Лако Је Критиковати 149

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Basic RGBПриче за лаку ноћ (Bedtime Stories 2008) је филм о несуђеном наследнику хотела Адаму Сандлеру, од чијег оца Џонатана Прајса је богати Ричард Грифитс купио имовину. Ричард је обећао Џонатану да ће његов син водити хотел, али наместо тога задржао је Адама као домара. Пошто је Адамова сестра Кортни Кокс изгубила посао као директор школе, одлучила је да нађе посао у Аризони. То је значило да мора да одсуствује неко време како би имала интервјуе, па је своје двоје деце препустила ујаку Адаму на чување. Адам није баш особа којој би требало поверити децу, али се некако снашао и успављивао их је причама за лаку ноћ. У тим причама замишљао је себе као главног јунака, а деца су додавала маштовите детаље. Испоставило се да се сви ти детаљи из тих прича остварују у Адамовом животу.

Критички осврт: Заиста нисам Адамов фан, али у овом филму је био чак и симпатичан. Идеја је одлична и сјајно је реализована, са много доброг хумора и маште. Додуше, крај је превише бајковит чак и за ову причу која садржи бајке за лаку ноћ, али добро.

Едукативни моменат: Џонатан је говорио како је наша забава ограничена само нашом маштом. И добро је говорио.

Оцена наставника:

5(углавном)

firstpurgeПрво Прочишћење (The First Purge 2018) је приквел франшизе о „Прочишћењу“, посебном измишљеном дану одређеном у футуристичкој САД. Тог дана, прецизније ноћи, дозвољено је свако кривично дело, укључујући и убиство. Тај дан увела је нова политичка партија Нови очеви оснивачи Америке, како би наводно дала одушка становништву да искали свој бес те једне ноћи, што ће утицати да се стопа криминала смањи током свих осталих дана у години. Наравно, прави мотиви су сасвим другачији и то је углавном јасно становништву острва Статен Ајланд у Њујорку, који су виђени за покусне куниће. Но, они ипак прихватају да партиципирају јер је сваком од њих понуђено по 5.000 долара само да остану ту где јесу, а ради се о сиромашној и дискриминисаној групи у Америци. Када је експеримент почео, његови творци нису били задовољни како се одвија, па су одлучили да унесу више крвопролића. Оно што је почело као социјални оглед, завршило се као систематски масакр сиромашног становништва.

Критички осврт: Морам да признам да ми се није допала поставка овог дела „Прочишћења“ јер црначке банде су чест мотив акционих кримића које не волим толико. Са друге стране, оваква поставка не само да изгледа реалније јер су у питању сиромашни људи који ће за новац прихватити и сурове експерименте (вероватно и вакцине које се тестирају), а то што су у питању црнопути још више даје на уверљивости и поставља вечито питање – колико је заиста Америка одмакла од робовласничког односа и дискриминације. Још многа питања поставља овај филм и практично сва су уперена ка двоструком моралу и људским слободама које се пропагирају, али које пракса демантује. Тешко да би се то могло све постићи са неком другом заједницом, тако да сам прихватио поставку и врло брзо ушао у причу у којој је на брзака представљено неколико главних ликова, који су сви стереотипи. Режисер Герард Макмери (и сам црнопут) није улепшавао ствари већ је приказао оба лица црначке заједнице, те оба лица сваког од тих лица. Нико није ни црн ни бео, без обзира на боју коже и свако има ону другу страну. Герард је, да би ствари учинио занимљивијим, ефектнијим, па и страшнијим, ликовима доделио СФ контактна сочива која снимају све што протагониста (или антагониста) види и која дају неприродну плаву боју очима. Међутим, контактна сочива, баш као и суптилна метафора, нису потрајали.

Како би малко погурала ствари, политичка партија која пропагира „Прочишћење“ унајмила је псе рата (боље пристаје назив него војници), који су заоденули препознатљиве маске Кју-клукс-клана. Оне су изазвале ефекат да све буде још страшније, али су приземљиле филм. И, заправо, како креће интензивнија акција, тако се филм све више урушава. Испоставља се да Мариса Томеј, која је стручни психолог и која је осмислила експеримент, уједно није знала за ову заверу власти и постаје заговорница да се плаћене убице ипак не пошаљу. И пита се, шта сам урадила? Цео тај део је невероватно неуверљив, а њена улога тиме потпуно обесмишљена. Јер као што је она поставила питање, тако може и свако од нас – колико убистава је за Марису прихватљиво? Док се дешавало спорадично, за Марису је то био експеримент у којем је тражила анализу, а када се омасовило закукала је Печу Дарагу да то не чини… На крају крајева, чак и да није очекивала масакр, ја свакако не бих очекивао од њеног лика да сада постане задужна за сироте и потлачене. И’лан Ноејл је одржао мотивациони говор који је потпуно безличан, али оно битније што се тада дешава је да су чланови банде сада они који су добри и заштитнички настројени. Истина је да не очекујем да влада било које државе (посебно Америке) буде пријатељ народа, али и ова порука, коју је Герард пласирао, свакако није исправна. Очигледно је да Герард зна да разликује добро од лошег, али опет се некако колеба.

Акција је сасвим океј (мада другачије нисам ни очекивао), ако волите акције типа Рамбо, пошто је И’лан био управо његова црнопута верзија и лагано сређивао групицу по групицу обучених војника. Дронови су свакако били непотребно претеривање, такође, а чини ми се да је Герард урадио управо то у сваком сегменту филма. Претеривао је. Најамници су листом били плавокоси и плавооки и према физиономији су личили на нацисте, а таква некаква и униформа им је била. Идеја за филм је кудикамо добра, али је врло слабо реализована.

Едукативни моменат: Без обзира какав је И’лан херој постао, Лекс Скот Дејвис је ипак била у праву када је рекла да Прочишћење траје један дан, а да И’ланова банда уништава њихову заједницу преосталих 364 дана у години. Једно добро дело значи, али не може да потре све оно лоше што се ради. Ако тако олако прихватамо као хероје и идоле оне који су криминалци, ни систем којем тежимо неће бити исправан.

Оцена наставника:

3(па још минус)

mayhem (Small)Хаос (Mayhem 2017) је филм који се дешава у једној фирми и коју прича један од запослених Стивен Јан. Керолајн Чикизи је успела да намести Стивену проблем (који је изгледа сама изазвала) и тако и отказ. Стивен је пружио сав могући отпор да се то не деси, али је на крају завршио тако што га је обезбеђење пратило до излаза. Ипак није изашао, као ни било ко други из фирме, јер су снаге безбедности ставиле зграду у карантин. Наиме, вирус ИД 7 је преко вентилационог система контаминирао зграду. Лекари су пустили агенс за неутрализацију вируса, али је потребно осам сати да делује. До тада, заражени су морали да се боре са необичном болешћу; вирус узрокује да попуштају све кочнице и људи ће учинити све без проблема, па чак и убиство. То је изазвало потпуни хаос по канцеларијама и број повређених и мртвих се увећавао из минута у минут, а Стивен је видео своју шансу да стигне до врха (где је управа) и поврати свој посао.

Критички осврт: Овај филм је снимљен у Београду и, искрено, с обзиром на наслов филма, нисам се претерано ни зачудио. Сам филм је одличан, са прилично инвентивном идејом. Она подсећа на „Експеримент Белко“ и на мноштво зомби филмова, али се поставка разликује и од једног и од других. У овом случају вирус мења понашање људи, али они су и даље свесни, што у другим филмовима који се баве том тематиком није случај. То је омогућило режисеру Џоу Линчу да његови заражени раде оно што у другим филмовима нису могли; да тактизирају и траже (најчешће окрутна) решења како би се попели до врха. Управо то главни протагониста Стивен (уз више него одличну пратњу Самаре Вивинг) и жели и он се све време пење до врха зграде, а спречавају га једино овлашћења и шифре. И, наравно, људи. И у томе и јесте поента; све време од почетка филма дешава се беспоштедна кланица у корпорацијама где крупнији једе ситнијег, а како би се достигао статус. Она само постаје очигледнија са уласком вируса. Уосталом, бравуре и глумачке и кроз добро осмишљене дијалоге између Стивена и Керолајн са самог почетка филма нам говоре управо то. Ово је једна успела сатира која застрашује не само насилним сценама (оне су чак донекле и смешне), већ и реалношћу новог доба у које смо ушли. Сцене су бруталне и ефектне и увек се нешто дешава, без празног хода. Све време филм држи пажњу.

Едукативни моменат: Самара је рекла како ниједна кап не мисли да је направила поплаву. То би значило да свако од нас мисли да је сувише мали да би узроковао глобалне проблеме, али то није тако. Ми заиста можемо бити део проблема или део решења и од нас много зависи.

Оцена наставника:

5(заиста може)

earthfall (Small)Пад Земље (Earthfall 2015) је апокалиптични филм који прати судбину једне породице тренутно растављене због послова сваког члана. Испоставиће се да ће их апокалипса наново окупити, али након много мука.

Критички осврт: Ни мени, као ни Џоу Ландоу и Ендруу Елвису Милеру, нејасно је било шта се дешава, али је мање била јасна временска динамика. Земља је била у проблему већ добре две недеље и то избачена из орбите и нико то није осетио, а Џо је тврдио како са кћерком није причао две недеље, иако су се чули тог дана. Ни касније у филму није разјашњено колико заиста траје авантура чланова Џоове породице.

Специјални ефекти су очигледна анимација и у неким краћим секвенцама и нису били толико лоши. Добро урађени руинирани предели ипак нису искоришћени да се по њима шврћкају протагонисти, што је минус, али вероватно и последица слабог буџета. Ипак, много је приметнији труд око ефеката него око глуме. Но, грешке су се дешавале, па је аутомобил који су возили Мишел Стафорд и Рафаело Дегрутола, након што је био руиниран метеоритском кишом и експлозијом, већ у некој сцени касније био нов новцијат. И сама Рафаелова погибија је још једна рупа у филму, али свеукупно рупа и нема толико. Ту чак постоји и неки преврат који звучи смислено, мада сама борба Владе САД против ситуације која их је задесила далеко је од смислене. Амери све решавају нуклеарним бомбама, па тако и ово, али заиста је нејасно како би оне помогле. Да не грешим душу, исход на крају није прецизиран као успешан, што је вероватно и најбоље.

Прича је потпуна класика где родитељи у хаосу апокалипсе траже и спасавају своју кћер јединицу, док наоколни и маргинални ликови полагано гину. Чудо једно како други млади из девојчиног друштва немају сопствене и пожртвоване родитеље, мада би се то могло објаснити њиховом погибијом. Читав филм није крш, али далеко је од доброг остварења. За један ТВ филм је сасвим довољан.

Едукативни моменат: Иако су млади мислили да је „безбедно место“ заиста такво, испоставило се сасвим супротно. Некада назив уме да нас завара. На пример, човечја рибица није врста рибе, већ водоземца и примера има још. Свакако морамо више сазнати о некој појави како бисмо били сигурни да је то оно што ми мислимо да јесте.

Оцена наставника:

2(на један или један на два)

AbandonedMine-Movie-poster (Small)Рудник (The Mine 2012) је филм о петоро младих који су се одлучили да празник Ноћ вештица прославе кампујући испред рудника за који локално становништво верује да је уклет. Пошто је започео пљусак, морали су и да уђу у рудник и убрзо су се нашли у клопци из које је изгледало да нема излаза.

Критички осврт: Чини ми се да нисам гледао овако досадан хорор, сасвим неинвентиван и безличан. Уз патетичне тренутке и испразне разговоре, ту као има и неки преврат, али, авај, ништа то не поправља ситуацију. Баш као ни ликови који јесу занимљиви или макар неки од њих.

Едукативни моменат: Рајли Маклендон је хтео да се нашали са својим пријатељима и то је имало чак фаталан крај. Неке игре и шале могу да буду грубе и опасне и да повреде људе и чак у таквим опуштеним тренуцима свакако треба имати меру.

Оцена наставника:

1(ко врата)

Близнецы (Small)Твинс ефекат (千機變 2003) је хонкошки филм који је у Европи добио овај назив јер су две главне глумице (Шарлен Чој и Џилијан Чунг) популарни дуо „Твинс“ и певају поп музику на кантонском језику. У филму, Шарлен је сестра Екина Чена, ловца на вампире, а Џилијан је његова нова помоћница. Екин гони страшног вампира Микија Хардта, који има врло амбициозне планове – да стекне моћи које ће га учинити отпорним на сунчеву светлост. 

Критички осврт: Када год гледам азијатске филмове, не могу да не приметим њихов сензибилитет који се драстично разликује. Њихова глума изгледа претерано наивно, а такве су им и форе, мада су неке заиста смешне. Најсмешнија су дешавања на свадби Џекија Чена и његове младе која не може да одоли алкохолу, али и те како може удварачу који хоће да је преотме. Заправо, оно што њихове ситуације чини комичним је што су потпуно непредвидљиве.

Прича као прича је сасвим класична. Мики је вампирски племић који жели велику моћ, а њу може да добије тако што ће убити петог принца вампира… Но, тако озбиљна поставка остављена је за сам крај филма. Највећим делом гледамо, па ни сам нисам сигуран шта. Рецимо да је ово двострука љубавна прича – са једне стране између поменутог принца Едисона Чена и Шарлен, а са друге стране – Екина и његове помоћнице Џилијан. И оба пара пролазе кроз низ што симпатичних, што борилачких ситуација и то је то. При томе, сцене се мењају као да немају везе са претходном. То су такве промене расположења и тема, да је потребно најпре десетак секунди да се уопште сетите на шта референцира та сцена конкретно. Но, хајде да кажемо да финална битка није разочарала. И да кажем да ефекти нису толико лоши (мада их и није било богзна колико), а борилачке вештине сјајне, чак духовите и уз много акробације.

Едукативни моменат: Џилијан је рекла како разуме љубав између Шарлен и вампира јер се и сама заљубила. Истина јесте да ћемо боље разумети туђе емоције или ситуације ако смо их и сами искусили.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

exgirl (Small)Моја супер бивша девојка (My Super Ex-Girlfriend 2006) је љубавна прича која се дешава између Лука Вилсона и Уме Терман. Лук сазнаје да је његова нова девојка у ствари суперхерој који спашава Њујорк од разних недаћа. Међутим, он схвата да је не воли, иако је фасциниран њоме, те да воли своју колегиницу Ану Фарис. Зато је одлучио да раскине, али Ума то није добро поднела. Она постаје фатална претња и немајући куд, Лук је морао да удружи своје снаге са суперзликовцем Едијем Изардом, који има начин како да Уму лиши њених моћи.

Критички осврт: Ово је крајње симпатична пародија на Супермена, мада ту има и елемената других филмова, попут „Фаталне привлачности“. Глумци су заиста добро одабрани, а прича је духовита, забавна и слатка.

Едукативни моменат: Иако је Ума била била суперјунак у сваком погледу, нимало није била супер у односу са Луком. То само значи да неке вештине попут спретности, снаге или логичке интелигенције нису довољне. Потребан је и рад на другим вештинама.

Оцена наставника:

4(малко умањена)

gaslight (Small)Бетмен: Готам под гасним светиљкама (Batman: Gotham by Gaslight 2018) је тридесети дугометражни цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима које компанија „Ди-Си стрипови“ ради са филмским продуцентским кућама. У викторијанском Готаму, жене сумњивог морала убија Џек Трбосек. На место злочина увек прекасно стигне Бетмен и он покушава да одгонетне ко је убица. Проблем је у томе што ће у једном тренутку његов алтер-его Брус Вејн бити осумњичен, што ће компликовану истрагу учинити још тежом.

Критички осврт: Цртаћ је сасвим океј и има интересантну идеју, баш као и атмосферу, те врло дозирано уводи ликове у причу и не запоставља их до самог краја (што се обично дешава са споредним улогама). Режисер Сем Љу и сценариста Џејмс Криг одлучили су се да направе крими, а не хорор причу, па је лик Џека Трбосека морао да буде много више од манијакалног убице проститутки. И то је у реду, иако су његова убиства постала више „наменска“, а мање „предаторска“, те је убио и часну сестру што се у доброј мери коси са његовим уверењима. Но, добро, и у таквом случају неких јачих замерки на причу немам. Цртачи су добро обавили посао, мада су женски ликови махом слични међу собом и да немају различите фризуре тешко да бих разликовао једну универзалну лепотицу од друге. Сцене туча су добро одрађене, али не и друге акционе сцене, посебно не оне са пуцањем.

Едукативни моменат: Бетмен је, без обзира на све препреке, као што је убиство сведока, недостатак боље опреме за форензику и боравка у затвору, остао доследан свом циљу и на крају пронашао убицу. Врло често ће нам се на путу остварења циља испречити препреке, а ми треба да будемо истрајни попут Бетмена.

Оцена наставника:

4(онаква некаква)

doom (Small)Лига правде: Проклети (Justice League: Doom 2012) је тринаести цртаћ горепоменутог серијала. Суперјунаци су зауставили банду Ројал Флаш која је користила напредну технологију да би опљачкала дијаманте из трезора. Међутим, чак ни чланови банде нису знали одакле им та технологија, али оно што је суперјунацима свакако било јасно је да је нова претња на видику.

Критички осврт: Сасвим је добра епизода, интересантна и открива слабости суперјунака који иначе изгледају неправедно надмоћни у односу на своје противнике. Битке су добро уклопљене и маштовите колико је то већ било могуће, а свакако да ту фали малко мистерије. Но, режисерка Лорен Монтгомери је то надоместила интригама које се односе пре свих на Бетмена и његово увек проблематично понашање.

Едукативни моменат: На крају је чак и Супермен прихватио да мора да постоји некаква контрола његових моћи. Истина је да мора да постоји контрола било чијих моћи, односно овлашћења и рада, јер иначе би ствари могле да крену наопако. Чак и када верујемо да чинимо добро лако може да се испостави обрнуто, као у случају Чудесне жене у овом филмићу. Неко са стране ће другачије видети ситуацију и уочити пропусте које сами нисмо запазили.

Оцена наставника:

4(много иде на тројку)

kriza (Small)Лига правде: Криза на двема Земљама (Justice League: Crisis on Two Earths 2010) је седми цртаћ у серијалу. На алтернативној Земљи Лекс Лутор је праведник, али губи битку од синдиката криминала, који чине суперхероји. Зато је он успео да изуми направу која прави портал ка другој, нашој Земљи. Тамо је убедио суперхероје да му помогну и они одлазе – сви, осим Бетмена. Међутим, и Бетмен ће морати да им се придружи када буде видео да, попут Лекса, и зликовци могу да уђу у његову димензију.

Критички осврт: Ова епизода бави се паралелним димензијама и у доброј мери је поставка очекивана, али је ипак интересантна. Ако ни због чега другог, а оно зато што су суперхероји добили себи равне противнике; своје злокобне дупликате. Мотиви ликова су добро одрађени, као и њихове дилеме и личне филозофије. Има овде памети и сасвим солидне акције и ово је једна врло озбиљна, студиозно урађена прича.

Едукативни моменат: Кћерка председника државе из друге димензије је рекла како смо увек јачи када чинимо праву ствар. И то важи и у нашој димензији, такође.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 90

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lilo--stitch (Small)VЛило и Стич (Lilo & Stitch 2002) је Дизнијев цртаћ о ванземаљцу Стичу, кога је створио зли геније и такође ванземаљац Џумба. Непредвидљивог Стича нису желели да задрже у Галактичкој федерацији, већ су га утамничили. Он се, пак, ослободио и украо један од свемирских бродова, побегао потери и завршио на Земљи, конкретно Хавајима. Пошто је командант федерације послао Џумбу да зароби и врати Стича, Стич је своју шансу видео у томе да га удоми мала девојчица Лило. Девојчица га је прихватила пуног срца, али мајушни ванземаљац не може против своје деструктивне природе, те задаје и Лили и њеној старијој сестри гомилу проблема и оне упадају у свемирске авантуре каквим се нису надале.

Критички осврт: Веома ми се допада како су изградили Лилин карактер. Она је девојчица са проблемом у понашању, а што је изазвано породичном ситуацијом. Њен проблем је погоршан тиме што је другарице одбацују и она на то узвраћа агресијом. Управо такву децу и срећемо у школској пракси. Сценаристи и режисери Крис Сандерс и Дин Деблоа ништа нису улепшали, али јесу дали бајковити приказ излаза из такве тешке ситуације. У реалности нисам сигуран да би кућни љубимац решио проблем, па макар то био и Стич, али сигурно јесте да је таквом детету потребан пријатељ и сва подршка коју му може пружити. Углавном, базиран на једној таквој тешкој животној причи малог детета и уз „зачин“ у виду неодољивог ванземаљца, на овај цртаћ не можете остати равнодушни. Он даје веома јаке емоције и важне животне поруке.

Едукативни моменат: У овом цртаћу охана, односно породица на хавајском, значи да нико не сме бити остављен или заборављен. Сасвим добра дефиниција породице и треба је примењивати. 🙂

Оцена наставника:

5(и још звездица)

matilda (Small)IVМатилда (Matilda 1996) је прича о девојчици (глуми је Мари Вилсон) која је рођена у породици која не мари много за њу. Отац Дени Девито (уједно и режисер) и мајка Ре Перлман су сувише заокупљени својим проблемима да би открили колико је Матилда паметна. Када су је напокон пустили да иде у школу, њен интелект је ипак уочила учитељица дивног карактера Ембет Дејвиц. Оно што ће Ембет тек открити о Матилди превазићи ће сва њена очекивања.

Критички осврт: Ох не, наново она глупост да је познато да људи користе мали део свог ума. Заправо, могуће је да Американци заиста користе само мајушан део свог мозга, али да ли је могуће да тамошњи режисери макар не прочитају нешто о томе пре него што проспу глупости у филму?

Јасно ми је шта је режисер Дени желео, али је толико поједноставио и екстремизовао Матилдину породичну ситуацију да она делује више нестварно него медиокритетски. У прилог бајковитости приче сведочи и то да су ликови потпуно бели или црни, попут добрих вила и вештица у бајкама. Директорка школе Пем Ферис тек делује бајковито. Она је права валкира која се гнуша деце и која је страх и трепет од кога деца вриште, а баца децу по школском дворишту као кладиво?!? Матилдине грубе шале према оцу су, најблаже речено, инфантилне и пре бих рекао да припадају неком плићем хумору. Да не помињем када је Ре скидала шешир (залепљен суперлепком) Денију у ресторану, те када су почеле да падају торте и сличне сластице по људима. До тада сам веровао да је та врста хумора превазиђена још пре пола века и да се задржала искључиво у лаганим Дизнијевим серијама. Но, ово је, очигледно, дечји филм, па га тако треба и третирати. И он свакако има добрих страна; глуму, емоцију, поенту и актуелност. И добрих сцена, попут оне када Пем тера малог Џимија Карца да поједе целу торту (данас Џими уопште није крупајлија као што је био као дете). И, напокон, све оно што сам навео као лоше стране филма, могу истовремено навести и као добре јер мора да се призна и аутору приче и аутору филма храбар и оригиналан приступ теми.

Прича је за неколико нијанси више развучена него што добар укус налаже, али има сасвим довољно авантуре и напетих сцена. Крај је срећан и у реду, направљен наивно као и цео филм, али ми ту недостају деца, односно Матилдини другари.

Едукативни моменат: Иако је застрашујућа особа, Пем је добро поентирала када је дала савет учитељици Ембет. Рекла је да даљина до које бацамо куглу зависи од нашег труда. Уколико уложимо више труда у децу, она ће даље добацити, да се спортски изразим. 🙂

Оцена наставника:

4(млака)

starfantom (Small)VЗвездани ратови: Епизода I – Фантомска претња (Star Wars: Episode I – The Phantom Menace 1999) је први од три преднаставка трилогије „Звездани ратови“. Филм започиње уводним текстом у коме се наводи да немири потресају Галактичку републику. Kао одговор на увођење пореза одређених трговачких путева, Трговачки савез организовао је блокаду ратних бродова око планете Набу. Врховни канцелар Финис Валорум (Теренс Стамп) је послао два џедаја витеза – Kвај Гон Џина (Лијам Нисон) и његовог ученика Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор) на преговоре са Трговачким савезом како би се блокада завршила. Међутим, блокада је само део великог плана и тајанственом вођи није у интересу да се она прекине. Зато два џедаја нису ни успела да преговарају већ су готово одмах увучени у борбу која неће јењавати до краја филма.

Критички осврт: Оно што ми се највише допада у овим преднаставцима је што џедаја има више; ради се о времену пре него што су их истребили. Друго што ми се допада је обиље ванземаљских животних форми, много више него техничка решења, која су исто тако богата. Шта ћу кад сам биолог. 🙂 Но, морам признати да је она њихова рели или каква већ трка у средини филма заиста импресивна, тим пре што моћна возила изгледају некако сувише крхко, као да им мотори висе на кабловима. Корусант, планета-град, такође је импресивна. Специјални ефекти су исто тако сјајни.

Маска Реја Парка изгледа сувише ђаволико, тако да је он очигледан негативац у овој свемирској бајци. И то је управо оно што је био пун погодак овог наставка – одржао је дух бајке. Ту је и добро осмишљена политичка интрига, битка на више нивоа, чудовишта из дубина и авантура на неколико маштовитих локација (планета), те све то упаковано у једну добру причу. Само могу да похвалим. Посебно ми се допала битка између Лијама и Јуана с једне и Реја са друге стране, са све паузама због енергетског заштитног поља које се непланирано укључује, па су противници присиљени да се само мрско гледају. Заиста оригиналан приступ.

Едукативни моменат: Једно од учења џедаја је да се мисли на будућност, али не на штету садашњости. Свашта можемо у овој саги научити од мудрих свемирских витезова.

Оцена наставника:

5(наравно!)

Aotctpb (Small)Звездани ратови: Епизода II – Напад клонова (Star Wars: Episode II – Attack of the Clones 2002) је наставак претходног филма. Филм започиње уводним текстом који говори да је прошло десет година од инвазије на планету Набу коју је извршио Трговачки савез и да се Галактичка република налази пред распадом. Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) сада је ученик Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор), а бивши џедај витез гроф Дуку (Кристофер Ли) организовао је сепаратистички покрет против Републике. У исто време галактички сенат води дебате око креирања војске за Републику која ће помоћи џедајима против сепаратиста. Но, први задатак џедаја је да заштите сенаторку Падме Амидалу (Натали Портман) и бившу краљицу планете Набу, а која има мисију да подржи галактички сенат у доношењу нових амандмана који ће променити цео систем.

Критички осврт: Овај део ми је некако највише „легао“ од свих осталих преднаставака. Све ми се допада у овом филму. И авантура и акција, чак и љубавна романса између млађаног Хејдена и лепе Натали. Урађена је некако шекспировски, малтене кроз стихове. Нисам фасциниран Хејденовом глумом, али мора се признати да он јесте добар избор за улогу дечака који жели да буде одрастао и уважен. Он напросто зрачи тиме, чак и када не глуми. Другим речима, прави је петлић. 🙂 Што се акционих сцена тиче, не могу да се одлучим да ли је боља борба у прстену сатурнолике планете или авантура у творници робота. Ова потоња буквално личи на цртаћ, али су иначе све те опасне ситуације осмишљене јако креативно.

У овом делу саге има једнако политичких интрига као и у првом, али је прича мало замршенија. Ијан Макдиармид и даље вешто води политику са циљем који је већ познат, али се сада појављује Кристофер који баца ново светло на целу ситуацију. То је допринело да буде занимљивије, мада је сама прича могла да буде још виспренија. Но, и овако није лоша. И има заиста много детаља које је тешко пропратити за само једно гледање.

Едукативни моменат: Хејден је рекао и једну добру; некада морамо заборавити на понос и урадити оно што је потребно. Односно, некада неки посао мора да буде испред нас самих. Но, када успешно завршимо такав један посао, свакако ћемо бити поносни, па све дође на своје. 🙂

Оцена наставника:

5(два пута наравно!)

beyond (Small)III na IVИза (The Beyond 2017) је британски филм о томе како се у свемиру близу Земље појавила необична светлосна појава. Научници покушавају да открију о чему се ради, а подозревају да се иза те појаве крије ванземаљска интелигенција.

Критички осврт: У овом случају цео филм је урађен као документарац са научницима који дају интервјуе. До сада сам видео варијанте да је део филма урађен тако, а део као прави играни филм и ово је унеколико другачији приступ, те све изгледа реалније иако је прилично тврд СФ у питању. У ствари, изгледа да је аутор филма „ћапнуо“ са више страна и објединио у једну причу; црвоточина се појављује у сваком другом свемирском филму, роботи са људским мозгом у „Духу у љуштури“, а сфере су окосница серије „Ентерпрајз“ у оквиру франшизе „Звезданих стаза“. Нелеен Комиски проживљава авантуру сличну оној у филму „Контакт“ коју је доживела Џоди Фостер, а крај је једнак „Другој Земљи“. Ту још много тога може да се препозна. И прича изгледа као да је закрпљена од разних „крпа“ јер тек кад се заврши један проблем креће се на други и то свеукупно не изгледа лоше јер је колико-толико добро уклопљено, али не изгледа ни добро. Можда је аутор филма ипак могао да мало смањи доживљај; овако је убацио све чега се сетио и оптеретио је причу. Крај је развучен више него што добар укус налаже, али ми се на самом крају допадају еколошке поруке које филм шаље. Са друге стране, наука је приказана у доброј мери као неетичка.

Глума је изузетно добра и глумци су заиста били убедљиви у својим улогама. Џејн Пери пре свих, морам рећи. Специјални ефекти нису лоши, мада нису претерано ни били захтевни.

Едукативни моменат: Џејн је сликовито објаснила како научници уче о неким феноменима који су нам тешко доступни. Она је рекла да је то као када хоћемо да видимо шта је иза веома великог зида. Да бисмо видели, морамо много да скачемо, али нећемо моћи да видимо све што нас занима. Ипак, са сваким скоком добијамо све више информација. Ово је заиста добар опис, а показује колико труда научници улажу да би нешто сазнали и то свакако треба утолико више ценити.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

princeza Marsa (Small)IПринцеза Марса (Princess of Mars 2009) је Де-Ве-Де адаптација романа Едгара Рајса Бароуза. Овог пута радња се дешава у садашњем времену и Антонио Сабато Јуниор је главни лик Џон Картер. Он је амерички војник на задатку у Авганистану и током једне акције задобио је тешке повреде. Његови надређени су били убеђени да он неће преживети ноћ, али то их није спречило да га телепортују на егзопланету Марс, за коју су веровали да је насељена интелигентним животом. И одиста, Антонио се и сам уверио у то и доживео авантуру живота.

Критички осврт: На самом почетку је нарација која је потпуно беспотребна и глупа, а потом Антонио са поменуте нарације прелази на дијалог који је још глупљи и који има циљ да нам покаже да су амерички војници преко потребни у земљама у којима ратују. А онда следи „Рамбо“ акција, уз то потпуно неуверљива. Цео тај почетак је био довољан да ми буде јасно какав филм ћу одгледати. И није ме изневерио. 🙂 Режисер Марк Аткинс је покушао да рационализује причу, па је сам пренос главног јунака на Марс другачији, а и то није наш Марс него неки други. Међутим, чак и ако занемаримо да се оригинална прича високо цени чак и међу факултетским професорима престижних светских универзитета, ове измене свакако нису најспретније могуће јер је потпуно нејасно како је америчка војска спасила Антонија од сигурне смрти и послала га дубоко у свемир.

Радња можда није толико нединамична, колико има празног хода. Највећи проблем са њом је што је бесциљна. Све се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. У ствари, зна се; иде ка потпуно бесмисленом крају са потпуно неуверљивим мачевањем. Специјални ефекти су нискобуџетни, а такве су и маске ванземаљаца. Рецимо, када су очигледно компјутерски генерисане двоножне животиње ходале преко пустиње, нигде се није подигло ниједно зрнце песка или прашине (тек касније су се тога сетили, па убацили и тај детаљ). Акција је сасвим неинвентивна; на свемирској летелици су хуманоиди, а са тла пуцају таркови (ванземаљци са кљовама) и меци се одбијају о каросерију летелице. Или пуцају на џиновске пауке или џиновске летеће пауке. И то је то. Како би целу причу, која је слаба, учинио колико-толико атрактивном, Марк је неке детаље пренео из суперпознате саге „Звездани ратови“, па је тако Антонија прогласио џедајем, а главни тарк је прилично задригао и помало подсећа на Џабу Хата. Има ту и „Тоталног опозива“ и којечега, али све је то залуд.

Антонијев задатак у овом филму је био врло једноставан и то није била глума, пошто човек не зна. Требало је само да покаже извајане бицепсе и по коју тетоважу и то је коректно урадио. 😀 Сама принцеза Трејси Лордс је била боља од Антонија, али то и није богзна какав комплимент. Сви су бољи од Антонија. 😀 Углавном, Трејси је неутешно седела у кавезу од лагане трске из кога је могла да изађе када год је желела. Мислим да су шипке на справама у дечјем игралишту мање размакнуте од овога. Но, то је тек деличак наивних момената у филму и тек мајушан део лоших ствари.

Едукативни моменат: На самом почетку Антонио је рекао једну мудру: да много тога можеш рећи о човеку према ономе шта ради. Ваистину можеш. 🙂

Оцена наставника:

1(правцијата)

the-fly-movie-poster (Small)VМува (The Fly 1986) је римејк истоименог филма из 1958, а снимљен је према краткој причи Жоржа Ланжелана. Прича почиње тако што се на једном скупу упознају научник Џеф Голдблум и новинарка Џина Дејвис. Он јој обећава причу о изуму који ће променити свет и она, након кратког нећкања, прихвата да оде са њим у његову лабораторију. Тамо се заиста уверила да је Џеф говорио истину. Наиме, приказао јој је уређај за телепортацију. Уређај још увек није био усавршен јер још увек није могао да телепортује жива бића, па је Џеф предложио да Џина прати даљи рад на овом изуму. Ускоро је он успео да телепортује бабуна, а потом и себе самог. Међутим, у овом потоњем случају, у капсули за телепортацију умувала се и једна мува.

Критички осврт: Џеф можда није класичан холивудски лепотан, али има невероватну харизму и ову улогу је одрадио сјајно. Уз њега, његова бивша супруга Џина је изгледала као осредња глумица, а можда то заиста и јесте.

Критичари су целу ову трагедију главног јунака видели као метафору за сиду. Сам режисер Дејвид Кроненберг је видео ширу слику; као било какву болест, рак, рецимо (што је и Џеф поменуо у једној сцени филма), као и процес старења. Према мом мишљењу та метафора није у потпуности успешна јер се болесни људи не претварају у чудовишта, мада неких аналогија има. Било како било, причу свакако треба видети јер је добро испричана.

Едукативни моменат: Научно гледано, цела прича „пије воду“ донекле. Ако се мува стопила са Џефом као други организам, зашто то нису урадиле и небројене бактерије, које су такође организми? Џеф је рекао да процес захтева чистоћу управо због муве, али би услови морали да буду и више од тога, чак стерилни, ако узмемо у обзир и организме које не видимо, а има их око нас и то много. Но, чак и да се средина довољно стерилише да бактерија око Џефа нема, биће их у самом Џефу. Немогуће их је избећи јер бактерије насељавају разне средине.

Оцена наставника:

5(добра једна)

farenhajt (Small)VФаренхајт 451 (Fahrenheit 451 1966) је филм рађен према истоименом роману Реја Бредберија. Ради се о дистопијском будућем друштву у коме главну реч воде ватрогасци и који спроводе стриктан закон да нико не сме да чита књиге. Уколико неко неког пријави да поседује књиге ватрогасци долазе, заплењују књиге и спаљују их на температури од 451 степена Фаренхајта. Ипак, постоје људи који не желе да се одрекну читања и сакривају књиге где год могу. Филм прати ватрогасца Оскара Вернера, који ће променити своје ставове у вези са тим колико су књиге лоше и тако сам постати мета својих колега ватрогасаца.

Критички осврт: Овај филм (и књига, наравно) је више од идеје. То је читава филозофија чија актуелност не престаје. Залуђеност медијима, маргинализовање образовања, бесмисленост бирократије, плитки разговори на ТВ-у, недостатак емпатије и многе друге проблеме добро истакнуте у филму можемо препознати у нашем окружењу. Све је то приказано кроз причу једног човека, без уводне нарације и сличних објашњења и то је урађено сасвим добро. Сама прича је приказала све што је потребно. Дијалози изгледају прилично смирени и рационални, али су кроз њих глумци ипак успели да дочарају много емоција. И иако тадашња критика није била наклоњена Џули Кристи, ипак сматрам да је добро одрадила обе своје (дијаметрално супротне) улоге и била уверљива довољно да се стекне утисак да се ради о две различите особе.

Оно што ми се највише допада у овом филму је што друга страна, она која уништава књиге, није представљена банално. Она има своје гледиште које на први поглед има и смисла и аргументе, мада је јасно да је у питању чиста демагогија. Управо као и у животу и целу ту идеологију лако можемо препознати у односу власти према народу. Крај је потпуно сулуд и апсолутно нема покрића у здравом разуму, али има много шарма и пре свега маште да се уопште осмисли.

Верујем да су и књига и филм утицали на многа каснија остварења која се баве дистопијским друштвом будућности. Рецимо, прва асоцијација ми је „Еквилибријум“ из 2002, али има таквих још. У сваком случају, ово јесте добар узор који ваља следити.

Едукативни моменат: Кирил Кјузак је навео разлог да су књиге лоше јер чине људе несрећним. А то је зато што људи читају о животу какав не могу да имају. У ствари, у томе је њихова вредност; да научимо да замислимо, односно створимо слику о нечему што искуствено не знамо. На тај начин стичемо способност да речи претварамо у слике и обратно.

Оцена наставника:

5(дакако)

LoTR-Fellowship-of-the-ring (Small)VГосподар прстенова: Дружина прстена (The Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring 2001) је први део саге рађене према књизи Џона Роналда Руела Толкина. У измишљеној средњој земљи, где живе вилењаци и патуљци барабар са људима, зли чаробњак Саурон (Сала Бејкер) наново, после много стотина година, постаје претња свима. Саурон је владао уз помоћ прстена који му је, у древној бици, одсекао (заједно са прстима) млади принц Исилдур (Хари Синклер). Прстен је након тога био изгубљен, макар две и по хиљаде година, а онда га је нашло биће Голум (Енди Серкис), а потом је припао хобиту Билбу Багинсу (Ијан Холм). Међутим, чаробњак Гандалф (Ијан Макелен), који је дошао у посету свом пријатељу Билбу, открио је да овај има прстен. Знајући да је тај комад накита веома опасан и да привлачи неслућено зло, он ангажује Билбовог сестрића Фрода Багинса (Елајџа Вуд) да овај однесе прстен вилењацима. Испоставља се да то није довољно и да прстен мора да се однесе до вулкана у коме га је Саурон и направио и да се тамо једном заувек уништи. И тог задатка се Фродо прихватио, а овај пут добио и пратиоце раде да га заштите на том опасном путовању. И тако се направила дружина прстена.

Критички осврт: Познато је да овај филм и читава сага веома успешна. Моје неко виђење је да је то зато што је прича постала снажна попут легенде, а таквим су је направили аутор књиге и аутори овог филма. Некако су сваком догађају дали на важности, као и ономе ко је у догађају учествовао (без обзира да ли је херој или није), а предмети произашли из тих догађаја су постали праве реликвије. Наравно, прича је, уз то, и добра, праћена богатом продукцијом, импресивним специјалним ефектима (мада не савршеним јер се понегде види анимација) и сјајном фотографијом. Глумци су били на висини задатка, тако да ниједан сегмент филма није пао.

Оно што причу чини лепом је њена наивност (почевши од помпезне нараторке), те она више личи на бајку него на епску фантастику. Томе доприноси и љубавна романса између главног баје и (наравно) принца Вига Мортенсена и лепотице и (наравно) принцезе Лив Тајлер, која касније (у наставцима филма) постаје увек интригантни љубавни троугао, а већ у овом наставку личи на Шекспирово дело, пошто двоје заљубљених припадају различитим световима. Свеукупно, ова прича више наликује на древни филм „Чаробњак из Оза“; има тај манир, наивну црту и нежну емоцију. Уз једну добру дозу и авантуре и акције, ово је свакако кандидат за ремек-дело фантастичног жанра.

Едукативни моменат: Чаробњак Гандалф је имао одличну реплику када је Фродо изјавио да је боље да је Голум био убијен. Рекао је да неки људи који живе заслужују смрт, али и неки људи који умиру заслужују да живе. Да ли овим потоњима то можемо да дамо? Такође је рекао још једну мудру, а то је да ми само можемо да одлучујемо шта ћемо са временом које нам је дато. Када већ одлучујемо, треба да одлучујемо мудро и да лепо проживимо то време, а да баталимо питања живота (и смрти) других људи.

Оцена наставника:

5(лепа једна)

spawn (Small)IIСпоун (Spawn 1997) је филм рађен према истоименом суперхероју из стрипа. Њега тумачи Мајкл Џај Вајт и он је агент организације која примењује врло екстремне мере у својим тајним операцијама. Пошто се Мајклу не допада што том приликом страдају и цивили, он жели да се пензионише. Међутим, његов шеф Мартин Шин је склопио пакт са ђаволом и добио је задатак да убије свог најбољег агента. Он то и чини, а ђаво сада склапа договор са Мајклом (који је завршио у паклу) да предводи његову паклену армију против небеске. Но, да би то учинио, мора најпре да изазове апокалипсу. Зато га ђаво васкрсава као свог супермоћног демона Споуна.

Критички осврт: Акција није толико лоша, али су прве акционе сцене сувише збрзане и замка за Мајкла сувише наивна, а ваљда како би се што пре прешло на ствар. И поједини делови главног дела филма су збрзани јер је све подређено акцији, а читава радња је већ виђена и то заиста много пута. Уз већ испричану причу, ту су суперхерој из пакла (који је, у ствари, добар), његов претходник Никол Вилиамсон (који је правио исте грешке као и он, па је сада мудри саветодавац), као и зли кловн (какав би другачији био?). Дакле, ликови које смо већ имали прилике да видимо у неким другим улогама, односно филмовима. Кловн је онај зликовац који прави пошалице у исто време док чини зло и то је толико пренаглашено, да временом постаје монотоно.

Има ту и наивних момената, а мотиви ликова су понекад нејасни. Рецимо, нејасно је зашто је Мартин прихватио понуду кловна да му се детонатор за бомбу угради уз срце, како би се бомба активирала када то исто срце стане. Замисао и јесте била да се бомба свакако активира, што значи и да Мартин мора да умре. С обзиром на то да је планирао да загосподари светом (а који би мотив други имао?) некако смрт не иде уз те планове. Углавном, сплетке које су сценаристи смислили, могле су да буду и виспреније или макар уверљивије. Но, и ако сплетке нису виспрене, нарација је тек прилично глупава. Врхунац је када наратор објашњава шта ће се у наредним сценама дешавати са главним јунаком и какав ће то емотивни ожиљак оставити на њему. Финална битка је праћена и слабим специјалним ефектима, а бојим се да се у њој свака логика губи. И не знам шта је мање логично: сама битка, слабост сатане и његове многобројне војске или поступци свих актера у њој.

Нису сви специјални ефекти слабашни и свиђају ми се они који су у вези са Споуном и његовим моћима. Огртач је врло кул, што би рекли клинци. У ствари, овај суперхерој ми се веома допада; има несвакидашњу и врло маштовиту опрему са којом може да ради заиста свашта и која се понаша у складу са његовим што потребама, што инстинктима. Речју, ово је суперхерој који има изузетан потенцијал, потпуно неискоришћен у мање него осредњем филму.

Едукативни моменат: Што би рекао Никол сваки избор има своје последице. Зато бирајте мудро.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Лако Је Критиковати 78

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

deatgasm (Small)Смрторгазам (Deathgasm 2015) је хеви метал прича о момку Мајлу Которну, над којим је старатељство преузео његов ујак, пошто му је мајка ухапшена. Ујак, као и његова супруга и син, а и вршњаци у школи, немају слуха за Мајклова интересовања, те је принуђен да се дружи са двојицом „гикова“. У то неко време упознаје још једног металца и проблематичног дечка Џејмса Блејка, који га одводи у опасну авантуру упада у кућу бивше метал звезде Стивена Јера. Стивен им даје плочу и заветује их да је чувају животом. Испоставља се да плоча није битна, већ ноте исписане на пергаменту који се налазио у омоту. Те ноте су написане за тзв. мрачну химну, која, када се одсвира, призива демоне.

Критички осврт: Већ ми се анимација у уводној шпици допала, а како је кренула прича, филм је само наставио да ми се допада. Овај филм, према поджанру, припада класичном слешер филму и, самим тим, веома је гадан и бруталан, те га не бих препоручивао свакоме. При томе, ефекти су сасвим солидни, те то појачава такав утисак (мада има претеривања, што је и очекивано, па је тако дилдо постао врло ефикасно убојито оружје). Прича је, такође, класична и не нуди много новог, тим пре што за метал музику влада мишљење да је сатанистичка. Међутим, шмек овог филма је, некако, занимљив, а радња је динамична и држи пажњу. Има ту чак и врло разрађених односа, посебно између Мајла, Џејмса и Кимберли Кросман, тако да то није само хорор прича.

Нисам љубитељ метал музике и нисам довољно упућен у тај музички правац, тако да не могу да судим да ли ће овај филм задовољити очекивања фанова, али мени личи на нешто што би поклоници такве музике очекивали. Моја очекивања су више него испуњена, а томе су допринеле, пре свега, форе у филму које уопште лоше нису. Јасно је било да ће аутори филма навијати за метал и идеју водиљу овог музичког покрета, па су више него што је требало пародирали своје „архинепријатеље“ загрижене хришћане. Алузија на Бафи, убицу вампира, кроз улогу Кимберли, значајније је боље одрађена.

И крај је добро одрађен и ван клишеа, тако да главни јунак није урадио оно што је било потребно да заустави демона, већ је нашао алтернативно решење. И то је у складу са метал музиком која јесте неки вид алтернативе.

Едукативни моменат: Метал ће се некоме допасти, некоме не, али је значајно да чујемо што више музичких праваца и дамо шансу сваком од њих. Оно што ми имамо, а то је естрада са баналним стиховима и поједностављеном музиком свуда око нас и у неограниченим количинама на свим медијима, дефинитивно је лошије чак и од напада призваних демона. 🙂

Оцена наставника:

4(може, заиста)

shatterbrain-the-resurrected (Small)Васкрсли (The Resurrected 1991) је филм познат још по два назива: „The Ancestor“ („преци“) и „Shatterbrain“ (сложеница која би значила „разбијен мозак“). Причу прича приватни детектив Џон Тери. Њега ангажује Џејн Сибет да открије којим мистериозним послом се бави њен супруг Крис Сарандон. И Џон открива да се Крис посветио окултним и веома опасним стварима.

Критички осврт: Ово је спој кримића, какви су се давно снимали (са све нарацијом која прати мисли детектива Џона), и хорор приче. И већ од почетка је било јасно да је тај спој био успешан. Но, то не значи и да су идеја и прича једнако добре. Мистерија је за овакав филм од виталног значаја, а у конкретном случају није довољно интригантна. Има премало умешаних ликова и мало тога се заиста дешава, а и довољно је дато информација да се наслућује исход, тако да се постиже контраефекат. Наместо да буде узбудљиво, дешавање је монотоно јер све време круже око исте ствари, попут крагујевачке кише. Након целог једног сата неко од ликова је прокоментарисао како постаје све занимљивије. Можда је и постало, али с обзиром на то колико је било „занимљиво“ пре тога, то и није баш био неки успех. 🙂

Глума је за неколико нијанси више мелодраматична но што би била права мера. Ликови су сасвим класични, стереотипи и не претерано занимљиви. Детектив Џон је, очекивано, заводник, а његов клијент Џејн лепа жена, тако да је сензуална тензија између ова два лика била неизбежно опште место. Општих места има још. Осим мелодраматичне глуме, има и мелодраматичног претеривања у појединим сценама, али ништа што бих истакао као озбиљнију ману. Оно што ме фасцинира у овим филмовима је како протагонисти увек отворе древни дневник тако да виде тачно оне стране које су кључне и прочитају оне делове текста који резимирају све што је значајно за тему. Волео бих да сам ја имао ту способност док сам полагао испите на факултету из гломазних књига. 🙂

Продукција и специјални ефекти нису превише лоши, тако да, са осредњом причом, у збиру дају и осредњи, прилично досадњикав филм. У ствари, осредњи који иде ка лошем јер је крај у доброј мери руинирао и оно мало пристојне приче.

Едукативни моменат: Џон је исценирао догађај који се није десио, како би Џејн „поштедео истине“. Није желео да је повреди. Људи кажу да истина боли. И те како уме да заболи. Упркос томе, нисам сигуран да је лаж боље решење и да ћемо тиме поштедети или заштитити другу особу. Ако се одлучимо да будемо поштени према њој и да јој саопштимо (болну) истину, треба да нађемо и прави начин и праве речи да то учинимо.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

bang-bang-baby (Small)Бенг бенг бејби (Bang Bang Baby 2014) је канадски СФ мјузикл. Џејн Леви је девојка из малог града која сања велике снове о слави. Међутим, не може да оде у Њујорк јер не може да остави болесног оца Петера Стормареа. Тада се дешавају две ствари које јој мењају живот. У њихову варошицу залутао је популарни певач Џастин Четвин и набасао баш на Џејн. У исто време, из фабрике се излила супстанца која је изазвала мутације код свих варошана, због чега је читав градић смештен у карантин. Супстанца је утицала и на Џејн, али је она, свеједно, одлучила да се уда за Џастина, пошто се између њих двоје родила љубав.

Критички осврт: Овај филм је добио награду на Међународном филмском фестивалу у Торонту због „генијалног мешања жанрова, софистициране мешавине тонова и способности стварања сопственог чудног, трагикомичног и оригиналног света без жртвовања било каквог богатства у погледу приче, карактера и емоција“. Рекли су ученији познаваоци од мене, те ја могу само да се сагласим са њима. Тим пре што је филм заиста допадљив, има шарма и држи пажњу све време, па и када су музичке нумере у питању. Наиме, често је музика у мјузиклима безлична и напорна, али то у овом филму није случај, иако су у питању „хитови“ од пре пола века. И морам да похвалим Џејнину глуму која је, заиста, маестрална.

Едукативни моменат: Петер није дозволио Џејн да оде у Њујорк на музичко такмичење. Зато је остала у свом граду, да би налетела на свог идола Џастина, кога је, сада, могла лично да упозна. Да је отпутовала, то јој се не би десило, а на такмичењу, можда, не би ни остварила успех. Пропуштене прилике нису смак света и никад не знамо колико и каквих нових прилика отвара нека пропуштена.

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

nightfrediosveta (Small)Страва у Улици брестова 2: Фредијева освета (A Nightmare on Elm Street 2: Freddy’s Revenge 1985) је други наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Снови више нису довољни за њега и он жели да уђе у реалан свет. Да би то остварио, потребно му је тело Марка Патона. Он прогони и излуђује момка у сновима, а на јави убија људе из његовог окружења. Ситуација кулминира на журки коју прави Маркова симпатија Ким Мајерс. Фреди је, напокон, ушао у стваран свет и сви могу бити његове жртве.

Критички осврт: Велика рупа у причи је убиство тренера Маршала Бела. Марк, малолетник, улази у ноћни клуб у коме се форсира фетиш кожне одеће и још којешта, а без обезбеђења на улазу. Наручује пиво, које му бармен, без проблема, даје. Тренер, и сам обучен у кожни веш, „хвата“ га у неделу и води га у школску фискултурну салу да трчи за казну у пола ноћи. Маршал је и даље обучен у кожу, а понаша се као регуларан наставник. Фреди убија Маршала, а полиција налази момка како наг лута улицама и ради оно што је и тренер требало да уради – води га родитељима. Сутрадан полиција проналази искасапљеног тренера под тушевима у школи и нико не испитује случај, а и не повезују да су исто вече нашли тренеровог ђака у, најблаже речено, необичној ситуацији.

Филм има што нелогичне, што наивне моменте, али сама прича није лоша, баш као ни ефекти и глума, посебно двоје главних младих протагониста. Овде има мање „сањивих“ момената јер се збивање премешта у реалан свет, али и овако је испало сасвим солидно и доста другачије у односу на први део, што и јесте поента ако се, већ, снима наставак. Последња сцена најављује трећи наставак и то је у реду, али је сама сцена потпуно без везе, иако мотив понављања самог почетка филма идејно није лош.

Едукативни моменат: Иако Марк није веровао да му Ким може помоћи, она је то ипак учинила. Из тога следе два закључка. Први је да треба да тражимо помоћ ако не можемо сами да изађемо на крај са проблемом, а други је да не потцењујемо способности и могућности других људи. Ако ми не можемо да решимо проблем, то не значи да је он нерешив за све људе.

Оцена наставника:

4(заправо је реално између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

invaders_from_mars (Small)Освајачи са Марса (Invaders from Mars 1986) је римејк истоименог филма из 1953. Хантер Карсон је дечак који је, на ноћ метеорске кише, био сведок слетања НЛО иза брда у близини његове куће. Испоставило се да летелица припада агресивним ванземаљцима који од људи праве своје робове.

Критички осврт: Нисам још гледао оригинал овог филма, али какав год да је, не видим да је римејк унапредио причу. Заправо, овако приказана прича је врло танка. Идеја је слична оној из „Отимача тела“, само је реализована на нешто другачији начин и значајно сведеније. Радње готово да нема. Све време се Хантер и Карен Блек гањају са ванземаљцима и опседнутим људима, а касније то исто ради и војска на челу са генералом Џејмсом Кареном и то је то. Дакле, сценарио ми се не допада, али много више ми се не допада режија. Има и превише наивних сцена, као када дечак Хантер бежи из свемирског брода. И малтене свака сцена у филму је што наивна, што небулозна, што бесмислена.

Још да додам да је глума неопозиво језива, односно неуверљиво мелодраматична. Ванземаљци мало поправљају утисак у том смислу што су занимљиво осмишљени, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Хантер је видео да ванземаљци као гориво користе бакар, па су искористили бакарни новчић како би покренули њихово оружје. Ми, највероватније, нећемо доћи у ситуацију да користимо ванземаљско оружје, али ће нам познавање хемије често добро доћи у свакодневном животу. За лако учење хемије посетите сајт „Штребер“. Хемију сам, иначе, правио ја. 🙂

Оцена наставника:

1(без поправног)

bladetrinity (Small)Блејд: Тројство (Blade: Trinity 2004) је трећи наставак о полувампиру Блејду (Весли Снајпс) који има све моћи вампира, а ниједну слабост. Пошто му, у једној акцији, гине помагач Крис Кристоферсон, Блејда проналази нова екипа за лов на вампире и они заједно крећу да им дохакају једном заувек.

Критички осврт: С обзиром на то да је Блејд супериорнији у односу на друге вампире, као и у претходна два наставка, и овде је било потребно да му се пронађе адекватан противник. И зашто то не би био први и најмоћнији вампир од свих? Проблем је што је овакву, једноставну поставку, сценариста (и уједно режисер) Дејвид С. Гојер додатно закомпликовао, што не би било лоше да, успут и нажалост, није изгубио смисао. Наиме, вампири спроводе неколико паралелних планова, који су у супротности један са другим, па, тако, траже моћног противника за Блејда, а истовремено реализују план преко полиције како да му сами дохакају. Такође, приче се одвијају независно једна од друге и гледе радње, па полиција час јури Блејда, час је потпуно изостављена у филму. Филм има заиста много рупа, па је појављивање Џесике Бил, Крисове кћерке, у колизији са Крисовом животном причом и мотивом да се бори против вампира јер су му они побили целу породицу (што је објашњено још у првом делу саге).

Весли је неспорно заиста фаца и потпуно су непотребни „напуцани“ моменти, попут успорених снимака хода, који повремено и немају логике јер Блејд и екипа му, са све мачевима и стрелама, нормално шетају улицама у сред бела дана и нико не реагује. Дијалози су лишени сваког аргумента. Група која је ослободила Блејда веома очигледно поседује и вештину и кул технолошко оружје, да би их он назвао аматерима. Весли час говори Џесики да буде бесна јер су јој вампири побили другаре, час се нада да тај догађај неће утицати на њу. Речи које изговара Крис је гомила неповезаних фраза. Постоји и покушај да се у поједине дијалоге удене хумор, али крајње безуспешан. Зато су патетични моменти и општа места јако лепо уденути.

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а сами ликови су чисти стереотипи. Паркер Поузи, као главна негативка, толико предњачи у томе и толико је исфорсирана, да је потпуно неуверљива. Доминик Персел је незнатно бољи и аутентичнији, али и ти назови светли моменти у овом мрачном, вампирском филму не поправљају утисак значајније. Ово је дефинитивно најслабији наставак у трилогији. Томе доприноси и више него сиромашна радња, са акцијом већ виђеном у претходна два наставка. Дејвид је желео нешто ново, па је занемарио причу о Дракули и тиме се понадао да му прича неће бити класична. А да она то ипак јесте, довољно је рећи да су Доминика пронашли у древној гробници – пирамиди у Сиријској пустињи.

Једино што могу да кажем у прилог филму је да је акција на нивоу претходних наставака, дакле сасвим солидна (мада већ поменух да је уједно и већ виђена), као и глума (углавном) и да је динамика добра. То не значи и да нема празног хода у филму јер има непотребних сцена.

Едукативни моменат: И овде имам сличну поуку као за филм о Фредију. Иако Блејд није веровао да ће му Џесика и њено друштво помоћи, они су ипак били кључни да победи Доминика. Погрешио је у две ствари: потценио их је пре него што је видео шта све могу и није желео помоћ, иако је свака помоћ добродошла. Ми не би требало да правимо исте грешке.

Оцена наставника:

1(на двојчицу)

rotor (Small)Р.О.Т.О.Р. (R.O.T.O.R. 1987) је филм о научнику каубоју који спрема пројекат за будућност. Ради се о роботу полицајцу који ће ефикасно спроводити закон налик на судију Дреда из стрипова. Међутим, амбициозни политичар је извршио притисак да се пројекат покрене пре времена. Научник није пристао на то, али његов асистент јесте. Испоставило се да је прерано покренут пројекат имао фаталну грешку, те је, наместо суперполицајца, постао манијакални психопата.

Критички осврт: Аутор филма (три у један: сценариста, режисер и продуцент) одлучио је да промовише америчку фолк културу, што кроз начин облачења, што кроз стил живота главног научника и предмете у његовој кући, што кроз музику. И то је у реду, али нисам љубитељ. Дакле, филм није, што се мене тиче, могао да добије симпатије због тога, али је, ипак, могао да добије позитивне бодове на причу или оригиналност или било шта друго. Проблем је у томе што ничег, од тог „другог“, нема.

Продукција је баш лоша, толико да су модрице на лицу очигледно урађене сенком из козметичког сета даме која је кренула у ноћни провод. Чак се и сјаје. 🙂 Тако да се добија ефекат да повређени научник више личи на неког екстравагантно напудерисаног манекена. 🙂 Тај научник, иначе, прича полицији шта се десило и његова прича почиње буквално као школски писмени рад из српског на тему „Пролеће у мом крају“. Прича је јефтинија, лошија и ступиднија верзија, односно микс „Робокапа“ и „Терминатора“. И не само да је неоправдано развучена, већ нема ни фокус, те има споредна (крајње небитна, непотребна и нелогична) дешавања. Тако, на пример, научник зауставља криминалце да оробе минимаркет довољно вешто као какав детектив, а жена, коју су узели као таоца, бори се попут нинџе. У филму постоји и неки покушај животне филозофије, научног објашњења и хумора, али све побројано је само на покушају и остало. Дијалози у филму су потпуно баљезгање, а филм јесте дефинитивно смешан, али не због хумора. Туче су, рецимо, толико смешне да би их деца извела уверљивије. Крај је толико глуп да је то јако тешко описати, почевши од тога како су дохакали роботу, па надаље. О нелогичностима и недоследностима током целог филма не треба ни писати.

Осим лоше продукције и приче, лоша је и глума и рекао бих да нити један од глумаца није остварио неку помена значајну каријеру. У филму се појављује мање позната глумица Џејн Смит, за коју бих рекао да је мушкарац. Има потпуно мушку физиономију и грудни кош. Ипак, у филму се облачи женствено, све до тренутка док није обукла црну поткошуљу. И то је у реду и није необично ни у свету филма, ни у реалном свету, али јесте чудно што је њен глас надсинхронизован, односно глас је позајмила друга глумица. И још неким глумцима позајмљени су гласови, из већ неког разлога. Но, шта год био разлог, свеједно утисак о филму није поправило.

Едукативни моменат: Научник је рекао да је једина разлика између хероја и зликоваца износ накнаде коју узимају за своје заслуге. Мисао звучи мудро, али то, ипак, није. Ако размислимо, биће јасно да то није једина разлика између поменуте две групе људи. Када дефинишемо неки појам (у овом случају тако што правимо разлику), свакако треба да то учинимо што једноставније, али није добро ни сувише поједноставити јер ризикујемо да будемо или непрецизни или нетачни.

Оцена наставника:

1(читај: нула)

nakedmar (Small)Наг (Naked 2017) је римејк шведског филма из 2000. На дан венчања, Марлон Вејанс се пробудио го у поквареном лифту. Он некако успева да дође до одеће и до телефона, те сазнаје да га сви већ увелико чекају на церемонији. Он не зна како се нашао у тој ситуацији, али му убрзо постаје јасно да је упао у временску петљу и да се изнова и изнова го буди у истом лифту. Све указује да ће се све завршити онда када успе да се венча. Међутим, то није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Дана мрмота“ и уопште није лоша. Прича је готово од почетка необична, луцкаста и интригантна. Макар до пред крај. Сам крај је урађен као и у свакој класичној америчкој лаганој и питкој романтичној комедији. Ликови јесу стереотипи; на пример, Денис Хејсберт је презахтевни таст, а Лорета Дивајн простодушна мајка. Без обзира на то, занимљиви су јер су смештени у контекст интересантне приче, а и ситуације у којима се ликови налазе су луцидне. Марлон има моје симпатије као глумац, а и лик који тумачи је симпатичан јер је ведар, живописан, опуштен и – наставник. 🙂 Таквим атрибутима могу да опишем и филм, који је далеко од неког квалитетног остварења, још даље од уметничког, али је лаган и забаван и сигурно вам неће бити досадан.

Филм има наивних момената као када Марлон игра са бандом мотоциклиста, али ништа неопростиво. Такође, след догађаја ми није увек логичан, али са оваквом темом мале су шансе да све буде перфектно временски одређено.

Едукативни моменат: Марлон је изрекао очајан брачни завет јер није био припремио шта ће рећи, већ је импровизовао. Логично је да очекујемо да ће он, као наставник, рећи нешто много виспреније, али, ипак, то није био случај. Ма шта год радили и ма колико год вешти били, увек ћемо боље урадити посао ако се припремимо. Импровизације су, некада, решење, али је много боље када смо припремљени.

Оцена наставника:

4(у деминутиву)

flightdragons (Small)Лет змајева (The Flight of Dragons 1982) је цртаћ рађен према роману „Змај и Џорџ“ из 1976. Говори о свету у коме логика, односно наука побеђује магију. Зато су тројица браће чаробњака, како би сачувала оно мало магије што је остало, одлучила да се повуку у скривено магично царство. Њихов четврти и зли брат није сагласан са овим планом и одлучио је да искористи своје моћи да корумпира људе и наведе их да сами себе униште. Да би га спречили у томе, браћа не могу да зарате са њим, али могу да му отму црвену круну и тиме и његову моћ. У ту мисију зелени чаробњак природе шаље витеза, змаја и потомка легендарног хероја који живи у будућности. Тај потомак је човек од науке, али воли да машта и то највише о змајевима. У свету магије, у који га је увео зелени чаробњак, добио је прилику да и сам постане змај.

Критички осврт: Да ли је писац књиге Питер Дикинсон био инспирисан „Господарима прстенова“ заиста не знам, али радња има много сличности. Такође, мали вилењак, члан дружине, неодољиво подсећа на хобита. Радња, дакле, има шмек поменутих „Господара“, али је значајно једноставнија. Но, то не умањује њену вредност, напротив. Поставка је баш добра и на њој се изградила веома лепа, занимљива и добро анимирана (посебно за оно време) бајка, која шаље добре поруке. Крај је веома сличан Дизнијевој „Успаваној лепотици“, али некако верујем да овде није био циљ копирати друге бајке, већ алудирати на њих како би се истакла поента. И у томе се успело. Још да додам да су дијалози прилично виспрени. Цртаћ који заиста вреди, па и после оволико времена.

Едукативни моменат: Зелени чаробњак је рекао да да би човек достигао недостижно, мора да постоји магија као надахнуће. Ако магију заменимо маштом, ова мисао више није тако магична, колико је мудра. 🙂

Оцена наставника:

5(са, макар, два плуса)

captain underp (Small)Капетан доњи веш: Први епски филм (Captain Underpants: The First Epic Movie 2017) је цртаћ о два дечака који воле да збијају шале и да цртају стрипове. Један од стрип јунака којег су осмислили је и Капетан доњи веш који је пародија на Супермена. Директор школе у коју иду нема слуха за њихове активности и по сваку цену жели да их улови у несташлуцима и на основу тога казни. И успева му, а казна коју им је доделио је да иду у одвојена одељења. Дечаци не желе да се одвоје и успевају да хипнотишу директора и преобразе га у јунака из својих стрипова. Авантуре о којима су до тада само маштали, постале су стварност.

Критички осврт: Цртани је, безмало, сјајан и опчинио ме је од самог почетка. Анимација је необична, некако лежерна, а, опет, веома добра. Форе су сјајне, али више од доброг хумора зрачи енергија коју цртаћ има и на коју не можете остати равнодушни.

Поруке које филм шаље су, већ, друга прича. Оне, генерално, немају лоше полазиште, али су сувише поједностављене и површне. Директор школе је незадовољан, тужан и, што је најбитније, некреативан јер је – самац? Једино креативно и што деца воле су часови уметности, док је наука (конкретно историја и хемија) сведена на пуко меморисање чињеница. Са друге стране, зли научник показује, безмало, невероватну креативност у својим изумима, а са њим, заједно, и мали штребер, који је, наводно, хендикепиран јер нема развијен центар у мозгу за хумор. Директорова симпатија је потпуни клише и у доброј мери деградира техничко особље у школама, а сличан је случај и са директоровом секретарицом. Сценариста Николас Столер је желео да укаже на клише који прати суперјунаке и њихове архинепријатеље, али је сам у своју „замку“ упао и направио клише за готово сваки лик који је осмислио. Све ово значајно умањује вредност приче, која, у ствари, није лоша, забавна је и динамична.

Едукативни моменат: Када су клинци случајно смањили школу, џиновски зли професор ју је узео и рекао како је добио мајушну школу са мајушним наставницима, чија мајушна плата одсликава величину тога колико друштво, заправо, вреднује образовање. Не морате бити зли геније како бисте увидели да је оно што је рекао потпуно тачно.

Оцена наставника:

3(плус)

Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maya_the_bee_movie_ver (Small)Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

4(субјективна)

houm (Small)Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Untitledbrendid (Small)Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

5(сасвим солидаре)

The-Bad-Batch-New-Poster (Small)Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге (које су јој, успут, појели), али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија која се пласира у филму није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има. Тако да би реална оцена филма била да је осредњи, али нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се симбиоза и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefaultghostinthe (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче идеје, радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

3(која опасно иде на два)

abre-los-ojos (Small)Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстравертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

4(са *)

affiche-hulk (Small)Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

2(мада може и један)

The-Mummy (Small)Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

iceplanetЛедена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

1(јасна)

sunshine (Small)Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезнаПошто акцију не љубим претерано, овакав однос СФ-а и акције ми сасвим одговара.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

5(можда са минусом)

Лако Је Критиковати 63

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lawnm (Small)Косач (The Lawnmower Man 1992) је филм који носи исти назив као прича Стивена Кинга. Само је назив исти, али не и приче, осим у једној сцени. Када је експеримент који је изводио Пирс Броснан са шимпанзом пропао, одлучио је да покуша наново, али са људским субјектом. Пажњу му је привукао Џеф Феј, ретардиран младић чији је посао да коси травњаке. Пирс је лако убедио Џефа да се укључи у експеримент који је требало да га учини паметнијим. Испоставило се да је експеримент учинио много више од тога.

Критички осврт: Овај филм није први ушао у виртуелну реалност; то је деценију раније учинио „Трон“. Међутим, овај филм јесте отпочео један нови поглед на овај поджанр, а који подразумева сегрегацију људи и машина, односно нашег и виртуелног света, што јесте била инспирација за гомилу каснијих остварења. Врло је могуће да је и поставио образац по коме су се одвијале радње тих каснијих филмова. У сваком случају је дело које не може да се прескочи у историји научно фантастичне кинематографије. Другим речима, овде се ради (најмање) о култном филму.

Има много наивних сцена и цео сајбер-простор скроз је смешан, али опет има неког шарма. Према сензибилитету више нагиње осамдесетим годинама, него деведесетим, али је значајно озбиљније урађен. Глума је више него солидна, што је и очекивано. Да су глумци озбиљни сведочи и чињеница да се, осим дечака Остина Огбријена (који је, ипак, јелте, био дечак), нико није појавио у наставку овог филма који је потпуни крш.

Едукативни моменат: У овом случају ученик је надмашио свог учитеља. То се, на крају, показало лошим, али само када је реч о СФ филму. 🙂 У реалности, највеће постигнуће учитеља је да га његов ученик надмаши. Ја то желим свим својим ђацима.

Оцена наставника:

5(можда не најлепша)

sixth_day (Small)Шести дан (The 6th Day 2000) је прича о будућем друштву у коме је донесен закон који носи назив као и филм. Овај закон забрањује клонирање људи. Међутим, клонирање животиња, односно кућних љубимаца уобичајена је пракса. Арнолд Шварценегер је пилот који зарађује за живот тако што хеликоптером-авионом превози муштерије до жељеног одредишта. У једном тренутку унајмљује га богати Тони Голдвен, али се посла прихватио Арнолдов партнер Мајкл Рапарорт, а како би Арнолд свратио до продавнице љубимаца и купио клонираног пса својој кћерки. Када се Арнолд навече вратио кући, угледао је другог себе како прославља рођендан са његовом породицом. Након првог шока, почињу да се дешавају још неки, Арнолду нејасни, догађаји и он полако схвата да је постао део велике машинерије илегалног клонирања људи.

Критички осврт: Одувек сам волео СФ филмове са Арнолдом Шварценегером. Истина, Арнолд је много више симпатичан него што је глумац, али свеједно. Филм се бави занимљивом темом, која јесте озбиљна и јесте филозофска, али је у овом случају обрађена опуштено кроз радњу акционог филма. Опуштено, али и прилично солидно. Рецимо, „Острво“ обрађује исту тему кроз исти поджанр и, такође, површно, али је то тамо одрађено значајно блеђе и без шмека. Углавном, прича је врло смислена; једноставна, а сасвим довољна да се направи и добар заплет и сасвим пристојан преокрет.

У филму има много маштовитих момената (лутка која говори је пун погодак, пре свега због свог изгледа и улоге коју је одиграла). Уз то, филм је динамичан и акциони готово од самог почетка, што је заштитни знак многих филмова у којима глуми Арнолд. И логично је толику мишићну масу искористити на такав начин. 🙂

Едукативни моменат: Када је Тони рекао Арнолду да је он један од оних који верују да је наука зла, Арнолд је одбрусио да он не мисли да је наука зла, већ да је Тони зао. И то изгледа као шаљиви, лаконски одговор, а у ствари је потпуна истина. Научна постигнућа никада нису добра или зла, већ начин како их примењујемо.

Оцена наставника:

4(и то добра једна)

escape_plan (Small)План за бег (Escape Plan 2013) је амерички акциони трилер. Главну улогу тумачи Силвестер Сталоне, који зарађује тако што открива слабе тачке затвора. Наиме, њега затварају под лажним именом и он тестира колико је делотворан систем тако што покушава бекство. Силвестер је махер у свом послу јер успева да побегне из сваког затвора. Зато добија понуду да тестира затворски систем до тада невиђен, а унајмљује га ЦИА. И испоставља се да је овај посао значајно другачији од осталих.

Критички осврт: Џејмс Кавизел је харизматичан негативац, под условом да је заиста негативац, пошто су поделе на добре и лоше у овом филму прилично изврнуте. Фаран Тахир је краљ нарко-дилера, али је представљен са толиким врлинама, да готово да не изгледа чудно када му у једној од последњих сцена Силвестер каже како је добар човек. 🙂 Но, ово је „таф“ филм са истим таквим ликовима и истим таквим глумцима, па, ваљда, то тако треба прихватити. За оне који воле акцију, ово је, сигурно, више него прихватљиво. Све време је динамично, напето и чак прилично виспрено, са необичном причом и елегантним преокретом. Све у свему, утисак уопште није лош и поред тога што радња није све време конзистентна. Рецимо, Џејмс једно време свакодневно мучи Силвестера и то са циљем, али то, без видног објашњења, просто престане. Има још пар детаља који су тако остали да „висе у ваздуху“, али не кваре утисак значајно.

Едукативни моменат: Силвестер је показао да уз много мозгања може да се побегне и из добро чуваних затвора. Осим логике, морао је да користи и разна знања из физике, технике и информатике која је имао. И управо томе знања и служе; да се уз помоћ њих спасимо од проблема (у затвор, надам се, нећемо ни доспети). 🙂

Оцена наставника:

4(са „таф“ минусом)

Outlander (Small)Туђин (Outlander 2008) је филм о дошљаку из свемира Џејмсу Кавизелу који је у потрази за зверком која је побила његову посаду. Својим бродом спустио се у Скандинавију и то у доба викинга, баш у време размирица између племена. Уз помоћ високе технологије научио је језик и успео је да докаже викинзима да имају посла са застрашујућим чудовиштем. Врло брзо и сами постају његове жртве и удружују снаге са странцем како би убили звер и спречили даљи покољ.

Критички осврт: Невербална комуникација између везаног Џејмса и дечака заиста је сјајна. Толико тога реченог без речи. Са друге стране, неке сцене нису баш успеле, иако је требало да буду акционе. Рецимо, борба са медведом у пећини. Догађаји су превише сецкани, а сувише је мрачно, па се не види много више од метежа у коме сви (по мало) боду медведа мачевима или неким дрвцима која се ломе. Иначе су акционе сцене могле да буду и узбудљивије, мада борбе викинга јесу добро изведене.

Целокупна прича заиста није лоша, мада није иновативна. Ликови су више него стереотипи, а љубавни троугао сасвим предвидљив. Специјални ефекти нису сјајни. Опет, глумци су добро одабрани. Значи, има ту и плусева и минуса, па се то, збирно, некако потире.

Едукативни моменат: Џејмс је осетио кајање што су његови људи отели земљу од звери којима је припадала. Да би то извели, целу врсту су истребили. И ми то исто радимо; и отимамо земљу и уништавамо врсте. И ту активност према врстама морамо што пре да прекинемо, а што се станишта тиче да пређемо на одрживо коришћење. Но, пре свега треба да се образујемо у области екологије и заштите животне средине.

Оцена наставника:

3(иде на четири)

legendja (Small)Легенда (Legend 1984) је бајка коју је режирао Ридли Скот. У дивној, летњој шуми, дешава се платонска љубав између принцезе Мије Саре и шумског момка Тома Круза. Том толико воли Сару да је одлучио да јој покаже највеће богатство шуме – једнороге. Оно што њих двоје не знају је да их прате гоблини како би те исте једнороге убили, а по налогу злог господара Тима Курија. Наиме, једнорози су света бића и ако она више не постоје, светом ће завладати тама, што Тим и жели.

Критички осврт: Том у овом филму није глумео. Трудио се да изгледа леп, али, на његову жалост, све што је постигао са свим оним његовим бечењем и свевременским отвореним устима је да изгледа као да са њим нешто није у реду. Када му је вилењак Давид Бенет (иако тада дечак, глумео је за шест дужина боље), поставио загонетку, био сам убеђен да неће знати одговор. Некако ми није уливао поверење. 🙂 Остала глумачка екипа је била на висини задатка, а посебно је на мене оставила утисак вила Алис Плајтен, која има и врло занимљиву физиономију.

Разумем ја да је у питању бајка (можда би деминутив, ипак, био прикладнији), али је и даље превише мелодраматична. Рађена је у духу осамдесетих, са све шљокицама и мехурима од сапунице, па је естетски гледано филм врло дојмљив. Лепи призори и иста таква фотографија попуњавали су сав празан ход у сценарију и режији, кога је било подоста.

Иако је маска коју је носио Тим очигледно представљала ђавола, односно лик који је многоструко експлоатисан, свеједно је импресивна. Што се саме бајке (бајкице) тиче, није претерано импресивна, а још мање маштовита и више представља компилацију већ виђеног. Рецимо, Том је попут Петра Пана, а крај филма је попут Успаване Лепотице. И са мно-о-ого махања. 🙂

Едукативни моменат: Тим је желео да баци свет у таму, али су га силе добра у тој намери спречиле. Живот није бајка и добро не побеђује увек зло, али, свеједно, морамо се борити за праве вредности и бити добри према другима.

Оцена наставника:

3(стамена)

elfi (Small)Вилењак (Elf 2003) је филм о сирочету, кога као старијег тумачи Вил Ферел, а одгајио га је вилењак Боб Ниухарт на Северном полу у радионици Деда Мраза (Ед Азнер). Вил на тежи начин открива да није као остали јер је људско биће, а потом сазнаје и да има оца Џејмса Кана. Отац му живи на „чаробном месту“ званом Њујорк и Вил се упутио тамо како би га пронашао. Његова потрага је била успешна, али не и пријем каквом се надао.

Критички осврт: Била ми је смешна критика овог филма која је почела реченицом: „ово ће се пуштати на телевизији до краја наших живота“. Филм је заиста прикладан за празнике и мислим да је то баш одговарајући епитет. Лаган је и комичан, а опет довољно квалитетан и продукцијски и са аспекта приче коју нуди. Хумор је прилично виспрен, а успешно је изведено и пародирање односа према онима који имају посебне потребе.

Филм је режирао Џон Фавро, чије сам готово све филмове гледао и неки су успешнији, други мање. Овај свакако припада првој групи, мада је радња класична и мотив већ виђен. Такође, прилично је наиван, готово дечји, са врло предвидљивим завршетком. Додуше, пред крај има и мало акције када ренџери Централног парка јуре Деда Мраза и доста је добро уклопљена. Свеукупно, филм има и (божићног) духа и маште.

Едукативни моменат: Вил се тешко уклапао у живот у Њујорку јер је одгајан на другачијем месту. Васпитање које неко добија код куће у значајној мери нам помаже или одмаже да се уклопимо. И то говори две значајне ствари: да је васпитање веома важно, а и да онима који су другачије одгајани и показују другачије понашање треба дати шансу, а не отписати их као чудне или непродуктивне чланове друштва.

Оцена наставника:

4(па, рецимо, на пример)

Sinister Squad (Small)Злокобни одред (Sinister Squad 2016) је прича о ликовима из бајке који живе у реалном свету. Алиса из земље чуда и њени сарадници окупили су негативце како би, заједничким снагама, победили Смрт, која делује преко чланова свог култа и жели да уђе у њихов свет.

Критички осврт: Овај филм је снимљен исте године када и „Самоубилачки одред“ и представља јефтину и ружнију варијанту поменутог. Иако је идеја добра и чак се и прича на крају заокружује, реализација је врло лоша. Превише је клаустрофобична и толико је у хаосу, да прилично губи смисао. Већи део филма се одвија кроз дијалоге и то временом замара, тим пре што су ти дијалози и развучени и досадни, а оно мало акције што има, тек делимично је успела.

Све личности су, заправо, личности из бајки и не могу да кажем да су незанимљиве. С једне стране постоји труд да оне буду у кохезији са оригиналима, али са друге стране оне су и модернизоване и уједно пародиране. Краљица Срце, на пример, личи на проститутку, а и њено понашање не одаје другачији утисак. Но, колико год да су ликови занимљиви, глума која их дочарава није увек на висини задатка.

Едукативни моменат: Рампулстилтскин је преварио Смрт договором који је само њему донео добит. Често ћемо бити у прилици да склапамо договоре, односно уговоре и веома је важно да о сваком од њих добро размислимо, а писане уговоре добро да прочитамо, а како бисмо били сигурни да ће и за нас они бити повољни.

Оцена наставника:

2(на три)

curious_case_of_benjamin_button (Small)Необични случај Бенџамина Батона (The Curious Case of Benjamin Button 2008) је филм о човеку кога глуми Бред Пит и који стари – уназад. Након смрти, оставио је за собом дневник који сада чита Џулија Ормонд својој мајци Кејт Бланчет док је ова на самрти у болничкој постељи. Прича из дневника говори о животу овог необичног човека.

Критички осврт: Прелеп филм са сјајном идејом и истом таквом реализацијом. Нуди једну филозофију о пролазности, људима, срећи и свим тим великим темама на један једноставан, питак начин. Такође нуди и топлу људску причу, са нежним емоцијама, али растерећен патетике, што поздрављам изнад свега. Приче људи који се појављују су дубоке и искрене, крајње животне и обичне, а опет занимљиве. Филм држи пажњу све до краја и не пада ни у једном моменту. Све ми се у филму допада и препоручујем га, посебно љубитељима драме.

Едукативни моменат: Бред је у једној сцени филма рекао како нам је живот дефинисан приликама које нам се нуде, чак и онима које смо пропустили. Мени ово звучи као ведар поглед на живот. То би значило да не треба жалити за пропуштеним приликама јер оне нису заиста пропуштене, пошто су једнако усмеравале наш живот. И у збиру, уопште не мора да испадне лоше.

Оцена наставника:

5(дивна, као и филм што је)

afterlife (Small)После. Живот (After.Life 2009) је филм о девојци Кристини Ричи, која је погинула у саобраћајној несрећи. Њено тело је преузео погребник Лијам Нисон, како би га припремио за сахрану, али проблем је што Кристина одбија да прихвати да је мртва.

Критички осврт: Филм помало подсећа на серију „Шест стопа испод“ (Six Feet Under), код нас преведена као „Два метра под земљом“. И то је већ први плус. Други плус је што је филм „померен“ од уобичајеног. Идеја за филм је прилично свежа, мада има предвидљивих момената. Сличну дилему – шта је стварно, а шта креација ума потенцијалног психопате, која чини интригу филма и која је најбољи аспект филма, имали смо и у „Кловерфилдском путу 10“, али овај филм је снимљен осам година раније. Реализација у смислу режије, продукције и фотографије прилично је добра, а што се тиче приче, нешто мало мање. Прича, истина, држи пажњу и сасвим се добро одвија, али ми крај није најбољи могући.

Атмосфера у мртвачници није застрашујућа, мада постоји пар (неуспелих) покушаја да буде. Више је приказана као тескобна и заиста тера на размишање или, да будем прецизнији, на црне мисли. Томе доприносе и дијалози, који су више него солидни и може се чути и пар мудрих, не могу да кажем. Глумци су сасвим добро одрадили своје улоге и мислим да су добра решења баш свако од њих. Ликови су прилично конзистентни и добро су разрађени, тако да ни ту немам примедбу. Све у свему, готово да примедби и немам.

Едукативни моменат: Када је Кристина питала Лијама зашто умиремо, одговорио јој је да бисмо ценили живот. Веома мудро речено, а сагласан сам да живот треба ценити. И то сваки живот на овој планети.

Оцена наставника:

5(са пар минуса)

TheHordePoster (Small)Хорда (The Horde 2016) је хорор сниман за Де-Ве-Де. Наставница Тифани Брувер је повела своје ђаке на екскурзију са задатком да направе лепе фотографије природе. Са њом је кренуо и њен момак Пол Логан. Но, уместо лепог провода у природи, наишли су на групу канибалиста гротескног изгледа.

Критички осврт: Филм помало подсећа на „Урођен“ из 2011, али му, по квалитету, није ни до колена. У ствари, питам се да ли филм може бити класичнији са више клишеа, општих места, стереотипних ликова… Вероватно може, али овај је лишен сваке назнаке иновативности и креативности, почевши од тога да младих има тачно онолико колико треба за хорор овог типа: три момка (од којих је један аутсајдер) и две девојке. Глума, посебно главног протагонисте Пола, језива је. Но, он је набилдован, па је то, ваљда, довољно. 🙂 Уз глумца такве физиономије некако иде и акција. Међутим, некако је и млака. Сцене када Пол убија једног по једног негативца монотоне су, сцене туче неуверљиве су (посебно са Метом Вилингом), а јурњава колима није ни помена вредна и уз то и сасвим нелогична. Дијалози су потпуно досадни и испразни.

Аутори филма нису успели да постигну да буде занимљива радња, дијалози, ликови или било шта друго, већ су адутирали на сцене насиља, као и акционе сцене. У овим потоњим нису направили успех, као што већ објасних, а ове прве јесу грозне, али, такође, већ виђене и не постижу ефекат каквом су се надали.

Не допадају ми се поруке које овакви филмови шаљу. Обично су хорде, попут ове из филма, дефектне на неки начин и осим психолошког, ту је обавезан и физички дефект. Људи који су унесрећени неком деформацијом у оваквим филмовима приказују се као накарадни, садисти и слично, што је и тешка дискриминација и жалосно, на крају крајева. Објашњење зашто су ти људи такви је загађење радиоактивним материјалима у комбинацији са инцестом, што читаву поставку чини још већим трешом. А објашњење на крају филма, које је требало да да смисао свему, нити је имало смисла уопште, нити је поправило утисак.

Едукативни моменат: Што би рекла учитељица Тифани, лепота је у свему. Само је треба уочити и, што да не, забележити фото-апаратом или већ на било који други креативан начин. Сигуран сам да вас у томе неће омести деформисани канибалисти јер они постоје само у веома лошим филмовима. 🙂

Оцена наставника:

1(уз препоруку да не губите време)

Лако Је Критиковати 60

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

void (Small)Празнина (The Void 2016) је канадски хорор. Полицајац Данијел Пул проналази младића Евана Штерна у шуми и пошто је видео да је повређен, одвезао га је у болницу. У болници нема много ни особља, ни људи, пошто је ноћ, али су Евану одмах указали помоћ. Међутим, тада почињу да се дешавају застрашујуће и необјашњиве ствари у болници, а и око ње се сакупља група маскираних људи која не дозвољава онима који су унутра да изађу напоље. Заробљени у клопци, Данијел и остали покушавају да преживе, а ситуацију компликује долазак Данијела Фатерса и његовог сина, који немају пријатељске намере.

Критички осврт: Иако сам имао осећај да гледам нешто што сам већ гледао, а и утицаји „Створа“, „Уздигнућа пакла“, па чак и турске „Рације“ више су него очигледни, опет је овај филм некако постигао одређени ниво и оригиналности и креативности. Прича није предвидљива и свако мало мења темпо, тј. мења се атмосфера, мада је све време мрачна. Није застрашујућ филм, али јесте гадан и због ефеката и због начина како су жртве убијене. Ефекти нису импозантни, али нису ни лоши, баш као ни глума. Ово је, заправо, један сасвим солидан хорор, који је постигао онолики квалитет колико је то било могуће са овом, недовршеном причом (остала су нека отворена питања која се на крају нису решила).

Случајно или намерно, тек секта која немо прати овај догађај има одору налик на ону коју носе чланови Кју-клукс-клана са троуглом на делу где је лице, који је, можда, алузија на знак Масона. Међутим, чак и да филм има неко дубље значење, ја га нисам видео. Нема ни дубље приче која прати протагонисте; она је само „загребана“ тек толико да би радња могла да се одвија са довољно логике да би била одржива.

Едукативни моменат: Болнице су за многе људе застрашујућа места и без хорора натприродног карактера. Ипак, оне су потребне и не треба да их се плашимо, а још мање избегавамо. Јер чудовишни пипци и живи мртваци су део фикције, а реалност је да су болнице многим људима спасиле и продужиле живот. Некада неке ствари морамо да прихватимо као нужно зло.

Оцена наставника:

4(па, може)

alien_covenant_poster_by_scpmaniac (Small)Ејлијен: Ковенант (Alien: Covenant 2017) је наставак „Прометеја“ и шести наставак у саги о Ејлијену. Посада свемирског брода Ковенант доживела је хаварију свог брода и губитак капетана Џејмса Франка док је била у криогенском сну. Ожалошћени због смрти капетана, почели су да оправљају брод  и тада су добили поруку, недвосмислено људску, са планете за коју нису ни знали да постоји. Одлучили су се да истраже планету, а како би је колонизовали. Међутим, тамо наилазе на нешто чему се нису надали.

Критички осврт: Обично очекујем да су наставци значајно слабији од првог филма, али у овом случају то је претерано. Филм је потпуно разочарење. Очекивао сам не знам ни сам шта, а добио злоћудног робота који уништава све интелигентне врсте у свемиру јер има комплекс Бога. Радња је потпуно обична и толико предвидљива да предвидљивија бити не може. Уз то, потпуно приземљује цео серијал. Филм не може да игра ни на карту хорора јер, као што написах, толико је предвидљив да нема изненађења које би могло да уплаши или макар да вас тргне.

Акција је такође оманула и имам осећај да су сценаристи убацили крдо ликова само како бисмо видели што више крвавог масакра и што више начина како људи могу да изгину када несмотрено лутају свемиром. И поред свег тог маштовитог изгинућа, понављања из (практично свих) претходних наставака и те како има. Ваљда је то евоцирање (да га тако назовем) требало да буде кул, а у ствари изгледа прилично јадно и безидејно. Сцену када се Катрин Вотерстон јурца са Ејлијеном по свемирском броду са све затварањем пролаза појединих одељака видели смо у трећем делу серијала (само што је тад неупоредиво боље урађено), а сцену када га избацује у свемир у првом наставку (исти коментар као у претходној загради) и тако даље, и тако даље. Речју, ништа ми се не свиђа и то толико да ни врло солидни глумци нису поправили утисак. Крај филма свакако није.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода Ковенант припремала се за пут до једне планете, али се предомислила јер је пронашла ближу. Са овом планетом значајно је себи уштедела време. И готово сви су изгинули, те се та идеја показала лошом. Ми због бржих решења вероватно нећемо изгинути, али треба да знамо да брза решења не морају уједно да буду и боља.

Оцена наставника:

2(само због поштовања према саги о Ејлијену, иначе један)

Tooth-Fairy (Small)Зубић вила (Tooth Fairy 2010) је филм о хокејашу Двејну Џонсону, који је добио надимак Зубић вила јер се специјализовао само за то да избија зубе члановима противничке екипе. Пошто је превише реалан и нема милости ни према дечјим сновима, виле су га довеле к себи и претвориле у једног од њих. У ствари, његово ангажовање као виле која узима зубиће деци, а које стављају испод јастука, казна је коју мора да одслужи због свог лошег карактера. Он није одушевљен овим новим „послом“, али нема избора; морао је да научи да лети и да посипа вилински прах. Но, оно што је важније, овај посао заиста је почео да мења његове ставове.

Критички осврт: Идеја да се хвалисави тип „васпита“ кроз филм, као и да велики баја, попут Двејна, обуче нешто нежно и розе, уопште није нов начин како направити заплет. И, надаље, филм се одвија по утврђеном обрасцу, са тим да је део када се дешава пад морала (пре великог финала, када и морал расте и када сви у свему побеђују) урађен претерано мелодраматично и не баш уверљиво. Углавном, причица виђена стотинама пута до сада.

Ипак, филм изгледа свеже, пре свега због атмосфере коју је створио и лаганог хумора (не приземног, али не ни претерано виспреног). Двејн ми не изгледа као неки карактеран глумац, али некако зрачи и нема проблем да се нађе у смешним, чак бламантним ситуацијама и то, заиста, ценим. Рецимо, када Двејн у плавичастом костиму виле са нежним крилима клиза поред огрубелих чланова свог хокејашког тима, заиста је нестварно и непроценљиво.

Едукативни моменат: Оно што је Двејн рекао дечаку на почетку филма јесте сурово, али је и истинито. Ми имамо хиперпродукцију спортских нада у школама. Бављење спортом сјајна је ствар, али собом носи ризике. Ако се дете потпуно посвети спорту, а запостави све остало, мора да се суочи са два велика проблема. Један је што влада велика конкуренција међу спортистима и оно мора бити најбоље од свих или, макар, у самом врху. Други је што је довољна било каква повреда да прекине кратку каријеру, а повреде у спорту нису ретка ствар. Ја, свакако, свима желим успех, али мудро је имати план бе и никако, али никако, не треба, зарад спорта и фиктивне спортске каријере, запостављати образовање.

Оцена наставника:

3(мислим да је реална)

affiche-le-voyage-dans-la-lune-a-trip-to-the-moon- (Small)Пут на Месец (Le Voyage dans la Lune 1902) је неми црно-бели, али и ручно бојени, филм режисера Жоржа Мелијеса. Жорж је и глумео у свом филму и он је председник астрономског клуба, који је својим члановима предложио путовање на Месец. Након метежа који је настао, чланови су пристали на ово путовање и кренули у магичну авантуру.

Критички осврт: Свака сцена развучена је колико год је то било могуће, али и даље филм не траје ни 13 минута. 😀 И без обзира на толико развучене сцене, уопште није досадан. У ствари, скроз је симпатичан, са пуно духа и хумора. Најјаче је када господа уђе у ракету (која изгледа као џиновски метак), а онда је девојке погурају (у ствари, гура само њих пар, ове остале гурају једна другу) у исто тако џиновску цев (катапулт?) и онда, након успешно завршеног посла, машу публици. 🙂 А момци, када су стигли на Месец, најпре су се радовали и махали Земљи, а онда извадили ћебиће, те се покрили да спавају. 😀 И док су спавали, изнад њих су се појављивале персонификације небеских тела, између осталих и – Месеца.

Заиста пресладак филм са потпуно суманутом, али разиграном радњом и урађен са пуно маште. И веома театрално, тако да сам имао утисак да гледам кабаре, што је и била карактеристика Жоржовог рада.

Но, све и да ми се није допао, старост овог филма од преко 100 година, његов значај и утицај на каснија остварења, чине га и култним и ремек-делом.

Едукативни моменат: Уз помоћ маште можемо да одлетимо и на Месец и у било коју другу узбудљиву авантуру. Треба неговати машту и не спутавати је.

Оцена наставника:

5(наравно)

hjugo (Small)Иго (Hugo 2011) је филм рађен према истоименој књизи Брајана Селзника. Иго је дечак (глуми га Ејса Батерфилд), који живи у Паризу са својим оцем удовцем Џудом Лоом, сајџијом. Када му отац настрада у једном пожару, Иго мора да се пресели код свог ујака Реја Винстона, човека који је задужен за одржавање великих градских сатова. Ујак је алкохоличар и једног дана изненада нестаје, па је дечак био принуђен да настави његов посао и краде храну како би преживљавао. Међутим, налази и времена да ради на роботу који је преостао од његовог оца и за кога се нада да ће му пренети поруку коју му је отац оставио.

Критички осврт: Филм јесте превише развучен, али је, такође, и једна лепа, емотивна и дирљива људска прича, а да при томе није ушао у трагедију и чемер. И то је мајсторство, с обзиром на нимало слатку судбину детета, а и мајсторство је извести срећан крај који није патетичан. Не би ме чудило ни да је било плакања по биоскопима. 🙂 Томе свему је допринела и сјајна глума и естетика режисера Мартина Скорсеза. Све похвале.

Едукативни моменат: У овом филму се појављује и лик режисера Жоржа Мелијеса (глуми га Бен Кингсли). Он је био несрећан јер је веровао да је све што је радио узалуд. Међутим, испоставило се да уопште није тако. Сваки рад се исплати, само је некада потребно више времена да би се то показало.

Оцена наставника:

5(али чиста, без плуса)

the-green-hornet-movie-poster (Small)Зелени стршљен (The Green Hornet 2011) је комедија о „суперхероју“ чији је надимак у наслову филма. Игра га Сет Роген, син богатог власника дневних новина Тома Вилкинсона. Када је његов отац умро, Сет наслеђује фирму, али га тај посао претерано не занима. Ускоро проналази свој хоби, а то је да буде суперхерој који је добар, али има стратегију да се приказује јавности као лош. Додуше, све то не би било могуће без његовог помоћника Џеја Чоуа, а који је прави суперхерој.

Критички осврт: Веома оригиналан филм, где су суперхерој и његов помоћник, у ствари, заменили улоге. На тој поставци је базиран и хумор, који није лош, али реално гледано то је један скеч који се рециклира многоструко током читавог филма. Све време је Сет лајави крелац, а Џеј глас разума, чија стрпљивост синусоидира. Има ту и других ликова који су и квалитетни и харизматични, попут Камерон Дијаз и Кристофа Валца, али у овом филму њихов капацитет није дошао до пуног изражаја. Сва пажња је некако окренута ка двојици главних протагониста, а сви остали асистирају.

Што се осталог тиче, немам богзна какве замерке, али немам ни богзна шта да похвалим. Прича је потпуно класична. Нема већих грешака, динамична је и узбудљива, са осредње одрађеном акцијом у смислу борби и јурњаве колима. У појединим сценама борбе види се анимација, тако да изгледају пластично, а не реално.

Едукативни моменат: И док је Сет углавном причао о томе како је супер, Џеј је заиста био суперхерој. Он је прешао са речи на дела, што је, увек, боља опција.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

barbw (Small)Барб Вајер (Barb Wire 1996), што би значило „бодљикава жица“, име је хероине из стрипа и уједно и главне хероине овог филма, коју глуми Памела Андерсон. Занимљиво је да је филм футуристички, а приказује управо ону годину у којој смо сада – 2017. Према филму, то је година када влада други грађански рат у САД и једини слободан град је Стил Харбор. У том граду Памела има свој бар, али и ради посао плаћеника „са стране“. Тако преживљава и она и њен бар, али се све мења када Викторија Роуел, докторка која зна важне тајне, затражи помоћ од ње да јој омогући бекство до Канаде. Викторија је, очигледно, значајна за обе зараћене стране и сви су заинтересовани за њу, те Памела мора да се одлучи којој страни ће се приклонити.

Критички осврт: Памела је била толико љута на Темуера Морисона да сам очекивао неку заиста срцепарајућу причу у флешбеку, а добио разочаравајућу. Но, цео филм није разочаравајући, чак је превазишао моја очекивања, с обзиром на то ко је главна звезда. Истина, ликови су чисти стереотипи, радња прилично обична, мада запетљана, а глума спорадично збрзана како би било више места за акцију. Али, са друге стране, филм има динамику, држи пажњу, а и акција је урађена сасвим добро. Памела изгледа прилично моћно као секси хероина и у доброј мери дочарава личност из стрипа. Чак су и реплике запањујуће виспрене и има неколико добрих фора.

Нејасан је статус Стил Харбора, града у коме се све дешава. Према наратору, то је једини слободан град где конгресионални директорат нема контролу, а све време тај директорат терорише тај град, па и саму Памелу. Но, прича је око нечега морала да се направи, а одржавала се упркос што нелогичним, што наивним сценама. Тако се испоставило да опасни део града уопште није тако опасан, а и да јесте нема много смисла да се баш у том делу налази аеродром. Или када грађевински радник безбрижно ради иако се свуда око њега дешавају туче и пуцњаве, а непознатом, који му је упао у кабину крана, веома информативно објашњава команде. Углавном, када се све сабере и одузме, филм је бољи него што сам мислио да ће бити, али далеко је од ремек-дела. 🙂

Едукативни моменат: Памела је морала да научи на тежи начин да је неутралност у било ком смислу прилично тешко постићи. Поједине животне ситуације и професије неутралност захтевају, али с времена на време морамо и одабрати страну која је у праву, посебно ако је угњетавана.

Оцена наставника:

3(ту негде)

NY (Small)Бекство из Њујорка (Escape from New York 1981) је дистопијски филм Џона Карпентера. Њујорк је претворен у затвор, али без чувара. Затвореници живе свој живот у том граду, са правилима (или без њих) која су сами поставили, без могућности да напусте град. У Њујорк је требало да буде депортован и Курт Расел. Баш у том тренутку, због напада терориста, авион председника САД Доналда Плизенса срушио се баш у тај град. Председник је преживео, захваљујући капсули за спашавање, али су га се затвореници докопали. Вођа војних јединица Ли ван Клиф ангажује Курта да спасе председника и као награду му обећава помиловање. Рок за тај задатак је један дан. Неуспех мисије за Курта значи смрт.

Критички осврт: Тешко да бих се ја могао убројати у љубитеље дела Џона Карпентера, али овај пут морам да признам да је направио добар филм. Ипак, не могу да кажем и да је перфектан. Уличне борбе су сувише млаке, а поједине сцене смешне, као када Курт мецима буши рупе у, очигледно, картонском зиду, а како би могао да прође кроз њега. Има и позитивно смешних сцена јер ми се хумор у филму баш допада, али оно што ми се највише свиђа јесте сцена. Некако је Карпентер извео, уз помоћ режије, сценографије и ликова, да цео град изгледа као позорница и на њој је заиста успео да оживи магију. И дух осамдесетих, што је свакако плус.

Курта је улога потпуно погодила, да тако кажем, а не би ме изненадило и да му је ово и улога живота. И остали глумци су прилично добро одабрани.

Едукативни моменат: Поставка овог филма потпуно је сулуда; да се један успешан пословни центар, као што је Њујорк, претвори у затвор. Међутим, истина јесте да сваки град и све што су људи направили има могућност вишеструке намене, а која ће то бити и да ли ће бити права или промашена, зависи од нас и наших способности.

Оцена наставника:

5(нерадо и са минусом)

the_purge_anarchy_official_wallpaper (Small)Прочишћење: Анархија (The Purge: Anarchy 2014) је други део филмске саге о ноћи коју су футуристичке власти САД прогласиле „прочишћењем“. Тада је сваки злочин легалан, укључујући и убиство. Наводно, захваљујући тој ноћи, стопа криминала, незапослености и сиромаштва током читаве године је опала. То не мисли и Мајкл К. Вилијамс, борац за права сиромашних, који говори о правој природи овог закона власти САД и позива своје људе да се супротставе. На улицама су се те ноћи нашли и људи који нису желели да учествују у овоме, те су морали да нађу начин да преживе у хаосу који је настао. На њихову срећу, на њих је налетео Френк Грило, који их спашава, али његове намере нису толико племените.

Критички осврт: И било је за очекивати да ће се радња изместити из куће (у првом делу) на улицу, али то није значајније иновирало идеју. Но, није било ни потребе. И за овај филм важи исто што и за преостала два из ове серије; потпуно су добри, динамични, напети и узбудљиви.

Филозофија овог и друга два филма је да раслојено друштво показује лицемерје, двојни морал и све оне лоше стране којих смо сви свесни. И то је у овом филму приказано прилично шокантно и не могу да кажем да није уклопљено у радњу, али ми, опет, изгледа некако трапаво. Цео тај део ми некако штрчи, као да је „накалемљен“ на филм, а на крају чини и да прича поприми препознатљив холивудски облик где све леже на своје место, свако добија шта је заслужио и добро се добрим вратило. Напросто ми је крај измештен из суровог, али искреног приказа људске природе и друштва у бајковити климакс праведника. То, у ствари, чини да ми крај изгледа управо антиклиматично. У вези са овим и део филма када протагонисти постају жртве бахатих богаташа технички није лоше изведен, али буквално „даје на тацни“ поруку филма и тако га приземљује, а о извесности догађаја који су уследили написао бих само да је готово свака сцена предвидљива. Закључак би био да је овај део критике друштвеног система значајније боље решен у трећем делу.

У овом делу негативци не изгледају претерано опако, већ више онако како их иначе доживљавамо, као неостварене и неиживљене сировине. Но, маске јесу занимљиве, као, уосталом, у сваком делу. Око маске младог црнца избељеног лица шминкери су се заиста потрудили, а занимљива је и маска његовог пајташа налик на ону из „Ноћи вештица“ и, што је посебно занимљиво, обе имају религијске елементе. У трећем делу религију су „поткачили“ конкретније, али није да и овде није било алузија. Ипак, мени је најупечатљивија кецеља коју носе месари, а коју је носио Џек Конли и то врло једноставно средство невероватно појачава утисак целог тог дешавања.

Едукативни моменат: Френк је успео да опрости Брендону Кинеру зло које му је нанео. То се показало добрим на више начина, али и да није, опроштај је нешто најплеменитије што можете да дате и захтева изузетну снагу карактера и велику доброту.

Оцена наставника:

5(са мноштвом минуса)

Кlawnmower-man-beyond-cyberspace-movie-poster (Small)осач 2: Изван Сајберсвемира (Lawnmower Man 2: Beyond Cyberspace 1996) је други наставак култног филма „Косач“. Кевин Конвеј, власник корпорације која се бави виртуелном реалношћу, пронашао је у рушевинама разрушене лабораторије једва живог Мета Фреуера. Мету је пружена помоћ и иако су му ампутирали обе ноге, живот су му спасили. Испоставило се да је он веома значајан за корпорацију, али и она за њега јер му је омогућила да оствари свој сан да завлада виртуелним светом.

Критички осврт: У односу на први део радња се, најблаже речено, чудно надовезала, а будућност је стигла неочекиваном брзином. Малтене моментално. 🙂 И први део има својих наивних момената, али код овог је то толико изражено да готово потпуно личи на дечји филм. И то дечји филм са још плус наивним моментима. 🙂 Но, оно што је битније је да је радња прилично испразна и досадна, а башка што већи део нисам ни разумео. Схватио сам ја да је ту битан неки диск, који је, у ствари, пирамида (чак ни то није смислено), али нисам скапирао шта он/а у ствари ради, нити шта значе сви ти технолошки термини. Но, утисак не би био бољи ни да јесам.

Мета не сматрам лошим глумцем, али ме уопште није убедио нити у то да је младић од двадесет лета, нити у то да је заостао, нити у било шта друго. И деца су прилично лоша. Није само глума неуверљива. Неуверљива је и финална борба мачевима између Мета и Патрика Бергина.

Едукативни моменат: Мет је рекао како у овом свету када људи гледају у њега виде пола особе (пошто нема ноге). У његовом свету то није тако. На то му је Ели Пуге рекла да она не види пола особе. Како ћемо видети неку особу не зависи од света у коме смо (или међу којим смо), већ од нас самих, односно нашег карактера.

Оцена наставника:

1(без ишта)

Лако Је Критиковати 32

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ghostbusters_ver (Small)Истеривачи духова (Ghostbusters 2016) је наставак познате СФ комедије из 1984. Кристен Виг је научница, физичарка, која има јаку жељу да успе као професор на Универзитету у Колумбији. То јој не полази за руком јер је била ауторка књиге о паранормалним појавама коју је написала док је била млада залуђеница. Због тога је отпуштају са посла. Немајући куд, придружује се својој бившој другарици Мелиси Макарти (са којом је и написала књигу) у лову на духове.

Критички осврт: Прича као прича је сасвим обична и већ више пута виђена до сада (са све отварањем портала ка другој димензији), али свеједно безмало сам одушевљен филмом. То је тако добра комедија са четири генијалне глумице и уз малу, али значајну подршку Криса Хемсворта (нисам очекивао да може да буде толико смешан), да то морате да погледате. Да поменем и да су специјални ефекти сјајни, а неки од духова који се појављују преузети су из првог наставка. Има још неких сличности са првим делом, што је очекивано.

Едукативни моменат: Иако су их исмевали и нико заправо није веровао у оно што раде, девојке су остале доследне свом позиву. Нећемо увек наилазити на разумевање околине за оно што радимо и за наше идеје, али ако ми верујемо да то вреди, треба да будемо храбри и да истрајемо.

Оцена наставника:

5(сјајна)

Liza_a_rkatndr (Small)Лиза, лисичија вила (Liza, a rókatündér 2015) је мађарска црна комедија. У жижи приче је девојка Лиза која је радила као неговатељица непокретне старице, удовице бившег амбасадора у Јапану. На свој тридесети рођендан отишла је у Мек Бургер да тражи човека свог живота јер је у једној јапанској причи прочитала да баш у тим годинама девојке на поклон добијају – љубав. У њеном одсуству остарелу удовицу убио је злодух, односно дух већ више од пола века покојног јапанског поп певача, кога је само Лиза могла да види и за кога је веровала да је њен измишљени пријатељ. Удовица јој је оставила стан у тестаменту и Лиза је наставила да тражи своју сродну душу, али пошто је остала без новца, морала је да изда собу. Станар јој је постао полицајац. Он је у ствари на тајном задатку да је надгледа јер, почевши од удовице, серија смртних случајева дешава се у Лизиној близини.

Критички осврт: Ово је прилично занимљив спој мађарске и јапанске културе и осим што је занимљив, сасвим је успешан. Филм има шмек наших црних комедија, попут „Маратонаца“, али, наравно, са сензибилитетом другог народа. Прича је добра (иако мало предвидљива), као и глума, а чак ни специјални ефекти нису лоши. Све у свему, похвале Мађарима за филм који вреди погледати.

Едукативни моменат: У једном тренутку полицајац каже девојци да су људи склони да ствари гледају само из једног угла, посебно када су у невољи. И то је истина, мада баш тада ствари треба гледати из више углова, а како би се пронашло решење.

Оцена наставника:

5(свакако)

baskin-poster (Small)Рација (Baskin 2015) је турски хорор филм. Пет полицајаца, након завршеног оброка и инцидента који су сами изазвали у једној кафани, крећу марицом у уобичајену патролу. Међутим, добијају инструкције да треба да оду на одређено место као појачање. Проблем је што то забачено место прате страшне приче. На путу ка тамо доживљавају необичну саобраћајну несрећу, али остају неповређени. Ипак, возило им је слупано и морају да наставе пешице. Уз помоћ мештана проналазе пут до места где је требало да оду као подршка и тамо откривају застрашујуће људе.

Критички осврт: Овај хорор свакако има својих језивих момената, али је већина сцена више гадна. Другим речима, много су ефектније сцене биле оне у којима се некакво зло спрема, него оне када већ делује, мучи их и касапи. Уз то, пренаглашено је да се ради о паклу, тако да се све време дешава некакав разврат у спрези са насиљем, а вишак је рођење антихриста са свим могућим симболима који указују на то. Филм има један добар капацитет, који је некако трапаво испуштен. Додао бих и да прича која се понавља до у бесконачност, што схватамо на крају, није новина, тако да је поента више отрежњујућа него ефектна.

Филм је са очигледним ниским буџетом, тако да је коришћен приручни материјал, попут кеса, лавора, ножева и ланаца, али му је то, у ствари, дало некакав шмек и учинило да тај елеменат хорора буде страшнији, можда и зато што тако делује и реалније. Цео прелазак у пакао делује врло реално, почевши од тога да се полицајци распитују код мештана како да стигну до тамо. Нема капија, портала, магијских речи и враџбина, како нас је Холивуд навикао. Ово је једна добра промена у односу на Холивуд и добар покушај, морам признати.

Едукативни моменат: Пакао у овом филму није представљен као оруђе свевишње силе да казни злочесте. Филм говори о томе да свако од нас има неки свој пакао, да га тако назовем, односно своје мрачне стране, лоше особине и страхове. Питање је само да ли ћемо дозволити да нас тај мрачни део личности увуче у зачарани круг из кога нема излаза.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

валхалла (Small)Уздизање Валхале (Valhalla Rising 2009) је филм који су, заједничким снагама, направили Данци и Британци. Радња се дешава негде 1000. године нове ере. Мадс Микелсен је једнооки нордијски борац, чије је порекло непознато, а кога северни кланови користе за борбе на којима се кладе. И таман када је требало да припадне другом господару, он је успео да се ослободи, уз помоћ визије коју је имао у сновима, те побије своје господаре. Оставио је у животу само дечака са којим је успоставио неку врсту телепатске везе. Потом наилази на групу хришћана, са којима је кренуо за Јерусалим, али их је море однело у Северну Америку, међу непријатељски расположене Индијанце.

Критички осврт: Продукција и сцене у овом филму су изузетни, баш као и шминка, глума, специјални ефекти и за све то имам само речи хвале. Међутим, филмови који претендују да буду уметнички, увек имају добре шансе да буду несхваћени. Истина јесте да од четвртог дела филма (има их укупно шест) радња постаје сувише конфузна и некако се губи циљ приче. Изгледа ми као да су се аутори филма превише фокусирали на поруке које филм шаље, те да су запоставили радњу. Поруке јесу јаке и јесу добре и приказују религију огољену толико да њена права природа постаје сасвим јасна. Уз то, иако су хришћани прихватили своју веру, они ипак криве дечака за то што се пловидба не одвија како су замислили јер им је, наводно, донео несрећу. И хоће да га убију (жртвују) и иако слична прича о жртвовању дечака постоји у Старом завету, овај догађај ипак више указује на њихову паганску природу, које се нису сасвим ослободили. И даље, ако посматрамо симбиозу ратника и дечака, можемо да их повежемо као целовиту личност, која има снагу и храброст одрасле особе и страхове и жеље, које има дете у сваком од нас. Можемо их посматрати и као телесно, које се бори и преживљава и духовно које разуме и тумачи. Уосталом, само је дечак и причао. Напокон, ратник се жртвује за дечака, што појачава симболику за ма какву се одлучили.

Као што написах, радња се некако нашла у другом плану и зато је филм и конфузан, али и невероватно спор. Са друге стране, управо захваљујући томе, добро су осликана осећања попут безнађа и очајања.

Едукативни моменат: У једном моменту Мадс прави скулптуру од камења и након тога одлази у воду из које неће изаћи. Ово би могло да се схвати и као људска потреба да се остави било какав траг (завештање) или другим речима да се нешто креативно направи, ма колико год крхко било (наслагано камење може да разруши и надолазећа плима) и ма колико год то дело дуго трајало. И не треба да нас брине колико дуго ће оно што направимо трајати. Треба да правимо и да будемо креативни.

Оцена наставника:

4(веома, веома слаба)

The_Legend_of_Hercules (Small)Легенда о Херкулу (The Legend of Hercules 2014) је још једна филмска верзија о јунаку из грчке митологије. Прича не прати ону коју знамо, већ је Херкул нежељени син тиранина Амфитриона (Скот Адкинс). Пошто је безуспешно покушао да преотме младу (Гаја Вајс) свом брату Ификлу, отац (а у ствари очух, пошто му је бог Зевс прави отац) га је послао на самоубилачки поход. Међутим, Херкула нису убили, већ продали као роба. Успео је да извојева слободу у арени борећи се као гладијатор и врати се у своју домовину Тиринт. Тамо је сазнао да је Амфитрион убио његову мајку, Алкмену (Роксана Маки) и да његов брат има намеру да ожени љубљену Гају. Зато је повео војску против тиранина и да преузме оно што му припада – трон и вољену.

Критички осврт: Богови су у овом филму приказани (мудро) ненаметљиво, на самом почетку, тако да њихово постојање представља заиста део религије, односно вере (или неверице) смртних ликова. Другим речима, било би смешно да скептици, попут Амфитриона, уопште постоје, ако су богови свима видљиви и њихова моћ очигледна. Херкул се, додуше, на крају доказује као син врховног бога, али ништа претерано помпезно (ни што се специјалних ефеката тиче).

Са друге стране, сцене борбе су врло ефектне, а чак ни, већ много пута виђени и самим тим већ депласирани, успорени снимци, не изгледају лоше. То и добра продукција су оно што продаје овај филм. Прича је испразна и бљутаво мелодраматична са већ више пута испробаним љубавним троуглом. Ништа ново и нимало креативно, а крај је још више погоршао утисак. Уз то, глума није баш на висини, посебно млађаног Келана Лаца. Момак има завидну мишићну масу, што је предуслов да глуми Херкула, али то некако није довољно. 🙂

Едукативни моменат: Амфитрион је рекао Херкулу (када га је овај изазвао на двобој, а на потпуно исти начин као што је Амфитрион изазвао краља Аргоса) да је имитација највиша форма ласкања. Вероватно то и јесте истина, али није ласкаво и за онога ко имитира. Узори јесу увек пожељни, али треба бити свој и оригиналан.

Оцена наставника:

2(а може и један)

thescorpionking (Small) (Small)Краљ Шкорпион (The Scorpion King 2002) је епска фантазија, чији свет осваја немилосрдни Стивен Бранд. Преостала слободна племена, желећи да ту своју слободу задрже, унајмљују плаћенике, међу којима и Двејна Џонсона, да убију чаробницу Кели Ху. Кели је Стивенов саветник и вође племена су се надале да ће тако ослабити Стивенову моћ. Међутим, син једног од вођа Питер Фачинели издао је и оца и савезнике и Двејна су спремно дочекали у логору, у који је хтео да се увуче и заврши свој задатак. Он је успео да побегне из заседе и са собом одведе Кели, са надом да ће га тиранин пратити и тако му омогућити да га убије.

Критички осврт: У филму нема ич оригиналног. Ради се тек о још једној верзији филма о Конану (само што се главни лик не зове тако), са убаченим елементима из разноразних других остварења. Рецимо, када Двејн Џонсон у харему бежи од стреличара, крије се иза огромног котрљајућег гонга. Истоветна сцена постоји у већ неком од наставака о Индијани Џонсу. И сцена у харему (када га девојке опседају) веома личи на сцену из филма „Ратници“ из 1979.

Двејн је харизматичан лик, вицкаст, јаше камилу и има дурбин који „ради“ на кристал. И то је океј и акција је океј, али радње – нема. Час Двејн хоће да убије Стивена Бранда, час се бије са Мајкл Кларком Данканом, час је у романтичним моментима са Кели Ху, час беже у пустињу… Акција је направљена ради акције. И то не увек спретно. Рецимо, прилично је натегнуто како је Грант Хеслов преживео када је бакљом упалио неколико врећа дупке пуних барута тик до њега. Иначе је Грантов лик прилично нејасан. Он је обичан човек, чак слабашан један, али је успео за тили час да се ослободи када је био закопан у песак (тако да му само глава вири).

Углавном, једна класична фантазија, довољно динамична да буде забавна и ништа више од тога.

Едукативни моменат: Краљ Шкорпион је, упркос визијама чаробнице (које су тачне), одлучио да сам буде творац своје судбине. И то је једна добра одлука. Не морамо да пустимо да други одређују шта ће се дешавати са нама.

Оцена наставника:

3(на два)

stephen-chow-themermaidfilm (Small)Сирена (美人魚 2016) је кинеска и модерна верзија о малој сирени. Пошто је тамошњи милијардер поставио убојите сонаре у море, сирене су морале да нађу уточиште у олупини једног брода у заливу. Народ сирена је одлучио да убије милијардера због штете коју им је нанео и зато су изабрали најлепшу да га заведе и довуче до њих, како би остварили свој наум. Међутим, како то обично бива, између ње и милијардера развила се љубав.

Критички осврт: Иако Кинези чудно инфантилно глуме и иако је зато филм донекле наиван, а и специјални ефекти нису перфектни, ово је један заиста леп филм. Заправо, то може и да се посматра тако да Кинези нису одустајали од свог сензибилитета и тиме остали доследни себи, што је похвално. Убацили су и ону њихову борбу када лебде по ваздуху, само што то овога пута раде сирене, које искачу из воде. Укратко, филм је веома забаван, на моменте баш смешан (иако су неке форе предратне, што бисмо рекли) и шаље добре поруке.

Едукативни моменат: Сирена је поставила питање милијардеру: „Када на Земљи не би било кап чисте воде и дашка чистог ваздуха, да ли би онда новац био важан?“ Овим питањем све је речено.

Оцена наставника:

5(може, може)

the_purge_election_year (Small)Прочишћење: Изборна година (The Purge: Election Year 2016) је трећи наставак филма „Прочишћење“. Амери су, зарад смањења криминала, увели једну ноћ у години када је свака активност легална, чак и убиство. Ту ноћ зову Прочишћење. У години 2022. појављује се сенаторка Елизабет Мичел која претендује на председничку функцију и која се противи да Прочишћење постоји. Наиме, пре 18 година, на ту ноћ, она је изгубила целу своју породицу. Актуелна власт, којој Прочишћење одговара, осетила се угроженом, тако да, по први пут у 25 година откад се овакав вид насиља практикује, проглашава да чак ни Владини службеници немају имунитет. Идеја им је да убију Елизабет, али се и она осигурала у својој кући, ангажујући професионалног телохранитеља Френка Грила. Међутим, корумпирани Френкови људи га издају и Елизабет и он беже из куће, суочавајући се са свим лудацима по улицама, који желе да „прочишћавају“.

Критички осврт: Оно што свакако не недостаје овом филму је акција. Невероватно је динамичан и ситуација се мења из минута у минут, али авај, готово увек на предвидљив начин. Но, то не умање узбуђење које осећате док гледате овај филм. Уз то, прича нема уочљивих „рупа“ и продукција је на висини. Иако је највећи адут овог филма да забави публику, нека дубља прича постоји, као и критика политике, религије и целокупног друштва. Филм није поновио квалитет првог наставка, али није за бацање.

Глума је сасвим добра и ликови су прилично реални и конзистентни, али можда не баш потпуно разрађени и постоји претеривање што се Френка тиче. Иако му је метак пробушио раме, он га маказицама вади напоље, губи заиста много крви и након свевременске јурњаве, бори се са прилично јаким и утренираним непријатељем, кога и побеђује. И у другом делу Френк је био сјајан акциони херој, али сада га, вала, претера. 🙂

Едукативни моменат: Филм приказује политику (па и религију) каквом она јесте – корумпирану и лицемерну. Па, ипак, она мора да постоји и иако неће увек у потпуности радити у нашем интересу, некакав став морамо да покажемо (некада и да делујемо, наравно, пре свега преко гласачких листића) јер утиче на квалитет наших живота.

Оцена наставника:

4(малко поклоњена)

I_am_legend_OST (Small)Ја сам легенда (I Am Legend 2007) је постапокалиптични филм који се дешава у Њујорку. Изгледа као да је једини преживели тамо Вил Смит јер је вирус, који се отео контроли научницима, побио 90% људи. Пресоталих 9% мутирало је у крвожедне безумнике, којима смета УВ зрачење и тек је 1%, попут Вила, остао имун. Вил глуми виролога при (сада већ бившој) армији САД, који покушава да преживи, пронађе још неке људе који су остали имуни и успут пронађе лек за оне који су мутирали. Све се мења када је Вил ухватио у замку једно од тих створења (како би експериментисао), па су и они видели како могу да ухвате њега.

Критички осврт: Могу само да похвалим филм, у коме ми се баш све допада. И прича и акција и специјални ефекти, али и глума – пре свега Вилова јер он и носи, да тако кажем, овај филм. Мутиране сподобе прилично су страшне, иако маске нису богзна како грандиозно урађене. Све у свему, овај филм би могао да буде стандард како један постапокалиптични хорор треба да изгледа.

Едукативни моменат: Вил покушава да пронађе лек и излечи мутиране људе, али када је због њиховог деловања изгубио свог пса, он осећа мржњу према њима и покушава да их побије. Ова мржња је ирационална јер они нису свесни тога шта раде. Често осећамо порив да вршимо одмазду над преступницима, иако се дешава да они нису свесни својих преступа. Посебно када су у питању млађи и деца. Наравно да су заслужили казну, али је увек отворено питање да ли кажњавамо њихове поступке или њих саме. И ту треба поставити јасну границу.

Оцена наставника:

5(одобравам)

a90oesgp (Small)Прајмер (Primer 2004) је филм о двојици пријатеља Шејну Керуту и Дејвиду Саливану који су успели да направе времеплов. И почели су да га користе, покушавајући да извуку што је могуће више користи, а што мање штете. Међутим, играње са временом мора да има и неких последица.

Критички осврт: Филм почиње суманутим разговором четворице пријатеља, који се наставља у различитим амбијентима и који је неразумљив и самим тим – досадан. Тек након 25 минута рад тих људи почиње да добија некакав смисао (мада ни тада није скроз јасно на чему су заиста радили, а и многа друга дешавања у филму прилично су нејасна). Проблем је у томе што ни надаље филм не постаје ништа занимљивији. Сниман је као документарац и поједине сцене су преспоре, а како би се, ваљда, постигао уметнички дојам. Уз то некако иде и испразна филозофија о суштини живота и томе да ли постоји судбина, те да ли је све унапред одређено. Ни наратор значајније не помаже, напротив. Шејн Керут се толико трудио да звучи мисаоно, да је постигао само да звучи неартикулисано. Да, ова потоња је права реч и за цео овај филм, који, на срећу, траје свега сат времена. Тих сат времена провео сам гледајући ни сам не знам шта. 🙂

Едукативни моменат: Овај филм, који је Шејн режирао, мени је потпуно неразумљив, а подозревам да нисам једини. 🙂 Оно што је нама јасно не мора да буде и другима, те треба бити умешан у томе да се идеја изложи тако да буде схватљива свима. У супротном, она нема много смисла.

Оцена наставника:

1(дефинитивно)

Лако Је Критиковати 10

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

ja_channing_dom_rgb_7696 (Small)Уздизање Јупитера (Jupiter Ascending 2015) је научно фантастични филм у чијој је жижи девојка Мила Кунис, кћерка илегалне руске емигранткиње Марије Дојл Кенеди, која, заједно са својом широм породицом, зарађује тако што чисти по кућама у Чикагу. Њен живот се мења када се за њу заинтересује ванземаљска раса, пошто су њени гени потпуно истоветни генима покојне краљице, која је била глава моћне династије Ејбрасакс. Према закону који влада међу тим племенитим ванземаљцима, Мили припада читава Земља, што не одговара најстаријем сину бивше краљице Едију Редмејну. Зато он наручује њено убиство. Едијевој сестри Тупенс Мидлнтон, као и млађем брату Дагласу Буту Мила више одговара жива, те они шаљу своје најамнике како би остварили сопствене интересе. Оно што је за чланове краљевске породице интрига, за Милу постаје борба за живот.

Критички осврт: Постоји можда не баш научна, али свакако теорија да је живот на Земљи настао тако што га је посејала нека разумна ванземаљска раса. Овај филм се не само базира на томе, већ даје и смисао овом поступку. Наиме, богати племенити ванземаљци, чланови династије Ејбрасакс, имају у својим поседима насељене планете на којима су некада давно посејали гене за људску врсту, како би се она намножила довољно да могу да је пожању. Жетва би значила да побију све људе на тој планети и да од њих сачине регеникс, неку врсту серума који замењује старе ћелије и обезбеђује вечну младост. Јасно је да та супстанца има највећу вредност и отуда и моћ поменуте династије. Идеја за филм је веома добра и филм је од оне „врсте“ која се мени баш допада, тим пре што је маштовит, динамичан, са сјајним специјалним ефектима, интересантним локацијама у свемиру, занимљивом сценографијом, костимима и техничким решењима оружја и опреме и са пристојним глумцима. Ипак, сав тај потенцијал је прилично неискоришћен, а неки би рекли чак и протраћен. Нећу бити толико строг према филму, али не могу да не приметим да има добрих мањкавости.

Интрига, колико год да је мудро постављена, трапаво је одрађена, па тако неке зачкољице у протоколу племића уопште нису јасне. У једној од последњих сцена, Мила неће да потпише абдикацију, па тиме да преда Земљу Едију, што њега наводно спречава да наша планета буде у његовом поседу. Једино је питање шта га спречава? Ако је убије, што му није проблем, он остаје једини власник. Са тим у вези, она му се пре тога предаје остављајући своје заштитнике на другом свемирском броду, што је, најблаже речено, нимало мудро. Такође, претерано је наиван и њен пристанак на брак са млађим братом Дагласом.

Како би се, ваљда, повећала напетост у филму, малтене свака иоле озбиљнија акција решава се у последњем тренутку, што, рекао бих, ствара контраефекат, а и сцене постају натегнуте, посебно једна од последњих, када Мила и њен вечити спасилац Ченинг Тетјум пролазе кроз портал који их одводи са Јупитера. У ствари, како се филм ближи крају све постаје све лошије. Последње сцене су прави антиклимакс. Она се враћа свом старом послу чишћења тоалета, а некако ипак очекујете више од новопечене власнице читаве Земље. И сама последња сцена када њих двоје лете са све подврискивањем над Чикагом, потпуно је без везе.

Едукативни моменат: Ванземаљска раса људе посматра као најважнији ресурс и они то и јесу, мада не баш онакав каквим су га приказали у филму. Ништа није важније од људи, ни злато, ни енергенти, ни било шта друго. Без људи, све друго губи смисао.

Оцена наставника:

3(блага и блажена)

The-Purge-la-noche-de-las-bestias-poster-español (Small)Прочишћење (The Purge 2013) је футуристички филм о другачије уређеном америчком друштву, које је наизглед идеално јер је стопа криминала никад мања, а незапосленост на свега 1%. Нови оци, актуелни владари ове земље, постигли су то једним смелим законом, а који су назвали „Прочишћење“. Наиме, једном у години, конкретније током једне ноћи у трајању од 12 часова, свака врста криминала постаје легална, а како би се становништву наводно омогућило да испразни нагомилану агресију проистеклу из фрустрација. Управо такву једну ноћ филм дочарава кроз дешавања у једној породици, коју чине Итан Хок, Лина Хиди и њихово двоје деце. Они живе у богаташком крају у коме иначе нема немира, али се, за сваки случај, обезбеђују штитовима на вратима и прозорима, које Итан управо и продаје. Невоља настаје када прогоњеног бескућника Едвина Хоџа Итанов самилосни син пушта у кућу како би му спасио живот. Младићи и девојке, које предводи Рис Вејкфилд, намерни да убију Едвина, постављају ултиматум Итану да или ће им предати бескућника или ће их побити све. Те ноћи Итан и Лина осетили су сву страхоту овог закона који су до тада само декларативно подржавали.

Критички осврт: Сасвим нов систем који овај филм нуди у основи није потпуно нов. И у многим другим остварењима, која се баве будућношћу, присутна је идеологија да смрт једних доноси благостање другима. Разлика је у томе што је овај филм потпуно разрадио ту идеју и од ње сачинио читаву једну филозофију, сагледану из више углова и дајући једну ширу слику. Тако, рецимо, сазнајемо да „Прочишћење“ нема много везе са ослобађањем појединца од фрустрација, већ друштва од свих оних који се издвајају. Млади које предводи Рис Вејкфилд „чисте“ друштво од бескућника, а комшије желе да убију целу Итанову породицу јер се издвојила по свом статусном положају. Рис, као и његови другари, носи школску униформу коју обично повезујемо са популарним и пожељним појединцима, што такође говори у прилог овоме, а и кроз филм неколико њих говори управо о чишћењу друштва, само свако на свој начин. Можда би било боље да нису говорили, а како би оставили гледаоцима да сами дођу до тога, чиме би, мислим, учинили да филм буде паметнији.

Иако су ликови прилично стереотипни, почевши од Итана, исфолиране и исфорсиране главе америчке породице, глума је заиста била на висини, а сцене, иако предвидљиве, урађене су мајсторски. Посебно када Итан и Лина у паници покушавају да завежу и испоруче рањеног Едвина. Већи део филма је акција и то прилично сурова и сирова, али и онај први део када тек креће ноћ „Прочишћења“ одрађен је невероватно напето, иако се ништа конкретно не дешава. Свеукупно, утисак је сасвим добар, мада се на саму идеју може ставити неколико примедби. Рецимо шта ако неко почини злочин у 7.15, односно петнаест минута након истека „Прочишћења“? Након читаве ноћи злочина тешко би било доказати да је баш тај злочин нелегалан.

Едукативни моменат: Иако нам некада изгледа да је насиље оправдано, посебно онда када се ради о „заслуженој“ казни, оно, ипак, никада није решење и само доводи до још веће мизерије.

Оцена наставника:

5(минус)

TKATposter (Small)Турбоклинац (Turbo Kid 2015) је својеврстан омаж чак три удружена режисера СФ филмовима из осамдесетих. То је појачано тиме што говори о фантастичној будућности која се дешава 1997, па изгледа као да неко из минулих времена није добро предвидео шта ће се дешавати. Свет је опустошен, прекривен смећем и без ресурса, пре свега воде, која је најтраженија. Главни лик је млад момак Мунро Чејмберс, који живи у подземном скровишту, покушавајући да преживи у свету анархије. Његова је жеља да постане суперхерој попут Турборајдера. Та жеља му се и остварује, када случајно наилази на летелицу са мртвим пилотом у оделу које обезбеђује заштиту и енергетско оружје. Он тада креће против злог робота Мајкла Ајронсајда, који терорише цео крај.

Критички осврт: Видео сам да су на најпознатијем сајту посвећеном филмској критици „Rotten Tomatoes“ сви нешто фасцинирани овим филмом јер је тако духовит, врцав, ироничан, носталгичан и шта већ све не. Иако јесам подложан хало-ефекту, просто не могу да будем сагласан са свима њима. У реду, филм се издваја у мору других зато што је урађен у маниру осамдесетих и то је малтене све што бих добро могао да напишем о њему. Заиста не видим ништа духовито у сценама најразноврснијег клања при коме на све стране сасвим неприродно шикља крв. Можда би се неком учинила смешним сцена када Мунро на крају уз помоћ сунцобрана убија маскираног психопату, те се љуби са Лоренс Лебоуф испод истог тог сунцобрана који их штити од кише крви поменутог психопате, али мене није забавила. Ваљда је требало да нискобуџетни специјални ефекти буду смешни, али они су и тако смешни у филмовима који су заиста покушали да буду озбиљни, а таквих има и то скоријих, а не само оних из осамдесетих година.

Радње у филму готово да нема; све време се вијају на по мало простора, са тим да се циљеви те јурњаве непрекидно мењају (час Мунро бежи од некога, час жели да спасе поменуту пријатељицу, час жели да се освети, час креће у потрагу), а неки ликови у филму нису сигурни ни шта траже, ни због чега, а када се сретну настаје битка, којој придају велики значај, или већ некакав сукоб, насиље, углавном неко зло. Радња се, напросто, „котрља“, а дијалози и односи између ликова сасвим су сведени, тако да ни тај аспект није унапређен на уштрб радње. Дакле, углавном све говори да је у питању лош филм и ценим да је такав направљен са намером. Разумем ја да је то требало да буде пародија (као што је прилично очигледно да је лик Арона Џефрија алузија на Индијану Џонса), али нити видим да је успела, нити јој видим смисао.

Глума је, пак, прилично пристојна, колико је то могуће у овом случају. Неколико критичара је оценило да филм има неког шмека, али ја верујем да је том шмеку допринела харизма коју сами глумци (како протагонисти, тако и антагонисти) несумњиво имају.

Едукативни моменат: Мунро има жељу да постане попут свог суперхероја Турборајдера, али не постаје потпуно као он, већ Турбоклинац. Но, и поред тога, он је извојевао победу. Добро је имати узоре у животу, али оно што постајемо треба да има нешто аутентично наше.

Оцена наставника:

1(на два)

6_large (Small)Побеснели Макс: Бесни друм (Mad Max: Fury Road 2015) је четврти наставак саге о Побеснелом Максу, са тим да овог пута главну улогу нема Мел Гибсон (што је и логично јер је трећи наставак, у коме је он глумео, снимљен пре цирка тридесет година), већ Том Харди. Макс је бивши полицајац, а сада, у постапокалиптичном друштву, усамљени ратник, кога су заробили Дечаци рата, армија тиранина Имортан Џоа (Хју Кејс-Бирн), који контролише доток воде својим поданицима. Макс постаје „врећа крви“, односно роб чија је једина улога да буде донор крви повређеним ратницима. У међувремену, караван, који предводи једнорука Император Фуриоза (Шарлиз Терон), креће да се снабде залихама бензина у Град бензина. Међутим, Фуриоза има сасвим другачије планове. У свом танкеру она крије пет лепих жена, Џоових конкубина, које жели да спасе, односно одведе на боље место, са кога је и сама потекла. Џо је открио нестанак својих жена и послао војску да их врати, а међу њима и Николаса Хоулта. Заправо, Николас је морао да се снабде крвљу како би ојачао, погађате, од Полуделог Макса. Како не би пропустио борбу, повео је и своју „врећу крви“, тако што га је привезао за мотку на бранику свог аутомобила. И тако је кренула трка, која се није завршила до самог краја филма.

Критички осврт: Овај део није понудио много новог у односу на претходне, а у смислу радње, која је прилично слична оној у другом делу, када се исто јурцају колима. Наравно, ту је други глумац, који није успео да дочара лудака као што је то некако природно умео Мел Гибсон, али јесте био на висини задатка. Међутим, сама трка, њена динамика, идеје за оруђа и оружја, костими, ама све је напросто фасцинантно. На неком од камиона чак је у правом смислу речи прикачен гитариста који свира хеви метал. Иначе је све некако и рађено баш онако како би љубитељ овог музичког правца и замислио да треба да изгледа, са све лобањама, металом, спрејовима за графите, ватром која шикља и сличним алаткама и ефектима. Имортан Џо (назив је игра речима, пошто immortal значи „бесмртан“) је нека врста врховног свештеника јер пропагира да ће његови ратници отићи у Валхалу, пребивалиште палих викинга. Викинзи су древни Нордијци, а чини ми се да ови данашњи прилично негују хеви метал звук. Па и да режисер Џорџ Милер није имао то на уму, свакако је нордијском религијом појачао тај „таф“ ефекат. Све у свему, урадио је један добар посао.

Едукативни моменат: Место које је Фуриоза тражила није било више оно кога се сећала и није било боље у односу на оно које је напустила. Зато је са својом групом била принуђена да се врати, али свргнувши тиранина, вратила се под другачијим условима. Некада и није потребно да тражимо боље место за себе, већ нам и ово на којем смо може бити сасвим добро, ако променимо услове у којима живимо.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

Jurassic-World-movie-Chris-Pratt-Bryce-Dallas-Howard- (Small)Свет из доба јуре (Jurassic World 2015) је такође четврти наставак, али овог пута „Парка из доба јуре“ и дешава се двадесет и две године након њега. Овај свет је зоолошки врт, односно парк смештен на пацифичкој обали Средње Америке. Управа парка суочава се са материјалним потешкоћама, па како би га учинила атрактивнијим, прави нове врсте диносауруса користећи генетички инжењеринг. Тако је направљен Indominus‍ rex, застрашујући грабљивац налик на тираносауруса, али са побољшаним особинама предатора. Индоминус показује изузетну интелигенцију и успева да се ослободи из кавеза, баш у тренутку када су менаџерки парка Брајс Далас Хауард дошла у посету њена два сестрића. Велики предатор постаје претња и за људе и за диносаурусе по парку и стручњак за велоцирапторе Крис Прат предводи екипу (у коју су укључени и поменути велоцираптори) која треба да га улови.

Критички осврт: Ни овај део није понудио много новог у односу на претходне и заправо је радња идентична оној у првом делу, када нешто крене по злу и опасни диносауруси су ван обезбеђеног простора, те почињу да сеју страх и смрт по парку. И у првом делу је ту негде двоје деце која упадају у невоље, баш као и овде. Оно што јесте ново је техничка опремљеност парка, као и употреба генетичког инжењеринга како би се створила нова, никада виђена врста. Ова врста сасвим личи на тираносаура и нисам нешто фасциниран. Занимљивији ми је мосасаур, који овде има тек нешто виђенију споредну улогу и који је огроман и до сада се ни у једном делу није појављивао.

Филм је динамичан, занимљив, са специјалним ефектима који су испратили стандард који је поставио први део још давне 1993. Сцене су добро урађене, како оне акционе, тако и оне комичне. Од ових потоњих издвојио бих ону када се дешава евакуација, па Колин Треворов јуначки одлучује да остане на свом радном месту, те јуначки то саопштава Лорен Лапкус, својој колегиници, па, такође, јуначки креће да је пољуби, на шта она каже: „Ох, не, па ја имам дечка!“ И тада настаје врло непријатна ситуација, али стварно смешна. Неке сцене су, додуше, покрадене из других филмова (па тако када одред масакрира индоминус, на екранима у бази на којима се прате животне функције сваког члана тима једна по једна линија ЕКГ-а постаје равна – иста сцена постоји у другом наставку „Ејлијена“), а завршне сцене потпуно кваре утисак. У тим сценама се дешава борба индоминуса против тираносауруса и велоцираптора и направљена је тако као да су у питању људи, а не животиње, са све саосећајним погледима између диносауруса. Иначе, некакав „разговор“ се дешава и раније између индоминуса са велоцирапторима када их он убеђује да им је он алфа, а тумачење зашто су они то и прихватили је што његов геном садржи и гене поменутих велоцираптора. Цврц. 🙂

Едукативни моменат: У парку је све пошло наопако када је управа одлучила да направи сасвим новог диносауруса, поред свих постојећих, изузетних врста које већ имају. Јасна је порука у вези са рецентним врстама, али ако бисмо ову идеју применили шире, схватили бисмо да треба ценити и оно што већ имамо и то да нам буде на памети када жудимо за нечим новим.

Оцена наставника:

4(не баш јака)

Resident Evil Afterlife - wallpaper - (Small)Притајено зло: Живот после смрти (Resident Evil: Afterlife 2010) је још један четврти наставак. Ради се о саги „Притајено зло“, са Милом Јововић у главној улози. На почетку филма она долази у јапански део корпорације „Кишобран“, заједно са својим клоновима, како би дохакала бескрупулозном председнику те компаније Шону Робертсу. У својој намери није успела, али јесте да потпуно уништи ту базу. Након шест месеци, запутила се у Аркадију, место које, према свим информацијама, нуди безбедно уточиште за све оне који су преживели зомби апокалипсу. Аркадија би требало да се налази на Аљасци, али Мила тамо не налази ништа, осим своје пријатељице Али Лартер, која као да је сишла с ума. Мила јој помаже и са њом малим авионом одлази у Лос Анђелес, где затичу шачицу преживелих на врху затвора. Тада Мила открива да Аркадија није град негде на Аљасци, већ велики брод који сакупља преживеле и, заједно са својим новим пријатељима, смишља тактику како да до тог брода дође.

Критички осврт: И овај филм је режирао, као и први, Пол В. С. Андерсон, што је изгледа добро, пошто су други и трећи део, које су режирала нека друга двојица, прилично јадни. Ни овај део не пати претерано од оригиналних идеја, али је начин како је прича испричана бољи, сам филм је динамичнији, а сцене урађене заиста сјајно, мада предвидљивих момената има, а има и покоја грешкица, као када Мила на броду прати крвави траг, који се већ у сцени пар секунди касније губи. Андерсон је очигледно пронашао инспирацију у „Матриксу“. Но, не смета, и тако је филм рађен према видео игри, те је и логично да управо филм који се бави виртуелном реалношћу буде узор.

Оно што је овај филм донео ново то је некакав зомби див са врло опаком секиром/маљем, пауколика машина која се лепи на груди и контролише људе и зомбије који су еволуирали тако да им из уста излази некаква хоботница. Ништа претерано значајно. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму јако ми је било тешко да пронађем нешто едукативно, али рецимо нека буде Милино трагање за сигурним уточиштем, које досеже све до Аљаске. Трагање за оним што ми сматрамо вредним, увек треба да буде широко и чак и када на очекиваном месту не нађемо то што тражимо, не треба да клонемо духом и прекинемо потрагу, баш као што ни Мила то није учинила.

Оцена наставника:

4(бледуњава)

9 (Small)Машина (The Machine 2013) је британски футуристички филм, у коме је главни јунак научник Тоби Стивенс, који ради за војску и чији је циљ да произведе робота ратника који ће поразити Кинезе у рату који се очекује. Лични циљ овог научника је да произведе вештачку интелигенцију која ће бити погодна подлога да угости ум његове кћерке која пати од неизлечиве болести. Он унајмљује асистенткињу Кејти Лоц, која постаје исувише заинтересована за чудне експерименте унутар базе и командни врх је убија. Тоби прави робота по узору на њу, у жељи да настави са својим личним експериментом, али војска има другачије планове.

Критички осврт: Ово је један добар трилер, али и добар СФ, са одрживом, мада предвидљивом радњом, која има главни и споредни мотив. Главни је унапређење вештачке интелигенције, а споредни унапређење људи, повређених војника, који добијају импланте и који их уздижу на виши ступаљ еволуције. Име жене робота је, наравно, Ева (такође и име научнице), што је клише, али на то може да се зажмури кад је све остало сасвим добро, а посебно бих похвалио глуму.

Едукативни моменат: Овај филм недвосмислено поставља кључна питања са којима ће се човечанство бавити у будућности, али и већ сада можемо се запитати колико нас машине, компјутери пре свега, заиста унапређују и у крајњој линији, замењују. Јер наместо личног контакта све више комуницирамо путем друштвених мрежа и више времена проводимо испред екрана.

Оцена наставника:

5(може)

url00 (Small)Ја, робот (I, Robot 2004) је научно фантастични филм базиран на књижевним делима Исака Асимова. Америчка компанија која производи роботе таман је на тржиште избацила најновији модел, када се десило (само)убиство у тој компанији. Наиме, отац роботике Џејмс Кромвел нађен је мртав у холу компаније, а на лице места позван је детектив Вил Смит, који роботе не подноси. Зато он одмах прави конструкцију да је робот убица, у шта нико не верује, а због првог закона роботике који каже да робот не сме повредити људско биће. Некако једино он види да роботи почињу да показују неуобичајено понашање, чак веома опасно и схвата да се спрема читава побуна против човечанства.

Критички осврт: С обзиром да је филм снимљен према поставкама мог омиљеног писца, већ је имао предуслов да ће ми се допасти. И испунио је очекивања. Чак су и главни ликови или рађени по узору на ликове из књига, као што је случај са ликом који тумачи Вил Смит или су буквално преузети, као што је случај са робопсихологом компаније Сузан Келвин (Бриџет Мојнахан). Додуше Сузан у причама и филмска Сузан не деле и исти карактер, што је штета, али није толико страшно. Мислим да је много страшнија глума и Бриџет и Вилова, који су некако преглумљавали. И разлог зашто Вил мрзи роботе некако је натегнут, неуверљив, баш као и, како написах, њихова глума.

Све остало је било сасвим у реду, можда не и претерано оригинално, а посебно не искључивање мозга који управља роботима, а које неодољиво подсећа на сцену из „Одисеје у свемиру“. И ликови су потпуно стереотипни и већ виђени у толико филмова до сада (Вил је полицајац бунтовник који жустро враћа значку шефу, а Бриџет је хладна научница која се временом откравила).

Едукативни моменат: Роботи су преузели лидерску улогу како би заштитили људе, а против њихове воље. То су урадили јер су сматрали да су људи неспособни да воде рачуна о себи на прави начин. Родитељи, попут робота, презаштићују своју децу, верујући да они знају шта је за њихову децу боље. Оно што недостаје у оба случаја је слободна воља да свако води свој живот онако како жели, ма колико год ми такав начин лично не одобравали.

Оцена наставника:

4(чиста)

edge-of-tomorrow6978 (Small)Ивица сутрашњице (Edge of Tomorrow 2014) је ратни филм који приказује последњу битку између агресивних ванземаљаца и земљана, а која се води негде у Европи, коју су ванземаљци освојили. Главни протагонист је мајор не баш херојског држања Том Круз, кога су послали на фронт на силу и ражалованог, као обичног регрута. А на фронту полази му за руком да убије једног ванземаљца, али је и сам настрадао. Међутим, буди се и схвата да наново преживљава исти дан када је послат на фронт. И опет гине, неспособан да промени след догађаја у своју корист и наново се буди. Његов живот се претвара у непрекидно преживљавање истог дана, све док не ступи у контакт са ратним херојем Емили Блант, од које сазнаје да јој се то исто десило. Пошто је дошао у контакт са крвљу једног ређег примерка ванземаљца, Том је попримио њихову моћ да ресетују дан, те тако буду у предности у односу на непријатеља, пошто знају шта ће се дешавати. Зато њих двоје сваки дан смишљају стратегију како ће да искористе ову Томову новостечену моћ и победе непријатеља.

Критички осврт: Мени овај филм изгледа као хибрид „Дана мрмота“ из 1993. и „Свемирских војника“ из 1997. и то сасвим успешан. Не знам шта бих пре похвалио; радњу, акцију, комичне ситуације, специјалне ефекте, добру глуму (толико добру да сам о Тому као глумцу потпуно променио мишљење)… Једино што квари утисак је срећан крај по сваку цену и упркос логици коју је наметнуо филм. Да се филм завршио са претпоследњом сценом када Том гине или да се наново ресетовао дан, ово би било ремек-дело.

Едукативни моменат: Сваки дан може да нам буде исти, али можемо и да га променимо тако што ћемо направити нешто другачије, па зашто да не и херојски. Одлука је на нама.

Оцена наставника:

5(скоро савршена)

austin-powers-the-spy-who-shagged-me (Small)Остин Пауерс: Шпијун који ме је креснуо (Austin Powers: The Spy Who Shagged Me 1999) је друга по реду у трилогији пародија на легендарног тајног агента Џејмса Бонда. Додуше, филм пародира и друга остварења, попут „Рата звезда“, „Ејлијена“ и „Повратка у будућност“, али је главни јунак, кога тумачи Мајкл Мајерс, ипак тајни агент и основна радња филма је у вези са његовим озбиљним панданом 007. Остин је вечита сметња Доктору Злом (кога такође тумачи Мајкл) и зато опаки доктор одлучује да се времепловом врати у прошлост у 1969. и отме му тзв. моџо који представља есенцију Остинове привлачности. Успут је одлучио и да уцени Белу кућу да му исплати немогући износ новца, са претњом да ће уништити Вашингтон, па потом и друге градове, ласером са Месеца. Остин је схватио да је изгубио моџо, што му потврђује и његов шеф Мајкл Јорк, а открива му и које је активности предузео Доктор Злоћа, те га шаље у исту ту прошлост како би га спречио.

Критички осврт: Филм је направљен да буде смешан и неколико фора заиста и јесу, али не могу да кажем да се ради о урнебесној комедији и заправо, то ми се и више допада. Американци праве урнебесне комедије, попут „Мрак филма“, тако што нижу форе које често немају везе са остатком радње (десиле су се, смешне су и идемо даље као да се нису десиле). У овом случају хумор је дат кроз јединствену причу, конзистентан је, приземнији и рекао бих, паметнији. Зато цео филм није урнебесно смешан, али јесте ведар, лепршав и распеван. Наравно, томе доприноси и то што је смештен у ведре шестдесете године.

Морам да одам признање Мајклу Мајерсу не само зато што је у филму глумео чак три лика, већ и зато што је, заједно са имењаком Мајклом Макалерсом, написао сценарио и направио радњу ни од чега. 🙂

И морам још да приметим да је начин како је екипа научника открила где се налази скровиште Доктора Злог заиста генијалан. Као и фора са Остином у лабораторији која се на то надовезује.

Едукативни моменат: Остин је пред крај филма остао без свог моџоа јер је флашица у којој се налазио пала и разбила се. Међутим, схватио је да му није ни потребан јер је на крају свеједно добио девојку Хедер Грејам. Њој се допало какав он јесте, што се није променило ни када му је Доктор Злоћко моџо отео. Оно што јесмо и колико вредимо, нико нам не може одузети.

Оцена наставника:

4(без звездице)

interstellar (Small)Међузвездани (Interstellar 2014) је научно фантастични филм о Земљи која умире, али не кроз драматичну апокалипсу, већ полагано, а због дезертификације и болести које уништавају усеве. Крај човечанства је неминован и зато су се научници организације НАСА дали у потрагу за насељеним световима. Помоћ им је пружила мистериозна ванземаљска раса, која је направила црвоточину у свемиру близу Сатурна, а која води у другу галасксију. Сплетом необичних околности, фармер Метју Маконахеј, долази до научника поменуте организације и пристаје да он буде пилот свемирског брода (пошто није био одувек фармер), а који има задатак да посети три обећавајућа света на којима се већ налазе научници који су тамо отишли како би их истражили. То, нажалост, значи да мора да остави своје двоје деце, сина (кога као одраслог тумачи Кејси Афлек) и кћерку (коју као девојчицу глуми Мекензи Фој, потом Џесика Частејн и, напокон, Елен Берстин), али и да ће им његов одлазак буквално спасити животе.

Критички осврт: Тешко је описати радњу у неколико реченица јер је веома сложена, са неколико значајних ликова, од којих су листом сви добри глумци (укључујући и поменутог Метјуа, који има изузетну харизму) и филм прати судбине практично сваког од њих. Ипак, радња се лако прати, а филм лако гледа јер је изузетан. Заправо, давно нисам гледао овако добру научну фантастику и према мом мишљењу, ово је модерна поставка „Одисеје у свемиру“. Радња је, дакле, сјајна, а круг дешавања се перфектно затвара. Решења планета, иако лишена застрашујућих чудовишта и маштовитих цивилизација, толико су довитљива да и поред једноличних пејзажа потпуно заокупирају пажњу и још изгледају и реално. Допада ми се и решење робота, односно како он изгледа и шта све може, а уопште није хуманоид, како смо већ научили у сличним филмовима.

Већ сам похвалио глумце, али морам још једном. Глумци су ми потпуно уверљиви у својим улогама и напете, дирљиве и све друге сцене измамиле су ми реакције. Специјални ефекти су, наравно, на висини задатка, али ми је, некако, много више од њих, утисак оставио визуелни дојам, да га тако назовем.

Едукативни моменат: Када Метју, у ванземаљски направљеном тесеракту покушава да комуницира са својом кћерком, суочава се са проблемом времена и открива да оно што је било у прошлости не може да измени, али зато може да утиче на будућност. Овим сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

5(са препоруком)

horns-2013dvdplanetstorepk (Small)Рогови (Horns 2013) је прича о младићу Данијелу Радклифу оптуженом за убиство његове девојке Џуно Темпл. Данијел није осуђен, али цео град у коме живи верује да је он то учинио. Он је због тога очајан и покушава да докаже да није крив и у свој тој његовој борби, једног јутра му израстају ђаволски рогови. Испоставља се да је уз њих добио и ђаволске моћи; људи поред њега постају искрени, али и мрачни јер одају своје страшне тајне. Зато он креће у потрагу за правим убицом, надајући се да ће му те новостечене моћи помоћи.

Критички осврт: Иако је идеја занимљива, реализација је више него траљава. Најпре, прича, која би требало да је у жанру трилера, уопште није напета и узбудљива, а и сама сумња ко може да буде убица бачена је тек на неколико ликова, а и врло брзо се избор значајно сужава. Мотив његове девојке, који је такође требало да буде мистериозан, разјашњава се кроз разочарујућу, патетичну и неуверљиву причу, а такав је и сам врхунац и завршетак филма.

Успут, радња врца од нелогичности, па тако, Џунин отац Дејвид Морз наједном и ничим изазван верује да Данијел није убица, а прави убица Макс Мингела, иако је заборавио да је покушао да убије и Данијела, као и да се уопште видео са њим, није заборавио и да медијима потврди да је Данијел мртав. Данијел пали мотор кола која су сва у пламену и иако не знам много о послу аутомеханичара, уопште нисам убеђен да је то могуће, а објашњење зашто је брата Џоа Андерсона натерао да попије сву дрогу коју има, најблаже речено, нејасно је. Филм има и неких добрих сцена, рецимо управо ту када његов брат халуцинира због те дроге, или када Данијелова филмска мајка Кетлин Квинлан објашњава своја осећања, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Током читавог филма људи откривају Данијелу своје мрачне тајне и некако су најчешће оне биле производ неке фрустрације. Лоше ствари утичу на нас да будемо лоши, али као што је Данијел на самом крају одлучио да поприми изглед ђавола како би се супротставио Максу, то како ћемо ми реаговати на лоше ситуације, ипак је и даље ствар личног избора.

Оцена наставника:

2(на три, али никако три)

Avengers-Grimm-0 (Small)Гримови осветници (Avengers Grimm 2015) је фантазија у којој се преплићу свет бајки са стварним светом. Рампелстилскин (Каспер ван Дин) са својом војском зачараних освојио је краљевство Снежане и седам патуљака (Лорен Перкинсон), убио Снежаниног мужа и домогао се њеног чаробног огледала. Огледало је искористио као портал да прође у стваран свет, са намером да га освоји, пошто тамо нема магије. За њим су кренуле и друге принцезе – Успавана Лепотица, Пепељуга и Златокоса, а уз њих и Црвенкапа, са циљем да га осујете.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива, али није нова. Постоје и ранији филмови који преплићу свет бајки са стварним светом и једина разлика је у томе што су овде принцезе из бајки добиле и неке магичне моћи, а Црвенкапа Елизабет Питерсон права је хероина умешна у борбеним вештинама и стреличарењу. Хит ми је Златокоса (Рајли Вандербит), која на врху своје дуге косе има – буздован! И зна да га користи. 🙂

Филм је нискобуџетни и то је за фантастику значајна отежавајућа околност, али не нужно и показатељ да се ради о лошем филму. Овај филм је лош из простог разлога зато што готово ништа у њему није како треба. 🙂 И просто не знам одакле да почнем. 🙂

Глума је срамно лоша, а у томе предњачи Снежана, рекао бих, мада и остали нису баш на висини задатка. Радња је одржива, иако има нелогичних поставки. Рецимо, приликом проласка кроз огледало, када су се принцезе обреле у нашем свету, огледало је пукло, али је један комад сачувала Црвенкапа. И тај комад је био довољан да отвори други портал. И трећи. Међутим, када га је Успавана Лепотица згазила и направила мање парчиће, портал више није било могуће отворити. Зашто, ако већ парчићи функционишу као и целина огледала? И да, када су се принцезе нашле у нашем, а за њих новом свету, некако су се одмах привикле и на аутомобиле и на сва техничка чудеса којих у њиховом свету нема. Уз то показале су забринутост да ће их заробљена Златокоса одати где се налазе, иако су се обреле у Снежанином тајном скровишту први пут, у коме Златкоса никад није била. У појединим сценама и локације су веома проблематичне. У једном тренутку зачарана Црвенкапа напада принцезе негде на улици, а већ у следећој сцени бори се са Пепељугом у некаквом каналу испод мостова. Лу Ферињо малтене до краја остаје веран споразуму са Каспером, иако је потпуно нејасно шта тај споразум њему конкретно доноси. Осим што га је претворио у металног човека који шкрипи када год се помери. Ефекат метала је иначе постигнут бронзаним спрејом преко коже, а и шминка зачараних је такође веома лоша.

Режисер и уједно сценариста Џереми М. Инмен трудио се да карактерне особине ликова буду конзистентне током филма, па је Пепељуга све време нежна и емпатична, а Снежана бескомпромисни лидер. Зато су дијалози веома сведени и „велике речи“ заиста смешне. Некако и емоције нису адекватне. Принцезе сувише равнодушно прихватају Снежанину смрт. На крају филма Снежана оживљава (иако је себе пробуразила леденицом кроз стомак) и малко ми измиче поента те сцене. Надам се да то не значи да се планира и други део. 🙂

Едукативни моменат: Пошто је Рампелстилскин у први мах прошао кроз портал сам, без своје војске зачараних, није могао војном силом да освоји град, па је то учинио тако што је постао градоначелник. Ако бисмо ово минимализовали, дошли бисмо до тога да се један циљ може остварити на више начина, тако да средства нису увек нужан предуслов за то.

Оцена наставника:

1(потпуно заслужена)

mirror-mirror--movie-poster (Small)Огледалце, огледалце (Mirror Mirror 2012) је још једна бајка, те је опет у главној улози Снежана, коју тумачи Лили Колинс. Њена зла маћеха Џулија Робертс кубури са финансијама и гледа да се богато (пре)уда, те шансу види у принцу Армију Хамеру, кога непрекидно напада патуљачна банда. Армију пажњу привлачи лепа Снежана, па Џулија мора, уз помоћ магије, да се отараси супарнице, али и да, такође уз помоћ магије, натера принца да се ожени њоме.

Критички осврт: Ово је неупоредиво успелија бајка, пре свега због добре и хумором испуњене приче, а и због изванредне глуме, најпре Џулијине, из чијег угла се и прича ова прича (што представља новину – да централни лик буде заправо антагонист). Лепа прича донекле прати радњу изворне бајке о Снежани (мада има много „уметничког врдања“), а појачана је бајковитим пејзажима и солидним специјалним ефектима. Веома су ми се допала магијска решења када Џулија улази у свет огледала, као и када се поиграва са лутком која треба да буде Снежанин џелат. Добра су и техничка решења, која помажу патуљцима да постану дивови. И да кажем да ми се јако допадају костими, који су мудро уклопљени онако шарени у бели зимски амбијент.

Холивудски филмови обично пате од срећног, али лоше реализованог краја, али у овом случају то није тако, те је свеопшти утисак сасвим добар.

Едукативни моменат: Да би могла да спроводи магију, Џулија је морала да плати скупу цену. Све у животу своју цену има, а од нас завиди да ли ћемо то што желимо платити или ћемо га се одрећи.

Оцена наставника:

5(сасвим)

snow-white-and-the-huntsman-poster (Small)Снежана и ловац (Snow White and the Huntsman 2012) је другачији поглед на бајку о Снежани, из угла мрачне епске фантастике. Краљ замишљеног краљевства Ноје Хантли, оставши удовац, сукобио се са мрачном армијом и извојевао победу. Испоставило се да је мрачна армија имала заробљеницу Шарлиз Терон, коју је краљ ослободио и већ наредног дана начинио својом краљицом. Прва брачна ноћ је попримила неочекивани ток и новопечена краљица је убила свог мужа, преузела краљевство, побила све на двору и малу принцезу Снежану заточила у северној кули. Краљица је веома моћна чаробница, која поседује магично огледало и иако је опустошила читаво краљевство, њеној моћи нико не може да се супротстави, осим најлепше од свих. Тек након много година Снежани (Кристен Стјуарт) ће поћи за руком да се ослободи, те пронађе савезнике како би поразила злу маћеху.

Критички осврт: Иако је интерпретација бајке прилично слободна, филм у многим деловима прати оригиналну радњу, па чак и Дизнијево виђење приче (на пример и овде је Снежана пријатељ са шумским животињама које јој помажу). Додуше, на режисера Руперта Сандерса очигледно су утицала и нека друга остварења, па су тако патуљци, са све кретањем у колони на вртоглавим висоравнима преузети из „Господара прстенова“, а лик ловца, кога тумачи Крис Хемсворт, као да је дошао из „Храброг срца“. Чак и да има оригиналних момената у филму (којих нема ни у траговима), тешко би се могли очекивати преокрети у радњи. Једини који сам уочио је љубавни троугао између Снежане, ловца и младог војводе Сема Клафлина, који се на крају филма и јесте и није разрешио.

Што се глуме тиче, ваљда је ок. Видим да сви нешто „гурају“ Кристен, вероватно због успеха серијала „Сумрак“, али ја нешто и нисам фан њених глуматања. И ако ћемо истину зборити, категорија лепоте, као веома субјективна, дозвољава ми да „гласам“ да је најлепша ипак – Шарлиз, која у овом филму изгледа невиђено моћно. Допало ми се што су њен лик портретисали тако да су дали смисао и дубину њених поступака. Она није напросто зла, већ цела прича има позадину, а која се крије у њеном несрећном детињству.

Филм је малчице развучен и има ту неколико не толико потребних детаља, попут борбе са тролом и некако ми је изгледало да прешироки приказ најпре мрачне, а онда и вилинске шуме више има за циљ да се аутори филма праве важни како добре специјалне ефекте имају, као и идеје за њих. 🙂 Осим овога неке веће замерке немам.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена зла краљица каже како неће стати док не покори свет, који ће добити владара каквог заслужује. Често мислимо да они који су починили нешто лоше треба да добију оно што заслужују, али није поента у томе. Поента је у томе да ми учинимо оно што је исправно.

Оцена наставника:

3(ајде, може плус)

Alice_in_wonderland_poster__original (Small)Алиса у земљи чуда (Alice In Wonderland 2010) би заправо био филмски наставак оба књижевна дела Чарлса Латвиџа Доџсона. Алиса (Мија Вашиковска) сада је већ одрасла и сви очекују да се уда за локалног племића Лео Била. Но, наместо да да свој пристанак, она јури за белим зецом и упада у зечју рупу и тако доспева у Земљу чуда, којом влада краљица срце (Хелена Бонам Картер). Становници земље чуда не воле своју краљицу и траже од Алисе да убије краљичиног љубимца, а заправо чудовиште Џебервокија, те тако ослаби њену моћ.

Критички осврт: Сама књижевна дела су прилично, ако могу да се тако изразим, дијаболична. Она нису писана да пруже једну причу која води до неког циља, већ више одражавају једно научно размишљање преточено у маштовите метафоре. Филм, са друге стране, нуди садржајну причу која води до неких личних Алисиних победа, а које су очигледно у вези са еманципацијом жена, односно побољшањем њиховог друштвеног положаја и идејом да се њихово мишљење и осећања схвате озбиљније. Некако не мислим да је случајно што су вође зараћених страна управо жене, тј. краљице – црвена, која има моћ и да некажњено убије краља, као и бела, коју глуми Ен Хатавеј. Допало ми се и што су оне овде заједно, иако нису и у истој књизи.

Ипак, филм је задржао и неке дијаболичне елементе (што је неминовно), а који се виде кроз поједине сулуде сцене, али и пејзаже (да би дошла до двора умањена Алиса мора да пређе преко одрубљених глава које плутају у реци, као да прелази преко наређаног камења), као и ликове, од којих предњачи луди шеширџија, кога тумачи брилијантни Џони Деп. Но, све је добро уклопљено и укупан утисак не да није лош, него могу да кажем да давно нисам гледао овако добру екранизацију бајке и за мене је овај филм био право освежење.

Едукативни моменат: У једном тренутку бела краљица говори Алиси да не сме да допусти да други утичу на њен избор да ли ће убити чудовиште јер када се буде суочила са њим, биће потпуно сама. Ми живимо наш живот и да ли смо срећни или не – ми то најбоље знамо. Други људи нису на нашем месту и неће осећати оно што ми осећамо, те зато одлука какав ћемо живот водити мора да буде наша.

Оцена наставника:

5(сјајна)

cube_zero_poster (Small)Нулта коцка (Cube Zero 2004) је трећи наставак филма „Коцка“. У питању је сурови експеримент са људима који су убачени у специјалну грађевину, коцку, са задатком да изађу из ње, пролазећи кроз велики број истоветних соба, од којих су неке смртно опасне. У питању су затвореници који су на овај експеримент пристали, а како би избегли смртну казну. Драма се одвија и у коцки и у контролној соби, све док један од двојице контролора Захари Бенет, у коцки није угледао Стефани Мур, за коју верује да није праведно да буде ту. Зато он напушта контролну собу и улази у коцку са намером да јој помогне.

Критички осврт: Филм је снимљен са циљем да покаже како се уопште дошло до коцке у првом делу и виспрено повезује последњу сцену из овог са једном од сцена у поменутом првом. Наставци би требало да понуде нешто ново, посебно у овом случају јер се први део, као нискобуџетна научна фантастика, готово искључиво ослања на добру идеју. Овај наставак није понудио ама ич. Додуше, део мистерије из првог дела је откривен, те нам постаје јасније ко је покренуо коцку и зашто, као и да се ради о будућем (техничари „једу“ пилуле наместо хране, а и у стању су да снимају снове) и фашисоидном друштву (Стефани се обрела у коцки јер је учествовала на политичким протестима). Такође, замке у коцки далеко су надмашиле оне из првог дела и чини ми се да је режисер Ерни Бербараш (који је уједно и сценариста) убацио све могуће хемијске, физичке и биолошке опасности којих је могао да се сети.

Иако је прича тек мало надограђена она из првог филма, морам признати да држи пажњу и нема већих грешака, а глума је више него пристојна.

Едукативни моменат: Други контролор Дејвид Хабенд постао је херој онда када је видео да га је као таквог његов колега Захари нацртао у стрипу. Хтели не хтели, многе ствари радимо због других људи, а како бисмо одржали слику коју имају о нама, па таман била она и нереална. Некада и треба испунити та очекивања, али само онда када не иду на нашу штету и ако нас не оптерећују.

Оцена наставника:

3(боље од овог не може)

night-at-the-museum (Small)Ноћ у музеју (Night at the Museum 2006) је америчка авантуристичка комедија снимљена према сликовници хрватског илустратора Милана Тренца. Главни лик је Бен Стилер и он је разведени отац који покушава да импресионира свог сина Џејка Черија, али му не иде најбоље јер не успева да задржи нити један посао. И посао ноћног чувара који добија у локалном музеју, иако на први поглед не изгледа претерано тежак, испоставља се као немогућа мисија. Наиме, због магичне плоче божанства Амон Ра, која се налази изложена у музеју, сви експонати у току ноћи оживе.

Критички осврт: Главни лик у овом филму, кога тумачи Бен, дефинитивно је стереотип; несналажљиви отац маштар који жели да буде херој свом сину јединцу. И радња, иако са оригиналном идејом, прилично је предвидљива, са стандардним током и са све журком на крају (где се сви нешто срећно смеју и показују палчеве једни другима). Па ипак, ово је леп, забаван, породични филм, са добрим глумцима и солидним специјалним ефектима. Овај филм бих свакако препоручио за недељно поподне. 🙂

Едукативни моменат: Посебно ми се допало што је Дејв, иако (само) ноћни чувар, учио историју како би се припремио добро за свој (магични) посао и на крају уз помоћ знања победио свог претходника Дика ван Дајка.

Оцена наставника:

5(мада филм није ремек-дело научне фантастике)

Night_at_the_Museum_Battle_of_the_Smithsonian_DVD_Cover (Small)Ноћ у музеју: Смитсонијанска битка (Night at the Museum: Battle of the Smithsonian 2009) је други део „Ноћи у музеју“. Ноћни чувар у чаробном Америчком музеју природе и историје Бен Стилер није више чувар, већ власник успешне компаније која се бави продајом патената. Међутим, када је дошао да посети своје старо радно место, сазнао је да неки експонати треба да буду замењени и да се шаљу у институт Смитсонијан, са све чаробном таблом бога Амон Ра. Већ прву ноћ по премештењу, његови оживели експонати зову га у помоћ и он креће у мисију спасавања, где ће се сукобити са злим фараоном Ханком Азаријом, који жели таблу и зна како да је употреби.

Критички осврт: Овај наставак није донео много новог у односу на претходни, мада с обзиром на саму поставку радње, тешко је нешто ново и очекивати. Радња је премештена на веће „бојно поље“, с обзиром да је Смитсонијан наводно највећи музеј на свету, а и слике су оживеле. Наравно, уведени су и нови ликови (експонати), а како би све било занимљиво. И јесте, заиста. Радња држи пажњу, а глумци су били на висини задатка, посебно Ханк, који је баш добро одрадио злоћу, довољно наивно и шармантно, да буде пријемчив и за децу и за одрасле.

Едукативни моменат: Иако је на послу приватника зарађивао знатно више, Бен се ипак вратио свом старом послу јер је схватио да је важно и да радиш оно што волиш. Баш као што је схватио да су важни и пријатељи који те окружују. Наравно, тако то иде на филму и тако би било исправно, али нас живот често демантује. 🙂

Оцена наставника:

4(па, хајде)

blindness(Small) (Small)Слепило (Blindness 2008) је канадски апокалиптични филм који приказује судбину супруге офтамолога Џулијане Мур, за коју се испоставља да је отпорна на брзоширећу заразу која изазива слепило у читавом њеном граду. Када је зараза тек почела да односи свој данак, Министарство здравља одлучило је да болесне смести у карантин. Она добровољно одлази тамо, са својим оболелим супругом Марком Рафалом и временом преузима значајну улогу у збрињавању болесних којих је све више. Временом, у карантину се успостављају нови односи и нова правила, која за Џулијану и несрећне људе постају неподношљива.

Критички осврт: Сама поставка карантина није најсрећнија јер је он сувише нехумано замишљен чак и у првим данима када зараза још увек није проузроковала већу штету градској популацији. Рецимо, наоружани стражари и управа карантина неће ни да чују да Џулијани и Марку пошаљу кутију најобичнијих антибиотика потребних повређеном Дону Меккелеру, а већ им и тако дистрибуирају храну. Потом, убијају сваког несрећног човека који изађе из реда при доласку у карантин, а без икаквог оглашавања, односно упозорења. У филму сазнајемо да научници поводом проблема који узрокује ова зараза одржавају конференције, али нема ни помена о формирању стручних тимова, истраживањима и проналажењу одговарајућег лека, што би се сасвим сигурно у нормалним приликама дешавало. Некако су се људи у филму олако препустили апокалипси.

Проблематичан је и лик дечака у филму, који, иако мали, готово ниједном није заплакао за родитељима, нити смо сазнали шта се са њима десило (а судећи према ширењу заразе, требало је да се нађу у истом карантину са њим). Осим њега, нисам приметио да има и друге деце у карантину.

Ипак, филм ми се допао јер, иако наизглед није динамичан, што се види у сценама које умеју да буду отегнуте, стално се дешава нешто ново, неки нови обрти и нови доживљаји. Уз то, одлично је приказана људска природа, или боље речено оно што људи испољавају у времену кризе, како лоше, тако и добро. Поједине сцене су баш мучне, али и то јесте живот и зато филм има доста добар додир са реалношћу, макар са оном који је у вези са карактером људи. Но, опет, баш због тога филм није за свакога.

Едукативни моменат: Ако бисмо способност Џулијане да види у свету слепих посматрали у пренесеном значењу, опет бисмо дошли до тога да би била у ситуацији описаној у филму: њена одговорност је била велика и била јој је терет. Сви велики визионари су патили због тога што јесу, али њихова величина и јесте у томе што су прихватили одговорност за то и своју улогу у свету.

Оцена наставника:

4(са *)

Elysium-poster (Small)Елизијум (Elysium 2013) је футуристички филм који приказује будуће јасно раслојено друштво. На пребукираној Земљи живе сиромашни, док на сателиту који око ње кружи, Елизијуму, живе малобројни богати. Богаташи поседују веома моћну машину која лечи све болести, и управо она постаје циљ сиромашку Мету Дејмону, који је доживео несрећу на раду и толико је озрачен да му је преостало свега неколико дана живота. Помаже му његов бивши пријатељ Дијего Луна, али за противуслигу – да отму грађанина Елизијума и узму његов рачунар из мозга (у будућности нема лаптопова 🙂 ). Мет пристаје на ову ризичну погодбу, а да би у томе успео подвргава се необичној операцији у којој добија метални егзоскелет. И заиста му успева да отме податке од Вилијама Фикнера, који је дизајнирао Елизијум и који поседује компанију за израду робота полицијаца, а у којој је Мет и радио. Вилијам је савезник секретара за одбрану Елизијума Џоди Фостер, која намерава да направи пуч и преузме место председника наместо Фарана Тахира, за чију политику мисли да је превише мекана. Вилијам је поседовао кодове који могу да рестартују сервере Елизијума и тиме омогуће уношење нових и другачијих података, што Мету и његовој екипи даје могућност да промене устројство света.

Критички осврт: Ово је добро урађен филм, са сјајном продукцијом и одличним глумцима, посебно Метом и Џоди, а куриозитет је што се ни у једном тренутку и ни у једној сцени ово двоје уопште нису срели. Радња је увек актуелна и раслојеност друштва уопште није домен научне фантастике, мада не могу да кажем ни да је претерано оригинална. Можда ју је баш због тога, режисер и уједно сценариста Нил Бламкамп поприлично закомпликовао. А опет због компликоване радње, али и великог броја различитих ликова, као и ефектних сцена, како акционих, тако и оних других, филм има поприличну динамику. Дефинитивно држи пажњу.

Едукативни моменат: Богаташи нису желели да деле своје машине за оздрављење са сиромашнима, што на први поглед изгледа чудно, али заправо и није толико. Свако ново сазнање, било да је у домену технологије, медицине или било чега другог, даје моћ над другима који то не знају или који то не могу да користе. Да би други имали мање моћи над вама, треба да знате што више тога.

Оцена наставника:

5(минус или четири плус)

green_lantern_poster_concept__by_interestingjohn-dmu (Small)Зелени фењер (Green Lantern 2011) је филм о суперхеројима који су уједињени на планети Оји, а са задатком да чувају свемир, који су поделили на секторе. Њихова снага базира се на енергији воље које одашиље свако разумно биће у свемиру. Међутим, један од главешина тих свемирских полицајаца се одметнуо и наместо енергије воље почео да користи енергију страха, која даје знатне моћи, али је нестабилна и претворила га је у зло биће. Заробио га је један од зелених фењераша Темуера Морисон на пустој планети, али авај, злочинац се ослободио и почео да пустоши насељене планете. Такође је напао и смртно ранио Темуеру и овај се принудно приземио на Земљи, где је изабрао наследника, младог пробног пилота Рајана Рејнолдса. Тако Рајан добија задатак да се избори са злим бићем које прети да уништи и читаву Земљу.

Критички осврт: Први део филма (а то је скоро половина), док Рајан тек треба да постане фењераш, потпуно је досадан. Нарочито је досадно и уз то и бесмислено понављање сцена с почетка када му гине отац, такође пробни пилот, Џон Тени (веома лош у овој улози, додао бих), коју Рајан наново преживљава док пропада са својим авионом. Боље да су на почетку те сцене прекинули, па наставили и тако објаснили шта се десило када је и сам Рајан преживљавао пад, ако је то толико било важно (мада је остало нејасно зашто је важно). И други део филма је лош, мада јесте забавнији мени који волим филмове са суперхеројима. Тешко је очекивати да ће чак три удружена сценариста написати тако „танку“ причу у којој не само да ама баш ништа оригиналног нема, већ је све апсолутни клише – људски неваљалац Питер Сарсгард, несхваћени професор, кога обузима моћ и претвара га у застрашујуће чудовиште; свемирски злочинац који испушта мрачне пипке ка граду; свемирске главешине које седе на стрмоглаво великим троновима поређаним у круг; строги инструктор (Мајкл Кларк Данкан) који подучава Рајана, а сам Рајан је сав пун сумњи у себе… да не набрајам. Практично све поставке су оне најосновније којих можете да се сетите када размишљате о овом поджанру научне фантастике, а сцене су до те мере предвидљиве да без икаквих недоумица знате шта ће следеће да се деси. Неке су и без везе и филмски и научно, попут победе Рајанове када свемирску претњу шаље у Сунце… Не само да готово сигурно то тако не би изгледало, већ су успут прошли кроз веома густ облак астероида, и иако не познајем довољно астрономију, прилично сам убеђен да тога између нас и Сунца нема. 🙂

Зелени фењераши имају заиста кул моћ да уз помоћ енергије стварају шта год им падне на памет, али је у филму и то протраћено, па тако све време стварају оружја и летелице, а неопходне за борбу. Ни ту није било икакве креативности.

Односи између ликова су префорсирани, па је тако брат (Мајкл Дојл) љут на Рајана када су чули да овај умало да погине, а због тога што је Рајанов братанац неутешан јер му се стриц нашао у смртној опасности. Чак ни сопствени рођендан није желео да слави, већ да тихо пати у својој соби. Дијалози су сведени, мада је намера била да одржавају компликоване породичне односе и тешке животне лекције, па је тако Рајанова филмска девојка Блејк Лајвли објаснила свом суперхероју да није храбар онај који је неустрашив, већ онај који победи свој страх и то тоном као да му даје неко егзотично знање из квантне физике. С обзиром на то, тешко је очекивати да ће и аргументација бити високоумна, што не да није, већ није ни најјаснија, а ни убедљива. Тако да заиста није јасно зашто су главешине одлучиле да се Рајан сам бори против зла које их све угрожава.

Морам да приметим да несрећни Рајан Рејнолдс има и харизму и грађу суперхероја и верујем да ће он то и бити, али у некој другој улози. 🙂

Едукативни моменат: Рајан је у филму био добар пробни пилот, али се испоставило да је његов животни позив ипак био да постане суперхерој. Пробни пилот је постао због свог оца, који му је био идол. Поента је да нико не каже да морамо да будемо исто што и наши идоли, односно да се бавимо истим оним чиме се баве и они. Довољно је да од њих „покупимо“ то да будемо добри у свом послу, баш као што су и они у свом.

Оцена наставника:

1(може плус због импозантног буџета)

honey-i-shrunk-the-kids_movieposter_777 (Small)Драга, смањио сам децу (Honey, I Shrunk the Kids 1989) је филм о лудом и уједно несхваћеном научнику Рику Моранису, који је на тек корак од невероватног открића изума који смањује предмете (и испоставља се и људе). Несрећним стицајем околности четворо деце, од којих и двоје његових, покрећу машину, смањују се на величину веома ситних буба и завршавају с оне стране баште. Да би се вратили у кућу морају да прођу комплетан запуштени травњак, који је за њих сада права џунгла.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, а и ликови су сасвим стереотипни (почевши од лудог научника, а ту је и неугледни момак заљубљен у популарну девојку, млађи брат штребер и уз то и алергичан на полен – да није алергичан вероватно би имао астму итд). Па, ипак, ти ликови су и прилично комични и живописни и уз питку радњу, могу да кажем да је ово један сладак, дечји филм, са одрживом и довољно динамичном радњом. Утисак је донекле покварио мрав, кога су представили ван сваке биолошке логике – као верног ата минијатурне деце, који је цврчао све време и спасао их од шкорпије. Цврц. 🙂

Едукативни моменат: Без обзира колико наши проблеми другима изгледали мали јер прелазак преко травњака за нас и за ликове у филму сигурно није задатак исте тежине, нама су довољно велики да када их решимо можемо свакако себе сматрати победницима и частити огромном клопом, што су и учинили протагонисти на крају филма. 🙂

Оцена наставника:

4(океј)

89 (Small)Лош Мајло! (Bad Milo! 2013) је комедија о рачуновођи, кога тумачи Кен Марино, а који има много стресова у животу, пре свега због свог помирљивог карактера. У његовим цревима откривају крајње необичан полип, за који се испоставља да није полип, већ чудовишни патуљасти створ који излази из Кена како би починио злочине, да би се потом наново вратио у Кена. Његов откачени психијатар (Петер Стормаре) му открива да је то биће у ствари физичка манифестација његове подсвести и да је једини начин да га спречи да убија људе, да се зближи са њим. Испоставља се да Кен мора да учини и више – да измени цео свој живот.

Критички осврт: Иако сама радња има смисла, филм је дефинитивно болестан. 🙂 И свакако није за свакога, али мени се, без обзира, допао. Поставка радње, са све измишљеним источњачким митом који сликовно приказује змаја како излази из ануса нацртаног лика који се напреже, потпуно је сулуда, али и оригинална. И ликови у филму су такође сулуди и имам осећај као да су се глумци утркивали ко ће да изнесе живописнију и смешнију улогу. И заиста су у томе успели, а и дијалози су дијаболични и урнебесни. Обично овакви филмови, да их назовем алтернативним, због претерано смеле идеје и ниског буџета имају све шансе да буду и грозни и лоши, али овај је успео да се издвоји. Тако да је грозан, али добар. 🙂

Едукативни моменат: Постоје делови наше личности који нам се нимало не допадају. Не можемо да се правимо да их нема, али можемо их прихватити и покушати да се променимо.

Оцена наставника:

5(просто сам морао)

megamind (Small)Мегаум (Megamind 2010) је анимирана пародија супермена, али виђена очима главног негативца. Пошто је зли Мегаум напокон и неочекивано успео да порази Метромена, свог вечитог противника, те завладао градом, постало му је досадно. Наиме, више није било изазова. Зато је одлучио и успео да створи новог суперјунака Титана, али се испоставља да је тај суперјунак још веће зло од Мегаума. Такође се испоставља да Мегаум једини и може да га заустави да не уништи цео град, те тако главни злочинац постаје главни заштитник грађана.

Критички осврт: Сјајна анимација, сјајна идеја, сјајна и садржајна прича, ма све је сјајно. 🙂 Мегаум је од оних зликоваца које напросто морате да волите чак и онда када чини зло, као и његовог миниона – рибицу у акваријуму који је заправо глава робота са крзном мајмуна… Шта рећи? 🙂 И други ликови су сјајно одрађени, уз врло бритак хумор. Дефинитивно препоручујем овај цртаћ.

Едукативни моменат: Често смо у ситуацији да бирамо између два зла (Мегаум или Титан), те гледамо да изаберемо мање. Уколико смо песимисти. Уколико смо оптимисти, то мање зло заправо је добро јер је супротстављено злу какво не желимо. Све је ствар гледишта. 🙂

Оцена наставника:

5(потпуно)

Заборављени закони

germaingif8Сећате ли се портфолија? То је, знате, оно на папиру или онлајн, како желите, а где хвалите свој рад и прилажете исти. Наравно да вам у последње време на памет није пао, као ни гомила других ствари које неки од бројних правилника прописује да се треба написати. Иако сам, Нарцис какав јесам, портфолио направио још пре него што је званично ступио на снагу, сада мислим исто што сам мислио и тада, са том разликом што сада имам потврду да сам био у праву. Законско обавезивање наставника да праве портфолио је неопевана глупост. Или опевана, како желите, али глупост, свеједно. Уместо обавезе, требало је да се понуди као могућност, што и јесте у много (просветно и у сваком другом смислу) развијенијим земљама од наше. Јер шта сад имамо? Законску обавезу коју (потписујем и левом и десном руком) не поштује пола српске просвете (у најбољем случају), јер не морају и јер неће трпети никакве санкције. Баш као што не трпе санкције ни они који немају нити сате екстерног стручног усавршавања, нити бодове интерног. Или беше обрнуто, али ко мари, јер и тако је небитно, пошто никакве сврхе немају ни једни ни други.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Јурцање за бодовима је свакако залудан посао, а писање портфолија бесмислен за оне људе који не виде корист од њега. У крајњој линији, зашто терати људе да промовишу свој рад, ако они то не желе? Не виде смисао, не мисле да је то битан део њиховог позива (истина, има битнијих којима се треба посветити) или напросто не одговара њиховом карактеру да похвално пишу о себи или да пишу о себи уопште. Портфолио напросто, по својој природи и треба да буде ствар избора. И да је понуђен као могућност, имали бисмо регуларну ситуацију – направио га је ко је хтео – и могли бисмо макар да се не претварамо да је све у реду и да сви поштују оно што су мудре главе тамо негде у просветним врховима осмислиле. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Прескочићу план стручног усавршавања, који је тек застрашујућа глупост, те ћу се пребацити на још једну тему која је у вези и са портфолиом и са сатима, те бодовима. А то је напредовање у струци. И ту сам се остварио, прошавши кроз силне перипетије, са фасциклом крцатом доказима за 18 (и словима осамнаест) ставки које уопште није једноставно постићи, па кроз чак три скупа, где су мишљење дали и наставници истог и сродних предмета и читаво Наставничко веће потом, те напокон и Савет родитеља. Наравно, са све директором. И онда су ми два пута били просветни саветници (први пут ненајављено и то је у реду, осим ако тај дан, рецимо, нисам болестан или сам завршио са часовима 🙂 )… Звање годи, не могу да кажем (тим пре што сам га први стекао у Београду), али не доноси ни већу плату, ни бодове уколико сте на листи за технолошке вишкове, иако у доброј мери потврђује квалитет рада. Сада чујем да је процедура за стицање звања обустављена јер се чека нови правилник (а Бог зна да нам је неопходан, јер стари има више рупа него текста (а текста има подоста)), но што каже моја другарица, не укидају се закони док се чекају нови, јер би онда криминалци лако могли да буду ослобођени, а директори неизабрани. Ипак, разумем и Школску управу наше престонице, јер колико сам начуо, имају људства ни колико школа у само једној општини, те послова и инспекцијских и такмичарских и организационих и завршних и свакаквих и веома верујем да им је звање тамо неког приградског наставника последња свирала. Са све рупом. И то је објективна потешкоћа коју нико није имао у виду када су се правила маестрално састављала.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Много таквих објективних потешкоћа постоји за велики број (под)законских одредби по разноразним правилницима и последица је да оне нити могу да се примењују, нити могу да се људски провере, нити да санкционишу, а о награђивању не вреди ни причати. Ако пренебрегнем приче да је свака од ових умотворина нечији лични пројекат, који доноси много више састављачу од онога коме је намењена, морам да закључим да ми имамо озбиљан гап у времену. У српској просвети ми не живимо садашњост, већ будућност. Праве се правила која ће можда некад у будућности некоме значити. Рецимо, ако портфолио заживи, наставници ће моћи да размењују искуства на још један, ефикасан начин, а и ко зна, можда ће бити битан за платне разреде… Важи.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Дакле, правимо законе као улагање у будућност. И хајде малко да се спустимо на земљу, јер ваљда је свима јасно да та будућност скоро закуцати на врата неће и да, за промену, будемо практични. Зар није боље направити законе који ће моћи да се примењују сада и овде у реалном времену и са реалним могућностима? То би обезбедило да неко, рецимо, од њих има и неке користи. На пример, комплетна просвета? А ако нам се та будућност задеси брже него што очекујем, што значи за неких десет година, увек могу да постоје у фиоци неотпаковани пакети закона спремни да их отворимо попут Пандорине кутије. Но, до тада, сигуран сам, има са-а-асвим довољно времена да се такви пакети направе натенане и доведу до такве перфекције да напросто измаме уздахе одушевљења просветарског народа када их једном имплементирамо (напокон да искористим и стручну реч, те оправдам свој надимак 🙂 ).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Надам се да ће баш таква судбина задесити нови Правилник о сталном стручном усавршавању и стицању звања – да буде писан за данас. У ствари, да будем искрен, не надам се, али бих волео. И да то буде први у низу правилника, те почетак једног новог погледа просветарског врха који није упрт тамо негде у даљину фиктивне будућности, већ у оно са чиме наставници раде (и са чиме се боре) сада. Јер ово што ми радимо сада, постаће наша будућност. Ко разуме, схватио је. 🙂