Лако Је Критиковати 158

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Вук снежне удолине (The Wolf of Snow Hollow 2020) је филм о полицајцу Џиму Камингсу који има проблем са бесом и пићем, а испоставиће се и са вукодлаком који масакрира локалне девојке.

Критички осврт: Случајно или намерно, тек режисер и главни глумац Џим има својеврстан атавизам; веома изражене очњаке, што је баш некако интригантно у филму о вукодлаку. Личио ми је на кривца за убиство девојке од самог старта. И већ у првој сцени како се појавио, изгледало је да има израженији слух у односу на све друге присутне. Но, некако се испоставило да ипак он није тај, али се у филму појављује приличан број ликова, те се мистерија ко заиста јесте вукодлак продубљивала и у том смислу ово је сасвим пристојан трилер.

Хумора у филму има, углавном кроз реакције главног протагонисте. Ту је Џим подлегао томе да он буде главна звезда и да све буде подређено његовом лику, док је друге ликове разрадио у мањој мери. У ствари, више се бавио духом варошице у којој се све збива и камера је више пута прошетала беспућима дочаравајући мирно, учмало место. Но, свеукупно је направио врло солидан филм који држи пажњу.

Едукативни моменат: Када му је колега рекао да ће неко већ пронаћи убицу, Џим је одговорио да су тај „неко“ управо они сами. Не можемо вечито чекати тог неког и морамо реаговати и решити ствари управо ми или ризикујемо да их никад не решимо. Уосталом, свако ће размишљати да ће то урадити тамо неко.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве део 2 (Fright Night Part 2 1988) је наставак филма из 1985. Вилијам Рагсдејл је момак који је у прошлом наставку победио вампира, заједно са самопрокламованим ловцем на вампире Родијем Макдауалом. У овом делу појављује се Џуди Кармен, сестра настрадалог вампира, жељна освете.

Критички осврт: Наставак је значајно луциднији у односу на први део, мада није смешнији. Некако ми је изгледало као да се режисер Томи Ли Волас разиграо и радња зато не изгледа фокусирано, мада јесте и има какву-такву нит. Сцене варирају од неочекиваних до врло предвидљивих и свеукупно се добија нека прича, мада танка. Овај пут специјални ефекти ни близу нису занимљиви као они у првом делу, осим када гине Брајан Томпсон.

Едукативни моменат: Трејси Линд је успела да победи Џона Грајса ружама и то не би могла да претходно није прочитала књигу. Свашта из књига може да се научи. И још један едукативни моменат у филму изрекао је Роди – да пријатеље можете пронаћи и на чудним местима (након што га је из луднице спасио Џош Ричман, такође пацијент те установе).

Оцена наставника:

3(врло солидна)

Ноћ страве 2 (Fright Night 2 2013) је наставак римејка из 2011. првог дела претходног филма. Група младих је у Румунији на екскурзији на којој имају предавања. Гостујући предавач је професорка Џејми Мари, врло допадљива, али, испоставиће се, опасна такође – посебно по студента Вила Пејна и његове пријатеље.

Критички осврт: Ово је онај тип наставака који ништа не ваља. Како би прикрио чињеницу да апсолутно ништа ново није урадио у односу на своју претходну причу, сценариста Том Холанд је наместо главног вампира увео вампирицу (Џејми), а саму радњу изместио у Румунију (а где би другде). Све остало је сасвим исто (практично су сцене поновљене) и при томе испричано на један обичан, крајње неинспиративан начин и уз глумце који се заиста нису показали, пре свих главни протагониста Вил. Чак ни специјалне ефекте не могу да похвалим јер стварно нису богзна шта. Могу да похвалим пар сцена пред крај које су ефектне попут оне када Саша Паркинсон напада Вила или када гине Крис Волер.

Едукативни моменат: Да би победио моћну Џејми, Вил је искористио њену вештину ехолокације. Ми не морамо да побеђујемо овог и оног, нити ћемо успети да савладамо ехолокацију, али је увек згодно да стекнемо вештину, односно научимо од некога.

Оцена наставника:

(може плусић)

Вампир у Бруклину (Vampire in Brooklyn 1995) је филм о Едију Марфију који је једини преостали вампир, па је из свог природног станишта у Бермудском троуглу дошао у Бруклин како би пронашао драгану.

Критички осврт: Улоге су добро подељене и глумци су урадили добар посао, али сама радња није богзна шта. Она је тек варијанта Дракулине романтичне приче, измештене у црначки гето, што је у реду, али све остало није. Најпре, осим што је оптерећена општим местима и наивним моментима, радња је некако у хаосу. Као да се режисер Вес Крејвен двоумио да ли да направи комични хорор или романтичну комедију, па је започео и једно и друго, али потом чудно их и трапаво умиксовао.

Еди је упечатљив вампир, али његове моћи су претеране и оптерећујуће. Некако испада као да је чаробњак и врло тешко савладив противник, али се на крају у финалној борби баш и није показао.

Едукативни моменат: Ален Пејн је рекао Анџели Басет како њих двоје виде ствари другачије, али то не мора да буде лоше. Заправо, тако могу да уче једно од другог. 

Оцена наставника:

3(ту негде)

Понтипул (Pontypool 2008) је канадски филм о радио-водитељу Стивену Макхатију, који је започео још једну нову емисију у малом месту Понтипулу, али је завршио са апокалиптичним вестима о крајње необичној епидемији.

Критички осврт: Већ од почетка (од уводне нарације, а потом и прве сцене) је било јасно да ће ово бити необичан филм. И заиста и јесте оправдао очекивања. У њему нећете видети богзна какву зомби акцију, мада пар сцена заиста јесте језиво, али хоћете видети једну другачију причу и смелу идеју. Заправо, идеја и јесте адут овог филма који поентира друштвене односе данас. Глума је сасвим добра и тек неколико глумаца који се појављују заиста држе пажњу.

Едукативни моменат: Једна од порука овог филма је да изречене речи имају ону снагу коју им ми сами дајемо у зависности од тога како смо их разумели.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Ноћ зомбија (Zombie Night 2013) је ТВ филм који прати судбину две породице у једној калифорнијској варошици током ноћи када су мртви изашли из својих гробова и нападају сав наоколни народ.

Критички осврт: Прва сцена је већ предвидљива, али први напад зомбија је потпуно небулозан. Зомби је из неког разлога остао без ногу и пење се на крхку девојку, која уопште не осећа његову тежину. И како би и могла, када он лебди?!? Друго двоје посматрају све то из непосредне близине, али све то изгледа као да су најмање петсто метара далеко јер су им и реакције такве. Дакле, у првих пет минута филма је било јасно да ће бити лош. И био је. Радња је класична и досадна, а ред општих места смењује ред патетике. Сцене су глупаво снимане и глума је сигурно испод нивоа. Заправо, Дарил Хана је била очајна и некако је баш деградирајуће за једну сирену из сјајног „Пљуса“ из 1984. да се појави у оваквом једном филму и покаже једну онакву глуму. Мотивација ликова је проблематична, тако да је нејасно да ли је Џенифер Тејлор пожртвована мајка или како јој нагрне инспирација.

Зомбији су гадни, са много мумлања и крварења из уста, али иако устају из гробова сви су у мање-више сличном стању распадања. Као да су сви умрли прекјуче. Све у свему, неубедљиво и свакако нимало страшно.

Едукативни моменат: Протагонисти су све време тражили сигурно место од проблема који их је снашао. И нису га нашли до краја филма, већ су ипак морали са проблемима да се – изборе. Тако је и у животу јер се са проблемима морамо суочити наместо да бежимо од њих.

Оцена наставника:

(на два)

Бил и Тед се суочавају са музиком (Bill & Ted Face the Music 2020) је трећи наставак франшизе о Биловим и Тедовим авантурама. Бил (Алекс Винтер) и Тед (Кијану Ривс) су виђени као хероји будућности који ће ујединити цео свет својом музиком. Међутим, њихова музичка каријера није баш ишла у правцу у којем су се надали, па нису направили песму која ће испунити очекивања људи из будућности. Због тога је настао парадокс и стварност је почела да се урушава. Двојица авантуриста имају мало времена да спасу свет, али и своје бракове, па су узели времеплов од људи из будућности како би пронашли песму и заправо је украли од себе самих (али старијих).

Критички осврт: Филм је врло шармантан, готово као први део, са изненађујућим идејама и уопште врло маштовит. Има ту свега; путовања кроз време, али и до пакла и назад, робота убица и којечега и све је то потпуно сулудо и са много (намерно) нарушене логике, али свакако врло ведро и допадљиво.

Едукативни моменат: Бил и Тед су на крају схватили да је људе ујединила песма не зато што је то била најбоља песма коју су икад написали, већ зато што су сви учествовали у њеном стварању.

Оцена наставника:

(на четири)

Пре рата (Antebellum 2020) је филм који би могао да имао и превод: „Пре америчког грађанског рата“ јер се и енглески наслов и тема филма односе на тај период. На једној плантажи у Луизијани Џанел Моне је робиња која бере памук и коју сексуално злоставља генерал конфедерације Ерик Ланг. Након мучног дана и ноћи Џанел се буди у садашњости и сазнајемо да је она доктор наука, да пише књиге, држи предавања из социологије и промовише људска права. Њу контактира врло непријатна Џена Малон, која је очигледан расист и са којом Џанел брзо прекида разговор, а потом одлази управо у Луизијану како би одржала семинар. Иако је Џанел заборавила на Џену, очигледно је да ова друга није и да има врло лоше намере.

Критички осврт: Иако има предвидљивих момената, прича је дефинитивно озбиљно урађена. Фантастични преокрет се дешава тек након пола сата, али је одличан. Такође ми је фасцинантан прелаз скромне робиње Исауре (Џанел) у раскошну лепотицу. Дијалози су веома виспрени, а глума је на нивоу, баш као и режија. Режисерски двојац (Герард Буш и Кристофер Ренц) су у првих пола сата успели да нас сасвим успешно уведу у причу о ропству и дочарају сву тескобу таквог односа. Онда је уследио поменути преокрет, па још један, те се све заокружило и морам рећи да је идеја одлична.

Едукативни моменат: Џанел је рекла својој кћерки да некада оно што изгледа као бес заправо је страх. Ствари нису увек онакве какве нам се чине.

Оцена наставника:

(сигурица)

Демонска мачка (妖猫传 2017) је кинески филм базиран на причи јапанског аутора Бакуа Јумемакуре. Прича се дешава у Кини у време династије Танг, када је демонска мачка почела да опседа и убија царску породицу и чланове њихове гарде. Један монах и један песник покушавају да одгонетну зашто се то дешава.

Критички осврт: Ово је једна добро вођена прича, са много емоција и минимумом патетике. Допада ми се тај спој мистерије налик на оне које виђамо у филмовима тематике какву би осмислила Агата Кристи и легенде. Врло дојмљиво, естетски перфектно и са нешто мање успелим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Једна од ствари које смо научили у овом филму је да је стварност унутар илузије и да морамо добро погледати мачку како бисмо проникнули шта је она заиста. Мачка, наравно, може симболизовати било шта.

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тролови: Светска турнеја (Trolls World Tour 2020) је други филм о троловима који воле да играју уз поп музику. Њихова краљица Попи (глас је позајмила Ана Кендрик) сазнаје да постоје и рок тролови чија је краљица Барб (Рејчел Блум) најавила светску турнеју. Поп  тролови су престрављени због овог гостовања, али Попи види шансу да њено племе добије нове другаре са којима ће певати.

Критички осврт: Цртаћ ме је позитивно изненадио и иако сам очекивао једну инфантилну, сведену и неукусну епизодицу, у ствари ме је дочекао сасвим добар филм, са успелим хумором, разрађеним ликовима и врло јаким едукативним порукама. Цртаћ је прешарен, али и то има своју симболику, тим пре што је све у дугиним бојама. Углавном, препоручио бих млађем узрасту.

Едукативни моменат: Идеја овог филма је да не морамо сви да слушамо исту музику (или да будемо исти у било ком смислу) да бисмо се слагали. Довољно је да толеришемо туђе стилове и изборе.

Оцена наставника:

(лепа, као и филмић што је)

Лако Је Критиковати 157

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Убице из свемира (Killers from Space 1954) је филм о научнику (из области нуклеарне енергетике) Питеру Грејвсу који је авионом надлетао нуклеарну пробу. Проба се завршила, а онда је пилоту авиона пажњу привукао светлуцави објекат на земљи. Са пратиоцем је кренуо да истражи шта је то и од тада се не зна шта им се десило. Касније су пронашли Питера, али без сећања на то шта му се догодило и са необичним ожиљком на грудима. Пошто му је здравствено стање било стабилно, пустили су га кући, али се убрзо испоставило да његова психа уопште није у реду. Након што су му дали серум истине, открили су крајње шокантну и невероватну причу.

Критички осврт: Највећи утисак на мене су остали ванземаљци који имају пинг-понг лоптице на очима и то изгледа заиста урнебесно. Иако су они претња човечанству, некако нисам могао да их узмем за озбиљно. Но, не могу да кажем да се аутори филма нису потрудили гледе специјалних ефеката. Има ту неких џиновских буба и гуштера и чак има и неког смисла зашто су ту. Чак су се потрудили да то све буде и узбудљиво, па имамо и неку бесомучну јурњаву колима, која је заиста досадна, али опет је неки труд. Иначе је динамика филма могла да буде и за нијансу бржа, али машти не могу много да замерим. За педесете године, ово је сасвим коректна СФ прича.

Едукативни моменат: Питер је успео да победи напредне и зле ванземаљце захваљујући познавању науке. Не очекујем баш да ћемо побеђивати инвазије из свемира, али ћемо у много чему победити ако учимо науку и бавимо се њоме.

Оцена наставника:

4(уз умањеницу)

earth (Small)Бојно поље Земља (Battlefield Earth 2000) је филм рађен према истоименој књизи Л. Рона Хабарда. Рон је, иначе, оснивач сајентологије, која се у Европи сматра сектом и која шири границе духовног и на друге (насељене) планете. У овом филму година је 3000. и Земљу су освојили ванземаљци. Главни од њих Џон Траволта (који приватно јесте сајентолог) има задатак да експлоатише рудна богатства планете. Људи су малобројни и њихова културна еволуција је деградирана, тако да су окупљени у племенске заједнице у сталном страху од ванземаљаца (које називају демонима), који их лове и третирају као робове. Бари Пепер не жели више да живи у страху и да се крије и кренуо је да се суочи са демонима. Сплетом околности, он је научио све што је потребно да разуме ситуацију у којој се његов народ налази и повешће тај народ у борбу за слободу.

Критички осврт: Запањен сам да је у овај филм утрошено 73 милиона долара. На шта ли су их утрошили, с обзиром на то да специјални ефекти изгледају врло налик онима у неком ТВ филму? Добро, прелаз из сцене у сцену је требало да подсети на „Ратове звезда“ и то је у реду, али ефекти су баш слаби и уз то не претерано маштовити. Баш као ни изглед ванземаљаца. Они су похлепни и то префорсирано похлепни и изгледају као запуштени горостасни људи. Врста, која лагано лети између светова и потчињава их за тили час, нема решење за лоше зубе. И то само мушкарци, пошто су код женских примерака они беспрекорни.

Оно што ме је такође зачудило је да је ово један од филмова који је проглашен најгорим деценије или свих времена, како год. Да се разумемо, ово није добар филм, али реално, гледао сам лошије. Рекао бих да је овога пута тас ваге генералне критике превагао на страну са тегом сајентологије, која је изгледа прилично непопуларна (што није невереоватно с обзиром на њихово агресивно иступање према неистомишљеницима). По инерцији, Џон је проглашен за најгорег глумца, мада је објективно он у своју улогу унео заиста много шарма и изнео је са лакоћом. Проблеми са којима се бори овај филм су сувише класична радња која је на претанким и престакленим ножицама. Бари је обучио своје људе, који су на нивоу пећинских, да уз помоћ високе технологије победе надмоћне ванземаљце. Они постају умешни ратни пилоти, а најмање двојица се жртвују у херојском чину за слободу. У акцији која је у најбуквалнијем смислу рађена према шаблону (са комплексом „Рамба“ и самим тим врло наивним тренуцима где је бају немогуће погодити из близине, али он решета тону непријатеља), ултимативна победа је уништење читаве планете… Да, претеривање иде дотле да се супериорни свет који колонизује ко зна колико других претвара у љубичасту измаглицу… Уф. И на крају баја добија девојку. Знате већ како то иде.

Едукативни моменат: Бари је схватио једну ствар: да би победио, морао је да учи. Његова предност је била и та што је знао туђински језик, док ти исти туђини нису знали његов. И у овом филму се показало да се свако знање исплати, чак и на другим планетама (или за уништење истих, како год).

Оцена наставника:

2(ту негде)

Џијуџицу (Jiu Jitsu 2020) је филм базиран на истоименом стрипу из 2017. Филм почиње тако што Алан Муси бежи од шурикена на неком острву, али га они ипак рањавају и он пада у море. Локалци су га пронашли и зашили, а онда и однели у војну америчку базу. Тамо сазнаје да је у Мајнмару, али не може да се сети више ничег. Војска је убеђена да он учествује у важној мисији, те су врло заинтересовани за њега, али су за њега заинтересовани и мистериозни борци који ће чак напасти војну базу само да га се домогну.

Критички осврт: Режисер Димитри Логотетис је користио мало гејмерске, мало матрикс форе како би битке учинио што више кул, али и поред свег труда некако ми нису тако изгледале или макар не увек. Заправо, највише ми се дојмио Николас Кејџ, сада већ времешни и за којег никада не бих рекао да има такве вештине. Сам разлог зашто свака борба започиње уопште није био јасан у првих пола сата и више филма, тако да све то изгледа префорсирано. Ситуацију додатно чини збуњујућом то што главни лик Алан има амнезију, тако да је нејасно ко је ту на чијој страни и због чега све то. Постоје, наравно, добро баждарени филмови где се мистерија гради и од почетног „ништа ми јасно није“, продубљује се, постаје све интересантнија и на крају се разрешава. Овде то није случај. Само се бију, да бисмо онда негде после пола сата филма схватили да имамо посла са нискобуџетним Предатором. При томе Алан веома мирно и сталожено мења стране, а врло брзо је заборавио на Марију Авгеропулос (коју је тренутак пре тога покушавао да спаси) када је упао у „зечју рупу“, како је већ у филму названо Николасово скровиште. Све је врло површно, почевши од мотива ликова, преко сцена, до комплетне радње.

Глума заиста шкрипи, али и ликови нису занимљиви. Еди Стиплс је донекле симпатичан са његовом улогом апа-драпа војника.

Едукативни моменат: Овај филм је прави пример тога да ако желите да презентујете неку вештину или идеју или било шта друго, треба да имате и одговарајући контекст. Ако га немате, нећете добити одговарајући ефекат, као што није ни режисер овог филма.

Оцена наставника:

(сасвим)

Пре ватре (Before the Fire 2020) је апокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала пандемија опасног грипа и, како би је избегли, млади пар Џена Линг Адамс и Џексон Дејвис побегли су ван града. Џексон је Џену послао на фарму код своје мајке и брата Рајана Вигиланта. Изгледало му је да ће тамо бити заштићена јер је село далеко и изоловано, али се показало да је тамо Џена много више била изложена опасности и то не само од вируса.

Критички осврт: Филм је озбиљно урађена драма и до преко половине филма имамо управо то: драму. Радња се веома, али веома споро развија. Тек негде од средине нешто је почело да се дешава и ту је режисерка Чарли Булер добро направила преокрет са све заплетом; наместо очекиваног (погодног) љубавног троугла, увела је сасвим другачији ток приче. И онда је сасвим ишла страном непредвидљивог откривши нам шта је њена главна јунакиња Џена способна да уради, иако је изгледало као да није. Далеко од тога да Чарли није разрадила своје ликове, већ нам је напросто дала очигледну чињеницу; ми заиста не знамо шта од кога можемо да очекујемо, посебно када су апокалиптична времена. Продукција, режија, камера, глума, све је сасвим добро у овом филму и заиста има моје похвале.

Едукативни моменат: Пандемија је опасна ствар и зато што може да изазове оно лоше у људима, као што је био случај са млађаним Дакотом Морисијем. Зато морамо да пазимо на два „фронта“: и физичком и психичком.

Оцена наставника:

(од мене)

Полуострво (반도 2020) је хорор из Јужне Кореје и наставак филма „У Бусан“ из 2016. Војник Кан Дон-вон и породица његове сестре су избегли из Јужне Кореје коју је захватила зомби пандемија. Међутим, док су били на броду, један заражени путник се преобразио и, у нападу који је уследио, заразио и Канову сестру и сестрића. Једини преживели, осим Кана, био је његов зет Ким До-јун. Они су пребегли у Хонгконг, али тамо њихов живот и статус нису били задовољавајући. Зато су прихватили понуду тамошњих мафијаша да се врате у своју земљу (у којој царују зомбији и која је под карантином) и докопају се новца који је тамо остављен. Са њима у ову авантуру крећу још двоје, али ће се испоставити да зомбији нису једина опасност тамо и да смрт вреба и од преживелих у тој земљи.

Критички осврт: Увод у причу је заиста фино урађен, али и сам заплет није лош, мада је јасно да протагонисти не могу веровати мафијашима и да ту могу очекивати врло непријатна изненађења. Но, некако је режисер Јон Шанг-Хо тако моделовао карактер ликова и ставио их у специфичну ситуацију да читаво њихово ангажовање ипак пије воду. Сценографија у коју су они потом доспели је импресивна, иако је већ виђена у сличним филмовима. Зомбији су врло интересантни, а у складу са азијатским смислом за акробатику. Читав филм је заиста узбудљив, интересантан, са врло добром динамиком. На крају је патетика достигла климакс, али добро, толико може да се прихвати.

Едукативни моменат: Девојчицама полуострво није деловало као пакао иако је било крцато зомбијима јер су биле са људима које воле. Свако место нам може бити лепо ако смо у правом друштву.

Оцена наставника:

4(може)

ragecarrie (Small)Бес: Кери 2 (The Rage: Carrie 2 1999) је наставак филма „Кери“ из 1976. У средњој школи популарна рагби екипа се забавља тако што сабирају бодове за сваку девојку из школе са којом су имали секс. Једна од њих је и Мина Сувари коју је завео, па оставио Закери Тај Брајан. Њена најбоља пријатељица Емили Бергл је открила о чему се ради и пријавила то школској саветници Ејми Ирвинг. Ејми је томе дала на значају и чак укључила полицију да учествује, што је успаничило Закерија Таја, али и разбеснело вођу рагбиста Дилана Бруна. Кап која је прелила чашу је што се у Емили заљубио његов колега из тима и пријатељ из детињства Џејсон Лондон. Зато је, заједно са момцима из екипе и девојкама навијачима, припремио Емили сурову освету. Међутим, Емили није уопште немоћна као што је мислио.

Критички осврт: У питању је једна љубавна, досадњикава прича, која се дешава у сред толико разузданих хормона адолесцената да момци из рагби тима сабирају бодове са својих сексуалних подвига. Не негирам да се то врло вероватно и дешава, али се онда на бази тога гради читава полицијска истрага која нема много основа и то је јасно и нама који нисмо правници. Уз то, истрага се зауставља негде у сред филма и остаје као започета и незавршена прича. Тако да улога шерифа Клинта Џордана нема много оправдања. Није ми јасно ни зашто је режисерка Кет Шеј толико много флешбекова убацила у овај филм, иако ово свакако јесте наставак. Подозревам да је хтела да подигне цену овом делу референцирајући на доказано добар првенац, што је лош приступ. Боље би било да је овај филм учинила сјајним. Ако ћемо да ситничаримо, Ејми је имала и флешбек на догађаје којима није присуствовала.

Но, добро, радња се некако котрља, али се све некако доводи до исте кулминације као у претходном наставку и то постаје јасно већ од половине филма. Тако да је ово само варијација на тему и то сасвим осредња. Малко је финална сцена када Емили прави покољ извадила ствар (јер није лоше одрађена), али не превише, док је сам крај опште место.

Едукативни моменат: Када је Емили рекла свом наставнику како не верује у љубав, он је закључио како она има веће проблеме него да добије оцену из његовог предмета. И заиста јој је добро одговорио.

Оцена наставника:

3(на два)

all_of_me (Small)Све од мене (All of Me 1984) је филм базиран на необјављеној књизи „Мене двоје“ Едвина Дејвиса. Лили Томлин је богаташица која је читав живот боловала због слабог срца и сада је већ на самрти. Међутим, она је нашла начин како да „купи“ нови живот. Наиме, мистик Ричард Либертини уме да, уз помоћ обреда и посуде, пренесе душу из једног тела у друго. Идеја је да, када Лили умре, њену душу пренесе у тело младе Викторије Тенант. Међутим, у метежу који је настао када је Лили умирала у канцеларији адвокатске фирме, посуда је испала кроз прозор и пала на адвоката те фирме Стива Мартина. Тако да Лили није добила тело лепе девојке, већ половину средовечног мушкарца незадовољног својим животом.

Критички осврт: Ово је једна сасвим коректно испричана прича, са занимљивом идејом и неколико смешних ситуација, али заиста није урнебесна. Има помало шарма, има помало и општих места, тако да јој се објективно могу наћи и плусеви и минуси. Глума је углавном океј, без претерано емоција. Режисер Карл Рајнер је у први план истакао Стива и Лили као комичаре и убацио их у низ можда више интригантних, него интересантних ситуација у којима смо имали прилике да видимо симпатичне сукобе два пола и два карактера. Но, ликове није разрадио, као ни њихове животне приче, тако да је јако тешко осетити емпатију према било којем од њих двоје. Збирно гледано, филм је питак, забаван и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Стив је у једном тренутку замерио Лили да му уништава живот; љубавну везу са Медолин Смит Озборн и каријеру адвоката. Испоставило се да му је унапредила квалитет живота јер ни једно ни друго нису били за њега. Чак и када нам се чини да губимо, може бити да добијамо.

Оцена наставника:

4(мршава)

Гандала (Gundala 2019) је индонежански суперхеројски филм о момку који је као дете остао сироче, те се сусрео са разним несрећама, да би ипак преживео на улици и постао мајстор у борилачким вештинама. Касније је открио и да има моћ да привлачи муње и ослобађа електрицитет, те отуда му и такав назив (на старом јаванском значи „грмљавина“). Ту моћ ће употребити да помогне сиромашнима, али и комплетном индонежанском народу од злих мегаломанских планова моћног мафијаша.

Критички осврт: Ово је један од ређих филмова где акција почиње већ на дечјем узрасту и то врло солидна и изненађујуће сурова. Иначе је у глуми и у причи присутна азијатска наивност и разиграност, па је та суровост међу децом још више шокантна. Филм се наставља у таквом маниру и ово је један од насилнијих филмова о суперхеројима. Други филмови изгледају као игре са фигурицама наспрам овог. Радња се доста добро одвијала до средине филма када је убачен затрован пиринач који изазива врло посебан дефект код плода трудница; да све бебе изгубе осећај за морал. Е, баш! И то су стручњаци прозрели (заиста немам ни најблажу представу како) и то је узроковало нереде на улицама… Тај део филма је значајно спустио криву на графику квалитета. И од тада он заиста пада, мада је пад мекши, јер ту су сада и добро позната општа места, предвидљиве сцене и патетични моменти, те неки пропусти (шта се деси са симпатичним дедицом, колегом суперхероја, на крају, на пример). Но, онда се разоткрива читав план који је (макар наизглед) паметно смишљен и малко поправља ситуацију. Свакако га је добро елаборирао главни антагониста током самртног ропца. Оно што ипак највише замерам филму је антивакцинашка идеја, која ми је већ преко главе у свакодневном животу.

Оно што свакако морам признати филму је емоција које дефинитивно има, као и врло солидна режија и нешто мање солидни специјални ефекти. Борилачке вештине које су глумци показали су, јасно, импресивне и заиста све то делује узбудљиво. Објективно, ово је суперхеројски филм готово у равни са америчким блокбастерима, што свакако треба ценити.

Едукативни моменат: Главни антагониста је био, без сваке сумње, зао, али је у једном био у праву – када је рекао да је он то што је постао јер је био принуђен да превазиђе своје слабости. Када год успемо у томе, свакако смо постигли успех.

Оцена наставника:

4(минус)

Пројекат Моћ (Project Power 2020) је филм чија је радња смештена у Њу Орлеансу. Тамо се појавила нова дрога која појединима даје супер-моћи, махом налик на оне које имају животиње. Полицајац Џозеф Гордон-Левит покушава да стане на пут новим криминалцима који користе стечене моћи, тако што и сам узима дрогу од дилера девојчице Доминик Фишбек. Тада се појављује и Џејми Фокс, који хоће да дође до главног дистрибутера. Иако Џејми није полицајац и има методе које су на ивици закона, Џозеф ће морати да се удружи са њим, али и са Доминик.

Критички осврт: Интересантно, али аутори филма су листом белопути, но добар део филма се бави расном неправдом у Америци. Мислим да то нема онај квалитет као када о томе говоре управо они који су ту расну неправду искусили, али свакако је добар помак и поздрављам. Такође, поздрављам и избор глумаца, посебно Џозефа који је, према мом мишљењу, изузетан, али неоправдано недовољно присутан у „јачим“ филмовима.

Прича је занимљива, прилично узбудљива и са добром акцијом. Но, оно што јој даје вредност је врло оригинална идеја, коју су режисери Хенри Јост и Аријел Шулман у доброј мери искористили.

Едукативни моменат: Џејми је сматрао како људи не желе нешто да раде јер верују да је то глупа идеја. Ипак, некада и таквим идејама треба пружити шансу.

Оцена наставника:

(додуше са минусом)

all star (Small)Звезда Супермен (All-Star Superman 2011) је десети из Ди-Сијевог серијала цртаћа о суперјунацима. Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор је успео у својој намери; да порази Супермена тако што га је преварио да се сувише приближи Сунцу и изложи се прекомерно његовом зрачењу. Супермен је сазнао да умире и сада мора да заврши све послове, од којих је један и да спречи Лекса да потчини свет својој вољи.

Критички осврт: Ово је већ трећи филм који сам гледао о Суперменовој смрти. Супермен је толико супериоран херој да је вероватно прави изазов за ауторе (у овом случају режисера Сема Љуа) да га убију. Сем је то урадио одистински, те направио сасвим добру причу. Изгледало ми је као да ту инвазија пара Криптонијанаца мало штрчи, али ипак не – све се некако уклапа у целу слику.

Едукативни моменат: Ентитет Ултра-Сфинга је питао Супермена шта се дешава када неодољива сила наиђе на непокретан објекат? И Супермен је одговорио тачно. Рекао је да се они тада – предају. Шта би друго урадили?

Оцена наставника:

4(плус)

Наместо новогодишње честитке

Ближи се крај 2020. и иако немам идеју да лудо прославим новогодишњу ноћ, а пре свега због мера опреза, засигурно немам ни много разлога. Година 2020. остаће запамћена на глобалном плану као лоша година, година пандемије, а за нас у ОШ „Иво Андрић“ у Београду као година коју смо потрошили и временски и енергетски на нешто што се показало као беспотребна борба. Наравно, стоји то да је квалитет на крају победио и да је урађена целогодишња лекција о значају слободе и људских права, али када погледамо суштину видимо да је то била борба против сујете и неоправданих амбиција. Таква борба не би смела ни да постоји у нормалном систему образовања чији је циљ будућност читаве нације. Она је поражавајућа самим тим што су се уопште створили услови да се она деси.

Но, о тој борби је све речено на овај или онај начин и мислим да је довољно било да је резимирам у првом пасусу. Оно што је много теже обрадити као тему је шта је то добро донела ова несрећна година. Чак бих можда могао, уз неки јачи труд, да наведем неколико ставки, али ја сам се одлучио за свегу једну. Ова година је донела транспарентност. Све што смо радили и како смо се владали наједном је постало видљиво свима, дато као на длану. То је прво закачило нас ТВ-наставнике и ми сада постојимо као категорија у номенклатури наставника, али и као доказ да цело друштво може да види наш рад, да га процењује, куди или хвали и да нас коначно уважи. Морали смо да пређемо тај један мали корак за човека, али велики за друштво и да покажемо да ми у ствари нешто и радимо. У једном тренутку смо имали ситуацију да је већина струка била код својих кућа, а ми смо ти који овога пута нисмо били на распусту. Одмах након тога и упоредо са тим радом, пошто се школа изместила у свачији дом, постало је видљиво и како и колико сваки наставник појединачно ради, додуше онлајн. Родитељи су сада добили аргументе или су их изгубили јер су на лицу места могли да виде колико се њихова деца заиста труде и колико су оцене (не)оправдане. Неки су добили потврду да су у праву, а други су били „разоружани“.

Не браним све наставнике и то не верујем да ћу икада више радити, али транспарентност је у овом случају показала све што је потребно. Најчешће, мишљење градимо тако да оно буде стереотип. Сваку струку посматрамо кроз њене мрачне примере и сви негде у свести имамо да су лекари овакви, таксисти и полицајци онакви, а наставници нерадници који се стално нешто буне. Транспарентност нам је донела шансу да се покаже да нас и у нашем позиву има и оваквих и онаквих и да они други, бољи, заиста чине разлику.

Оно што важи за све (а не само за наставнике) је да лоша времена показују право лице људи и ту смо имали такође транспарентност. Веома лепо се види ко је какав, а у случају моје школе (због дешавања у њој која сам на почетку поменуо) то се видело као на тацни. У нашем конкретном случају видео сам да сам имао среће у окружењу у којем сам јер су моје колеге показале махом дивне, племените особине личности. Додуше, морао сам да се научим толеранцији и да не очекујем од свих исто (као биолог свакако знам да је то отуда што нисмо сви једнаки) и заиста нису сви исто допринели. Нисам смео да се љутим на појединце што нису довољно храбри или разборити, јер сви су дали свој допринос и показали смо да смо јединствени. Не мали број ме је пријатно изненадио својом срчаношћу, а што је нарочито важно и што би рекла моја дивна пријатељица Маријана – сад сам научио да ме окружују људске громаде на које могу да се ослоним.

Сада су везе између нас још јаче и схватио сам да више никакве сумње нема да су ти људи у тој згради моји пријатељи који ми дају снагу и којима могу да захвалим за све успехе које сам имао, а ове године ме је потерало, што би рекли старији. Додуше, транспарентност увек ради у два правца и како са једне стране добијеш, тако на другој изгубиш и истина јесте да сам понеког пријатеља и изгубио у целом овом процесу. Раније ме је то повређивало када се дешавало, али сада мислим да је добро да је тако. Пријатељ кога изгубиш у лошем периоду заиста то никада није ни био. Тако да, колико ја видим ствари, добро сам прошао. Ипак, свима нам желим једну сасвим другачију 2021. где нећемо бити задовољни ако добро прођемо, већ у којој ћемо бити задовољни зато што ће нам бити добро. Срећна нам!

Лако Је Критиковати 148

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

dejavu (Small)Дежа ви (Déjà Vu 2006) је филм о агенту Бироа за алкохол, цигарете, оружје и експлозиве САД Дензелу Вошингтону, који ради на случају масовног масакра, последице терористичког бомбашког напада у Њу Орлеансу. За Дензела се заинтересовала посебна служба Еф-Би-Аја, која има и посебан начин праћења догађаја. Дензел открива да није у питању само софтвер и да оно што они имају може да се искористи за много више од пуког посматрања прошлих догађаја.

Критички осврт: Допао ми се лик који је изградио Дензел, пре свега зато што није набријани агент каквим би га начинили неки други глумци. Он је непосредан и шаљив, али се уозбиљи када ради посао. Изашао је из клишеа, а то су мање-више урадили и други полицајци, чак и Вал Килмер. И наместо уобичајене тензије (која се пласира из трилера у трилер, па из трилера у крими-серије и назад) између разних врста полиције (знате оно када сви хоће да имају ингеренције над случајем), овде је приказан завидан ниво кооперације, што је такође другачији приступ.

Прича је много добро почела, мада ми је нејасно зашто се Дензел баш заинтересовао за изоловани случај несрећне Пауле Патон, када је већ радио на случају са преко петсто убијених. Но, хајде, нешто га је заинтересовало, а морам признати, филм је врло брзо заинтересовао и мене. И заиста држи пажњу, пре свега интересантном, паметном причом и врло брзом динамиком. Акционе сцене су прилично добре, а трка аутомобилима, која је обавезна у оваквим филмовима, изведена је невиђено (и никад виђено до сада и сасвим узбудљиво). Наравно, путовање кроз време је увек проблематично, а у овом филму апсолутно проблематично и уз неминовне парадоксе, али то је у овом случају некако опростиво.

Едукативни моменат: Када је Вал питао Дензела да ли има питања, овај му је одговорио да да би имао питања, мора најпре нешто да сазна. И у томе и јесте кључ образовања; морамо сазнавати о свему да бисмо постављали питања и – учили.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

mindgamers (Small)Играчи умом (MindGamers 2015) је филм о групи младих и ингениозних људи који су осмилили начин да повежу мозгове људи. Њихово откриће је револуционарно, баш као и технологија коју користе и која има много више могућности у односу на то што су они веровали.

Критички осврт: Аутори филма су се одлучили да узму гомилицу младих и лепих људи, те је режисер Ендру Гот неке сцене дотерао да личе на музичке спотове. Филм заиста подилази млађој публици, којој је и намењен, на крају крајева, али јој не пружа изазов. Дијалози су прозаични, што је било својеврсно мајсторство с обзиром на тему, а мотиви су крајње приземни. Ендру је желео да пружи младима нов поглед на науку и научнике, приказујући их што је могуће више кул, како по изгледу, тако и по тематским журкама које су, како сам разумео, сваковечерња активност у кампусу. И ту популаризацију науке поздрављам, али то је и даље површан поглед. Главна порука филма – да је наука стварна и да је треба пригрлити (што смо видели написано пре одјавне шпице) сувише је бледа у току саме приче. Изговорила је то додуше Мелија Крејлинг и тако се нешто испоставило у срећној алтернативној реалности, али је та порука некако скрајнута.

Погодност овог филма је расута радња јер се бави разним димензијама или исходима стварности. Расута пажња је опет својствена младима, а овде је то требало да да и неки уметнички шмек. Не могу да грешим душу, има ту неке лепоте и интересантних, па и ефектних детаља (попут бала на коме се сви повезују и покретима дочаравају супертечност), али истовремено делује и неартикулисано. Но, некако је Ендру успео да повеже и мозгове протагониста, у значајно мањој мери и њихове поступке и да да колики-толики смисао целој тој причи. Гледам овај филм као један заиста добар покушај који са једне стране прави бравурозне детаље, али са друге пада попут нежне Антоније Кембел Хјуз са крова високе зграде.

Едукативни моменат: Наука напредује и сваким даном је све импресивнија, али то не би била без свих оних који се њоме баве или ће се бавити. Ако желите и ви да будете импресивни, бавите се науком.

Оцена наставника:

3(танкица)

hejliks (Small)Спирала (Helix 2015) је футуристички филм који се дешава у граду подељеном на три зоне. У првој зони живе богати и повлашћени, док је друга зона у руинама. У њој се налази млади полицајац Марк Пети, који је због херојског дела унапређен да буде део полиције прве зоне. Ово унапређење ће Марку ипак донети само проблеме који иду дотле да су га чак оптужили за убиство које није починио.

Критички осврт: Многе ствари у овом филму сам некако пропустио, а прва је херојско дело млађахног Марка. Подела града на зоне је изгледа алузија на глобалну поделу на земље првог, другог и трећег света, али то режисер (и сценариста) Ерик Пети (претпостављам Марков брат) није истакао у први план. Он је истакао крими причу која није ништа нарочито и која се завршава врло млако, нејасно и нагло. Има ту још много нејасних делова, као и сувише погодних, па је јунаку дато много времена и прилика да се избави из немогућих ситуација, а његова пратиља Елфина Лук разбуцава тројицу рмпалија као од шале (и то два пута). У реду је ефекат изненађења, али ипак не изгледа уверљиво. Туче изгледају сувише смушено, а глума, па она и не изгледа.

Едукативни моменат: Марк се на крају одлучио да не прихвати раскош прве зоне, већ љубав особе која је његову љубав и заслужила – Елфине. Свако место, свака зона је добра ако сте са особом или особама које су вам драге.

Оцена наставника:

1(на два)

EXTINCTION art (Small)Истребљење (Extinction 2015) је постапокалптични филм са зомбијима. Након девет година од последњег напада, у забаченом и напуштеном насељу на северу, животаре Метју Фокс и Џефри Донован у две суседне куће. Њих двојица не разговарају међусобно и сваки се сналази како уме, а Џефри уједно и одгаја кћерку Квин Маколган. Иако су убеђени да је опасност од зомбија прошла, љуто су се преварили; они долазе и много су опаснији него што су били.

Критички осврт: Зомбији који еволуирају (током једне генерације што је нонсенс, али хајде) већ су виђени у „Притајеном злу“. Но, овде је то изведено некако злокобније и уверљивије, тим пре што уопште нисам сигуран да су у питању зомбији или „само“ заражени, а и маске су врло гадне (и врло налик онима у „30 дана ноћи“). Сцене су прилично застрашујуће и давно нисам гледао хорор који је толико страшан. Некако су те сцене урађене тако да је ишчекивање горе од саме акције која ће уследити, мада је и она у доброј мери страшна. Режисер Мигел Анхел Вивас није правио класичне „тргни публику уз изненадне, јаке звуке“ сцене, али јесте направио прилично спор хорор, што је необично за овај жанр. Некако је фокус више усмерио ка драми коју доживљава троје преживелих и који су у неочекиваним односима за последњу тројку на свету, што и јесте адут овог филма. Зомбији су више као некакав зачин. Можда је Мигел био свестан да је хорор део филма компилација виђенијих филмова (попут поменутог „30 дана ноћи“, а када је Метју заробио зомбија, то врло личи на сцену из „28 дана касније“), па је желео да истакне идеју која је колико-толико инвентивна, односно саму поставку односа између протагониста. А можда је и Мигел ипак Европљанин који од филма тражи ипак нешто више од пуке акције, што би пружио просечан Американац у оваквој некој причи.

Акција није тако честа, али је ефектна. Рецимо, прва сцена која се дешава у аутобусу је одлична. Сам ледени амбијент, који је Мигел изабрао, заиста је добар. Добри су и глумци, а најбоља је била заправо девојчица Квин. Џефри се мало више бечио него што је потребно, а можда му је то и тик, тешко је рећи. Сама радња има неких пропуста, па је заиста тешко замислити ситуацију да су одрасли затворили мало дете у подрум, па таман и ради заштите, а и нејасно је како актери само спрат ниже не чују буку коју праве Џефри и зомби. Такође, оно што филму недостаје је малко више емоција. Обично у америчким хитовима претерају са тим, па све постане патетично, али овде је већ друга крајност. Но, свеукупно, мане филма су мање од врлина и ово је врло солидан зомбијевски филм.

Едукативни моменат: Џефри је био љут на Метјуа, свакако са разлогом, али је одлучио да склопи примирје јер сам није могао да помогне Квин. Некада ћемо због виших, племенитих или на било који начин битних циљева морати да превазиђемо нетрпељивост према некоме и то је у реду. У тимском раду на послу то је и професионализам.

Оцена наставника:

4(мртва, као зомби)

Ibiza UndeadИбиза немртва (Ibiza Undead 2016) је филм о тројици пријатеља који су одлучили да се проведу на острву из наслова. Зомби пандемија већ је присутна, али је Ибиза означена као безбедно место где млади могу да лудују. Међутим, испоставља се да то ипак није случај.

Критички осврт: Ово је један филмић режисера Ендија Едвардса који је желео да направи нешто налик „Шону од мртвих“, али му то није пошло за руком. Форе у филму напросто нису смешне, а тек нису пародирани сегменти филмова из осамдесетих (на које је требало да асоцирају сцене обојене у црвено, жуто и зелено). Емоције ликова су површне, а сами ликови потпуни стереотипи. Додуше, глумци који их тумаче имају заиста занимљиве физиономије и трудили су се, није да нису. Причица је већ виђена више пута, са предвидљивим колажима познатих журки са Ибизе и расних лепотица. Крај донекле поправља утисак, мада је завршна сцена потпуно опште место.

Едукативни моменат: Ед Кир је настрадао јер се није информисао како се инфекција преноси. Ово је иначе реална опасност и вреба и мимо зомби апокалипсе, рецимо у случају сиде и других заразних болести. Зато је неопходно бити информисан о могућим путевима заразе и самим тим ћемо знати како да се заштитимо.

Оцена наставника:

2(ипак не може три)

Ink - poster (Small)Мастило (Ink 2009) је филм о бићима која егзистирају у паралелној димензији, али могу да се неопажени крећу међу људима. Њих чине две завађене стране – Приповедачи који доносе лепе снове и Инкубији који доносе кошмаре. Осим њих, ту су и Луталице које су неопредељене. Један од ових трећих, Инк (мастило) је отео душу девојчице Квин Хунчар са намером да је преда Инкубијима, како би постао један од њих. Приповедачи покушавају да је спасу и зато су потражили помоћ слепог, али моћног духа Џеремија Мејка, који је све снаге фокусирао на то да у ову акцију уведе девојчициног оца Кристофера Сорена Келија. Кристофер изгледа незаинтересовано за рођену кћерку, али у ствари има много проблема са којима се бори. Оно што он треба да уради је да одреди приоритете и среди свој несрећни живот.

Критички осврт: Јако су ми се допале туче на почетку између оних који доносе лепе снове и носатог јер се сав разбацани намештај враћа на место. Није то ефекат богзна какав, а и види се да филм није буџетан, али ми се допала идеја. Чак ми се и глума допала. Једино ми се није допао онај сноп светлости ка небу, толико битан Америма, а у овом случају беспотребан, али иначе све остало јесте. Режисер Жамин Винас је урадио одличан посао. Дао је себи одушка да, као и сваки уметник, има те тренутке апстракције, али прича је сасвим смислена. И добра је и, додуше, предвидљива, али ако. Има емоцију, има поруку и оригинална је. Ликови су интересантни, баш као и реплике. Маски и није било толико, али и оно што је било боље да није. Инкубији су имали занимљив изглед, али главни протагониста није. Разумем да је морао да има маску и да је морао да буде ругоба, али са оноликим носем заиста је испао „треши“.

У ствари, овај филм је можда прави смер у којем би независна продукција требало да се креће у односу на мејнстрим. Она би требало да укаже на неке друге погледе у односу на оне опште прихваћене и самим тим комерцијалне и не нужно квалитетне; да буде права алтернатива.

Едукативни моменат: Џереми је рекао како се тек након понижења сетимо ко смо. И то је тачно, а ја бих додао да је можда начин да избегнемо понижење да знамо ко смо све време. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

5(мајушни минус)

indianalast (Small)Индијана Џоунс и последњи крсташки рат (Indiana Jones and the Last Crusade 1989) је трећи наставак о пустолову археологу из наслова. Овога пута он јури за светим гралом, заједно са својим оцем Шоном Конеријем, којем је тај артефакт фасцинација. За грал је заинтересован и богати Џулијан Главер, али су заинтересовани и нацисти. Но, само старији и млађи Џоунс могу да му уђу у траг и при томе избегну све замке које га окружују.

Критички осврт: Ривер Финикс је одлично урадио улогу младог Индијане, тачно приказујући карактер који је изградио Харисон Форд у претходним наставцима. И остали глумци су били на висини задатка, а однос Шона као ћалета и Харисона као јуниора заиста је урнебесан. Филм је баш духовит и има много добрих фора, сасвим луду динамику и, иако има што предвидљивих, што наивних детаља, дефинитивно није разочарао као трећи наставак.

Едукативни моменат: Испоставило се да свети грал уопште није од злата и украшен драгим камењем, већ је најобичнија дрвена посуда. Скупоцене и светлуцаве ствари нису обавезно и вредне.

Оцена наставника:

5(ништа слабија од оних за претходне наставке)

robinhood (Small)Робин Худ: Мушкарци у хулахопкама (Robin Hood: Men in Tights 1993) је пародија на филмове о јунаку из наслова. Робина Худа тумачи Кери Елвес, који се вратио са крсташког похода и затекао немилу ситуацију код куће, у родној Енглеској. Наиме, порезници принца Џона (Ричард Луис) конфисковали су му породични замак, односно одузели целокупно имање. Зато се он повукао у Шервудску шуму како би организовао побуну против принца, узурпатора престола.

Критички осврт: Нису баш све форе успеле, али има стварно смешних. Рецимо да је ово стандардни рад режисера Мела Брукса, који није добар као „Свемирске лопте“, али није ни лош. Одабрао је солидне глумце, али су се мени некако највише дојмили Ричард и Ејми Јасбек. Мел је некако заборавио на споразум између чаробнице Трејси Алман и Ричарда, а и цео филм ми је нефокусиран и збрзан јер је, чини ми се, желео да обухвати што је могуће више сцена из оригиналних филмова. Но, свакако је филм забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако су у хулахопкама, Робин Худ и његова дружина су се херојски изборили са тиранима. Одело не чини човека, рекла би мудра пословица.

Оцена наставника:

4(с минусом на квадрат)

wizardveverly (Small)Чаробњаци с Вејверли Плејса: Филм (Wizards of Waverly Place: The Movie 2009) је филм рађен на основу итоимене Дизнијеве серије. Породица Русо (главни протагонисти и чаробњаци) одлучили су да оду на породични одмор на Карибе. То најмање прија кћерки Селени Гомез, која се у једном тренутку толико наљутила на своју мајку Марију Каналс-Бареру да је пожелела да се њени мајка и отац (Дејвид Делиз) никада нису ни срели. Да невоља буде већа, то је пожелела док је држала чаробни штапић, па се то и остварило. Сада је све троје деце упало у невољу; ако се њихови родитељи никада нису срели, њихова егзистенција је (логиком ствари) доведена у питање. Једино што их може спасити је камен снова, који се налази на Карибима, али пут до њега је врло опасан.

Критички осврт: Увек ми се свиђуцкала ова серија на Дизнијевом каналу јер је била СФ (наравно), маштовита и духовита. Сада је требало направити филм који ће надмашити просечну епизоду и режисер Лев Л. Спиро се за ту сврху послужио триком; изместио је радњу из уобичајеног амбијента чак на егзотичне Карибе. Јасно је да то није довољно, па је ту направио мало замешатељство налик на оно из „Повратка у будућност“, те су се деца главни протагонисти (овог пута због несмотрене магије, а не због несмотрене промене догађаја у прошлости) нашли у истој ситуацији као и Мајкл Џеј Фокс у поменутом филму. Ту је додао и мало авантуре попут оне у Индијани Џоунсу (са значајно мање изазова, али ово је ипак ТВ филм, па је опростиво) и прстохват емоције изеђу Дејвида Хенрија и Селене, те добио симпатичан породични филм. Више од тога није могло, тако да је то сасвим у реду.

Лев је почетак искористио да малко представи ликове, посебно проблематичну Селену и штреберског јој брата Дејвида Хенрија, што је такође у реду јер недајбоже може да се деси и да неко пожели да погледа филм, а да није погледао серију. И заиста, може да се прати без тог предзнања. Нема шта, филм је технички одрађен сасвим добро, те са врло пристојним специјалним ефектима. При томе, довољно је динамичан и забаван, а и пружа лепе поруке. Недостаје му хумора, али не можемо имати све, зар не? Има и мало пропуста у радњи или макар нејасноћа, посебно када су мотивација и отрежњење Маријино и Дејвида Делиза у питању, али није толико проблематично.

Едукативни моменат: Дејвид Хенри није успео у чаролији у којој Селена јесте јер је чаролија захтевала да је направи онај ко има добре намере. Селена је желела да спаси своју породицу, што је додуше желео и Дејвид Хенри, али је при томе желео и да буде заслужан. Када радимо нешто од срца, заслуге нису значајне.

Оцена наставника:

4(колика-толика)

batmanunite (Small)Лего Бетмен: Филм – Ди-Си суперјунаци, уједините се (Lego Batman: The Movie – DC Super Heroes Unite 2013) је филм базиран на видео-игри „Лего Бетмен 2: Ди-Си суперхероји“. Лекс Лутор је негативац који жели да победи на председничким изборима, а да би у том успео потребна му је помоћ другог негативца Џокера који уме да направи посебан гас. Тај гас чини да га људи заволе. Једину сметњу коју Лекс види је Супермен, па му Џокер помаже и да нађе криптонит (минерал који лоше утиче на Суперменове моћи). Међутим, на трагу им је Бетмен, тако да је и он препрека коју треба премостити.

Критички осврт: Ово је сасвим просечно добра лего епизода и немам богзна каквих замерки. Могло је да буде више хумора, рецимо, мада је режисер Џон Бартон покушао у пар наврата да направи неке форе.

Едукативни моменат: Бетмен никако није желео да прихвати Суперменову (нити било чију помоћ) јер му је филозофија била да може да се ослони искључиво на сопствене снаге. На крају је био принуђен да потражи помоћ и победио је. Свакако треба да будемо самостални, али не и самодовољни; многе послове ћемо боље завршити тимски.

Оцена наставника:

4(минус)

Лако Је Критиковати 136

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

bkduOLHhL (Small)Породица Адамс (The Addams Family 2019) је цртаћ рађен према познатој монструозној породици. Глава породице Гомез је оженио вештицу Мортишу, али је венчање обављено на брзину пошто су преплашени мештани као руља нагрнули са циљем да отерају пошаст из своје варошице. Они су тако пребегли у Њу Џерзи и тамо пронашли напуштени уклети дворац који им је изгледао као савршено место да се ту настане. Године су пролазиле у том њиховом „рају“, све док њихов дом није засметао Марго, ТВ-звезди новокомпонованог програма који се бави преуређивањем стамбених објеката. Маргина идеја је да читаво насеље сачињавају слатке, колоритне и једнообразне куће и дом Адамсових се у ту слику није уклапао. Пошто није наишла на њихову сарадњу, Марго је одлучила да примени ултимативно оружје: провинцијске трачеве. То је био нови изазов за ову познату породицу, која се већ борила са неким својим проблемима – јазом генерација старијих и млађих Адамсових.

Критички осврт: Режисери Конрад Вернон и Грег Тирнан нису хтели исту ствар као и сви пре њих у филмовима и серијама о породици Адамс. Истина, они јесу супротставили два света: један морбидан, а други слаткаст и друштвено прихватљивији. У претходним верзијама морал и праве људске вредности налазиле су се на страни овог првог и то је добра поента. У овом цртаћу оба света пате од истог проблема: желе да устроје своје чланове да се уклопе и да буду исти као и сви други. Иако је овај приступ оригиналан, он неминовно мора да одскочи од духа породице Адамс и да учини ликове другачијим. Посебно ми штрчи лик Мортише и некако недостаје она страст која карактерише њену везу са Гомезом. И морам рећи да ми се ова њена верзија не допада. Сам филм није недопадљив и свакако шаље добре поруке, али не иде ми уз породицу Адамс.

Оно што још није добро у овом цртаћу је што је прича превише класична и предвидљива, што му мањка шмека и смешних фора, иако је анимација сасвим добра. И музика је добра.

Едукативни моменат: Гомез је схватио да није његов син Пагзли онај који га је изневерио јер није усавршио породичну традицију, већ је Гомез изневерио сина јер је заборавио да треба да му дозволи да буде оно што јесте. Често заборављамо да пустимо друге људе да буду оно што желе и требало би да имамо бољу меморију. 🙂

Оцена наставника:

3(минус)

sanletnjenoci (Small)Сан летње ноћи (A Midsummer Night’s Dream 1999) је филмска адаптација истоименог романа Вилијама Шекспира. У 19. веку у Монте Атини у тадашњој краљевини Италији, очекује се венчање војводе Тезеја (Дејвид Стратерн). Међутим, овај леп дан војводи је помрачио племић Егеј (Бернард Хил) који је затражио правду против своје кћерке Хермије (Ана Фрил). Он ју је обећао Деметријусу (Кристијан Бејл), али она жели Лисандара (Доминик Вест). Зато ће Хермија и Лисандар покушати бег из Атине, а кроз шуму, за коју ће се испоставити да је походе магична бића.

Критички осврт: Ово је један заиста сладак филм, у који нису уложени богзна какви специјални ефекти, а нису били ни потребни. Живописна сценографија и костими и сјајна глума учинили су да Шекспирово дело буде достојно адаптирано.

Едукативни моменат: Оно што је покренуло готово све ликове у овом делу је љубав. Љубав изгледа као сладак, летњи сан, али то не треба да завара – она је најмоћнија сила која постоји.

Оцена наставника:

5(сањива као у летњој ноћи)

mine (Small)Био свет је мој (Were the World Mine 2008) је романтични мјузикл инспирисан делом Вилијама Шекспира „Сан летње ноћи“. Танер Коен је геј момак који трпи насиље својих вршњака, а суочава се и са разочарењем своје мајке Џуди Меклејн. Ипак, наилази на разумевање своје наставнице Венди Роби, која га врбује да учествује у школској позоришној представи (јасно је који је комад у питању). Танер на почетку није разумео текст који треба да савлада, али временом у њему проналази „рецепт“ како да направи магични цвет из Шекспировог романа. Он је цвет заиста и направио и искористио најпре на другарима из одељења, а потом и на читавом граду који се из хомофобичног претворио у своју супротност. Иако Танеру одговара овакав развој ситуације, Венди га наново, као добар ментор, води ка томе да учини праву ствар и врати све односе какви су и били.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен филм. Идеја је заиста сјајна, а и проблем дискриминације је обрађен на један нов, а заправо старињски начин. И све се поклапа са Шекспировим делом; ту су глумци, несрећно заљубљени и чаролије. Такође ми се допало то што су ликови, под утицајем магичног цвета, заиста и почели да говоре попут познатог писца. Изгледало је као да их је заразила некаква древна, али слатка болест.

Међутим, реализација није на висини задатка, чак и ако изузмемо видно нискобуџетну продукцију. Проблеми које Танер има са дискриминацијом и у породици сувише су бледи. Са друге стране, у појединим случајевима бих рекао да је режисер Том Гистафсон претерао, односно његови ликови реагују на претеран начин (жена неће да купи крему за руке од Танерове филмске мајке јер је он геј). У појединим случајевима радња је у нереду и изгледа као да има рупа између сцена, а и мотивација ликова није увек најлогичнија. Крај је сувише исфорсиран како би био срећан, али у овом случају бих ипак дао вишу оцену због (добре) намере. Још бих похвалио и музику.

Едукативни моменат: Танер је ипак на крају вратио свима слободну вољу, без обзира што је до тада био у окружењу које га не осуђује и са особом која му се свиђа. Људи треба да воле и да буду толерантни не зато што су (чаролијом или на било који други начин) натерани на то, већ зато што тако заиста осећају.

Оцена наставника:

4(веома сањива, тј. танка)

inception (Small)Почетак (Inception 2010) је филм о врло необичном криминалцу Леонарду Дикаприју који улази у туђе снове како би дошао до података које може да прода. Њега и његов тим унајмљује његова дојучерашња жртва Кен Ватанабе и даје му понуду коју овај не може да одбије. Такође му даје и посао који се унеколико разликује; наместо да извуче информацију, он треба да усади идеју у главу богатог наследника Килијана Мерфија. То захтева компликован захват који подразумева сан унутар сна, што је опасно за све учеснике, па тиме и самог Леонарда и његову екипу.

Критички осврт: Режисер Кристофер Нолан је искомпликовао радњу за неколико нијанси више него што је то права мера, али свеукупно добио је један добар трилер, са интересантним дешавањима и истом таквом идејом. Уз то, узео је одличну екипу глумаца.

Едукативни моменат: Леонардо је схватио да је моћ идеје изузетна, а да може бити и опасна ако идеја постане опсесија. Идеје су одлична ствар и оне покреће и људе и читава друштва, али чак и у идејама треба имати меру.

Оцена наставника:

5(такође сањива)

afterdeath (Small)После смрти (Oltre la morte 1989) је италијански хорор који се дешава на једном егзотичном острву. Љут на научнике који су дошли да траже лек за канцер, а јер их криви за смрт кћерке, вуду врач са тог острва претворио је своју жену у зомбија, те ју је напујдао на те исте научнике. Заправо, све становништво је претворено у зомбије и они су побили све придошлице. У животу је остала само девојчица која се, након више година, вратила на острво. Ту ће је снаћи судбина коју је, као мала, избегла.

Критички осврт: Не знам шта је смешније: маске зомбија или глума. Камера је, при томе, толико добра да све сцене које су снимане у мраку залуд су снимане. 🙂

При почетку филма у једном тренутку мајка пушта своју трогодишњу девојчицу да трчи потпуно сама кроз џунглу, а већ у следећој сцени је, изгледа, та девојчица одрасла и сада је Кендис Дејли. Како ли се спасила са острва? Чамац покренула није, не због својих година, пошто је очигледно у питању напредно дете, већ зато што чамцима отказује мотор како приђу острву. То се десило Кендисиној дружби и они кренуше да, па да шетају острвом. Један од њих је успут отрчао да се бије са зомбијем. Радња се све време дешава, али зашто се дешава тешко је рећи. 🙂 Ни сведени дијалози не помажу много да се радња схвати. Зомбији при томе полагано навиру, учествују у борилачким вештинама (нисам експерт, али рекао бих да су у питању основе каратеа), кукају, чаврљају са протагонистима или пуцају на њих. Већ зависи од тренутка. Протагонисти најчешће најпре згрожено гледају како черече једног од њих, а онда се тек активно укључују.

Нарација у филму је такође проблематична; Кендис на почетку на чамцу прича причу из свог детињства, да би негде при крају наново причала ту причу, али уз тврдњу да ју је заборавила све до тада… Можда је најбоље решење да и ми заборавимо на овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Вуду врач није разумео шта су научници радили на његовом острву, па их је зато осудио на страшну смрт. Незнање нас најчешће неће коштати живота, али нас много може коштати.

Оцена наставника:

1(без поправног)

bite-canadian-movie-poster (Small)Угриз (Bite 2015) је филм о младој жени Елми Беговић, која је са две другарице отишла да проведе девојачко вече (мало дуже, додуше) у Костарики. Док су се тамо купале у заливу сакривеним од очију туриста, а према препоруци момка којег су упознале, Елму је ујео инсект. По повратку у Америку тај ујед се показао нимало безазлен и Елма је доживела застрашујући преображај.

Критички осврт: Очигледан пандан овом филму или узор, како желите, свакако је „Мува“ из 1986. јер у оба случаја имамо особу која се претвара у инсекта и љубавну причу у позадини. Међутим, док је верзија режисера Дејвида Кроненберга једна успела метафора на болест и кризу коју пролазе особе које су и болесне и које су везане за те болесне особе, у овој верзији практично није успело ништа. Лепа Босанка Елма, ма колико год се трудила, напросто није имала довољно ни простора, ни харизме да ме увуче у њену причу која јесте животна и тиче се страха од промена и обавеза. Она и режисер Чад Арчибалд тако су градили њен лик да сам стекао утисак да је у питању размажена, плитка и још неиживљена Американка. Такав лик не могу озбиљно узети у анализу, а још мање саосећати са њом. Глума није лоша, лоши су ликови и нејасни су и неуверљиви њихови мотиви.

Чад очигледно нема Дејвидову вештину и његова режија је све само не мудра; ту су рупе и рупице, општа и предвидљива места (јасно је да ће куче показати одбојност према Елми како се она буде мењала), као и употреба ликова када то Чаду одговара. Елмин вереник Џордан Греј у добром делу филма уопште није присутан, што јесте чудно без обзира што не живе заједно. То све чини да радња буде мање реална, а више погодна. Сама прича има пристојну динамику и довољно је хорор, макар тиме што је гадан и што има пуно инсекатских јаја, чиме је циљ постигнут. Ту су и специјални ефекти који су успели да дочарају сву мучнину ситуације, тако да је и то плус филму. Велики минус је што филм остаје некако без поенте и завршава се општим местом, тако да не може да се уздигне изнад медиокритета у поджанру у којем је рађен. Чад се загледао у добар један Дејвидов узор, али није могао да му приђе ни на сто метара. 🙂

Едукативни моменат: Док се опијала у Костарики, Елму је сексуално искористио (и покрао) момак који се ту нашао. Док је болест којом се филм бави измишљена, алкохолизам је врло реална и може имати многе последице, па и ову коју је Елмин лик доживео.

Оцена наставника:

2(на три)

01A83SWDГодзила (Godzilla 1998) је филм о чувеном јапанском чудовишту, односно огромном гуштеру. Настао генетичким мутацијама услед нуклеарних проба Француза, гуштер се запутио из Панаме у Њујорк и тамо почео да терорише становнике тог града. Војска САД је усмерила све своје снаге да се изборе са монструмом, а унајмили су и тим стручњака, међу којима и зоолога Метјуа Бродерика.

Критички осврт: Морам да признам да филм има духа и да је режисер Роланд Емерих унео низ ситних, али симпатичних фора (на пример када Метју буквално уђе у отисак стопала Годзиле и не види га). Некако је дао шармантан шмек овом филму, а Годзила је изгубила свој статусни симбол с правом стеченим у Јапану јер ју је Роланд претворио у само животињу. 🙂 Наиме, Годзила је у поменутој азијској држави настала нешто после Другог светског рата и представљала је метафору патње јапанског народа због бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Годзила је нарасла услед радијације и кренула да терорише људе. Некако такав монструм завређује више поштовања, али Роланд није мислио тако и наставио је сигурним стазама које су дубоко утабале звери из „Парка из доба јуре“. Неко би помислио да Амери све воле да подреде и маргинализују, али немојмо заборавити ко је бацио поменуте бомбе. 🙂 Интересантна је чињеница да је Холивуду било потребно чак 44 године да направи филм о овом монструму, тако да верујем да има ту неке филозофије или политике или макар отклона према читавом том феномену. Можда због тога, а можда и због неких других ствари, Роланд је направио филм значајно наивнијим него што сам очекивао. Пригрлио је звер у оној мери у којој су Јапанци приказали панични страх од ње. И, не мање битно, за звер је крива Француска због својих нуклеарних проба (које су вршили и Амери, али то сада није важно), но равноправно је учествовала у убијању звери преко свог представника Жана Реноа, па љутње и међународних инцидената нема. 🙂 Тим пре што се Жан показао макар једнако виспрен као Џејмс Боунд (сцена када пуца у лустере је сјајно осмишљена, на пример).

Наивних момената има не само у описаном крупном плану, већ и у детаљима. Марија Питило је украла Метјуу видео-касету на којој су наснимљени отисци стопала Годзиле у Панами, те је и објавила и тиме му нанела велику професионалну штету. И то је штета, а није ни логично – сви су сада у Њујорку могли да виде Годзилу уживо и милионску штету коју је направила зградама. Какве везе има што су сада сви могли да виде и њене отиске и то у држави за коју верујем да већина Амера не зна ни где се налази? 🙂 И све што следи је наивно; Французи отимају Метјуа, те га пријатељски убеђују да сарађује са њима, а прати их и све чује кроз полупани прозор новинар Ханк Азарија… И љубавни јади Маријини изгледају наивно и као у некој лабавој романтичној комедији.

И након нешто више од пола филма некако савладаше Годзилу и то се показало као тежак задатак чак и за супериорну америчку војску, а онда је филм променио и темпо и сензибилитет и претворио се у „Ејлијена“, да би се протагонисти наново вратили у „Парк из доба јуре“. Имао сам осећај као да се Роланд све време бори сам са собом какав филм заиста жели. Но, не могу да кажем да је све то испало баш, баш лоше. Филм има све елементе холивудског блокбастера, грандиозне је продукције и са сасвим солидним специјалним ефектима, те у доброј мери узбудљив. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични и све је то укупно врло солидно. Ово је један од оних филмова које су, према мом мишљењу, публика и критичари потценили.

Едукативни моменат: На примеру Годзиле видимо да чак и највећи падају. И то треба имати на уму. 🙂

Оцена наставника:

4(на стакленом постољу)

PrintМрачно небо (Dark Skies 2013) је филм о драми коју преживљава породица Џоша Хамилтона коју походе ванземаљци. Џошу и његовој филмској супрузи Кери Расел постаје јасно да је њихов син у опасности и предузимају све како би га заштитили. Ипак, напредна врста из свемира делује као непобедив противник.

Критички осврт: Сам увод у причу се састоји из два дела која теку паралелно. Један је СФ-део који је у вези са необјашњивим догађајима у кући Џошове породице, а други је драма која нам приказује са којим проблемима се та породица бори. И ова два дела је режисер Скот Стјуарт лепо испреплетао, таман довољно да Џош и комплетна његова околина верује да су неприродни догађаји заправо природан сет последица које ће једна породица трпети због свађа и немаштине. Како се радња одвија, обе приче кулминирају и то је у реду. Заправо, читав филм је у реду. Он је технички солидно одрађен, али мени, са стажом од преко хиљаду одгледаних филмова, те сваком иоле искусном филмофилу, нема богзна шта да понуди. Све ово је већ виђено. На крају постоји као неки преокрет, ефекат изненађења или како бисмо већ то назвали, али не баш неочекиван. Не могу да кажем ништа против филма, али ни много у његову корист.

Едукативни моменат: Артур Кларк је рекао како постоје две могућности: или смо сами у свемиру или нисмо. И обе су једнако застрашујуће. 🙂

Оцена наставника:

4(на три)

humanform (Small)Лутка (人形 2014) или како је на енглеском преведено „Људски облик“ (Human Form) је кратак филм из Јужне Кореје. Прича прати девојчицу која жели да уради пластичну операцију лица и да буде као сви остали. Но, за то не наилази на одобравање своје породице, па се пријављује као добровољно заморче на експерименталну хирургију.

Критички осврт: Сећам се да сам гледао једну епизоду „Зоне сумрака“ која је имала практично истоветну тему. Међутим, у серији је акценат био на интелигентно испричаној причи, а овде је режисер Дојон Но више пажње посветио сензибилитету, односно атмосфери филма. Уосталом, главна протагонисткиња тамо је желела да сачува свој идентитет, а овде је уложила све моћи како би га се одрекла.

Тема је врло захвална за најразноврснија, па чак вероватно и политичка тумачења, тако да порука не може да изостане. Маске за које се млађани режисер Дојон одлучио врло су интригантне и, заправо, читав филмић је такав, интересантан. Не могу да проценим да ли је користио компјутерске ефекте или шминку, мада сам склонији да верујем у ово потоње.

Едукативни моменат: Девојчица је по сваку цену желела да буде као и сви други, али треба да знамо да оно што је лоше је увек лоше, чак и ако сви то раде.

Оцена наставника:

4(суптилна)

thelma (Small)Телма (Thelma 2017) је норвешки филм о девојци чије је име у наслову (глуми је Ејли Харбу), која је уписала факултет и жели да тамо стекне неке пријатеље. Међутим, тада почињу да јој се дешавају напади налик на епилепсију. Испоставиће се да су они много више од здравствених проблема.

Критички осврт: Филм почиње врло необичном сценом и довољно ефектном да заинтересује за причу која ће уследити. И надаље је било ефектних момената, попут оног када су Ејли и Окај Каја у театру и режисер Јоаким Трир, иако се одлучио за један спор, суптилан темпо, доказао је да уме да направи узбудљиву сцену. Међутим, та прва сцена је тако урађена да свако дешавање надаље референцира на њу, мада је у добром делу филма нејасно зашто. И ту је Јоаким вешто пласирао мистерију, чије је разрешење продужио, али заузврат понудио једну љубавну табу мелодраму која се дешава између две нове пријатељице. У овом филму изгледа као да ништа није случајно и сваки кадар има неку важност, те и Ејлин овлаш поглед на геј пар који је седео недалеко од њених родитеља и ње у ресторану.

Ликови су добро разрађени и глумци су урадили сјајно свој део посла. Иако нема много разговора, потпуно је јасно какве су Ејли и Окај девојке. Ејли је субмисивна девојка, оптерећена новостеченом слободом, али и грижом савести. Њена породица је хришћанског опредељења или је макар прибегла таквом ставу да би је контролисала. То значајно отежава Ејли да ужива у потпуности у ономе што заиста жели и доводи до фрустрације, а ту наступа и СФ моменат у филму јер фрустрације изазивају нападе праћене паранормалним феноменима. То и застрашује њене родитеље и отуда и жеља да је контролишу и не дозволе да се све то дешава и тиме се зачарани круг затвара. Јасно је да Ејли мора да изађе из тог круга и ту је окосница радње. Радња је врло слојевита јер и мотиви који покрећу ликове су врло великог спектра. Овај филм донекле подсећа на „Кери“, али је сасвим другачијег сензибилитета, а и протагонисткиње нису у истој ситуацији, нити сасвим истог карактера. И једном и другом филму признајем квалитет, само што је овај рађен студиозније, виспреније и суптилније.

Едукативни моменат: Ејлин филмски тата је рекао својој кћери како нас знање не чини бољим од других. И ту је у праву; оно што нас чини бољим од других, ако нас уопште чини, наш је карактер. Међутим, знање нам свакако даје неке предности.

Оцена наставника:

5(може)

Лако Је Критиковати 134

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

race (Small)Људска трка (The Human Race 2013) је филм о групи људи који су се задесили на непознатом терену и натерани су да се међусобно тркају. Уколико то не учине или ако прекрше неко од поменутих правила, умреће. Иако не знају ко их је ту довео и зашто им то ради, протагонисти су схватили да су у реалној опасности и чине све како би преживели.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коцку“ и претеча је добрих филмова попут „Круга“ из 2015, „Експеримента Белко“ из 2016. и „Ескејп рума“ из 2019. Међутим, битно је лошији у односу на све побројане филмове. Најпре, животна прича Брајане Лорен Џексон остала је да виси некако на почетку филма и заиста јој смисао не видим. Она је прва страдала и иако и треба, јер заиста лоше глуми, нејасно је што је филм започео са њом. Једино објашњење је да је режисер Пол Хог желео да нам покаже како ће филм бити потпуно неизвестан што се тиче тога ко ће преживети, те да очекујемо разна изненађења. У прилог томе говори и то да је један од главних ликова Пол Макарти-Бојингтон убијен усред филма и то очас посла, што бисмо рекли. Ипак, то некако није довољан разлог за такав и толики увод у причу.

Пол Хог се заиста потрудио око режије, па је чак увео и неке паралелне кадрове или како се то већ зове, али дијалози нису најбољи, а и нарација која објашњава правила трке понавља се превише пута. Ту су и прилично лоши специјални ефекти, а и поједине сцене су толико префорсирано сурове да изгледају као цртани филм о Тому и Џерију. У ствари, Пол Хог се толико фокусирао на насиље да су изостале поруке филма. Заправо, тема има један одличан потенцијал – да су људи принуђени да се тркају све време, што је дефинитивно применљиво на животне ситуације (односно живот уопште), али то апсолутно није искористио. Зато је и повезивање трке са животним причама Брајане, Пола Макартија-Бојингтона и Едија Макгија испало више као један лош „калем“.

Но, насиље и јесте једини адут који је Пол Хог могао да искористи јер сама трка није имала много шансе да буде узбудљива. Сувише је кућа, зграда, тунела, степеништа, ходника, путева… Тешко је пропратити ко је у којем тренутку где и ко ће по други пут некога престићи, што је значајно за радњу јер је једно од правила које ликове може коштати живота. Крај донекле поправља утисак и даје смисао целој овој авантури, али реално ништа што би било претерано маштовито.

Едукативни моменат: Када је Триста Робинсон гурнула Едија на траву (која је за тркаче смртоносна), спасиле су га штаке. Заправо, испоставило се да оно што је мана, сада је постало предност. Зато никад не потцењујте ни себе ни друге због мана које имате или имају јер врло лако може да се згоди да се изненадимо.

Оцена наставника:

2(плус)

carriers-promo (Small)Клицоноше (Carriers 2009) је постапокалиптични филм који говори о пандемији која је побила већину становништва. Филм прати судбину четворо младих који покушавају да стигну до обале океана и хотела за који верују да им може бити уточиште.

Критички осврт: Режисери браћа Пастор направили су добар спој трилера и драме и у првом случају сцене учинили и застрашујућим и узбудљивим, а у другом тескобним, пуним одлука које и те како имају тежину. И у оба случаја неће вас оставити равнодушним. Заиста, режија је у овом филму беспрекорна. И прича је добра, као и музика. Но, оно што је најбоље у овом филму је преиспитивање онога што је заиста добро и што је лоше. Алекс и Дејвид Пастор су своје протагонисте непрекидно стављали на искушења где је та танка линија коју треба повући, колико су заиста правила одржива и где престаје љубав. Можда су филм могли да заврше и малко другачије, али и овако је сасвим добро. И морам да похвалим и глумце који су сви од реда сјајни, мада признајем да ме је Крис Пајн пријатно изненадио јер нисам очекивао овакав глумачки потенцијал.

Едукативни моменат: Крис је морао да се суочи са неумољивом стриктношћу сопствених правила оног тренутка када је сам постао изузетак. Но, колико год сурово изгледало, правило је добро само ако се примењује увек, чак и када се односи на нас и када нам не иде на руку.

Оцена наставника:

5(заиста може)

lifeforce_po (Small)Животна сила (Lifeforce 1985) је филм рађен према роману „Свемирски вампири“ Колина Вилсона из 1976. Приликом проучавања Халејеве комете, посада свемирске летелице са Земље наишла је на ванземаљски свемирски брод. Вођени радозналошћу, ушли су на брод и тамо пронашли, између осталог, три савршено очувана хуманоида у стакленим капсулама. Капетан Стив Рејлсбек је одлучио да та тела понесу са собом и то се показало као кобна грешка.

Критички осврт: Не могу да кажем да је прича лоша, али оно што морам да приметим је да је режисер Тоуб Хупер направио замешатељство најмање три поджанра са врло различитим сензибилитетима и вртео их је као рингишпил, тако да уопште нисте сигурни шта гледате. 🙂 Један поджанр је свемирска фантастика, други је зомби, односно вампирска апокалипса, а трећи би био модернизована, технолошки унапређена и обрнута романсирана прича о Дракули. Дракула је у овом случају – она, односно глумица Матилда Меј. Она је у телепатској вези са Стивом, њеном одабраном жртвом, али та веза није баш да су њихови умови повезани, већ више некако Стивов ум лебди негде изнад Матилде и снима је с висине или где је већ постављена камера. 🙂 Можда је то неки нови вид телепатије: видео-камера-телепатија. 🙂 Наивне осамдесете нам приказују и наивну логику. Но, добро, свакако филм има својих рупица и рупа. Глумаца има много и углавном су добри, мада за неколико нијанси више драматични него што је права мера. Оно што је свакако Тоуб урадио јесте да је максимално искористио дражи прелепе и презгодне Матилде (и ту не мислим на глуму), а и мало је померио границе, те је Стив страсно пољубио Патрика Стјуарта. Додуше, Матилда је Патрику узурпирала тело, па и на тај пољубац био упућен њој. Ако је веровати појединим изворима, то је Патриков први филмски пољубац. 🙂

У сваком случају, врло маштовито и интригантно, али развучено преко сваке мере. Сама потрага Стива и Питера Ферта за Матилдом наоколо Лондона малко је на стакленим ножицама, а и чини ми се да је тај део заправо био вишак. Крај је интересантно решен, тако да је на неки начин испао повољан за вампире, донекле и људе, па и заљубљени пар – Матилду и Стива, малтене „хепи енд“ и „вин-вин“ ситуација, што у ствари никако не би требало да буде. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму смо видели да вампири не морају да пију само крв, већ животну енергију. И у реалном животу постоје „вампири“, људи који нам црпе енергију, време или новац. Такви људи су тзв. емоционални вампири и идеалне жртве су оне које не знају да кажу не. Научите да говорите ту реч. 🙂

Оцена наставника:

4(рецимо)

ад-астра (Small)До звезда (Ad Astra 2019) је филм о астронауту Бреду Питу који добија задатак у оквиру тајне мисије. Наиме, Земљу погађају необични струјни удари и односе људске животе. Војна команда верује да је узрок свемирски брод послат у свемир пре много година са мисијом да пронађе интелигентан живот. Тим бродом је командовао Бредов филмски отац Томи Ли Џоунс и изгледа да је он још увек жив. Зато је Бредов задатак био да оде на Марс јер само одатле може да пошаље поруку оцу да отклони опасност која са његовог брода пристиже. Ипак, показаће се да то није довољно и да ће Бред морати да оде све до Нептуна.

Критички осврт: Филм одише депресивном атмосфером и није ми јасно шта је режисер Џејмс Греј желео њоме да постигне, али оно што свакако јесте постигао је да ме је сморио практично од почетка. Толико је ставио у фокус Бреда и његове комплексне психичке тегобе, да је фантастични део скрајнуо негде у периферију вида. И то је штета јер је филм са изузетним специјалним ефектима и са истом таквом продукцијом. Не могу да грешим душу; Бред је изузетно изнео улогу, као и сви ликови около њега.

Џејмс је очигледно велики поштовалац „Одисеје у свемиру“, али плашећи се да неће моћи да понови успех тог филма (или из већ неког другог разлога), није баш сасвим остао доследан том поджанру, већ је дао дашак акције и хорора и убацио је пирате на Месец и мистерију норвешког свемирског брода који је одаслао С.О.С. сигнал. Ти делови баш штрче и пошто је то и Џејмсу било јасно, покушао је да их уклопи у остатак као деличак пазла који упорно гурамо у рупу која обликом не одговара. То је урадио на наиритантнији могући начин којег је могао да се сети – кроз Бредове (једноличне) монологе, које је толико префорсирао да је подигао лествицу патетике на највиши могући ниво. И то је једино што је успео јер филозофија коју филм нуди, са свим тим сценама, сасвим је приземна. Хорор сцену у норвешком броду је искористио и за психичке трауме Бредове, али то је тек промашај. И мислим да је цео филм ту и пао јер се на томе и базирао. Бред је морао да оде на ивицу Сунчевог система како би разумео мотиве свог филмског оца Томија, па самим тим и сопствене, и то као идеја уопште није лоше. И није проблем што нису нашли ништа оноземаљско. Проблем је што нису нашли ништа пажње вредно. Другим речима, путовање се није исплатило никоме, па чак ни нама гледаоцима. 🙂

Едукативни моменат: Томи је видео многе величанствене и прелепе светове, али их он таквима није доживео јер није нашао оно што је тражио. Можда и ми, када не бисмо имали нека своја амбициозна и превелика очекивања, могли бисмо више да уживамо у лепоти онога што нам се дешава.

Оцена наставника:

3(на два)

snatchers (Small)Узурпатори (Snatchers 2019) је филм о типичној тинејџерки Мери Непи, која жели да поврати свог бившег дечка Остина Фрибергера, те је попустила под његовим инсистирањем да имају секс. Двоје младих нису били опрезни и имали су незаштићен секс, те је Мери остала трудна. Невоља је што нису зачели бебу, већ – чудовиште.

Критички осврт: Режисери Стивен Седарс и Бенџи Клејман су направили одличан увод у причу. Сама прича је класична, али је интересантна и има и неку динамику и хумор. Хумор је смешан пре свега јер су режисери представили животне, искрене реакције и емоције, претерујући тек у пар наврата. У некој критици сам прочитао да би ово био „искварени Дизни филм“, али сам ја више мишљења да су Дизнијеви филмови ти који „кваре“ стварност. Овај би био много ближи реалном.

Ликови су врло живописни и глумци су их добро дочарали. Овај филм је од оних које називам „слатким малим филмовима“: забавни су, имају коректну продукцију и све остало, имају неких својих адута и немају већих грешака, али ни потенцијала да прерасту у нешто заиста вредно.

Едукативни моменат: Мери је у филму остала трудна и имала натприродну трудноћу. Међутим, превремена трудноћа није натприродна, чак врло је реална. Да не би дошло до ње, неопходно је да се користи контрацепција, на чему она није инсистирала. А свака млада девојка би морала да инсистира, без обзира колико заљубљена била и жељна пажње свог дечка.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

spring (Small)Пролеће (Spring 2014) је филм о момку Луу Тејлору Пучију који је најпре изгубио мајку, а потом и посао. Но, како несрећа не долази сама, због кафанске туче тражи га и полиција. Да би избегао хапшење, бежи из Америке у Италију и тамо упознаје необичну и ведру девојку Надиу Хилкер. Изгледало је као да се срећа напокон осмехнула Луу Тејлору, али ипак није баш тако и испоставиће се да Надиа има застрашујућу тајну.

Критички осврт: Прича је сасвим океј, али се врло полагано развија. Но, упркос томе држи пажњу. Наиме, сама романса између Надие и Луа Тејлора одвијала се сасвим фино и њихови дијалози су врло интересантни. Сам тај спој романсе са једном атмосфером и хорора са сасвим другачијом, скроз је успео. Та два жанра су дакле лепо уклопљена и то овај филм чини посебним, другачијим у односу на гомилу других. И сама идеја о чудовишту је оригинална. Специјални ефекти нису најбољи, али су некако занимљиви.

Едукативни моменат: Када се одлучивао између базена и океана, Лу Тејлор се одлучио за океан. Базен нема ајкуле, али океан нема граница, приметио је. Ја бих океан искористио у овом случају као метафору за машту. Машта нема граница, те даје огромне могућности. Наравно, ту су и могућности да погрешимо и то су те ајкуле, али ипак је тај бескрај могућности ипак оно што чини да тас ваге (одлуке) превагне на страну маште.

Оцена наставника:

5(чиста као суза и као Сунце)

Izbavitelj_slika (Small)Избавитељ (Избавитељ 1975) је југословенски хорор који се дешава у једној варошици. Време је кризе и људи су сиромашни, а прича прати судбину једног неуспелог писца Ивицу Видовића, који зарађује тако што продаје пар књига које има. Пошто га је газдарица избацила, мора да преспава у парку на клупи, али га је чувар парка Бранко Шпољар упутио у напуштене просторије банке. Тамо Ивица наилази на нешто неочекивано; бал који праве људи који нису сасвим људи и имају убилачке намере. Једна од њихових мета је и професор Фабијан Шоваговић (у филму се презива исто као и ја), отац младе Мирјане Мајурец, на коју је Ивица бацио око раније тог дана. Иако није стигао да упозори Фабијана, Ивица и он су се ипак напокон срели и постали савезници у борби против нељуди.

Критички осврт: Овај филм има политичку конотацију и то режисер Крсто Папић није крио. Уосталом, није ни могао јер је поставка више него очигледна. Оно што није смело да буде очигледно је да је Крсто априори против сваке тоталитарне власти, па таман то био и у тадашњој Југославији хваљени комунизам. Свакако овај филм не може бити по вољи власти и ту бих укључио и ову данашњу. Прича јесте сатира и то врло актуелна, а најбољи део ми је када Реља Башић објашњава Ивици како постоје „њихови“ и „наши“ људи, те каква је разлика између њих.

Но, радња јесте наивна, некако неспретна и није довољно разрађена. Филм пати и од већих и мањих грешака, па тако сиромашак Ивица иде по кафанама, а нејасно је и откуд Фабијану моћ да заустави разуларену руљу у тој истој кафани да не пребије Ивицу. Но, не могу да будем толико оштар према овом филму јер је Крсто направио добру атмосферу и добар један покушај да споји политичку и социјалну ситуацију са врло озбиљним хорор СФ-ом попут „Инвазије отимача тела“ и тако оваквој једној фикцији да дубље значење.

Едукативни моменат: Оно што ми се највише допало у филму је што људи-штакори имају моћ, али не неку натприродну, већ је она приказана кроз неке њихове карактерне особине. Истина је да ће безобзирни, бездушни, покварени имати моћ, али је истина и да никад неће бити заиста људи. Увек ће их нешто одати да су штакори. 🙂

Оцена наставника:

4(иде ка три)

countdown-movie-poster (Small)Одбројавање (Countdown 2019) је филм о једној апликацији на мобилним телефонима која говори људима када ће умрети. Медицинска сестра Елизабет Лаил ће открити две ствари: да ће умрети за свега три дана и да се апликација показала тачном у претходним случајевима.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Последње дестинације“, са тим да су умирања значајно мање креативна, а са више хорор и натприродних момената. Ту је и апликација, што је довољно актуелно и некако ми је изгледало да је режисер и уједно сценариста Џастин Дек покушао да пошаље поруку да олако прихватамо оне „уговоре“ или како ли се већ то зове када нешто инсталирамо на апарате. Ако је то заиста случај, не знам да ли ће постићи учинак и ја први не смем да тврдим да ћу надаље читати те сувопарне и дуге текстове. 🙂 Но, цака са тим како се крши уговор јесте занимљива.

Ликови су океј, неки су живописни (Том Сегура), други више стереотипи (Питер Фачинели), специјални ефекти пристојни, баш као и продукција. Ово је један технички добро одрађен хорор, са што предвидљивим, што исфорсираним крајем, али забаван је и држи пажњу. Има и страшних сцена и једна таква је када Елизабет затвара лаптоп, утолико пре што је неочекивана.

Едукативни моменат: Ен Винтерс није хтела да је њен пијани момак Дилон Лејн вози кући. У филму је то нотирано као грешка јер је променила своју судбину, али је у реалном животу то потпуно исправан поступак. Никад не седајте са пијаним возачем у кола. Последице могу бити катастрофалне, па и смртоносне.

Оцена наставника:

4(врло бледуњава)

image (Small)Проклетство вештичијег дрвета (Curse of the Witching Tree 2015) је британски хорор филм и првенац Џејмса Кроуа, који је и режисер и сценариста и директор фотографије. Прича прати Сару Роуз Дентон која се, са своје двоје деце, уселила у вековима стару кућу, за коју не зна да је походе немирне душе умрлих.

Критички осврт: Дијалози су сасвим океј, али сама прича није. Наравно да вештице, чедоморство, старе куће и дрвеће трешње или већ некаквог другог воћа иду заједно, а када се ту укључе ликови које час видимо, час не (да, баш као у „Ноћи вештица“ када Џејми Ли Кертис први пут види свог кољача), добијамо једну већ виђену причу у овом случају накрцану општим местима. Скроман буџет није дозволио неке јаче специјалне ефекте, тако да је главни дух дечак са врећом на глави, али свеједно, овај хорор дефинитивно није страшан. У ствари, у потпуном је хаосу јер ту има разноврсних догађања, не нужно повезаних међу собом. За неке филмове могу рећи да су слабо осмишљени, а за овај могу рећи да је неосмишљен. Некако изгледа као да је режисер и сценариста Џејмс натрпао све чега је могао да се сети и филм заиста изгледа као олуја мозгова. Ако ћемо право, режију и фотографију је урадио прилично добро, с обзиром на буџет, али сценарио… И крај је превише драматичан и превише развучен, а уз то и нејасан.

Глумци имају занимљиве физиономије и врло су се трудили, али ме некако нису убедили. Чак ме ни глумац у коми није убедио да је у коми (а није баш да му је задатак толико тежак) јер сувише добро изгледа за неког ко је у коми и око њега нема никаквих апарата. Све време се води полемика да га „пусте“, али је нејасно на који начин су то замислили. Да га искључе са инфузије? Углавном, у једном тренутку он изговара речи које су, заправо, прецизне информације у вези са опасношћу у којој је његов син и нико то не разматра даље. Додуше, медицинска сестра, или већ шта ли је, стручно објашњава кћерки да се не нада сувише јер је то невољна реакција. Разумем ја да је он бљувао или тргнуо руку или већ нешто, али говор ми не изгледа баш тако уобичајена реакција за неког ко је у коми. Чак ме ни Луси Кларвис и Сара нису убедиле да су кћерка и мајка јер се види да су малтене вршњакиње (разлика је свега четири године). Луси је све време носила некакве кикице, али није помогло.

Едукативни моменат: Сара је схватила да не може да помогне свом мужу, али може сину. Често ће се дешавати да некоме не можемо да помогнемо, ма колико год желели. Но, не треба да се осећамо лоше због тога јер ће увек бити и оних којима помоћ можемо да пружимо.

Оцена наставника:

1(са микроскопским плусем)

image-asset (Small)Ко је сместио Зеки Роџеру (Who Framed Roger Rabbit 1988) је полуиграни полуцртани филм помало базиран на роману „Ко је цензурисао Зеку Роџера?“ Герија К. Вулфа из 1981. Овај филм описује свет током 1947, али где прави људи и цртани ликови коегзистирају заједно. Зека Роџер је филмска звезда која има потешкоће у раду. Његов газда Алан Тилверн сматра да је то због лошег утицаја Роџерове жене Џесике и шаље приватног детектива Боба Хоскинса да је дискредитује, односно сними инкриминишуће фотке. И Боб у томе и успева, те прави фотке Џесике и Стубија Кеја, који је иначе власник читавог Града Цртаћа. Боб је исплаћен за добар посао, али се испоставља да ту није крај. Стуби је пронађен мртав и кривица је пала на (љубоморног) Зеку. Сада Боб добија задатак да докаже да Зека ипак није крив.

Критички осврт: Ово није први пут да се стваран свет комбинује са светом цртаћа. Уосталом, пингвини конобари су позајмљени из филма „Мери Попинс“ из 1964. Међутим, ово је први филм који је у потпуности спојио ова два света и тада је овај приступ био иновативан, али занимљиво је то да се није превише раширио и не знам много каснијих остварења налик на ово. Углавном, спој јесте успео и прича донекле пије воду и забавна је онолико колико су били и забавни они типични насилни цртаћи некада. Иако има ту неких преврата, филм је прилично наиван, а крај је већ сасвим инфантилан. Углавном, маште и интересантних детаља не мањка, а посебно ми се дојмио главни антагониста Кристофер Лојд који је патолошки опседнут изградњом ауто-путева. Где ли сам то већ видео? 🙂

Едукативни моменат: Зека Роџер је рекао како нам је понекад хумор једино оружје. И заиста и јесте, али свакако га не треба потцењивати.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ogromannaslov (Small)30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

1(само таква)

wishmaster (Small) (Small)Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

5(са ве-е-еликим минусом)

Dunwich-Horror-Pic (Small)Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

2(плус)

dodsno (Small)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

zombilendouble (Small)Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

5(солидна)

doctorsleep (Small)Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

4(рецимо)

theroomСоба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

4(јака)

starw (Small)Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

5(благодарна)

Cover (Small)Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

4(нисам могао да преломим на пет)

maleficent_mistress_of_evil_ver (Small)Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

5(бајковита)

Лако Је Критиковати 121

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lallorona (Small)IIIПроклетство Ла Јороне (The Curse of La Llorona 2019) је шести по реду у франшизи „Призивање“ (назив је добила према првом филму из 2013), а која обухвата хорор филмове које продуцира „Њу лајн синема“. У овом филму главну улогу има социјална радница Линда Карделини, која је заокупљена својом децом, али се својски труди да буде добра и послу који обавља. Ипак, на последњем случају је оманула и двојица дечака су се утопила у реци. Оптужена је њихова мајка Патрисија Веласкез, али Линда није сигурна да их је она убила. Врло брзо ће открити ко је одговоран за њихову смрт и то на тежак и страшан начин.

Критички осврт: Филм је најкласичнији могући хорор који се буквално одвија по обрасцу за овај поджанр. И хорор сцене (по правилу оне које вас тргну у одсутном тренутку уз помоћ звучних трикова) су класичне, са дамом Ла Јороном под велом која може абнормално да отвори уста када вришти. Приметио сам у новијим хорорима да је чест филмски трик то натприродно зевање, а ваљда зато што изгледа страшно. Хоћу да кажем да све у овом филму, ако није опште место, онда је макар већ виђено и предвидљиво. Финале филма малко је избацило из клишеа појављивање Патрисије, али не довољно. И кад смо код финалних сцена, не могу, а да се не запитам како силни комшилук није никог позвао с обзиром на силну цику и вриску целе ноћи. Но, било је потребно да се главна хероина осами са својом децом и са Рејмондом Крузом и споредни ликови су очигледно само сметали и, што се режисера Мајкла Чејвса тиче, тек су употребљени кад је где било погодно, без веће разраде и закључка што се њихових улога тиче. То је са једне стране и добро због фокуса.

Оно што „чупа“ овај филм је пристојна продукција, сасвим пристојни глумци (укључујући и децу) и што је врло близак животном у макар две ствари. Једна је што главна протагонисткиња Линда није приказана као савршена мајка храброст, већ жена која и те како има својих мана, што видимо у односу са колегиницом Ајрин Кенг. Друга је што се прича базира на сујеверју које је увек интригантно и сугестивно, а ликови (чак и према сопственом признању) имају осећај да им се привиђају ствари. Прича на којој је базиран цео филм је део мексиканског фолклора, нешто чиме тамошњи становници плаше децу како би их натерали да буду добра и послушна, и то појачава тај животни утисак, да га тако назовем. Довољно да може да се одгледа филм и, уз добру једну динамику коју има, свакако није досадан, али не бих могао да га убројим у јача дела хорора.

Едукативни моменат: Свештеник Тони Амендола је поклонио Линди крст. Она није желела да га прихвати јер није религиозна. На то јој је он рекао да не мора бити религиозна да би имала веру. Ми можемо да верујемо да ће сутра бити боље, да ће нам неки људи помоћи, да ћемо завршити неки посао или да ћемо бити успешни. Вера је свакако потребна да бисмо уопште покушали да постигнемо неки циљ. И при томе заиста не морамо бити религиозни.

Оцена наставника:

3(таман толика)

draculo (Small)IV na VДракула (Dracula 1992) је филм познат још и под називом „Дракула Брама Стокера“. Година је 1897. и приправник у адвокатској фирми Кијану Ривс је добио задатак да отпутује у Трансилванију како би обавио веома важан посао купопродаје имања са тамошњим грофом Дракулом (Гари Олдман). Испоставило се да ексцентрични гроф има сасвим другачије планове са Кијануом, али пре свега са његовом вереницом Виноном Рајдер. Наиме, гроф је вампир који је вековима трагао за љубављу и напокон ју је пронашао на слици младог адвоката. Зато оставља младића заточеног у свом замку, а сам путује у Лондон где ће срести ону за којом је годинама жудео.

Критички осврт: Почетак је заиста предраматичан и Гари је преглумљавао, док је Винона трептала иако је мртва. Но, режисер Франсис Форд Копола морао је некако да почне и то је урадио како је урадио, настављајући у мање драматичном, али једнако романтичном маниру трудећи се необичним кадровима да дочара време нежности 19. века. И унео је тек неколико „капи“ страсти да заинтригира, али да не поквари тај концепт. Заправо, читава његова режија не очарава толико ефектима колико стилом, а тај стил веома подсећа на древне црно-беле филмове што нас опет приближава поменутом периоду. Уосталом, сцена у возу када Кијану путује за Трансилванију веома је налик сценама када се у старим филмовима ликови возе, а иза њих промичу сцене пејзажа на неком фото-тапет ефекту. 🙂 А то је само једна од сцена. Иначе су сцене у исто време и мрачне и колоритне и, морам признати, имају уметнички шмек. Занимљиво, али у једном овако романтичном филму нема превише патетике и, што ми се посебно допада, Дракула није представљен као потпуни мрачњак, већ човек који није могао да прихвати сопствену злу судбину. На крају ми га је било чак и жао.

Глумци су, чини ми се, најслабија карика у овом филму. Некако своје улоге нису схватили довољно озбиљно или ми је макар тако изгледало. Све остало је било на висини задатка; продукција, прича, акција, дијалози, шминка, костими и, уопште, сви детаљи који живот, пардон филм значе.

Едукативни моменат: Гари се ломио да ли да буде са својом вољеном Виноном или да је остави како не би доживела његову злу судбину. Она сама се одлучила за ову другу опцију јер некада и лоше ствари изгледају боље када их делимо са неким кога волимо.

Оцена наставника:

4(на пет)

planet teror (Small)VПланета терора (Planet Terror 2007) је филм чија је радња смештена у руралном делу Тексаса. Научник сумњивог морала Навин Ендруз направио је хемијско оружје које од људи прави створења налик на зомбије. Тог оружја се докопао официр Брус Вилис и његова чета, али је Навин ипак ослободио гас који се раширио по читавој области. Епидемија је захватила становништво и малобројни преживели покушавају да побегну одатле и нађу сигурно уточиште.

Критички осврт: Има више ствари које морам да похвалим у овом филму. Да кренем од почетка. Реклама која претходи филму је заиста маестралан, маштовит, несвакидашњи увод. Уз то, он нам говори о намери режисера Роберта Родригеза да му је мета тзв. Грајндхаус продукција, односно она која нуди филмове из декада педесетих до осамдесетих (можда чак и каснијих) у којима је све подређено акцији, посебно насиљу и, наравно, сексу. Пре свега сам помислио да Роберт жели да пародира такве филмове, али, опет, режисер таквог капацитета сигурно зна да су они пародија сами по себи, те сам више склон да поверујем да је овде ипак у питању омаж. Као и у поменутим грајндхаус, односно експлоатацијским филмовима, и овде је све предимензионирано, дато у оној мери која свакако прелази границе и води филм ка добро познатој страни треша. Оно што разликује овај од других филмова у покушају (први ми је пао на памет „Ајкулорнадо“) је оригиналност у приступу и шмек којим филм одише, али пре свега интелигентна режија. Треш је утиснут у „сендвич“ смислених дијалога, а форе у овом филму нису баналне, очигледне и псеудосмехотресне, већ су циљано рађене да нам покажу колико је велика моћ апсорпције гледалишта без обзира на квалитет понуде. Исто тако, могли бисмо да повучемо паралеле и са потрошачким друштвом, па и са гласачким телом. Све се може продати и све се може прихватити, чак и са одушевљењем. Роберт се при томе заиста потрудио да направи такве маштовите бравуре у убијању зомбија да је одушевљење заправо врло логична реакција.

Још једна занимљива ствар у овом филму је што је глума изненађујуће добра. Додуше, ни глумци нису лоше одабрани, мада није баш у питању прва холивудска постава.

Едукативни моменат: Некако се испоставило да су се сви таленти које је Роуз Макгауан имала и које је називала беспотребним показали и те како корисним. Не мора да наступи зомби апокалипса да би нам нека вештина или знање које имамо користили. Лако ће се десити да нам затребају у свакодневном животу и зато никада није изгубљено време које проведемо едукујући се.

Оцена наставника:

5(готово сигурна)

strange (Small)VЧудни дани (Strange Days 1995) је назови-футуристички филм јер је радња смештена пред сам крај 1999. Америка је у некој врсти кризе и на улицама влада криминал и прекомерна употреба полицијске силе. У таквом свету Рејф Фајнс се сналази веома добро јер продаје посебну врсту видео-касета са искуствима људи које сада може свако да доживи директним учитавањем у мозак. Његов живот се драматично мења када добије касете у којима се јасно виде права убиства људи и које могу изменити читав друштвени поредак.

Критички осврт: Једино што могу да замерим је што су неке сцене предвидљиве, али то нити унижава квалитет, нити чини овај филм мање узбудљивим. Он је хиперактиван и „напада“ од прве сцене. И нема доњи пик за све време (а то је преко два сата) трајања. Глумачка екипа је одлична и ту није било грешке. У ствари, цео филм нема грешке. Чак је и музика одлична.

Филм је актуелан и иако хаос на нашим улицама не влада као приказан на улицама Лос Анђелеса будућности (иначе приказан на одличан начин, а не глуп као што то обично бива у филмовима када криминал и хаос владају), обрасци су препознатљиви и у друштвеним кретањима и у психи људи. Заправо, направљена је комплетна филозофија о томе, али не кроз мудре монологе, како бисмо очекивали, већ кроз узгредне разговоре и саме сцене. Та јурњава за искуством више и за модом која нас обузима у тренутку, па сви хитају да буду „ожичени“, те зависност која све то прати, заиста је добра визија будућности и она нам се дешава данас. То је заправо фантастика која је применљива на стваран живот. И то је заиста мајсторство режисерке Кетрин Бигелоу. Она је једним филмом обухватила све што је значајно у друштву (и то не мало тога) и направила причу (причетину, заправо). При томе, као што написах на почетку, није пала ни на једној ствари – односи између ликова су студиозно одрађени, дијалози су виспрени, чак и када изгледају сведено, прича је садржајна и слојевита, а сцена врло живописна. Колико сам сазнао, она је прва жена режисер која је добила „Оскара“ за режију, додуше не за овај филм, али је и овај филм добио престижну награду „Сатурн“ (мени занимљивију јер се додељује за фантастични жанр). Заслужено, свакако.

Едукативни моменат: Виртуелни свет нуди безбројне могућности, што и каже Рејф, али не смемо да запуштамо реалност због њега. Тиме ћемо је учинити лошијом, а сами ћемо много тога пропустити, као што је и Рејф пропустио своју праву љубав.

Оцена наставника:

5(за добар филм)

beyond (Small)IIИза временске баријере (Beyond the Time Barrier 1960) је прича о космонауту Роберту Кларку који је добио задатак да испроба сасвим нов маневар у свемиру. Испоставило се да га је тај маневар одвео у будућност у којој је човечанство десетковано и принуђено да живи у добро заштићеним градовима. Такође се испоставило да је Роберт једина нада људима из будућности да се преокрене њихова зла судбина.

Критички осврт: Сјајне су ми те давнашње представе будућности јер су истовремено и маштовите и униформне и што се архитектуре и што се костима тиче.

Радња свакако има смисла или је макар смислено замишљена, али је реализација више него сиромашна. Све време се вијају по некаквом ходнику и причају ли причају. При томе причају врло неуверљиво и претерано помпезно, али то је одлика глумаца тог доба, па то не могу да узмем за зло. Сцене су иначе рађене тако да буду погодне. Роберт је провео у притвору таман толико времена да буде обавештен о круцијалним догађајима из будућности, да би га онда ослободили. И то је све трајало пар минута уз некакву бесмислену тучу, тек толико да то не буде само пуки дијалог. Пред крај филма има силних неких преврата који су тешко разумљиви, али се испоставило да малтене сваки виђенији лик има неки свој тајни план. 🙂 И испало је и смешно и без везе, што јесте штета.

Едукативни моменат: Роберт је рекао да све док верујемо има и наде. Неке мудрости никад не застаревају. 🙂

Оцена наставника:

2(сасвим одговарајућа)

wargods (Small)IГрад под морем (City Under the Sea 1965) је филм који је у Америци познат као „Богови рата из дубина“, а рађен је на основу песме Едгара Алана Поа „Град у мору“. Таб Хантер је рударски инжењер из Америке који ради у Британији, у граду на обали мора. Када је море избацило беживотно људско тело, он је потрчао да ту вест јави својој земљакињи Сузан Харт, која је одсела у хотелу у близини. Изгледало је као да ће ово бити интересантна мистерија убиства, али се испоставило да ту тајанственим догађајима није крај. Касније, у току ноћи, Сузан је у хотелу отело необично биће. Таб и Сузанин ексцентрични пријатељ Дејвид Томлинсон и Дејвидова кокошка дали су се у потрагу и пронашли тајна врата која воде у пећину испод хотела. Њих троје су се запутили тамо и доживели невероватну авантуру.

Критички осврт: Ух, већ на самом почетку филма случај убиства, а у петнаестом минуту филма чудовиште оте девојку. Режисер Жак Турнер часа није часио. 🙂 Онда, након тога, много је часио. Двојица протагониста Таб и Дејвид завршили су врло брзо у том неком подводном граду или макар близу њега и онда су тамо срели Винсента Прајса и његове морнаре. И онда су причали, причали, причали, па мало рецитовали Едгарову песму, па причали, причали, па драмили, па опет причали, па причали.

С једне стране глумци су заиста унели много (и превише) емоција у глуму, а са друге стране њихове реакције биле су више него површне и млаке. И у потпуности су зависиле од фокуса тог тренутка (да ли је вулкан, да ли је књига, да ли је морнар) и све друго је моментално престало да буде важно. А онда би се фокус наново померио на неку мање битну ствар и све тако. Ту се некако провукао мотив вечите љубави Винсента према (рецимо реинкарнираној) Сузан, потпуно „преписане“ из филма о Дракули, али то је био само замајац приче и уопште није разрађен до краја.

На крају је уследила јурњава по морском дну која није била нимало узбудљива из разлога што уопште нисам схватио шта раде, нити колика је удаљеност између прогонитеља и прогоњених. Људи који су еволуирали у рибе (да, да и тога има) показали су се слабије покретним у односу на нееволуиране људе у металним ронилачким оделима. Све то прати најчуднији вулкан икад, чија се лава понаша као кафа која је надошла у брзом џоу. 🙂 Сама јурњава нема много смисла ни зато што стреле све време промашују велике и не тако брзе мете (људи су носили металне оклопе, забога милога), а и зато што су гађали и Винсентову љубљену Сузан. Не верујем да је ипак схватио да је не воли толико, јер поред вулкана који је невероватна претња и само што није прорадио сваког часа, њему је јурцање за њих троје очигледно било приоритет. Или ће бити да се опет фокус померио на мање значајну ствар.

Неки детаљи су ми промакли, као онај шта су морнари заиста радили када су их Таб и Дејвид први пут видели. Можда је то и разјашњено, али ми је промакло заиста. Свеједно, и да ми се разјаснило не би значајно поправило утисак. Овај филм је потпуно залудан и мислим да је то најбоља карактеристика која га описује. И то је права штета с обзиром на то ко га је режирао, који глумац је главни антагонист и на основу чије песме је рађен.

Едукативни моменат: Винсент није успео да спаси свој подводни град, а и био је превише негативан према свима. И зао. Али једна ствар му се мора признати; за спас свог града уздао се у науку, знање, образоване људе и књиге. И то је добар приступ у решавању проблема.

Оцена наставника:

1(нажалост)

houswith (Small)V na IVКућа са сатом у својим зидовима (The House with a Clock in Its Walls 2018) је филм рађен по истоименој књизи Џона Белера. Радња се дешава 1955. Овен Вакаро је десетогодишњак чији су родитељи страдали у саобраћајној несрећи. Бригу о њему је преузео његов необични ујак Џек Блек, који је заправо вештац. Он је одлучио да дечака подучи магији, али, како то обично бива, млађани Овен је платио цену свог неискуства и наивности и васкрсао злог вешца Кајла Маклаклана који има грандиозне и нимало добре планове са целим светом.

Критички осврт: Филм неодољиво подсећа на „Харија Потера“, па чак су и нека „магијска“ решења слична, попут зидних слика чије представе се покрећу. Додуше, у „Потеру“ су то биле праве, урамљене слике, а овде мозаици, али то је то. И, да, овде је магија доступна свима, а не само одабраним чаробњацима, што даје више простора деци која гледају да се уживе у лик дечака. Заправо, магија је овде више као манифестација духовног, што је ипак другачији приступ. И цео филм има нешто другачији приступ, мада је (холивудски) образац у радњи препознатљив. Филм има пристојну динамику и такве и ефекте, прилично маште, али је могло да се ради мало више и на томе да буде узбудљивији. Ипак, немам богзна шта да замерим. Леп је дечји филм, са нежном емоцијом и лепим порукама.

Џек је изврстан комичар и заиста има много харизме. Ни остали глумци нису лоши, укључујући и децу.

Едукативни моменат: Кејт Бланчет је рекла како све што је човеку потребно је један пријатељ. Можда не само један, додао бих ја, те можда не баш све што је потребно, али прави пријатељи јесу право богатство и ту сумње нема.

Оцена наставника:

5(малко климава)

never (Small)IVБескрајна прича (Die Unendliche Geschichte 1984) је немачки филм на енглеском језику рађен према књизи Михаела Ендеа. Дечак Барет Оливер је мета насилних вршњака који га прогоне. Једном приликом је, да би утекао од њих, улетео у књижару. Власник књижаре Томас Хил је у кратком разговору са дечаком схватио да овај воли књиге и некако га навео да „позајми“ једну, сасвим необичну. Барет је одлучио да, наместо да оде у учионицу и решава тест из математике, оде на таван школе и тамо у миру прочита књигу. Уз књигу је доживео невероватну авантуру у земљи Фантазији.

Критички осврт: Према мојим сазнањима, књига је вредно дело фантастике за децу, тако да је тиме режисер Волфганг Петерсон већ имао предност и у доброј мери је искористио. Филм је врло маштовит, са живописним ликовима и за оно време врло добрим специјалним ефектима које прати занимљива сценографија. Но, не баш увек и у сваком детаљу. Када је дечак јунак Ноа Хатавеј јахао свог змаја са ликом пса, прелетао је земљу Фантазију. И та Земља је у ствари наша Земља. Никакве фантазије у Фантазији нема; неких интересантних градова, двораца, бића… Све делује заправо јако пусто. Лепи су то предели, али су, па, обични.

Филм је свакако могао бити мало бржи јер је толико спор да је претио да ће се претворити у буквалну бескрајну причу. 🙂 Но, без обзира, прича је заиста добра и има сваког смисла, иако је бајка. 🙂 Пружа нежне емоције и мудре поуке, ако не већ узбудљиву радњу. Можда онај реваншизам на крају није био толико неопходан, али и на тај сегмент је прича морала да стави тачку. И пре него што ја ставим тачку на овај филм да кажем да су деца глумила заиста добро.

Едукативни моменат: Једини зликовац у филму, вук са флуоресцентним очима, био је потпуно у праву. Фантазија нема граница. И зато она представља неисцрпан ресурс који ваља користити.

Оцена наставника:

4(реална)

xfiles (Small)IVДосијеи Икс (The X-Files 1998) је филм рађен на основу истоимене серије. Двоје протагониста су Фокс Молдер (Дејвид Духовни) и Дејна Скали (Џилијан Андерсон), обоје агенти Еф-Би-Аја, задужени за истраживање паранормалних феномена. Овога пута су на трагу великој завери у вези са необичном епидемијом која се појављује на различитим локацијама. Испоставиће се да је зараза претња за читаво човечанство и да потиче из – свемира.

Критички осврт: Дефинитивно сам љубитељ серије „Досијеи Икс“. И имам још једно признање: најмање сам волео епизоде са ванземаљцима, а тема овог филма су управо они. Испоставило се да та тема у овом филму није реализована лоше. Ништа меастрално и ништа што већ није виђено, али није ни лоше.

Двојица људи који се појављују на почетку филма и 35.000 година п.н.е. приказани су са маскама које су блиске неандерталцима. Људи су тада већ увелико припадали истој врсти којој припадамо и ми и није ту било већих физичких разлика. Могуће је да нису били прелепи лепотани (мада и то не бих смео да тврдим), али нису били ни са толико израженим брадама, аркадама и свим другим избочинама на лицу. У време снимања овог филма можда то и није била позната ствар, али свакако је грешка већ у првим корацима режисера Роба Боумана. Међутим, други корак је већ био солидан, а трећи, кад се појављују Молдер и Скали био је маестралан (занимљива интрига, величанствена експлозија и јединствен однос између њих двоје). Подсетио ме је зашто сам волео ту серију. Иначе, и ако нисте гледали серију, сам Молдер увешће вас у причу о његовом раду и то на одличан начин. Тако да бих и тај део похвалио. И сам финиш када Молдер открива шта открива, динамичан је, интересантан и узбудљив и то са правом мером. Има и сцена које не бих похвалио. Јурњава по кукурузу им већ није баш била потребна. Сцена је потпуно бесмислена и неоправдано пропраћена узбудљивом музиком (уз то, кукуруз не опрашују пчеле и очигледно Роб треба да научи биологију). Такође, читава сцена у аутомобилу са Џоном Невилом је нејјасна, односно мотивација Џоновог лика, а и Џон је био предраматичан. Но, мора му се опростити јер је занат пекао у црно-белим филмовима. 🙂 Углавном, све те игре мачке и миша, односно Владе у сенци и Молдера су и у серији биле несрећно решене, тако да је то пренето и на филм и то јесте најслабији сегмент.

Наравно, велико је питање било хоће ли се младенци пољубити једном и напокон? И та тема је покренута, а како се завршила, не могу да откријем ако нисте погледали филм. Но, тренутак је свакако добро одабран у сваком делу сцене, само то ћу рећи.

Едукативни моменат: Само ћу цитирати славну реченицу овог славног јунака: „Истина је негде тамо“. Ако већ не садржи неку важну поуку, макар звучи кул. 🙂

Оцена наставника:

4(сигурно нисам баш скроз објективан)

the books (Small)VД букс оф књиге: Случајеви правде (The Books of Knjige: Slučajevi pravde 2017) је црногорски филм чија се радња дешава у луцидном свету где постоје фарме камионџија. Двојица некомпетентних инспектора Горан Вујовић и Душан Мачек покушавају да расветле случајеве убиства, али све што раде је да заправо и сами убијају недужне.

Критички осврт: Буксовци су потпуни лудаци. Давно се нисам оволико смејао и хумор јесте главни адут овог филма. Радња је ту тек толико да буде платформа на којој ће бити „линковани“ скечеви. Зато изгледа расуто и чак неповезано, макар у првом делу филма. Но, касније се све то повезује у колико-толико смислену причу, ако је у овом филму ишта смислено. Крај је одличан, ништа исфорсирано и никаквих јуначких преокрета, већ врло доследно урађен. У сваком случају, необично, оригинално и духовито. Нисам пратио рад Буксоваца и не знам да ли је ово најбоље што они могу да понуде, али је сасвим добро.

Едукативни моменат: У овако „помереном“ филму тешко је шта наћи едукативно, али истина јесте да сам уживао гледајући овај филм и у смеху који ми је донео. Хумор је лековит и треба га конзумирати сваки дан.

Оцена наставника:

5(несумњиво)

Лако Је Критиковати 119

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Muppets_1-sht_v4.inddМапети (The Muppets 2011) је седми филм о овим познатим луткама. Прича почиње у малом граду Смолтауну. Џејсон Сигел има брата Волтера који је другачији и коме треба много подршке. Зато му се Џејсон посветио, чак и на уштрб љубавне везе коју има са локалном учитељицом Ејми Адамс. И наместо да само њих двоје отпутују на романтично путовање у Лос Анђелес, како би прославили десетогодишњицу забављања, Џејсон је повео и Волтера. За Волтера је то велики догађај јер ће имати прилику да види Мапете, које обожава од детињства. Међутим, када су пристигли, имали су шта да виде. Театар у коме су наступали Мапети је руиниран и већ је уговорено да га купи богати и лакоми Крис Купер. Крис не жели да обнови позориште, већ да га сруши и ту постави нафтне бушотине. Волтер који је, из потаје и због стицаја околности, чуо Крисове намере, сазнао је и да Мапети треба да сакупе десет милиона да поврате своје власништво. Са братом и Ејми успео је да пронађе Кермита и остале чланове екипе, који су одлучили да се боре за своје и да наново започну свој некада популарни шоу, за који се надају да ће им донети неопходна средства.

Критички осврт: Хумор је баш добар, а Ејми и Џејсон су се одлично снашли као комичари. Мапетовци су већ стандардно сјајни и смешни. Но, оно што ми се више допада у овом филму је нежна емоција коју пружа. Наравно, све је романсирано, погодно и у последњем тренутку, али маестрално и неодољиво.

Едукативни моменат: Речи песме коју Џејсон и његов мапетовски брат певају кажу да је живот песма ако има некога да је пева заједно са нама. Лепа и мудра песма, нема шта.

Оцена наставника:

5(њежна, као и филм што је)

detektivpikachu (Small)IVПокемон детектив Пикачу (Pokémon Detective Pikachu 2019) је филмска прича о познатим јунацима из аниме цртаћа. Џастис Смит је дечак који, за разлику од свих осталих, нема свог покемона. Прича почиње када је сазнао да му је отац из Рајм Ситија, који је иначе детектив, погинуо у акцији. Зато је отишао у тај град познат по томе што у њему људи и покемони живе у хармонији. И тамо је нашао свог покемона Пикачуа, са којим је започео истрагу гледе смрти свог оца, која је обавијена велом тајне и иза које се крије читава теорија завере.

Критички осврт: Оно што замерам читавом серијалу о Покемонима је сам концепт. Ма колико год слатки били (а у филму је Пикачу буквално неодољив), људи и деца их користе за међусобне борбе у рингу. То неодољиво подсећа на мучне борбе паса и других животиња и мој ментални склоп то не може да прихвати, а као наставник то свакако не могу да одобрим. У филму је то ублажено тиме што је поставка другачија у том смислу да градоначелник Рајм Ситија Бил Нај заговара хармонију између људи и Покемона, а не борбе и што је филм довољно инфантилан да га не можемо озбиљно схватити.

Млађани Џастис се баш наплакао над судбом клетом свог филмског оца Рајана Ренолдса, али некако ме није дотакао. Нити он, нити сам филм напросто немају емоцију довољно јаку да изазову реакцију. Са друге стране, нема превише патетике, али има специјалне ефекте, врло солидну режију, фину динамику и довољно смислену причу. У ствари, филм ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Када је Џастис гледао холограмски приказ који је приредио Бил, ма колико фасцинантан био, није садржавао све значајне детаље (јер их овај није ни приказао). Ма колико год сликовита и садржајна нечија прича била, тешко ћемо добити целовиту слику само из једног извора. Зато је потребно да се информишемо из више.

Оцена наставника:

4(ипак иде ка тројци)

alita-battle-angel-poster (Small)IVАлита: Борбени анђео (Alita: Battle Angel 2019) је сајберпанк филм рађен према истоименој манга цртаној серији. Радња се дешава у будућности, тачније 2563, након великог рата. Преживели са свих страна света окупили су се испод јединог преосталог лебдећег града Залема и започели живот под руководством грађана Залема. Један од њих, лекар Кристоф Валц је на отпаду (пристиглом из Залема) пронашао делове женског киборга, склопио је и оживео. Назвао је Алита (глуми је Роза Салазар) према својој покојној кћерки. Испоставиће се да челнику Залема Едварду Нортону не одговара што је Алита наново жива и мобилише све снаге како би је уништио. Но, то није лако јер је овај киборг сасвим посебан.

Критички осврт: Већ на самом почетку било ми је јасно да нећу гледати неки иновативни филм. Сам град будућности веома подсећа на онај из цртаћа о Астро Боју, а металне конструкције зграда виђене су зилион пута. И када је Кристоф почео да склапа Алиту, те када је објашњено да је немогуће ући у летећи град Елизијум, пардон Залем, то је само потврдило тај мој закључак. 🙂 Сценариста Џејмс Камерон је покушао ово да ублажи старим триком; да направи замешатељство различитих жанрова и прича, па одмах на почетку имамо спој Ролербола и Џека Трбосека, на пример.

Филм, свакако, има маштовитих детаља, ако већ нема оригиналну причу. Такође, специјални ефекти су сјајни. Алитино лице је одрађено толико добро да сам у неком тренутку потпуно прихватио Розу са неприродно великим манга очима као сасвим природну лепојку. Такође, сјајно су направили киборга од Еда Скрејна, али ни остали нису лоши. Киборзи који су напали Розу и Кристофа (приликом његове акције заустављања крвопролића над усамљеним женама у забаченим уличицама) веома су интересантно осмишљени, а све је пропраћено сјајном акцијом. Иначе је акција у филму сјајна, динамична и узбудљива. Но, можда је у томе и проблем. Ради се о томе да ме је овај филм јако подсетио на „Духа у љуштури“, пре свега због главне хероине јер и она потиче из сличне манге. Не верујем ни да грешим ако бих рекао да су ова два филма у истом поджанру, тим пре што имају заиста много заједничког, почевши од главне хероине, што сам већ поменуо. И не верујем да грешим ако приметим да Амери суштински не разумеју тај поджанр који су преузели од Азијата. Они не виде дубљу причу у томе, као ни симболику и метафоре, те не могу да дочарају емоције и остваре уметнички дојам. Напросто праве филм да буде пријемчив за њихову публику и том тренду је подлегао чак и режисер Роберт Родригез, који иначе уме да скрене са благодарних мејнстрим стаза. Један од доказа за то је и сцена када Роза пружа своје срце Киану Џонсону. Симболика ове сцене је јасна, али је она некако одрађена, па… одрађена је у правом смислу те речи и уз врло сведен дијалог.

Филм није оптерећен патетиком, али плакања и мелодраме има. Но, нечега мора бити. Макар је глума која све те сцене износи сасвим у реду.

Едукативни моменат: Кристоф је био против тога да Роза буде ратник, али на крају је морао да јој то омогући јер је у томе била најбоља. Некада нам се неће допасти избори наших најдражих, али морамо да их поштујемо ако њих чине срећним и ако су се пронашли у томе.

Оцена наставника:

4(стаменита)

amitvil (Small)IIАмитвил: Буђење (Amityville: The Awakening 2017) је десети наставак саге о уклетој кући у Амитвилу. Читава сага се базира на истинитом догађају који се збио 1974. када је Роналд Дефео убио шесторо чланова своје породице. У филму кућа у којој се све то десило је уклета. Четрдесет година након убиства у њу се доселила самохрана мајка Џенифер Џејсон Ли са своје две кћерке и сином Камероном Монаханом који је у коми. Џенифер Џејсон Ли се доселила из практичних разлога; како би могла да обезбеди сину сву неопходну негу. Међутим, десило се више него што се надала – Камерон је почео да се буди из коме. Ипак, њена старија кћерка Бела Торн има своје сумње јер је проучила историјат те куће. Испоставља се да је у праву и да Камероново оздрављење није ни природно, ни добро за све њих.

Критички осврт: Након више него класичног почетка, видимо више него класичну америчку кућу и више него стереотипне ликове. Међу њима и Камерона који је у коми и на апаратима и требало је само сачекати да се злодух смести у његово тело. 🙂 И надаље хорор је био класичан, са свим оним добро познатим општим местима. Рецимо, у кући нестане струје, а осигурачи су, наравно, у подруму. И има нелогичности, па тако Џенифер Морисон свраћа у кућу своје сестре у три по поноћи. Јесте, рекла је да ће свратити након ноћне смене, али је то могло да значи и ујутро. Овако испада превише буквална и при томе без икаквог јачег разлога. Све у свему, више пута виђено и испразно. Утисак је мање него осредњи.

Једино вредно помена у овом филму је сјајна глума Џенифер Џејсон Ли и њена патолошка повезаност за сина, која опет, ствара дубљу патологију у читавој породици. И други глумци су били на висини задатка, али је Џенифер Џејсон Ли бриљирала.

Едукативни моменат: Џенифер Џејсон Ли је желела свог сина натраг по сваку цену. Циљ је, без сваке сумње, веома важан, али ће нам се таквим учинити и многи други циљеви. Право питање је шта бисмо све учинили да их постигнемо. Овај филм показује да постоје границе и да циљ, ипак, не оправдава средства. И ту могу да будем сагласан.

Оцена наставника:

2(веома бледуњава)

deb (Small)IVНоћ живе Деб (Night of the Living Deb 2015) је игра речима на енглеском језику и алузија на познати филм „Ноћ живих мртваца“. Деб, односно Дебора (Марија Тејер) је необична девојка која је, једно вече у бару, одлучила да приђе момку Мајклу Касидију, у кога се већ дуже време била загледала. Испоставило се да се ујутру пробудила у његовом стану, али се није сећала како је ту доспела. Није ни он, али му се новонастала ситуација није допала. Он је покушао да се реши Марије, но то није лако јер је у међувремену завладала зомби апокалипса.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Марија је одлична комичарка, а форе које сам видео заиста су оригиналне и – смешне. Све је подређено хумору у овој врцкастој причи, али радње има, одржива је и води ка неком циљу. Истина, има претеривања, али дозирано и тек у пар момената. Специјални ефекти заиста нису на висини задатка, иако је продукција пристојна. Зомбији су тек малко дошминкани људи и нису страшни. Како написах, ово није хорор, већ комедија. И то романтична комедија, али која није преслатка и бљутава.

Едукативни моменат: Мајкл се на крају ипак заљубио у Марију, иако је спочетка желео да побегне од ње. У међувремену ју је упознао. Дакле, треба дати прилику особама које упознајете; нећете се заљубити у све њих, али ће неке од њих постати дивни пријатељи или сјајни пословни партнери, на пример.

Оцена наставника:

4(заиста може)

prospect (Small)IVНалазиште (Prospect 2018) је футуристички филм који се дешава у доба када људи путују свемиром и траже своју срећу на другим планетама. Софи Тачер је тинејџерка која је на путовању са својим оцем Џејом Дупласом и управо су пристигли на планету са бујном шумом, али препуном отровних спора. Њихова мисија је да пронађу органски узгојене драгуље како би зарадили новац за бољи живот. Међутим, како су се спуштали, све је кренуло по злу. Шатл им се покварио, а на њих су наишла двојица наоружаних са намером да им покраду све вредности које имају. У окршају који је уследио Џеј је убијен, а Софи је побегла. Но, један од нападача Педро Паскал ју је пронашао и Софи, иако је свесна да је он убица њеног оца, прихвата да са њим заједно пронађе начин да оде са ове негостољубиве планете.

Критички осврт: Након ефектног почетка почела је радња која ми баш није „легла“. Они су на некој планети где углавном има само биљака и јурцају зa необичним драгуљима. Океј, ти драгуљи су спаковани у некакву, најблаже речено, чудну амбалажу, али опет ме филм није заинтригирао. Ипак, оно што морам да признам је дубока прича која прати главне протагонисте и сам стицај околности при коме су Софи и Педро упућени једно на друго је добро осмишљен. Заправо, филм је у целини једна добра драма која се базира на врло сведеним мотивима, али истовремено и компликованим људским односима.

Глума је добра и подела улога је добра. Педро заиста има и одговарајућу физиономију и просто зрачи карактер који је требало да дочара. Ни Софи не заостаје, али он је на мене оставио већи утисак баш зато што је омогућио гледаоцу да његов лик упозна на начин како упознајемо људе у свакодневном животу. Његова прича и карактер нису дати „на тацни“ и одмах, већ се полако граде. Спочетка, он изгледа као лакоми „џибер“ који изазива све, само не поверење, да би на крају побрао симпатије и постао истински јунак за кога морамо да навијамо. Што се Софи тиче, сва је прилика да филм приказује њено одрастање. Она тинејџерске снове мора да замени врло конкретним егзистенцијалним проблемима и постаје свесна да је одговорност нешто што морамо имати и за друге људе. Овај филм, иако СФ по жанру, на један врло једноставан начин представља стваран живот који нуди много избора, а један од њих је и бежање на неко друго место (земљу обећану) за који се Софи на крају и определила. И да, што се тиче СФ дела, он је врло далеко од задивљујућих ефеката и технологије. Навикли смо на ласерске сабље и пушке, а овде можемо видети пуцаљке налик на штапове. Но, то свакако доприноси и атмосфери и шарму филма.

Едукативни моменат: Педро је закључио како се добар партнерски однос заснива на међусобном поверењу. У случају Софи и њега није било поверења, макар у почетку, али тада њихов однос и тако није био партнерски већ су из нужде били упућени једно на друго. Касније, када се између њих двоје створио правилан партнерски однос, спасили су једно друго. И само такав и такви односи могу да спасу и нас.

Оцена наставника:

4(на пет)

captivestate (Small)VЗаробљена држава (Captive State 2019) је филм о нападу ванземаљаца на Земљу. Напад је био застрашујући и владе држава су се одлучиле на безусловну предају. Ванземаљци су запосели планету и њене ресурсе, а људи су претворени у робове. Ипак, појединци су се организовали у покрету отпора и труде се да „запале ватру“ која ће бити пример целом човечанству да не сме да одустане од борбе.

Критички осврт: Оно што се мора признати режисеру Руперту Вајату је да баш уме да направи увод у причу. Филм одмах почиње акцијом и веома, веома ефектном сценом. И, надаље, филм ми је држао пажњу јер је веома динамичан, узбудљив и сјајно режиран (вреди режију похвалити два пута, заиста). Ово је врло необичан спој тврдог СФ-а и политичког трилера. Уз то, Руперт (уједно и сценариста) успео је да провуче и врло јаку симболику и алузију на актуелне власти, па, могу рећи, у читавом свету. У филму има много акције, али је прича много више од адреналинске забаве. Преокрет је виспрено одрађен и заокружује целу причу.

Едукативни моменат: У овом филму власт је представљена популистички и лицемерно. Прокламовала је демократију, а оно што су људи заиста имали је ропство. Политичари ће увек да „терају воду на своју воденицу“ и њихов приказ стварности разликоваће се од онога што је реална стварност. Треба критички и увек са резервом слушати оно што причају.

Оцена наставника:

5(сигурна)

occupation (Small)IОкупација (Occupation 2018) је још један филм у коме су ванземаљци напали Земљу и освојили је. Међутим, у шуме је пребегао покрет отпора сачињен од неколико мештана из аустралијске варошице. Они су узвратили нападом, са циљем да ослободе што је могуће више својих суграђана. Но, није им лако јер их ванземаљци све време прогоне и бомбардују.

Критички осврт: Добро, најпре смо упознали све ликове у тој некој варошици које је требало да упознамо, а онда је кренула акција. Да, пре тога је била сасвим непотребна нарација о томе какву поуку треба да извучемо из филма. Ако је филм добар и упечатљив, сигуран сам да ћемо поуку извући без проблема. Мада могу да прихватим да би Амери свакако имали проблем, али ово је аустралијски филм. 🙂 Углавном, акција која је уследила је океј. Има много експлозије, ласера и фенси оклопљених ванземаљаца. Било је ту хаоса, смрти и дозивања вољених, али некако ми није било узбудљиво. Можда и зато што сам сличан и почетак и замајац приче видео у зилион других филмова. А онда се појавио свемирски брод који је улуд пропраћен узвишеном музиком јер као да је долетео из тих зилион других филмова. Неће вас очарати ни изглед ванземаљаца, који је већ стандардан, а то да заударају преузето је из филма „Дан независности“. Уосталом, кад су агресивни и ружњикави, што не би и смрдели приде? 🙂

Мотиви ликова ми нису увек најјаснији, као ни њихове реакције. Младолика Изи Стивенс изгубила је мајку и брата, за које не зна да ли су живи (и мала је вероватноћа да јесу након синоћњег силовитог напада), а сада у брвнарици коју су пронашли као уточиште понаша се као да је на камповању са драгим пријатељима и сва полетна јури да сакупи гранчице у шуми. Да ли је могуће да је толико површна? Могуће је, пошто је и филм такав. Ствар погоршавају општа места, мотивациони говори, успорени ход хероја герилаца, патетика… Свега има само не онога чега треба да буде: маште, инвентивности, шарма, дубље приче, узбудљивих сцена, било чега вредног. Под тим не подразумевам што главни баја ванземаљац носи плашт. 🙂 Сцена када се Рианон Фиш порађала је била ефектна због свих дешавања около, али то ипак није довољно, тим пре што су све остале сцене лошије, а како је филм одмицао постале су све небулозније, нелогичније и достигле нову градацију горег. Како је Чарли Териер пробудио Дена Јуинга из коме напросто је најјачи СФ моменат у филму, иако није требало то да буде. 🙂 Но, крај је убедљиво врхунац, али то није комплимент.

И као да све ово није довољно лоше, већ је и минутажа филма превелика. 🙂

Едукативни моменат: Када је заповедник ванземаљаца рекао Дену да нису имали избора, овај му је одговорио да избор увек постоји. И заиста је тако, те морамо прихватити одговорност за изборе које чинимо.

Оцена наставника:

1(без поправног)

timecop (Small)IIIВременски полицајац (Timecop 1994) је филм о полицајцу Жану Клоду ван Даму који је добио понуду да ради у новој, невероватној јединици која има задатак да сачува садашњост. Наиме, сјајни научник је успео да изуми времеплов и сада се та машина већ користи како би појединци стекли богатство и моћ. Циљ новоформиране јединице је да спречи зликовце у томе. Међутим, пре него што је ступио на дужност, Жана Клода и његову супругу Мију Сару напале су професионалне убице и успеле су да убију њу, али не и њега. Након десет година Жан Клод успешно ради као временски полицајац, али онда наилази на случај који му открива заверу коју спроводи сам политички врх, а која има везе и са нападом који је проживео и у коме је изгубио жену. Он је решен да разоткрије главног у тој завери, али то није једноставан задатак јер путовање кроз време омогућава да се многе ствари у садашњости промене у корист негативца.

Критички осврт: Макар три пута смо видели да Жан Клод може да уради шпагу, али, интересантно, ниједном није досадило јер је увек сцена у којој то изведе врло ефектна и донекле чак и смислена. Рецимо, када ју је направио над кухињским елементима, заиста је заслужио „титулу“ цара и он и режисер Питер Хајамс који је све то осмислио. Питер се свакако боље снашао у акцији него у фантастици, иако признајем да је тема веома захтевна с обзиром на парадоксалне ситуације које путовање кроз време може да направи. Наравно да има нелогичних сцена, попут завршне када се Жан Клод враћа у светлију садашњост и када му у наручје притрчава дете које узвикује „Тата, тата!“. Према следу радње он то дете никада није видео, али га дете очигледно препознаје. То мора да значи да је уз то дете све време био Жан Клод, али очигледно неки други он. И где је тај други он сада? Такође ми је сасвим нејасна логика и одлука Рона Силвера да се убије у експлозији, али је главни проблем што је радња превише закомпликована. И Жан Клод и Рон скакућу из времена у време и сукобљавају се у сваком од њих, што са једне стране обесмишљава неке наредне кораке, а са друге отежава нама гледаоцима да све то пропратимо.

Сама поставка је већ проблематична. Пошто се садашњост мења у односу на то колико се прошлост променила и сви ликови је прихватају такву каква је („раније“, неизмењене садашњости се сећа само онај ко је био у прошлости и изменио је), како онда временски полицајци уопште знају да се у прошлости било шта дешава? Такође, Скот Лоренс је објаснио да може да се путује само у прошлост јер се будућност није десила. У реду, али како су се онда они који су отишли у прошлост потом и вратили? За њих данашње време постаје будуће, зар не? И сам времеплов је проблематичан. Он је замишљен као летелица, безмало авион, који преноси путнике у прошлост и нестаје заједно са њима. Међутим, не појављује се у прошлости заједно са њима. Дакле, где је? И зашто је путовање у прошлост тако компликовано, а за повратак у садашњост довољно је притиснути дугме на малом апарату?

И као да све ово није довољно, филм је оптерећен општим местима, као оним да Жан Клод губи једног партнера Џејсона Шомбинга, да би добио другог кога не жели и који је, наравно и зар сте сумњали, жена – Глорија Рубен. Ипак, не могу баш да „уништим“ овај филм. Иако је у жанру који не волим превише (акција), морам признати да има пристојну динамику и држи пажњу. Такође, види се труд режисера да направи једну озбиљнију причу у области политичког трилера. Све то није довољно, али не би било фер занемарити.

Едукативни моменат: Садашњост је на крају ипак опстала и постала лепша, захваљујући поштењу полицајца Жан Клода. Он није дозволио да га Рон поткупи или заплаши, као његове партнере. Поштење и храброст су особине које могу да спасу и садашњост и будућност.

Оцена наставника:

3(минус)

Bill_and_Teds_Excellent_Adventure (Small)IVБилова и Тедова одлична авантура (Bill & Ted’s Excellent Adventure 1989) је филм који говори о двојици не превише паметних момака Кијану Ривсу и Алексу Винтеру који имају само једну ноћ да спреме презентацију из историје из које немају добре оцене и сва је прилика да неће положити овај предмет. То не одговара људима из будућности којима су ова двојица веома важни, па шаљу свог агента Џорџа Карлина да времепловом дође до њих, али и да им „позајми“ тај исти времеплов како би путовали кроз историју и научили све што је потребно.

Критички осврт: Наслов овог филма нам је тачно рекао шта ћемо гледати, једино што бих ја избацио епитет „одличну“, пошто је ова авантура више врлодобра.

Телефонска говорница као времеплов већ је у то време увелико била заштитни знак серије „Доктор Ху“, а ни остала футуристичка чудеса не врцају од оригиналности. Но, овде је ионако значајна прошлост. Режисер Стивен Херек провео је двојицу протагониста кроз разна историјска раздобља тек толико да у сваком направи понеки скеч, акциону или романтичну сцену. За више није ни могао јер је идеја била да Кијану и Алекс науче целокупну историју на том свом путовању, што никако није реално, али није ни путовање кроз време, ако ћемо право. 🙂 Хумор при томе није урнебесан, али је на моменте допадљив, док је у више момената инфантилан. Заправо, цео филм је у доброј мери инфантилан. Но, заиста има шмек неодољивих осамдесетих и потпуно испразне и површне, али лепе поуке. Велики плус је што нису тупили са Абрахамом Линколном (глуми га Роберт В. Барон), што сам очекивао када су га (испред Сократа, Бетовена и Сигмунда Фројда, али верујем да не би било разлике ни да су били присутни Ганди, Ајнштајн и Тесла) представили као посебног госта. Знате већ какви су Амери и очекивао сам велике, надахнуте речи, али аутори филма остали су доследни маниру у коме је цео филм сниман и тако нису покварили утисак.

Сама прича је на крају заокружена (мада предвидљива у потпуности) и довољно маштовита. Кијану и у мањој мери Алекс су преглумљавали, али добро, опростиво је.

Едукативни моменат: Кијану и Алекс су научили историју кроз авантуру. Ми немамо времеплов да можемо да урадимо исто, али сазнавање нових ствари, на који год начин се дешавало, свакако је одлична авантура и води ка одличном успеху. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некаква)

Лако Је Критиковати 112

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

omega (Small)IIIЧовек омега (The Omega Man 1971) је филм рађен према роману „Ја сам легенда“ Ричарда Матесона из 1951. Током рата између великих сила: Русије, Кине и САД, настала је епидемија која је збрисала већину човечанства. Један од ретких преживелих је Чарлтон Хестон, који је и отпоран на болест. Он тумара по Лос Анђелесу у потрази за оболелима како би их уништио на спавању јер се сакупљају током ноћи и загорчавају му живот испод прозора његове утврђене куће. Њихов циљ је да га убију јер га сматрају злом које представља оне који су свет уништили и њих довели у овакво стање. У једном тренутку су успели да га се домогну и осудили га на спаљивање на ломачи. Међутим, од те страшне судбине су га спасили двоје који су такође здрави попут њега. Видевши да, осим њих, постоји још здравих и то претежно деце, Чарлтон мења свој циљ и враћа се занимању за које се школовао – медицини.

Критички осврт: Јасно ми је шта је режисер Борис Сагал желео да постигне филмом и идеја ми се чак и допада, али и поред неоспорно добрих (мада ретких) тренутака у филму, све је то извео поприлично трапаво и још више наивно. У реду је да специјални ефекти у то доба нису били као данас, али нису били ни толико значајни, а још мање захтевни. Већи проблем је са потпуно нелогичним и наивним сценама. У једној од њих Чарлтонов хеликоптер пада са заиста велике висине, да би експлодирао и то врло ефектно приликом пада, а сам јунак преживео са, додуше великим, подеротинама. Да зло буде веће, одмах крај њега је остала читава кутија са вакцинама и он је одмах једну од њих могао и да употреби. Да, шприц је био напуњен. 🙂

Оболели су сви подобијали албинизам и то има колико-толико смисла, пошто им светлост смета. Међутим, ово је један селективан албинизам јер им смета свака светлост осим оне од ватре (радо је и често користе), а у случају Розалинд Кеш испоставило се на крају да и дневна светлост није баш толико погубна. Она се иначе разболела при крају и ничим изазвана, иако је, по сопственом признању, раније живела у комуни са оболелима и остала здрава. Свакако је сцена ефектна када јој се преображај дешава, али опет, нејасно је и до краја није објашњено како се болест уопште преноси. Нејасни су и поједини поступци ликова, њихове емоције које их прате, као и дијалози.

Акција генерално није лоша, чак има ту бравура с мотором, али одаје утисак смушености и превише се потенцира, а да би филм био напетији. Оболели су замишљени као секта са плаштом и капуљачом, ваљда зато што тако треба секта да се одева. Свеједно, нису застрашујући јер су и за дивљаке сувише цивилизовани. Имам утисак да сваког сегмента филма којег се Борис дотакао да га је унередио и тако упропастио идеју и причу која има и потенцијал и дубину и филозофију.

Едукативни моменат: Оболели су кривили савремену технологију за пропаст, као и науку и уметност и све оно што је човечанство створило. Истина је да сваки изум, ма како добар био, може да се злоупотреби, али то и даље није довољан разлог да одустанемо од њих. Треба само да их користимо за добро.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

chernobilj (Small)IIЧернобиљски дневници (Chernobyl Diaries 2012) је филм о троје младих Американаца који су кренули на пропутовање Европом. У Кијеву су се срели са Џонатаном Садовским, братом јединог мушког члана тројке, а који им је предложио тзв. екстремни туризам, односно одлазак у Припјат, градић близу нуклеарном катастрофом опустешног Чернобиља. Они пристају и тако одлазе у авантуру која ће се, наравно, трагично завршити.

Критички осврт: Иако је филм почео крајње класично, морам признати да ме је заинтересовао. Једна од интригантнијих ствари у филму је амбијент који приказује украјинске мање урбане и руралне делове. Куриозитет је што је филм заиста сниман у Припјату, напуштеном граду након чернобиљске катастрофе, али и у Мађарској и Србији. Такође, режисер Бредли Паркер је направио одличну атмосферу у филму. Филм је језив, чак и када се страшне ствари дешавају у сред бела дана. Има ту и „зачина“, односно утицаја „Вештица из Блера“ који је поставио нека нова општа места у оваквим филмовима и то јесте најслабији моменат оне фазе филма који припрема за ноћну мору која ће уследити. У ствари, почевши од тог дела, филм и почиње да пада, а број општих места се значајно повећава. Тренутак када откривамо са чим се протагонисти боре је већ само дно филма и потпуно разочарење. На крају ми заиста није било јасно зашто су те утваре убијале људе и зашто баш тад, а не у неком другом тренутку. Океј, они су болесни и очигледно подивљали, али опет… На крају, није ни много важно. Кад помињем крај, не бих ни коментарисао колико је лоше решен.

Реално, најјезивији део филма су сва дешавања пре тога у напуштеном граду, са све оним напуштеним зградама и разбацаном гвожђуријом, тим пре што знамо да све то тамо негде заиста постоји. Ту су и ликови који нису незанимљиви, иако тек за нијансу одскачу од стереотипа на какве смо навикли у оваквим филмовима.

Била ми је смешна једна реченица из једне критике која се осврнула на то колико су протагонисти трчали кроз ходнике (и ходнике и ходнике и ходнике). Филм је требало назвати „Чернобиљски ходници“, а не „Чернобиљски дневници“, мада је и овакав назив прилично бесмислен. Додуше, ни сам филм није много смисленији, додао бих ја.

Едукативни моменат: Екстремни туризам, баш као и екстремни спортови, звуче кул и узбудљиво и верујем да и јесу, али увек треба бити свестан и ризика који доносе и мудро доносити одлуке хоћемо ли заиста учествовати и вреди ли уопште учешћа.

Оцена наставника:

2(и то само због првог дела филма)

sightof (Small)I2047: Знаменитости смрти (2047: Sights of Death 2014) је футуристички филм у коме је свет руиниран ратом. Тим светом влада Конфедерација, против које се бори паравојска Зелени рат. Један од „зелених војника“ је и Стивен Болдвин, који има своју мисију. Међутим, мисија је кренула наопако од самог почетка, али он је истрајан да је заврши. Тада ће и открити нешто што ће његову мисију учинити много значајнијом него што је требало да буде.

Критички осврт: Овај филм је окупио можда не баш прву поставу глумаца, али свакако познатија имена. Занимљиво је да су Рутгер Хауер и Дарил Хана били партнери у ремек-делу „Истребљивач“ из 1982, а сада ево их у овом светлосним годинама далеко од ремек-дела филму. Уз глумачку екипу и режија је сасвим пристојна. Види се да се режисер Алесандро Капоне баш, баш потрудио, али сценарио је тако сведен и прича потпуно класична и много пута виђена, уз неуспели преокрет и поенту, да је сав тај труд остао улуд. Најпрецизнији атрибут који бих могао да дам овом филму је да је испразан. Могао бих да додам и још неке епитете као што су мелодраматичан, патетичан и досадан. Није ни претерано виспрен. Рутгер позове Стивена да се нагоде и овај – дође. И, наравно, следеће што се дешава је да га непријатељи заробе и муче, са врло јасном намером да ће да га убију на крају. Но, након сат времена, колико год да је до тада неке логике у поступцима и мотивима ликова и било, све се потпуно изгубило. Филм је постао потпуно бесмислен. Може се и рећи да је тада само потврдио да је од почетка бесмислен био.

Готово сви монолози и дијалози у филму су глупи. Нарација коју изговара Дени Главер превише је детаљна, а тако непотребна. Иначе се Дени напричао у овом филму и верујем да би са мање разговора и монолога постигао бољи ефекат. Додуше, у оваквом једном филму нисам сигуран да би ишта дало ефекта, али би макар тако филм био краћи, што би био свакако плус. 🙂

Едукативни моменат: Дени је рекао Стивену да не мора да убије слона како би кући донео вечеру. Другим речима, некада циљеве можемо да остваримо и са значајно мање амбициозним постигнућима. Заправо, треба проценити колико је циљ вредан ангажовања. Рецимо, овај филм уопште није био вредан било чијег ангажовања. 🙂

Оцена наставника:

1(и словима: један)

incred (Small)IVНевероватни 2 (Incredibles 2 2018) је наставак цртаћа из 2004. Ради се о породици суперхероја која жели, а посебно глава те породице Боб, да се врати борби против криминала. Међутим, држава им брани јер су власти израчунале да им доносе више штете него користи. Тада се појављује Винстон, пребогати власник компаније за телекомуникације, који је одушевљен суперхеројима и има план како да их врати у „посао“ и то на велика врата. Ипак, сваки план има и своју лошу страну.

Критички осврт: Радња је некако млака и предвидљива са већ виђеном акцијом, а мотиви који је покрећу су сувише озбиљни за млађи узраст. Има ту и критике система, политике, понашања људи и слично и то све обрађено кроз врло компликоване говоре негативца. Прилично озбиљно су урађени и породични односи Невероватнића, али су и ублажени хумором и довољно реални, односно тако представљени да многи у њима могу да се препознају и поистовете. Уосталом, управо је адут и претходног дела био такав један приказ породичних односа. Углавном, ни овај цртаћ није адутирао даље од овога, тако да уз добру анимацију, симпатичну причицу, довољно динамичну, ако већ не и духовиту, добио се један сасвим солидан цртаћ.

Едукативни моменат: Оно у чему је негативац делимично била у праву је да људи греше што чекају да их неко други спаси, па таман тај други био и суперхерој. Не можемо бити пасивни и чекати на друге; треба да спасимо сами себе. Ипак, сасвим је у реду и затражити помоћ, коју може да нам пружи и неко ко није суперхерој.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

final-fantasy-vii-advent-children (Small)VФинална фантазија VII: Долазак деце (Final Fantasy VII: Advent Children 2005) је цртаћ рађен према истоименој видео-игрици. Радња се дешава у будућности у којој су људи открили да Земља има некакав свој „животни ток“ и успели су да га искористе за добијање енергије. Међутим, људи, а посебно деца, почели су да обољевају од до тада невиђене болести и сви верују да је она последица управо тога што су користили тај животни ток. У то време појављује се банда од тројице младића који изгледа да имају лек за ову болест и зато одводе децу како би их излечили. Међутим, њихови планови нису толико хумани, већ желе да искористе децу како би променили поредак успостављен међу људима. Једини ко им може стати на пут је ратник Клауд и његова дружина.

Критички осврт: Морам да признам да нисам играо ову видео-игру, али свеједно, радња може да се прати јер на самом почетку аутори су дали кратак преглед свега битног из саме игре. Филм изгледа хаотично, са честим флешбековима, али ни то није препрека да се прати јер су урађени заиста добро. У ствари, свака сцена је добро урађена уз извесну естетику, праћену уверљивом анимацијом.

Што се радње тиче, није толико маштовита колико је маштовито реализована. И битке су баш такве: маштовите и епске, мада су моћи протагониста и антагониста сасвим нејасне. Само се појављују ниоткуда и чине да они могу све оно што само у сцени раније нису могли. Но, без обзира, свакако је импресивно. Нисам неки стручњак за мангу, али ова ми изгледа више него пристојно.

Едукативни моменат: Клауд је кривио себе што није могао да помогне дечаку Дензелу и повукао се у самоћу. Оно што је он урадио је да је побегао од проблема. Тек када је скупио храброст, те се суочио са свим проблемима и изазовима, помогао је дечаку. Дакле, погрешно је да се осећамо кривим и немоћним што не можемо да решимо неки проблем. Тако га сигурно нећемо решити.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија)

hell (Small)IVПакао и назад (Hell and Back 2015) је цртаћ о тројици момака који раде у пропалом луна-парку. Један од њих, коме је глас позајмио Ник Свардсон, пронашао је од врачаре књигу о ђаволу и одлучио да је искористи како би унапредио посао. Но, пре тога је искористио књигу да заветује крвљу свог пријатеља (глас је позајмио Роб Ригл) да ће му вратити пеперминт бомбону коју му је узео. Пошто Роб то није учинио, отворио се портал који га је усисао у сам пакао. Успаничени, Ник и трећи другар Т. Џ. Милер су кренули за њим како би га спасили. Испоставило се да је то тежак задатак и једини који им може помоћи је Орфеј (Дени Макбрајд), митски јунак који зна излаз напоље.

Критички осврт: Веома занимљив цртаћ, са интересантном и колоритном анимацијом и прилично оригиналним (и гадним) приказом пакла. Овде је најслабији део хумор. Иако има пар сатиричних и донекле успелих фора, хумор је више груб него смешан. Или је можда режисеру и сценаристи Тому Ђанасу то једно те исто, а можда још увек није прерастао своје средњошколске дане. Управо су реплике такве – средњошколске и приземне. Можда би ми биле смешне да сам којих тридесет година млађи. И то је заиста штета јер цртаћ има добар потенцијал и било би довољно да је био само врцав јер овако је загазио у врло сведену област вулгарности.

Радња је занимљива и држи пажњу, а донекле је и оригинална, мада има предвидљивих сцена и сасвим класичан крај.

Едукативни моменат: Да би се спасили пакла све што је требало је да Роб врати бомбону свом другу Нику. Ако не вратимо дугове нећемо баш завршити у паклу, али свакако нећемо бити у пријатној ситуацији. Но, оно што је још битније; некада се лоши односи између другара могу поправити на врло једноставан начин. У овом случају је то било да се врати бомбона, а у неком другом да се каже извини, на пример.

Оцена наставника:

4(пребледа)

kinopoisk.ruУпознајте Џоа Блека (Meet Joe Black 1998) је филм о успешном и пребогатом бизнисмену Ентонију Хопкинсу, чији живот је толико испуњен да се за њега заинтересовала и сама Смрт. Ентони је осетио да ће умрети, али се то није десило. Наместо тога, Смрт се персонификовала; преузела је тело недавно настрадалог Бреда Пита, те дошла Ентонију у кућу (или „на гајбу“, како желите 🙂 ) са предлогом; да му Ентони буде водич кроз овоземаљска искуства, а Смрт ће му заузврат продужити живот. Невоља настаје када се Бред загледао у млађу лепушкасту Ентонијеву кћерку Клер Форлани. Љубав коју је осетио господин Смрт и која је немогућа може да се заврши само на један начин – нечијом смрћу.

Критички осврт: Можда су Бреда медији сувише упоређивали са Робертом Редфордом (вероватно јер су плавушани пошто ниједну другу сличност не видим, а о глумачком умећу не бих јер свако поређење није фер), па се овај несрећник толико понео тиме и пожелео да понови улогу свог старијег колеге коју је овај остварио у епизоди „Зоне сумрака“ с почетка шездесетих („Ништа у мраку“)? Но, где год да је потражио мотивацију или узор – није је пронашао. 🙂 Оно што никако нисам могао да прихватим у филму је да смрт, односно њена персонификација, која је свеприсутна и увек присутна у људском друштву, поменуто друштво и све што се у њему дешава поима крајње дечје и без трунке искуства. У једном тренутку Бред не зна ни да пређе улицу, иако је момка, чије је тело преузео, убио у саобраћајној несрећи. Дакле, са једне стране је више него инфантилан, а са друге уцењује Ентонија на врло претећи, озбиљан и одрастао (да тако кажем) начин. Премису филма ћете прихватити или нећете (као што нисам ни ја), али извесну симболику морам да јој признам.

Одлично је урађена сцена Бредове погибије. Звучи сурово када то пишем, али то је једна од ефектнијих сцена које сам видео до сада. Остале сцене нису ефектне, али јесу солидно урађене. Постоје две верзије овог филма. Ја сам гледао ону дужу од три сата и иако и даље мислим да је то превише за овакав филм, ипак радња држи пажњу готово све време. Током љубакања Клер и Бреда, скидала му је кошуљу дугме по дугме и то је заиста претеривање. У реду схватили смо да је режисер Мартин Брест желео да прикаже занос и страст, али на овај начин приказао је само колико уме да буде досадан. И дијалози се понављају и има оклевања и празног хода, али прича свеукупно није лоша, напротив. Врло је смислена и крајње необична, мада није оригинална. Пре овог филма сличан мотив је имала књига Терија Прачета „Морт“, на пример.

Крај је предвидљив, али није најбоље могуће решен. Клер зна да јој је отац управо умро, али ипак одлази са Бредом да гледа ватромет. И последњи разговор између Клер и Бреда је сувише погодан, а да би нам све разјаснио, за чим ипак није било потребе. Углавном, филм има заиста много мана, почевши од више него наивно постављене премисе, која није једина неуверљива. На пример, сасвим ми је била неуверљива победа Ентонија и Бреда над Џејком Вебером, мада је видан Мартинов труд да целу ту ситуацију учини макар лукавом, ако не виспреном. Ту је и та Мартинова жеља да смрт прикаже на животан начин и префорсирао је причу о срећном животу, дао оптимизам тамо где му места нема и учинио да ми неке емоције изгледају ако не површно, а онда неискрено. Рецимо, разрешење односа између Ентонија и старије му кћерке Марше Геј Харден је баш, баш натегнуто. Ипак, у целом филму има неког шмека и лепоте, па донекле и добре глуме.

Едукативни моменат: Ентони је рекао на састанку Управног одбора да је извештавање вести привилегија, али и одговорност. И заиста је тако јер преношење вести изазива последице. Какве ће оне бити – зависи од истинитости.

Оцена наставника:

4(врло танка)

pebody and sirena (Small)Господин Пибоди и сирена (Mr. Peabody and the Mermaid 1948) је филм рађен према роману „Пибодијева сирена“ из 1945. Гаја и Констанс Џоунс. Господина Пибодија глуми Вилијам Пауел и он се опоравља од тешке болести. Зато су он и његова супруга Ајрин Херви отишли на море на одмор. Тамо су закупили апартман и уживали у плавом небу и мору. А онда је Вилијам чуо необичну песму и учинило му се да она допире са острва које се могло видети из њиховог апартмана. Одлучио је да то истражи и запутио се тамо. Најпре је нашао необичан комад накита и то га је заинтересовало, па је наставио истрагу. Напокон, када је већ изгубио наду да ће ишта пронаћи, пронашао је авантуру свог живота.

Критички осврт: Хумор је баш добар и чак и сада изгледа свеж. Радња је развучена више него што је било неопходно, али, опет, уопште није испала лоша. То је једна слатка, романтична прича, која се бави значајним темама у животу људи који уђу у неке зреле године. И обрађена је сасвим пристојно, али са много мање изазова него што је то могло да се уради. Наиме, режисер Ирвинг Пишер мање је посветио пажње узбудљивим ситуацијама и јурњавама, већ много више веселим љубавним интригама и троуглима. У ствари и четвороуглима и добру једну љубавну геометрију је он ту испробао. Но, експеримент је успео и добила се једна више-мање заокружена прича са лепим порукама.

Едукативни моменат: Доктор Арт Смит је објаснио свом пацијенту Вилијаму да оно што је утешно када смо у кризи је да заиста нисмо једини и да се свако бори на свој начин. Њих двојица су се борила са кризом средњих година. Вилијам се заљубио у сирену, а Арт у некакву летећу вилу. Можда други људи неће показивати сличне обрасце понашања као ми, али ће и њима бити тешко и, што је најважније, некако ће се изборити. Ако могу они, можемо и ми.

Оцена наставника:

5(са малим минусом)

wolfcopdudeposter (Small)IVПолицајац вукодлак (WolfCop 2014) је канадски крими-хорор. Лео Фафард је полицајац који води неуредан живот и не показује знаке да је много заинтересован за свој посао. Све се мења када доживљава напад у шуми и када се касније у тој истој шуми открива мртво тело кандидата за градоначелника Раиланда Александра. Лео се заинтересовао за случај, а испоставиће се да је, и не знајући, лично умешан.

Критички осврт: Искрено, очекивао сам још један крш филм, али сачекало ме је изненађење. Већ на самом почетку ми се допало како је Лео дочарао лик лошег полицајца. Наравно, јасно је било да Леа очекује један мистериозан пут преображења у вукодлака, али је режисер Лоуел Дин понудио више од тога – занимљив увод у крими причу; ништа што већ није виђено, али свеједно интригантно. Оно што заиста није виђено до сада (или макар ја нисам видео) је сам преображај Леа у вука. Врло врцаво, свакако, али оригинално, морам признати. Све то прати врло пристојна режија, а ни глума није лоша. Сара Линд чак није морала ни да се труди гледе глуме; толико је згодна да просто плени.

Средишњи део филма, иако има занимљивих идеја, попут оне када полицајац вукодлак спречава три пљачкаша са маскама прасића да изврше недело или када Сара постаје Црвенкапа, има и оних делова који ми не изгледају не само успело, већ и значајно одскачу од сензибилитета којим одише прва половина филма. Лоуел се одлучио да вукодлак буде свестан и уз то ревностан на послу. У ствари, вукодлачки алтер-его је онакав полицајац какав је људски Лео само могао да машта да буде. На тај начин филм је прешао из „Америчког вукодлака у Лондону“ у „Вукодлака тинејџера“ и тај прелаз није најбоље фасовао. Ту су и гадне сцене када вукодлак убија своје жртве и не разумем зашто се режисери толико труде да их направе што живописнијим. Довољно је језиво и када би преклао човека, те заиста нема потребе за откидањем главе и бацакањем исте и скидањем коже са лица. Такви „ефекти“ заправо само чине филм кршевитијим. „Ејлијен“ уопште нема таквих сцена, а опет је један од најјезивијих филмова које сам гледао.

Хумор у филму није лош и има ту и неког покушаја пародије, али комични делови су спорадични и нису адут овог филма (мада је последња реплика прилично духовита, признајем). Завршница је класична и са не потпуно успелом акцијом. Тако да је, након почетног пика на графику, кривуља квалитета филма почела да пада и иако пад није стрмоглав, није се заустављао до краја филма. Ипак, с обзиром на скроман уложен буџет и да тема није баш захвална, ово је сасвим коректан филм о вукодлацима. Има ту и преврата који нису грандиозни, али некакви преврати јесу и доприносе добром утиску.

Едукативни моменат: Лео је од несавесног и лењог полицајца, који је радије време проводио у бару за шанком него решавајући случајеве, постао оличење борца за правду. Свако од нас може да се побољша у свом раду и при томе није неопходно да постанемо вукодлаци. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

MrsMiracle_DVD_SleeveСвемирска станица 76 (Space Station 76 2014) је комедија која се дешава на једној мајушној свемирској станици у којој се живот одвија као у варошици седамдесетих година прошлог века. Односи међу малобројном посадом су већ у расулу, али кулминирају када пристиже други официр Лив Тајлер да преузме своју дужност наместо Метјуа Морисона који је отишао због љубавних проблема. И док ван станице метеори бомбардују, унутар ње такође долази до сударања људских карактера.

Критички осврт: Скроз ми се допао ретро фазон овог филма, а и хумор који га прати је сјајан. Ликови су на ивици хистерије, која повремено кулминира, али је, опет, све лепршаво и колоритно. При томе су глумци сјајно изнели своје улоге. У овом филму праве радње баш и нема, али је, свеједно, прича слатка, животна, држи пажњу и некако се на крају заокружује. Свакако бих као заљубљеник у СФ филмове више очекивао од свемирске фантастике, која је овде потпуно споредна и више у служби метафоре, али с времена на време волим да одгледам и понеки овако лаган, опуштајући филм. Овај свакако вреди погледати.

Едукативни моменат: Робот психијатар је рекао Мариси Куглан, када се пожалила да не може свима бити све, да она и не може свима бити све, док себи не буде нешто. Заиста је мудар један робот.

Оцена наставника:

5(слатка, као и филм што је)