дакле, квалитетна, а филм је урађен некако естетски – толико да има и претеривања. Рецимо, у ракети је постављен грандиозни кип ратника са све мачем у рукама (зашто, забога?!?), а боје које су углавном мрке и браон, како би се, ваљда, дочарала продукција педесетих, некако су размазане, као на сликарском платну.

Уз добре глумце и све наведено овај филм даје један добар утисак и вреди погледати га.

Едукативни моменат: Гвинет је у њеном старињском фото-апарату остало филма тек за две слике. И иако је сведочила најразличитијим чудима, све време је чекала нешто што ће засенити све њих. Некада толико много очекујемо, да заборављамо на све оне лепе, нама обичне ствари, у којима треба уживати.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

The_Last_Stand_poster (Small)Икс-људи: Последње упориште (X-Men: The Last Stand 2006) је трећи филм из саге о икс-људима, мутантима који имају супермоћи захваљујући променама на генима. Међутим, обични људи су пронашли начин да изврше супресију тог гена тако што су искористили крв дечака, такође мутанта, у чијој близини остали мутанти губе моћи. То наилази на неодобравање главног негативца мутанта Магнета (Ијана Макелена), који сматра да је то заправо оружје против њих и позива мутанте истомишљенике на борбу против тога. Као највеће оружје користи васкрслу Фамке Јансен, чије су моћи ултимативне, али која је психички веома лабилна, толико да убија човека кога воли Џејмса Марсдена, као и професора Патрика Стјуарта. Једини који је може спречити у том суманутом бесу, али и зауставити Магнета јесте Вулверин (Хју Џекман).

Критички осврт: Ово је поприлично слојевита и компликована прича, коју још више компликује то што се потпуно ослања на претходни наставак, тако да ју је јако тешко пратити ако нисте гледали други филм. Вероватно може, али би неки детаљи можда остали неразјашњени, као што је одлука Ане Паквин да добровољно прими вакцину. Она има моћ да преузима моћи од других мутаната, али јој је кожа отровна, те када их додирне изазива да се разболе. То се у филму нигде јасно не каже.

Ако занемаримо то, филм је сасвим добра суперхеројштина где укрштају моћи разноразни икс-људи, међу којима их има баш кул. Рецимо, једна од студенткиња професора Патрика пише тако што напросто прелази руком преко листа свеске, а Ерик Дејн може да се вишеструко мултиплицира и наново споји све реплике у једног човека. 🙂 Ипак, моћи тек постају сјајне у борби на крају. Па тако позитивка Елен Пејџ, која може да пролази кроз зидове, трка се са негативцем Винијем Џоунсем, који главом руши те исте зидове, а како би прва стигла до дечака кога треба да спаси. Или када се боре Шон Ешмор, који производи лед и Арон Станфорд, који производи ватру и шикају те своје супстанце један на другог, што изгледа као борба чаробњака. Има тих занимљивих идеја још, а све подупрто сасвим пристојним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Тек када је Хју Џекман схватио да морају да делују као тим, савладали су Магнета. Иако сам има изузетне моћи – излазе му сечива из зглобова прстију и практично је бесмртан, то није могао да обави сам. Колико год да смо моћни, односно способни, некада неке послове можемо урадити само уз помоћ тимског рада.

Оцена наставника:

4(са звездицом)

Monsters_uni_post_ (Small)

Универзитет за чудовишта (Monsters University 2013) је цртаћ, преднаставак филма „Чудовишта из ормара“ и уједно је први преднаставак у историји „Пиксара“. Радња прати главне ликове из првог филма, чудовишта Салија и Мајка (пре свега овог другог), током прве године студија на престижном Универзитету за монструме. Иако је убрзо након упознавања међу њима дошло до ривалства, сплет околности их тера да сарађују и временом постају најбољи пријатељи.

Критички осврт: Овај цртаћ, који приказује свет шарених чудовишта, можда више одсликава живот него неки озбиљни играни филмови. Мајк све време покушава да оствари свој сан застрашивача и у томе – не успева. Нема помпезне победе на крају филма која би гледаоцима показала да се сваки рад исплати јер, напросто, неке жеље нису достижне, ма колико год се трудили да их остваримо. Па, ипак, филм нуди нека друга решења, оптимистичан поглед на живот и људе, односно монструме и заиста је забаван. Веома ми се допадају поруке које шаље о пријатељству, тимском раду и раду уопште.

Едукативни моменат: Мајк је заиста много радио на томе да постане застрашивач, што му је био сан из детињства, али у томе није успео. Напросто, није био довољно страшан. Нико од нас није способан да уради све што жели, ма колико то жели и ма колико се трудио. Ограничени смо својом физиономијом, интелектуалним способностима и много чиме другим; не може свако од нас бити Новак Ђоковић, на пример. Ипак, Мајк је остварио неке своје жеље и он је постао тренер свом пријатељу Салију, који јесте постао застрашивач и то је постао веома поступно. Најпре су обојица разносила пошту у фирми, потом су радили у кафетерији, па шта све не, да би постали оно што су желели. И у сваком послу су се показали, односно трудили су се да буду најбољи. Нека је посао који радимо наша прва, друга, трећа или већ која по реду жеља, треба да се трудимо да у том послу остваримо напредак и да напредујемо.

Оцена наставника:

5(ружичаста)

mythica-the-darkspore777 (Small)Митика: Мрачна спора (Mythica: The Darkspore 2015) је епска фантастика и други део саге „Митика“. Главну улогу има чаробница Мелани Стоун која је одбегла робиња и тзв. некромансер, што отприлике значи да ствара чаролије узимајући животну силу од других. Други некромансер Метју Меркер жели да се докопа камена (мрачна спора) који има изузетну моћ и чини да армије буду непобедиве. Тај камен су му отели други чаробњаци и распарчали га, те сваки део сакрили на четири стране света. Метју је успео да нађе један део, али Мелани, са својом дружбом, креће у поход како би му преотела други и осујетила га да чини зло људима.

Критички осврт: Продукција овог филма је попут оне у серијама Скај-Фај канала (само што би ово била неуспела верзија „Ксене, принцезе ратнице“), а таква је и радња – историју ликова немогуће је разумети без претходног наставка, мада је главни мотив радње релативно схватљив. Дакле, он јесте схватљив, као и краткорочни циљеви ликова – зашто раде то што раде, али је нејасно зашто баш тако раде, те све време има много бесциљног трчања и назови борбе. Радња је, заправо, у хаосу; час су овде, час пролазе тамо, те једва проналазе пут кроз магични портал у некаквом Стоунхенџу, да би тек неколико метара даље изашли кроз какву рушевину…

И ликови који се појављују, не само да нису неопходни, него нису ни најјаснији (баш као ни чудовишта из мочваре, који су нека блажа верзија зомбија). На почетку се појављује чаробњак Кевин Сорбо, који је изгледа ту само да исприча причу која је почетни замајац радњи јер иако је обећао да ће се вратити, више се не појављује. Ту се појављује и потпуно небитни робовласник, коме се даје много више кредита него што заслужује, баш као и његовим двема помоћницама ратницама за које је нејасно за кога уопште раде, а Роки Мајерс је ваљда ту само да покаже да је лепо набилдован. Иако је Мелани имала провиђење да ће њих двоје бити љубавници то се није десило, баш као што се ништа специјално није десило ни са његовим појављивањем јер никакву значајну улогу није одиграо. На њега је наводно чаробњак Метју бацио клетву, али какву и због чега, није речено. Од мистичних ликова у филму се појављују чаробњаци који су са њиховим светлосним моћима потпуно класични, а и други ликови (патуљци, орци, виле, змајеви) преузети су из „Господара прстенова“ и сличних остварења. У ствари, сва главна чаробна створења су ту. Па, ипак, за четири главна лика није јасно какве моћи имају јер час Џејк Стормен лечи смртно рањену Николу Посенер, час она лечи њега, а и сама Мелани на змаја испаљује некакву светлост из руке, али то у другим (исто тако опасним приликама) не може да понови.

Дијалози су испуњени назови великим речима, а које су бледи покушај да се разговору да на тежини. Глума је, рекао бих, још блеђа. И да поменем да су на почетку филма сцене сецкане кратким приказима дивљих животиња. Као биолог могу само то да поздравим и приметим да је лепо убацити „Опстанак“, али му не видим смисао. Баш као ни целом филму.

Едукативни моменат: Меланини пријатељи су листом били забринути за њу да ће је Метју увући у свет зла, али испоставља се да је то немогуће ако она то не жели. Уколико смо довољно самосвесни, те нисмо поводљиви, на то да ли ћемо бити зли или добри утиче искључиво наша одлука.

Оцена наставника:

1(ни поправни не помаже)

Dragonball-evolution-poster (Small)Змајева лопта: Еволуција (Dragonball Evolution 2009) је филм урађен према манга причи. Џастин Четвин је момак који тек што је напунио осамнаест година и живи са дедом Рандалом Дуком Кимом, мајстором у борилачким вештинама. Деда обучава свог унука, али му не дозвољава да научено примени над насилницима који Џастину чине школски живот неподношљивим. Џастин ускоро и открива зашто га је деда заправо тренирао јер се појављује зли ванземаљац Пиколо (Џејмс Марстерс), који жели да уништи цео свет. Џастинова мисија постаје да спречи Пикола у тој намери.

Критички осврт: Искрено, нисам неки познавалац манге, али ми нису ни сасвим непознате. У овом филму манга се препознаје кроз причу, али пре свега кроз ликове. Прецизније, кроз њихов имиџ, фризуре, покрете, понашање… Мада када зборим о ликовима, потпуни су стереотипи, а неки баш нису ни јасни. Рецимо, Џејми Чон је добра девојка, али се дружи са насилницима у школи. Организује журку на којој Тексас Бетл креће металном шипком на Џастина, те је све то нормално, без ичије вриске, нико не зове полицију и журка се надаље одвија као да се ништа није десило. Кад смо код нелогичности, Чау Јун-Фат час може да скакуће метрима високо, малте не да лебди, час не може преко усијане лаве. Такође је нејасно зашто је направљен увод на почетку, када је све то Чау Јун-Фат поновио крај логорске ватре. Понављање је мајка мудрости, али прича је далеко од било какве мудрости. Другим речима, није баш толико компликована да се не да разумети, напротив, веома је сведена и не превише оригинална.

Специјални ефекти нису баш увек на висини. Рецимо, нису најуспелија уздизања камених торњева около Пикола, као и принудно слетање возила у коме је дружина у том тренутку. А и маска мајмуноликог уништитеља није богзна шта. Сцене туче су коректно урађене, а посебно се издваја она с почетка када се Џастин Четвин у ствари и не бије са насилницима из школе, већ тако вешто избегава њихове нападе да су они на крају пребијени, а њихова кола демолирана. Касније туче су са све изливима светлости, што је већ уобичајена пракса у оваквим и сличним филмовима. И не превише фасцинантна, напротив.

Главни негативац Џејмс Марстерс као лорд Пиколо и поред маске која је требало да му да застрашујућ изглед, заправо изгледа сасвим благо, а последња сцена где је он у ствари преживео и где га једна Кинескиња лечи, опште је место које најављује наставак. Вероватно ћу га одгледати, ако га буде, али не мислим да је добра идеја да га буде уопште.

Едукативни моменат: Џастин је успео да победи Пикола онда када је прихватио и своју лошу страну. Ако не идемо у екстрем попут њега да је свако од нас прикривено чудовиште, онда само треба да разумемо да имамо својих врлина и мана и тек ако прихватимо и ово потоње, моћи ћемо да сагледамо наше реалне могућности. И наравно, шта треба поправити.

Оцена наставника:

2(са плусем за труд)