Лако Је Критиковати 164

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Судија Дред (Judge Dredd 1995) је футуристички филм рађен према серији стрипова. У пренасељеним мегаградовима будућности има много криминала на улицама, а за његово сузбијање задужене су посебне јединице судија. Они су и полицајци и порота и егзекутори у једној особи. Један од њих је и Силвестер Сталоне, који има изузетан углед међу судијама. У једном тренутку дешава се убиство Мичела Рајана, новинара који је на трагу скандалозној причи у вези са судијама, те сумња пада на Дреда. Иако је судија Дајана Лејн дала све од себе да га одбрани од врховног суда, докази су били против Дреда и он завршава у затвору. Заправо, до затвора ни не успева да стигне јер га главни судија Јирген Прохнов жели мртвог и шаље своје људе да га убију. Јирген кује читаву заверу која би требало потпуно да промени стање ствари.

Критички осврт: Некако ми Силвестер није тај калибар као Арнолд Шварценегер (мада му је једини раван; сви остали су смешни), али морам признати да је у овом филму заиста кул. Само његово појављивање при почетку је пресмешно позерско, али свеједно кул. Импресивно је колико је у овом филму утрошено на СФ амбијент, техничке идеје, па и специјалне ефекте. Судије изгледају богато у својим металом накићеним униформама, али ми истовремено та униформа не одаје утисак погодности за антитерористичке или било какве акције. И то ми се допада, али ми се не допадају делови који су преузети из „Звезданих ратова“, и шлемови, па и музика. Увек гласам за оригиналност, па таман и необичну попут поменуте Силвестерове униформе. Оно што ми се још дојмило је и та претерана помпезност у филму, баш као и у Силвестеровој глуми. И, оно од чега се Силвестер никако није дао ослободити у тим раним радовима, свакако је „синдром Рамбо“, када сам убија гомилу наоружаних, оклопљених полицајаца из непосредне близине.

У овој причи сплетке постоје, али оне су далеко од мистерије колико је и футуристичко време из филма далеко од данашњег. Одмах је ту јасно ко је негативац, а ко је добрица. Но, прича дефинитивно није лоша. Мада морам да укажем на ситну стручну омашку; да би Силвестер и Арманд Асанте имали исти ДНК морали би и да изгледају исто.

Едукативни моменат: Силвестер је могао на сопственом примеру да се увери колико закон, у који се клео, нимало није савршен (пошто је и сам био осуђен иако недело није починио). Колико год да смо уверени да је неки систем, идеја, научни или било какав други рад савршен, никако нисмо у праву. Ништа није савршено и свему се може наћи мана. Зато је и потребно критички сагледавати све.

Оцена наставника:

(не баш јака)

Космички грех (Cosmic Sin 2021) је футуристички филм који се дешава неких петсто година од сада, када је човечанство колонизовало друге планете. Тада је и остварило контакт са ванземаљцима који су се показали врло непријатељски расположени, па је земаљска војска одлучила да прва нападне и пренесе рат на туђинску територију. 

Критички осврт: Заиста постоји труд сценариста Едварда Дрејка и Корија Ларџа да дијалоге учине виспреним, али они то некако нису успели. Са друге стране Едвард као режисер нас вратоломном брзином упознаје са гомилом неких ликова (без иоле разрађених личних прича) тако да је тешко и све њих пропратити, као и осетити било какву емпатију или поистоветити се. Мотивација је при томе нејасна, осећања плитка, а карактери су стереотипи.

Сама прича је у неким ситуацијама збрзана, а у другим буквално изгледа као одуговлачење, попут оних момената када посада са мисијом креће да нападне ванземаљце. Кад поменух ванземаљце, они су нека врста Предатора са ејлијенском крви и обучени по последњој моди епске фантастике. Прилично јефтино све то изгледа, иако су специјални ефекти у свемиру донекле у реду. Углавном, Едвард се нагледао фантастике и очито је био жељан да све поджанрове смести у један филм, па су те сцене у свемиру врло налик на Марвелове суперхероје који се боре са силама зла… Но, колико год да је фантастике одгледао, Едвард није научио богзна шта, а толико је и показао у овом досадном, неинвентивном филму. Цео филм је једна равна линија и ниједну емоцију није изазвао код мене.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да је напад најбоља одбрана. Ја нисам сигуран да је то тако, али свакако можемо да помислимо и то да ако нас неко напада, да се у ствари брани. Можда је онда добра тактика да објаснимо тој особи да нема потребе да се брани, па тиме ни да нас напада. 

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Извађен (Extracted 2012) је филм о научнику Саши Ројзу који је изумео начин како да практично уђе у свест другог човека. Овај изум наменио је за хумане циљеве, али се за патент заинтересовала полиција која му је довела и „заморче“ – Доминика Богарта, наркомана који је наводно убио своју девојку Ожи Дјук. Задатак за Сашу је био да покаже да ли је Доминик крив или невин. Међутим, на крају експеримента нешто је кренуло по злу и Саша је остао заробљен у Доминиковим сећањима. 

Критички осврт: Ово је још један, али додуше редак пример, како филмови независне продукције могу да буду у ствари добри, а са малим буџетом. Идеја није грандиозна, али са друге стране није ни помпезна. Режисер Нир Пенери није хтео да направи неки компликовани трилер у којем се кују велике завере и опет је добио интересантну причу коју вреди испричати. Напросто је нашао праву меру, па није претерао ни у патетици иако је крај за једног од двојице главних протагониста потпуно трагичан. Уз то, глумци су одрадили свој део посла сасвим коректно, а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Ликови које су тумачили Доминик и Ожи трагично су завршили иако су се јако волели. То је зато што су били наркомани и наместо да имају своју љубав и леп заједнички живот, они су имали дрогу. Та отровна супстанца даје само један исход у животу и то нимало није научно фантастично као овај филм; то је реално.

Оцена наставника:

(заиста је ту негде)

Лутке (Dolls 1987) је хорор чија се радња дешава негде у забитима Енглеске. Његова радња прати судбине шесторо људи који су пронашли склониште за време олује у вили постаријег луткара и његове супруге. Ту ноћ ће открити да су лутке у тој кући сасвим другачије од обичних.

Критички осврт: Већ ми се допао сам почетак када Керолин Перди-Гордон вози кола, онако одевена и са онаквом фацом прави онакав штос. Сјајно! И форе су се наставиле, као и ведар дух тако карактеристичан за осамдесете. И за оно време специјални ефекти су прилично солидни, са тим да режисер Стјуарт Гордон није приказивао оне које није могао да приушти, попут напада лутака на Банти Бејли. Међутим, иако је прича заокружена на крају, некако је у неком тренутку филм постао само идеја, концепт, скица, како желите, потпуно неразрађена, без дубине, емоције, било чега што би нас „укључило“ у дешавања. Ово би била врло солидна епизода „Зоне сумрака“, али за цео филм некако није довољно.

Едукативни моменат: Овај филм нам у свом хорор маниру поручује да је бољи начин да сачувамо оно дете у себи које смо били јер ћемо онда бити и мање незадовољни и мрзовољни. Некада заиста није лоше бити детињаст.

Оцена наставника:

(са плусем, мада не знам зашто)

Спирала (Spiral 2019) је канадски филм о хомосексуалном пару Џефрију Бојеру-Чепмену и Арију Коену, са малолетном кћерком Џенифер Лапорт, који су се сви заједно доселили у једну мирну варошицу. Џефрију се нису допали мештани, а посебно не најближи суседи – брачни пар Лохлин Манро и Чандра Вест, те, за разлику од његовог безбрижног партнера, подозрева да им они спремају велико зло. 

Критички осврт: Режисер Куртис Дејвид Хардер је направио озбиљан трилер или хорор, али је баш отегао мистерију чије се разрешење све време наслућивало. Међутим, на крају је направио добре преокрете и сјајно повезао Џефријеву трауматичну прошлост са дешавањима у филму. Причу је водио паметно, а сцене је учинио врло ефектним (и повремено застрашујућим), почевши од прве. Уз то, филм шаље јаке поруке и све је то у затвору појаснио Лохлин, мада је тај део могао да буде и сведенији. Сигуран сам да бисмо схватили и без толико објашњења.  

Едукативни моменат: Лохлин би могао да симболизује зло које опстаје све док постоје предрасуде према одређеним групама људи. И наместо да као друштво напредујемо и постанемо толерантнији према свима, ми се заиста уврћемо као спирала описана у филму. Практично не напредујемо и нећемо све док имамо такве ставове.

Оцена наставника:

(иде на пет)

Урлик (Howl 2015) је хорор који дожављају путници једног воза који се, усред ноћи, покварио док је пролазио кроз шуму и – стао. Машиновођа је нестао, а кондуктеру Еду Спелирсу, стјуардеси Холи Вестон и малобројнима који су се ту задесили убрзо је постало јасно да могу нестати и они сами. 

Критички осврт: Интересантна је музика у филму, а и ликови су занимљиви. Посебно ми се допада што Ед глуми шоњицу који ни колица дами нема снаге да подигне и хвала богу да су се једном досетили да такав један буде главни протагониста у оваквом филму, а не вазда неки ничим изазван херој који има завидне бицепсе и уз то је и кул фаца. Можда је и то успех овог филма јер су ликови у њему, почевши од поменутог Еда, прилично реални, животни, аутентични. Режисер Пол Хајет није баш имао много изгледа да гради мистерију јер је врло брзо постало јасно да затечени путници воза имају посла са вукодлаком, па је зато градио драму у самом возу и то прилично успешно. И хорор део је заиста добар, стварно узбудљив, без већих грешака и са необично солидним специјалним ефектима за нискобуџетни филм. Прича није оригинална (и поступци ликова су очекивани), али је свеједно интересантна, као и сам амбијент. Можда је крај могао Пол да реши и другачије, али и овако је сасвим солидно заокружио причу.

Едукативни моменат: Када је воз стао Елиот Кауан је рекао да имају два избора: или да се жале у недоглед или да учине нешто да се спасу из такве ситуације. Ово друго, рекао бих, захтева више напора, али је боље решење.

Оцена наставника:

(малко сам се колебао)

Муза (Muse 2017) је шпански филм на енглеском језику рађен према роману „Дама број тринаест“ писца Хосе Карлоса Сомозе. Елиот Кауан је факултетски професор који има везу са студенткињом. Међутим, она је тек тако, без видног разлога, извршила самоубиство у његовом купатилу. Након годину дана Елиот и даље није прежалио своју љубљену, али из ноћи у ноћ сања убиство непознате жене. Тај сан га интригира, али ће га тек заинтригирати када буде схватио да се убиство из сна заиста десило и на јави.

Критички осврт: Морам да признам да ми током гледања ова прича некако није фасовала. Након необичног и донекле ефектног почетка, крећу да се појављују неке музе којима се приписују убиства врло необична, али и дешавања у којима има пророчанских снова, мистериозног јајета које је попут коцке у „Чуварима пакла“, култа професора са универзитета и као да све то није довољно, главна протагонисткиња Ана Улару има проблем са мафијом. Први део филма је заиста у потпуном хаосу, који Кристофер Лојд као једини преживели у сусрету са музама није много уредио својом претерано језгровитом причом. Другим речима, баш и није дао Елиоту неку информацију која би њему, али и нама, приближила проблематику са којом се суочава. Да, суочава се са музама (пише и у наслову филма), а и оне су страшне и имају натприродне моћи, што је и сам Елиот (а са њим и ми) открио коју сцену раније у директном сусрету. Заиста је изгледало као да је труд улуд што је Елиот уопште потражио Кристофера. У другој половини филма је режисер Жауме Балагеро почео да склапа делиће догађаја као пазл, те и Кристоферу дао конкретнију улогу. Међутим, добио је онај пазл где се комади уклапају тек након интервенције чекићем. Тај део филма више је отворио него затворио питања и то пре свега што се логике дешавања тиче. Некако ме није убедио и некако ми цела прича „није пила воду“. Рецимо, сасвим је нејасан тренутак када је Ана спознала шта је у ствари, а њена мотивација да ради то што ради је тек постала нејасна. Међутим, у самом финалу филма више није био потребан чекић и комадићи су се уклапали лепо. Ту је већ Жауме дао и интересантан преокрет и заокружио причу.

Динамика филма је могла да буде за нијансу бржа, а глума је могла да буде за више нијанси боља. Хорор у овом филму је баш софт, али филм свеједно оставља један леп утисак. Међутим у сваком аспекту му нешто фали, те неке нијансе које би га учиниле петице достојним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да поезија може да учини изванредне ствари. Да бисте поверовали у то, нису вам потребне музе из филма. Довољно је да прочитате неку лепу песму.

Оцена наставника:

(нејака)

Гладни (Les affamés 2017) је канадски филм на француском језику. У руралном и шумовитом делу Квекеба тамошњи становници су се суочили са епидемијом налик на зомби апокалипсу.

Критички осврт: Има овде разних мотива, као што је „Мобилни“ снимљен годину дана пре овога, али и „Отимача тела“, чак и „Зомбиленда“. Међутим, режисер Робин Обер је успео да да неки свој, готово европски шмек филму и да га учини другачијим. И он је заиста добар (као и глума протагониста), са ефектним и понекад духовитим сценама, али је и веома спор (што је необично за зомби филм) и радња се пужећим темпом развија. Тако да је нејасно ка чему иде. Преживели из те варошице су се сакупили и беже од зомбија и шта сад? То питање остаје отворено заправо читав филм. Но, Робину изгледа није толико била значајна радња, колико поруке које је желео филмом да пошаље, а које можемо тумачити како нам драго. „Закачио“ је он ту и породичне вредности, положај жене у друштву, вечиту борбу коју појединци имају са свим животним проблемима и друштвеним токовима и довео у питање смисленост материјалних ствари. У сваком случају је успео да учини да се замислим док сам гледао његов филм. 

Едукативни моменат: Моња Чокри је све време носила хармонику са собом и изгледало је као да је то непотребан терет. Међутим, на крају је управо тим инструментом спасила живот девојчици. Предмети постају важни у зависности од тога како их употребимо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Хауард Лавкрафт и краљевство лудила (Howard Lovecraft and the Kingdom of Madness 2018) је цртаћ и то трећи део о млађаном Хауарду, дечаку који је упознао паралелне димензије и црну магију. Овог пута нашем свету прети уништење јер се баријера између димензија истањила. Хауард покушава, уз помоћ одраслих, школованих магова, да спаси свет.

Критички осврт: Анимација у овом цртаћу напросто није довољно добра. Мислим, ликови су занимљиви, као и поједина решења, али су покрети сувише стегнути, понекад неприродни. Укупно гледајући, ово је сасвим просечна, непотребно закомпликована (ваљда баш зато да не буде просечна, али није успело) епизода цртане серије.

Едукативни моменат: Поред све магије и науке, на крају се испоставило да је највећа сила пријатељство. Она то и јесте и у нашем немагичном свету.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Душа (Soul 2020) је цртаћ о наставнику музичког Џоу Гарднеру (глас му је позајмио Џејми Фокс), који је таман добио посао за стално. Међутим, он заправо жели да свира џез у неком бенду. И таман када му се указала прилика да наступи у једном бару и то са познатом џезерком, погинуо је тако што је упао у шахт. Џоова душа се нашла у предворју раја, али он није могао да се помири са тим када је већ био на прагу остварења свог животног сна. Зато је покушао да побегне и завршио у простору предвиђеном за душе које се још нису родиле, те су га тамо заменили за ментора. Њему је припао рад са посебно проблематичном душом која већ вековима одбија да се роди на Земљи. Међутим, управо у њој Џо види своју шансу да се врати у своје тело и стигне на своју вечерњу свирку.

Критички осврт: Цртаћ је прелеп, маштовит, духовит и паметан. Напросто не можете да не осетите емоцију. Уз то, нуди и промовише џез, музички правац који чак и ако нам се не допада, не можемо да га не поштујемо.

Едукативни моменат: У животу није важно да имамо сврху, већ је важно да га живимо најбоље што можемо. То поручује овај дивни филм.

Оцена наставника:

(дивна као и филм што је)

Лако Је Критиковати 133

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

triangle (Small)Троугао (Triangle 2009) је филм о групи људи који су кренули на крстарење бродићем чији је назив овај из наслова филма. Дан је био леп и као створен за вожњу бродом, али се одједном и ни од куда појавила електрична олуја. Велики талас је преврнуо барку, али су се сви, са изузетком Еме Лунг, спасили. И спас је ускоро наишао у виду огромног старињског прекоокеанског брода. Међутим, мала група преживелих бродоломника увериће се да је тај брод смртоносна клопка.

Критички осврт: Филм има неких пропуста, па је нејасно зашто је Мелиса Џорџ сама отишла по Лијама Хемсворта, оставивши Хенрија Никсона и Рејчел Карпани у ходнику. Та раздвајања и састајања иначе немају много смисла, али је очигледно било неопходно да ликови не буду све време заједно. Тако да су то врло погодни тренуци. Но, свакако морам да похвалим режисера Кристофера Смита који се ухватио у коштац са више него једном временском петљом која се понавља и направио читав чвор у који је укључио неколико екипа истих глумаца, те иако изгледа да се свакој од њих дешава другачија судбина и да се образац мења, то уопште није тако. У једном овако компликованом филму Кристофер је готово перфектно урадио СФ-део и сасвим перфектно драмски.

Кажем готово перфектно јер недостаје део у слагалици када Мелиса убија Хенрија и рањава Рејчел у соби. Која Мелиса то ради заправо? Ипак, не могу да му замерим превише јер је огроман део успео да „исхендлује“, а и верујем да би се и тој сцени могла наћи нека логика јер дешавања у чвору има заиста много. Са друге стране, драмски део је урадио одлично и ту се фокусирао на Мелисин лик која је развила пун потенцијал, додуше на уштрб свих других ликова, па и љубавне романсе са Мајклом Дорманом, која се осећала, али није имала шансе да се развије. У вези са тим драмским делом постоји и преокрет на самом крају који је изненађујућ и који отвара сасвим нов поглед на Мелису, каква је она заиста. Уз добру једну динамику, подношљиве специјалне ефекте и солидну продукцију, овај филм заиста вреди погледати.

Едукативни моменат: Мелиса је упала у временску петљу из које је желела да изађе верујући да ће то учинити тако што ће или променити образац догађања или тако што ће убити све остале, па чак и своју двојницу. Поента је да ће нам се дани понављати и проблеми заједно са њима све док се сами не променимо, а не тако што ћемо мењати своју околину.

Оцена наставника:

4(плус)

resolution (Small)Резолуција (Resolution 2012) је филм који можемо сматрати макар парцијалним првим делом филма „Бескрајно“ из 2017. Питер Силела је графички дизајнер и живи са својом супругом у граду. Једног дана је добио на мејл видео-снимак свог пријатеља Винија Карана како обитава у неком руралном беспућу и очигледно се дрогира. У договору са супругом, Питер креће код свог пријатеља како би му помогао да се одвикне од дроге. Међутим, испоставља се да ће ова пријатељска мисија постати смртно опасна по обојицу.

Критички осврт: Овом филму немам богзна шта да замерим, тим пре што је буџет којим су располагали режисери Арон Мурхед и Џастин Бенсон заиста пресмешан. Очигледно свесни да неке специјалне ефекте не могу да имају, крај су решили без њих и то је сасвим у реду и поштено, али са друге стране некако делује и непоштено да не видимо са каквим ентитетом су се суочила двојица пријатеља. 🙂 Но, није да нас нису припремили на то, посебно кроз Питеров разговор са Билом Оберстом млађим. Иначе су разговори у овом филму врло виспрени, тема је сасвим у реду и донекле оригинална, а онај део који се односи на фантастику можда је могао малко више да се разради. Но, и овако је солидан.

Едукативни моменат: Питер је показао колико је добар пријатељ Винију тако што га је лисицама привезао у соби. Ово је екстреман пример, али истина је да су нам пријатељи управо они који нам не подилазе и оспоравају нам лоше ствари.

Оцена наставника:

4(ту негде)

coc (Small)Кокнији против зомбија (Cockneys vs Zombies 2012) је британски филм о двојици браће Харију Триадавеју и Расмусу Хардикеру, који су, заједно са екипом, кренули да пљачкају банку. Разлог овој њиховој намери је да дођу до новца како би спасили старачки дом у којем је њихов омиљени дека Алан Форд (глумац се заиста тако зове) да га не откупи компанија која жели да га сруши и расели старце негде на север. Пљачка се није баш показала успешном јер је полиција стигла и поставила барикаду испред улаза у банку. Тада је Ешлију Томасу, једном од чланова „банде“, пала идеја да заштићени таоцима покушају бег. Међутим, када су изашли изненадили су се: на улици су их наместо полиције дочекали зомбији.

Критички осврт: Филм има онај британски, необични хумор и изненађујући шарм. Мислим, Британци ми нису баш на врху листе шармантних народа, али истина јесте да праве добре, интелигентне филмове. Режисер Матија Хоене дао је неке нове моменте у поджанру који се бави зомбијима, па тако смо имали прилику да видимо шта би било када би дете у колицима било зомби, те да ли пословично спори зомбији могу да улове деку који хода уз помоћ помагала (то је једна од смешнијих сцена у филму). У сваком случају, направио је један смешан и забаван филм. У више наврата филма сам се запитао – шта сад – јер некако ми се чинило као да је филм запео и да нема даље. Но, Матија је наново додавао нека дешавања и правио акцију од сваког тренутка филма и одржао је пристојну динамику до самог краја. И музика је добра.

Едукативни моменат: Разлог што су филмска браћа Хари и Расмус кренула у пљачку банке је имао врло хуман и племенит разлог (да би спасили старачки дом), али не можемо да се не запитамо да ли је племенит и према људима у банци који су, практично, жртве. Постоји изрека која каже да је пут до пакла поплочан добрим намерама и то лако може бити случај ако претходно не размислимо добро о својим поступцима.

Оцена наставника:

4(стабилизована)

resur (Small)Васкрсење зомбија (Zombie Resurrection 2014) је филм чија је радња смештена у постапокалиптичном свету. Мања група преживелих покушава да у руке правде спроведе и преда Ерика Колвина, одговорног за зомби апокалипсу, те успут наилази на варошицу и руинирану школу. У тој школи проналазе привремено склониште, али и зомбија способног да друге зомбије поново преобрази у живе, нормалне људе. То откриће код Ерика и дружине буди наду да постоји шанса за излечење целог друштва.

Критички осврт: Мислим да је цртаћ у уводној шпици био прилично добро осмишљен, а што се самог филма тиче, иако кршевит, имао је један добар потенцијал. Режисери Џејк Хокинс и Енди Фелпс су одабрали занимљиве протагонисте, односно спојили су у групу живописне ликове, које глумци и нису тако лоше дочарали. Део филма када стижу у руинирану школу могао је бити налик на некакву позоришну представу и са овом идејом (која је заиста занимљива), те клаустрофобичном сценом, можда би им чак и успело да направе нешто добро. И неке сцене, рецимо прва и последња, имају неку идеју и чак донекле изгледају ефектно. Проблем је што режисери не владају добро радњом. Најпре, темпо и сензибилитет филма се сасвим мења у тренутку када ликови улазе у школу. До тада то је била безвредна кршевита комедија, а онда се ситуација нагло уозбиљује. Потом, радња није фокусирана и ликови се разилазе и скупљају полухаотично и без јасног мотива. Многе сцене су лоше осмишљене и исто тако реализоване, као када Ерик зауставља Жад Колучи (која је сада већ зомби) уз помоћ дрвеног крста. Свеукупно, филм има тај небулозни, кршевити изглед који му је био и предодређен с обзиром на танак буџет и Џејк и Енди то нису успели да избегну. С обзиром на то да филм није нимало страшан и као да су Џејк и Енди предвидели да ће такав и бити, покушали су да преместе фокус и направе некакву алузију (или боље рећи игроказ) на хришћанство и апокалипсу библијског значаја, али су симболи сувише неартикулисани, те у томе такође нису успели.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је наћи било шта едукативно, али рецимо ако бисмо зомби-исцелитеља посматрали као метафору, онда бисмо могли да кажемо да све што се поквари може и да се поправи. Чак и ситуација која нам изгледа крајње апокалиптично. Само треба имати наде и мислити позитивно.

Оцена наставника:

2(минус)

Sinistertwo (Small)Злокобно 2 (Sinister 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. Шенин Сосамон је у бекству са своја два сина од свог насилног мужа и населила се у кућу за коју је њена другарица потврдила да у њој нико не живи. Ипак, у њој обитавају духови деце које Шенини синови могу да виде и који имају зле намере.

Критички осврт: Режисер Киран Фој је очигледно желео да направи и компромис и иновацију. С једне стране сасвим је поштовао рад свог претходника Скота Дериксона, који је радио први део, па је чак и започео филм на исти начин. Са друге стране променио је читаву перспективу и сада у фокусу није тата породице, који ће постати жртва, већ син, који треба да постане убица. Такође, опет с једне стране, задржао је Џејмса Рансона, који је оставио утисак у првом делу остваривши крајње симпатичну улогу, али са друге стране није „поновио“ убиства породица како их је осмислио Скот, већ је дао сопствена решења (оно са крокодилима је баш ефектно, признајем). Међутим, ту сада имамо проблем друге врсте; Киран се много више фокусирао на то да застраши самим начинима убиства, а мање на то да читаву причу учини страшном. Језиве сцене напросто није успео да уради као и његов колега Скот. Имао је Киран још неколико лоших потеза.

Рецимо, Киран је пробао да да смисао читавог тог феномена са демоном или Багулом, како су га већ назвали. Међутим, он се није помакао ни милиметар у објашњењу у односу на претходни наставак, иако је некакав професор кога тумачи Тејт Елингтон имао толико шокантне информације да је био на ивици лудила. Потом је Киран покушао да регрутовање деце убица повеже са насиљем у породици (чега у првом делу није било), што је урадио у доброј мери неспретно. Сам почетак како је градио причу и довео браћу у компетицију је донекле успео, али се карактер спорног брата тек тако одједном значајно променио, чинећи цео тај однос неуверљивим. И само насиље у породици није уверљиво, а сцена када Леа Коко на силу храни сина потпуно је непотребна. Било је сасвим довољно што је касније пребио Џејмса и то на онакав начин да стекнемо увид у његову насилну личност. Киран је и крај упропастио са онаквом завршном сценом, која је школски пример општег места. Углавном, рекао бих да је упао у замку претеривања јер је очигледно желео да одскочи у односу на претходни део, али му то није пошло за руком. Иако видим да филм некакав потенцијал има, те да Киран заиста није лош у свом послу, не видим да је успео да направи нешто што је квалитетније од просечног хорора.

Едукативни моменат: Леа је био насилан према својој породици и то му се на такав, насилан начин и вратило. Насиље ствара увек ново насиље.

Оцена наставника:

3(мало доле, мало горе, али ту негде)

krampus-christmas-devil (Small)Крампус: Божићни ђаво (Krampus: The Christmas Devil 2013) је филм о демону Крампусу који, по налогу Деда Мраза, сурово кажњава оне који нису добри. Верујући да је у питању серијски убица, детектив и његов мали тим крећу у потеру.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном расулу. Полицајца нападају његови полицајци, његову жену нападају осуђеници, кћерка масакрира те исте осуђенике, а све их напада Крампус. При томе је Деда Мраз у некаквом тиму са Крампусом, те му издаје наређења коју децу да убије и тиме је његов лик потпуно обесмишљен. Додуше, ама ич у овом „филму“ нема смисла. Продукција је слаба, камера такође, а што се тиче глуме може да прође, ако изузмемо глумца који тумачи лик главног полицајца. Човек је истински неталентован.

Едукативни моменат: Бармен је у једној ствари био у праву – сваки посао има своје ризике. Онда када прихватимо посао, прихватили смо и одговорност, па и све ризике тог посла. И то морамо имати на уму.

Оцена наставника:

1(без поправног)

highlife (Small)Виши живот (High Life 2018) је прича о човеку Роберту Патинсону који сам одгаја кћерку у свемирском броду који се зауставио на удаљеном кутку свемира, крај црне рупе. Посаду тог свемирског брода чинили су затвореници осуђени на смрт или доживотну робију, попут Роберта, па им је дат избор да буду покусни кунићи и послати бродом у удаљене делове свемира. Ниједан од чланова није преживео, те је остао само Роберт и беба коју је добио на путу.

Критички осврт: Динамика филма ће се тешко коме дојмити, али без обзира на њу, мислим да је режисерка Клер Денис у овом случају потпуно успела да постави права питања о смислу живота и да их смести у један уметнички контекст. Она овде говори о бескрајној рециклажи воде, хране, материјала, али и људских гена – и зато је као амбијент управо погодан свемирски брод који не може да добија ресурсе из свемира већ изнова и изнова мора да користи постојеће. Баш као што се изнова и изнова рађају нове генерације људи и користе оно што су генерације пре њих користиле. Филм је у доброј мери оптерећен сексом и репродукцијом, али са намером; да, људска врста опстаје, али у ком смеру се креће, односно унапређује? Сама поставка филма – да су послати људи који се неће вратити и који су жртвовани тамо, да не би били убијени овде – већ довољно говори, али и свако дешавање даље. Једно од њих ме је баш изненадило, а то је ко је (или шта је) заправо посада брода који је пристигао иза Робертовог. Клер је направила и сасвим одговарајућу тескобну и безнадежну атмосферу, а да при томе није уопште користила тамне боје, што је својеврсно мајсторство. И глумци су одрадили свој део посла, а Роберт ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Наш живот неће постати квалитетнији ако освојимо најудаљенија пространства галаксије и исцрпимо неисцрпну црну рупу. Постаће квалитетнији онда када постанемо хумано и толерантно друштво. И то ми изгледа једнако далеко као и ово путовање кроз свемир, али је више могуће јер можемо да делујемо макар на себе саме.

Оцена наставника:

5(мало сам се колебао, али ипак)

andromedastrain (Small)Сој Андромеда (The Andromeda Strain 1971) је филм о катастрофи која је задесила варошицу Пидмонт у Новом Мексику. Тамо је пао сателит из свемира и изазвао тренутни помор готово свих становника. Власти САД су одмах схватиле да је сателит на себи имао нешто што је смртоносно и чије је порекло ванземаљско. Зато је у врло напредној лабораторији под земљом тим најбољих научника започео тајно истраживање са циљем да изолује непознати агенс и да нађе начин да га уништи пре него што запоседне Земљу.

Критички осврт: Ово је врло студиозно урађен филм са једним врло озбиљним приступом. Чак толико студиозно да је претерано развучен. Но, ипак, није досадан филм, далеко од тога. Додуше, не знам колико ће свакоме бити занимљив јер овде је акценат на научном раду (врло веродостојном), а не на акцији. Има малко узбудљивих момената на крају када Џејмс Олсон спасава читаво постројење од самоуништења у последњим секундама, када га гађају некакви ласери. Додуше, није ми најјасније чему ти ласери, но добро. Глума је предраматична, мада је и тема апокалиптична, па је то ваљда у реду, али оно што ми се свакако допало су реакције ликова које су врло реалне у датим околностима. Свеукупно, ово је јако добар филм и верујем да је био узор за филмове који су се касније појавили у том поджанру. Рекао бих да сам слично окупљање научника видео и у „Сфери“ из 1998, а и неки други мотиви из филма су препознатљиви у каснијим остварењима.

Едукативни моменат: Артур Хил, вођа тима научника, закључио је да су сви уморни, а уморни људи праве грешке. Ја увек подржавам и подстичем рад, али и одмор постоји са разлогом. 🙂

Оцена наставника:

5(реална)

superman III (Small)Супермен III (Superman III 1983) је, јасно, трећи наставак саге о суперјунаку из наслова, а да га тумачи Кристофер Рив. Ричард Прајор је хронични беспосличар у Метрополису, али када је открио да има невероватан таленат за компјутере, не само да је нашао посао, већ се за њега заинтересовао богаташ Роберт Вон. Роберт је успео да изнуди од Ричарда Прајора да овај тако узурпира компјутер да му обезбеди потпуну доминацију у трговини кафом, а потом и енергентима. И не само то; већ и да пронађе рецептуру за израду криптонита како би онеспособио Супермена, како му се овај не би мешао у послове. Ричард Прајор је тек делимично успео да обави овај други посао и направио је криптонит који није ослабио Супермена, али га је начинио мрзовољним и себичним. Но, и то је било сасвим довољно да Роберт профитира, а свет упадне у нове невоље.

Критички осврт: Оно што признајем за претходна два наставка, признајем и овом, а то је неодољиви шарм и машта. Један од бољих тренутака је када је Супермен спасио постројење хемијске индустрије од пожара. Додуше, та моћ је сасвим нова и не иде у прилог доследности лика, али је свакако оригинална. Такође, када се Ени Рос претвара у андроида, прилично је напредно решење. Цео део са злим Суперменом који исправља криви торањ у Пизи и гаси Олимпијску ватру, урнебесан је. Мислим, толико има другачијих и озбиљнијих начина да се покаже та злоба, а режисер Ричард Лестер се одлучио баш за оне који ми никада не би пали на памет. Има ту још луцидних и надасве занимљивих момената и то је сасвим у реду, али оно што не могу да кажем, а требало би, да је франшиза са овим трећим наставком сазрела. Другим речима, овај наставак се није издвојио у односу на претходне, једнако је луцидан и померен, али и наиван и крцат рупама и рупицама. Рецимо, зашто би Супермен уопште објављивао у интервјуу да је његова слабост криптонит? Истина, овај минерал је негде дубоко у свемиру распршен, али још у првом делу је Супермен могао да се увери да зликовци могу да дођу до њега и тако га победе. Зашто давати потенцијалним зликовцима тако моћно оружје на тањиру, пардон у новинама?

Још већи проблем са којим се филм бори је приличан недостатак фокуса. У једном тренутку Супермен среће своју прву љубав Анет О’Тул и наместо да се њихов однос развија кроз филм, па што да не, направи љубавни троугао заједно са Марго Кидер, режисер Ричард Лестер је то урадио тек на самом крају, а у главни део је увео још једну лепотицу Памелу Стивенсон, која је привукла Супермена. Она га је толико опчинила да је успела да га убеди да направи хаварију на нафтном танкеру. Памела глуми лепу глупачицу, која је заправо ингениозна, али до краја остаје нејасно зашто је тај свој таленат скривала. Углавном, Анет је била искључена из филма у току те љубавне авантуре, а Марго готово од самог почетка филма. Ричард Лестер је употребљавао ликове како му је кад одговарало, а тако је радио и са дешавањима и са Суперменовим активностима. У ствари, имам осећај као да сценаристи, брачни пар Дејвид и Лесли Њуман, уопште нису имали план како да заокруже причу већ су више писали по принципу „е, сад би било згодно да уради ово…“ Да, све је то (неким чудом) испало заиста згодно, па чак прича и има неки свој колико-толико логичан ток.

Едукативни моменат: У овом филму Супермен је био супер из много разлога, а један је и што је успео да победи самог себе. Када победимо себе, односно будемо бољи од онога што смо били, можемо с правом да се назовемо суперменима.

Оцена наставника:

4(минусоидна)

frouzen (Small)Смрзнута II (Frozen II 2019) је наставак истоименог цртаћа из 2013. Елза је краљица Арендејла, краљевства на самом северу, и има моћ да ствара предмете од леда. Још у детињству јој је њен отац причао о зачараној шуми у којој је живео народ са којим су становници Елзиног краљевства желели да склопе добросуседске односе. Међутим, нешто је кренуло по злу и два народа су заратила. То је наљутило духове шуме и они су ту област прекрили непробојном маглом. Сада, много година касније, Елза је чула песму која је допирала баш из те шуме и схватила је да је дозива. Зато је пробудила духове шуме и кренула у поход, али не сама. Придружила јој се њена сестра Ана, као и њен вереник, Снешко и ирвас. Ова дружина је добила мисију да ослободи шуму и народ који се у њој налази.

Критички осврт: Океј, ово је мјузикл, али су од самог почетка заиста претерали са певањем. 🙂 Радња ми изгледа некако расуто; Елза трага за нечим неухватљивим и сувише апстрактним, а сви остали јурцају око ње, са разноврсним мотивима који их покрећу. Но, опет, прича се на крају заокружила и дала једну слатку бајкицу са лепим порукама. Није баш да је овај наставак поновио успех првог, али је одржао квалитет.

Едукативни моменат: Елза у песми каже како јој је тог тренутка дивно и да би волела да заувек тако остане, али јој је јасно да се ствари мењају (ма колико год се то њој не допадало). И онда каже како не може да замрзне моменат, али може да „зграби тај дан“. Другим речима, ако уживате у нечему немојте очајавати што ће проћи, већ искористите да уживате потпуно.

Оцена наставника:

5(мајнус)