Лако Је Критиковати 204

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Звездана капија: Арка истине (Stargate: The Ark of Truth 2008) је филм проистекао из серије „Звездана капија СГ-1“. Војна екипа коју предводи пуковник Бред Бауер и која пролази кроз тзв. звездану капију (технологију напреднијих ванземаљских цивилизација која дејствује као црвоточина у свемиру) има мисију да пронађе посебан ковчег, заправо оружје довољно моћно да порази Приоре. Приори су ванземаљци чије су и технологија и физичке моћи супериорне људским и претња читавом човечанству које желе да потчине. Ковчег је, дакле, једини спас, али је изгубљен пре јако много година и врло га је тешко пронаћи.

Критички осврт: Таман сам се питао где су се денули свемирски СФ филмови са ласерском пуцачином и интергалактичким краљевствима и ето га један. Лаган, прилично наиван, а опет са шмеком, то је овај филм. Надовезује се на серију и веома зависи од ње, тако да га је тешко пратити ако нисте пратили и њу (или сте је заборавили, што је мој случај) иако је један од првих, али брзих дијалога између Мајкла Шанкса и Клаудије Блек имао и ту улогу да нас уведе у поставку. Дијалози су иначе добри, довољно виспрени и уз прстохват хумора.

Сама радња је добра, али тек нешто компликованија варијанта просечне епизоде серије, а такви некакви су и специјални ефекти. Но, када се упореди са неким мегаблокбастерима, ово је књижевно дело. 🙂 Свакако, режисер Роберт Ц. Купер је поставио бројне изазове пред своје протагонисте и дао им тек сламку спаса, тако да све то јесте узбудљиво.

Едукативни моменат: Тим Гини је себе мучио кривицом због многих недела које је починио. Кристофер Џаџ, који је такође преобратио свој начин живота, пришао му је и искуствено рекао да никад неће опростити себи и да своја дела не може поништити. Оно што ипак може је да се посвети томе да спаси друге. Дакле, ако смо учинили неке лоше ствари, не можемо их исправити, али можемо превентивно деловати на оно што чинимо убудуће. Што би Кристофер рекао, то је најмање што можемо учинити.

Оцена наставника:

(на три)

Месечари (Sleepwalkers 1992) је филм који није рађен према књизи Стивена Кинга (како би се очекивало), али он јесте написао сценарио. Алис Криге и њен син Брајан Краус су чудовишна бића која се хране животном силом невиних девојака. Како коју убију, тако се преселе. Овога пута су наишли на Мејчен Ејмик коју је Брајан одмах безецовао. Испоставиће се да је лепа Мејчен мало тврђи орах.

Критички осврт: Уводна сцена је обећавала морам признати, ако изузмемо текст с почетка који је непотребан. Сигурно је боље да полагано откривамо са чим ће протагонисти имати посла. Режисер Мик Гејрис је већ на почетку прешао границе приказом инцестуозне породице, али нисам сигуран колико је успео да шокира јер „Људи мачке“ снимљен десет година раније, а на који овај филм делимично подсећа, порушио је многе сличне табуе и још неке приде. Сама прича је класика и јасно да се ту ради о томе да зли момак жели лепотицу и да ће она на крају ипак претећи. Мик није хтео много да компликује и није додавао нове изазове, али некакав љубавни троугао ту постоји због поменутог инцеста. Сцене су врло погодне и не баш логичне. Када Алис видимо у огледалу (у њеном монстрозном облику) она је гола, иако носи хаљину. Оно што посебно ружи овај филм су хорор сцене које су превише трапаве, почевши од убиства професора Глена Шадикса. Финалне сцене су тек фијаско, када Алис буквално руинира цео полицијски одред попут некакве суперхероине. Нисам ни знао да она има моћ телекинезе до готово самог краја, а Брајан је васкрсавао и нејасно је да ли је то последица Алисине моћи или није. Ово је свеукупно лоше урађен хорор са идејом која заиста није богзна шта.

Едукативни моменат: Мачке су спасиле Мејчен од надмоћног непријатеља, а неки извори тврде да могу да нас спасу и од болести. Ево једног текста на ту тему: Пет магазин: Мачке терапеути: Умирују, лече и усрећују (3.3.2020)

Оцена наставника:

(плус)

Сатанин слуга (Pengabdi Setan 2017) је индонежански хорор и рецимо приквел истоименог филма из 1980. Породица коју чине отац, мајка и четворо деце су у финансијским проблемима јер се мајка разболела од мистериозне болести. Болест је однела свој данак и мајка је умрла, а за њену породицу тек тада започиње пакао јер ће морати да се суоче са силама којима нису дорасли.

Критички осврт: Иако је критика прилично наградила овај филм, мени се није дојмио. Сувише је млак, иако има неких својих добрих момената. Смрт учитељевог сина је врло добро изведена, на пример. Режисер Џоко Анвар као да није могао да се одлучи између класичне приче о духовима и „Предсказања“, а има мало ту и „Розмарине бебе“. Шта год од тога било, узори су очигледно постојали и све се одвија према давно успостављеној шеми, а сцене су више него предвидљиве. Мајчин дух се појављује и плаши децу и та сцена је поновљена много пута на исти начин и тек пар сцена искаче из тог шаблона. Џоко је у доброј мери референцирао на религију, али није сасвим јасно шта је хтео да постигне тиме. Мистерија, која заправо и није богзна шта, добро је дозирана, а и оно мало специјалних ефеката нису лоши. Фотографија је исто добра, а најбоље у овом филму је финале које је ишчупало целу причу. Ту има и некаквог преокрета, а и зомбија. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је помогло овој породици је што су били једни уз друге. Заједништво ће нам увек помоћи, било оно у породици или ван ње.

Оцена наставника:

(можда може и четири)

Забрањена врата (Pintu Terlarang 2009) је индонежански психолошки хорор који је радио исти режисер као и претходно описани филм. Млади вајар је врло успешан уметник изверзиран за прављење скулптура трудних жена. Његов брак је у проблемима од самог почетка, али ће још већи проблеми започети када буде почео да добија мистериозне позиве у помоћ.

Критички осврт: Овде се од почетка филма дешава много тога: осим скривених врата, ту је и тајно удружење чији је члан најбољи пријатељ главног протагонисте, зла судбина дечака повезана са свим тим, крајње манипулативни брачни однос у којем је главни протагониста, његова импотенција и уцена због морбидног (не)дела које је починио. Већ до половине филма изгледало је као да овде има материјала за неколико филмова. Онда је постало јасно да једна прича води другој и да овде није у питању спасавање несрећног дечака и да је право разрешење иза забрањених врата. Ово је заправо врло мудро вођен филм са ефектним сценама и добром радњом.

Едукативни моменат: Најбољи пријатељ младог сликара му је рекао да су односи између мужа и жене и два пријатеља толико блиски да некада морамо да верујемо без постављања питања. И додао је да се то назива поверење. И у праву је јер у блиским односима поверење мора да постоји, иначе такви односи нису онда блиски.

Оцена наставника:

(јака богме)

Жена са зле земље (Perempuan Tanah Jahanam 2019) је још један индонежански хорор о девојци Тари Басро која, заједно са својом најбољом другарицом, покушава да састави крај са крајем. Након застрашујућег догађаја на наплатној рампи где је радила, открила је нешто више о свом пореклу и да потиче из једног забаченог села. Њени покојни родитељи су тамо ималу заиста велику кућу и ту је видела шансу да продајом тог имања дође до новца. Зато је отпутовала тамо заједно са поменутом другарицом, али се то испоставило као кобна грешка. 

Критички осврт: У питању је врло језив филм, са темом која је донекле нова и свежа. Интрига се одржава током целог филма и на крају се претвара у породичну сапуницу која у контексту радње заиста не штрчи, добро је уклопљена. Морам и да похвалим глуму свих актера, посебно најбоље другарице, али филм има својих слабих момената. И то је управо уводна сцена, иако јесте ефектна и застрашујућа. Наиме, убица препознаје главну јунакињу иако је у селу нико није препознао, укључујући и њене баку и оца. На питање како је у томе успео заиста не постоји ниједан рационални одговор. Тако да филм већ ту пада, али је остатак толико добар да је анулирао стаклену поставку.

Едукативни моменат: Жена из села која је помогла Тари није желела да се придружи другим сељанима у Тарином линчовању. Сматрала је да ако једну клетву поништимо туђом жртвом то ће узроковати другу клетву. Другим речима, не можемо своју несрећу решити тако што ћемо унесрећити неког другог. То само доводи до нове несреће и још више унесрећених. 

Оцена наставника:

(вери стронг)

Воља (Volition 2019) је канадски СФ о Адријану Глину Макморану који може да предвиди догађаје. Зато га унајмљује Џон Касини, ситан криминалац који је дошао до великог посла са дијамантима, са задатком да му предвиди све потешкоће које би се могле испречити успешној примопредаји. Ипак, појавиће се проблеми које ни Адријан није могао да предвиди и који ће запретити да униште живот и њему и девојци која му се допада Магди Апановић.

Критички осврт: Прва половина филма уопште није обећавала. Радња је била предосадна и од почетка је било јасно да ће таква бити јер двоје главних протагониста беже од двојице криминалаца. Да то не би био само филм о вожњи и одседању у мотелима, Режисер Тони Дин Смит је ствар мало зачинио романсом (између поменутих протагониста) и Адријановом видовитошћу, који су ипак остали неинспиративни колико и све остало. Око половине филма су почеле да се дешавају чудне ствари у кући Била Марчанта и све је почело да личи на неки озбиљнији СФ. Проблем је и што је заличило на гомилу других филмова са истом тематиком, тако да није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Сама прича је испала солидна, са исфорсираним срећним крајем који неминовно доводи до парадокса.

Едукативни моменат: Бил је рекао свом посинку да је садашњост време у којем живимо и да се сваки моменат рачуна. Имајте то у виду када размишљате шта и како радите и на шта трошите време.

Оцена наставника:

(иде на четири)

Паукова глава (Spiderhead 2022) је филм о научнику Крису Хемсворту који спроводи експерименте над затвореницима. Крис је врло пријазан, а његова установа им омогућава удобност и колику-толику слободу. Ипак, један од њих Мајлс Телер ће открити да Крисове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Крис је толико добар у овом филму да је његов лик врло озбиљно иритантан. Ликови су иначе довољно разрађени, али су и превише поједностављени. Нема ту неког комплекснијег карактера какав бисмо очекивали.

Филм говори о емоцијама и заправо преиспитује колико оне заиста управљају нама, а колико их можемо контролисати и то у спрези са сасвим солидним СФ-ом. Прича можда нема дубину и слојевитост какве би могла да има на ову тему и прилично је површно одрађена, али је радња динамична таман онолико колико је потребно и без већих грешака. Не могу много да кажем у прилог филму, пошто он јесте врло блед, али га чупају добар кастинг и продукција.

Едукативни моменат: Мајлс је постао затвореник и Крисов покусни кунић јер је убио две особе пошто је изазвао саобраћајку у пијаном стању. Алкохол и волан никако не иду заједно јер се тиме одистински уништавају животи. 

Оцена наставника:

(бледуњава)

Мајко! (Mother! 2017) је филм о младој жени Џенифер Лоренс чији је мистериозни живот са мужем Хавијером Бардемом у њиховој сеоској кући поремећен доласком чудног пара.

Критички осврт: Ово је врло занимљив филм у којем се необичне ствари дешавају, али сасвим је нејасно ка чему све то иде. Но, пре или касније постаће јасно да је режисер Дарен Аронофски направио алегорију која врло снажно референцира на религију, која није доследна библијској саги, али јесте суптилна јер се види у детаљима. Хавијер је Творац и колико год њега могу да прихватим у тој улози, јако је тешко видети Еда Хариса и Мишел Фајфер као Адама и Еву. Но, они јесу узели кристал иако им је Хавијер то забранио и јесу га поломили, због чега је он замандалио врата собе у којој је кристал био. Заправо, они јесу одлично одрадили своје улоге, али не верујем да вам ово двоје људи пада на памет када размишљате о познатим библијским ликовима. Потом је уследила и добро позната битка Каина и Авеља (које глуме права браћа, глумци Донал и Брин Глисон) где један убија другог. Не само због тог убиства, цео филм је чудан и тескобан и он јесте психолошки хорор у директном и у пренесеном значењу. У моменту је заличио на неки други вид хорора када је Донал походио Џенифер док је била сама у кући, али то је била само Даренова играрија да нас наведе на погрешан колосек, како би изненађење касније било веће. И било је. 

У тој подели библијских ликова Џенифер штрчи, јер би она могла бити више њих: и Дјева Марија и Марија Магдалена у једној особи, али и анђео, па и ентитет који свете књиге не помињу. Могли бисмо да прихватимо да је она Мајка природа и њена веза са кућом је очигледна и органска, а и кућа је таква. На бдењу Хавијер је одржао врло утешан говор јер вера заиста доноси утеху, док то Џенифер није могла јер такву утеху природа и наука не дају. Прича је и еколошка јер сама кућа и са њом и Џенифер постају својина несмотрених људи и они јој непрекидно праве штету, сигурни да ништа неће поћи по злу, што видимо у сцени у кухињи током бдења. И док Хавијера обожавају јер његове речи утичу на све, али на свакога другачије и он их све воли, Џенифер пати и жели га само за себе. Ту видимо, можда чак и разумемо мотиве Сатане који се отуђио од Бога јер према Библији то и јесте тако некако ишло и зли анђео је замрзео све људе. Дарен је заправо врло мудро водио причу и на неки начин и изврнуо угао гледања и ставио нас на тешке дилеме. Користио је градацију и од једног неучтивог упада жене са дететом у кућу низале су се сцене где не знам ни сам како дођосмо до рата, покоља и општег сиромаштва. Ту су и метафоре и Кристен Виг, која је издавач (Божје речи), врши масовна погубљења. Део са бебом је очигледно прича о Исусу Христу и ту се ликови које Џенифер тумачи потпуно мешају, што заиста није конфузно колико је уметничка слобода и у функцији приче. И прича је врло успела сатира која много говори о религији и људском друштву и људској природи.

Едукативни моменат: Хавијер је имао моћи да спречи Џенифер да уништи све људе, али то ипак није учинио. Покушао је да је убеди и није успео јер ју је бес надвладао. Без обзира да ли смо религиозни или не, морамо да имамо на уму да одлуке доносимо ми и да се не можемо крити иза виших сила ако су те одлуке лоше.

Оцена наставника:

(свакако)

Луди Бог (Mad God 2021) је цртаћ (и у појединим сценама играни филм) за који је било потребно (импресивних) тридесет година да буде снимљен. Убица се спустио у својој сајлом прикаченој сонди у паклени свет наказа и декаденције како би га уништио бомбом. Иако је успео да стигне до одредишта, у својој намери није успео. Ипак, оваквом декадентном свету није било суђено да опстане.

Критички осврт: Заправо, филм је прилично неартикулисан јер се он пре свега састоји из идеја, а не из радње. Те идеје би се рецимо могле односити на све оно што разједа друштво јер на крају крајева ово јесте врло бизарна, црна, садистичка и гротескна футуристичка дистопија. Негде око половине филма флуоресцентни џиновски бактериофаги (врсте вируса) уништавају ионако крхке људе који су у групама. Осим болести ту је и рат, односи људи лишени права, као и технологија која је однела превагу над природом у сваком смислу. Режисер Фил Типет је оловке представио као џиновски отпад, а сличан статус имају и књиге, што је опет метафора друштвеног пропадања. На крају филма Фил очигледно референцира на „Одисеју“ како би нам било јасно да се све ствара од почетка, а потом се позива и на историју и показује нам да и даље имамо монструме и разарања и да никако да научимо. Сами смо креатори сопственог пропадања.

Све набројано изгледа веома гадно и обојено је адекватним бојама, а у исто време има ту нечега преинтересантног и тешко вам је да одвојите поглед. И музика која све то прати некако је очаравајућа. Анимација је по типу кадар-по-кадар или стоп-моушон и то је у добу доминације ЦГИ пријатна промена, а и заиста добро изгледа у овом филму.

Едукативни моменат: Можда у овом апстрактном лудилу има врло конкретних порука. Маштовито представљена ноћна мора лако може бити метафора за оно што рат чини људима. Заправо, интересантно је да у овом филму нема људи, већ само монструма.

Оцена наставника:

(хајде нек може)

Последице (The Aftermath 1982) је филм о двојици астронаута који се враћају на Земљу. Но, за време њиховог одсуства Земља је уништена у трећем светском рату и они слећу у руинирану дистопију.

Критички осврт: Астронаути пристижу ка Земљи и схватају да нема сигнала и да се нешто десило. И наместо да режисер Стив Баркет направи једну фину мистерију у вези са тим, не он нам је то обелоданио већ у следећој сцени и одмах смо видели најсмешнију и најнаивнију апокалипсу у историји кинематографије. Они се сви нешто јурцају наоколо рушевина и бескрупулозна банда убија мушкарце злобно се церекајући. Ако су већ хтели да их убију, не разумем што су их ловили ласом. За то време астронаути преживљавају своју властиту апокалипсу у свом свемирском броду и врло је драматична: све гори и експлодира, тако да ми није јасно како двојица живи стигоше. Да, једну ствар је Стив урадио добро, а то је да је убио трећег који је стварно много лоше глумио. Иначе је преживели астронаут (такође Стив) пронашао лешеве на плажи (које су вероватно правили од папира, јер не могу другачије да објасним зашто тако лоше изгледају, баш као и маске) и старињски радио, иако су у свом броду астронаути имали најесефскију могућу опрему. Касније се, ничим изазвана, појавила ласерска пушка, али само у једној сцени. Још једна у низу лоших ствари у филму је нарација коју све време изговара Стив, а која је потпуно непотребна. Човек нам буквално објашњава шта ради у којој сцени. Међутим, није нам објаснио зашто су два астронаута решила да се раздвоје. Океј, имају другачије погледе на свет, али света више нема. Но, зато има неких чудних црвених облака из који севају муње и нешто пада, биће да је радијација. 🙂 Верујем да сам дочарао да је филм заиста тупав, а да додам и да су дијалози лоши, као и режија која је оптерећена непотребним и развученим сценама. Акционе сцене су смушене и неспретне. Крај је патетичан преко сваке мере и толико претеран и у акцији. Сем је буквално као Рамбо, убија људе у гомилама на најразноврсније начине, али је и најгоре издање Рамба ремек-дело за овај филм. Нисам знао да су астронаути тако добро утренирани борци, ваљда да би побеђивали астероиде? Најцрње је што немам ни најблажу назнаку идеје за овај филм и једино што ми пада на памет је да га је Сем снимио како би остварио своје снове из детињства да буде акционе херој.

Едукативни моменат: Сем је рекао клинцу како га је у младости злостављао насилник и да је то било макар два пута недељно. Онда је одличио да постави црту и супротставио се. Када га је клинац питао да ли је победио насилника, овај је одговорио да није сигуран јер је туча била жестока. Зато га је клинац питао која је поента ако није победио. Сем је узвратио да је поента у томе да се боримо за себе и не дозволимо оно што не желимо.

Оцена наставника:

(убедљива)

Лако Је Критиковати 197

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поцрвенела (Turning Red 2022) је цртаћ о тринаестогодишњој Кинескињи Мејмеј која живи у Торонту и труди се да буде добра кћерка, добар ђак и добра другарица. Но, то се нагло прекида када је схватила да има нарочито породично наслеђе: богови су даривали њену пра-прабаку да може да се претвори у црвеног панду и то могу и сви њени женски потомци. Заправо, оне се претварају у ту животињу када осећања постану интензивна. Међутим, оно што је у старој Кини била предност, у Канади је непријатност. Лек постоји и то је ритуал који мора да се обави. Проблем је што је он на дан када и концерт омиљене музичке групе Мејмеј и њених другарица. Но, то није једини проблем који ће снаћи Мејмеј.

Критички осврт: Мејмеј има оца који је бледа и слаба фигура, док је мајка доминантна, апсолутно верује свом детету и криви све друге за њене пропусте. Она је фрик-контрол, претерано амбициозна и превише заштитнички расположена и сто одсто греши и као наставник могу да вам потврдим да овај анимирани родитељ и те како има своје пандане у свакодневном животу. Овај филм се једнако бави родитељима и децом у модерном контексту и одрастањем. Црвена боја је можда одабрана и зато што референцира на менструацију, а Мејмеј је и циљано годиште и промене крећу. Свакако поздрављам да се о тој теми говори, мада сам више присталица да се покаже као природан, нормалан процес, а не баш као женска снага, што се, чини ми се, потенцира. Као биолог поздрављам и то да у фокусу буде запостављени црвени панда пошто је сродни велики панда побрао све ловорике. У овом филму се потенцира и интеркултуралност и то је океј, мада се клишеи виде. Чак ми се допало и како су традиционалну кинеску песму уклопили у поп-песмичицу дечачког бенда, али ми се не допадају претеривања у овом филму, којих има. Такође, филму недостаје емоција, а тема је таква да би требало да их буде. Заправо, цео филм је сасвим осредњи, са причом која се одвија по обрасцу и са крајем који је срећан по све актере и најављује неко ново доба кроз лик и дело малене Мејмеј. Ипак говоримо о „поканађеној“ Кинескињи, па је то некако и ред. 🙂

Едукативни моменат: Мејмејин тата је рекао својој кћерки како људи имају многе стране личности и неке су баш лоше, али је додао да није поента елиминисати их, већ научити да живимо са њима. Уосталом, део Мејмеј који је панда је за њу био чудовиште, али је њега засмејавао. Другим речима, нико није савршен, а особа која нас воли ће нас баш такве несавршене и прихватити.

Оцена наставника:

(објективна)

Лек за добробит (A Cure for Wellness 2016) је филм за који су сценарио написали Гор Вербински (уједно и режисер) и Џастин Хејд, инспирисани романом Томаса Мана из 1924. „Магична планина“. Дејн Дехан је млад и амбициозни бизнисмен који брзо напредује у својој фирми, али не послује баш легално и то су открили чланови управног одбора. Да би избегао да га пријаве, пристаје да обави задатак за њих. Они га шаљу у Швајцарску како би довео Харија Гренера, једног од значајнијих чланова, а који је тамо у луксузној клиници и нема намеру да се врати. Када је Дејн закорачио на клинику, врло брзо је постало јасно да неће моћи тако лако да је напусти, а још теже ће успети да обави свој задатак. Наиме, испоставило се да је у питању установа која крије мрачне и натприродне тајне.

Критички осврт: Ретко када сам видео две ствари као у овом филму већ у првих десет минута. Прва је фотографија која је безмало перфектна, а друга толико интригантна поставка ствари са тако упечатљивим ликовима да не може да вас не заинтересује. Режисер Гор зна како да вам привуче пажњу. Надаље је пажњу одржавао ефектним сценама са понегде довољно солидним ЦГИ и, а нешто мање мистеријом због које је филм и прављен. Наиме, сама мистерија је прилично класична јер сва је прилика да се у санаторијуму дешава нешто зло и да га главни протагониста неће лако ни напустити, ни прокљувити. Право питање је шта се конкретно дешава, али сам пут до тог одговора сувише је дуг, без превише „хинтова“ и све је то давало утисак да прича нема много „меса“. Да не грешим душу, део који се односи на хорор је прилично застрашујући. Све је пуно крви, али интересантно да је и сасвим обична вода појачавала тај ужасавајући утисак.

Гор је имао велику помоћ косценаристе Џастина који је написао одличне дијалоге и монологе, где се могло чути много тога мудрог.

Едукативни моменат: Једну од мудрих изрекао је Дејн: „Човек не може порећи једном виђену истину“. Мислите о томе.

Оцена наставника:

(ту негде, можда и мање)

Постојање (eXistenZ 1999) је филм који прати Џенифер Џејсон Ли, дизајнерку игрица која се нашла на мети убица због видео-игре коју је креирала. Она и њен наметнути пратилац Џуд Ло мораће да се укључе у игру како би проверили да ли је игра компромитована, али ће успут изгубити осећај шта је игра, а шта реалност.

Критички осврт: Ово је баш тврди СФ који ће се вероватно допасти искључиво љубитељима жанра. Да циљна група баш буде узана потрудио се и сценариста и режисер (и продуцент) Дејвид Кроненберг који је причу учинио прилично апстрактном вишеструким преплитањем стварности и виртуалне реалности. Прича јако подсећа на друго његово чедо „Видеодром“, пре свега због поменуте апстракције и сасвим органског погледа на технологију. Конзоле за игру изгледају попут женског полног система, а везане су пупчаном врпцом, док је пиштољ сачињен од животињског скелета и меса. Врло оригинално и гадно истовремено, а и довољно интригантно. Баш као што је интригантна и главна хероина Џенифер, док је главни протагониста Џуд значајно приземнији лик, што има покриће у причи, свакако. Постојање Вилема Дафоа у „Постојању“ дефинитивно није изненађење јер он изгледа воли необичне филмове и улоге. Уосталом, он јесте један од омиљених глумаца оног чудака режисера Ларса фон Трира. Но, да се вратим на овог режисера Дејвида. У овом филму он је био изверзирани јахач помахниталог коња. Коњ је у овом случају његова машта, која је неоспорна и која је лако могла да пређе у дубиозу (дешавало се у многим хорор и СФ остварењима), али је он довољно чврсто држао узде да прича буде конзистентна. Причу је учинио шокантном на више нивоа, при чему ни у једном тренутку није посегао за отвореном провокацијом. Рецимо, када Џуд једе специјалитет је заиста гадна сцена, а све време постоји врло трики сексуална алузија са био-улазима које играчи имају у задњем делу кичме. Порука филма је јасна, а то је заправо питање – да ли ће нас технологија конзумирати пре него ми њу, а дато је кроз једну забавну, интересантну радњу. Дакле, као што већ написах, фанови СФ-а овај филм не би требало да прескоче. Само треба да нађу право време (објашњење следи).

Интересантно је да када сам био млађи овај филм ми се није био допао, али сада већ јесте. Слично ми се десило и са „Уздигнућем пакла“ други део. За неке филмове изгледа да постоји право време за гледање. 🙂

Едукативни моменат: Свет игара може бити занимљив и у реду је разонодити се, али не треба игра да нам постане реалност као што јесте протагонистима у овом филму. У једном тренутку Џенифер је пожелела да се врати у игру јер се у реалности ништа не дешава. Ми можемо да учинимо да се дешава прави живот, много забавнији од оног у игрици.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Реаниматор (Re-Animator 1985) је филм донекле базиран на серији књига Хауарда Филипса Лавкрафта „Хербет Вест – реаниматор“ из 1922. Џефри Кумс је луди млади научник опседнут идејом враћања мртвих у живот. Он има серум којим то може да уради, али резултат је ужасавајући и крајње трагичан, што ће на својој кожи осетити и његов млади колега Брус Абот, који је пристао да му помогне да изврше неопходне експерименте.

Критички осврт: У овом филму све се одиграва око науке, али практично ништа није научно: од детаља до крупних ствари. Рецимо, одрубљена глава дише и прича и телепатски управља телом, али то је тек кап у мору глупости. Но, без обзира на то, овај филм има невероватан шмек и врло интересантне идеје. Режисер Стјуарт Гордон је добро урадио свој посао и у неколико момената направио пар сјајних фора пуким преклапањем сцена, али је пре свега одлично испреплетао свет живих и мртвих, заробивши и протагонисте и гледаоце у врло врцаву морбидну ноћну мору. Једини део где се није снашао је љубавна прича између Бруса и Барбаре Крамптон. Дијалози су им потпуно глупави, патетични и неуверљиви. Изгледа да је Стјуарт више наклоњен еротици него романтици јер су неке његове сцене необично перверзне и ту се много више потрудио. Потрудио се и око краја који је решио маестрално.

Едукативни моменат: Џефри је желео да подари живот наместо смрти, али је само узроковао смрт неколико њих, укључујући и сопствену. Циљ је веома важан, наравно, али и начин како се остварује да се не би направио контраефекат.

Оцена наставника:

(јака)

Циркус наказа: Вампиров помоћник (Cirque du Freak: The Vampire’s Assistant 2009) је филм инспирисан књигама Дарена О’шонесија, односно трилогијом „Вампирска крв“. Филм прати судбину младог и перспективног Криса Масоље коме ће се живот променити када са пријатељем Џошом Хачерсоном буде отишао да посети контроверзну циркуску представу која гостује у њиховом граду.

Критички осврт: Режисер Пол Вајц се изгледа двоумио шта да направи: комедију, акцију, алтернативу, драму, научну или епску фантастику (појављују се ликови налик на Голума из „Господара прстенова“), па је некако све то измешао и то изгледа као пазл који је слагао чекићем. Делови се напросто не уклапају, а неки су превише развучени и зато изгледају празњикаво. Мотивација и заплет су нејасни, као и читава поставка, али то можда и није Полова грешка, а и све то би се вероватно разјаснило, али ово је први део трилогије која никад није настављена (јер није зарадио новац). Не знам колико је критика битна Холивуду, али није била претерано наклоњена. Оно чему сам ја наклоњен су свакако глумци у овом филму који су добро одрадили свој део посла, Џон Рајли пре свих.

Едукативни моменат: Џесика Карлсон је рекла Крису да није важно шта је он, већ ко је он. Мудро збори девојка-мајмуница. 🙂

Оцена наставника:

(негде око ове оцене)

То прати (It Follows 2014) је прича о девојци Мајки Монро која је имала секс са својим новим дечком Џејком Виријем. То је била кобна грешка јер је на тај начин Џејк пренео на њу натприродну силу која је почела да је прогања. Једини начин да се Мајка спаси јесте да пренесе ту клетву даље на исти начин. Ипак, њени пријатељи и она траже и алтернативна решења како да ту силу убију.

Критички осврт: Филм је некако чудно развучен, али се радња одвија сасвим пристојним темпом и свака сцена има смисла. Буџет за овај филм није био богзна шта, али је режисер и сценариста Дејвид Роберт Мичел са мало направио много, баш као и његов директор фотографије Мајк Гиулакис. Оно што ипак вози овај филм је сјајна идеја за заплет и врло паметан расплет, а добрих идеја не мањка ни за појединачне сцене.

Едукативни моменат: Овај филм би могао да буде метафора за полно преносиве болести, попут сиде, на пример. Веома је важно бити сигуран у сексуалног партнера (што Мајка није била, па ју је снашло шта ју је снашло), али и предузети све мере превенције.

Оцена наставника:

(да)

Убости (Stung 2015) је немачко-амерички филм независне продукције чија је радња смештена на једну осамљену кућу чија је домаћица Ив Слатнер приредила забаву. Забаву ће прекинути рој мутираних оса које су попримиле џиновске димензије.

Критички осврт: Одмах ми се допао Мет О’Лири и његов крајње необичан хумор и лежеран став. А одмах су почели да се легу и џиновски инсекти и циклуси развића ових зглавкара су брзи до бесмисла, али изгледа да режисер Бенјамин Диз није могао да сачека да се похвали врло солидним специјалним ефектима. Овај филм има продукцију и специјалне ефекте, али има и гомилу проблема и практично сви прате логику радње или елементарну логику, како желите. Једна од њих су врло разнолика времена за одрастање осе у људском телу. Нису сва била брзинска, већ су била у складу са тим како је већ када погодно. Но, то је проблем са којим су се борили и наставци „Ејлијена“, па то не могу да замерим превише. Међутим, има заиста крупних грешака и при првом нападу оса нејасно је зашто нису ушле и у кућу када су врата била широм отворена. Такође, где су нестале наједном мале осе када су се појавиле велике? Последње секвенце више никакав контакт са логиком немају, почевши од тога да Мет и Џесика Кук узимају као таоца ларву и прете да ће је исећи ножем, као да то инсект може да разуме, до тога да их прогони џиновски инсект који без проблема лети док је у пламену. Осим логике, у филму је хронично помањкање и хумора. Највећи проблем је што филм ни за милиметар није унапредио поджанр у којем је рађен. Све је већ виђено, почевши од идеје до сваке сцене понаособ. Чак и последња сцена, иако је она донекле и успела.

Постоји проблем и са ликовима који су бледи и остали су бледи упркос Бенјаминовим напорима, као и напорима глумаца да их учине чудацима. Донекле је у томе успео Тони де Мајер, али је његова улога ионако била епизода. Највећи проблем је главни протагониста Мет, ма како допадљив био. Постоји чудан подзаплет који се провлачи кроз целокупан филм и чини да основна порука изгледа изненађујуће подмукла: да бисте освојили девојку, морате се магично трансформисати у мокри сан преживљавања и борити се са хордом инсеката који су долетели из филма „Мимикрија“. Станите у ред испред бископске благајне, момци, овај филм има животне лекције за вас, поручује нам Бенјамин. Но, не могу све да ставим на душу овом режисеру. Сцене су довољно узбудљиве, а дијалози су сасвим океј и донекле врцави, али ово потоње је више заслуга сценаристе Адама Арестија.

Едукативни моменат: Клифтон Колинс Млађи је приредио цео масакр јер је помешао ђубриво са хормоном раста. Наравно, ефекат попут приказаног не би се заиста десио, али неодговорно коришћење ђубрива и других суплемената може дефинитивно изазвати негативне промене на животну средину. Дакле, неће расти осе, али ће неконтролисано расти алге ако ђубриво доспе у водотокове и изазваће цветање воде.

Оцена наставника:

(на три)

Други долазак (The Second Arrival 1998) је наставак филма „Долазак“ из 1996. Патрик Малдун је саркастичан и неодговоран програмер који је сазнао да је његов полубрат умро од срчаног напада под мистериозним околностима. Пред смрт брат му је послао документа која показују да је свет под ванземаљском опсадом и да се дешава тиха инвазија. Патрик ће кренути тим трагом, али ће врло брзо схватити да не може да верује никоме јер су многи људи из његовог окружења заправо ванземаљци.

Критички осврт: Мало ми је нејасно зашто је овај наставак снимљен јер он ништа ново није донео. Све о мистерији ванземаљаца видели смо у претходном наставку, а пауколико чудо које је напало Мајкла Саразина видели смо у многим другим филмовима, укључујући и култну „Дину“. При томе коришћени специјални ефекти нису увек били сјајни. Иако је динамика филма прилична и већ у првих десет минута видимо ванземаљца, а у првих пола сата имамо и жешћи напад, некако је филм досадњикав. И све је предвидљиво и одмах је било јасно да су и Емидио Микети и Катарина Блајт ванземаљци. Морам да додам и сцене које су толико натегнуте да више нису ни пред пуцањем. Потпуно су пукле. Џејн Сибет у последњем моменту спашава Патрика на месту где не може да има сазнања да ће га наћи. На његово питање како га је пронашла, она му је узвратила да је репортер. Важи, и ја сам краљ Египта. При свеопштој хаварији нуклеарне електране људи трче ка унутра наместо да се евакуишу ка напоље. Има и других нелогичних, наивних и погодних сцена. Заправо, ретко која није таква. Крај је префорсирано срећан без објашњења како су двоје протагониста дошли дотле, што је и у реду. Ниједно логично објашњење то не би оправдало.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Мајкл рекао како ванземаљци производе превише гасова стаклене баште, што ће исцрпети озонски омотач и подићи температуру за 12 степени у наредних десет година. Ја заправо верујем да напредна ванземаљска раса то никако не би урадила јер све што је Мајкл рекао, научно гледано, потпуно је погрешно. 🙂 Најпре озонски омотач нема везе са ефектом стаклене баште и гасови стаклене баште неће изазвати промене на њему. Такође, овај омотач не утиче на отопљавање, односно на апсорпцију инфрацрвеног, већ ултраљубичастог зрачења. И напокон, према предвиђању озбиљних научника, ефекат стаклене баште доводи до промена у просечној годишњој температури од 0,2 степени Целзијуса током једне деценије. И то је довољно да се забринемо, али 12 би било буквално за панику. 🙂

Оцена наставника:

(заправо без плуса)

Пут (The Road 2009) је филм базиран на истоименом роману Кормака Макартија из 2006. Виго Мортенсен са малим сином покушава да преживи у потпуно руинираном апокалиптичном свету.

Критички осврт: Режисер Џон Хилкоат је користио боје: пастелне за срећан, нормалан свет, боје ватре за апокалиптичан и сиве тонове за постапокалиптичан свет, тако да није било двојбе о којем свету прича у том тренутку у филму. Апокалипса је прилично тескобна и већ је у првим минутима филма било јасно да је режисер Џон натоварио велику невољу на нејака Вигова плећа и његовог филмског сина Кодија Смита-Макфија. Тaкође смо могли брзо да се уверимо да неће поштедети ни публику и да ће намучити и нас. Сцена када Виго показује сину како да почини самоубиство је надреална. Како филм одмиче, сцене и разговори су све надреалнији, тужнији и тескобнији. Ово је много тежак филм, дефинитивно није за сваког и чак нисам сигуран ни да ли они који могу да га одгледају могу то у свако доба. Овај филм може бити метафора за рат, на пример, те преиспитује људски живот и његов смисао. Да ли је довољно преживети, пита се Џон, а додатну дилему уносе Виго и његова филмска супруга Шарлиз Терон који су постављени на две супротстављене стране графика. Он жели да покуша да преживи, а она не. Ко је ту кукавица заправо; она која не сме да се суочи са таквим животом или он који нема снаге да га одузме? Крај је исфорсирано срећан, али је и тај део испао претужан. Глумци су маестрално одрадили свој део посла, чак и клинац који је био невероватно убедљив. Оно што је Коди успео је да буде немоћан и неспособан, али да не буде иритантан, што је чест случај код таквих улога. 

Едукативни моменат: Виго је рекао лепу утеху за ружне снове. Рекао је да када сањаш ружне снове то је знак да се још увек бориш и да још увек живиш. Иначе, према једној научној теорији ово има смисла. Она ружне снове објашњава неком врстом припреме наших предака на ружне ситуације које могу да се десе на јави (када су сретали предатора, на пример). 

Оцена наставника:

(мора минус)

Бетмен (The Batman 2022) је једна у низу бројних верзија о јунаку из наслова. Бетмена глуми Роберт Патинсон и његов град Готам је огрезао у криминал. И баш када се одржавају избори за градоначелника, дотадашњег вођу града Руперта Пенрија-Џоунса убио је Загонетач (Пол Дејно). Испоставило се да је то тек почетак серије убистава које ће разоткрити да је врховодство града корумпирано и да Готамом заправо руководи мафијаш Џон Туртуро. Упоредо са тим и Бетмен ће разоткрити много тога о свом преминулом оцу што није знао.

Критички осврт: Ко би рекао да ће малокрвни вампирић Роберт из сумрачне саге одрадити улогу једног врло „таф“ суперхероја. Заправо, некако је сачувао тај свој крхки сензибилитет и сасвим га добро уклопио са јаким борцем, тако да је ова верзија Бетмена више него задовољавајућа. И остале улоге су добре, а Колин Фарел као Пингвин уопште не личи на себе и искрено сам био забезекнут када сам открио да је то у ствари он. Режисер Мет Ривс је направио филм тако да изгледа као стрип и то од оних уметничких, где се користи врло мало боје. И то изгледа заиста импресивно, иако таква идеја у режији није нова. Сама прича је сасвим у реду, има ту преокрета и заплета, али је све то могло много боље. Загонетачеве загонетке су превише апстрактне и публика у њима није могла да учествује, тако да тај интелигентни моменат филма није дошао до свог пуног изражаја. Прича није оптерећена, она тече, али предуго траје за овакав филм, посебно на крају. Да се изразим позоришним језиком, након силних промена долази до преображаја и на крају хармоније, али овде је након преображаја Мет наставио да снима филм и увео је много сцена и много нових промена и то је све заиста вишак. А изрека да од вишка глава не боли овде не функционише.

Едукативни моменат: Бетмен је најпре желео да буде освета за своје суграђане, али је схватио да им тиме неће обезбедити оно што им је заиста потребно и у његовом монологу смо сазнали да је одлучио да буде више од освете. Постао је нада. И заиста, освета нам не може поправити ствари у животу, али ако се надамо да ћемо нешто постићи радом, онда већ постоје макар неке шансе да ће побољшања бити.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Лако Је Критиковати 186

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Превара такође! Капа против зла (Hoodwinked Too! Hood vs. Evil 2011) је цртаћ о Црвенкапи и наставак филма „Превара“ из 2005. Црвенкапа је агент Бироа за срећне завршетке и њен партнер је вук. Међутим, њихови односи нису сјајни и кулминирају баш у најгорем тренутку јер су Биро девастирале свиње, а Црвенкапину баку отела зла вештица која је отела и Ивицу и Марицу. Црвенкапа је кренула у самосталну мисију спасавања, док је мисија вештице да убеди баку да припреми специјалне колаче које дају велику моћ оном ко их поједе. Наиме, вештица и њени савезници кују велике планове да завладају градом.

Критички осврт: Веома ми се допало како су аутори уклопили елементе бајки у савремену причу крими-акционог жанра. Додуше, има ту мотива из различитих жанрова и поджанрова; шпијунских, суперхеројских, борилачких вештина и других и цело то замешатељство је солидно успело. Анимација ми се баш не допада; то је онај тип који више подећа на видео-игру него на цртаћ, али ми се зато хумор допао. Прича није лоша, али далеко је од иновативне. 

Едукативни моменат: Ивица и Марица су на крају били збланути како им то што су појели све колаче није дало више моћи, већ су постали прегојазни. Добили су објашњење да ће се осећати сјајно ако поједу један колач, али да је претеривање лоше. И то јесте тако у исхрани и једно од правила здраве исхране је уравнотеженост. 

Оцена наставника:

(блага и блажена)

Дечак звани Божић (A Boy Called Christmas 2021) је филм рађен према истоименој књизи Мета Хејга. Прича говори о томе како је Деда Мраз започео своју каријеру као дечак. 

Критички осврт: Меги Смит има невероватан шарм и мислим да је добар потез њој поверити улогу приповедача. Њена прича није еуфорично срећна јер има и трагичних момената (а у таквој атмосфери се и одвија), али јесте слатка и некако утешна. Режисер Жил Кенан се није размахао што се тиче специјалних ефеката, узбудљивих сцена и креативне сценографије и у ствари се није размахао ни једним сегментом филма. И поред тога је успео да оствари ефекат и добије један леп мали филм.

Едукативни моменат: Тоби Џоунс је рекао да је немогућност заправо могућност коју још увек не разумемо. Не знам да ли је ово тачно, али звучи добро. 

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тиха ноћ (Silent Night 2021) је црна комедија која се дешава на последњи Божић који ће човечанство прославити. Радња је смештена у кућу Давиде Макензи и Метјуа Гуда који су позвали пријатеље на прославу пре него што ће сви узети смртоносну пилулу. 

Критички осврт: У овом филму жене су доминантни ликови и потпуно владају и драмом и комедијом, свака на свој начин и мушкарци, ма колико год да су добро глумили, у другом су плану. Можда је и режисерка Камиј Грифин солидарно њима дала примат, не знам, али знам да је урадила добар посао и сцене учинила врло ефектним. Добила се једна интересантна драма, која се бави друштвеним темама, али потенцира свакодневни живот и шта је у њему заиста значајно. Поруке су упућене друштву, али фокус је на обичним људима и како се читаво друштво одражава на животе појединаца. Овај филм није једноставан, иако тако изгледа. Морам да похвалим и Камијиног сина Романа Грифина Дејвиса који је таленат за камеру изгледа наследио од својих родитеља и одлично одрадио своју улогу са свега петнаест година. И крај, иако предвидљив, ипак је добар.

Још бих приметио да ова тема (живот у кратком времену пред апокалипсу) изгледа да интригира режисере и већ има неколико филмова који су, попут овог, доста добро урађени, као на пример „Ови последњи сати“ из 2013. и овогодишњи „Како завршава“.

Едукативни моменат: Сопе Дирису је рекао Роману да живот није фер и овај му је на то одбрусио да то кажу људи који не желе да нађу решење. Обојица су били аргументовани, али бих ја за право дао Роману јер је млађи и надам се да ће млађи наћи решење тамо где смо ми тражили изговоре.

Оцена наставника:

(веома јака)

Притајено зло: Добродошли у Ракунград (Resident Evil: Welcome to Raccoon City 2021) је седми наставак „Притајеног зла“. Каја Скоделарио је аутостопом дошла у свој родни град (из наслова) како би упозорила брата полицајца Робија Амела да се ту дешава нешто чудно и опасно. Брат је није схватио озбиљно, али врло брзо ће се уверити да су сви у граду у смртној опасности, а неки већ и увелико мртви, иако ходају наоколо.

Критички осврт: Таман када сам помислио да је са овом франшизом готово још 2016, ево је наново и почиње као злокобна варијанта Бетмена из 1992. И поново се враћамо у Ракунград где је све и почело, али ми је нејасно у ком тренутку је смештена прича ако се осврнем на целу сагу. Овде је прича да је корпорација Амбрела допустила да њен тајни експеримент оде ван контроле, а у оригиналном филму то је био терористички напад који је наједном направио хаос. У том делу радње филм одудара, али у сваком другом се уклапа у франшизу. И овде је у питању адреналински хорор гејмерског типа са јаким женским протагонистом Кајом која је подмлађена верзија Миле Јововић и поквареним антагонистом Нилом Макдоном који је старија верзија Шона Робертса. Зомбији су и у овом делу застрашујући иако немају додатке попут хоботница које излазе из уста. Нејасно ми је и што су ранији режисери то уопште дозволили у својим филмовима. Режисер Јоханес Робертс није дозволио богзна шта у овом филму и то можда и јесте проблем. Он је поновио рад својих претходника у једној сасвим осредњој причи која заправо нема радњу. Целе ноћи протагонисти се вијају тамо и овамо да би разоткрили мистерију које заправо нема. Сваком ко је гледао франшизу јасно је у чему је мистерија, а и онима који нису било је довољно да виде првог зомбија. Цело дело је веома благо, без правих изазова, баш као што то није био ни чудовиштан Нилов облик.

Едукативни моменат: Поголемо чудовиште је средио Аван Тјудор Џогија, који је новајлија у полицији. На почетку приче сви су га исмевали и ниподаштавали баш зато што је новајлија и то и није у реду не само зато што није колегијално, већ и зато што то што је неко почетник не значи истовремено да ништа не зна и ништа не уме. Тај неко увек може да изненади, а наше је да не потцењујемо никога и да свакоме дамо прилику.

Оцена наставника:

(минус)

Затвореници Земље духова (Prisoners of the Ghostland 2021) је постапокалиптични филм у којем је главни херој Николас Кејџ, пљачкаш банке, којег је гувернер Бил Моусли послао у мисију да му врати одбеглу усвојену унуку Софију Бутелу. Бил се обезбедио тако што је обукао Николасу одећу са експлозивним деловима који ће се активирати ако овај не испуни задатак. А да би га испунио, он мора да оде у Земљу духова из које је наводно немогуће отићи.

Критички осврт: Ово би била варијанта „Бекства из Њујорка“ на још апстрактнији начин него што је то приказано у поменутом филму и сасвим у складу са необичним филмовима које режисер Сион Соно прави. Додуше, нисам их гледао много, али ми је остао у сећању „Звезда која шапуће“ из 2015. који је управо такав, чудан. И Николасова глума је била чудна, али у оваквом филму не могу да га кривим. Код оваквих филмова је кључно питање на шта референцирају и ту не видим проблем јер ће свако пронаћи начин да разуме оно што нам Сион поручује. Моје разумевање радње је да људи улажу велики напор да зауставе време и не могу, односно не желе да оду са места које је њихово иако им је ту лоше. Они се грчевито држе традиције јер она пружа зону комфора, иако је јасно да се све креће и да самим тим морају и они. Проблем код овакве радње је што је некако запела у Земљи духова и временом мора да постане монотона, ма колико год сценографија и костими били маштовити, фотографија одлична, а ликови луцидни.

Едукативни моменат: Заробљеници Земље духова су се бојали да ће сутра умрети и зато су свим силама заустављали време. Међутим, када је херој победио гувернера и постало је извесније да ће сутра заправо бити боље, пустили су да време тече. Ово говори у прилог томе да треба да гласамо и учествујемо макар тим делом у политичком животу јер ће наши избори одредити да ли ћемо се плашити сутрашњице или улагати наде у њу.

Оцена наставника:

(заиста на једва)

Девет дана (Nine Days 2021) је драма која се дешава у свету где обитавају умрли и нерођени. Један умрли Винстон Дјук има дужност да интервјуише душе још нерођених и да од њих одабере особу која ће стећи право на живот. Интервјуи и задаци трају девет дана и тада он мора да донесе коначну одлуку, мада се елиминација кандидата дешава све време. Овога пута је његов задатак утолико тежи јер је једна од његових бивших изабраница извршила самоубиство и тиме показала да није била најбоље решење. Некако изгледа као да Винстон тежи да овај пут одабере најјачег, а не најпогоднијег.

Критички осврт: Цео концепт овог филма је интересантан и донекле изгледа оригинално, иако такође изгледа и препознатљиво. Прича је некако тескобна и тужна, свакако необична, тим пре што се бави животом у свету где живота нема. Глумци су добро одабрани и њихове емоције су напросто опипљиве и ово је заиста један добро осмишљен и добро реализован филм. Све похвале.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да имамо среће што смо живи јер су биле много веће шансе (заправо биолошки, не фантастично гледано) да се не родимо него да се родимо. Зато треба тај живот заиста живети и уживати у лепим стварима које га чине. 

Оцена наставника:

(баш та)

Прошле ноћи у Сохоу (Last Night in Soho 2021) је психолошки хорор и последи филм у којем су глумиле Дајана Риг и Маргарет Нолан. Наиме, обе су умрле 2020. Филм је посвећен Дајани, познатој госпођи Пил из „Осветника“ из шездесетих. Томасин Макензи је девојка из малог града која је добила прилику живота: да се школује у Лондону као модни дизајнер. Када је отишла тамо схватила је да јој студентски дом не одговара и изнајмила собу код старе и џангризаве Дајане. Већ исте ноћи је уснила да се обрела у шездесетим, иначе њеној омиљеној декади. Фокус њеног сна је била млада плавуша Ања Тејлор-Џој која жели да оствари каријеру на сцени. Ања је успела да привуче опасног момка Мета Смита који има конекције њој потребне у шоу-бизу и не само да се остварује њен циљ, већ и узбудљива романса са њим. Томасин овај сан инспирише на јави, али јој постаје опсесија и наместо да се посвети сопственој романси са Мајклом Аџаом, који је очигледно заинтересован, она једва чека да заспи. Но, оно што је почело као леп сан, за коју ноћ постаће кошмар.

Критички осврт: Ако занемаримо ситне грешке (попут оне да се Томасин и Дајана нису угушиле од угљен-моноксида током пожара, чак ни закашљале се нису), прича је заиста добра. Она је мудро вођена и има успешне преокрете, а на крају се сви делови уклапају у њу као перфектан мозаик. Истина је да је режисер Едгар Рајт претерао са оним делом када ескалира Томасина параноја. Тај део има своју сврху, али превише је хаотичан или је превише психоделичан или превише дуго траје, ни сам нисам сигуран, али је свакако превише. Са друге стране, неке сцене су баш ефектне, највише она када Дајана, односно Ања, јуре Томасин уз степениште са ножем. Оно што је највећа вредност овог филма, ипак, свакако је прича коју вреди испричати и која и те како има емоцију, довољну да морате да осетите емпатију према несрећној Ањи, односно Дајани. Ликови су ми се углавном допали, посебно Ања, која је лепа, али не и фатална, заправо баш како и треба за њену улогу, као и Мајкл, који није наочит, али је неизмерно симпатичан.

Едукативни моменат: На крају је Дајана схватила нешто што је тужна истина: да она живот какав је имала није желела без обзира што јој је Мет управо говорио супротно. Она је то схватила прекасно, а да не бисмо то схватили и ми, треба да освестимо да колико је важно да знамо шта желимо, толико је значајно да знамо и шта не желимо.

Оцена наставника:

(са некаквим минусом)

Шенг-Чи и легенда о десет прстенова (Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings 2021) је још један Марвелов јунак отелотворен у блокбастеру. Симу Љу и Аквафина су пријатељи који раде у хотелском возном парку. Они су задовољни својим послом и пријатељством, као и повременим караоки-вечерима и што се њих тиче то би могло да потраје још дуго времена. Ипак, то није било суђено и Аквафина ће сазнати у једној врло драматичној ситуацији у аутобусу да је њен пријатељ имао врло живописно, заправо невероватно детињство и да има добрих разлога зашто се крије од свог оца Тонија Леунга.

Критички осврт: Режисер Дестин Данијел Кретон нам је пружио праву забаву уз нешто мање хумора и још мање емоција, али уз врло импресивну акцију. Заправо, не сећам се да сам и у једном филму гледао тако прецизну градацију у сценама борбе и пред главног јунака и друге протагонисте су постављани све већи изазови. Сама прича је обична за овај поджанр и има много предвидљивих сцена, али нисам уочио неке веће грешке и недоследности. 

Едукативни моменат: И отац и син у овом филму су погрешили што су кривили један другог, али је Тони ипак погрешио више. Наместо да се посвети својој деци и пружи им леп живот, он је јурио за нечим што не може да има, а то је његова убијена супруга коју је желео да врати из мртвих. Када јуримо за неким својим амбицијама које често могу бити неоствариве, промичу нам ствари и особе око нас које нас нас могу учинити много срећнијим. 

Оцена наставника:

(чак сам помислио да дам и пет)

Веном: Нека буде покољ (Venom: Let There Be Carnage 2021) је такође филм из Марвеловог серијала и наставак филма „Веном“ из 2018. Том Харди је новинар који је успоставио необичну симбиозу са ванземаљцем и практично стекао суперхеројске моћи. Са њим жели да разговара опасан криминалац и психопата Вуди Харелсон и Том заиста одлази у затвор да га обиђе. То ће се показати као лоша одлука јер ће се Вуди заразити, да тако кажем, истом врстом ванземаљца и постаће незаустављив. Његов циљ је да ослободи из добро чуване установе љубав из младости Наоми Харис, која има моћ да испушта звуке изузетне снаге. Своју намеру је испунио, али се ту не зауставља јер нови ванземаљац жели да убије свог родитеља јер га доживљава као претњу, а и Вуди жели да убије Тома јер верује да му је нанео неправду. Час је врло лош за Тома јер су се његов симбионт и он посвађали и одвојили и свако је кренуо својим путем. И обојица су зато врло рањиви.

Критички осврт: Некако ми филмови о Веному нису успели, мада је овај за неколико нијанси бољи од првог. Прича је класична, врло налик многим које сам већ виђао. Хумор је присутан, али се мање-више рециклира сукоб карактера Томовог и његовог симбионта и није баш урнебесан. Акција је добра и режисер Енди Серкис је фино искористио црквено звоно, али не и потенцијале свих својих ликова. И овде, као и у првом делу, имамо нејасне мотиве ликова и обрт у ставу црнопуте Наоми је ничим изазван, а конфликт између Вудија и његовог симбионта недовољно разрађен. Све у свему врло бледо са крајем који је оставио причу да виси негде у ваздуху и веома нејасно је решен. Разумем ја да се прави шлагворт за наставак, али све то изгледа прилично трапаво.

Едукативни моменат: За разлику од Тома, Мишел Вилијамс је умела да наговори Венома да им помогне упућујући му комплименте. Лепа реч и гвоздена врата отвара. 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Медлинке (Madelines 2022) је прича о пару научника Парију Шену и Бреји Грант који су изумили времеплов. Бреја (која се у филму зове Медлин) је транспортовала себе у будућност, али је у програму грешком оставила временску петљу. То је имало за последицу да се свакога дана у њиховом дворишту појављује нова Медлин и то неће престати наредних неколико година.

Критички осврт: Идеја и није тако лоша, али реализација је баш слаба. Најпре, прича је осмишљена врло трапаво, тако некако и тече, без много логике, али ни емоција и без много ликова. Радња је испразна и досадна, а крај је збрзан и нејасан. Специјални ефекти су лоши, а ниски буџет није помогао. Лоши су и дијалози, као и сваки покушај (црног) хумора. Лоши су и глумци, односно Пари и Бреја који чак нису успели да ме увере ни да су муж и жена.

Едукативни моменат: Било би добро да неко из будућности може да дође и да нам каже да не чинимо грешке, али тешко да то може да се деси осим у оваквим филмовима. Једино нам преостаје да добро размислимо пре него што нешто учинимо.

Оцена наставника:

(објективна)

Лако Је Критиковати 182

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Змијске очи: Џи-Ај Џо – почеци (Snake Eyes: G.I. Joe Origins 2021) је филм рађен према медијској франшизи и колекцији акционих лутака „Џи-Ај Џо“ компаније „Хасбро“. Хенри Голдинг је одважан борац који се бије за новац и приметио га је шеф јакуза Такехиро Хире и унајмио да ради за њега. У једном тренутку Такехиро захтева од Хенрија да убије инфилтрираног агента Ендрјуа Кодзија, али наместо да то учини, он постаје Ендрјуов савезник. Њих двојица заједно напуштају Лос Анђелес и доспевају у Токијо где је Ендрјуова породица. У питању је моћна и древна породица која се бори против терориста у свету, а у свом поседу има и један врло моћан драгуљ. За тај драгуљ је заинтересован Такехиро, али и озлоглашена светска терористичка организација „Кобре“. Иако је јасно да и једни и други могу много штете да нанесу ако добију драгуљ, Хенри ће га украсти за њих јер они имају нешто што он жели највише на свету.

Критички осврт: Филм почиње као и гомила других остварења (што у овом што у другим жанровима попут вестерна), када дечаку убијају оца, те он одраста и свети се. Међутим, наставља се унеколико другачије јер одраслом бунтовнику Хенрију шеф јакуза Такехиро даје непристојну понуду – да му пронађе убицу његовог оца. Дакле, његова мисија готово одмах престаје да буде самотна и брзо се претвара у мисију двоструког агента. И исто тако одмах креће акција која је одлична и чак има ту и врло креативних идеја. Рецимо, када се Ендрју и Хенри налазе у камиону, а јакузе са свих страна пробијају мачевима врата, шофершајбну и остале делове кабине, то све личи на оне мађионичарске трикове. По овоме можете закључити да филм има веома брзу динамику, да се ствари окрећу вртоглавом брзином и да је све време занимљиво. Ликови су конзистентни, а глумци су их добро дочарали. Све у свему, верујем да овај филм има мустру како треба да изгледа акциони блокбастер са борилачким вештинама.

Едукативни моменат: Самара Вивинг је рекла Хенрију да ми сви правимо грешке, али питање је шта ћемо урадити следеће. Е, то је заиста добро питање.

Оцена наставника:

(на четири)

Успомена (Reminiscence 2021) је футуристички неоноар фокусиран на Хјуа Џекмана који има машину која људима омогућава да своје лепе успомене проживе наново. Једног дана, по завршетку радног времена, у његову радњу улази Ребека Фергусон са молбом да јој помогне да се сети где је заборавила кључеве. Он ће јој помоћи, упркос противљењу своје помоћнице Танди Њутон, али ће се и заљубити у Ребеку. Испоставиће се да је то била грешка јер Ребека има тајни и мрачни живот мимо онога што Хју о њој зна.

Критички осврт: Апаратура за сећање ми је чудна јер особа види – себе. Ми никад не видимо себе осим кад се гледамо у огледало или када гледамо своје фотографије. Но, згоднији је такав приказ и за снимање и за праћење радње; овде добија и режија и публика. Међутим, режисер Марк Јошикава ништа није препустио случају; Хју је то објаснио и то објашњење заиста пије воду. Критичари су овај филм поистоветили са „Истребљивачем“ из 1982. и „Почетком“ из 2010, што му је спустило оригиналност, али ја заиста не увиђам никакве сличности између овог и тих филмова. То и даље не значи да је филм богзна како иновативан и ово јесте класична старињска крими прича постављена у контекст футуризма. Али је добра из много разлога.

У појединим тренуцима Марк је претеривао са динамиком. Можда је романтична душица јер је нежној романси Хјуа и Ребеке посветио баш много пажње, па је неке друге сцене претрчао. Опет, то јесте у функцији приче, а и крај филма је ефектан управо зато што су Марк и глумци успели да дочарају велику љубав. Морам да признам да у том финалу филма има много емоција и крај је заиста претужан. Акција је урађена врло озбиљно и заиста је узбудљива. Хју је приказан као херој који то није; његове способности су осредње, а преживљава тек захваљујући помоћи пријатеља или срећним околностима. Зато ми је некако и реалнији него у „Икс-људима“, на пример. Његова туча са Клифом Кертисом је пропраћена и врло интересантном сценографијом и цаком у вези са њом. Морам да похвалим и дијалоге који су врло виспрени.

Едукативни моменат: У Хјуовом граду Мајамију влада вечита поплава и преко дана је толико врело да људи морају да обављају своје активности ноћу. То су последице глобалног загревања и ми ћемо их изазвати својим лошим утицајем на природу. Зато морамо да се боримо да се смањи емисија угљен-диоксида и да сами што мање доприносимо томе.

Оцена наставника:

(ја двојби немам)

Бебиситер (The Babysitter 2017) је хорор филм који се дешава у кући и окућници млађаног Џуде Луиса. Он има бебисистерку из снова, Самару Вивинг, која је лепа и шашава и са којом је дружење забава. Ипак, он жели да види и шта Самара ради када он заспи, па се потрудио да остане будан када га је сместила у кревет. Оно што ће видети превазићи ће његова најлуђа очекивања.

Критички осврт: Ликови су ван сваког стереотипа, али ми се највише допао Крис Вајлд који се понашао потпуно у складу са својим презименом. И обрт и уједно заплет ми се допао; из једне тинејџ романтичне комедије филм је улетео у окултни тинејџ хорор. И тек ту долази до изражаја сва луцидност ликова који су, заправо, врло разнородних сензибилитета. Зато и не постављам питање мотивације јер је тешко говорити о сврсисходности активности ликова који нису скроз своји. Ово је један забаван хорор, без јачих грешака и са идејом која је добра, мада не и баш сасвим свежа.

Едукативни моменат: Џуда није желео да пренесе свој проблем у кућу Емили Алин Линд и да је доведе у опасност, па је поново отрчао у своју кућу. И то је одговорно понашање када бринемо и за друге. У условима пандемије то значи да и смањимо контакт на неопходно, да носимо маску и вакцинишемо се.

Оцена наставника:

(ма може)

Бебиситер: Краљица убица (The Babysitter: Killer Queen 2020) је наставак претходног филма. Џуда Луис је пошао у средњу школу и није се баш усрећио јер и тако је био на мети булија, а сада још више јер сви сматрају да је тешку ноћ од пре две године коју је доживео заправо измислио. Родитељи су одлучили да га пребаце у другу школу, специјалну и са психијатријским надзором, али му је другарица из детињства Емили Алин Линд предложила да наместо тога побегну на језеро и лепо се проведу. Он је прихватио њену понуду, али ће се испоставити да је то фатална грешка.

Критички осврт: Ако прихватимо идеју да ником није стало до два нестала полицајца, шесторо младих и вероватно једног ватрогасца, те да нису нашли ни кап крви у његовој кући (а лила је у потоцима) и да су читаву ноћ коју је Џуда преживео у претходном филму приписали његовој неурози, можемо да се опустимо и да гледамо филм где су форе још боље у односу на оне из претходног дела иако референцирају на те претходне форе. У овом делу и преокрет, односно заплет је још бољи. Иначе ми се и у првом и у другом делу допада музика; заправо су баш оне песме које сам слушао као млађи.

Режисер Макџи је миксовао стилове и жанрове. Међутим, како је филм одмицао тако се и он сувише занео и претерао је. Најпре је патетични излив Џене Ортеге некако неспретно изведен, а потом ту је и сцена која је већ виђена у некој од пародија где ракета, воз и виршла симулирају секс (када се Џуда и Џена љубе), што је непотребно (сасвим је била довољна сцена која приказује дискотеку, рекао бих) јер смањује изненађење и преокрет у финалу, а и тада су настале и логичке грешке. Када је Емили убила свог оца Криса Вајлда, Кен Марино се уопште није запитао ни где су он (иако је дошао са човеком у колибу богу иза трегера) ни кћерка му. Само је повео сина коме је убризгао седатив, што је промишљена тактика за неког ко је пристигао надуван. Углавном, тај део филма је опасно срозао кривуљу графика негде до апсцисе. Но, некако је Макџи вратио филм на праве стазе и на крају није испало тако лоше.

Едукативни моменат: Џуда је рекао како се снага мери ониме што смо спремни учинити за вољене и то је свакако једна добра мерна јединица.

Оцена наставника:

(једвита)

Црни петак (Black Friday 2021) је хорор чија је радња смештена у продавницу играчака спремну да пусти гомилу муштерија на традиционалну распродају. Испоставиће се да се међу муштеријама развила необична епидемија и да су сви продавци у опасности.

Критички осврт: Ово је замишљено као хорор комедија и нити један од ова два жанра није успео; готово ништа није смешно и апсолутно ништа није страшно. У ствари, некако делује празно, већ виђено и самим тим безидејно и све то зачињено нискобуџетним специјалним ефектима са донекле солидним маскама. Најуспелији део је драмски када ликови окупљени око новогодишње расвете дискутују о неким својим животним изборима, али и тај део је кратак и тек загребан. Верујем да је ово требало да буде пародија на потрошачко друштво, али исувише је очигледна да би била успела. Ту је и проблем мотивације ликова да раде то што раде, борби које су недоследне, а финална битка са огромним чудовиштем је бесмислена. Оно гори, али се не мрда из ватре, која га је на крају докосурила. Све у свему идеја се види, али је реализована сасвим треши.

Едукативни моменат: Црни петак је колоквијални израз за петак након Дана захвалности у Сједињеним Државама. Традиционално означава почетак сезоне божићне куповине у овој држави. Многе продавнице нуде високо промовисане распродаје и често се отварају рано, понекад већ у поноћ или на сам Дан захвалности. Распродаје у неким продавницама се настављају до понедељка или трају недељу дана. Ето, научили смо нешто о овом популарном шопингу.

Оцена наставника:

(објектив)

Лето 84. (Summer of 84 2018) је прича о четворици дечака који су се уживели у улогу детектива и покушавају да расветле случај серијског убице чија су мета управо дечаци њихових година. Имају и главног осумњиченог Рича Сомера, али немају чврсте доказе. Они ће се потрудити да их набаве, али иако су добар тим то неће бити лак задатак.

Критички осврт: Остало ми је нејасно кога у ствари Грејам Вершер види са прозора своје собе; Тијеру Сковби или Рича. Има ту још неких ситних грешака, али све у свему ово је добар и хорор и трилер. Крај је решен маестрално, сасвим другачије у односу на друге филмове са сличном тематиком.

Едукативни моменат: Мотив у овом филму који се често понавља кроз разговоре ликова је да ми не знамо шта се заиста дешава иза затворених врата других кућа. Да ли имају срећне бракове или тајне намере – не можемо просудити, па то не треба ни да радимо. И у овом филму научили смо да хемијске формуле морају да се пишу правилно, иначе их нећемо разумети. Кејлеб Емери је написао NoAH и то не значи ништа. Кори Грутер-Ендру је написао NaOH и то већ нешто означава: натријум-хидроксид.

Оцена наставника:

(стабилна)

Деца кукуруза 666: Ајзаков повратак (Children of the Corn 666: Isaac’s Return 1999) је шести филм у франшизи „Деце кукуруза“, али се може сматрати другим делом јер референцира на први. Деца су порасла, а Ајзак (Џон Френклин) је у коми из које ће се пробудити када у сеоце Гејтлин пристигне Натали Ремси, која је у потрази за својим пореклом и својом мајком Ненси Ален. Када се Ајзак пробудио, пробудило се и старо зло које је тек мало придремало у полунапуштеном Гејтлину.

Критички осврт: Овај филм не можете ухватити ни за главу, ни за реп. Толико се тога дешава, а када бих добио задатак да пронађем логику у тим дешавањима и пре свега поступцима ликова (почевши од тога да је Ненси дала на усвајање Натали, али је остала у Гејтлину како би се старала о другој и не својој деци), мислим да му не бих дорастао. Дакле, прича се одвија, а да остаје потпуно нејасно зашто. Јасно је да све води ка томе да прави Наталин изабраник није Џон Патрик Вајт, већ Пол Попович, за кога се испоставило да има застрашујуће моћи које обесмишљавају сваку акцију вуђену у филму. Има ту покушаја неких мудрих разговора између Пола и Џона Френклина на тему религије, али је филм ипак потпуно површан и неразрађен.

Едукативни моменат: Тешко је у овом филму наћи било шта едукативно, али нека то буде поменути разговор између Пола и Џона Френклина. Џон Френклин је рекао како вера омогућава да имају поља пуна кукуруза, а Пол је одговорио да је то зато што смо ми посадили кукуруз. На то је Џон Френклин узвратио да то чинимо дириговани силом која покреће универзум. И додао је да је ту силу немогуће видети и да се налази у срцима и душама људи. Дакле, обојица говоре исту ствар, а то је да су људи ти коју су посадили кукуруз, само што један верује, а други не. Којем год гледишту се приклонили у реду је, докле год чинимо да поља доносе приносе. Надам се да сам кроз овај пример и метафору све рекао.

Оцена наставника:

(уз микро плусић)

Кућа из снова (Dream House 2011) је прича о Данијелу Крејгу који је дао отказ као уредник у издавачкој кући, како би се посветио својој породици и писању књиге. Са породицом се уселио у нову кућу, али је сазнао да су се у њој десила убиства и да је виновник човек који је побио своју породицу. Данијел је желео да се испита случај, тим пре што је осетио да неко мотри на његову кућу, али полиција није била вољна да се ангажује. Зато је сам започео истраживање и оно што ће открити потпуно ће променити његов живот.

Критички осврт: Данијел је врло необичан глумац. Он није типични холивудски лепотан и заправо има више ауторитативан него допадљив изглед. У сваком случају је добар, ту нема сумњи. И сам филм је добар, макар је тако осмишљен, са изненадним обртом када Данијел схвата како изгледа његов прави живот. Ипак, кваре га бројни детаљи и то тако да не буде виспрени трилер, што претендује да буде. Рецимо, нејасно је зашто је Елајас Котеас прогањао Данијела када се вратио у кућу, као и шта је тражио у њој када су је запечатили. Режисер Џим Шеридан је дао много кредита Данијеловом разговору са психијатром Џејн Александер, али ми у том дијалогу буквално нисмо сазнали ништа. Он је непотребан, баш као и лик који тумачи Џејн. И на крају, Мартон Чокаш се претерано трудио да изрежира убиство своје супруге Наоми Вотс, тако да је било очигледно да неће успети у својој намери. Без проблема је упуцао Елајаса, али је Наоми везао, па док је пронашао добар угао за Данијела (као да ће овај док жив гори да остане миран на месту које је Мартон одредио), дао је Данијелу све прилике да се спаси. Уз то је имао и помоћ духа. И тај део ми се свиђа и зато што волим фантастику и зато што је прави појавни облик (да га тако назовем) Рејчел Вајс такође нека врста обрта. Филм има и својих добрих и лоших страна и да се Џим само мало више потрудио, добре би преовладале.

Едукативни моменат: Данијел је на крају написао бестселер и то тако што је писао о својој трагедији. Не желим никоме да му се деси трагедија, али нам се стално дешавају разна искуства. Када пишемо о нечему што јесте искуствено, сигурно ћемо бити на правом путу да напишемо ако не бестселер, а оно добар писмени рад на часу српског језика. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Дечак по имену Чарли Браун (A Boy Named Charlie Brown 1969) је цртани филм о личности из наслова. Он је несрећан јер има осећај да стално губи, па да би ипак у нечему покушао да победи, пријавио се за школско такмичење у спеловању. Иако његове другарице нису веровале у њега, он је победио и пласирао се за државно такмичење. Заправо, он је желео да буде само први у школи, али сада више није могао назад.

Критички осврт: Већ ме је уводна сцена опчинила. Цртаћи о Чарлију Брауну су нестварно лепи. Са њим не могу да се не поистоветим; рецимо сцена када сви пуштају змајеве, а то Чарлију, колико год да је труда уложио, напросто не успева. Довољно често су ми се дешавале такве ситуације да сви успеју у нечему, а ја не. И то је баш фрустрирајуће. Верујем да многи имају таква искуства и режисер Бил Мелендез је искористио управо то – наша искуства која је представио на врло шармантни начин и то не може да вас не дотакне. При томе је користио заиста минимализам у анимацији, те је цео цртаћ право мајсторство. Прича као да је сачињена из одвојених, исцепканих сегмената и свакако би сваки од њих могао да буде посебан цртаћ, али некаква нит постоји. Бил је тако успео да убаци много духовитих скечева, лепих порука и да понуди неке вредности деци, попут нумере класичне музике. Оно што бих замерио филму је да је негде Бил одуговлачио јер радња нема довољно „меса“ и зато се Снупи клиза на леду, а и сам концепт цртаћа да нема одраслих опасно нарушава логику, па тако имамо мало дете које само аутобусом иде до великог града и лута ноћу улицама тог града.

Едукативни моменат: Лајнус је рекао тужном Чарлију да разуме да је учио напорно за такмичење у спеловању, изгубио је и има осећај да је све изневерио и направио будалу од себе. Али и поред тога, крај света није наступио. Ето, дете је објаснило описом оно што је значајна истина; неки проблеми нам се чине много већим него што заправо јесу.

Оцена наставника:

(може и пет)

Дан захвалности Чарлија Брауна (A Charlie Brown Thanksgiving 1973) је краћи цртаћ о већ поменутом дечаку и његовој „кикирики“ екипи. За Дан захвалности се спремао да оде код баке, али су му се тада најавили гости – Пеперминт Пети и њена два пријатеља. Чарли је већ потонуо у очајање, али му је другар Лајнус дао идеју да направи ручак за троје ненаданих гостију, а потом оде код баке. Идеја је лепа, али реализација баш и није била јер Чарли не зна да направи вечеру. Зато је као кувара ангажовао свог пса Снупија, што баш и није много помогло.

Критички осврт: Ово је права мера трајања за овај цртаћ, тако да ту није било много празног хода, осим можда када се Снупи борио са баштенском столицом. Свакако је шармантан филм, са лепим порукама и едукативним моментом о историји празника, као и цаком на крају.

Едукативни моменат: Марси је рекла како смисао Дана захвалности није у храни, већ у томе да тај празник проводе другари заједно. Треба да будемо захвални на оном лепом што имамо, додао бих ја, чак и без Дана захвалности.

Оцена наставника:

(свакако и дакако)

Лако Је Критиковати 179

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Жене-мачке са Месеца (Cat-Women of the Moon 1953) је филм који се дешава у будућности и прати авантуру посаде ракете која се запутила на Месец. Они ће тамо открити ванземаљке које имају рђаве намере.

Критички осврт: У неколико старињских филмова сам приметио ту решеност режисера да се одмах пређе на ствар; нема ту неке припреме, већ су астронаути одмах на путу запети као ракете и одмах у пушки (или беше обрнуто) хрле ка авантури. И то је сасвим у реду, наравно, али некако не изгледа у реду да трпе притисак гравитације док су увелико у свемиру (што се види кроз њихов прозор). Мислим, у реду је док полећу, али су тада још увек у атмосфери. И увек ми је у тим филмовима било фасцинантно колико се маши у процени простора; споља, то је ипак ракета, али унутра је баш комфорно и има места да се направи један омањи сајам књига. А када су шеткали по Месецу чуло су шушкање материјала од којих су им одела сачињена… Тих детаља има заиста много и свака сцена је спорна, али главна лудорија почиње на Месецу где откривају врло маштовит екосистем. То, опет, не могу баш да замерим с обзиром на то да је Жил Верн пронашао нешто слично и у „средишту Земље“. На крају крајева, машта у научно фантастичном жанру је врло значајна, а у оваквом филму претерана машта и опростива. Додуше, у научној фантастици треба да буде и нешто науке, али овај филм је изузетан и по томе што је свака активност приказана или изречена управо супротна научној мисли. Сони Тафтс је додирнуо пепео из металног горионика и према хладноћи установио да ту ватра није горела столећима?!? Но, највећи проблем ове приче је што је буквално смандрљана, са збрзаним, али врло интензивним романтичним драмама. Ту је и некакав љубавни троугао који се нејасно завршио и све је толико површно и без икаквог удубљивања да је, чак и за период када је настао, филм врло плитак.

Глумци су симпатични, али нису баш били на нивоу задатка. Мари Виндзор је уносила драму чак и тамо где јој место није, а мушкарци су били готово без емоција, чак и када су открили град на Месецу. Другим речима, овај филм ни у чему није добар, ни у идеји, ни у разради, ни у глуми, а чак и (ничим изазван) плес Жена-мачки је далеко од импресивног.

Едукативни моменат: Један од астронаута је закључио да ако у пећини на Месецу има кисеоника, мора бити и живота. У ствари, обрнуто је. Живот на Земљи је пре неколико милијарди година створио кисеоник. Тај гас је у атмосфери настао као последица фотосинтезе. Зато астробиолози њиховим техникама траже планету са кисеоником јер је то сигуран знак да ће таква планета бити и насељена.

Оцена наставника:

(мада може и један)

Дан када се свет завршио (Day the World Ended 1955) је постапокалиптични филм који прати судбину неколико преживелих људи након нуклеарног рата.

Критички осврт: Режисер Роџер Корман и сценариста Лу Русоф мудро су осмислили овај филм. Имају смислену окосницу радње у коју су убацили живописне ликове различитих карактера (хероја, лепотицу, капетана, негативца, лошу девојку, сметењака) међу којима се дешава некакав љубавни четвороугао чисто да би се дешавало још нешто. То се све уклопило у главну причу и дало на драматици јер су сада протагонисти имали претњу и споља и изнутра; ово друго у лику Луа који је (осим што је сценариста, још је и) класичан хохштаплер. Још једна мудрост је што је Роџер уносио само оне специјалне ефекте које је могао да приушти. Остале је мање-више вешто скривао, а ликови су их описивали. Мајсторство је када је Пол Берч причао Ричарду Денингу о експериментима са зрачењем и животињама и пошто је у питању тајни експеримент није могао да их фотка, али је могао да их – нацрта. Тако да су цртежи четвороруких мајмуна послужили, али је за мутираног човека Роџер ипак морао мало и да се потруди.

Но, колико год да је филм мудро осмишљен, врло трапаво је реализован. Сегмент у којем је Роџер баш омануо су емоције. Сувише су површне и врло често изостаје очекивана реакција лика на неку нову ситуацију. Такође, Роџер ипак није мислио на све, па је тако Пол објаснио да залиха хране баш и нема за све придошле, али нико од ликова није показао да је гладан и сви су увек били у чистим и новим тоалетама, посебно Адел Џергенс. Но, на те нелогичности бих могао и да зажмурим, али изостанак емоција је баш видан и баш снижава квалитет, а ни дијалози нису баш на висини.

Едукативни моменат: Овај филм почиње крајем, а завршава се почетком и то је врло интересантна форица. Ми можемо да је тумачимо и тако да након неке катастрофе (за нас лично) може да уследи и нов почетак, ако смо након пада устали, а из самог пада и нешто научили.

Оцена наставника:

(плус)

Како се завршава (How It Ends 2021) је прича о девојци Зои Листер-Џоунс која очекује (као и сви остали) да метеор удари у Земљу и уништи човечанство. Људи су прихватили своју судбину и овај дан користе да раде нешто што су одувек желели, а Зои лута са замишљеном млађом верзијом себе Кејли Спејни, коју само данас и сви други могу да виде, виђа се са блиским људима и говори им оно што јој је на срцу.

Критички осврт: Најбољи опис овог филма је да је луцкаст и такве су некакве и форе. Неке су баш успеле попут оне када Бредли Витфорд, Зоин филмски отац, тражи од ње да му пребаци негативну енергију. И остали ликови које Зои среће су живописни, неуобичајени и разговори са њима су интересантни, мада је луцидност исфорсирана. И иако ме нису дотакле емоције у овом филму, свакако их има и разумем смисао целог Зоиног путовања. Интересантно, лепо и лагано, те свакако необично.

Едукативни моменат: Зои је девојка која је несрећна у љубави јер је прихватала везе само зато што су момци показали да им се свиђа. То је дефинисала тако да је „навучена на љубав“. Током овог последњег дана морала је да научи да воли и себе и што је такође важно – да научи да живи сама са собом. То је предуслов да бисмо могли да волимо друге и, што је важније, да разумемо да смо вредни љубави.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Деца кукуруза V: Поља ужаса (Children of the Corn V: Fields of Terror 1998) је пети филм у саги „Деца кукуруза“. Четворо младих су се обрели у варошици Дивинити Фолс како би се срели са двоје пријатеља који се нису појавили. Тамо их је задесила саобраћајна несрећа, не драматична, али довољна да морају да остану. Једна од њих Стејси Галина схватиће да јој је ту брат Дејв Бузота, кога је давно напустила. Он је сада члан секте коју чине деца и у опасности је. Она и њени пријатељи ће покушати да му помогну, али то значи и битку са мрачним силама.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном хаосу. Он додуше прати нит приче претходних наставака, али не прати самог себе и мени је било јако тешко да пропратим шта се ту дешава. Ликови се појављују и нестају, једна бежи од моторне тестере, док други на пар метара поправља кола, док се трећа одлучује на самоубиство… На почетку филма видимо сву моћ коју има тада мајушни Адам Вајли, али она, ма колико импресивна била, обесмишљава сваку даљу акцију. Но, она се све време дешава, мада се некада и не дешава и све време остаје питање зашто деца касапе једне, али не и друге. Све је нејасно и толико погодно да прича не да има рупа, већ изгледа попут кратерима прекривена површина Месеца. Протагонисти имају неке своје личне приче, које су могле да објасне неке њихове одлуке и да се тиме закрпе макар неке од тих рупа, али је проблем што ми нисмо сазнали ниједну од њих, осим Стејсине. Односи између ликова су сапуњави и ту се виде неке несрећне љубави у зачетку, али то некако није разрађено. Све је лоше, а чак и оно што је могло да испадне добро напросто није. Сцена са Дејвидом Карадином је обећавала и могла је да буде антологијска, али се претворила у дубиозу.

Едукативни моменат: Стејси је на прави начин протумачила текст који јој је филмски брат написао и схватила је да му је потребна помоћ. Текст увек треба читати са разумевањем и тако ћемо уочити све оно важно што нам поручује.

Оцена наставника:

(извесна је била готово од почетка)

Запоседнутост Хане Грејс (The Possession of Hannah Grace 2018) је филм о Шеј Мичел која се лечи од болести зависности и, како би се заокупила активностима и спречила себе да размишља о алкохолу и дрогама, пронашла је морбидан посао као асистент у мртвачници током ноћи. Врло брзо по добијању посла пристиже јој леш Хане Грејс (глуми је Кирби Џонсон), девојке која је умрла током егзорцизма. Шеј ће постати јасно да егзоцизам није успео и да Хана не само да није мртва, већ је и врло опасна по све њих у ноћној смени.

Критички осврт: Овај хорор је прилично гадан, а режисер Дидерик ван Ројен се баш потрудио да буде такав. Сместио је Шеј у мртвачницу саму и током ноћи, а онда је пристигао леш који то у ствари није. Да све буде још грђе, Шеј има халуцинације јер је лечени алкохоличар и таблетоман. Простор у филму је, наравно, клаустрофобичан, а опремљен је врло хладно, пословно, уз црне и сиве тонове и уз повремено црвено осветљење. И све време је Шеј некако близу леша, који је унакажен, те све време чекате да је зграби. Наместо тога, дешавају се неке друге тешко објашњиве ствари, али једнако страхотне, попут отварања вратанаца бокса у којем је Кирби смештена. Кадрови су одлични и сваки некако умањује видокруг потенцијалне жртве, што додатно застрашује. Што се тиче саме страве и ужаса, Дидерик је доктор наука. Међутим, што се тиче саме приче није ни близу дипломског. Прича постоји, али делује празњикаво. Океј, Шеј је ту где јесте због својих проблема (који су исфорсирани и претрчани јер очигледно Дидерик није хтео да се бави, већ само послужи њима) и ту је и Кирби, односно шта је већ од ње остало. Да је Дидерик мало боље разрадио ликове, посебно Шеј (јер она све то и носи, ако ћемо право), верујем да би ефекат био много бољи. На крају крајева, могућа је била прича и о Кирби, која је такође изостала. Луј Хертам је добар моменат овог филма јер даје смисао, али његово појављивање није много помогло самој радњи и упитно је да ли радње у овом филму уопште има, а о мистерији не треба ни причати. У неком другом филму то би имало оправдања, али у овом све је напросто наштеловано на хорор и све му је подређено. Тако постављено, изгледа као сувише лако решење за филм, који је обећавао јер је имао другачији приступ у односу на већ виђене варијанте егзорцизма (таквим, класичним кадром филм и почиње и у првој сцени се завршава). На крају остаје сасвим непознато како је Шеј надјачала Кирби, што је у филму и Луј поставио као питање.

Едукативни моменат: Ник Тјун је рекао како је могао да буде искрен према другима тек када је постао искрен према себи. Мудар је Ник, ако ћемо искрено. 🙂

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Краљевство: Ашин-Чон (킹덤: 아신전 2021) је специјал јужнокорејске серије „Краљевство“. Радња је смештена у средњи век у замишљено азијско краљевство које је у сталној опасности од Јапана. И као да то није довољно, кланови те државе се међусобно крве, те долази до покоља који би могли да угрозе одбрану земље. Главешине војске зато у политичким маневрима жртвују једно погранично село и све његове становнике, али је једна девојчица ипак преживела. Она постаје слушкиња и шпијун и све што је потребно војницима, али ће као одрасла открити да је заведена и преварена и њена освета ће бити страшна; тим пре што она познаје један цвет који мртве враћа у живот.

Критички осврт: У уводној нарацији појављује се гомила неких назива неких народа и заиста нисам успео да пропратим, а није ме филм још увек заинтересовао (није ни почео, ако ћемо право) да бих крстарио нетом и истраживао. Но, некако сам веровао да ћу похватати кроз филм и он заиста и нуди врло јасне друштвене односе тог доба, па чак и добру дозу политике. Но, то није једино што филм нуди; ту је прича која плени, врло ефектни, визуелно дојмљиви кадрови (специфични за Азијате) и прилично солидни специјални ефекти. Још једна карактеристика филма је да је врло насилан и да ту зомбији чак и нису толико застрашујући као што јесу ствари које су живи чинили живима. Најстрашнија сцена је када главна протагонисткиња Јун Џи-хјун проналази свог филмског оца Кима Рвеа Хаа у заробљеништву, како су га већ казнили. У ствари, сва дешавања од тог тренутка постају страшнија, укључујући и Јунину освету која је једнако брутална колико и величанствена. Она заиста изгледа као каква богиња освете и цео тај део је готово митолошки урађен. Још једна похвала филму је и да може да се прати без претходно одгледане серије, а верујем да ће заинтересовати оне који је нису гледали да то ипак учине.

Едукативни моменат: Као мала, Јун је молила за освету (због смрти свог оца) војнике, али је на крају дошла до тога да мора да се освети сама. И успела је. Ми не треба да се светимо, то је сигурно, али ни да чекамо да нам наше прохтеве решавају други.

Оцена наставника:

(без сваке сумње)

Дрмање (Jolt 2021) је филм о девојци Кејт Бекинсејл која има поремећај у понашању и невероватно кратак фитиљ, те је врло склона да повреди било кога у својој близини. Њен психијатар Стенли Тучи јој је обезбедио направу која јој шаље струјне ударе и тако је умирује. Такође ју је саветовао да пронађе љубавну везу и она заиста и проналази веома финог Џаја Кортнија, који је рачуновођа. Кејт се много заљубила, али је већ следеће вече сазнала да је он убијен. Зато је решена да пронађе његове убице и уништи их. Неће је спречити ни када схвати да су у његово убиство умешани врло моћни људи.

Критички осврт: Ово би био један сасвим необичан кримић и уједно сасвим успешно дело где је чак и јурњава колима занимљива. Хумор је добар, врло необичан и са шмеком сарказма. Посебно ми се дојмила сцена у болници где Кејт бежи од Лаверн Кокс, што је пропраћено одличном музиком. А тек шта је уследило у одељку за бебе, потпуна је лудница. 🙂 Ипак, филм има и слабих страна, па преокрет уопште није изненађење, осим умешаности једне особе (да не откривам и то која је, па да баш све буде предвидљиво). Упркос томе вредно је гледања.

Едукативни моменат: Кејт је рекла како има вишак кортизола, што је узрок њеног импулсивног и насилног понашања. Кортизол је кортикостероидни хормон који настаје у кори надбубрежне жлезде. Често се назива „хормон стреса“ јер учествује у одговору организма на стрес. У филму који није СФ, вишак овог хормона не би нас претворио у суперјаке борце, већ би вероватно био „окидач“ за низ здравствених тегоба, попут срчаних и гојазности.

Оцена наставника:

(или ипак четири?)

Крстарење џунглом (Jungle Cruise 2021) је филм инспирисан атракцијом у Дизниленду истог назива. Радња је смештена у 1916. и тада прогресивна авантуристкиња Емили Блант жели да у џунгли Амазона пронађе посебан цвет који лечи све болести, а према легенди коју је слушала од свог оца. Са њом креће и њен нежни брат Џек Вајтхол, а да би стигли до жељеног места унајмљују преваранта Двејна Џонсона. Међутим, готово од почетка мисије их гања немачки аристократа Џеси Племонс у подморници који такође жели цвет. Но, он није једини проблем који ће имати у вратоломном крстарењу.

Критички осврт: Морам да приметим да је ово технички одлично одрађен блокбастер. Режисер Жауме Колет-Сера је укрстио две добре франшизе „Индијану Џоунса“ и „Пирате са Кариба“, „позајмио“ дрво из „Аватара“, добро дозирао фантазију, акцију, авантуру и романсу, додао хумор и тек прстохват едукације и добио дело које је забавно и вредно да се на њега утроши биоскопска карта и нешто више од два сата гледања. Не могу да нађем неку јачу грешку, нити ману овом филму, осим што сигурно нема оригиналну идеју и реализацију. Посебно бих поменуо флешбек који има Двејн док прича причу Емили јер је сјајно одрађен и у који је исто тако сјајно уклопљена нумера Металике.

Едукативни моменат: Емили је желела да помогне целом свету, али је на крају помогла само Двејну. Но, и помоћ једној особи је такође велико дело, тако да треба да будемо као Емили.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Напред, Тинејџери Титани! Гледајте Свемирски баскет (Teen Titans Go! See Space Jam 2021) је практично филм у филму. Ванземаљци из „Свемирског баскета“ су дошли код Тинејџера Титана да заједно одгледају „Свемирски баскет“ њер се њима у свемирском броду видео-рекордер покварио. Млади Титани су то одушевљено прихватили, осим Робина, те сада сви заједно гледамо „Баскет“ уз коментаре Титана.

Критички осврт: Добра је идеја да се у години када је премијерно приказивање новог дела „Свемирског баскета“ присетимо старог или за оне који нису гледали да погледају. У сваком случају, добра или не, идеја је заиста оригинална и то морам да похвалим. Има ту и комичних дешавања око филма, са самим Титанима и ванземаљцима, али далеко је то од урнебесног. Тај хумор није много побегао оном приказаном у филму снимљеном пре више од четврт века.

Едукативни моменат: Наравно да су Титани погрешили јер су били сувише лаковерни. У реду је бити дарежљив и дружељубив, али не треба претеривати, посебно када су у питању особе (или ванземаљци) које не познајемо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Ловац на тролове: Уздизање Титана (Trollhunters: Rise of the Titans 2021) је филмско финале франшизе „Приче из Аркадије“ која се састоји из три цртане серије. Чаробнице које господаре ватром и ледом (из тзв. Реда Аркане) успеле су да се домогну треће, која господари животом и да је потчине својој вољи. Њихова намера је да пробуде Титане који ће уништити свет, како би све почеле од почетка и без – људи. Једини који им може стати на пут је Џим, ловац на тролове, али је остао без моћи пошто је његова амајлија (која потиче од чаробњака Мерлина) уништена. Но, он није сам, већ су његови пријатељи и савезници, од којих неких имају и чаробне моћи, док су други ванземаљци и добри тролови.

Критички осврт: Нисам гледао серију, али филм може да се прати са тим да не знам раније приче ликова које очигледно јесу разрађене. У сваком случају су врло разнородни ликови и живописни јер је овде укрштена научна и епска фантастика. Сам филм је прединамичан, крцат вратоломним авантурама и врло маштовит.

Едукативни моменат: У подстицајном говору пред битку могло се чути и да је осећај терета који имамо заправо осећај сврхе који нас диже у висине. Када тако размишљамо о проблемима и обавезама, онда изгледају подношљивије. Тим пре што ми не морамо да се боримо са сто метара високим ватреним титаном и да спашавамо свет. 🙂

Оцена наставника:

(са огромним плусем)

Лако Је Критиковати 174

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кисеоник (Oxygène 2021) је СФ на француском језику. Мелани Лоран се буди у криогенској комори и схвата да је затворена ту и да јој понестаје кисеоника. Она покушава да се спаси из овог клаустрофобичног простора, али је отежавајућа околност што има амнезију. Ипак, уз помоћ Мила, вештачке интелигенције која јој стоји на располагању, почеће да открива ко је и како се ту нашла. 

Критички осврт: Прича је сасвим фина и иако је у доброј мери предвидљива, заокружује се на крају и добија неки смисао. Мелани је имала тежак задатак да држи пажњу публике у врло ограниченом простору и то је и урадила макар у мом случају, пре свега захваљујући доброј глуми.

Едукативни моменат: Мелани је успела много тога да сазна и о себи и о ситуацији у којој се нашла у врло скученом простору и са Милом и још понеким саговорником као јединим ресурсима, те све то за врло кратко време, нешто дужим од сата. Учење и са скромним средствима може бити врло ефикасно, ако умемо да учимо.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Армија мртвих (Army of the Dead 2021) је хорор који је погодио Лас Вегас. Наиме, војни експеримент је пошао по злу и практично су сви житељи овог града, као и бројни туристи, постали зомбији. Влада САД је одлучила да баци нуклеарну бомбу на град, око којег је постављена привремена ограда. Док се то још није десило, богати Хиројуки Санада је унајмио Дејва Батисту да из Вегаса узме милионе, заједно са тимом људи које одабере. Силан новац се налази у великом и добро чуваном сефу, па је један од чланова био и чувени обијач Матијас Швајгхефер. Читава акција је добро осмишљена, али ће ипак кренути лоше и попримити нежељени ток.

Критички осврт: Овај филм је најављен као један од хитова хорора 2021. и имао сам очекивања која су тек делимично испуњена. Рецимо, заплет је истоветан оном у корејском „Полуострву“ снимљеном годину дана раније. Драматично-патетичне сцене трају исувише дуго, мада неког оправдања имају. Међутим, допада ми се како је решена ситуација са Лас Вегасом у уводу филма и пре свега главни протагониста Дејв, који је заиста баја. И остатак екипе није лош, мада су ликови, иако живописни, ипак стереотипни. Сама прича је акција и атмосфера јесте напета, али се главни окршај дешава практично при крају филма. Но, разочарао није, баш као ни цела прича. Јесте предвидљива, али нема празног хода и има духовитих детаља (рецимо када Тиг Нотаро брише крв са шофершајбне хеликоптера како би видела атомску бомбу која пролеће у супротном смеру), посебно када су укључене и музичке нумере. Ту је и моја омиљена „Зомби“ од Кренбериса. И дефинитивно морам да похвалим крај који је решен маестрално. Ретко у којем филму хорор жанра је крај тако ефектан. Још да додам да су маске зомбија осредње, а такви су и специјални ефекти. У пар наврата се види анимација.

Едукативни моменат: Дејв је разлучио шта жели, а то је да отвори ресторанчић у којем ће правити сендвиче и ролнице од јастога и да изглади односе са филмском кћерком Елом Пернел. За то му нису били потребни милиони, нити да излаже свој живот и животе пријатеља ризику. Некада имамо велике прохтеве, иако оно што суштински желимо можемо да остваримо уз много мање средстава и уз нешто више труда.

Оцена наставника:

(минус)

Мртви тупани (Dead Dicks 2019) је филм о девојци Џилијан Харис која је добила посао у другом граду. Проблем је што то мора да каже старијем брату Хестону Хорвину јер је он психијатријски случај и некако се подразумева да она мора да води рачуна о њему. Испоставиће се да је баш тренутак када мора да му се посвети више него икад јер се њему дешавају крајње чудесне, натприродне ствари.

Критички осврт: Радња је заиста непредвидљива; нејасно је ка чему води, иако су режисери Ли Паула Шпрингер и Крис Бавота давали неке наговештаје попут заборављене исечене ноге леша у купатилу. Идеја је интересантна, а уз радњу и приче из прошлости ликова, лако може да референцира на многе животне теме, пре свих на породичне односе и колико су они заиста обавезујући. Глумци су добро обавили свој посао; можда Хестон ипак нешто боље од Џилијан, али свакако су били на нивоу задатка. Мотиви Мета Киза ми нису увек били најјаснији, али фора са његовом клиничком смрти је баш добра. Свакако прича има неки свој ток и логику и не могу да кажем да је лоша, напротив. Уз то, треба имати на уму да је филм очито нискобуџетни, а опет је добар, што је увек за поштовање.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи како је тешко направити промене и Хестон, колико год пута да се наново рађао, остајајо је исти. Џилијан није веровала да може да промени свој живот и заиста оде на други посао у други град. У ствари није могла да напусти брата. Свака новина ће нам нешто одузети, али ћемо њоме нешто и добити; Џилијан прилику за другачији живот у којем ће напокон моћи да се посвети себи. Свакако тако морамо посматрати промене; не само кроз оно што губимо, већ и кроз оно што добијамо.

Оцена наставника:

(веома јака)

Бесконачни (Infinite 2021) је филм чији је сценарио базиран на причи Тода Стајна, а која је опет адаптација романа Ерика Мајкранца „Реинкарнационистички радови“ из 2009. Филм полази од тога да се реинкарнација дешава и да тек стотињак људи може да се сети својих претходних живота. И не само то, већ да задрже све вештине и знања која су стекли. Један од њих Чуетел Еџиофор ово не посматра као дар, већ проклетство и жели да заврши ову бесконачну траку живота. Зато је изумео посебно јаје које има снагу да уништи сав живи свет на Земљи. Међутим, други бесмртници су му отели ту застрашујућу технику, односно конкретно Дилан О’Брајен и сакрио је пре него што је умро. Дилан се реинкарнирао у Марка Волберга, који се, пак, својих прошлих живота не сећа. Зато је мисија и добрих и лоших бесмртника да поврате сећање Марку и докопају се јајета пре оне друге стране.

Критички осврт: Ево како изгледа хибрид „Горштака“ и „Икс-људи“ у сценографији „Црног пантера“ и уз нешто ефеката из „Матрикса“. Но, не кажем да је лоша идеја, напротив, макар док није дошло до претеривања (дигитални меци који узимају душу људима су одвећ превише). Филм има врло добру акцију којој је све подређено, па чак и логика. Ако изузмемо неизбежне „Рамбо – форе“ где протагонисти убијају гомиле обучених војника из непосредне близине, без обзира на врло озбиљне повреде, логичких грешака – мањих и већих – има још. Софи Куксон је у својој не баш сигурној глуми саопштила Марку како припада парцији бесмртника који желе да оставе свет бољим него што је био. Само сцену пре тога буквално је оставила улицу са масакрираним полицијским одредом. Некако се тон и слика не слажу у том сегменту. Када је Чуетел (који има изузетну физиономију) узео из Дилановог тела фамозно јаје, оно није било запрљано никаквом крвљу или другим ткивом. Океј, тело му је било замрзнуто, али опет, некако не изгледа уверљиво. Но, све је то ипак ситно у односу на акцију која је за више степени превазишла ниво „Чарлијевих анђела“ с почетка миленијума. Општи утисак је да је режисер Антоан Фукуа склон претеривању у свему (и у СФ и у акционом делу) и то је највећа замерка, али је макар забавно.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да је сваки људски живот прилика за унапређење, без обзира да ли реинкарнација постоји или не – додао бих ја.

Оцена наставника:

(могла би да буде и тројка)

Несвети (The Unholy 2021) је филм рађен према роману „Светилиште“ из 1983. Џејмса Херберта. Џефри Дин Морган је новинар нарушене репутације који трчи за сензацијама. Једна од таквих искрсла је у варошици крај Бостона, али се испоставило да прича није довољно добра. Међутим, тада налеће на глувонему девојку Крикет Браун, која је наводно вођена божанском руком и у стању је да чини чуда. Зато је остао у том месту како би пропратио дешавања, а уједно добио ексклузиву и наново вратио своје позиције виђенијег новинара. Испоставиће се да ће његов задатак постати значајно озбиљнији.

Критички осврт: И овај хорор је најављен ове године као један од „топ“ хорора, а заправо и није тако топ. Сувише је оних општих сцена које вас плаше уз изненадни јак звук, а практично су све предвидљиве. Сама идеја уопште није лоша и ликови су добро одабрани, а и глумци. Међутим, реализација је заиста осредња. Оно што је ипак мало „чупа“ је што је режисер Еван Спилиотопулос приказао две стране цркве; правоверну коју представљају Диого Моргадо и Вилијам Садлер и популистичку, која води политику, продаје сувенире и жели да допре до што више верника без обзира на све, а коју представља бискуп Кери Елвес. Чини ми се да је Еван ту добро поентирао да права вера не подразумева обавезно и божје људе; на крају крајева главни протагониста није ни верник, ни безгрешан, али се показао исправан.

Едукативни моменат: Када је бискуп Кери питао Џефрија зашто жели да обелодани да Крикет ипак не проповеда реч Дјеве Марије, већ ђавола и тако упропасти све, чак и сопствене интересе, Џефри је одговорио зато што је то истина. Истина је ипак испред сваког личног интереса.

Оцена наставника:

(баш, баш минус)

Ноћ демона (Night of the Demon 1957) је филм рађен према краткој причи „Позивање руна“ из 1911. писца М.Р. Џејмса. Дејна Ендруз је професор из Америке који је пристигао у Британију на конференцију где је требало да његов колега Морис Денам раскринка мистични култ Нила Макгиниса, али је затекао вест да је Морис погинуо под чудним сплетом околности. Морисова нећака Пеги Каминс, као и Морисове колеге, убеђени су да су натприродне силе на снази, али не и Дејна. Мишљење му неће променити чак ни Нилова најава да је он следећа жртва и да га очекује смрт за три дана.

Критички осврт: Одмах смо имали прилике да видимо чудовиште, малтене у првој сцени. Нема ми ту шта да се питамо са чиме ће се протагонисти суочавати. Чудовиште је смешно (а какво другачије у време када је сниман филм), али су сцене изненађујуће застрашујуће. Сами кадрови шуме ноћу и како демон напада прилично су успешни. Оно што је мање успешно је прича. Начелно она није лоша и свакако има идеју и заокружена је, али је некако неразрађена и површна. Заправо, она тиме одише. Када су се Дејна и Пеги договарали када да се виде, он ју је позвао у хотел, али није рекао који. Када су хипнотисали Брајана Вајлда, говорили су му чији глас да слуша и он је то чинио, иако није могао да зна Дејну и друге професоре по имену (до тада је био кататоничан, без реакција). Такође, мотиви ликова су врло дискутабилни; не само Нилови (и зашто је забога на крају отео Пеги), већ и његове филмске мајке Атен Сејлер. И, можда је то и највећи проблем, овом филму недостаје драме, што је помало чудно, с обзиром на то да је црно-бели и да су тада много више драмили. Свеједно, утисак је прилично млак.  

Едукативни моменат: Дејна није желео да прихвати гласине и празноверја већ научне доказе. Иако је на крају морао да то ипак учини, треба имати на уму да није грешио; јер ово је ипак фантастични филм, а у реалном животу демони не постоје.

Оцена наставника:

(минус)

Зли цртаћи (Evil Toons 1992) је филм о четири девојке које су унајмљене да очисте кућу пре него што се нови станари уселе. План је да остану у кући током викенда и оне су дан провеле у чишћењу, а увече им је на врата дошао Дејвид Карадин са неочекиваном пошиљком. Иако нису знале за кога је пакет оне су га отвориле и виделе морбидно дизајнирану књигу. Књига је исписана на латинском, који само Моник Габријела разуме, па је својим другарицама читала наглас. То је била грешка јер је прочитала враџбину која је оживела нацртаног демона.

Критички осврт: Иако је настао почетком деведесетих, филм има више шмек осамдесетих, али би био лош и у тој декади. Режисер Фред Олен Реј нам је, након уводне сцене са Дејвидом, представио четири расне лепотице, а врло брзо их је и разголитио. И надао се да ће му то продати филм јер апсолутно ништа друго не може, а понајмање глума и дијалози. И при томе није се обазирао колико има смисла да Медисон Стоун изводи стриптиз пред својим колегиницама и евентуално другарицама, само је битно било да се скине. Медисон то очигледно није био проблем, а изгледа да је у неким другим филмовима изводила и штошта радикалније. Ово би више био еротиски филм или „цртаћи“ за старије (буквално).

Главне протагонисткиње јесу старије и све време помињу да су у школи, а очигледно нису. У време снимања филма Барбара Дер, Моник и Дон Доу (који је члан школског рагби тима) имали су око тридесет година, а поменута Медисон тек пар година мање. Но, то је миноран проблем у филму у односу на квалитет којег нема ни у траговима. Нема ни приче, логике, а ни хумора, иако неки покушаји постоје да овог потоњег буде.

Едукативни моменат: Девојке су кренуле да чисте од подрума јер им је то било најомраженије место, па да га првог пребрину. Ето савета како да се ради посао.

Оцена наставника:

(а чита се нула)

Супер ја (超级的我 2019) је кинески филм о момку Дарену Вангу који покушава да пише сценарије и тако заради неки новац, али не може да се фокусира већ много месеци јер има застрашујуће ноћне море. Зато живи практично као бескућник са никаквим могућностима да чак купи и храну. Међутим, у једном тренутку ће успети да материјализује своје снове и да из њих дограби драгоцености и да их пренесе у стваран свет. Временом постаје све вештији и све бољи у контролисању свог сна, а драгоцености постају све веће. Од сиромашка Дарен постаје мултимилионер. Мећутим, ствари никада нису тако лагане, посебно оне са друге стране стварног.

Критички осврт: Већ у првих петнаест минута филм ми се допао; некако је обећавао да ће бити маштовит, а заиста је комичан. Касније се сензибилитет филма мења у значајно озбиљнији, али свеједно и тада држи пажњу. Посебно ми се допао главни јунак Дарен. И његова трансформација је заиста добра; донекле личи на оне америчке „Пепељуге“, али је урађена са много више шмека. Наравно, оно што се очекивало је да млађани Дарен почне да плаћа цену за оно што је добио, само је било питање како ће то изгледати. И финале је оправдало очекивања, уз сасвим добру акцију коју прате солидни специјални ефекти. Кинези воле мало да претерују са моралним подукама и то је и овде случај и свакако би било боље да су се фокусирали на једну или пар мудрих, али добро. Финална сцена је ипак опште место, но некако ефектна. Ово је филм са фином идејом, разрађеном радњом, одличном глумом и уз неке корекције (попут контраховања развучених делова), био би на добром путу да буде респектабилно дело фантастике.

Едукативни моменат: Сонг Ћа је рекла како на крају сваке приче смо награђени или успехом или искуством. Заиста добар начин на гледање на ствари, чак и када формално нисмо победили.

Оцена наставника:

(још мало јој треба да буде сјајна)

Будни (Awake 2021) је филм о необичној апокалипси: људи су наједном престали да спавају. То је пропраћено свим тегобама које доживљава организам лишен сна и људи почињу да се понашају ирационално и насилно. Прича прати судбину самохране мајке Џине Родригез, чија је филмска кћерка јединствена по томе што може да спава.

Критички осврт: Идеја за филм је одлична, а реализација је солидна. Филм јесте напет и динамичан, а режисер Марк Расо је стављао обећавајуће изазове пред протагонисте. Негде су испунили очекивања, попут оног у цркви, негде донекле, попут манијака на ауто-путу, а негде су остали млаки попут одбеглих робијаша. У просеку свих тих сцена, утисак је врло добар. Иако је дао врло солидно научно објашњење феномена којим се бавио, Марк је ипак навијао за религију и то се види и по лику свештеника којег је тумачио Бари Пепер, али и по последњој сцени која је врло очигледна метафора.

Едукативни моменат: Здрав стил живота подразумева и здрав сан. И о тој важној теми нас учи биологија и зато никако не треба прескакати часове овог предмета, а овај пут једна занимљивост: Светски дан сна се обележава 21. марта.

Оцена наставника:

(упркос општој критици)

Савршен (Perfect 2018) је филм о момку Гарету Ворингу, који је у наступу несвесног беса убио своју девојку Кортни Итон. Његова богата мајка Аби Корниш је то решила тако што га је послала на психијатријску клинику коју води Морис Компт. На тој клиници се млади лече тако што се мењају према сопственом избору, а уз помоћ врло агресивних метода и СФ-технологије.

Критички осврт: Идеја за филм је већ виђена, а и начин како је режиран. Визуелно, овај филм јако асоцира на „Неонског демона“, али нема тај шарм. Пар идеја је врло добро, попут апгрејда који млађани Гарет ради, а и наратор се појављује на сцени као учесник СФ-клинике, што до сада нисам виђао. Но, можда би боље било да је остало невиђено јер је нарација која прати цео овај, па назовимо га перформанс, највећи проблем. Прилично оптерећује превише апстрактним мислима које, када се преведу, заправо понављају тек пар ставова. Она свакако јесте у функцији осликавања личности главног протагонисте и има неког оправдања. Поменути главни протагониста је и одабран зато што има изразито андрогини изглед; довољно и мускуларан, мужеван, баш као и феминизиран. Речју – идеалан манекен, те се режисер Еди Алказар у појединим тренуцима пребацио на музичке спотове наместо на филм и тиме скрајнуо и сензибилитет и квалитет. Некако је други део филма почео да пада, врло вероватно као и пажња гледалаца, те је скренуо у дубиозу и ту су уметнути и невешти Едијеви покушаји да повеже религију и еволуцију кроз неке древне и мучне богове, попут Крона, који су јели своју децу. Уз овај лош микс, ту је и лоше придодата ванземаљска компонента.

Сам крај ми сугерише да је Еди погрешио у две ствари. Прва је да можда није довољно добро артикулисао идеју да би адекватно приказао метафору, а друга је да му је идеја послужила као основа на којој је градио естетику, те је естетика „појела“ идеју. Наиме, изгледа да су му се се допали и „Одисеја у свемиру“ и „Косач“ (не замерам, напротив) и да је одлучио да завршнице ова два филма споји у једну завршницу сопственог. Углавном, Еди је завршио филм како га је завршио, али није заокружио приче ниједног виђеног лика у филму осим Гаретове (под условом да прихватимо да је то у Гаретовом случају заиста урадио).

Едукативни моменат: Овај филм нам говори да нам додаци у виду технологије нису довољни да бисмо напредовали од нашег претка у савани. Напредак треба да усмеримо на природу свог карактера.

Оцена наставника:

(нажалост не може више)

Лако Је Критиковати 171

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Сенка у облаку (Shadow in the Cloud 2020) је новозеландски филм који се дешава у току Другог светског рата. Прича прати жену у униформи Клои Грејс Морец која се укрцала на један бојни авион како би обавила такни задатак. Међутим, на самом лету све је кренуло наопако: остала је заглављена у лоптастој куполи за нишанџије, напали су их јапански авиони, а њихов авион демолира чудовишни гремлин. Уз то, чланови посаде откривају да Клоина мисија баш и није пристигла са војног врха. Ипак, она свеједно мора да је испуни.

Критички осврт: Оно што је преломило да овај филм ипак сврстам у сјајне је што је врло необичан, другачији. Немам никакве сумње да је режисерка Розан Љанг феминсткиња и тиме читав филм напросто одише, али немам ништа против, а и то је био зачин који је овај филм и учинио другачијим. Но, бојим се да се мало занела и претеривала је, посебно у последњој сцени (када се Клои бије са гремлином у води). На страну то, филм држи пажњу све време чак и у првом свом делу када је Клои у тој стакластој куполи, где ми практично само гледамо њу како ту седи и слушамо нешто врло налик радио-емисији (али се управо то добро уклапа у неоноар шмек филма). Оно што је уследило баш је узбудљиво. Глума је сасвим добра, а специјални ефекти одлични. Тако да немам да замерим богзна шта.

Едукативни моменат: Већ у уводном цртаћу научили смо да не треба да кривимо друге (гремлине у овом случају) за сопствене пропусте, већ треба да будемо одговорни.

Оцена наставника:

(озбиљно иде ка четворци)

Дечаци из Бразила (The Boys from Brazil 1978) је филм рађен према истоименој књизи Ајре Левина објављеној две године раније. Дуго након Другог светског рата у Парагвају је млади Јеврејин активиста Стив Гутенберг успео да дозна планове ратног злочинца доктора Јозефа Менгела (тумачи га Грегори Пек). О томе је обавестио познатог ловца на нацисте Лоренса Оливијеа. Лоренс је већ био упознат са тим да се нацисти крију свуда по свету и да кују разне планове, али га је позив младог Стива дотакао јер је прозрео да су нацисти током тог позива ушли у траг момку и да су га убили на лицу места. Зато је почео да истражује и временом открио једну сасвим невероватну причу чији је циљ стварање Четвртог рајха под вођством самог Адолфа Хитлера.

Критички осврт: Ово је култни филм, са добром идејом и причом која је одлично вођена и где свака сцена има сврху, баш као и сваки лик који се појавио. Глумци су одлично одабрани, а старији владају овим филмом.

Едукативни моменат: У овом филму Менгеле се показао као одличан генетичар (што у стварности није био) и знао је да на формирање карактерних особина не утичу само гени, већ и околности у којима човек живи. Тако да се његов рад није завршио само клонирањем; он је хтео да и те услове учини што сличнијим онима које је за живота имао Адолф. Заправо, у реалном животу и одистинској науци, проучавања једнојајчаних и двојајчаних близанаца су показала да су на формирање карактерних особина утицаји средине ипак кључни у односу на наследну основу.

Оцена наставника:

(свакако)

Кома (Кома 2019) је руски филм о необичном свету у коме се обрео Ринаљ Мухаметов. Ради се о паралелном универзуму који настањују људи који су у коми и који је и сачињен из њихових сећања. Све те људе предводи Константин Лавроненко, који је наводно најдуже у коми и који има очекивања од Ринаља. Испоставиће се да ће Ринаљ испунити та очекивања и чак да ће имати моћ да за све те људе створи прелеп и безбедан свет, али је цена ипак превелика.

Критички осврт: Мислим да Руси највише греше када праве филмове налик на холивудске, а са мотивом да те филмове „победе“. Њихов аутентични сензибилитет иначе даје изузетан шмек филму и они изгледају и квалитетно и импресивно, али оваквим приступом се он свакако изгуби. Изгледа да је узор овом филму био престижни „Матрикс“ и неке сцене су невероватне сличне (попут буђења Ринаља и Кијануа Ривса у том другом филму у стварном свету), али је сензибилитет готово истоветан и све ово стварно изгледа као сва три „Матрикса“ спакованих у један филм. Прича као прича није лоша, те иако има неких збрзаних делова, могу рећи да има колико-толико оригиналну идеју и успешну реализацију. Чак ту постоји и као неки преокрет и наместо да главни противник Ринаља буде његов супарник Антон Пампушни, испоставило се нешто сасвим друго и то је солидно одрађено, тако да је све врло динамично и забавно. Специјални ефекти су сјајни и Рује су се, логично, разметале.

Едукативни моменат: Ринаљ је имао архитектонске идеје које нису имале прођу у реалном свету, али јесу у свету коме. Такав свет не постоји, али не треба ни олако одустајати од својих идеја; појавиће се место и време где ће оне вредети.

Оцена наставника:

(танана)

Кољска ултрадубока (Кольская сверхглубокая 2020) је још један руски филм који прати задатак лекарке епидемиолога Милене Радуловић. Њу су руске власти (у доба Перестројке) послале у бушотину из наслова, на дубину од неколико километара, а како би испитала необичну епидемију која се тамо појавила.

Критички осврт: Режија је у овом филму, баш као и фотографија, маестрална. Рекао бих да је режисер Арсениј Сјухин успео да извуче максимум из приче која је некако трапаво срочена. Прича је иначе већ много пута виђена, а поставка јој лежи у теорији завере и то ми је већ срозало идеју. Мотиви појединих ликова, пре свих лекара, сасвим су нејасни и некако ми немају оправдања. Глума је баш добра, али то много не извлачи мањкавости.

Специјални ефекти су очигледан адут овог филма, али далеко су од импресивних. Чак и у врло ефектној сцени када се несрећној лаборанткињи криве прсти, прилично добро се види да су пластични. Остале маске и чудовишта се углавном слабо виде што и јесте и није добро. Ипак, некакав ефекат се добио и све изгледа прилично језиво и гадно.

Едукативни моменат: Кољска ултрадубока бушотина заиста постоји. Дубина бушотине је импресивних 12 километара, дијаметар површинског дела је 92 центиметра, док на дну износи 21,5 центиметара. Бушотина је направљена са циљем детаљних научних истраживања земљине коре. Пројекат је званично започео 24. маја 1970. на дан обележавања стоте годишњице Лењиновог рођендана. На бушотини је својевремено радило чак 16 научно-истраживачких лабораторија.

Оцена наставника:

(може плус)

Слепи путник (Stowaway 2021) је футуристички филм који се дешава на свемирском броду са свега троје чланова посаде (Ана Кендрик, Данијел Де Ким и Тони Колет) који се запутио ка Марсу. У току путовања заповедница Тони је пронашла повређеног техничара Шамијера Андерсона који је случајним сплетом околности полетео са њима. Испоставило се да је систем за одржавање живота оштећен и да нема довољно кисеоника за путовање. Посада се суочила са тим да Шамијер мора да се жртвује како би се њих троје спасили, али Ана не жели да се помири са тим. Зато ће кренути у врло опасну мисију ван свемирског брода.

Критички осврт: Темпо филма је баш спор, али није досадно пре свега због глумаца који су и добри и харизматични. Сама прича није допринела, пошто је већ испричана; клаустрофобичан простор свемирског брода већ је обрађиван много пута. Питање је било само како ће се завршити. Специјални ефекти за овај филм нису толико презахтевни, рекао бих, али сцена када се Ана и Данијел пењу уз каблове, заиста делује импресивно и оставља без даха. Свакако је узбудљиво и тужно, а није патетично.

Едукативни моменат: У овом филму ради се о тешким одлукама које су морале да се донесу и сваки члан тима је учинио све што је могуће да сачува све остале. Данијел је жртвовао своје животно дело, а Ана свој живот. Ми свакако не треба баш да будемо толико екстремни, али увек треба да знамо које су нам опције и какав је њихов приоритет.

Оцена наставника:

(мада нисам сигуран)

Путници (Voyagers 2021) је футуристички филм са темом освајања нове планете. Да би успели у подухвату, научници су одгајили децу из епрувете (тачно тридесеторо) и послали их на то дуго путовање. Са њима је пошао и водећи научник Колин Фарел како би осигурао да мисија успе. Међутим, неколико година касније је погинуо током оправке у свемиру и то под мистериозним околностима. Млади људи сада су препуштени сами себи, а први циљ им је да открију шта је убило њиховог ментора. Неки од њих верују да је ванземаљац који их све време прати. Показаће се да је у питању нешто мање натприродно, али једнако застрашујуће.

Критички осврт: Ово би била СФ верзија „Господара мува“, али пошто је немогуће да се умешају одрасли са стране, онда је извесно да се филм мора завршити или срећно или колапсом. Веома ми се допада како је сценариста и режисер Нил Бергер размишљао о теми и приступио јој заиста озбиљно и научно, па су тако деца одгајана у затвореним просторијама како им не би недостајао отворен простор, али онда је питање како се млађахни Тај Шеридан уопште осмелио да искорачи у свемир због, рецимо, агорафобије? Такође, Нил није узео у обзир да мисија мора да пропадне због инбридинга којег је немогуће избећи у тако малој популацији људи. Нил је био нешто успешнији у филозофском и социјалном приступу теми и дотакао се многих „дечјих болести“ од којих свако друштво пати. Фион Вајтхед је владао другима уз помоћ страха од непознатог који је надвладао рационално, а и јако лепо се видела психологија масе. Такође је добро приказана и линија мањег отпора неких ликова којима је било јасно о чему се ради, али су видели и бенефит ако се приклоне јачем. Можда би замерка могла да буде да је тек овлаш дотакао филозофију о смислу живота, а ово је више него захвална поставка за то, као и неке друге значајне животне теме, али је у мање од два сата филма требало убацити заиста много тога, тако да је опростиво – тим пре што је Нил све то врло фино дозирао и систематично је градио причу. Када кажем „убацити много тога“, ту иде и неизоставна акција која је довољно добра (мада сувише погодна) и филм је врло напет.

Нил је добро разрадио ликове, али му је ту помогла и поставка да су млади добијени и одгајани у лабораторији, тако да не могу имати неке претходне животне приче, а Колинова прича и тако није претерано значајна за радњу. Наиме, он умире у првих пола сата и предаје филмско платно сјајним младим надама, али и већ изграђеним глумцима који су безмало одлични. Лако је осетитити емоције према таквим карактерима.

Едукативни моменат: Колин је желео да заштити децу од негативних осећања, попут љубоморе или беса, али у томе није успео. Ова осећања су деловала деструктивно и неки су настрадали због њих, али су морали да их осете. Није поента да избегавамо осећања, већ да научимо да живимо са њима и да не буду узрок лоших ствари које чинимо себи и другима.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Ексел (A.X.L. 2018) је прича о момку Алексу Нојстедтеру који воли моторе и који ће заволети и робота у виду пса који је одбегао са експеримента који спроводи војска.

Критички осврт: Одавно нисам гледао овако непаметан филм. Војска је направила робота у облику пса. У реду. Али он се понаша као пас, чак показује осећања и када је оштећен само што не зацвили. Уз то, направљен је за борбу у рату, а средио га је клинац на мотоциклу. Океј, тај клинац лепо вози тај мотоцикл, али опет. Потом га је други клинац спалио и он је то дозволио без проблема. Тако да ми смисао његове намене уопште није јасан. Искрено, није ми јасно ни зашто је овај филм снимљен. Надам се да су аутори филма схватили и након финансијског и након критичког фијаска да лепа деца нису довољна да би продала филм.

Радња је прозаична, виђена хиљаду пута до сада у сличним и лошим филмовима попут овог; Алекс Нојстедтер је главни баја и очигледни победник у тркама мотора, али је сав сиромашан, добар и наиван, док је његов конкурент и имењак Алекс Макникол све супротно од тога. И управо у часу када га је понизио уз помоћ своје екипе, овај проналази пса. И након почетне занесености невероватном играчком, крећу проблеми, да би кулминирали победом млађаног Алекса Нојстедтера у сваком смислу (али не у тркама мотора и хвала режисеру Оливеру Дејлију макар на томе што је од те активности одустао). Радња је досадна и то не само зато што је већ разрађена процедура за такве филмове. Изазови стављени пред протагонисте су или сувише слаби (сукоб са Алексом Макниколом) или претерани у наивности (сукоб са војском). Ту се појављује и слатка девојка Беки Џу која је глас разума, али је некако везана за Алекса Макникола, но свиђа јој се овај други. Односи између ликова су јасни, али превелике драме да има – има. Ипак, тинејџери су у питању, па је макар тај део опростив. Мислим, хормони и тако то.

Едукативни моменат: Алекс Нојстедтер је рекао свом филмском оцу Томасу Џејну да ни у чему није добар, осим у вожњи мотора. Онда га је отац питао у чему се конкретно окушао, па да зна у чему није добар. И то је једно паметно питање.

Оцена наставника:

(чак нема ни плус)

Ствари које су се чуле и виделе (Things Heard & Seen 2021) је филм рађен према роману „Све ствари које су престале да се појављују“ књижевнице Елизабет Брандиџ. Прича прати брачни пар са кћерком Џејмса Нортона и Аманду Сајфред, који су решили да се преселе са Менхетна у варошицу јер је Џејмс тамо добио посао професора на омањем колеџу. Он је одабрао кућу за њих двоје, али убрзо је Аманда увидела да се у тој кући дешавају чудне ствари. Ипак, много чудније ствари ће се дешавати у самом Амандином браку.

Критички осврт: Радња се прилично споро одвија, у смислу главних дешавања, али филм некако плени. Режисерски двојац Шари Шпрингер Берман и Роберт Пулчини се јако добро сналази у жанру драме и уме да држи пажњу, баш као и одабрани глумци. Сви заједно приказали су нам интересантна дешавања у животима двоје протагониста. Прича брачног пара Џејмса и Аманде је споља гладац, а унутра јадац и они осећају обавезу једно према другом, али ту страсти нема. Зато их и привлаче Наталија Дајер и Алекс Нојстедтер. При свему томе осећа се нека тензија између свих њих и ту је филм постигао завидан ниво, без обзира да ли у питању свакодневна емоција или еротска тензија. Упоредо са тим, дешава се и та хорор прича која је толико обавијена мистеријом да је у првих (више од) пола сата сасвим нејасно где све ово води. Међутим, како се ствари одвијају, заиста постају све интересантније и полагано схватамо да најзначајније тајне уопште нису оне натприродне. Ово је добро вођена прича, са крајем који је фино решен.

Едукативни моменат: Џејмс је на крају доживео неуспех јер је његов живот био заснован на лажима. Иако је пропагирао то да људи (па и он сам) не желе истину, ипак се испоставило да лаж није решење.

Оцена наставника:

(прилична)

Друштво правде: Други светски рат (Justice Society: World War II 2021) је цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима. У једној акцији када је Флеш помагао Супермену против Бренијака, супербрзи суперхерој се обрео у сред Другог светског рата у друштво суперхероја за које никада није чуо, а који имају мисију да победе нацисте. Он им се придружио, али је нејасно какву улогу сме да има јер би то могло да промени ток историје.

Критички осврт: Није ми се толико допала анимација колико режија. Аутори су свакако показали знање како да употребе цртеже. Оно што ми се не допада је што су Чудесној Жени подарили толико моћи да је она још супериорнија од супермена, па може да јој парира само Флеш донекле. Све борбе са њом су пренаивне и обесмишљавају цело то ратно стање. Такође ми се није допала патетика које има за много нијанси више него што је права мера, али филм нуди и лепу емоцију и причу која је заокружена. Заправо, више ми се допада него што ми се не допада, иако су и поруке филма прилично општа места.

Едукативни моменат: Флеш је желео да заштити своју Ајрис тако да нико не сазна да му је она девојка. Ајрис је на то рекла свом дечку Флешу да је живот опасан, али такође и да то не треба да их спречи да га живе. И у овом случају је она била у праву.

Оцена наставника:

(никако најјача могућа)

Клуб Винкс 3Де: Чаробна авантура (Winx Club 3D – Magica avventura 2010) је филм рађен према серији „Винкс“ која прати авантуре у чаробном свету где обитавају виле и вештице. Главна јунакиња је вила Блум, која је уједно и принцеза и жели да се уда за свог принца Скаја. Међутим, венчање је одложено јер Скајев тата краљ има мрачну тајну која ће кулминирати тако што ће вештице завити читав магични свет у црно, односно у црну магију. У помоћ Блум и читавом чаробном свету прискочиће њене пријатељице виле и тата краљ који има магични мач.

Критички осврт: Схватио сам да не волим цртаће који су намењени продаји луткица „малим принцезама“ јер су поруке које шаљу врло површне. Најпре, само то праћење моде и високих стандарда физичког изгледа ми некако није у реду. Да, то ради и Дизни са својим принцезама, али су оне некако животније и немају штикле од десет центиметара и мајице до пола стомака. Све виле (па и вештице) су топ модели, а буцке и мање пријатног изгледа су искључиво слушкиње, тако да је боље да се не појављују. Уз то, сцена када главна јунакиња бира принца врло снажно и експлицитно дискриминише оне који су гојазни, ружни и носе наочаре. То је ваљда требало да буде смешно, али ништа није духовито у овом филму и то је још једна мањкавост.

Прича која се дешава донекле није лоша, мада није ни оригинална. Режисер Иђинио Страфи је толико закомпликовао са тим неким дрветом и клетвом да ју је тешко пратити јер се правила мењају неочекивано и тек тако, па испаде да је изданак доброг дрвета у ствари требало уништити како би добро преовладало. То иначе читаву активност и протагониста и антагониста доводи у питање, а и сама поставка је збуњујућа. Вештице и виле су представљене као полазнице супарничких школа и оне се кошкају на забавама, али све то некако постаје озбиљан сукоб који кулминира смртним исходом. Испоставило се да исход ипак није фаталан, али опет – некако ми поставка и дешавање не иду заједно. Такође, љубавни заплет и однос принцезе са њеним родитељима (и правим и онима који су је усвојили) сувише је сапуњав. Добар моменат цртаћа је анимација која је пристојна, чак врло пристојна и ефекти који прате уклети град.

Едукативни моменат: Виле, њихови изабраници и краљеви су победили вештице и својим моћима, али и делима јер су били спремни да се жртвују једни за друге и да опросте грешке. Уз такве карактерне црте свакако побеђујемо и без моћи.

Оцена наставника:

(плус, мада не знам зашто плус)

Констракта у настави биологије

Ово је мој једини час који сам снимио самоиницијативно, без супервизије Министарства просвете. Идеја је била да објасним неке биолошке појмове који се помињу у познатој песми, а и да понудим тумачење једног наставника биологије. Дакле, ако погледате дочекаће вас ред песме, ред предавања.

П.С. Наставник биологије мора бити здрав.

Барселона 3. део

У току првог таласа пандемије разни људи су радили разне ствари корисне за друштво и неке је амбасада Европске уније наградила као хероје. Ту смо се нашли и нас двоје ТВ наставника Анђела Петровић и ја. Награда за све нас је био пут у град по избору у Европској унији и ми смо изабрали Барселону. На пут смо повели и Вељка Петровића, мужа, и Јелену Дробњаковић, познатију као куму. Наставља се видео-прича о томе.

У Барселони се сваки дан користили метро. Већ сам вам написао да је веома једноставан за коришћење, али вам нисам написао да баш сви људи који су се возили метроом су носили маске. Буквално нисам видео ниједан изузетак. Да ли наплаћују казне? Не знам и нисам видео никакву контролу, нити је било ко на нас вршио притисак да морамо да носимо. Напросто смо урадили оно што су и сви и што и иначе радимо у нашем јавном превозу у Београду.

Као што је Анђа рекла, Тибидабо је брдо (планина?) високо 512 метара и такво је највише у том делу приобалног ланца Каталоније. Да бисмо се попели на ту висину користили смо неку врсту жичаре. Жичара нам се баш дојмила, тако да сам снимио и улазак…

…и саму вожњу. Вратоломно смо стигли до врха и тамо затекли прелепи видиковац и врло интересантан забавни парк. Кума и ја смо пожелели да се провозамо старињским каруселом који је био на ивици провалије (који чак ни мени није изгледао страшан), али смо одустали јер претерано кошта. У Барселони иначе наплаћују буквално сваку атракцију, малтене шетњу улицом.

На врху брда је прелепа црква, а на њеном врху је скулптура Исуса, односно Светог срца Исусовог, а која је дело Ђузепа Мирета, за кога знам само да је био вајар. У цркву може да се уђе на више спратова, што омогућавају терасе око ње и степенице које до тих тераса стижу. Иначе је повелико здање, а пошто је и на брду (или планини, нисам сигуран), видљива је из разних делова Барселоне.

Сам назив Тибидабо потиче из Јеванђела по Луки, када је ђаво искушавао Исуса и нудио му сва царства која су могла да се виде са високог брда. Тиби дабо буквално значи „Ја ћу ти дати“, а ова прича референцира управо на ово брдо, иако се Христово искушење није десило на том месту.

Ја баш нисам хтео да снимам и жичару у повратку, али су девојке инсистирале и свакако је било импресивно, баш као и у доласку.

Из жичаре у жичару, па смо стигли до Монжуика, што би значило „Планина Јевреја“ (тамо је пронађено средњовековно јеврејско гробље). Ипак, та област садржи много различитих атракција, а њен значај је у томе што представља место са кога је Барселона почела да се шири до данашњих размера. Већ само жичарење до тамо било је занимљиво, што можете да видите у следећем видео-прилогу.

Након врха смо се спустили скроз до Шпанског села. Оно је подигнуто 1929. за тадашњи Светски сајам и, иако је планирано да буде срушено након тога, опстало је до данашњих дана због великог интересовања. Гледамо како ово село представља кума.

Сада вас водимо у обилазак овог села које представља Шпанију у малом. Рецимо, ту су ресторани са типичним јелима из разних области Шпаније. Међутим имају неко чудно радно време које је двократно и баш када смо ми били имали су паузу пред вечеру. Једва стигосмо да попијемо кафу Вељко и ја.

Такође у доба када смо ми били, имали су тему у вези са Ноћи вештица и разне неке зомбије који једу мозгове и кловнове који се шетају са секиром или ножем. Врло симпатично, мада се девојкама није допало.

У склопу овог села је музеј Фран Даурел, који је заправо приватна колекција, а садржи дела модерне уметности. Међу уметницима су и Дали и Пикасо. Оно што ме је запањило је да је улаз био џабака, а фотографисање није дозвољено. Свеједно је моја кума имала још један перформанс у овом селу. 

Након села смо отишли до оближње Чаробне фонтане. Оно што сам пронашао на сајту њихове Владе је да изгледа та фонтана већ годину дана, због пандемијске ситуације, не пружа посетиоцима несвакидашњи светлосни догађај. И иначе не светли увек и треба пропратити на нету када се спектакл очекује. Пошто ми то нисмо проверили, а Вељко је заборавио да нам каже, у доба када смо стигли није радила, али смо се вратили сутра по дану и тада јесте. Иако није била осветљена, верујте да је импресивна. Шта да вам кажем када се до врха пење многобројним, чак и покретним степеницама.

На крају смо, мада врло кратко, посетили један тржни центар. Чак и у том центру се плаћа евро ако желите да вас лифт одвезе до врха, тако да свака част на предузетничком духу Каталонаца. Кума и ја смо на крају отишли на кафу у Старбакс и, колико сам схватио, ово је њена прва кафа у том кафићу. 

На крају нема ретроспективе. Снимили смо били нешто, но нека претходни снимак са кафом буде крај, мада не и сиктер-кафа. Остали смо у Барселони до касног поподнева сутрашњег дана и видели још две лепе куће ексцентричног архитекте Гаудија, те се промували градом. Свакако је било дивно путовање, нешто што и вама желим, а надам се да сам вас овим влогом мотивисао да посетите Барселону. До следећег путовања. 

Лако Је Критиковати 158

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Вук снежне удолине (The Wolf of Snow Hollow 2020) је филм о полицајцу Џиму Камингсу који има проблем са бесом и пићем, а испоставиће се и са вукодлаком који масакрира локалне девојке.

Критички осврт: Случајно или намерно, тек режисер и главни глумац Џим има својеврстан атавизам; веома изражене очњаке, што је баш некако интригантно у филму о вукодлаку. Личио ми је на кривца за убиство девојке од самог старта. И већ у првој сцени како се појавио, изгледало је да има израженији слух у односу на све друге присутне. Но, некако се испоставило да ипак он није тај, али се у филму појављује приличан број ликова, те се мистерија ко заиста јесте вукодлак продубљивала и у том смислу ово је сасвим пристојан трилер.

Хумора у филму има, углавном кроз реакције главног протагонисте. Ту је Џим подлегао томе да он буде главна звезда и да све буде подређено његовом лику, док је друге ликове разрадио у мањој мери. У ствари, више се бавио духом варошице у којој се све збива и камера је више пута прошетала беспућима дочаравајући мирно, учмало место. Но, свеукупно је направио врло солидан филм који држи пажњу.

Едукативни моменат: Када му је колега рекао да ће неко већ пронаћи убицу, Џим је одговорио да су тај „неко“ управо они сами. Не можемо вечито чекати тог неког и морамо реаговати и решити ствари управо ми или ризикујемо да их никад не решимо. Уосталом, свако ће размишљати да ће то урадити тамо неко.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве део 2 (Fright Night Part 2 1988) је наставак филма из 1985. Вилијам Рагсдејл је момак који је у прошлом наставку победио вампира, заједно са самопрокламованим ловцем на вампире Родијем Макдауалом. У овом делу појављује се Џуди Кармен, сестра настрадалог вампира, жељна освете.

Критички осврт: Наставак је значајно луциднији у односу на први део, мада није смешнији. Некако ми је изгледало као да се режисер Томи Ли Волас разиграо и радња зато не изгледа фокусирано, мада јесте и има какву-такву нит. Сцене варирају од неочекиваних до врло предвидљивих и свеукупно се добија нека прича, мада танка. Овај пут специјални ефекти ни близу нису занимљиви као они у првом делу, осим када гине Брајан Томпсон.

Едукативни моменат: Трејси Линд је успела да победи Џона Грајса ружама и то не би могла да претходно није прочитала књигу. Свашта из књига може да се научи. И још један едукативни моменат у филму изрекао је Роди – да пријатеље можете пронаћи и на чудним местима (након што га је из луднице спасио Џош Ричман, такође пацијент те установе).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве 2 (Fright Night 2 2013) је наставак римејка из 2011. првог дела претходног филма. Група младих је у Румунији на екскурзији на којој имају предавања. Гостујући предавач је професорка Џејми Мари, врло допадљива, али, испоставиће се, опасна такође – посебно по студента Вила Пејна и његове пријатеље.

Критички осврт: Ово је онај тип наставака који ништа не ваља. Како би прикрио чињеницу да апсолутно ништа ново није урадио у односу на своју претходну причу, сценариста Том Холанд је наместо главног вампира увео вампирицу (Џејми), а саму радњу изместио у Румунију (а где би другде). Све остало је сасвим исто (практично су сцене поновљене) и при томе испричано на један обичан, крајње неинспиративан начин и уз глумце који се заиста нису показали, пре свих главни протагониста Вил. Чак ни специјалне ефекте не могу да похвалим јер стварно нису богзна шта. Могу да похвалим пар сцена пред крај које су ефектне попут оне када Саша Паркинсон напада Вила или када гине Крис Волер.

Едукативни моменат: Да би победио моћну Џејми, Вил је искористио њену вештину ехолокације. Ми не морамо да побеђујемо овог и оног, нити ћемо успети да савладамо ехолокацију, али је увек згодно да стекнемо вештину, односно научимо од некога.

Оцена наставника:

(може плусић)

Вампир у Бруклину (Vampire in Brooklyn 1995) је филм о Едију Марфију који је једини преостали вампир, па је из свог природног станишта у Бермудском троуглу дошао у Бруклин како би пронашао драгану.

Критички осврт: Улоге су добро подељене и глумци су урадили добар посао, али сама радња није богзна шта. Она је тек варијанта Дракулине романтичне приче, измештене у црначки гето, што је у реду, али све остало није. Најпре, осим што је оптерећена општим местима и наивним моментима, радња је некако у хаосу. Као да се режисер Вес Крејвен двоумио да ли да направи комични хорор или романтичну комедију, па је започео и једно и друго, али потом чудно их и трапаво умиксовао.

Еди је упечатљив вампир, али његове моћи су претеране и оптерећујуће. Некако испада као да је чаробњак и врло тешко савладив противник, али се на крају у финалној борби баш и није показао.

Едукативни моменат: Ален Пејн је рекао Анџели Басет како њих двоје виде ствари другачије, али то не мора да буде лоше. Заправо, тако могу да уче једно од другог. 

Оцена наставника:

(ту негде)

Понтипул (Pontypool 2008) је канадски филм о радио-водитељу Стивену Макхатију, који је започео још једну нову емисију у малом месту Понтипулу, али је завршио са апокалиптичним вестима о крајње необичној епидемији.

Критички осврт: Већ од почетка (од уводне нарације, а потом и прве сцене) је било јасно да ће ово бити необичан филм. И заиста и јесте оправдао очекивања. У њему нећете видети богзна какву зомби акцију, мада пар сцена заиста јесте језиво, али хоћете видети једну другачију причу и смелу идеју. Заправо, идеја и јесте адут овог филма који поентира друштвене односе данас. Глума је сасвим добра и тек неколико глумаца који се појављују заиста држе пажњу.

Едукативни моменат: Једна од порука овог филма је да изречене речи имају ону снагу коју им ми сами дајемо у зависности од тога како смо их разумели.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Ноћ зомбија (Zombie Night 2013) је ТВ филм који прати судбину две породице у једној калифорнијској варошици током ноћи када су мртви изашли из својих гробова и нападају сав наоколни народ.

Критички осврт: Прва сцена је већ предвидљива, али први напад зомбија је потпуно небулозан. Зомби је из неког разлога остао без ногу и пење се на крхку девојку, која уопште не осећа његову тежину. И како би и могла, када он лебди?!? Друго двоје посматрају све то из непосредне близине, али све то изгледа као да су најмање петсто метара далеко јер су им и реакције такве. Дакле, у првих пет минута филма је било јасно да ће бити лош. И био је. Радња је класична и досадна, а ред општих места смењује ред патетике. Сцене су глупаво снимане и глума је сигурно испод нивоа. Заправо, Дарил Хана је била очајна и некако је баш деградирајуће за једну сирену из сјајног „Пљуса“ из 1984. да се појави у оваквом једном филму и покаже једну онакву глуму. Мотивација ликова је проблематична, тако да је нејасно да ли је Џенифер Тејлор пожртвована мајка или како јој нагрне инспирација.

Зомбији су гадни, са много мумлања и крварења из уста, али иако устају из гробова сви су у мање-више сличном стању распадања. Као да су сви умрли прекјуче. Све у свему, неубедљиво и свакако нимало страшно.

Едукативни моменат: Протагонисти су све време тражили сигурно место од проблема који их је снашао. И нису га нашли до краја филма, већ су ипак морали са проблемима да се – изборе. Тако је и у животу јер се са проблемима морамо суочити наместо да бежимо од њих.

Оцена наставника:

(на два)

Бил и Тед се суочавају са музиком (Bill & Ted Face the Music 2020) је трећи наставак франшизе о Биловим и Тедовим авантурама. Бил (Алекс Винтер) и Тед (Кијану Ривс) су виђени као хероји будућности који ће ујединити цео свет својом музиком. Међутим, њихова музичка каријера није баш ишла у правцу у којем су се надали, па нису направили песму која ће испунити очекивања људи из будућности. Због тога је настао парадокс и стварност је почела да се урушава. Двојица авантуриста имају мало времена да спасу свет, али и своје бракове, па су узели времеплов од људи из будућности како би пронашли песму и заправо је украли од себе самих (али старијих).

Критички осврт: Филм је врло шармантан, готово као први део, са изненађујућим идејама и уопште врло маштовит. Има ту свега; путовања кроз време, али и до пакла и назад, робота убица и којечега и све је то потпуно сулудо и са много (намерно) нарушене логике, али свакако врло ведро и допадљиво.

Едукативни моменат: Бил и Тед су на крају схватили да је људе ујединила песма не зато што је то била најбоља песма коју су икад написали, већ зато што су сви учествовали у њеном стварању.

Оцена наставника:

(на четири)

Пре рата (Antebellum 2020) је филм који би могао да имао и превод: „Пре америчког грађанског рата“ јер се и енглески наслов и тема филма односе на тај период. На једној плантажи у Луизијани Џанел Моне је робиња која бере памук и коју сексуално злоставља генерал конфедерације Ерик Ланг. Након мучног дана и ноћи Џанел се буди у садашњости и сазнајемо да је она доктор наука, да пише књиге, држи предавања из социологије и промовише људска права. Њу контактира врло непријатна Џена Малон, која је очигледан расист и са којом Џанел брзо прекида разговор, а потом одлази управо у Луизијану како би одржала семинар. Иако је Џанел заборавила на Џену, очигледно је да ова друга није и да има врло лоше намере.

Критички осврт: Иако има предвидљивих момената, прича је дефинитивно озбиљно урађена. Наводни фантастични преокрет се дешава тек након пола сата, али је постигао ефекат. Такође ми је фасцинантан прелаз скромне робиње Исауре (Џанел) у раскошну лепотицу. Дијалози су веома виспрени, а глума је на нивоу, баш као и режија. Режисерски двојац (Герард Буш и Кристофер Ренц) су у првих пола сата успели да нас сасвим успешно уведу у причу о ропству и дочарају сву тескобу таквог односа. Онда је уследио поменути преокрет, па још један, те се све заокружило и морам рећи да је идеја одлична.

Едукативни моменат: Џанел је рекла својој кћерки да некада оно што изгледа као бес заправо је страх. Ствари нису увек онакве какве нам се чине.

Оцена наставника:

(сигурица)

Демонска мачка (妖猫传 2017) је кинески филм базиран на причи јапанског аутора Бакуа Јумемакуре. Прича се дешава у Кини у време династије Танг, када је демонска мачка почела да опседа и убија царску породицу и чланове њихове гарде. Један монах и један песник покушавају да одгонетну зашто се то дешава.

Критички осврт: Ово је једна добро вођена прича, са много емоција и минимумом патетике. Допада ми се тај спој мистерије налик на оне које виђамо у филмовима тематике какву би осмислила Агата Кристи и легенде. Врло дојмљиво, естетски перфектно и са нешто мање успелим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Једна од ствари које смо научили у овом филму је да је стварност унутар илузије и да морамо добро погледати мачку како бисмо проникнули шта је она заиста. Мачка, наравно, може симболизовати било шта.

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тролови: Светска турнеја (Trolls World Tour 2020) је други филм о троловима који воле да играју уз поп музику. Њихова краљица Попи (глас је позајмила Ана Кендрик) сазнаје да постоје и рок тролови чија је краљица Барб (Рејчел Блум) најавила светску турнеју. Поп  тролови су престрављени због овог гостовања, али Попи види шансу да њено племе добије нове другаре са којима ће певати.

Критички осврт: Цртаћ ме је позитивно изненадио и иако сам очекивао једну инфантилну, сведену и неукусну епизодицу, у ствари ме је дочекао сасвим добар филм, са успелим хумором, разрађеним ликовима и врло јаким едукативним порукама. Цртаћ је прешарен, али и то има своју симболику, тим пре што је све у дугиним бојама. Углавном, препоручио бих млађем узрасту.

Едукативни моменат: Идеја овог филма је да не морамо сви да слушамо исту музику (или да будемо исти у било ком смислу) да бисмо се слагали. Довољно је да толеришемо туђе стилове и изборе.

Оцена наставника:

(лепа, као и филмић што је)