Ко не уме, умеће

С времена на време, на друштвеним мрежама се појави овакав некакав текст:

Зелена учионица: Умете ли да решите овај математички задатак за ДРУГИ разред основне школе? (16.11.2018)

Наслов, наравно и како другачије, сугерише да је у питању преозбиљан задатак и логична реакција је да ћемо сви да исколачимо очи и у неверици проживимо наредних двадесет минута кунући аутора задатка, збирку, издавачку кућу, али зашто стати само на томе? Криви су и систем, школа, али и учитељица, јер и ако нису, требало би да јесу, а разлог ћемо већ некако наћи. 

И, одиста, било је много негодовања и пре него што кренем на два главна аргумента, морам да приметим једну ствар која се већ дуго кристалише међ родитељским живљем. Родитељи ће у 99% случајева жустро бранити своје дете ако је неваспитано и/или насилно у школи. Сви ће бити криви (највише наставници, разуме се) осим детета. И то ми је у реду јер ти исти родитељи кроз такво понашање детета очитавају сопствени неуспех у одгајању и просто не могу то да прихвате. Другим речима, разумем да је то за родитеље велики шамар у врло важном, породичном сегменту живота. Међутим, овога пута родитељи бране децу од задатака за вежбање математике. Иначе родитељи бране децу од разнозврсних активности у школи и не могу да се не запитам зашто то чине. Простом логиком гледано, требало би да поздраве ако се дете у школи развија на сваки начин, посебно интелектуални, но можда и ту има страха да се покаже да дете није ингениозно колико поносити родитељи потенцирају. Да ту има нешто истине, указују и поменути аргументи.

Први јачи аргумент је да овакви задаци збуњују ђаке. И то је тачно. Сваки нови, до тада невиђени задатак или захтев, највероватније ће изазвати управо такву реакцију. То се редовно дешава и нама, одраслима. Да ли сте икада морали због било каквог разлога да се суочите са нешто компликованијим сајтом или апликацијом који делују врло збуњујуће? Ако вам сајт или апликација нису насушна потреба, баталићете их, али проблем настаје ако јесте. Или да ли ће се муж збунити да нађе чарапе ако је жена променила распоред ствари по кући по ко зна који пут? Ако вам се то десило, апликација или чарапе, односно и једно и друго, ако сте дигитално освешћен муж, онда верујем да подозревате да су нове ситуације у којима ћемо се наћи најчешће збуњујуће. Сетите се како смо се осећали када је започела пандемија. Или како је изгледало када сте први пут почели да типкате по паметном телефону. Збуњујуће ситуације ће нас пратити цео живот. И овакви задаци јесу припрема за живот и ми и деца имамо два избора. Један је да позовемо у помоћ некога ко зна, да нам објасни, а други је да сами пробамо да се суочимо са проблемом. И један и други путић воде до извора знања.

Други јачи аргумент је да овакви задаци обарају самопоуздање. Најпре, мене занима да ли се самопоуздање ствара ако дете одговори на сваки могући захтев и задатак? Да ли је неком ко је добар лекар и сјајно обавља свој посао самопоуздање пољуљано ако није талентован за певање и не познаје довољно добро историју? Но, хајде да кажемо да није важно да дете научи да неће бити добро баш из свега и да нам императив буде да га убедимо да ће бити сјајно чега год се дохвати. То ћемо постићи тиме да толико поједноставимо тестове да добије две искуцане стране са задацима типа колико је пет минус два и колико је три плус четири. Такви задаци су добри за стицање рутине рачунања и сигурно је да треба похвалити дете ако уради прву страну. Похвалићемо га и ако уради другу страну и даћемо му још таквих задатака. Похвалићемо га и за трећу, четврту, пету… Када престајемо да га хвалимо и да ли престајемо уопште? Договорили смо се да нећемо захтевне задатке због да не изгуби самопоуздање. Дакле, дајемо му само оно што знамо да може да реши, а то зна и само дете.

Као наставник приметио сам једну врло интересантну ствар. Деца све време очекују награду за било шта што ураде. Као у видео-игрици која вас и навлачи тиме што вас стално опскрбљује неким наградицама за сваки пређени ниво. При томе улажу минимум труда и напора, раде нешто што је испод сваког њиховог капацитета, али и даље очекују. Рецимо, прекопирају текст са Википедије, ставе у презентацију (при томе не форматирају), то прочитају пред целим одељењем (обично их непознате речи које се налазе у тексту збуњују) и опет верују да заслужују оцену. Лепо је ценити свој рад и ако га ми ценимо, и други ће, али чекај мало. Ми имамо политичаре који секу црвену врпцу испред новоофарбаних зебри или купљених контејнера и очекују наклоност и аплаузе грађана. Ова презентација из основне школе има врло практичну последицу у свакодневном животу, а то је очекивање да за врло мало добијете много. Невоља је у томе што не можемо да рачунамо на то да сви људи око нас прихватају да смо ми урадили велика дела јер се рад некако види. На крају дана, нисам сигуран ни да дете када решава нешто што је заиста лагано и зна да није уложило неки јачи напор заиста стиче самопоуздање. Да ли се самопоуздање стиче на нешто што могу да ураде готово сви? И да ли се самопоуздање губи ако не можемо да урадимо нешто што иначе мањи број њих може? 

Нека то буду питања за размишљање. Ах, да, размишљање. Некако верујем да са том радњом треба започети на што млађем узрасту, па чак и у ДРУГОМ разреду, како је то акцентовано у наслову текста. Дете ће можда и урадити задатак спочетка текста, што је феноменално, а можда и неће. И ми ћемо му помоћи да разуме. Неки следећи задатак ће онда урадити, а можда и опет неће. И то није смак света. Ако имамо нормалан приступ према томе, дете неће бити збуњено, а неће му ни опасти самопоуздање. Имаће цео живот пред собом и бројне изазове и задатке. И решиће неке, многе од њих и они заиста не морају да буду математички.

И пронаћи ће себе и свој будући позив. 

Задатак, али тежак

Пре неки дан сам на Фејсбук групи „Велика зборница“, на којој се окупљају наставници, видео објаву једне колегинице, али и мајке, која је поставила математички задатак за прву годину гимназије и пропратила га речима (парафразирам): докле више то иживљавање? Оно што ме је у првом тренутку зачудило је силина којом је та објава изнесена за задатак за који сам сигуран да сам га релативно лако решавао у првој години средње. Ишао сам у средњу педагошку која баш и не слови за математичку гимназију. 😀 Другим речима, нити ми је математика била претерано „јака“, нити сам ја такав математичар. Ипак, задатак ми није изгледао ни тежак, а још мање „иживљавајући“.

Онда сам се малко замислио, размислио уз кафу, цигарету и терасу и дошао до неких закључака. Оно што ја видим је да задатак уопште није проблем са којим се сви боримо. Јер, ако задатак није био тежак мени, сигурно има оних којима је апсолутна боза до оних којима је право мучење. Тај ми задатак није био тежак, али и те како има задатака из математике који јесу. И више од тога; као биолог морам да признам да има много, али много тога из биологије што или не знам, или „знам“ погрешно или где нисам сигуран. То ме ражалошћује, али ми говори и оно што је непобитна чињеница: нисам савршен. Нико није и свако има своје задатке који ће бити „иживљавање“ чак и у области која му је струка.

Сви се разликујемо и логично је да нећемо сви једнако бити дорасли сваком изазову који се пред нас постави. И ми то годинама уназад занемарујемо јер смо све подредили успеху, ма шта год под тим успехом подразумевали. Рецимо, успех је да дете има петице из сваког предмета. Оно мора бити подједнако добро и из математике и из српског језика и из биологије и историје, иако за сваки од њих је потребна другачија врста способности. Уколико дете има четворку из математике, али све друге петице, Наставничко веће изгласа да се оцена „поправи“. Или ће му наставник неоправдано дати оцену више ако му „фали за успех“. И управо та фраза и јесте срж проблема.

Пошто не можемо бити сви добри из свега, или макар врло мали број њих то заиста може (када кажем врло мали број не мислим на двадесет у генерацији већ још мањи број), онда морају да се пронађу другачији начини за постизање успеха. Родитељи ће изнудити пет из предмета тако што ће се жалити на наставника директору школе или претити тужбама у Министарству или показати било који вид агресије, ђаци ће преписивати, а сви ће породично варати на онлајн настави. Наравно, сваком нормалном је јасно да такав „успех“ није успех и да ће се кад-тад показати лажним, али систем који ми имамо не функционише нормално.

Све је подређено успеху без покрића и тако имамо инвазију Вуковаца, док Министарство просвете толико не верује школском систему, јер зна врло добро (а и кумовало је томе) да наставници деле оцене под притиском, те је увело завршни тест који је „тежак“ готово половину бодова од потребних за упис на даље школовање. И даље; институције нам воде нестручни и наметнути, политичари фалсификују највиша академска звања, а цело друштво се разуме у спорт и политику и има мишљење о свакој боговетној научној теми (нажалост, најчешће погрешно). То иде дотле да се медицином и фармакологијом баве они који су једину додирну тачку са тим областима имали ту што су, по свој прилици, преспавали часове природних наука у основној и средњој школи. Но, успех се мора остварити, на сваки начин. Ако објективно изостаје, лажираће се или ће се изнудити. Нашим епидемиолозима заправо уопште није дозвољено да се изјасне да смо се сусрели са новим вирусом који је, на крају крајева, непознат светским научницима (јер онда их нећемо видети као успешне лекаре), већ морају да дају информације и предвиђања на дневном нивоу, па се информације истом учесталошћу и мењају.

И ето нама друштва лажи и незнања, а све почиње једним тешким задатком. 🙂 Заиста све почиње од њега, без претеривања. Врло верујем да би све било значајније боље и лакше ако бисмо прихватили да успех није императив, већ да је императив – задовољство. Ми треба да будемо задовољни оним што смо и оним што можемо. Моћи ћемо више ако учимо и трудимо се и у томе је суштина и тог и других задатака, али не морамо да будемо ренесансни за све што постоји, богом дани и да постигнемо врх из свих школских предмета као деца или престижних области као одрасли. И бићемо онолико добри колико је то могуће, а некако и верујем да онда ни успех неће изостати. У крајњој линији и тај осећај задовољства је сигуран успех.

 

Питања алтернативног типа

Поставка оваквог питања је веома једноставна. Напише се питање или тврдња на коју је потребно одговорити са „да“ или „не“ или „тачно“ или „нетачно“. Поставка је једноставна, али не мора да буде и осмишљавање.

YES_or_NO

Наставници обично не воле оваква питања, а из најмање два разлога. Први је што се лако преписују одговори, а други што је могуће одговор погодити. Шансе да се погоди је 50%, што је за 25% више него код питања вишеструког избора, где су обично понуђена четири одговора.

Методичари су се бавили овом другом замерком (првом могу да се баве искључиво наставници на часовима када дају контролне задатке) и дали су неке препоруке. Једна је да таквих питања буде што више у низу, па је све мања шанса да се тачно погоди комплетна комбинација тачних и нетачних одговора. Ту је негде и препорука да не буду сви одговори тачни или нетачни, мада ни мени није сасвим јасно зашто је то правило важно. Још једна препорука је увођење есејног одговора уколико ђак одговори нетачно. Наиме, потребно је да образложи зашто је тврдња нетачна. Уколико одговори да је нешто тачно, јасно је да образложење није потребно. Међутим, ово уједно и значи да се прегледање теста компликује, а и зашто бисмо онда уводили питања алтернативног типа; довољно је дати есејна питања и тиме не компликујемо превише тест ни ђацима, ни себи.

yes-no-signs

Једна од замерки овом типу питања је да могу бити искључиво репродуктивна и да мере ниске нивое постигнућа ђака. Уколико бисмо посматрали из угла педагога, то би и било тако. Међутим, овде је јако важна и струка. Струковно гледано, ми можемо да поставимо питање алтернативног типа и оним ђацима које сматрамо бољим. Питање је само како ћемо га формулисати.

На пример, на тесту из биологије, можемо да поставимо следећу тврдњу:
Велики мозак на себи има вијуге, односно бразде. ДА НЕ
Ово је нешто што ђак зна или не зна, па ће у складу са тим и одговорити. Питање је, наравно, репродуктивног карактера.

Међутим, питање можемо поставити и овако:
Велики мозак на себи има бразде чиме се повећава његова површина, али не и запремина. ДА НЕ
У овом случају испитујемо да ли је ђаку јасно зашто велики мозак има бразде и то чак примењујемо користећи се сазнањима друге науке, конкретно математике. Овде већ има и разумевања, па донекле и примене.

Питање можемо да формулишемо и на следећи начин:
Што је велики мозак избразданији, човек је интелигентнији. ДА НЕ
Логично гледано ово би требало да буде тачно. Избразданији мозак указује и на већу површину, те би требало да има и више нервних ћелија и више веза између њих. Човек са више нервних ћелија, требало би да има и више памети. Међутим, то није тако једноставно. Најпре, није комплетна површина великог мозга задужена за интелектуалне делатности; има ту центара и за осећаје, за покретање мускулатуре и за још којешта. Веома је важно у ком делу великог мозга се те додатне вијуге налазе. И даље, тела нервних ћелија су смештена у сивој маси, која може бити, код различитих људи, различите дебљине, а то, опет не зависи од вијуга. Ипак, да ли вијуге имају утицаја? Погађате, код овако постављеног питања, потребно је истраживати литературу и интернет и оно има све карактеристике проблемског питања. Ко би рекао за питање једног оваквог, сведеног типа, зар не?

Као и сви други типови питања и овај има својих мањкавости, али да ли ће питање бити квалитетно или неће, зависи понајвише од оних који га постављају.

Maybe Yes No Keys Representing Decisions

Одговарање пред таблом

boy_point_blankУсмено испитивање је увек лакше од писменог и то из много разлога. Ипак, постоје нека правила и за овакву врсту процењивања знања, а и увек су једни начини бољи од неких других.

Бигзов школски портал: Питања на усменом (2.4.2018)

Pitanja sparivanja

Nazivaju ih još i pitanjima povezivanja. Način rešavanja je jasan: pojmove sa jedne strane treba povezati sa pojmovima sa druge. Način izrade nije komplikovan, ali nije zgoreg pročitati par saveta.

pitanja sparivanja

Pitanje ovakvog tipa izgleda ovako:

slika a

Moj predlog je da slova ispred pojmova budu velika jer kada đaci vide mala slova, a svi znamo da đaci redovno ne pročitaju zahtev pitanja do kraja, misliće da je u pitanju višestruki izbor i zaokruživaće slova ispred pojmova. Takođe, definitivno savetujem da upisuju slova, a nikako da povezuju linijama jer veoma često može da se desi ovo:

slika b

I ko će to „raspetljati“?

To su moji saveti, a ono što savetuju metodičari je da broj pojmova sa jedne i sa druge strane uvek bude različit broj. To savetuju iz dva razloga. Jedan je razlog da kada ih ima isti broj, đak ne mora da zna kako da poveže jedan, poslednji par – povezaće ga jednostavnim sistemom eliminacije. Recimo, ako ne zna šta radi lizozom, a zna sve ostalo, rešenje će lako dobiti.

slika c

Takođe, kada je isti broj pojmova, ako učenik pogreši jedan par, matematički gledano, mora da pogreši još jedan. Kod nejednakog broja pojmova, to nije slučaj.

Ova pitanja nije teško napraviti. U nedostatku boljeg rešenja možete sa leve strane izređati pojmove, a sa desne njihove definicije. Jasno je da je mnogo bolje ako su ti pojmovi međusobno povezani jer je tako i pitanje zahtevnije.

Varijanta ovog pitanja je kada se u polja unosi više od jednog slova. Neka polja mogu ostati i prazna. Takva postavka značajno komplikuje pitanje i to ima svojih dobrih i loših strana.

Dobra strana toga je ta što tačno rešenje takvog zadatka ukazuje da đak verovatno zaista ima znanja, te da se nije oslonio na puko pogađanje. Loša strana je što su najčešće ova pitanja na testovima takva da se u svako polje unosi po jedno slovo, tako da će đaci iskustveno da upisuju po jedno i da ne razmišljaju da bi moglo da ih bude više. Zato nije loše da postoji napomena: u svako polje može se upisati jedno ili više slova. Na kraju krajeva, to je fer i prema đacima.

Pitanja sparivanja nisu loša za test i posebno su pogodna kada treba da se proveri razumevanje nekih relacija. Iskustvo mi je pokazalo da je loše što se ovakva pitanja lako prepisuju, gotovo jednako lako kao pitanja višestrukog izbora. No, nijedno pitanje savršeno nije.

Како направити питање вишеструког избора

Ево неколико практичних савета како направити питање вишеструког избора. Надам се да ће вам бити од користи.

Бигзов школски портал: Питања вишеструког избора (15.8.2017)

bojce

Ако ћемо поштено….

bubaСудећи по ономе колико сам упућен у рад учитеља и наставника, иако морам да се оградим и кажем да у оба „табора“ има и оваквих и онаквих, морам и да кажем да учитељи предњаче. Додуше, узраст са којима радимо „ми“ и са којим раде „они“ не може да се пореди ни под каквим условима, као и начин рада (шта све могу „они“, а шта све не можемо „ми“ и обратно), али, свеједно, ако ћемо поштено, учитељи су бољи.

Бигзов школски портал: Ко је бољи? Део први. (22.6.2017)

Опет о такмичењу

Такмичења су изузетно популарна и међу ђацима, и међу наставницима и међу родитељима ђака. То могу да тврдим јер као аутор Биолошког блога имам увид у посећеност страна које се баве такмичењем. Чак сам и стручни рад написао о томе. У званичним документима тврди се да су она начин да се популарише и одређени школски предмет. Звучи логично да оно што је популарно утиче да и сам предмет буде популаран. Међутим, оно што је логично не мора увек да буде и тачно.

Бигзов школски портал – Рубрика „Мислим да“: Неподношљива лакоћа такмичења 2. део (16.3.2017)

bts_btsnight

Инспирисан такмичењем

thumbnailcomp (Small)Прављење тестова, баш као и свака друга активност наставника представља и науку и уметност и занат. У овом тексту се бавим замкама и оном старом народном – ко другом јаму копа… Остатак знате и сами. И верујте, јако је тешко у јаму не упасти. 🙂

Бигз портал – Мислим да: Неподношљива лакоћа такмичења 1. део (7.3.2017)