Лако Је Критиковати 103

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

konjic (Small)VКоњић Грбоњић (Конёк-Горбунок 1947) је руски цртаћ о момчићу Ивану који је био најмлађи од тројице браће и кога су сматрали за будалицу. Његова старија два брата бавили су се земљорадњом. Били су озлојађени што им сваку ноћ неко гази жито, па су одлучили да направе заседу. Међутим, њих двојица су заспали, а само је Иван остао на стражи. Он је и ухватио „зликовца“; то је била краљица кобила која му је даривала два златногрива коња и једног маленог, грбавог, са којим је Иван постао пријатељ. Руски цар се загледао у дивне Иванове коње и затражио да му их прода. Иван је то учинио, али примопредаја није ишла лако, пошто је коње могао да укроти само Иван. Зато га је цар поставио за дворског коњушара. То је угрозило дотадашњег остарелог коњушара и овај је одлучио да се освети Ивану тако што ће му задавати немогуће и по живот опасне задатке. Но, ту је верни Коњић Грбоњић, који је увек помогао момку да изврши задатак и жив се врати у престоницу.

Критички осврт: Још док сам био мали било ми је јасно да Руси умеју да направе прелепу бајку, без обзира да ли је анимирана или играни филм. Такав је случај и са овом. Нарације има тек на почетку и почиње као у свакој бајци, а све касније је приказано или кроз сцену или кроз дијалоге, баш како и треба. При томе урађена је са лакоћом и уз заиста много маште. Једино што бих замерио је да су сцене за неколико нијанси више растегнуте но што би морало да буде.

Едукативни моменат: Иако је грбав и са великим ушима, те ни налик горостасним и златногривим коњима, Коњић Грбоњић је имао један непроценљиви квалитет: био је Ивану одан пријатељ. Пријатеље и треба да бирамо само према том квалитету.

Оцена наставника:

5(може и мора)

tajna (Small)Тајна треће планете (Тайна третьей планеты 1981) је још један руски цртаћ, овог пута у СФ жанру. Експедиција са Земље у саставу капетана Зеленог, професора Селезњова и његове ћерке Алисе креће у потрагу за ретким животињама за московски зоолошки врт у свемирском броду по имену „Пегаз“. Археолог Громозека их саветује да посете планету Капетана, јер су чувени капетани и пустолови Ким и Буран за време својих експедиција сретали много јединствених животиња. Све што екипа треба да уради је да провири у дневнике тих капетана. Међутим, испоставиће се да је тај задатак много тежи него што су мислили.

Критички осврт: Потпуно је инфантилан филм, али ме је очарао маштом. Анимација у појединим деловима подсећа на пајтоновску, али је тема, наравно, потпуно другачија.

Едукативни моменат: Капетан Зелени је закључио да експедиција није успела јер нису сакупили много животиња, али га је Алиса демантовала. Стекли су много пријатеља и доживели авантуру о којој ће моћи да прича у школи. Некада успех није очигледан, али не значи да је мање значајан.

Оцена наставника:

5(јака као и претходна)

applealpha (Small)IVСеме Јабуке – Алфа (Appleseed Alpha 2014) је анимирани филм рађен према стрипу истог аутора који је радио и „Духа у љуштури“. Свет је руиниран након рата и у великом, разрушеном Њујорку двоје најамника покушава да отплати своје дугове Дворогом (главном криминалцу) извршавајући ситне задатке на које их Двороги шаље. На последњем таквом задатку случајно су спасили двоје људи који су такође на мисији, али довољно великој да ће утицати на судбину целог Њујорка (или онога што је од њега остало) и заувек променити животе двоје главних јунака.

Критички осврт: Сама поставка је класична; двоје плаћеника наилазе на младу и крхку девојку која је кључ за спасење света. Никад ми неће бити јасно то истрајавање да слабуњави ликови буду хероји филма који побеђују све сурове изазове (обавезно уз не малу помоћ значајно јачих споредних ликова), али добро, и то може да буде порука да физичка снага и (натприродне) моћи нису неопходне да би неко допринео општој добробити. Надаље, радња није лоша, али се одвија већ много пута виђеним редоследом и уз све већ виђене детаље. Тајна коју проналази Талос је просторија испод рушевине, а до које се долази укуцавањем одређене шифре. Познато?

Симболика на којој аутори приче инсистирају се односи на грчку митологију. Главни лик Бријареј је у митологији сторуки див (један од Хекатонхејра), главни антагониста је Тал или Талос, бронзани човек и чувар Крита, а хероина Ирис или Ирида је богиња дуге итд. И она има кључ за Олимп, обећани рај очигледно предвиђен за богове. Све то прате супермоћи јер је ретко који од њих одистински човек.

Анимација је на моменте сјајна, али је углавном сувише укочена. Некако је роботска, иако нису сви ликови роботи. Решења за роботе су делимично занимљива. Главе су им дизајниране симпатично, а тело је класично суперхеројско. Акција, односно борбе су сасвим добро одрађене. Неке сцене су прилично ефектне, иако се борба уопште не види, попут оне када се сукобљавају Двороги и Талосова десна рука Никс. Углавном, цео филм и визуелно и у сваком другом погледу није лош, мада је далеко од инвентивног, а још даље од ремек-дела анимираног СФ-а. Да, дијалози су могли да буду и виспренији.

Едукативни моменат: Ирис је рекла Дунан да она жели неко боље место као што је Олимп, а одустаје од света у коме већ живи. Некада ћемо срећу наћи на неком другом месту, али је свакако добро и да место у коме живимо учинимо што бољим за нас.

Оцена наставника:

4(коректна)

the-handmaids-tale-movie-poster (Small)VПрича једне слушкиње (The Handmaid’s Tale 1990) је дистопијски филм рађен према истоименој књизи Маргарет Атвуд. У блиској будућности, у САД (који се сада зове Република Гилеад) води се некакав рат који је изазвао загађење и последице по већину становништва – стерилност. Наташа Ричардсон и њен супруг Рајнер Шене покушавају да са својом кћерком пребегну у другу државу. Бег није успео и Рајнер гине, а Наташу хапсе. Она је даље подвргнута посебном третману у логору за жене, како би је припремили да буде слушкиња и сурогат мајка за двоје богаташа. Глава те богаташке породице је Роберт Дувал и он је један од главних војних заповедника који успоставља нови друштвени поредак у коме је улога жене сведена на рађање. Ипак, он симпатише Наташу, те постаје близак са њом. У томе види шансу покрет отпора који успоставља контакт са њом и врбује је да изврши атентат на Роберта. Наташа ће морати да донесе неке судбоносне одлуке, тим пре што јој време као слушкињи истиче јер није остварила своју улогу, односно није затруднела.

Критички осврт: Ако изузмемо некако трапаво изведену сцену с почетка, ово је једно врло озбиљно драмско остварење уз одличну причу (и све мање пропратне приче у тој главној причи), ефектне сцене, сјајну глуму која све то дочарава и јаке поруке. Филм врло интелигентно преиспитује устаљена мерила друштвених вредности. Имати децу постаје ствар статуса, па чак и престижа, а на уштрб свега онога због чега људи пре свега желе да имају децу. Дијалог који воде Наташа и Роберт у његовој канцеларији је, рецимо, веома снажан и уман. Углавном, све похвале и идеји и реализацији.

Едукативни моменат: У овом филму је подређени положај жена доведен до екстрема, али истина је да у свету још увек постоје друштвени системи и религије које веома лоше третирају жене. И такви системи су за сваку осуду; када год постоји прилика треба говорити о томе и усмерити активности ка либерализацији свих људи.

Оцена наставника:

5(уз поштовање лика и дела)

quiet (Small)Тихо место (A Quiet Place 2018) је футуристички филм у коме је човечанство уништено навалом чудовишта. Ова створења реагују искључиво на звук, па су малобројни преживели принуђени да живе у тишини. Прича прати судбину једне породице фармера чији чланови покушавају да преживе у таквим суровим условима.

Критички осврт: Једно од најјачих „оружја“ хорора је звук. Режисер, сценариста и главни глумац Џон Красински ово оружје употребио је на несвакидашњи начин и буквално га пренео на виши ниво. Звучни ефекти који ће вас тргнути сада су тек део страве; сваки звук значи смртну опасност и сваки очекујете са зебњом. Иначе, филм у појединим сценама наликује на „Ејлијена“, посебно у оној када Емили Блант схвата да је чудовиште у истој просторији са њом (истоветна сцена је и завршна у првом делу поменутог „Ејлијена“). Та сцена је и у доброј мери предвидљива, али не урушава квалитет целог филма. Крај је сасвим ефектан, али је Џонова погибија за више нијанси мелодраматичнија него што добар укус налаже.

Упоредо са стравом, дешава се и драма и те две приче су сјајно уклопљене. Драма је права, трагична и топла људска прича, а не хистерична мелодрама како то већ у хорорима бива. Џон је „на сто“ изнео питање како и колико родитељи могу да заштите своју децу и где је та граница која чини да заштита родитеља истовремено значи и немоћ деце да се снађу у лошим животним ситуацијама. Тема је разрађена и добро одрађена, нема шта.

Глумци су сјајни, а Џон има разлога да буде троструко задовољан јер је урадио одличан посао на макар два фронта на којима је био ангажован. Но, није баш истина да филм мане нема. Има ту чак много питања без одговора, ако изоставимо поставку која није објашњена и која и не мора да буде објашњена (како су чудовишта пристигла, на пример). Протагонисти гаје кукуруз, који је добрано израстао, али је нејасно како су га посадили без икакве буке. Но, и да прихватимо да су изграбуљали толико поље и напунили силос кукурузом сасвим нечујно, морате да се запитате како је нестала војска. Видели смо да су чудовишта неотпорна на метке, а војска опет располаже значајно моћнијим арсеналом. И, напокон, никоме од препаметних људи није пало на памет да чудовиштима, која се искључиво ослањају на чуло слуха, дохакају управо – буком. Толико је могућности за оружја, ометања, замке… Но, ако прихватимо да су нас створови ухватили неспремне, те да је човечанство поклекло и принуђено је да живи у тишини, верујем да ће вам се филм сасвим дојмити.

Едукативни моменат: Иако је Мили Симондс била глувонема, управо се она показала као достојан непријатељ застрашујуће зубатим чудовиштима. Често људи који имају неку телесну ману могу да се покажу и те како изнад свих очекивања и изнад постигнућа других људи и то не само у научној фантастици, већ у реалном животу. Никада никога не треба потцењивати.

Оцена наставника:

4(сасвим добра)

The-Cured (Small)IVИзлечени (The Cured 2017) је филм чија се радња дешава у Ирској. Након епидемије која је људе претварала у агресивне канибалисте (зомбије), људи су наново отпочели да живе нормалним животом. Добар део инфицираних сада је излечен, али сви ти људи нису заборавили шта су радили током болести. Ипак, покушавају, као и сви остали, да се врате нормалном животу. То није лако јер их друштво не прихвата.

Критички осврт: Сценариста и режисер Дејвид Фрејн успео је у нечему што многи аутори хорора са зомбијима нису; да да причи дубину. Метафора у овом филму је потпуно успела и кроз једну сасвим другачију перспективу ова прича се лако може довести у везу са дискриминацијом оболелих од сиде у реалном друштву (постер који се види у филму рађен је као пародија на исти такав за вирус хива). Касније, филм добија и неке друге асоцијације са актуелним проблемима, пре свега политичке природе. Све то прате врло добри и добро одрађени дијалози. Кад кажем добро одрађени, мислим на глуму. Осим глуме, похвалио бих и режију. Но, није баш да је филм без рупа, те након убиства Стјуарта Грејама, високог официра задуженог за излечене, ситуација изгледа сасвим нормална и нико ту никакву истрагу не врши. На страну то што је Стјуарт покушао хапшење сам, иако официр тог ранга мора да има неке подређене који су увек уз њега и који би требало да су оперативци.

Оно што ме живцира у овом филму је учесталост сцена које играју на карту плашења звучним ефектима и све су мање-више једнаке и приказане кроз ноћне море Сема Килија. Још једна слабост филма је више него предвидљив циљ ка коме иде. Ипак, не могу да кажем да хаос који се дешава на крају није лоше урађен. И крај је добро решен, а идеја о имунитету је сјајна.

Едукативни моменат: Људи дискриминишу оболеле од сиде највише из страха, а који је опет последица незнања. Хив вирус се не преноси додиром, загрљајем и руковањем. У присуству хив позитивне или оболеле особе сте сигурни и нема разлога да је игноришете, изузимате из друштва или је маргинализујете на било који начин. Наместо тога треба да се информишете.

Оцена наставника:

4(можда и најјача на овој страни)

trinaesti (Small)IIТринаести ратник (The 13th Warrior 1999) је прича о Арапину Антонију Бандерасу, који се загледао у туђу жену, па му је додељена дужност амбасадора. У ствари, то је био елегантан начин да се отера у изгнанство. Његов караван је налетео на горде Викинге и он је заиста прихваћен као амбасадор међу њима. Негде у то доба група викинга је добила вест да се краљ Свен Волтер суочава са злом које се не сме именовати. Зато су потражили помоћ од њихове врачаре која је одредила да краљу морају отићи у помоћ тринаесторица ратника, али да последњи од њих не сме бити Викинг. Та дужност је припала, наравно, Антонију и он се невољно придружио дванаесторици северњака на путу ка унесрећеном краљевству.

Критички осврт: Битке су добро осмишљене (ако не рачунамо последњу која је требало да буде монументална, а испаде кратка и благо разочаравајућа) и при томе мислим пре свега на начин снимања, а и све се одвијају по мраку, те је то својеврсно мајсторство. Ипак, некако су ми без енергије. Но, какве год биле, оне су заправо и једина радња у овом филму. Другим речима, она радња која се једва види у паузама између борби ратника се једва може и назвати радњом. Рецимо да је то један покушај варијанте приче о Беовулфу. Владимир Кулич би био пандан главном јунаку из тог дела, а слично се и зове његов лик који тумачи у филму. Његов задатак је да убије Сузан Вилис, велику мајку народа против кога се боре, а која је у Беовулфу Гандалфова мајка. И напокон, и у овом филму, као и у оригиналној причи, провлачи се мотив да је судбина непроменљива и да је страх губљење времена јер је већ унапред одређено када ће који човек (ратник) умрети. Уосталом, и сам Мајкл Крајтон, писац дела „Они који једу мртве“, а према коме је филм снимљен, изјавио је да му је Беовулф био инспирација. Не знам каква је књига, али филм је бледа сенка поменуте приче.

Постоји и бонус причица у виду краљевских интрига које прави принц Андерс Т. Андерсен, али то је једва помена вредно у филму. Уосталом, тај принц се од пола филма више није ни појављивао, тако да и то ситно нешто што га има нејасно је што га има; нити је имао утицаја на радњу, нити је његова судбина касније разјашњена.

Северњаци су приказани с једне стране као потпуни дивљаци, али са друге толико неустрашиви да напросто изазивају поштовање. Глумци су то дочарали веома добро.

Едукативни моменат: Пред битку северњаци нису хтели да пију. Разлог за то је очигледан, а њихово понашање је веома похвално. Ми, надам се, нећемо ићи у битке, али не бисмо смели да пијемо пре него што ћемо сести за волан, на пример.

Оцена наставника:

2(заиста реална)

fb-share-img-w (Small)IIIКолиба (The Shack 2017) је филм рађен према истоименој књизи Вилијама П. Јанга. У причи се ради о човеку Сему Вортингтону коме је психопата отео и убио кћерку. Сем је запао у депресију и отуђио се од своје супруге Раде Мичел, као и од преостало двоје деце. Тада је добио једно необично писмо, које му је наводно написао сам Бог и у коме га позива у колибу где је пронађена хаљина његове кћерке. Иако није веровао да је пошиљалац заиста свевишњи, ипак се запутио у колибу.

Критички осврт: Аутори филма, а пре свих творац приче Вилијам, потрудили су се да дају одговор на вечито питање: ако је Бог добар, зашто нам се лоше ствари дешавају. При томе су главном протагонисти Сему задали много лошег, почевши од оца насилника Дерека Хамилтона, до кћерке коју уби масовни и манијакални убица. Можда је та његова несрећа мало више исфорсирана, али у реду, од нечега је морало да се почне. И онда долази писамце унесрећеном Сему и начин како је стигло, а и садржај, прилично су интригантни. Међутим, када је стигао тамо, филм некако почиње да пада док се природа око фамозне колибе буди (све јасно указује на рајски врт), а Бог се појављује у свом тројству. Октејвија Спенсер (црнкиња) је отац, Авив Алуш (који је, рекао бих, пристигао негде са Блиског истока) је син (и наравно – столар) и Јапанка је свети дух, те имамо сва три типа људи. У причи се форсира да је Библија истинита, али морамо да имамо и политички коректне модификације, како другачије? 🙂 Читао сам да су неки хришћани на ово гледали као на јерес, али ја не мислим тако. Да би било праве јереси, филм би морао да буде паметан, а овај то својство није успешно испунио. 🙂

Пад се види пре свега у дијалозима, који и јесу најважнији део филма. Тема којом се филм бави несумњиво је филозофска и несумњиво је потребно много виспреног разговора да би се она изнела. То у овом филму, ипак, није случај. Рецимо Октејвија каже Сему да ако буде упућен само на свој бол, скренуће поглед са ње, тј. Бога. Његова реплика је да престане да му прича у загонеткама. Ја ту не видим загонетку јер је тврдња јасна као дан. И оно што је уследило је прилично приземно; испаде да је отац патио заједно са сином када су га разапели јер су наводно заједно били тамо. Томе у прилог иду и стигмате на Октејвијиним рукама. Боже господе (ово сам написао више као узвик неодобравања, а не зато што сам изненада постао побожан; након овог филма тешко да би се било који атеиста преобратио). И надаље, разговор није изнедрио богзна шта. Ту је велика љубав и тројка прави све божанствено, али и поред тога што не прави баш све божанствено… Па, ту је љубав. 🙂 Део у пећини није био толико лош, али опет му недостаје мудрости, баш оне коју Алисе Брага глуми. Све време је тај разговор на прагу да добро поентира, али му некако измиче. Углавном, све ово је велика штета јер филм има добру причу и још бољу идеју, али је реализација апсолутно оманула. И уз то је и патетична.

Сем је бескрајно симпатичан, али не видим да он уме да изнесе емоцију, а док сам гледао Октејвију, све време сам имао утисак да гледам „Матрикс“. Радила је исто што и Пророчица у току тог серијала; месила је тесто и водила (наводно) дубокоумне закукуљене разговоре. И није ми баш било јасно зашто је Сем није препознао у колиби, када ју је (или макар њен лик) познавао из детињства.

Едукативни моменат: Тројство је рекло Сему да све што он ради је важно и да сваки чин његове доброте мења свемир набоље. И ја то исто мислим: не потцењујте себе и оно што радите. Сваки ваш поступак може и те како бити значајан неком другом.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два)

Stranger-than-Fiction-Poster (Small)IVЧудније од фикције (Stranger than Fiction 2006) је филм о пореском службенику Вилу Ферелу који води једноличан живот према тачно утврђеним шаблонима. Све се за њега мења када Вил чује глас у својој глави који описује његов живот и који му открива да ће убрзо умрети.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, али се на супер начин развила. Прича је скроз занимљива, ведра и духовита, а глумци су сјајно одрадили посао, на челу са Вилом (који је, чак, био мање комичан него што је иначе). Дастин Хофман је био очекивано добар, а Ема Томпсон ме је пријатно изненадила.

Ипак, морам рећи коју и негативну, а то је дилема коју је пред свој лик Ему поставио сценариста Зах Хелм. Јасно је мени да је порука требало да буде да дела надживе човека, али је то урађено много трапаво, са превише (готово бајковите) мелодраматике и са добром дозом демагогије. У суочавању Вила и Дастина потпуно се релативизује живот и то не на начин на који се Зах надао. Када Дастин објашњава Вилу зашто овај треба да умре, то изгледа више приземно него филозофски. Отприлике је то звучало као када пушачу кажете да су цигарете смртоносне, а овај одговори да од нечега мора да се умре. Цео тај део није ми се допао, као што ми се није допала предвидљивост краја. И то јесте у некој мери урушило филм, али не толико да га не препоручим љубитељима романтичних комедија.

Едукативни моменат: „Понекад кад се изгубимо у страху и очају, у рутини и навикама, у безнадежности и трагедији, можемо да захвалимо Богу на баварским колачима.“ То је један цитат из филма, који се наставља и упућује на многе лепе ствари које нам се дешавају у животу и на које треба да обратимо пажњу. Оне нам чине чак и лоше ситуације подношљивим.

Оцена наставника:

4(рецимо)

duhratnik (Small)Дух ратник (Ghost Warrior 1984) је филм о самурају (Хироси Фуџиока) који је живео пре 400 година и коме је противнички клан заробио драгану. Он се одмах дао у спасавање, али је она током окршаја погинула, а и он је смртно рањен пао у хладну реку. У садашњости је његово замрзнуто тело пронашао пар туриста, а научници, наместо да обаве аутопсију, вратили су га у живот. Међутим, то се испоставило као велика грешка.

Критички осврт: Ратник је скроз кул са све ћубом која личи на неуредно клупко вуне. И патофне су му шик. Углавном, њега су након неколико стотина година оживели на сличан начин као и Франкенштајна ономад, те је он започео своју авантуру у осамдесетим годинама прошлог века. Да би што безболније прошао кроз садашњицу, ангажована је Џенет Јулијан која зна понешто о самурајима, али се не разуме много у јапански језик. Није важно што га доктор Џон Калвин ич не разуме (а есенцијално је да га разуме, пошто га је, ето, васкрсао након силних година), он тврдоглаво неће, па неће преводиоца. У крајњој линији, ко још не разуме енглески ако му се изговара веома полако? 🙂 У ствари, сувише сам очекивања имао од ликова у овом филму. За поменутог научника очекивао сам да је довитљивији, а за болничара Криса Капутоа (кога је самурај првог убио), очекивао сам да има макар зрнце разума. Наиме, металном цевком напао је самураја који држи веома оштар мач, а са циљем да му тај мач отме. Ако ништа друго, реакције ликова, додуше сасвим неуверљиве, одвијале су се очекивано, пошто су ликови листом стереотипи. Глума је баш, баш лоша.

Но, то је тек део проблема. У једном тренутку је Чарлс Лампкин рекао како има идеју и то је сјајно, пошто ја никакву идеју у овом филму нисам видео. Они су оживели самураја, он се отиснуо у спољни свет и сада су они у (мело)драми шта да раде и како да га нађу. И када су га нашли, филм се и даље одвијао у неинспиративном, монотоном тону. Нема ту неког јачег заплета, приче која окупира пажњу, порука које филм шаље… Нема практично ничег. Има пар покушаја да се убаци покоја духовита доскочица, али их нисам баш разумео. Мислим, јесам, али нисам разумео зашто је то смешно. 🙂 Акционе сцене, на које филм адутира, сасвим су наивне, а некада и нејасне (самурај је сабљом млатарао по полицајцима у шуми и сви су остали неповређени). Тако да је и тај адут могао слободно да остане у рукаву режисера Ларија Керола.

Едукативни моменат: Самурај је проживео сличну ситуацију два пута и у оба случаја је поступио исто – поштедео живот свом непријатељу. И у оба случаја је трпео смртно лоше последице због тога. Но, то не значи да ништа није научио из претходног искуства, већ да у одређеним ситуацијама постоји само један исправан поступак, ма колико год да нам он доноси штете.

Оцена наставника:

1(наравно)

Лако Је Критиковати 100

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

annihaltion (Small)Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.

Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.

Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.

Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.

Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.

Оцена наставника:

5(уз абнормално велики минус)

Dragon Heart (Small)IIIЗмајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем фали пола срца.

Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.

Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.

Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.

Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.

Оцена наставника:

3(мање-више реална)

Monty_Python_Holy_Grail (Small)VМонти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.

Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.

Оцена наставника:

5(наравно)

gremlins-movie-poster (Small)IVГремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.

Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.

Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.

Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.

Оцена наставника:

4(слатка као и филм што је)

wildlingposterhead (Small)IIIДивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.

Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.

Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.

Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).

У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.

Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.

Оцена наставника:

3(можда чак и два)

Exists-movie-poster (Small)IIIПостоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.

Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.

Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.

Оцена наставника:

3(нешто мало јача)

hellraiser-vi-hellseeker (Small)IVУздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу, док он има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.

Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.

Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.

Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.

Оцена наставника:

4(можда малко поклоњена)

infinitychamber (Small)IVБескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.

Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.

Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.

Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.

Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

4(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)

brazil_ (Small)VБразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.

Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.

Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.

Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.

Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.

Оцена наставника:

5(баш пристојна)

ready (Small)VСпреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.

Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету. Приказани виртуелни свет ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.

Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.

Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.

Оцена наставника:

5(не баш најбоља могућа)

the new politics (Small)IVНове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.

Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били неке ствари никад не застаревају. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.

Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.

Оцена наставника:

4(рецимо)

after-earth (Small)IVНакон Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.

Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.

Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.

Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија, додуше)

screamers-movie-poster (Small)IVВриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.

Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.

Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.

Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.

Оцена наставника:

4(са врлим плусом)

genesis_theatrical (Small)IПостанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.

Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.

Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.

Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀

Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.

Оцена наставника:

1(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)

pacigicrim (Small)IVОбод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.

Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.

Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.

Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

dilandog (Small)IVО смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.

Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, а можда и исте реченице (који је тачно стрип био у питању тешко је тврдити – прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги Франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂

Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.

Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.

Оцена наставника:

4(са мањим минусом)

Maze-Runner-The-Death-Cure (Small)IIТркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг ЛијаДилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.

Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.

Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.

Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.

Оцена наставника:

2(може и један)

stateofemergency (Small)IIIВанредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.

Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.

Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.

Оцена наставника:

3(врло, врло бледа)

happening (Small)VДогађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.

Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.

У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂

Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂

Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.

Оцена наставника:

5(са повеликим минусом)

smotri-filmi.netДоба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.

Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.

И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.

Оцена наставника:

1(сасвим заслужена)

Bleeding-Steel-Jackie-Chan-and-Show-Lo (Small)IIРаскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.

Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.

Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.

Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.

Оцена наставника:

2(волео сам да дам макар тројку, али не може)

sucker-punch (Small)IIIИзненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.

Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂

Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.

У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.

Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.

Оцена наставника:

3(веома јака, али ипак тројка)

spidermanI (Small)IVСпајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.

Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.

Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?

Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.

Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.

Оцена наставника:

4(са *)

ghostbusters (Small)VИстеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.

Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.

Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(без дискусије)

The-House-new-poster (Small)IVКућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.

Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.

Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.

Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.

Оцена наставника:

4(веома, веома бледуњава)

 

Лако Је Критиковати 97

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

dreamkecer (Small)IIIЗамка за снове (Dreamcatcher 2003) је филм снимљен према истоименом роману Стивена Кинга. Четворица пријатеља, који имају натприродне способности, одлучила су да проведу неко време заједно у брвнари у природи. Међутим, врло брзо се њихов одмор претварио у праву ноћну мору. Чудовишта непознатог порекла су напала и животиње у шуми и људе и самим тим и њих саме.

Критички осврт: Филм почиње веома интригантно, са четворицом пријатеља који имају и необичан натприродан дар и необичне карактере. Потом, полагано, у причу улази Ерик Кинслисајд и крећу да се дешавају још необичније ствари. И онда филм креће да се урушава. Иако су се аутори филма потрудили да унесу микс што више различитих хитова, попут „Рата светова“, „То“ и „Ејлијена“ (овај потоњи је толико очигледно утицао да је војска читаво замешатељство са ванземаљцима назвала „Рипли“, према лику који је у поменутом филму глумила Сигорни Вивер), чиме је ваљда требало и радњу да учине богатијом, све се свело на борбу са чудовишним ванземаљцима и „претрчало пут“ од обећавајућег ка разочаравајућем. Ипак, неких занимљивих идеја има, те је врло добро осмишљена ментална борба ванземаљца и запоседнутог Дејмијана Луиса, али то уопште надаље није ни разрађено, ни искоришћено. Дејмијан иначе има занимљиву физиономију и када се осмехује то изгледа стварно застрашујуће, тако да је режисер Лоренс Касдан изабрао правог човека за ту улогу. Глумци генерално нису лоши, али ме нису фасцинирали. Од Моргана Фримана очекивао сам много више, али ми је изгледало као да је префорсирао свој лик.

Прича није добро осмишљена јер четворица пријатеља који имају дар да знају ствари, нису ни предвидели, нити су се снашли у опасној ситуацији са ванземаљцима. Изгледа као да су имали дар онда када је то за поједине сцене било погодно. Таквих, погодних сцена има још, па када је војска направила преврат нису дирали и команданта паравојске Моргана, што није логична војна операција. Уз то, неке сцене су предвидљиве, попут оне када Морган кажњава војника Дарина Климека зато што га лаже.

Ванземаљци су осмишљени тако да буду језиви и сцене са њима јесу такве. Наравно, ту су зуби којих има прегршт и змијолико тело код једне форме, те нешто налик код друге. Змијолика форма јако личи на паклару, за нас безопасног и безвиличног кичмењака, што није лош избор јер та животиња има изглед који оправдава њено име. Но, опет, и тако успело осмишљени ванземаљци тешко да могу да извуку овај филм из осредњости.

Едукативни моменат: Дони Волберг (као млађег глуми га Ендру Роб) је својим пријатељима дао дарове у виду натприродних способности јер су били добри према њему. Све и да не добијемо никакве дарове (ни оне реалне), треба да будемо добри према својим пријатељима и људима уопште.

Оцена наставника:

3(једва)

rift-plakat_vs (Small)IIIПроцеп: Тамна страна Месеца (The Rift: Dark Side of the Moon 2016) је српски СФ на енглеском језику. Амерички војни сателит се срушио негде у источној Србији. Четворочлани експертски тим сачињен од америчких и српских агената отишао је на лице места како би прикупио податке о томе. Међутим, тамо их је дочекало нешто на шта нису били спремни, без обзира на знање и вештине које поседују.

Критички осврт: Уопште ми се није допало како су изградили лик који тумачи Катарина Час. Она је српско-словенска варијанта Никите, чији је син умро од канцера. Ова Никита је фенси јер је хакер, али је заправо значајно блеђа варијанта оригинала. А то што јој је умрло дете од рака требало је да се надовеже на њен однос пре свега са Денисом Мурићем, али и са професором Монтеом Маркхамом који очигледно има рак плућа. Но, и то је врло бледо и праћено истом таквом глумом. Некако ми изгледа као да се генерално глумци нису снашли у својим улогама. Драган Мићановић ми уопште није био уверљив као српски националиста, на пример, и поред религијске тетоваже на грудима. Ни као живи мртвац ми се није дојмио. Соња Вукићевић је дала све од себе, али ни она ми није била уверљива. Можда је СФ ипак превише редак жанр за глумце са ових простора. Монте је био претерано мелодраматичан.

Овде је проблем и језик. Ми смо одувек имали афинитета ка томе да се правимо Енглезима, те је овај филм макар деличак остварења те наше потребе. Међутим, нема никакве логике да се Катарина обраћа Соњи на енглеском; колика је шанса да ће стара, убога жена из неке недођије у источној Србији имати сертификован Б1 ниво? Колика је шанса да ће знати и да се поздрави на енглеском? 🙂 Но, добро, хајде да кажемо да је то могуће; уосталом ово је ипак СФ филм. 🙂 Изгледа да су сценаристи Милан Коњевић и Бари Китинг ти који немају висок сертификован ниво познавања енглеског језика. Наиме, интелигентни професор са докторатима из готово свих природних и техничких наука није умео да растумачи речи свог давно изгубљеног пријатеља јер је овај говорио уназад реченицу: „Смрт је мртва“. Да је на српском јасно би било зашто је тешко растумачити, али када ту реченицу изговарате на енглеском, малтене је палиндром. Не капирам шта није разумео?

Највећи проблем је прича, која има интересантну идеју, али је јако трапаво реализована. Рецимо, Драган је умирао и умро, а да остали чланови екипе нису превише марили за то; практично су га оставили на столу у некој шупи. И да су професионалци којима је посао на првом месту, ипак је превише. Онда, професор Монте је препознао свемирско одело свог пријатеља, које му уопште није скинуо. Макар кацигу, што би логика и здрав разум налагали. Тек се (много) касније виспрени Кен Фори досетио да би то било мудро, а онда је и уследило какво-такво објашњење зашто то баш не може. Кен је видео израз Монтеовог лица иако је био иза њега када је Драган рекао судбоносну реченицу и тако даље и тако даље. Надаље се све одвијало као у „Исијавању“ који има шмек „Коначног хоризонта“. Но, оно што је у првопоменутом филму било урађено мајсторски, овде је урађено неспретно и сигурно није било најбоље решење. Крај је тек посебна прича.

Зачуђен сам и пријатно изненађен да су експедицију на Месецу прилично добро приказали, односно да су специјални ефекти били врло пристојни. Ипак, овај филм је пао на много других и важних сегмената и то је штета јер је имао добру идеју и такође добар потенцијал. Можда у овом филму има неких алузија на религијска схватања, али ако је то и била намера, она се види тек у назнакама.

Едукативни моменат: Кен је рекао Драгану да воли да ради ствари сам јер без уплитања (других) нема ни грешака. И то није баш скроз тако и може да буде и потпуно супротно. Други могу да виде грешке које ми нисмо видели.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

Cherry-Tree-Poster (Small)Дрво трешње (Cherry Tree 2015) је хорор у којој главну улогу има Наоми Бетрик, девојчица чији отац Сем Хазелдин умире од леукемије. Тада се у њеној школи појављује Ана Волтон, која је тренер женској екипи за хокеј на трави. Наоми ускоро открива да је Ана вештица и да може да спаси њеног оца. Но, цена за ту магију је да Наоми роди бебу и преда је Ани. Осећајући да нема избора, Наоми пристаје на овај бизарни споразум.

Критички осврт: Филм почиње као блажа варијанта „Кери“ на британски начин, да би онда наставио у духу бајке о Румпелстилтскину. Онда, уз то, филм почиње да личи на „Розмарину бебу“, а завршава се као „Предсказање“. Овај филм, заправо, личи на много других и јасно је да није оригиналан ама ич. И има пропуста. Рецимо, Патрик Гибсон је нестао и ама баш нико ни да се заинтересује за то где је тај момак, а о полицијској и свакој другој озбиљној потрази да и не говоримо. Но, тек је небулозно да је Елва Трил одвела своју другарицу Наоми у своју кућу (наместо у болницу, што је логичније) и две шеснаестогодишњакиње су извеле порођај без икаквих проблема и са тек нешто мало грмљавине из ведра неба. Косица бебе коју Наоми држи при крају филма уопште није иста снимано од напред и од назад. Има тога још.

Радња има приличну динамику, али је режисер Дејвид Китинг постигао да и поред тога буде досадна. Филм је права равна линија и по питању акције и по питању емоција. Постоји нека јурњава колима и моторима, али то је далеко од иоле интересантног, а камоли узбудљивог. Чак су и убиства неинвентивна и монотона, са тим да је Елвино убиство тотални фијаско. Маске су симпатично осмишљене; додуше ништа епохално, а и слабо реализовано. Баш као и цео филм.

Едукативни моменат: Иако је била љута на Наоми (и то са правом), Елва је ипак одлучила да јој помогне. Закључила је да је она ипак њена другарица. Ми ћемо се често наљутити на нама драге људе, али је увек потребно да будемо свесни да они нису савршени и да греше, баш као што грешимо и ми сами. Те грешке стављају на пробу наше пријатељство и ту се види колико је оно стварно и велико.

Оцена наставника:

1(заслужена)

The-Lodgers-Poster (Small)Станари (The Lodgers 2017) је хорор који се дешава 1920. у руралном делу Ирске. Двоје близанаца Шарлота Вега и Бил Милнер живе у оронулој породичној кући коју су запосели духови њихових предака. Они морају да живе по правилима према којима су васпитани и према тим правилима они су практично заточеници у сопственој кући. Све се мења за њих на дан када постају пунолетни и када у Шарлотин живот уђе наочити млади војни ветеран Јуџин Сајмон.

Критички осврт: Атмосфера у филму је добро дочарана и глумци су били прилично добри у својим улогама. Радња има солидно добру поставку и колико-толико оригиналан приступ, али има и много мањкавости. Током већег дела филма имао сам осећај да радња тапка у месту. У реду, духови су брату и сестри наметнули правила и једно од њих их се беспоговорно придржава, док је друго бунтовно. И то је, отприлике, то. Зарад дешавања уведени су ту и други ликови, који имају обећавајуће сопствене приче, али се те њихове приче или нису завршиле или су се лоше завршиле. Ти споредни ликови су тек „загребали“ радњу или је радња тек „загребала“ њих, али, свеједно, смисао њиховог постојања је врло упитан. Ако ћемо искрено, и постојање радње је овде врло упитно. Крај је сасвим класичан и предвидљив. У сваком случају, један фин потенцијал сасвим неискоришћен.

Едукативни моменат: Шарлота је напустила породичну кућу и кренула је у свој живот који се разликује од живота њених родитеља и предака. Ми не морамо да живимо онако како породица од нас очекује, па таман то било и најбоље могуће по њиховим аршинима (у овом случају је било далеко од најбољег, али свеједно), већ треба да живимо онако како је најбоље за нас саме.

Оцена наставника:

3(заиста на једва)

ghosthunters-on-icy-trails-feat (Small)IIЛовци на духове на леденим стазама (Ghosthunters on Icy Trails 2015) је немачко-аустријско-ирски филм. Дечак Мајло Паркер је пронашао духа у свом подруму. И ма колико год да га је први сусрет са њим престрашио, убрзо је схватио да је дух, који се зове Иго, доброћудан и да му може бити добар пријатељ. Заиста опасан дух је у старој, напуштеној кући у којој је Иго некада боравио. Да би повратили Игоову кућу, те победили злог леденог духа, два другара су морала да се обрате ловцу на духове Анки Енгелке, која само што је добила отказ у агенцији за истребљивање духова.

Критички осврт: Хумор је прилично инфантилан, али ово је свакако дечји филм. У ствари, ово је микс „Истеривача духова“ и „Гаспера“ (има ту још неких остварења, попут „Људи у црном“). Прича је најкласичнија могућа, са потпуно стереотипним ликовима. Мајло је помало чудан дечак чија је старија сестра Руби О. Фи више заинтересована за свој социјални живот, него да буде бебисистерка. Она се искраде из куће у чијем је подруму симпатични дух, како би отишла на журку и Мајло остаје „Сам у кући“ да се избори са духом. Но, у помоћ му прискаче Анке, опасни и ћудљиви истеривач духова, која је све само не тимски играч. Све у свему, премного пута виђено; одвија се буквално према обрасцу и практично свака сцена је опште место, а и претераше са колажима – те како се дечак и Анке друже, те како је он несрећан…

Још већи проблем је што је филм прилично празњикав, без обзира што радње има. Уз то, породични односи мајушног Мајла стагнирају све време и мотиви виђени у њима се понављају. Поступци његовог оца Кристијана Улмена су све само не логични и на крају филма уопште нема разрешења свих тих односа. Има ту и пар симпатичних нумера, али џаба. Ситуацији не помажу много ни специјални ефекти који су готово пристојни, као ни мелодраматика које баш има много. И за дечји филм ово је испод сваког просека.

Едукативни моменат: Агент Кристијан Трамиц је рекао како планету нисмо наследили од наших предака, већ смо је позајмили од наше деце. Ту изреку није осмислио он, али је мудра и јасно указује каква треба да нам буде еколошка свест.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, како год)

Black_Panther_SDCC (Small)VЦрни пантер (Black Panther 2018) је амерички научнофантастични суперхеројски филм редитеља Рајана Куглера по сопственом сценарију уз помоћ Џоа Роберта Кола, а на основу стрипа „Црни пантер“ аутора Стена Лија и Џека КирбијаЧедвик Бозман је принц афричке земље Ваканде, те му припада моћ црног пантера коју су имали сви његови преци. Утолико пре јер му је отац Џон Кани погинуо, те је млађани Чедвик преузео престо. Његова владавина није почела без проблема и Ваканди је суђен што рат са остатком света, што грађански рат. Чедвик ће морати да користи и своје моћи и своју мудрост да сачува и земљу и престо.

Критички осврт: Радња је сасвим класична и предвидљива, чак су предвидљиве и поједине сцене и јасно је било да ће Мајкл Б. Џордан бацити Чедвика са литице, као што је било јасно да ће га спасити Винстон Дијк и да ће га ту пронаћи малобројна дружина одана Чедвику. Међутим, оно што је другачије код овог филма је што су готово сви актери црнопути, осим Мартина Фримана и Ендија Серкиса, у нешто виђенијим споредним улогама. Црнци и црнкиње не само да лепо, већ и моћно изгледају и страствено су, као што то само они умеју, изнели своје улоге. Акција у филму, односно њихове борбе, фасцинантне су, осим последње између Мајкла и Чедвика која је разочаравајућа и видно анимирана. И Мајклова смрт је сувише романсирана и човек се уби и од приче и од гледања заласка сунца и од дивљења том заласку, да би се на крају сам убио, иако му је све време копље заривено у груди. Последња сцена када Чедвик наступа на међународном политичком скупу једнако је холивудски препеглана, а када је неко питао шта то афричка земља има да понуди остатку света, припала ми је мука. Под условом да је ико од превејаних европеидних политичара толико глуп да јавно постави такво питање, постоји ли ишта што остатак света већ није отео од ресурса које Африка и те како поседује? Но, генерално, што се идеологије у филму тиче, допала ми се, баш као и поруке које филм шаље. Такође ми се допао спој њиховог фолклора и тајанствене напредне технологије коју поседују, а сцена када Чедвик мистично разговара са прецима неодољиво подсећа на други сјајан филм „Људи маче“ и та алузија је одлично уклопљена. У ствари, допао ми се цео филм, иако има мањкавости, посебно у мотивацији ликова (најпосебније Данијела Калуја), која није увек ни конзистентна, нити логична.

Едукативни моменат: Две мудрости бих издвојио. Једну је рекао Чедвик, да у временима кризе мудри људи праве мостове, а они други бране. Ја бих додао да је то мудрост у свим временима, не само кризним. Другу мудрост је рекла Данај Гурира да ако нешто ради, то не значи да не може да се побољша.

Оцена наставника:

5(не баш брилијантна)

deadpool (Small)Дедпул (Deadpool 2016) је још један суперхеројски филм рађен према истоименом јунаку из стрипа. Овог пута јунака тумачи Рајан Ренолдс, који ради као плаћени силеџија. Он упознаје девојку Морену Бакарин и заљубљује се у њу. Међутим, романса је кратког века јер се открива да Рајан има рак који је метастазирао на више органа. Ситуација у којој се нашао је безизлана, али се појављује мистериозни Џед Рис који му нуди не само излечење, већ и побољшање; да од Рајана направи суперчовека. Рајан пристаје на сумњиви договор са њим, пре свега због љубљене Морене, али се испоставља да сва Џедова обећања имају и другу, мрачну страну.

Критички осврт: Уводна шпица је баш, баш оригинална и обећавала је добру забаву. И заиста, почевши од сцене у таксију, па надаље, сасвим је било јасно да ће ово бити сулуд филм. И испунио је очекивања.

Акција је одлична. Изузетно је сурова, а рађена са много хумора. Иначе је цео филм духовит, повремено ласциван, али дефинитивно сјајан. Животна прича главног јунака Рајана уопште није наивна, но ипак, режисер Тим Милер се потрудио да је не прикаже у тескобној већ ведрој атмосфери. Потпуно поздрављам његов приступ и једва чекам наставак.

Едукативни моменат: Колосус (Стефан Капичић) је рекао Дедпулу да сви мисле да је бити јунак сталан посао; да се пробудиш као јунак, умијеш се и опереш зубе као јунак и одеш да будеш јунак. Истина је да јунаци имају својих четири или пет кратких момената. Некада и мање, али је суштина да јунаком некога чине велика дела и исправне одлуке, а не начин живота и живописан костим.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

moonraker (Small)IVМунрејкер (Moonraker 1979) је једанаести филм о Џејмсу Бонду и четврти у ком тог тајног агента глуми Роџер Мур. Овај пут Џејмс има мисију да истражи где је нестала свемирска летелица Мунрејкер (сложеница од две речи и значило би „Месечеве грабуље“), а чији је творац супербогати Мајкл Лонсдејл. То ће Бонда одвести до завере планетарних размера коју Мајкл кује са циљем да постане владар новог светског поретка.

Критички осврт: Већ сам почетак је обећавао, када се Џејмс тукао километрима изнад земље за падобран који му је био ускраћен када је избачен из авиона. Шта ће, куд ће, Џејмс је сустигао злог падобранца и отео му још неотворен падобран. Онда га је сустигао други падобранац са необичном протезом зуболиког изгледа и хтео да га уједе за ногу. Међутим, сјајни 007 је и њега победио и овај је атерирао на циркуску шатру. Испоставило се да његов падобран није функционисао. При свему томе, прилично је јасно да глумац и дублер (који је заиста изводио вратоломије у ваздуху, док је овај први то радио у студију) нису иста особа. Треба ли поменути да лепа дама која је остала у саботираном авиону и која је део злочиначке екипе, уопште се више није појављивала, нити смо сазнали шта би са њом и зашто је, забога, тако лепа посрнула и прешла на мрачну страну? 🙂 Но, није ни важно јер у филмовима о Џејсму Бонду лепотица не мањка. Има их свуда, где год се тајни агент окрене. Рецимо, уђе у хеликоптер корпорације Дракс и вози га прелепи пилот Корин Клери у, ваљда, стандардној униформи те корпорације за пилоте, а која подразумева деколте до пупка. 🙂 А када је ушао у јужноамеричку тропску оазу са тамним орхидејама, све је изгледало као да присуствује избору за мис света.

Да је Џејмс феноменалан овај филм доказује у готово свакој сцени. Његовом шарму не одолева ниједна лепотица, а снага, издржљивост и све остале значајне особине далеко су изнад просека. У тренажној центрифуги, према речима докторке Лоис Чалс (која је и лепа и паметна) већина људи изгуби свест на 7G, али се испоставило да Џејмс на 13G не да не губи свест, већ ни присебност и делује бритко. Искрено, покушаји убиства Бонда, који се одвијају све време, толико су наивни да нисам сигуран да му је икаква бриткост неопходна, но он, свеједно, сјајно изналази излаз из сваке опасне ситуације. Ти покушаји убиства повремено наликују на цртани филм када зли геније Коста Којот покушава да налови птицу тркачицу. Но, не могу да кажем, све то има и хумора и духа и шарма и уосталом на то нас је Џејмс и навикао у његовим филмовима. Оно чега нема то је права радња, односно крими прича, мистерија и све оно што са тим иде. Џејмс све време путује по свету, мало се проводи, а мало истражује (мада је потпуно нејасно шта), љубавише и избегава смртоносне замке које му постављају. И тако до преко половине филма. Тек пред крај почиње да се дешава нешто, односно главни антагониста Мајкл открива своје праве намере, а то је могао да уради много, много пре у филму. Ипак, маштовитих идеја и цака има (на пример, када један монах победи другог у тренингу борилачке вештине, енергично се прекрсти изнад њега), тако да није досадно, напротив. Ратовање астронаута у свемиру са све ласерима је прави хит и до сада нешто што нисам видео, признајем.

Све у свему, мени је све ово јако симпатично, иако није много више од лаке забаве.

Едукативни моменат: Основна Мајклова грешка (међу многима) била је та што није уважавао разлике у односу на његов идеал изгледа. Тако да његов верни Ричард Кил више није био веран јер је схватио да га Мајкл не прихвата, те је помогао Џејмсу. Уколико правимо критеријуме како људи око нас треба да изгледају и шта треба да буду и одбацујемо све оне који се не уклапају у ту нашу слику, себе ћемо ускратити не само за верне сараднике, већ и за верне пријатеље.

Оцена наставника:

4(много поклоњена)

philadelphia-experiment-movie-collection (Small)IIIЕксперимент Филаделфија (The Philadelphia Experiment 1984) је филм чија радња почиње 1943. Како би добила предност у односу на немачку војску, америчка војска је покренула експеримент који је водио Ерик Христмас да ратне бродове учине невидљивим за радаре. Међутим, добили су много више него што су се надали; брод не само што је постао невидљив за радаре, већ је и буквално нестао. Прича прати судбину морнара са тог брода Мајкла Пареа, као и његовог пријатеља Бобија Дија Цикоа.

Критички осврт: Идеја, заправо, није лоше осмишљена, али је врло сиромашно реализована. Има ту и радње и приче, која се некако котрља до свог краја. Сам крај донекле поправља утисак и сцена када се морнари враћају, те су неки од њих утопљени у метал брода, прилично је ефектна.

Наивних сцена има прегршт, па изгледа као да су сви објекти, ма како чувани, никаква препрека за Мајкла, а има и ситних грешака, те каросерија комбија који Мајкл вози час гори, час не гори. Међутим, оно што је највећи проблем је што све те сцене нимало нису узбудљиве. Акција је највише приказана у јурњави колима и ту и тамо претњама пиштољем, али све је бледо, готово колико и Мајклова глума. Има ту и љубавне приче између Мајкла и Ненси Ален, која је окосница приче, али и она је бледа, некако збрзана и за неколико нијанси више патетична него што је права мера.

Едукативни моменат: Када је шериф Џо Дорзи упитао Ненси зашто не жели да тужи Мајкла и његовог пријатеља Бобија, она је одговорила да њих двојица већ имају довољно проблема. На то јој је шериф узвратио да их сви имамо, али да их не решавамо оружјем. Другим речима, постоје различити начини решавања проблема и нису сви једнако добри. И тиме морамо да се руководимо када решавамо сопствене.

Оцена наставника:

3(реалка)

polarexpress (Small)VПоларни експрес (The Polar Express 2004) је цртаћ рађен према истоименој књизи Криса Вана Олсбурга. Дечак из града Гранд Рапидс у Мичигену постао је довољно велики да сумња да Деда Мраз заиста постоји. Ноћ уочи Божића пред његову кућу зауставио се воз у који га је кондуктер позвао да се укрца. Дечак је након нешто нећкања прихватио и воз га је одвео у празничну авантуру чак на северни пол.

Критички осврт: Онај бич којим Деда Мраз „мотивише“ ирвасе баш и није био неопходан, иако је сав фенси и светлећи. Но, ако изузмемо тај детаљ, цртаћ ме је очарао. Другачији је, са лепом и маштовитом причом, а без патетике. Анимација је готово беспрекорна.

Едукативни моменат: Кондуктер је рекао да је некада довољно видети да бисмо веровали, али су неке „најстварније“ ствари на свету нашем оку невидљиве. Другим речима, није све доказиво, али то не значи да не постоји. 🙂

Оцена наставника:

5(права)

Лако Је Критиковати 83

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Harry-Potter-and-the-Sorcerers-Stone-Poster (Small)Хари Потер и чаробњаков камен (Harry Potter and the Philosopher’s Stone 2001) је први филм о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Хари је сироче кога одгајају тетка Фиона Шо и теча Ричард Грифитс, који нису баш благонаклони према њему, тако да му детињство није најсрећније. Све се мења када добија позив да похађа школу за чаробњаке Хогвортс.

Критички осврт: Први део је највише дечји од свих каснијих наставака. И тај део је и заслужан за то да је запалио свестку публику и тако обезбедио да читава сага доживи толики успех. Од неколико њих сам чуо да филм није успео у потпуности да дочара књигу и верујем да је тако, али и овде има сасвим довољно сјајних момената и много маште; степенице које се по својој вољи померају и слике са ликовима који причају и машу, тек су део фантастичних идеја. Углавном, цео филм је креативан и занимљив и већ могу да кажем да је ремек-дело у поджанру у којем је рађен.

Морам још да приметим да ми се, као наставнику, допало како је Меги Смит поступила, односно казнила сво четворо ђака, иако Том Фелтон није очекивао казну.

Едукативни моменат: Ричард Харис је рекао како не ваља живети у сновима и заборавити живот. То је казао Харију док је овај стајао испред Ериседовог огледала које приказује жеље. Уместо да гледамо са жудњом у оно што не можемо имати, попут Харија који је зурио у огледало, треба да гледамо са радошћу оно што имамо и да живимо са тим најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-prisoner-of-azkaban (Small)Хари Потер и затвореник из Аскабана (Harry Potter and the Prisoner of Azkaban 2004) је трећи наставак саге. Тетка и теча Харија Потера и даље су лоши према њему, а врхунац је био када је пристигла течина сестра Пем Ферис, те почела да вређа Харијеве родитеље. Због тога је дечак употребио магију и казнио је, а онда и побегао од куће. Његови чаробњаци су се побринули за њега, те га отпремили у Хогвортс, али се тамо суочио са новим изазовом. Наиме, опасни одбегли робијаш је у близини и према мишљењу свих, мета му је, управо, Хари.

Критички осврт: Ли Инглби у улози кондуктера у магичном аутобусу био је сјајан. Чудо како мала улога уме да буде упечатљива. И сви остали, наравно, били су сјајни.

И Хари је морао да јаше већ неко крилато створење. Почевши од „Бесконачне приче“, изгледа да је јахање крилатих чудовишта врхунац дечје маште дечака и тај део у филму изгледа свуда исто, са једнаким заносом. Но, специјални ефекти, који прате и ту и све остале сцене, одлични су.

Мистерија се јако добро градила током филма и одржавала. На сваких неколико сцена дешавало се нешто ново што је продубљивало мистерију. На крају се добила једна лепа, симпатична и заокружена прича, довољно квалитетна да прати постављени стандард саге.

Едукативни моменат: Мајкл Гамбон је рекао да, када је у недомици, понављање корака му изгледа као мудар почетак. За понављање кажу да је мајка мудрости. Истина јесте да знање које се не понавља и не употребљава на крају избледи.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

willow-poster-european-version (Small)Вилоу (Willow 1988) је бајковита фантазија о девојчици која је рођена са белегом на руци, за коју је проречено да ће доћи главе злој краљици Жан Марш. Жан је знала за пророчанство, па је наложила да се све труднице затворе, а дете са одговарајућим белегом преда њој. Међутим, бабица је спасила бебу од зле судбине и пустила је низ реку. Негде низводно, бебу су пронашла деца патуљка Вилоуа (Ворик Дејвис). За бебу је сазнало сеоско веће и Вилоу је припао задатак да девојчицу врати њеном народу. Касније, шумска вила је тај задатак преиначила и од патуљка начинила бебиног заштитника. Сада је он морао да је однесе на сигурно, у краљевство добрих владара. Но, то није тако једноставно јер је Жан намерна да пронађе и уништи дете.

Критички осврт: Филм је епска фантастика у којој има довољно и авантуре и акције, мада су сцене борбе превише смушене. То је симпатична бајкица са крајње несимпатичним главним глумцем. При томе мислим на Вала Килмера, а не Ворика, који је само декларативно главни. Зна се ко је холивудски лепотан који продаје филм. Ипак, добар је глумац, не могу да грешим душу, тим пре што у овом филму глума није баш најбљештавија што се осталих тиче.

Већина сцена је наивна. Но, ипак, филм има шарма, а село патуљака је напросто неодољиво. Били Барти у улози сеоског чаробњака је баш комичан, а и други ликови имају ту комичну црту, мада је хумор у доброј мери инфантилан.

Музику је радио Џејмс Хорнер и, колико знам, он није радио за „Ратове звезда“, али ми музички мотиви звуче слично. Можда је био инспирисан, а можда и ја нисам у праву. Но, с обзиром на то да је Џорџ Лукас писао причу, неке секвенце између овог и поменутог филма могуће је довести у везу. Гледајући овај филм не могу а да га не упоредим са „Господарима прстенова“ и да не приметим неке сличне мотиве у свим тим филмовима. Врло верујем да је овај филм поставио неке стандарде које су коришћени и у каснијим и то маестралним остварењима, попут „Господара“. И то није мала ствар. Истина је да је ово сада већ култни филм и, за разлику од неких других са истим статусом, овај га је у потпуности заслужио.

Едукативни моменат: Иако је мајушан и не баш спретан, Вилоу се показао као прави заштитник бебе и јунак. У томе су му помогле две ствари: добра воља да уради свој задатак и пријатељи. Можда то у животу није увек довољно, али лако може бити.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија могућа)

beautyand (Small)Лепотица и звер (Beauty and the Beast 2017) је бајка о принцу Дену Стивенсу који је био толико горд да га је чаробница претворила у Звер. Једини начин да скине клетву је да искрено заволи и да буде вољен. Годинама је био изолован у свом дворцу и временом заборављен. А онда је луцкасти проналазач Кевин Клајн пронашао његов дворац. Пошто се уплашио услед необичних збивања у дворцу, брже-боље је похитао назад, али је уз пут видео руже, те пожелео да једну убере за своју кћерку Ему Вотсон. Испоставило се да је то грех због кога га је Звер заточила у замку. Кћерка је пошла за својим оцем, пронашла дворац и Звер и пристала да заузме очево место затвореника. Ипак, није била класичан затвореник, већ више гошћа, која је развила симпатије према зачараној послузи и њиховом застрашујућем господару.

Критички осврт: Нарација на почетку је, као и обично, непотребна. Надаље, прича се одвијала очекиваним током. Наиме, Дизнијев студио је одлучио да већ познати сопствени цртаћ претвори у играни филм. И, заиста, многи делови из цртаћа преточени су у веома занимљиве специјалне ефекте. И филм је управо такав; занимљив. Ништа грандиозно, мада у односу на цртаћ прича јесте унапређена и продубљена. Музику нису мењали (и зашто би кад је сјајна?); додали јесу три нове песме, али су задржали старе.

Нисам могао да се отмем утиску да Крис Еванс, поред све своје харизме, није добар избор за главног антагонисту. Он би требало да нас увери да је сиров, необразован и површан, али некако у томе није успевао и поред тога што се много трудио. Сувише је софистициран и зрачи интелектом. То јесу добре особине, али није добро за његову улогу. И Ден ми није био убедљив као звер. Да није имао онако добру маску, његова улога би била тотални фијаско. Овако је само фијаско. 🙂 Изгледа да је улога „погодила“ само Ему, која је доминирала. Њих двојица су били сувише млаки, а такве су и емоције у филму.

Занимљив је храбар потез Дизнијевог студија да покаже врло толерантан став према геј популацији. Можда је инспирација био Крис, за кога је познато да је отворен по питању своје сексуалности, а можда нови трендови намећу и нове приступе. У сваком случају, толеранција јесте тема на којој треба радити.

Едукативни моменат: Ова бајка има за циљ да покаже да је најважнија лепота једне особе „унутрашња“ или, боље речено, лепота карактера.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

uglyws (Small) (Small)Ружни лабудови (Гадкие лебеди 2006) је руски филм базиран на роману истог назива браће Стругацки. Григориј Гладиј је представник Уједињених нација, чији је задатак да истражи мистерију у граду Ташлински, где су се појавили људи наказног лица које називају љигавцима. Ти људи управљају школом коју похађају ингениозна деца и уче о напредним технологијама. Једно од те деце је и Григоријева кћерка, па је његово интересовање за цео тај случај утолико веће. Он покушава да спасе кћерку пре него што руска војска започне бомбардовање града хемијским оружјем.

Критички осврт: Филм веома реално изгледа јер приказује стварне емоције људи у кризним ситуацијама. Радња помало подсећа на „Село проклетих“, али је, по квалитету, далеко изнад. Увод у радњу је баш, баш добар. Избегнута је нарација и из првих сцена извлачимо закључке о чему се ту ради. Имате осећај да тек улазите у причу, а она се, заправо, увелико одвија. Фотографија је интересантна, аутентична и необична. Ситуације снимане напољу су осветљене црвеном и наранџастом светлошћу, што појачава тај утисак.

Филм уопште није динамичан, али нуди занимљиву филозофију, прилично компликовану и виспрену. Она говори о лицемерном друштву и двоструким стандардима вредности, а дата је кроз дијалог старе и нове генерације. Током филма та друштвена тескоба је доведена до неког свог краја, те отерала младе у такво лудило да они више не могу да поднесу свет у коме живе и одрасли чине све да их убеде да је добро бити као и сви остали, односно прихватити погрешан систем. Порука је доста јака, али не могу да тврдим да је истом снагом и пласирана. Но, постоји добар покушај. Много боље је урађена идеја о љигавцима; они су различити и изазивају непознаницу, па тиме и страх код људи. Све време људи се труде да објасне њихово порекло. И то је и у реалном животу, иначе, тако: људи се увек труде да објасне шта је узрок некој различитости, те изгледа као да се тиме баве. И баве се, али не суштински. Они не желе заиста да упознају те људе и да их прихвате. И ту филм добро поентира. На крају се добила једна веома солидна прича, мада не нарочито оригинална.

Љигавци су прилично немаштовито осмишљени и њихове маске изгледају јефтино. Такође, осим сценографије, нема ту богзна каквог труда око ефеката. Но, то не умањује вредност филма.

Едукативни моменат: Алексеј Кортнев је рекао Глигорију како су сви имали исто искуство, односно како су сви „прошли кроз то“. Онда се присетио како му је један познаник рекао како сви пролазе кроз то, али не прођу сви. 🙂 Другим речима, неко ће из искуства нешто научити, а други неће. Боље је ако припадамо првој групи.

Оцена наставника:

4(плус)

therats (Small)Пацови (The Rats 2002) је телевизијски филм о нападу помахниталих пацова на Менхетну. Пацов је ујео муштерију у једној фенси продавници и управница Шејла Макарти позвала је стручњака за ове животиње и истребљивача Винсента Спаноа. Он је открио да пацова има много и да се понашају веома чудно. Представник Министарства здравља Дејвид Фонтено нема слуха за оно што Винсент жели да му саопшти, па он мора сам, односно уз помоћ колеге Шона Мајкла Хауарда и жене запослене у радњи Мејчен Ејмик, да се ослободи пацова и велике опасности коју представљају по читав град.

Критички осврт: Ово је један старомодан хорор, али настао после 2000. С обзиром на то да је прављен за ТВ, то већ не изгледа тако чудно. Оно што јесте чудно је да су специјални ефекти прилично пристојни. Ефекат, на крају филма, када пацови извиру у празан базен попут водоскока и добар је и сјајно осмишљен. Додуше сам крај филма је прилично натегнут, али све се ради због драматике. 🙂 Последња сцена је опште место, али таквих момената у филму има, иначе, много (прскање крви по екрану телевизора и синхронизована дешавања на телевизији и у реалности).

Радња је класична за овај поджанр и не нуди ни трунчицу новог. Додуше, филм садржи све оно што треба, па тако има и покушаја да буде узбудљив и тај део је мање-више коректно урађен. И цео филм је такав; готово коректан. Глума није баш најбоља и креће се у опсегу од јако лоше до подношљиве. 🙂

Винсент је све време сипао статистичке информације о пацовима и не знам да ли су тачне (мрзело ме је да проверавам), али ако јесу, ето нама и рубрике „Јесте ли већ чули да…“ Додуше, та „рубрика“ није значајније поправила утисак, који је, иначе, осредњи.

Едукативни моменат: Џо Пинг је приметио да Мејчен не зна ко су јој праве комшије. Ми најчешће и не примећујемо да у нашем комшилуку живе друге врсте и зато се и немарно опходимо према њима. Пре свега треба да се информишемо о њиховој улози у природи и правом утицају на нас.

Оцена наставника:

3(у деминутиву и још нагиње на двојкицу)

remnantpos (Small)Остатак (Remnant 2015) је кратак британски футуристички СФ филм, о момку који се, у роботу хуманоидног изгледа, враћа из рата у град.

Критички осврт: Специјални ефекти су одлични, али ипак немају моје симпатије јер и они, као и цео филм, вуку на Трансформерсе. У ствари, у питању је једна акциона сцена из таквог филма и ништа више од тога. Вероватно је режисер и сценариста Ендру Вонг желео да дочара бесмисао рата, али је то урадио на један врло приземан и нимало оригиналан начин. Уз то, сцена није чак ни уверљива. Виђао сам боље режиране музичке спотове.

Едукативни моменат: Момак који је ушао у ратног робота није могао да пронађе ништа више до деструкције. Рат само то и доноси, без обзира каква га пропаганда и политичка обећања пратила.

Оцена наставника:

1(без да трепнем)

space_truckers_poster (Small)Свемирске камионџије (Space Truckers 1996) је СФ у којем главну улогу тумачи Денис Хопер, независни камионџија, који улази у сукоб са компанијом и зато мора да прихвати посао на другој страни, иако не зна шта конкретно треба да превезе. Придружују му се колега новајлија Стивен Дорф и млада конобарица Деби Мазар. Колико је товар који превозе опасан сазнаће тек онда када их заробе гусари.

Критички осврт: Већ према наслову филма, који је (у доброј мери предвидљива) радња испратила, можете да закључите да се овде ради о американизованом свемиру. И, иако има добрих фора и иако глумци нису лоши, таква поставка мора да буде глупа и тешко је овај филм посматрати као озбиљно СФ остварење. Не могу да га посматрам ни као комедију јер, иако има комичних сцена, није нарочито смешан. Јесте лепршав, али није смешан. Рецимо, Чарлс Данс је занимљив негативац са још занимљивијим додацима и причи даје комичан аспект, али ништа урнебесно. Верујем да је режисер и, уједно, сценариста Стјуарт Гордон правио комичан филм, али је пре свега желео да направи свемирску авантуру. Авантуре и акције истина има и туче су кудикамо успешне, мада, повремено, смушене и неуверљиве.

Специјални ефекти јесу лоши и види се да не постоји већи труд када су они у питању. Прозор иза Стивена у свемирском камиону је скандалозан, на пример. Мислим да би пано ђака из моје школе боље дочарао звезде у свемиру. Такође, грешака у вези са недостатком гравитације има, што потврђује да се није много водило рачуна о томе. И то одаје утисак површности, а површна је и сама прича. Било је важно да главни протагонисти напусте гусарски свемирски брод тик пре него што експлодира, а разлог зашто је, уопште, експлодирао (и то у парампарчад) потпуно је нејасан.

Сама прича није претерано оригинална, али није скроз лоша. Боље речено, има својих лоших и својих добрих момената. Ако ћемо право, више лоших него добрих.

Едукативни моменат: Денис је одустао од тога да ожени Деби јер је, и тако, њен пристанак добио неком врстом уцене. Уценом се не постижу циљеви, а посебно не нечија љубав. Другој особи треба дати разлоге да вас воли, а не услове.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

ratchet_and_clank (Small)Рачет и Кланк (Ratchet & Clank 2016) је цртаћ базиран на видео-игри истог назива. Рачет је зверолики ванземаљац који ради као механичар свемирских бродова и других СФ летелица. Његов сан је да постане ренџер који ће спасавати галаксију. И прилика му се указала када је зли Алонзо Дрек почео да уништава планете. Председник галаксије је позвао добровољце да постану ренџери и тако буду појачање тиму који ће се борити против Дрека.

Критички осврт: Ведар је филм и иако много пута виђен до сада („Моћни ренџери“ и „Ратови звезда“ су тек неке од јачих асоцијација) и са више него стереотипним ликовима, не могу да кажем да је тотално лош (то да није тотално лош је највећи комплимент који могу да упутим) и да нема икаквог хумора. Додуше, хумор је, најчешће, инфантилан. Анимација је прилично добра, а добре су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Да бисте били хероји не треба да радите велике ствари, већ само оне исправне – рече мудро један од ликова.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како желите)

emoji (Small)Емотикони – филм (The Emoji Movie 2017) је цртаћ о емотиконима и апликацијама у мобилном телефону. Главни протагониста је смајли који би требало да буде „сморени“ смајли, што би рекли моји ђаци. Међутим, он није у стању да буде стално сморен, већ мења расположења у зависности од ситуације. Зато други смајлији желе да га дилитују, пошто верују да је неисправан. Како би избегао злу судбину, он бежи, заједно са иконицом „баци пет“. Циљ му је да пронађе хакера који ће да га репрограмира како би имао пожељан израз лица. И, заиста, проналази једног таквог, а то је женски смајли који жели да побегне из мобилног телефона.

Критички осврт: Веома ми се допада идеја, иако јесте популистичка и подилази публици, посебно оној млађој. Но, оригинална је и интересантна. Филм има јако занимљивих фора и иако није смешан, опет је, некако, ведар и симпатичан. Поруке које шаље су добре, али нису баш на најбољи могући начин пласиране. Наиме, оним темама које је потребно акцентовати, дато је премало простора, маргинализоване су и уз то су површно одрађене. Осим овога и тога да је прича могла да буде оригиналнија, немам већих замерки. Филм је, иначе, лоше прошао код критике, али не и код мене. 🙂

Едукативни моменат: Можда је боље да, наместо емотикона на дигиталним апаратима, драгим људима поклонимо праве емоције у стварном животу, односно правом дружењу. То су чак и поједини емотикони у филму схватили. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)

Дремка пре испита добра је за ваше памћење једнако колико и бубање

http://www.newscientist.com/article/2112972-napping-before-an-exam-is-as-good-for-your-memory-as-cramming/

gettyimages-spava-on

Спавати да би се учило?

Фотографија Скот Сталберг/Гети

Пише Џесика Хемзелоу, San Diego Daily news, 16 новембар 2016.

Имате на располагању један сат вишка пре важног испита. Како би требало да га искористите? Изгледа да је дремка подједнако ефикасна као и бубање, и могла би чак да има дуготрајније дејство.

Како би нешто научили, има смисла да се преслишавамо. „Било која врста поновне активације трагова памћења утицаће на њихово јачање и поновно учвршћивање“, каже Џејмс Казенс из Медицинске школе Дјук-НУС (школа настала сарадњом између америчког Универзитета Дјук и Националног универзитета Сингапура, прим. прев.) из Сингапура. „Без обзира о којој врсти памћења је реч, што се оно више користи, то је јачи његов траг.“

Мећутим, сматра се да је и сан од виталног значаја за памћење. Изгледа да добро проспавана ноћ помаже нашем мозгу да упамти оно што смо учили током дана, а учење било чега онда када нисте потпуно одморни је тешко. Многи се куну у кратак поподневни сан.

Дакле, имате сат времена на располагању, да ли је боље да дремнете или да се преслишате? Казенс је, заједно са Мајклом Чијем и њиховим колегама, које такође раде у Медицинској школи Дјук-НУС, одлучио да упореди те две опције. Тим је симулирао право студентско искуство, тако што је за 72 добровољца организовао да одслушају презентације о 12 различитих врста мрава и ракова. Од учесника је тражено да науче све о овим врстама, укључујући, на пример, њихове навике у исхрани и податке о стаништима.

После 80 минута, студенти су добили сат времена које су могли да искористе да одгледају неки филм, одремају или понове оно што су управо научили. Након тих сат времена, следило је још 80 минута учења. Затим су морали да полажу испит на коме им је постављено 360 питања о мравима и раковима.

Дуготрајна корист

„Група која је одремала, постигла је најбоље резултате“, рекао је Казенс, представивши свој рад на годишњем састанку Друштва неуролога у Сан Дијегу, у Калифорнији овог уторка.

Казенс и његове колеге позвали су добровољце на још један тест недељу дана касније. Поново су они који су одабрали да одремају постигли најбоље резултате. И док су они који су изабрали да бубају, на првом тесту значајно надмашили оне који су гледали филм, на другом тесту су изгубили ту предност – после недељу дана није било значајније ралике у резултатима те две групе.

„То би могло да укаже на чињеницу да бубање информација може краткорочно да даје резултат, али на дуге стазе, корист не мора да буде значајна“, каже Казенс.

Ипак, Казенс не жури са доношењем коначних закључака на основу свог рада – иако су спавачи били значајније бољи од оних који су гледали филмове, а бубалице и филмски гледаоци су, статистички посматрано, били подједнако лоши, разлика између спавача и бубалица није се показала статистички значајном. Дакле, док тим не буде спровео опсежније истраживање, тренутни резултати указују да је дремање макар подједнако ефикасно као и бубање, а може бити и боље од њега.

Дремка у лабораторији

Казенсов тим није сигуран због чега би дремање могло бити толико корисно. Могуће је да се неки део памћења усађује у мозак током кратког сна, или, што је вероватније, освежавајући одмор може вас боље припремити за учење. „Може се десити да их дремање чини пажљивијим“, каже Гарет Гаскел са Универзитета Јорк у Великој Британији. „То је интересантно питање, али потребна су даља истраживања“, каже он.

У сваком случају, тим подржава поподневну дремку. „Постоји природан пад будности око 15 часова“, каже Казенс. „предложио бих вам да тада дремнете. Ми то радимо у лабораторији“. Неки чланови тима имају душеке у својим канцеларијама, каже он, а остали дремају на својим радним местима. „Дремање се подстиче“.

А Казенс има и савет за студенте: „Немојте себе да стресирате тако што ћете само трпати информације у главу“, каже „Подједнако је добро и да одремате.“

превела: Александра Равас

Лако Је Критиковати 7

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hogfather (Small)Тери Прачетов Деда Прас (Terry Pratchett’s Hogfather 2006) је телевизијски филм из два дела (или мини серија, како желите) рађен по роману Терија Прачета, а из серијала о Дисксвету. Натприродна бића Контролори имају улогу да одржавају равнотежу у свемиру. Према њиховом виђењу, Дисксвет се не уклапа у тај свемир, па ангажују Дејвида Вернера, главешину еснафа убица, да убије Деда Праса (пародија на Деда Мраза, наравно). Он за тај задатак бира свог најлуђег убицу, кога тумачи Марк Ворен. Младом Ворену је јасно да натприродно биће не може да се убије као да је смртник, па прави занимљив план. Уз помоћ сарадника, које је одабрао, он упада у дворац вила зубићка, те им преузима дечје зубе које су тамо сакупиле. Уз помоћ древне магије почиње да контролише децу којима су ти зуби припадали. Заправо, он их тера да престану да верују у Деда Праса. То је имало за последицу да Деда Прас заиста нестане. То прети да измени Дисксвет који, иначе, почива на фантазији. Међутим, персонификација Смрти се ангажује да замени Деда Праса како би одржао веру у њега, а усвојена унука Смрти Мишел Докери покушава да схвати зашто је нестао Деда Прас и да га, наравно, врати.

Критички осврт: Иако сам љубитељ књига о Дисксвету (прочитао сам их све до сада преведене код нас), морам да признам да је филм, који у приличној мери прати филм и који је успео да дочара радњу, повремено прилично досадан. Можда би ипак било боље да се режисер Вејдим Џин одлучио за једноделни филм. Овако, превише је развучен, посебно други део.

Што се самих сцена тиче, имам тек ситне замерке. Мислим да ускрснуће Деда Праса приказано у филму није у потпуности дочарало Прачетову (и не само његову) идеју да је он еволуирао од паганског Бога и тек постепено попримао садашњи облик. Глума је добра, а специјални ефекти за један телевизијски филм сасвим су задовољавајући.

Едукативни моменат: Фантазија и машта неопходне су готово колико и ваздух, вода и храна. Са њима је свет боље место или макар, подношљивије.

Оцена наставника:

4(плус)

kup-kup-full (Small)Коцка 2: Хиперкоцка (Cube 2: Hypercube 2002) је наставак филма „Коцка“ из 1997. Људи се налазе у грађевини са истоветним собама које са свих страна (укључујући и под и плафон) имају портале за прелаз из једне у другу. Они не знају како су доспели ту и због чега, али како радња одмиче, схватају да сви имају некакве везе са фирмом „Ајзон“, која производи оружје. Такође, схватају да је грађевина у којој се налазе тзв. тесеракт, односно четвородимензионална коцка и што је најгоре, почињу да осећају последице оваквог поигравања са простором, а кроз различите временске и просторне аномалије, које су, успут, и смртно опасне.

Критички осврт: О првом филму сам већ писао прошли пут и похвалио га као једно изузетно успело остварење СФ-а. Међутим, радња је толико специфична јер се дешава у једној соби и представља по живот опасни психолошки (или социолошки) експеримент, да би сваки наставак био тек пуко понављање. Да би то избегао, режисер Анджеј Секула је морао да оде корак даље и тако је настала хиперкоцка, која је омогућила неке нове моменте, као што је преплитање паралелних димензија и тако и вишеструко понављање ликова који потичу из различитих димензија. То заправо уопште није испало лоше, баш као ни ефекти које је коцка произвела, а који  представљају поигравање Секулино са временом и простором. Другим речима, направио је једну тврду научну фантастику, те је и на тај начин дистанцирао од претходног остварења, који бисмо пре сврстали у меканију.

Ни у претходном филму, ни у овом, нисам приметио да су утрошена нека већа средства и специјални ефекти, са изузетком квадрата који се мултиплицира и претвара у „машину за млевење меса“, нису богзна какви. Глума је у реду, али ми нису увек најјаснији поступци ликова, а и њихове реакције нису ме увериле да су у невољи. Радња је онаква каква је могућа у таквој ситуацији и не разликује се битније од првог дела, али у овом случају се и демистификује тај неко ко их је убацио у коцку. Искрено, не знам да ли је то добро или лоше, али је вероватно тако морало, а да би се направила повезаност међу ликовима. У прошлом делу ликови су убачени због својих способности и некако није ред да се поново користи тај критеријум. И то избегавање понављања свакако је један од разлога да снимање наставака заиста буде својеврсни изазов режисерима и само је питање да ли су му дорасли. Рекао бих да овај Пољак то јесте.

Едукативни моменат: Простор и време у овом филму се релативизују и не морамо да будемо у хиперкоцки да бисмо знали да то јесте тако, а понајвише зависи од тога шта нам се дешава. Увек лепе ствари трају краће од ружних, па их треба и максимално искористити. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)

MVBMTAwMjgxNjZeQTJeQWpwMDUxNDYxOD (Small)Чувари галаксије (Guardians of the Galaxy 2014) је филм о ванземаљским суперхеројима, које предводи Земљанин са надимком Стар Лорд (глуми га Крис Прат), кога су још као малог отели ванземаљски пирати. Наиме, Крис се домогао једне кугле са напуштене планете Мораг, а коју је намеравао да прода. Међутим, испоставља се да је за ту куглу неколико њих заинтересовано (укључујући и пирате који су га отели, а које је он у међувремену напустио) јер представља разорно оружје које може за кратко време да претвори читаву цивилизацију у прах и пепео. Један од заинтересованих је фанатик Ли Пејс који намерава да уништи расу коју мрзи, Ксандаријанце. Он заиста успева да се домогне кугле и Крис и његови пријатељи крећу у мисију спасавања становништва читаве једне планете.

Критички осврт: На страну то што волим филмове о суперјунацима, а опет због тога што волим стрипове (овај филм амбијентом и ликовима сасвим дочарава један такав), филм ми се баш допао. Иако је радња прилично обична за такву врсту филма (обичнија бити не може, заправо), те има тек пар оригиналних цака (када се борбени бродови налик на звездице међусобно спајају и праве штит око великог непријатељског брода или свемирска рударска колонија, смештена у глави небеског бића, која експлоатише ткива, ликвор и слично), ликови су далеко од класичних. Они су заиста комични, али нису пародирани, напротив. Сваки од њих има тешку животну причу, али су ипак некако ведри, чак блесави, а такве су и сцене, па и оне које би требало да су романтичне. Свеједно су сјајне, као и цео филм.

Едукативни моменат: Овај филм пре свега потенцира важност пријатељства и то између сасвим различитих ликова (један је мутирани ракун, а други – дрво, на пример). Пријатељство у филму је важније од освете, новца, па у појединим моментима и сопственог живота. Заиста, пријатељство је нешто што представља велико богатство и вреди му посветити и пажњу и време, па чак и подредити му неке друге, ипак мање важне, потребе.

Оцена наставника:

5(велика)

MVNDUyODkBanBnXkFtZTcwODkКонан Варварин (Conan the Barbarian 2011) римејк је филма из 1982, али приказује сасвим другачију причу. Конан одраста у селу варвара, као син поглавице Рона Пирлмана, све док их не нападну удружена племена предвођена Стивеном Ленгом. Стивен је у потрази за деловима маске, коју уколико склопи, она постаје магична. Његов циљ је да је употреби како би оживео своју жену, вештицу, а која има моћ да га претвори у Бога. Да би то урадио, потребна му је свештеница, која је „чистокрвна“, односно потиче од праве крвне линије. И он је и налази, а тумачи је лепа Рејчел Николс. Међутим, путеви му се укрштају са, сада већ одраслим, Конаном, који се заљубљује у исту ту Рејчел и жели да је заштити, а успут и освети свог оца кога је Стивен ономад убио.

Критички осврт: Колико је почетак филма обећавао, када је Конан приказан као дечак, а у том узрасту глумео га је Лео Хоуард, толико је део када је Конан одрастао разочаравајући. Иако је Џејсон Момоа добар избор и капацитет да уверљиво одглуми дивљака, у овој верзији он је сувише романсиран и холивудски дотеран, те је од аутентичног антијунака претворен у јунака који помаже људима и спроводи правду. Сама прича, за разлику од претходне (из 1982), која је слојевита и представља читаву једну филозофију, веома је сведена и већ много пута виђена по сличним филмовима. Већ из старта је веома тешко достићи оно што је оригинални Конан постигао, али ова верзија, оваква каква је, дефинитивно није ни близу. Можда би било боље да су осмислили сасвим другачијег варварина, који није Конан.

Ипак, филм има и неких добрих момената, али само зато што је новијег датума, па су тако специјални ефекти знатно бољи (мада у пар наврата и ту су оманули), а и сама глума. Посебно ми се допала Роуз Макгауан, која уз уверљиву глуму има и заиста занимљиву шминку.

Едукативни моменат: Оно што главног негативца у филму чини лошим нису само поступци, већ и циљеви; он жели да поврати оно што не може и да се уздигне до божанског. Циљеви којима тежимо треба да буду и амбициозни, али је важно и да буду реални и остварљиви, а богами, важно је и како их остварујемо.

Оцена наставника:

2(стабилна)

Resident-Evil-Apocalypse-2004 (Small)Притајено зло: Апокалипса (Resident Evil: Apocalypse 2004) је други део саге о зомбијима против којих се бори Мила Јововић. Зараза, која се у претходном наставку ослободила у подземном и тајном комплексу за генетичка истраживања, сада је избила на површину и житељи измишљеног Града Ракуна суочили су се са до тада невиђеном опасношћу. Они покушавају да напусте град, али им то не дозвољавају наоружане снаге корпорације „Кишобран“, која и поседује поменуту научну институцију. Зато се, заједно са Милом, боре за своје животе у самом граду где их непрекидно нападају зомбији.

Критички осврт: У односу на први део, овај наставак није донео ама баш ништа ново. Све је ту: зомбији који надиру, мутирано чудовиште које контролишу челници „Кишобрана“, чак и пси који су такође постали зомбији. Уз то, у радњи има и више од пар наивних момената, па тако је тајминг када мртви устају из гробова одличан за саму радњу филма (зашто не који сат раније или касније, а и нема оправдања у самој поставци филма да они то уопште чине) или када Мајк Епс, Сандрина Хоулт и Сијена Гилори претражују школу у потрази за кћерком истраживача (Џереда Хериса), те се раздвајају, иако је јасно да су им тако шансе да преживе минималне. Или када Мила Јововић штити девојчицу (поменуту кћерку), азбестним огртачем од застрашујуће експлозије која их није померила ни милиметар, те оне и даље стоје. И да нема таквих тренутака, ово је, свеједно, према мом мишљењу, најслабији наставак овог хорор серијала, а зато што је поновљен први, само је место борбе измештено из лабораторије у град. Додуше, видећемо како ће изгледати последњи филм тамо негде 2016. 🙂

Едукативни моменат: Овакви филмови изазивају две вечите дилеме; да ли су истраживања на пољу људског здравља оправдана и да ли оболеле који преносе заразу треба потпуно изоловати или ризиковати живот како би им се помогло. У филму је јасно шта су одговори, али филм није живот.

Оцена наставника:

1(јака)

amazingЧудесни Спајдермен 2 (The Amazing Spider-Man 2 2014) је наставак новог остварења о Спајдермену снимљеног две године раније. У овом делу несрећни Спајдермен (Ендру Гарфилд) бори се са својим проблемима; зашто га је отац оставио као малог и шта је он то тајно радио и да ли да остане са девојком коју воли Емом Стоун. Међутим, није он једини који има проблеме, па се тако његов најбољи друг из детињства Дејн Дехан, иако милијардер, бори са ретровиралном хиперплазијом, неизлечивом и смртоносном болешћу која се наслеђује и од које је његов отац умро. Дејн долази на идеју да би могла да му помогне крв Спајдермена, али суперхерој одбија да му помогне јер се боји да ће то само погоршати болест. Зато се Дејн удружује са Електром, такође суперхеројем (али негативцем) Џејмијем Фоксом, са планом да дође до Спајдерменове крви тако што ће га Електро убити.

Критички осврт: Иако ми се много више допада како је Ендру дочарао лик Спајдермена у односу на његовог претходника Тобија Магвајера, много више имам замерки на овај филм, него на први са овим глумцем. Најпре, сувише је развучен и траје предуго (два и по сата), те мислим да је општи стандард за дужину трајања филма овде ипак требало поштовати, тим пре што радња почиње тек негде на сред филма (све пре тога не знам ни шта сам гледао).

Потом, има превише патетике, посебно у разговорима између Спајдермена и његове тетке Сали Филд, а и овај филм пати од мултиспособних научника који се у све разумеју. Ема Стоун, која је у првом делу молекуларни биолог, сада је и стручњак за физику и енергетику, те нестанак струје у читавом граду ресетује у трен ока. И тај нестанак и повратак струје је веома проблематичан, јер Електро руши пола те, како бих је назвао, џамбо трафо станице, али свеједно, град регуларно добија струју. И сам Електро је проблематичан јер он час је моћан, час немоћан, иако је струја свуда око њега, те је нејасно како и кад је користи, а и начин како су га уништили је наиван. Наиме, Електро је попут натприродне батерије и уколико се препуни, пући ће (у филму кажу да се све батерије тако понашају). То се и десило, мада је питање како, кад му се пре тога ништа није десило, иако је преотео струју читавом Њујорку!

И други негативац, Спајдерменов другар, такође има проблематичних момената. Иако је наследио од оца стотине милијарди, њега отпушта са посла правник у фирми коју поседује?!? Заиста не познајем правосудни и финансијски амерички систем, али нешто ме нису убедили да то тако може. И иако његов отац умире од болести у старости, он умире већ са навршених осамнаест. Иначе, болест о којој је реч заиста постоји, али не напада људе, већ рибе. 🙂

Наравно, филм има својих добрих момената, где свакако припадају специјални ефекти, а сцена када Ема гине је заиста урађена мајсторски (звучи крволочно, али када погледате филм видећете да сам у праву 🙂 ), као и још неке.

Едукативни моменат: Највећа борба коју Спајдермен води је са прошлошћу и он је решава тако што се окреће будућности. Прошлост је важна и не сме да се заборави и због грешака које смо направили и које не бисмо смели да поновимо, али нећемо ништа (добро) урадити уколико у тој прошлости и живимо.

Оцена наставника:

3(са неколицином минуса)

Flash-Gordon (Small)Флаш Гордон (Flash Gordon 1980) је филм о истоименом стрип јунаку који доспева на планету злог императора Минга (Макс фон Сидоу) како би га спречио да уништи Земљу. Мингова планета има много што природних, што вештачких сателита и сваки од њих је засебно краљевство, а које Минг одржава у завади због старог доброг правила да би лакше њима владао. Међутим, Флашу полази за руком да измири непријатеље и окрене их против тиранина, те уз њихову помоћ спасава сопствену планету.

Критички осврт: Тешко је пронаћи сцену која није нелогична. Флаш, кога иначе тумачи Сем Џи Џонс, пилотира авионом са поломљеним стаклима и (тек са неколико часова летења које је похађао) успева да га приземљи без иједне повреде. Доктор Зарков, кога тумачи Хајим Топол, успева да превари и њега и драгу му Мелоди Андерсон (која глуми Дејл) да телефон потраже у – ракети! Иако је Флаш био у живом блату, па потом у трбуху пауколиког подземног створа, већ у следећој сцени он је свеже истуширан, а одећа чиста и опеглана. Мелоди Андерсон у једној сцени филма показује завидне борилачке вештине, иако је обична девојка из Њујорка… И има тога заиста много.

И поред тога, овај филм је напросто неодољив, невероватно наиван и чак и смешан, али не могу да проценим да ли је то била намера режисера Мајка Хоџиса. Рецимо, када Минг уништава Земљу он има дугмиће на којима пише „земљотрес“, „ерупција вулкана“ итд, а када се жени Мелоди, свира свадбена песма коју свакако не очекујемо у једној ванземаљској цивилизацији. А сам свадбени завет је урнебесан. Свештеник пита Минга да ли узима Дејл за жену и да ли обећава да ће је користити како му драго, те да ли обећава да је неће бацити у свемир ако му не досади. 😀 Хит је што Флаш носи мајицу на којој је испринтано његово име. 🙂 Дијалози су веома сведени, ликови стереотипни (Минг је немилосрдни злоћа, његова кћерка Орнела Мути бунтовна и неваљала принцеза, доктор Зарков је откачени научник итд), а глума је као у црно-белим филмовима. Емоције и сузе само прште, а Гордон и Дејл не само да се заљубљују на први поглед, већ невиђеном брзином успостављају врло стабилну везу. 🙂 Иначе и временска димензија у филму је проблематична. Они стижу до планете Мингове у току једне поподневне дремке, а када отпочиње одбројавање за уништење Земље у тих три минута дешава се макар четвртина радње целог филма.

Па ипак, дворац Мингов, као и сателити, приказани су веома прогресивно за оно доба и такве сличне ћете видети и у модерним остварењима. Као и костиме ванземаљаца, који су откачени и шарени, али то су свакако лепршаве осамдесете, односно њихов сам (обећавајући) почетак, којима доприноси и главна нумера о Флашу у извођењу групе Квин.

Сама прича је сасвим у реду за један такав филм, а има и оригиналних момената, као што је начин како Минг умире, рецимо, или начин иницијације шумских људи, које предводи Тимоти Далтон или роботи који управљају престоницом, а који имају наочаре са екранима уместо стакала. Дакле, није баш да филм нема неких објективних вредности.

Едукативни моменат: Минг је суверено владао тако што је завадио све око себе и то јесте мудар начин, али свакако нису мудри и они којима је владао.

Оцена наставника:

4(мада бих радо дао и пет)

ai (Small)ВИ – Вештачка интелигенција (A.I. Artificial Intelligence 2001) је футуристички филм о роботу у облику дечака (глуми га Хејли Џоел Осмент), који је направљен како би људима надокнадио губитак детета. Заправо, он је прототип, кога његов творац Вилијам Харт жели да тестира и наилази на праву породицу погодну за тако нешто. Наиме, Сем Робардс, запослен у Хартовој фирми, има сина који је у коми. Зато му фирма нуди робота и он прихвата, пре свега због своје неутешне супруге Френсис Оконор. Она одлучује да покрене програм који тера, да тако кажем, робота да је заволи и он заиста почиње да осећа безусловну љубав. У међувремену, прави син се буди из коме и враћа се у своју породицу. Тада настају невоље јер се дечаци међусобно не слажу најбоље, а и испоставља се да је робот опасан по правог дечака, иако он заиста не жели да му нанесе зло. Родитељи су присиљени да врате робота у фирму, али Френсис се сажалила на њега и уместо да га однесе да га униште, она га оставља у шуми са нешто новца. Тада почињу његове авантуре са циљем да пронађе плаву вилу о којој је слушао у бајци о Пинокију, за коју се нада да ће га претворити у правог дечака достојног љубави његове „мајке“.

Критички осврт: Није први пут да се бајка уметне у оквире СФ-а, али прича која је направљена у овом случају, сасвим је необична и са још необичнијим крајем. Уз то, специјални ефекти су сјајни, као и амбијенти, посебно градови приказани у филму. Овај филм носи, да тако кажем, дете (додуше, уз нешто помоћи сјајног Џуда Лоа, који глуми робота жигола) и урадило је одличан посао. Филм је емотиван и један од најтужнијих које сам гледао. Зато веома верујем да би се допао и онима који иначе не љубе СФ.

Едукативни моменат: Дечак у филму чини све како би му била узвраћена љубав коју осећа. Ипак, оно главно што жели да уради јесте да се промени (од робота да постане прави дечак) и то је нешто што свако од нас чини; љубав нас мења и прилагођава другој особи. Можда то изгледа лоше (па и може да буде уколико су те промене драматичне), али некакви компромиси морају да се направе.

Оцена наставника:

5(уз препоруке)

the-dark-knight (Small)Мрачни витез (The Dark Knight 2008) је део посебне трилогије о Бетмену, кога тумачи Кристијан Бејл. У његовом родном Готам ситију, правдољубиви државни тужилац Арон Екхарт и детектив Гари Олдман на све начине покушавају да стану на пут локалној мафији. Због пљачки банака које се дешавају, улазе у траг новцу који мафија „пере“. Гангстер из Хонгконга Чин Хејн нуди решење да он буде тај који ће мафијашима причувати новац, али појављује се пљачкаш банака Џокер (Хит Леџер) који има другачије планове. Наводно, његове намере су да убије Бетмена, што предлаже мафији, наравно, уз извесну надокнаду. Међутим, како се ситуација даље одвија и прича све више компликује, испоставља се да су Џокерови планови толико сулуди да то више ни мафија не може да прати, а Бетмен и полиција покушавају да га зауставе.

Критички осврт: Са становишта фантазије, Бетмен је поприлично проблематичан суперхерој јер он заправо нема никаквих моћи, као што их имају његове „колеге“ Супермен или Спајдермен, на пример. У претходним остварењима о овом јунаку тај фантастични моменат се постизао кроз бајковити амбијент и противнике који су натприродни, али у овом тога нема. И Џокер и Дволични, који су архинепријатељи Бетмена у стрипу, овде су сасвим обични људи. Додуше, Џокер баш и није обичан јер је очигледни психопата кловновски нашминканог лица, али, макар, није прошао „третман“ киселином и значајно је реалнији у односу на пандане из других остварења. Град Готам је типичан амерички град и све што се дешава у њему, иако прилично застрашујуће, веома је реално. Тако да је питање колико је ово заиста филм који припада фантастици. Додуше, опрема коју Бетмен користи још увек је у приличној мери СФ, али би онда сваки наставак о Џејмсу Бонду из истог разлога могао да се сврста у овај жанр. Ипак, занимљиво је видети једног фиктивног суперјунака смештеног у реалне оквире, а жанр је, рекао бих, акциони трилер.

Самој причи не могу ништа да замерим, чак, иако филм траје два и по сата, радња је довољно динамична да држи пажњу. Има преврата и изненађења, а изопачене игре које Џокер приређује појединим ликовима и становницима Готама, иако језиве, прилично су интелигентне. Крај је мало (више) иритантан са све великим речима у америчком стилу, али не квари општи утисак који је, заиста, добар.

Едукативни моменат: Разлику између позитивних и негативних ликова, која се у филму потенцира, чине правила. Праведници их се придржавају, односно постоје границе које неће прећи, ма колико год да их то стављало у неравноправан положај у борби са злоћама. Иако волимо да кажемо да су правила ту да би се кршила, она су нам ипак потребна, као и границе, које иако нам не омогућавају потпуну слободу, штите људе да не угрожавају једни друге.

Оцена наставника:

5(иако није у мом жанру)

witches_of_eastwick (Small)Вештице из Иствика (The Witches of Eastwick 1987) је амерички филм рађен по истоименом роману Џона Апдајка. У главним улогама су Мишел Фајфер, Сузан Сарандон и Шер (намерно су одабране плавуша, црвенокоса и црнка), две распуштенице и једна удовица, које живе у малом граду и имају своја мала дружења четвртком увече. Оно што њих три не знају је да су вештице и имају моћ да призову одређене догађаје, али и особе. Тако су, током једног њиховог дружења, призвале „непознатог принца на црном великом коњу“, а који то заправо није и кога глуми Џек Николсон. Он се убрзо појављује у њиховом градићу и купује имање и у тако малој средини одмах изазива пажњу, тим пре што је његово понашање веома необично. Тако привлачи и пажњу три жене, али и оне привлаче његову и он успева да их заведе све. Оне пристају на новоуспостављену полигамну везу, али то изазива трачеве у граду, па и отворене нападе, пре свега жене (Вероника Картрајт) власника локалних новина (Ричард Џенкинс). Жене зато одлучују да прекину ову необичну романсу, али то не жели и Џек, па решење види у томе да елиминише Веронику, што и чини и то уз помоћ враџбина. Оне схватају да је враг однео шалу (буквално) и напуштају Џека, али то није баш тако лако као што су мислиле јер је он у стању да реализује њихове највеће страхове. Уз то, све три откривају да су у другом стању.

Критички осврт: Овај филм можда није најбржи могући, али нуди једну веома необичну причу, која је уз то и веома забавна и смешна. Посебно су урнебесни Џекови дијалози и монолози. Љутити Џек у једном тренутку каже: „Нисте ви једине три жене на овом свету!“ или када гласно размишља зашто је Бог створио жене: „…грешка? Или нам је то урадио намерно?!?“ Јасно је да је Џек био на висини задатка и глумачки одрадио боговски посао (иако је глумео ђавола 🙂 ), а и сви други глумци су сјајни.

Специјални ефекти су сасвим у реду, али руку на срце и нису били претерано захтевни. Овде је ипак нагласак на самој причи и ликовима. Додуше, има понека грешкица, па рецимо када Сузан пада са степеница, Мишел успева да јој довикне и име и да јој да савет да се смеје (пошто ако се смеје онда лебди, као у причи о Мери Попинс), што ова некако у паду и уради… Мало теже, али добро, толико могу да зажмурим. 🙂

Едукативни моменат: Мотив који је најзначајнији у филму је улога и положај жене у друштву и мушко-женски односи. Према Џековој филозофији, одвајкада су мушкарци, не желећи да их јаке жене победе, увели таква правила да увек они буду победници. Можда би свет био боље место када не би било победника и побеђених, већ равноправних партнера и наравно, љубави.

Оцена наставника:

5(ко ништа)

Црне тачке нашег новинарства

tumblr_n9gl9zDnYd1qcf2rso1_400 tumblr_n9gl9zDnYd1qcf2rso2_400Овај текст би могао да носи и назив: „Ево шта се догоди када верујете у све што новине пишу“. Ово је зато што ћу анализирати чланак:

Вечерње новости: Ево шта ће вам се догодити ако једете банане са тамним тачкицама (28.7.2014)

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Почињем од првог пасуса:

Истраживање које су спровели јапански научници су дошли до закључка да је банана с црним тачкицама осам пута здравија од зелених банана или другог воћа, пише „Amazing stories around the world“.

Овог пута нећемо се бавити правописом, а и ја нисам права особа да на такве грешке указује. Но, што се стручног дела тиче, већ могу да приметим пар ствари. Најпре, како одредити колико је нешто здравије од нечег другог? Могли бисмо да одредимо колико је теже, шире, топлије, удаљеније и уопште да упоредимо све оно што је мерљиво. Здравље напросто то није и мерне јединице за такво стање организма – не постоје. Другим речима, не можете некоме рећи да сте осам пута здравији од њега, јер би то била бесмислица. Но, чак ако ову бројку прихватимо у пренесеном, а не у буквалном значењу и даље имамо проблем. Ако кажемо да су јапански научници открили да су банане (са црним тачкама) здравије од било ког воћа, то би значило да су упоређивали све воће на свету, кога има толико много (пробајте само да набројите оно које знате) да би истраживање трајало годинама, можда и деценијама и то је заиста мало вероватно.

Оно што недостаје овом тексту су подаци о научницима који су вршили истраживање. Ми сазнајемо да су они из Јапана и то је све. Не знамо из ког су града, за који институт или универзитет раде и шта су по струци; да ли су биохемичари или генетичари на пример. Без тих података и без датума, текст делује сувише бајковито; у једној земљи, некада давно… Додуше, текст се позива на литературу, па имамо шансе и да је проверимо. И сајт „Amazing stories around the world“ (Изненађујуће приче широм света) заиста постоји, као и текст о бананама. tumblr_n9ecls65dP1tgt7sro1_400Међутим, у питању је блог, а не научни сајт. Да ли блог може да буде добар извор сазнања? Не баш, јер блог може да пише свако, а да ствар буде грђа, нисам успео да нађем ни податке о аутору. И текст о бананама нема нити једну референцу (литературу на коју се текст позива), што му је и замерено у једином коментару који је овај текст добио (а на који није одговорено).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Други пасус:

Када се упореди с грожђем, јабукама, лубеницама, ананасом и крушкама, зреле банане садрже највише антиканцерозних материја.

Банане могу да садрже само антиканцерогене супстанце, јер супстанца и материја нису исте ствари. Но, ако занемаримо ову честу грешку коју лаици праве, морамо да се запитамо да ли ми заиста знамо које су све супстанце антиканцерогене (јер само у том случају има смисла да правимо описана поређења)? Нажалост, не знамо, баш као што не знамо ни које све супстанце стварају рак. На званичном сајту Америчког друштва за борбу против канцера (American cancer society) у самом наслову „Познате и вероватне канцерогене супстанце“ (Known and Probable Human Carcinogens Introduction) видимо да се за неке од њих тек претпоставља да изазивају рак. Ова опака болест условљена је многим факторима (тим пре што има много различитих облика који захватају различите органе) и супстанце које их спречавају откривају се и дан данас, али и даље за многе од њих није јасно у каквој су вези са развојем болести. Хипотетички гледано, можда лубеница поседује супстанцу која може да направи преврат у медицини (а коју банана нема), али ми још увек не знамо за њу. Закључак је да је изјаве оваквог типа није добро олако давати, већ је много боље навести на које конкретно супстанце се мисли.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Трећи пасус:

Како банана зри, развија тамне тачкице по себи. Што више тачкица има, више је обогаћених ћелија које развијају имунитет.

tumblr_n68dckvega1qg36hjo1_1280Ова друга реченица (баш као ни претходне) не значи много, па сам потражио оригинално истраживање како бих сазнао више. И нашао сам га. Урадили су га истраживачи са Универзитета у Токију, Факултета фармацеутских наука, те департмана медицинске хемије. (Haruyo Iwasawa and Masatoshi Yamazaki: Differences in Biological Response Modifier-like Activities According to the Strain and Maturity of Bananas. Food Sci. Technol. Res., 15 (3), 275 – 282, 2009.) Рад је веома тешко препричати тако да буде схватљив баш свакоме, али покушаћу. Најпре да вас укратко упознам са апоптозом. То је програмирана ћелијска смрт, јер је условљавају гени. Ћелије морају с времена на време да умиру, како би их замениле нове, свеже. Уколико се то не дешава, јасно вам је, почињу да се гомилају и ствара се тумор. Ово није класичан тумор, када ћелије подивљају и почињу неконтролисано да се деле, али тумор јесте и може да направи велике проблеме, а један од примера је канцер оваријума (женских полних жлезда). Механизам како се апоптоза дешава, невероватно је сложен, али је за причу важно да у њему учествују протеини названи фактори некрозе тумора (Tumor necrosis factors), а јапанске научнике је занимао онај обележен грчким словом алфа (скраћено TNF-α). И заиста, уочили су да се активност овог протеина мења у зависности од зрелости, али и од сорте банана. И не само то, већ су уочили да се након поједене банане повећава број макрофага, што је и логично, јер је то тип белих крвних зрнаца који попут амеба окружују и једу дотрајале ћелије организма (погађате, оне које су уништене апоптозом).

Какве све ово има везе са црним тачкама? За сада никакве. У раду пише да у бананама има допамина и серотонина (први је неуротрансмитер и хормон, а други само неуротрансмитер, мада га називају и „хормоном среће“, јер утиче на сан и има антидепресивно дејство) и да се њихова количина повећава како банана све више сазрева. Пошто допамин с временом потамни, научници мисле (али не тврде) да је та његова активност у вези са тачкама на банани, а које су ипак узроковане стварањем глукозе у тим деловима (и ту се прича о тачкама завршава). Допамин утиче као диуретик (појачава излучивање мокраће), на вазоконстрикцију (скупљање крвних судова) и изгледа повољно на тзв. кардиогени шок (када срце не може у довољној мери да истисне крв у крвне судове). Има антиоксидативна својства, те и значајну улогу у имуном систему нашег организма.

tumblr_n52jnzODHE1tuqp2lo1_250Судећи према истраживању ових научника, одређене сорте банана је боље јести што су „одлежале“ више дана, али прави разлози далеко су компликованији од оних описаних у једној реченици новинарског текста. И при томе црне тачке нису извор здравља (на шта новински чланак указује), већ само показатељ да је банана зрелија.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Четврти пасус:

У том ступњу сазревања, банана је и најбоља за пробаву јер се шећер из банане тада најлакше апсорбује, за разлику од мање зрелих банане када је тежа за пробаву јер се скроб још није претворио у шећер.

Ово може бити тачно, јер је банана слађа што је зрелија, осим што скроб већ јесте шећер. Шећери су читава група једињења, позната још и као угљени-хидрати и грубо их можемо поделити на просте и сложене. Глукоза је, рецимо, прост шећер, а скроб сложен. Сложен је, најједноставније речено, зато што се састоји из много међусобно везаних глукоза. Када се те везе раскину, а што је циљ варења, добијамо глукозу. Скроб почиње да се вари већ у устима, јер у њима се лучи пљувачка која садржи ензим амилазу, способан да разложи скроб. Уколико дуго жваћете корицу белог хлеба осетићете временом да је слатка, баш зато што је амилаза урадила посао. Скроб наставља да се вари у дванаестопалачном цреву (под утицајем ензима панкреаса) и то није богзна какав тежак задатак за наше органе за варење (навикли смо их већ на свакодневни хлеб и кромпир, који су школски примери намирница богатих скробом), тако да истина је, глукоза је крајњи продукт варења и она се директно апсорбује (упија у цревним ресама), за разлику од скроба, али то није нарочито значајно. Уосталом, најобичнија коцка шећера обезбеђује нам чисту глукозу, ако је већ толико битно да себи олакшамо варење.

Можда је много значајније што се са зрелошћу банане повећава количина серотонина, који иначе поспешује перисталтику црева, па тако и боље варење и онога што смо пре банане појели.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Новински чланак је веома кратак. Не даје одговор на питање из наслова, али и са мало текста, видели сте, говори много. Оно што мени говори, а надам се, сада и вама, свакако је да постоје извори и „извори“, а да од нас зависи који ћемо прихватити као валидан.

tumblr_n9i7uuDAA21s58ydro1_500