Лако Је Критиковати 144

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

embrace (Small)Загрљај вампира (Embrace of the Vampire 1995) је љубавна прича несрећног вампира Мартина Кемпа, који је пронашао своју давно изгубљену љубав или макар њену реинкарнирану душу отелотворену у телу згодне Алисе Милано. Проблем је у томе што је Мартину остало још мало од вечног живота; свега три дана да освоји Алисину љубав.

Критички осврт: Ово је спој романсе и еротике, што није неспојиво, напротив, али је проблем што су оба ова поджанра урађена некако сведено, приземно. Тако имамо спаваћице које се вијоре чак и у затвореном простору у спрези са лепо обликованим и (што је битније) обнаженим грудима вампирица. Приземна је и превише помпезна, а не знам колико је потребна, нарација спочетка. Уосталом, ту причу смо већ чули у класичној филмској причи о Дракули. Мартин је био заљубљен у лепушкасту племкињу и ипак је сачекао неколико векова и попио (према сопственом признању) базене крви да би напокон и на измаку снаге пронашао нешто што би била њена реинкарнација, односно Алиса. Нејасно је зашто одмах није претворио племкињу у своју супругу вампирицу, већ је чекао да онемоћа и да тражи њену реинкарнацију, те све уради тежим начином. Наиме, племкиња је већ била заљубљена у њега, а реинкарнација у другог, што је већ компликација. Можда вампири воле изазове? Било како било, хипнотисана Алиса је дошла свом вампиру Мартину који је наставио у истом, поетичном и смешном маниру свој монолог. У исто време Алису је звао њен дечко Харолд Прует и много се забринуо што му се не јавља, иако је очигледно ноћ. Верујем да је целом гледалишту било врло јасно оно што је млађахном Харолду промакло, а то је да Алиса – спава. Ноћ је. Не јавља се на телефон. Шта би радила? Додуше, лаконого је отишла до вампира, али у реалном животу тако нешто је заиста тешко да се деси, а тада Харолд заиста није имао разлога да посумња да се натприродне ствари ипак дешавају (тек почетак филма је био). Но, хајде да кажемо да је разлога за бригу ипак било, али свеједно је већи проблем са овим филмом што се мотиви понављају у недоглед; преко дана тема је секс и зашто Алиса треба/не треба да га има, а ноћу ту су страствени и пренаглашени Мартинови монолози. Све је већ кренуло да бива монотоно, а онда је почело нешто да се дешава (мада, објективно, филм радњу нема и поступци ликова се врте око спавања, разузданих журки и потпуно сведених дијалога), иако је можда било боље да не почне да се дешава ништа. Рејчел Тру је одвела своју најбољу другарицу са непознатим момцима и док се љубакала са једним од њих, други је вриштао, што су ово двоје протумачили као… сексуални крик након петнаест секунди? Углавном, тешко се могао видети смисао у било којој сцени, почевши малтене од прве. О међусобној повезаности сцена тек не вреди ни говорити.

Очигледно отуђена од било какве смислене радње, режисерка Ен Гурсо је све своје снаге усмерила ка сензуалној еротици и ту је постигла рецимо половичан успех. Једва нека таква сцена се издваја од просечног меког порно филма, рецимо она када Мартин убије Џордан Лад, па са њеном крви ради нешто што би била недвосмислена симулација кунилингуса док је Алиса са друге стране врата. Да, свакако је (најблаже речено) чудно, али то је ретко ефектна сцена. Финална сцена је све само не ефектна. Заправо, окршај ривала Мартина и Харолда је сасвим млак, баш као и глума свих глумаца. Филму се још штошта може замерити, типа да су споредни ликови употребљени само за поједине сцене или да су употребљени без икаквог оправдања, али је највећа замерка да је неиздрживо досадан.

Едукативни моменат: Рејчел је рекла Џордан како Алиса живи свој живот, Џордан свој, а Рејчел свој. И нико никоме не суди. Врло јасна поставка и најбоља могућа, рекао бих.

Оцена наставника:

1(немам никакве двојбе)

witch (Small)Вештица: Народна прича Нове Енглеске (The VVitch: A New-England Folktale 2015) је прича која прати породицу Пуританаца пристиглу у САД из Енглеске негде почетком 17. века. Ову породицу колонија је одбацила због чврстог става главе Ралфа Ајнесона и они су отишли и настанили се крај шуме на коју су наишли. Оно што нису знали је да су одабрали лоше место јер у тој шуми су живеле вештице и то веома зле.

Критички осврт: Оно што овај филм вероватно неће приближити већини публике је његов спор темпо и мрачна, али уједно и уверљива атмосфера пуна црних, сивих и браон тонова. Међутим, све то уједно и даје могућност ликовима да гестикулацијом, поступцима и дијалозима дају озбиљност драми јер овај филм по жанру то и јесте. Глумци су били на висини задатка и буквално сам осетио и био искрено дирнут њиховим безнађем које их је снашло. Њихови јади су у вези са отуђењем од друштва и чланова породице једних од других, те је њихова вера озбиљно пољуљана. У ствари, режисер (и уједно сценариста) Роберт Егерс је толико испреплетао та два мотива (отуђеност и помањкање вере) да нисам сигуран који има приоритет. Занимљиво је што ни у једном тренутку они не сумњају у то да Исус Христ заиста постоји. Они сумњају у његову милост и сопствену улогу у божанском плану. Углавном, ово је врло слојевита прича и шаље више порука. Једна од њих је да несрећа уме да удаљи људе, чак и оне који су нам врло блиски.

Некако пред крај, можда баш у право време, када је драмски део доживео кулминацију, започео је хорор део који је баш језив (посебно сцена када Кејт Дики верује да доји своје најмлађе дете). И завршио се на неочекиван начин. У сваком случају, ово је један добро и студиозно урађен филм. Свиђао се некоме или не свиђао, квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Ралф и читава његова породица толико су били заокупљени појмом греха, да нису ни примећивали када су га заиста починили. Фундаментална знања су важна, али се њихов значај губи ако немамо способност примене.

Оцена наставника:

5(сигурница)

boy (Small)Дечак (The Boy 2016) је хорор који се дешава у Енглеској. Тамо је завршила Американка Лорен Кохан, која је прихватила понуду двоје старих људи да буде дадиља њиховом сину. Проблем је што је њихов син у ствари – лутка.

Критички осврт: Лутка као застрашујуће биће није новина. Режисер Вилијам Брент Бејл ју је сместио у стварно језив контекст, тим пре што је пар стараца Дајана Харкасл и Џим Нортон очигледно погођен личном трагедијом која је такав контекст учинила и реалнијим и морбиднијим. Атмосфера је врло допадљива и погодна за овај жанр; све се одвија у дворцу и иако је време дешавања очигледно нека садашњица, све изгледа прилично старомодно, почевши од аутомобила којим Лорен долази. Међутим, оно што је Вилијам успео атмосфером, некако није успео радњом. Није разрађена и нимало је узбудљива, па чак ни преврат није изненађујући, тим пре што сам сличан видео у филму „Везана за кућу“ снимљеним две године раније. Тако да се добио врло блед ефекат, мада је прича заиста интересантна и има један добар потенцијал.

Едукативни моменат: Лорен је извела експеримент како би доказала да је лутка заиста жива и из њега је извукла погрешне закључке. Погрешни закључци могу и те како да одмогну сазнањима и формирању ставова, те није згорег да научимо и како се ради у науци на исправан начин.

Оцена наставника:

3(плус)

thmeg (Small)Мег (The Meg 2018) је заправо хипокористик за мегалодона, древну ајкулу која данас више не постоји. Тим научника, који финансира помало ексцентрични милијардер Рејн Вилсон, у технолошки напредној подводној истраживачкој станици, открио је да најдубље дно мора (Маријански ров) уопште није дно. Наиме, наишли су на слој водоник-сулфида испод кога је наново море са врло богатим живим светом. Међутим, већ када је прва екипа кренула у извиђање овог никад виђеног дубинског екосистема, наишла је на велики проблем и то буквално велики: 25 метара дугог мегалодона. Пошто је трочлана посада подморнице остала скршена на дну и у тешкој ситуацији, тим са станице је позвао искусног Џејсона Стејтама да их спаси. Он је то и успео, али ту мукама са џиновском ајкулом није био крај.

Критички осврт: Морам да признам да режисер Џон Тиртелтоб заиста влада ситуацијом и јако добро хендлује све ликове, а увео их је крдо и, када већ није могао да направи неку оригиналнију причу, онда је закомпликовао макар опробану класику и унео сјајне специјалне ефекте, маштовита техничка решења и божанствен подводни свет. При томе, учинио је филм врло узбудљивим и авантуре се само смењују, а посебно бих истакао напад на плажи који је интересантан због свег шаренила опреме купача у контрасту на мрачног мегалодона. Оно што Џон није успео то је да се ослободи патетике и ње има спорадично, али у већим дозама. Оно у чему је Џон успео је да не заврши филм општим местом и то поздрављам, иако је мало вероватно да неће бити наставка.

Едукативни моменат: У филму је речено да је мегалодон био дуг до 27 метара, што није баш тачно. Био је дуг око 18 метара, што га и даље чини највећом ајкулом икад. Велика бела ајкула достиже 6,5 метара (и то само женке), па ипак, изгледа да је баш она победила у компетицији са мегалодоном и разлог је његовог изумирања. Мањи не значи увек и слабији.

Оцена наставника:

4(вероватно би могло и три)

ajkulnadoIII (Small)Ајкулнадо 3: Ох, дођавола, не! (Sharknado 3: Oh Hell No! 2015) је, наравно, трећи наставак саге о ајкулама свих врста које се ковитлају у торнаду и успут једу све људе који се ту затекну. Ијан Зиринг, већ прекаљени борац против ајкулнада, добио је одликовање председника САД за своје подвиге, али се борба наставља јер овај натприродни торнадо руши чак и Белу кућу.

Критички осврт: Торнадо ајкула је спопао Вашингтон пре десетог минута филма. Нема околишања са ајкулама које упадају чак и у Белу кућу. Наравно, комплетан напад изгледа перфектно глупо. Тек понека фора је вредна пажње, попут оне када Ијан, његов филмски зет (Марк Макграт), председник Америке (Марк Кубан, који дефинитивно не зна да глуми) и потпредседница (Ен Колтер) дижу заставу како би пробуразили ајкулу и ставом дочаравају познати споменик у част америчких маринаца. Но, у овом филму почасти америчким вредностима ипак има превише.

У ствари, цео филм је глуп, што сам и очекивао после два одгледана наставка, али овај је и досаднији од њих. Дијалози су сведени, општих места има крдо, а патетике на тоне и ово потоње је оно што је потпуно научно фантастично у овој научној фантастици. Као што не могу да прихватим рози зрак из свемирског брода који јонизује торнадо и приземљује ајкуле, тако не могу да прихватим опроштајни говор Дејвида Хаселхофа од свог филмског сина Ијана када излази из тог свемирског брода у свемир како би постао херој… При чему је Ијан орошен сузама. Ајкуле у свемиру су малко поправиле утисак јер оне без проблема не само да одолевају суровом простору вакуума, већ су и даље гладне и врло усмерено улазе кроз пукотину на свемирског броду. Ијан их тада сече ласерском моторном тестером и нема везе што је опрема на поду, битно је да он лебди. То је толико глупо да је брилијантно и отуда плус на јединицу за овај филм. Међутим, онда се десило нешто што је преломило да овом филму ипак дам двојку. Наиме, Ијан се приземљио (из свемира) у ајкули која га је прогутала целог. Друга ајкула је прогутала његову филмску супругу Тару Рид. Она је пала недалеко од Ијанове, а онда се зачула моторна тестера. И прво што је Ијан извукао из исечене лешине је његов новорођени син! Тара је у међувремену оборила два светска рекорда: у необичности амбијента за порођај и у брзини порођаја, те је за бебом изашла потпуно фит, а стигла је и да навуче узани шортс. Нема смисла да излази обнажена, а и на лице места су дотрчале (мада је нејасно како су знале да треба баш ту) њихова кћерка Рајан Њумен и пријатељица Каси Шербо. Дејвид се, за то време, спустио на Месец. Напросто је непристојно и питати како је до тамо стигао.

Едукативни моменат: Ијан је веровао да је сан његовог филмског тате да одлети у свемир, али је прави мотив био да напокон постане херој свог сина. Ми не знамо мотиве других људи и није у реду нагађати, а посебно не осуђивати.

Оцена наставника:

2(на један, наравно)

Vivarium-poster (Small)Виваријум (Vivarium 2019) је хорор о брачном пару Имоџен Путс и Џеси Ајзенберг који су у потрази за кућом. Агент за некретнине, веома чудан Џонатан Арис, одвео их је у више него уређено насеље како би им показао кућу која је као створена да се у њој живи до краја живота. Док су разгледали двориште, Џонатан је нестао. Њих двоје су били затечени, али се нису много бунили; ионако им се понуда није допала и кренули су одатле. Испоставило се да је то немогуће и да они више никада неће напустити новостечени дом.

Критички осврт: Режисер Лоркан Финеган је желео да нам прикаже како пастелни рај може бити пакао и како врло уређен систем може изазвати хаос. Заправо, пружио је сан људима који прижељкују миран, породичан живот са кућицом у цвећу окупаном сунцем. Такође, пружио је сан о сигурном и добром послу и оба ова сна претворио у ноћну мору. Истина, користио је он ту мало играрију са другим димензијама и ванземаљцима, али суштински је у доброј мери гађао смисао оба ова прижељкивања тзв. средње класе. Док је умирала, Имоџен је управо ово и рекла; да је прижељкивала дом, на шта јој је „син“ Еана Хардвик рекао како је њена сврха да оспособи дете за живот и онда да – умре. На послу, један Мартин (Еана) смењује другог Мартина (Џонатана). У овом филму све је метафора и све је урађено заиста сврсисходно, иако је изгледало да ће оваква радња имати много празног хода. Заправо, филм нуди много више приче и детаља него што би се рекло на први поглед. Уз сјајног режисера, ту су и одлични глумци, посебно Имоџен.

Наравно, одмах ми је пало на памет да би филм могао да буде и критика савремених тенденција; да се упросечи (кроз системе образовања, на пример) и укалупи појединац како би буквално служио као радна снага. Немојмо заборавити ни модне трендове од којих је један свакако функционалност. Насеље у које доспевају Имоџен и Џеси управо је такво.

Оно што бих могао да замерим је што ликови нису довољно разрађени и ми суштински јако мало сазнајемо о њима, а у оваквим филмовима, где смо упућени на њихов карактер, то је неопходно. Такође, нема превише хумора, иако је изгледало да ће га бити. Но, опет, то није толико страшно да бих узео као већу ману.

Едукативни моменат: Некада и ред, тишина, пастелне боје и ведро небо не морају да нам пријају. И то је у реду и свакако треба имати помало од свега, па чак и хаоса и галаме. Али оно што је битније, савршен живот није онај који нам опште прихваћене вредности и друштво намећу, већ онај који нас чини срећним.

Оцена наставника:

5(да, дефинитивно)

scanerd (Small)Скенери (Scanners 1981) је филм о људима који имају телепатске способности. Један од њих је Стивен Лек, човек који живи као бескућник и једе остатке у ресторанима брзе хране. До њега је дошао професор Патрик Макгуан, који му је обелоданио да има моћи, али и да није једини. Он га регрутује да пронађе и савлада злоћудног Мајкла Ајронсајда, који има грандомазне планове да завлада светом са армијом скенера које је окупио.

Критички осврт: Режисери Дејвид Кроненберг и Кристијан Диге сувише су закомпликовали радњу, али су се до краја некако испетљали, направили преокрет и смислену причу. Ово је дефинитивно добар СФ, свакако култни, али има својих недостатака. Има превише узалудне јурњаве и сви окршаји се завршавају врло слично; скенери наоколо дисциплинују све оне који их нападну и нема ту много ни узбудљивих, ни ефектних сцена. Једна таква, ипак, свакако је она спочетка када Мајкл учини да другом скенеру у конференцијској сали експлодира мозак. Такође, пребрзо се дешава преображај Стивена од бескућника до тајног агента и његова мотивација (као и Патрика и Мајкла) није најјаснија. Има и логичких грешака, па је тако, услед хаварије која је настала када је Лоренс Дане искључио компјутерски програм за који се умно конектовао Стивен, експлодирала чак и телефонска говорница, а Стивену се слушалица истопила у руци без последица. Додуше, имао је рукавицу, али тешко да би га она могла заштитити.

Едукативни моменат: Патрик је желео да се његови синови понашају онако како је он замислио, а не како они желе. На крају је и њега самог и све друге то скупо коштало. Не треба да намећемо сопствену вољу јер то може да створи отпор и контраефекат.

Оцена наставника:

4(пљус)

fantasy (Small)Острво фантазија (Fantasy Island 2020) је филм о острву из наслова на које је дошло петоро људи који су победили на наградном конкурсу. Њихов домаћин Мајкл Пења објаснио им је да ће им острво омогућити да доживе своју фантазију, али им је одмах истакао и два услова. Један је да не могу да промене фантазију, а други је да морају да учествују у фантазији до њеног логичког завршетка. Не могу да је прекину. Гости су се запитали зашто би то уопште учинили, али врло брзо постаће им јасно.

Критички осврт: Овај филм је критика исецкала, али ја не бих био толико строг, без обзира на очигледне мањкавости. Најпре, тема није претерано оригинална и иде у врло предвидљивом смеру. Јасно је да ће се фантазије претворити у ноћне море. Прелаз из лепог сна у ноћну мору није баш увек највиспренији могући, али сама прича јесте солидно испричана и одржива је. И преврат који се дешава и укључује све ликове је врло добро осмишљен. Није баш одличан јер је превише погодан и питање мотивације Луси Хејл је донекле дискутабилно. Ипак, најпроблематичније је у овом филму што режисер Џеф Водлоу није направио јасну разлику између фантазија, жеља и потреба. Наиме, испада да је фантазија Порше Даблдеј да Луси буде заувек са својим дечком?!? Разумем ја да је то тада било решење за све, али разумем и да су фантазије лична ствар и самим тим усмерене ка себи самоме.

Ипак, динамика филма је задовољавајућа и он заиста држи пажњу. Глума ме баш није оборила с ногу, али је прихватљива за једну овакву лагану забаву.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: будите обазриви са оним што желите – можда се и оствари.

Оцена наставника:

4(мало више поклоњена)

roler (Small)Ролербол (Rollerball 1975) је футуристички филм рађен према краткој причи Вилијама Харисона, који је и сценариста овог филма. У свету који не воде владе, већ корпорације, омиљена је игра ролербол. То је врло насилна игра, али изгледа да је читаво друштво фасцинирано и у доба утакмица буквално никога нема на улицама. Звезда тима из Хјустона је Џејмс Кан, који је неприкосновени шампион већ читаву деценију. Челник компаније за продају енергената Џон Хаусман, за чији тим Џејмс игра, захтева да се овај повуче из игре. Џејмсу није јасан такав захтев с обзиром на његов успех и он врда пензију, али истовремено покушава да сазна више о новонасталој ситуацији. И не проналази одговоре, али успева и да остане у игри, у којој се, са сваком новом утакмицом, мењају правила тако да се игра трансформише у праву борбу гладијатора.

Критички осврт: Сећам се да смо, као клинци, имитирали јунаке овог филма и то на санкама, скијицама и ко је већ шта имао. Тако да овај филм буди лепе успомене. Међутим, филм ипак није дечји. Напротив, аутори филма нам од самог почетка показују да ће он бити више од пуке забаве и акције. На почетку утакмице не чује се државна, већ корпорацијска химна. Још у та давна времена, готово пола века од данас, јасно је било да капитализам није идеално решење и да он временом мора да кулминира (као и што и јесте) у правцу дехуманизације. Такође је било јасно да државе води профит, а не народ. И то је тек део друштвених појава које су режисер Норман Џвисон и сценариста Вилијам приказали и исказали бројне недоумице, углавном кроз врло бритке дијалоге. Филм врца од порука и сарказма, а његова актуелност је више него очигледна.

Филм је добро снимљен и за сваки кадар постоји добро оправдање зашто је крупан или са камером која се тресе, али је ипак претерано развучен. Мислим да је минутажа од преко два сата солидно могла да се сажме на стандардних сат и по. Посебно је Норман претерао са дужином сцена саме утакмице, али разумем да је морао неком акцијом да обогати више него сиромашну радњу.

Едукативни моменат: Овај филм говори о индивидуалном труду, упркос неприкосновености система. Појединац може да се издигне и може да мења ствари и иако је то Џејмсу успело у научној фантастици, многима ће то успети и у стварном животу. Мислите о томе јер можда је управо неко од вас тај појединац.

Оцена наставника:

4(минус)

monday (Small)Шта се десило с понедељком (What Happened to Monday 2017) је још један футуристички филм који започиње у 2043. Пренасељеност је узела свој данак и читавом човечанству прети пропаст. Зато је донесен закон који је предложила Глен Клоус под називом „политика једног детета“. Међутим, због повећања ГМО почели су да се рађају идентични близанци у већем броју. Ова политика је предвиђала да породица може да задржи једно дете, док сва остала браћа и сестре морају да се криогенски замрзну и тако чекају док се не смањи бројност људске популације. У таквој ситуацији кћерка Вилема Дафоа родила је седам кћерки и умрла на порођају. Вилем је успео да направи договор са лекаром да то не пријави властима, а он се прихватио одгајања унучица и научио их је да делују као тим, дајући привид спољном свету да су све оне једна особа (идентитет су преузеле од своје покојне мајке). Свака од њих је добила име по дану у недељи и то је био једини дан када су могле да напусте кућу. И тако су опстале тридесет година, а онда су започели проблеми.

Критички осврт: Филм почиње једним веома значајним, економским, еколошким и хуманим питањем пренасељености људима. Режисер Томи Виркола се није много бавио општом сликом, осим у неколико кадрова, већ је ситуацију преселио у необично окружење које чини седам идентичних сестара, макар по изгледу. Суровост система приказао је што кроз детаље (сцена када Вилем својим унукама редом сече прсте, веома је ефектна), што кроз врло грубу акцију. Сцена када се сестре туку са војницима одрађена је маестрално, ако занемаримо да би готово свака нанесена повреда бацила човека у кому, ако већ не убила на месту. Акција у филму пати од свих дечјих болести од којих иначе пати читав тај жанр. Рецимо, када њих десеторица добро обучених војника јури прилично повређену сестру, увек некако она има поприличну предност иако су само у сцени раније били удаљени неколико корака. Но, ипак, морам да кажем да је акција свакако узбудљива и прединамична.

У филму има и логичких грешака, па тако полицијски тим, који је упао у стан сестара, најпре је убио портира и то је некако прошло без икаквог осврта, а и питање је где су нестала тела свих тих полицајаца, као и једне сестре која је том приликом страдала. Такође има и предвидљивих момената и било је јасно шта се крије иза криогенског сна. Уосталом, економија било које државе не би могла да подржи тако високу технологију примењену на тако велики број деце. Такође, било је јасно какву ће поетску правду доживети лекарка која то ради деци, када је се Нуми Рапас дочепала. Но, најпредвидљивији моменат је био тај ко је заиста издао сестре. Могуће је да је то Томи могао и виспреније да прикрије, али не видим како. Без обзира на то, прича је свакако добра.

Нуми је овде могла да покаже све свје глумачко умеће јер је имала да ослика седам карактера, али нису сви једнако дошли до изражаја, што због тога што су кратко трајали у филму, што зато јер неке карактерне црте напросто нису упечатљиве.

Едукативни моменат: Глен је у свом завршном говору у једном била у праву; ради добробити људи некада морају да се доносе тешке одлуке. Тамо где није била у праву је да се добробит може градити на несрећи неких јер онда више не причамо о добробити човечанства, већ о олигархији.

Оцена наставника:

4(ма, може плус)

Лако Је Критиковати 143

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

necronomicon (Small)Некрономикон (Necronomicon 1993) је омнибус сачињен из четири приче које су базиране на причама Хауарда Филипса Лавкрафта. Хауарда глуми Џефри Коумс који је сазнао да се Некрономикон, књига мртвих, налази у библиотеци једног манастира. Позивајући се на свој углед, успео је да изведе да га пусте у библиотеку и тамо је украо кључ монаху. Тај кључ откључава посебну просторију у којој се Некрономикон налази. Тако је Џефри успео да се домогне књиге и почео је да је чита, те дознао о фантастичним догађањима.

Критички осврт: Приче су врло маштовите и врло захтевне, што специјални ефекти углавном нису адекватно пропратили. Рецимо да изгледају старо најмање једну деценију. Све четири приче су довољно интригантне, па донекле и застрашујуће. Занимљиво је да су тројица режисера Кристоф Ган, Брајан Јунза и Сузукеј Канејко изгледа донела консензус о томе да је љигаво исто што и страшно, тако да у свим причама само липте неке густе и обојене течности у које сигурно не бисте умочили прсте.

„Утопљеница“ ми је најбоље испричана прича и мој фаворит. „Хладноћа“ је превише погодна и превише предвидљива и као што је нејасно како је новинар Денис Кристофер тако наивно ушао у кућу Бес Мајер (коју сумњичи за масовна убиства), тако је било врло јасно да ће у чају који је од ње добио бити средство за омамљивање. „Шапат“ је солидан, луцидан и има потенцијала, а и искоришћене су неке прилично оригиналне цаке, док „Библиотека“ није имала веће шансе као везивна прича. Но, када бисмо рачунали просек за све те приче, свакако је утисак позитиван.

Едукативни моменат: Дејвид Ворнер је у другој причи тачно описао криптобиозу; да је то стање у које поједини организми упадну, када им се метаболизам готово угаси, те тако могу да поднесу екстремне услове попут потпуног недостатка воде и кисеоника или прениске температуре. Дејвид је као пример искористио амебу (она прави цисту, чак и када је окована ледом), а још један пример би био водени медведић. Ето мало и биологије.

Оцена наставника:

4(малко поклоњена)

frombeyond (Small)Од изван (From Beyond 1986) је филм такође рађен према причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На колико-толико осамљеном имању двојица научника Тед Сорел и Џефри Коумс успели су да покрену свој изум, машину коју су назвали резонатор, а која омогућава да се уђе у другу димензију. Теду ова димензија представља врхунац његовог истраживања, али у њој обитавају опасна бића.

Критички осврт: Иако је филм настао у деценији наивности, морам признати да дијалози заиста имају неког смисла, па чак и научног. И сама прича има смисла, а и мотиви ликова су у доброј мери оправдани.

Овде се меша хорор и еротика, што није необична комбинација, а овде доста добро и фасују једно уз друго јер је у питању некакав облик СМ-а. Нешто као у „Уздизању пакла“, са тим да је овај филм настао годину дана радније, па преписивања није било. Но, истина је да је режисер Стјуарт Гордон добро искористио еротичност својих протагониста, Барбаре Крамптон пре свих, те уједно и добро померио границе година које треба да имате да бисте гледали овај филм. Но, као што написах, добро је он уклопио те сцене, оне никако не сметају, напротив. И хорор део је прилично успео, са више гадним него страшним сценама додуше, али врло маштовито осмишљене са колико-толико успелим специјалним ефектима. Допала ми се туча између Теда и Џефрија на крају која је заиста инвентивна; када излазе један из другог, просто се преливају и глођу до костију… Тешко је речима дочарати, треба видети. Као и цео филм, који је, сигуран сам, култни и то заслужено.

Едукативни моменат: Џефри је поменуо пинеалну жлезду (епифизу) као мистичну жлезду, односно треће око. Истина је да ништа нема мистичног у њој. То је мала жлезда смештена између можданих хемисфера и регулише будност и спавање преко хормона мелатонина. Одговорна је за још неке процесе, али ниједан натприродан.

Оцена наставника:

5(може)

americkiuparizu (Small)Амерички вукодлак у Паризу (An American Werewolf in Paris 1997) је наставак филма из 1981, када је амерички вукодлак гостовао у Лондону. Том Еверет Скот је са двојицом другара Филом Бакманом и Винсом Вијлуфом на пропутовању по Европи, односно Паризу. Један од његових планова је да упозна софистицирану девојку и то му се и дешава на Ајфеловом торњу. Осетио је љубав на први поглед и решен је да освоји девојану, али ће сазнати да мистериозна лепотица крије страшну тајну.

Критички осврт: Критика није исекла, она је пресекла овај филм. Ја не бих био толико строг. Истина, овај филм има гомилу мана, као што је исфорсиран први Томов састанак са Жили Делпи, али је опет некако симпатичан, ведар. Такође је и глума префорсирана (посебно млађахног Тома), мелодраматике има преко сваке мере, као и не баш логичних поступака ликова. Причица је класична, али је интересантан начин како је режисер Ентони Волер дошао из тачке А (где обично млади крећу у луд провод) у тачку Б (где млади доживљавају хорор) и морам признати да је градио радњу значајно студиозније него у просечним, испразним хорорима. И при томе је успео да задржи ту романтичну ноту кроја провејава кроз цео филм (која подсећа на „дракулску“ љубав, али овде срећну и сведенију). При томе унео је врло ефектне сцене, попут оне у катедрали, а има и хумора као када немртва Џули Боуен покушава да звижди или када Фил истрчава из поменуте катедрале. Свакако је Ентони показао један добар потенцијал, који, како ми се чини, касније није разрадио и није направио богзна какву каријеру. Осим каријере, ако ћемо искрено, Ентони није разрадио ни филм. Тако да у радњи има рупа и то правих рупа; сцене се смењују, али је често врло нејасно како се ситуација у претходној сцени заиста разрешила.

Едукативни моменат: Пјер Косо је пропагирао нацистичке, скинхед идеје и ипак је пропао. Победила је љубав, односно Жили и Том, и ја заиста верујем да је тако и у животу, а не само у научној фантастици и да ће љубав увек победити мржњу.

Оцена наставника:

3(објективно је можда и мање, али ипак додајем и плус)

turning (Small)Скретање (The Turning 2020) је модерна адаптација приче „Окретај завртња“ из 1898. писца Хенрија Џејмса. Макензи Дејвис је учитељица која је добила понуду да буде приватни учитељ девојчици на богаташком имању. Веровала је да ће ово бити лаган посао за њу, али се грдно преварила. Наиме, девојчицин старији брат Фин Вулфхард је врло проблематичан, а кућепазитељка Барбара Мартен је задрта стара дама. Но, највећи проблем су застрашујуће необјашњиве ствари које се дешавају у кући.

Критички осврт: Режисерка Флорија Сигизмонди је направила сличну „грешку“ као и многи пре ње, односно правила је хорор од самог почетка и то тамо где му место није. Макензи је тражила девојчицу у штали (како би је упознала) и све је то пропраћено застрашујућим звуцима и ничим изазваном неизвесношћу. При томе ми још увек ни не наслућујемо шта би заиста могло да уплаши нову дадиљу. Такође, Флорија није успела да избегне општа места, као ни класичне хорор сцене које вас тргну уз изненадни звук. Међутим, највећи проблем са овим филмом је што је досадан. Флорија је набацала толико необјашњивих ствари које се дешавају некако насумице и ништа се не открива и више од половине филма тапкамо у месту. Уз то, ту је тај иритантни клинац Фин (који добро глуми, додуше) и потпуно нејасан однос између њега и Макензи, као и њен статус. Она јесте дадиља, али некако испада да је она малтене старатељ деце, што никако не може бити. Она је унајмљена, да тако кажем, и може отићи било када. Барбара је слушкиња, кућепазитељка, шта ли је већ и очигледно није старатељка ни она. Право је питање шта малолетна деца раде сама у дворцу без родитеља, односно старатеља? Ко је то дозволио и ко је уопште запослио Макензи? Још једна нејасна ствар је зашто је Мекензи трпела све то што је трпела. Питање мотива овде је више него дискутабилно.

Не могу да грешим душу, ово је технички добро урађен хорор са сасвим солидном глумом, али није унапредио поджанр у којем је рађен ниједним детаљем. Крај донекле поправља утисак јер има некакву идеју, али на неки начин и обесмишљава целу причу. Утисак је једва осредњи.

Едукативни моменат: Када је кренула да буде гувернанта, Макензи је рекла својој цимерки Ким Адис да ако упореди свој посао у школи где подучава 25 немирне деце са тим што ће бити дадиља једној девојчици, свакако је лакше. Испоставило се управо супротно. Ниједан посао не треба потцењивати.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

hountedhoused (Small)Уклета кућа 2 (A Haunted House 2 2014) је наставак истоименог филма снимљеног годину дана раније. Марлон Вејанс је покушао да спаси своју демоном запоседнуту вереницу Есенс Аткинс, али све је пошло по злу и она је умрла. Марлон је, са својим рођаком Ефионом Крокетом, побегао са лица места и годину дана касније већ је имао нову жену Џејми Пресли. Са њом и њено двоје деце се уселио у нову кућу, али се испоставило да је и та кућа, попут оне из претходног филма, уклета.

Критички осврт: Заправо ми је нејасан мотив да се сними овај филм. Форе су практично истоветне оном у првом наставку, што је вероватно требало да буде фора само по себи. Међутим, успела није највише зато што форе и у првом наставку нису биле смешне. И прича је иста, мада су сада овде пародирани други филмови, а и од уводне сцене је било јасно на коју страну ће ићи. И не само што су рециклиране форе из претходног дела, већ су се рециклирале током читавог филма, па је Марлон у више наврата имао хистеричне нападе приказане кроз сецкане сцене. Добро он то ради, али ипак… Свеукупан утисак је да није смешно, није ни инвентивно, а још мање смислено као целина.

Едукативни моменат: Марлон се понадао да ће уз нову жену имати нову прилику. Ипак, није успео да побегне од лоших дела које је починио раније. Од одговорности не можемо побећи само тако што ћемо напустити све оно што смо урадили.

Оцена наставника:

1(наравно)

WEB-motner (Small)Ја сам мајка (I Am Mother 2019) је аустралијски постапокалиптични СФ. У свету у коме више нема људи, у технолошки напредној бази, робот, који себе назива Мајком, одабрао је један од замрзнутих фетуса и иницирао његов убрзани развој. Добила се беба коју је Мајка одгајила и која је израсла у младу девојку Клару Ругард. Девојка показује добре резултате на тестовима које јој Мајка задаје и њихов суживот изгледа добро. То ће пореметити упад Хилари Сванк у базу, од које ће Клара сазнати врло узнемиравајуће информације.

Критички осврт: Ово је једна добро и интелигентно испричана прича и то са врло скромним буџетом. Режисер Грант Спјутор је успео да угради читаву једну филозофију о људским поступцима и карактеру и при томе је одговорио на кључна питања, јасно раздвајајући битно од небитног. Није се бавио детаљима ако за њима није било потребе, мада у филму детаља има. На пример, у једном тренутку робот који је персонификација мајке не може да покреће руку у довољној мери, да би се Клара побринула за то. Ми тек касније видимо да је и то, као и све остало, био део маестралног плана вештачке интелигенције. Крај је стварно ефектан и заправо објашњава све; зашто прва кћерка (Хилари то сасвим извесно јесте) није успела, док трећа јесте. Ситних грешака има (па тако јак ветар са мора није одувао папирног коњића кога је Клара направила за Хилари), као и предвидљивих момената (да Хилари неће желети анестезију током операције и да ће је извести Клара), али то је заиста занемарљиво. Морао бих да похвалим глуму обе глумице, која је врло солидна, а и глас који је Мајци позајмила Роуз Берн је пун погодак. Све је добро у овом филму и тешко да вас може оставити равнодушним.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је за Клару све било тест. И тако и јесте. Тестови нису само они које радимо када уписујемо средњу школу или факултет. Прави тестови су животне ситуације.

Оцена наставника:

5(врло добра, чак одлична)

neon (Small)Неонски демон (The Neon Demon 2016) је прича која прати шеснаестогодишњу девојчицу Ел Фанинг, која је остала без родитеља и дошла у Лос Анђелес како би постала манекенка. То јој је и пошло за руком и она је напросто зачарала модне креаторе и фотографе, али и изазвала љубомору других манекенки што ће се показати фаталном.

Критички осврт: У овом филму је пре свега битна естетика. Неко би могао да замери режисеру Николасу Виндингу Рефну да је естетику претпоставио причи, али, руку на срце, имао је и оправдање. Наиме, филм се бави модом, а како каже Алесандро Нивола „лепота није најважнија, она је једина“. Николас моду и глорификује и демистификује истовремено. Од овог режисера сам гледао само један филм „Уздизање Валхале“ (пошто је он само закорачио у жанрове које волим), али иако су оба ова филма сасвим различита, сличности постоје и можда су и својственост Николасовог рада. Његови филмови су сачињени не из покретних, већ уметничких слика, врло су спори, али са врло јаким порукама које прилично гађају суштину. Карактери које бира врло су живописни, они плене, иако су чудни и особењаци. У овом случају врло изражени особењаци јер се ради о хировитим модним властелинима. Истина, ликови нису разрађени, али у овом случају то некако ни није било битно. Врло интересантан део овог филма је онај који је посвећен хорору јер је невероватно језив, значајно више него у класицима тог жанра. Рецимо, када Кијану Ривс убија младу Елину комшиницу или када Џена Малон има некрофиличну епизоду. Сам тај контраст бруталног и гламурозног је сасвим успео у овом филму, рекао бих као и све остало. Уз то, Николас је показао изузетну храброст и заиста померио границе тог бруталног, па ипак некако није претерао преко сваке мере. Он је чак и натприродни моменат сасвим дозирао, мада све је ту; ритуално жртвовање младе девице и ефекти моћи која постаје очигледна.

Заправо, дијалози у филму нису ни претерано чести, ни претерано јаки. Николас није правио овај филм како бисмо га прочитали попут некакве књиге, већ како бисмо га искусили. Он поставља питања не кроз реплике, већ кроз поступке. Када Ели умире, она гледа у небо за које је сама тврдила да се осећа маленом у односу на његову величину и то је такође једно од питања које морамо да поставимо о сопственом животу; колико има смисла нека шира, велика слика, универзалне и више друштвене вредности, ако јој ми не сведочимо. Прича се на крају колико-толико заокружује и свеукупно заиста оставља утисак. Похвалио бих и музику.

Едукативни моменат: Чак и у модном свету лепота није све. Аби Ли Кершо и Бела Хиткот су лепотице без сваке сумње, али су остале у Елиној сенци јер је она ипак имала нешто што оне немају. Дакле, лепо је бити леп, али треба радити и на много чему другом.

Оцена наставника:

5(ту је негде)

GRETEL-HANSEL-MCLEOD (Small)Марица и Ивица (Gretel & Hansel 2020) је екранизација познате бајке браће Грим. Марица (Софија Лилис) је принуђена да оде из мајчине куће и са собом је повела свог млађег брата. Племенити ловац Чарлс Бабалола, кога је успут упознала и који је је спасио од немртвог, упутио ју је до људи који ће их збринути, али она није стигла до њих. Наместо тога завршила је у кући више него чудне Алис Криге, која има некакве намере, по свему судећи нимало добре.

Критички осврт: Ово је један заиста мрачан филм, што је режисер Оз Перкинс дочарао и фотографијом (која је безмало сјајна), али и самом причом. На почетку, у уводној нарацији, он креће као бајка, али онда поприма сасвим другачији, драмски ток. Марица је и у овој причи изгубљена девојчица, али не у шуми, већ у нехуманом систему друштвеног поретка тог давног доба. Она живи буквално на ивици езистенције са поремећеном мајком и наметнутом бригом за млађег брата. Читаву ту ситуацију је режисер заиста озбиљно поставио, иако она делује бајковито, односно одговара оној описаној у бајци каквој знамо.

Дијалози су врло виспрени, а ликови сасвим гротескни. Заправо, Оз је учинио све што је било у његовој моћи да ову причу учини паметном и дојмљивом, и то је и постигао. Филм је прилично спор, али опет је врло испуњен. Оно што је интригантно у овом филму су детаљи, који су довољно упечатљиви да их не можемо прескочити. У једном тренутку Софија гледа на раскошну трпезу Алис, а кроз отвор који је троугластог облика. Софијино око кроз такав отвор веома подсећа на знак масона. На самом почетку отац лепе девојчице (касније вештице) је „указао поверење тами“, а тај мотив се понављао више пута. Право питање је шта је Оз желео да поручи овиме. Можда је само поставио ствари једноставно; сваку намеру и сваки поступак протумачићемо онолико добро или лоше колико сами то желимо. Све зависи од нашег угла посматрања. То каже и Софија на крају, а наше је да се (не) сложимо са њом.

Још да додам да ми се свиђа и музика, иако некако одудара од атмосфере филма.

Едукативни моменат: Алис је упозорила Софију да буде опрезна и не покреће нешто што не може да заустави. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

5(си)

glass (Small)Стакло (Glass 2019) је последњи део трилогије којој припадају „Несаломљив“ из 2000. и „Подељен“ из 2016. Тројица људи Џејмс Макавој, Брус Вилис и Самјуел Л. Џексон су у психијатријској установи на посебном третману. Њихове случајеве води Сара Полсон, психијатар чији је циљ да их убеди да они нису суперхероји. Њихове моћи изгледају стварне и импресивне, али ће она унети оправдану сумњу. Ипак, Самјуел, као мозак ове групе, учиниће све да докаже супротно и то читавом свету.

Критички осврт: Обично режисери када направе искорак из супергеројштине ураде заиста искорак. Режисер М. Најт Шјамалан искорачио је неколико корака и направио сасвим другачију причу, донекле оригиналну и довољно интелигенту, са солидним преокретима. При томе уопште није користио импресивне специјалне ефекте и епске битке, што је својеврсно мајсторство. Утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао да све што је изузетно може бити објашњено рационално, али ипак да буде стварно. Самјуел иначе глуми суперхероја чија је моћ у интелекту и ова реченица то и доказује.

Оцена наставника:

5(баш, баш солидна)

redson (Small)Супермен: Црвени син (Superman: Red Son 2020) је цртаћ о суперхероју из наслова који је јунака сместио на тле СССР-а. Када је, као мали, Супермен открио какве моћи има, он се ставио на распологање држави. Међутим, пошто је открио да Јосиф Стаљин, тадашњи председник ове државе, лоше поступа са народом, убио га је и преузео власт. Тада се Супермен суочио са непријатељима изнутра, попут Бетмена, али и споља – Лексом Лутером из Америке. Без обзира на све препреке и противнике није одустао од сна да свет учини бољим за људе.

Критички осврт: Врло интересантно направљена варијанта приче о Супермену и читавој његовој екипи у алтернативној историји. Иако је Америка на крају победила, у овом филму нема баш стриктно добрих и лоших ликова. У оквире СФ-а убачена је једна врло озбиљна, политичка, али и социјална прича, са личним драмама ликова и све је то испало прилично добро. Маштовит цртаћ, са онолико сурових момената колико је било неопходно, без много претеривања.

Едукативни моменат: Супермен је схватио да је био толико доследан сопственим идеалима да није био у стању да види стварност. И то идеали свима нама могу да ураде, ма колико год нам изгледали добро. У свему треба имати меру (па и у идеалима којима тежимо), а није лоше и имати слуха и за друге људе, при томе.

Оцена наставника:

5(солидна једна)

Лако Је Критиковати 130

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gemini (Small)Близанац (Gemini Man 2019) је СФ трилер о припаднику посебних снага америчке војске Вилу Смиту чији је задатак да снајпером пресуђује терористима. Након тога што је убио човека у брзом возу у покрету, одлучио је да се пензионише. Међутим, ускоро открива да човек кога је убио уопште није терориста и да је тиме постао умешан у заверу коју кује његова Влада. Већ исто вече нападају га маскирани плаћеници, те је принуђен да бежи и да открије о каквој завери се ради јер је то једино што може да му спаси живот.

Критички осврт: Вил већ рутински глуми „набријане“ типове, али овог пута му је лик за неколико нијанси мекшег карактера, па ето прилике да покаже колико је карактерни глумац. 🙂 Верујем да оно што је њему више пријало је што му је ЦГИ графика повратила младост. Ако се тај тренд настави, суперпознати глумци и некада холивудски лепотани могли би наново да освајају срца обожаватељки са великих и малих екрана. 🙂 Но, оно што је мени било импресивније су борбе између Вила и његовог клона, што на мотору, што шакетање међу скелетима. И то је и једини адут овог филма, који, на крају крајева, и јесте акциони. Све остало је прилично танко, а радња пре свега. Прво, мистерије практично нема. Чак и ако занемаримо назив филма, када чујемо да Вил на почетку није убио терористу већ молекуларног биолога, врло је јасно како ће се ствари одвијати, те ко ће кренути да га јури да га убије. То што је Мери Елизабет Винстед открила негде око половине филма апсолутно није више од потврде. Потом, читава јурњава, теорије завере и сви остали сегменти филма већ су виђени у гомили других остварења овог типа и, напокон, већина сцена је предвидљива. Филм је динамичан и забаван, колико то већ акциони филм може бити (дефинитивно није мој жанр), али ништа ново није донео.

Едукативни моменат: Млађа Вилова верзија је на крају направио другачији животни избор иако је веровао да је добар само као војник. Чак и када нам се чини да у животу немамо других опција, не мора да буде тако и сигурно можемо наћи и нешто боље за себе ако потражимо.

Оцена наставника:

3(реалка)

menace (Small) (Small)Претња из свемира (Menace from Outer Space 1956) је црно-бели телевизијски амерички филм. Заправо, ово није замишљено да буде посебан филм, већ је настао сједињавањем три епизоде ТВ-серије о свемирском ренџеру Рокију Џонсу (глуми га Ричард Крејн). Ренџер се, са својом дружином, запутио на планету са које је дошла ракета израђена напредном технологијом. Тамо ће упознати народ налик људима, којима Земљани нису страни и према којима имају одређене намере.

Критички осврт: Хит ми је што Сали Мансфилд носи плашт. И неки други ликови носе плашт, али њој стоји некако најбоље. У ствари, цео филм је хит, са ванземаљцима који су најобичнији људи, али са обележјима Бедуина склоним шљокицама. Они живе у свега једној згради у потпуној пустари и говоре неки брунтави језик, али једнако чисто и енглески јер их Земљани посећују свако мало. И то у својим узаним ракетама које када погледате изнутра довољно су простране да се у њима сместе канабеи на којима путници кроз свемир могу лепо да се опруже да би се при полетању сви одреда поонесвешћивали. 😀 Таквих пресмешних детаља има заиста много и уз драматичну глуму (Морис Кес је био не предраматичан, већ супердраматичан) филм је заиста смешан и донекле забаван.

Међутим, иако филм има некакву идеју, радња је у невероватном хаосу. Ликови су час у ракети, час ван ње, а дечак Роберт Лиден је час био у затвору, час се дружио са својом ванземаљском другарицом. Најпре је потпуно бесмислено да дечака уопште поведу у мисију откривања напредне цивилизације са напредним оружјем, али хајде да прихватимо да ниједна бебиситерка тада није била доступна. 🙂 Режисер Холингсворт Морзе је покушао да у радњу унесе разне активности, па ту има некаквих туча, јурњава ракетама и преврата, ако у ово потоње укључимо и то да су дечак и девојчица одјурили да издају пријаве њеној мами (а шта би деца друго урадила). Међутим, све је то само допринело свеопштем хаосу и потпуно ми је нејасна већина компликованих дешавања у тако једноставно постављеном филму.

Едукативни моменат: Морис је рекао како прави научник не верује ни у шта док се то не докаже. Ја бих додао да је то добро за сваког, без обзира да ли је научник или не – не треба да будемо лаковерни.

Оцена наставника:

1(стварна)

terore (Small)Ужас у свемиру (Terrore nello Spazio 1965) је италијански СФ хорор. Петнаесточлана посада два свемирска брода хрли ка планети са које су дошли сигнали које су очигледно послала интелигентна бића. Међутим, још док су се приближавали планети започели су проблеми и два брода су најпре изгубила аудио, а потом и сваки други контакт. Но, оба су слетела, али не без страшних последица. Капетан Бари Саливан, са својим тимом, покушава да реши мистерију ове планете и да спаси своје људе од очигледних опасности које на планети вребају.

Критички осврт: Ово је један врло драматичан и врло мистериозан филм. Свемирски брод се опасно приближио мистериозној (а каквој другачијој?) планети, те је завладала гравитација која моментално убија чак и бубашвабе, а о људима да не говоримо. Упркос томе, капетан Бари искључио је ауто-пилота и са своје две (отежале) руке приземљио брод. Ех, ти прастари хероји непревазиђени су остали до данашњег дана. 🙂 Увек када гледам ове старе филмове сетим се зашто сам тада обожавао фантастику. За моје дечје очи то је била права ствар; нема сада ту неких припрема и проучавања и истраживања, већ екипа од самог почетка хрли у својој играчкици испред црне позадине са белим тачкама (звездама, јел’те) ка авантури. Додуше, у овом филму постоји јак разлог зашто је све тако брзо започело и то откривамо на самом крају. А свемирски брод је препун дугмића који шљаште и са повеликом куглом на средини. Врло брзо је постало јасно да је једини смисао те кугле да мења боје у зависности од опасности у којој се посада налази, али нека. Важно да изгледа, баш као и свемирска одела са крагнама које уз врат покривају и образе. И све то заиста има своје чари, баш као и сценографија планете која изгледа као џиновски производи најинтересантнијих хемијских реакција у епрувети.

Наравно, филм има гомилу мањкавости, почевши од безнадежне глуме. Рецимо, када је Бари наловио Анхела Аранду да нешто петља око опреме, готово моментално сви су дотрчали у исти мах, иако су пре тога отишли да спавају. Такође, пред крај филма, запоседнути Бари и Норма Бенгел сувише су олако пустили Анхела да им уништи опрему. Но, без обзира на све те рупице и рупчаге, идеја за филм је сасвим у реду, као и прича. Да је спретније испричана, био би то изузетан СФ. Но, и овако, сасвим је довољно добар да заслужи титулу култног класика.

Едукативни моменат: Ванземаљци су добро поентирали; људи ратују међу собом, па тиме показују да им људски живот није важан. Зашто би био ванземаљцима? Примењено на личном плану, други ће ценити наш живот, рад и дело онолико колико га сами ценимо.

Оцена наставника:

4(на три)

galaksiofteror (Small)Галаксија ужаса (Galaxy of Terror 1981) је футуристички филм који почиње приказом погибије последњег преживелог члана свемирске посаде у мисији на тајанственој планети. На другом месту у свемиру, мистични вођа, чије је лице скривено бљештавом црвеном светлошћу, шаље у спасилачку мисију команданта Бернара Беренса и одабрани тим. Оно што ће они наћи на необичној планети је управо оно што каже и наслов филма.

Критички осврт: Режисер Брус Д. Кларк није губио време, баш као ни капетаница његовог брода Грејс Забрински. Очас посла је посада свемирског брода стигла на паклену планету, након што смо видели некакав мистичан разговор мистичних бића. И не само што је посада стигла до паклене планете, већ је одмах нашла руиниран свемирски брод чијој посади су дошли да пруже помоћ, без да су их уопште потражили и иако су принудно слетели (и то једва) на огромну планету на којој су могли да слете било где. Некако се згодило да се приземље тик уз тражени брод и претрага је одмах започела. Без скафандера, разуме се, јер пуста планета има кисеоника довољно за дисање. Колико се све код Бруса брзо одвија, облачење скафандера био би губитак драгоценог времена. Нема смисла да маштовито осмишљена чудовишта и публика жељна маштовито осмишљених чудовишта чекају.

Брус је свакако директан и нема ту шта да се ми питамо шта је хтео. Он јасно показује своје намере и не таји ништа, тако да смо убрзо открили да је Ерин Моран претеча Марине Сиртис из „Звезданих стаза“, те има парапсихолошке моћи јер је то и сама рекла. Малтене се представила публици. 🙂 Са друге стране, Брус не таји ни своје веома чудне (најблаже речено) фетише, тако да џиновски црв силује Таф О’конел. Не могу, а да се не запитам – чему то и зашто, забога, али је Брус имао неку своју идеју ужаса и како он изгледа у галаксији, те нам је кроз заиста занимљиву сценографију представио да се он налази отелотворен у пирамидалној грађевини ничим изазваној. Баш као што су његови протагонисти ничим изазвани одлучили да промене своју мисију спасавања у мисију прилично хаотичног проучавања. Свакако њихово понашање није увек изгледало логично. Из свега овога је јасно да је Брус направио једно небулозоидно замешатељство макар два различита поджанра, које у поменутом небулозоидном маниру и завршава, али не могу да будем сасвим строг. Овај филм је више некакав бреинсторминг, односно набацивање идеја које свеукупно немају неки смисао, али гледајући га данас и те како препознајем елементе каснијег и одличног „Прометеја“ и неких других филмова. Овај филм је прекурсор каснијих значајно бољих остварења и некакав шмек има, а маште му свакако не недостаје. Специјални ефекти за оно време чак и нису лоши, а ни глума, што је својеврсно мајсторство глумаца. Заиста је напор покушати да добро глумиш у оваквом ужасу. Мислим, у галаксији ужаса. 🙂

Едукативни моменат: Едвард Алберт је постао господар тек онда када је савладао страхове, а не када их није имао, за разлику од других чланова свемирске посаде. Права храброст није херојство уз одсуство страха, већ херојство упркос страху.

Оцена наставника:

2(чак на три иде)

anon (Small)Анон (Anon 2018) је трилер који се дешава у будућности. Клајв Овен је детектив који води истраге уз помоћ очију. Наиме, сви људи имају компјутерске импланте који им омогућавају да се информишу о свему на лицу места и размењују слике онога што су видели, али такође и Клајву да пронађе прекршиоце. Невоља настаје када се појављује убица способан да хакује туђе очи.

Критички осврт: Врло интересантна идеја, али са врло предвидљивим заплетом. Јасно је да ће се појавити неко ко може да буде ван „видокруга“, а идеја да жртва види своје убиство мислим да је већ искоришћена у „Чудним данима“ из 1995. Свеједно, радња је прилично интересантна. При томе, динамика уопште није превелика; филм није пребрз, али није досадан, напротив. Рецимо да је најближи овом филму култни филм „Ниске страсти“, са значајно симпатичнијим главним глумцем. 🙂 Но, онај други филм много је боље решен него овај. Решење мистерије није довољно шокантно и некако упросечује онај део приче која се односи на трилер.

Допадају ми се доскочице и уопште дијалози у овом филму. Врло су једноставни, а виспрени. Заговорник сам да су управо такви и разговори и говори најбољи.

Едукативни моменат: Аманда Сајфред је рекла да ће решење наћи свако ко зна како да га тражи. И у праву је. 🙂

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

Children-Of-Men-poster (Small)Деца од људи (Children of Men 2006) је футуристички филм чија је радња смештена у годину 2027. Већ пуних осамнаест година становништво је јалово и деца се не рађају. Друштво је у колапсу и свуда у свету дешавају се ратови и немири. Велика Британија одржава какав-такав ред, али има кризу са избеглицама и терористима и зато је постала полицијска држава са препознатљивим елементима фашизма. Клајв Овен, бивши активиста, а сада цинични бирократа, покушава да колико је то могуће животари у оваквом суморном свету, све док га није киднаповала група политичких активиста „Рибе“. Они му дају задатак да набави документа за транзит млађаној Клер Хоуп Ешити. Клајв ће врло брзо схватити да задатак који је добио није пуко шверцовање избеглице, већ заправо нада за спас целог човечанства.

Критички осврт: Режисер Алфонсо Куарон је направио једну врло интересантну ситуацију и поставио питање смисла претходно обесмисливши читаво постојање људског рода тако што му је одузео могућност да има потомство, односно будућност. И то је упаковао у добро осмишљену радњу за коју уопште нисте сигурни у ком правцу ће вас одвести. Не сећам се да сам давно гледао неки филм који има толико слојевиту радњу попут овог. Алфонсо је обрадио питања политике, друштвених односа, људских права и дискриминације, па и заштите животне средине, те када се сви ти слојеви разгрну, остаје љубав као главни покретач протагониста, пре свих Клајва. Алфонсо је довео изузетну глумачку екипу и ова је урадила сјајно свој део посла.

Сцена је одлична, тим пре што је сцена цео град, односно читава област Британије и ту је одрађен феноменалан посао. Све изгледа врло стварно и аутентично, а камера је то снимила баш како треба. Међутим, сцена која ме је и шокирала и задивила је порођај Клер Хоуп. Толико је стварна да бих поверовао да су написали да се глумица заиста породила у филму. 🙂 Ако занемарим пар наивних момената када јуре или гађају мецима Клајва из приличне близине и не погађају, сцене ратовања су такође маестралне. Алфонсо их је направио тако да вас опчине, али и да вас држе под константним стресом због ужаса који ликови доживљавају. Најмоћнија је сцена када Клер Хоуп и Клајв излазе из ратом руниране зграде и све престаје, чује се узвишена музика, они пролазе са бебом и онда, уз нову експлозију, све се наставља где је стало. Мислим да јачу поруку о бесмислу ратовања Алфонсо није могао да пошаље.

Едукативни моменат: Овај филм има одличне поуке и поруке о томе шта је заиста важно, а шта су глупости којима се људи баве и унесрећују једни друге. На нама остаје да се запитамо на шта од ова два ћемо потрошити свој живот. Мислим да сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

5(онакву какву дајем за ремек-дела)

sexmision (Small)Секси мисија (Seksmisja 1984) је пољски култни филм. Луди научник је открио начин како да изведе да људи могу безбедно да проведу време у хибернацији. Његовом експерименту подвргла су се двојица млађих мушкараца, један биолог, а други авантуриста. Међутим, наместо да у хибернацији проведу планиране три године, спавали су читавих 53 године и пробудили се у постапокалиптичном свету. Врло брзо су сазнали да у овом свету више нема мушкараца и да њиме владају искључиво жене. Међутим, тај свет ипак није рај за двојицу преосталих.

Критички осврт: Идеја за филм није лоша, али ми се реализација готово уопште не допада. Најпре, филм претерано дуго траје (117 минута), што не мора увек да буде лоше, али у овом случају има превише празног хода. Део када су у карантину (у којем су заправо заточени) већ је превише развучен, а неминовно клаустрофобичан. Заиста изгледа као тапкање у месту. Даље, оно чега много недостаје у овако постављеном филму је хумор. Ако изузмем пар сцена у филму које су симпатичне, практично ништа није смешно, што је невероватно с обзиром на то каква је тема. И, напокон, радња је сасвим класична и добар део тога је предвидљив.

Интересантна је расправа која се водила између жена организованих као на каквој конференцији и двојице мушкараца и јасна је намера режисера да сукоби две (лоше) крајности: неоправдани феминизам и превазиђен патријархални модел друштва. Читав тај сатирични део (укључујући и алузије на тада, а могуће и сада, друштвено-политичке системе) прилично је пристојно урађен и то је оно што даје култни статус филму, па му и повећава оцену. Ипак, остаје утисак да је све то могло много боље да се уради.

Едукативни моменат: И једна и друга страна су се трудиле да покажу да је постојање (или непостојање) једног пола природно. Можда је најбоље да макар једном оставимо природу по страни и да уважавамо сваког без обзира на пол и на било какве друге разлике. Људи (а ту мислим и на жене и на мушкарце) треба да буду равноправни и да не траже мане једни код других и да себе постављају на прво место.

Оцена наставника:

3(лабавица)

dedsnowII (Small)Мртви снег 2 (Død snø 2 2014) је наставак истоименог филма из 2009. Вегар Хуљ је једини преживели у масакру који се догодио у норвешким планинама. Полиција му не верује да су његово друштво побили зомбији нацисти, већ верују да је убица он. Не иде му у прилог ни то што су му лекари (стицајем несрећних околности) пришили изгубљену руку (у претходном делу ју је сам себи одсекао), која је заправо рука главног наци-зомбија, пошто се она понаша неконтролисано и наставља да касапи људе у Вегаровој близини. Ипак, ускоро ће целокупно становништво моћи да се увери да зомбији о којима он прича и те како постоје и да имају намеру да их све побију.

Критички осврт: Шта је са тим човеком (режисером Томијем Вирколаом) и његовом фасцинацијом људским цревима? Чак ни у другом наставку није одустао од тога да она излећу из стомака, везују се, даве се људи њима и користе се као црева за претакање бензина. Но, сада је прибегао ономе што у првом делу није користио; зомби заразу. Главни зомби Орхан Гамст је попут чаробњака који може да оживљава мртве. То заиста вуче на треш јер угриз (као основни начин преношења заразе) ипак има неку биолошку основу и делује значајно прихватљивије. Но, у претходном делу смо научили да је Томи инспирацију пронашао у скандинавској митологији и да су зомбији заправо бића из тих легенди – драузи. Ако је већ тако, онда ово Томијево решење има неког смисла. Међутим, најзачајнија ствар коју је Томи урадио је да је потпуно променио сензибилитет филма и он је сада из класичног хорора прешао у комични хорор и то врло успешно.

Томи је поједине сцене решио маестрално, неке малтене попут Пајтоноваца. Рецимо, страшно звучи, али је генијална сцена када Вегар убија дечака у болници и при томе је Вегар то стварно одглумио одлично. И онда цела ситуација постаје све луђа, увођењем гикова из САД који су дошли да помогну, иако је врло јасно да је у питању тројка којој не бисте поверили ни две нацртане овце. Ту је и локални шеф полиције и још гомила ликова који су потпуно луцидни. Врхунац је када протагонисти добијају идеју да Вегар оживи комунисте који ће се супротставити зомбијима нацистима. 🙂 Сваки део филма је попуњен, макар духовитим детаљем и динамика је одлична. У једном тренутку се Томи мало нахвалио (што поштујем као сертификовани Нарцис), те је Мартин Стар изјавио како овај филм није као ниједан други и како је заправо направио сасвим нов (под)жанр зомби-филмова. И, морам признати, има ту истине. Углавном, врцаво, смешно, интересантно, свеже, крајње непредвидљиво и повезано у смислену причу. Овај део бољи је од оригинала и то за више ширина. Истина, има рупа у филму, попут оне да је појачање из САД дошло превише брзо, али на њих може да се зажмури јер је све остало сјајно. Чак и крај, који је претерано гадан, али феноменалан.

Едукативни моменат: Вегар је најпре био очајан што му је пришивена рука од зомбија, али је касније не само научио да функционише са њом, већ ју је и искористио да оствари неке своје циљеве. Свака промена која нам се деси делује застрашујуће и лоше, али временом ћемо се и навикнути и увидети како је та промена можда чак и добродошла.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима зомбија)

alicethrought (Small)Алиса с оне стране огледала (Alice Through the Looking Glass 2016) је наставак филма из 2010. Алиса (глуми је Мија Вашиковска) је успешан капетан брода који је наследила од оца. Међутим, брод жели да јој узме Лео Бил, богати племић кога је Алиса одбила. Наиме, она није желела да се уда за њега и тиме му је повредила сујету. Алиса је дошла на његов бал јер је хтела да га убеди да промени мишљење и да јој не преузме брод, али у тој намери није успела. Тада ју је посетио лептир из Земље чуда и показао јој како да у ту земљу наново дође – тако што ће проћи кроз огледало у Леовој радној соби. Ту је сазнала да постоји неко ко има веће проблеме од ње – Луди Шеширџија (Џони Деп) који умире од туге због губитка породице. Она жели да му помогне, а то може да уради само тако што ће од персонификације времена (Саша Барон Коен) добити хроносферу уз помоћ које ће се вратити кроз време и спасити Шеширџијину породицу.

Критички осврт: Режисер Џејмс Бобин је прихватио исти мотив који је имао и његов претходник Тим Бертон – еманципацију жена. У претходном делу Алиса је морала да се уда против своје воље, а сада је морала да иде корак даље; да се одрекне свега онога што жели да ради у животу.

У односу на оригиналну причу из романа, ова је значајно рационалнија. Једино што је дијаболично је играње са простором (и временом, али и тај део је рационализован). Но, и претходна прича је била рационализована такође, па јој то много није сметало. Уосталом, према роману Луиса Керола Алиса јесте симболизовала време, као и у овом филму, тако да неки сегменти јесу доследни. Морам свакако да признам да су и сценографија и авантуре маштовити, без обзира што је читава прича више класична него она написана. И многе мудре мисли и доскочице могу да се чују, а свиђа ми се и што су карактери доследни кроз читаву причу. Џејмс је постигао и да радња, а посебно финале, буде довољно узбудљива и све је пропратио солидним ефектима. Можда се мало више трудио да поједини нељудски ликови буду слатки, али добро, ипак је ово бајкица.

Едукативни моменат: Алиса је имала девизу да је једини начин да се оствари немогуће веровати да је то могуће. Нисам сигуран да је ово могуће, али вреди пробати. 🙂 Но, оно што је рекао Саша далеко је реалније, а врло мудро – прошлост не можемо променити, али можемо учити из ње.

Оцена наставника:

5(жемо)

HyperFocal: 0Алиса у Земљи чуда (Alice in Wonderland 1951) је Дизнијев цртаћ рађен према истоименом делу Луиса Керола. Док јој је сестра читала лекцију из историје, Алиса је заспала и уснила да се налази у земљи у којој „ништа није што јесте, већ јесте све оно што није“.

Критички осврт: Цртаћ је прилично кратак, траје 75 минута, али ипак није збрзан. Можда јесте малко при почетку, али је углавном прича добро испричана и уз веома добру анимацију, с обзиром на годину када је снимљен. Похвалио бих и много маштовитих детаља. Углавном, леп један рад, заиста. Једино бих замерио насилне делове где се ликови међусобно ударају чекићима, што је иначе лоша одлика тих старињских цртаћа.

Едукативни моменат: Алиса је себи давала добре савете, али их се није придржавала и зато је западала у невоље. Ако већ имамо тај сопствени глас разума, треба и да га послушамо.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

Лако Је Критиковати 128

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

eerie-poster (Small)13 Језиво (13 Eerie 2013) је канадски хорор који се дешава на некаквом пустом месту које се зове Језиви теснац. То место је некада било подручје на ком се налазио затвор за тешке криминалце, а данас је напуштено. Професор Мајкл Шанкс је нашао да је погодно да ту одржи испит из форензике за својих шесторо студената. Они су започели вежбе, али рад на лешевима се показао као изузетно опасан.

Критички осврт: Студенти су дошли да буду форензичари и, по природи посла, треба да гледају мртва људска тела. И Кетрин Изабел вришти као цурица (додуше, она то и јесте, али је и форензичар) када је видела мртвог миша на свом кревету. Но, ако ћемо баш да цепидлачимо, не видим ниједан разлог зашто би у спаваоници на креветима били скелети и лешеви животиња, ма каква морбидна да је студентска пракса у питању. Но, и поред тих не баш претерано логичних детаља, филм је добро кренуо и режисер Лоуел Дин успео је да направи језиву атмосферу, баш као у наслову свог филма. И лешеви су добро дочарани шминком и маскама. Међутим, већ први напад ми се није допао јер је сувише исфорсиран и генерално лоше одрађен. Нешто слично је било и са осталима.

Мањкавости овог филма су онда кренуле да се ређају. Испоставило се да је радња (под условом да је тако назовемо) сасвим класична, да су поступци ликова нелогични, њихови мотиви нејасни, глума сасвим уобичајена, а дијалози су потпуно сведени. Нешто маштовитија су била „хемијска убијања“ зомбија која је спровела Кетрин, али то није значајније поправило утисак, баш као ни крај за који морам да признам да јесте ефектан. Могао бих сцену када Брендан Флечер и Џеси Мос покушавају да покрену аутобус да назовем узбудљивом… Заправо, сцена није узбудљива, али је у овом филму најузбудљивија. Остале су врло бледе или су, пак, мрачне (у смислу да недостаје светлости, па се не разабира баш много).

Едукативни моменат: Професор Мајкл је увек говорио како је форензика онај тип анализе који захтева стрпљење и посвећеност. Ове две особине су згодне и за све друге области људског живота и треба их развијати.

Оцена наставника:

2(на један или један на два)

jeeper (Small)Џиперс Криперс (Jeepers Creepers 2001) је америчко-немачки хорор који је добио назив по истоименој песми из 1938. која се и чује у филму. Џина Филипс и Џастин Лонг су сестра и брат који аутомобилом путују са колеџа кући како би тамо провели летњи распуст. На путу их је сустигао манијакални возач оклопљеног комбија који их је поштено испрепадао. На крају их је престигао и одјурио својим путем. Но, то је био тек почетак ноћне море која је уследила.

Критички осврт: Виктор Салва је урадио сасвим добру режију, сцене учинио у доброј мери језивим користећи више-мање опробане „рецепте“ (ако изузмемо сцену у затвору при полицијској станици која малко одудара од клишеа) и направио причу која вешто балансира између хорора и трилера, нешто попут „Кад јагањци утихну“ (ту и тамо још неких сличности има и можда је овај филм био Викторова инспирација). Прича укључује изузетно моћног вампира и двоје немоћних тинјџера који ипак успевају да му утекну током готово читавог трајања филма. Радња је класична, али вампир није; довољно је необично дизајниран да се издвоји у односу на свеколики вампирски свет. Иако је Виктор заиста имао пикове који искачу, некако ми цео „график“ није изнад равне линије. Или је можда боље да кажем да је на мудар, манипулативни Викторов начин филм успео да заличи на нешто што је изнад просека у жанру хорора (помогли су и продукција и глума, ако ћемо искрено). Објективно гледано, ово је тек један технички добро одрађен хорор, са нешто бржом динамиком него што је потребно да би се добио пун ефекат.

Едукативни моменат: Вампир је најпре плашио своје жртве како би намирисао шта му од њих треба. И то има смисла. Мислим, нема смисла да ми сада плашимо људе, али истина је да у лошим, па и страшним ситуацијама тачно можете видети шта од кога можете да добијете.

Оцена наставника:

4(ломи се на три)

rising (Small)Уздигнуће ВИ (A.I. Rising 2018) је српски филм на енглеском језику, рађен према приповетки Зорана Нешковића „Предвече се никако не може“. Компанија „Едерлези“ (филм се још зове и „Уздигнуће Едерлезија“) у будућности, тачније 2148, одлучила се за дуго свемирско путовање и послала искусног астронаута Себастијана Кавацу. Међутим, добио је и друштво и то женског андроида Стоју, са напредном вештачком интелигенцијом. Она ће Себастијану испунити његове сексуалне фантазије, али њему то неће бити довољно.

Критички осврт: С обзиром на низак буџет, режија и камера су одрадили солидан посао, а и у очи ми је упала интересантна сценографија, довољно мрачна да асоцира на неке добре старе свемирске СФ филмове, попут „Ејлијена“. И у ту такву једну околину смештени су двоје људи који буквално зраче сексуалношћу, што за женског протагонисту није ни чудо јер је у питању порнографска глумица Стоја. Истина јесте да су оба лика, ако не већ стереотипи (баш као што је то готово бездушно професионални социјални инжењер Маруша Мајер), онда макар предвидљивог карактера. И док се сценографија мењала тек толико да сцена не буде статична, фокус је био на односу ово двоје који је већ виђен у многим и то одличним филмовима (сетите се само „Истребљивача“ из 1982. где је Харисон Форд имао сличан проблем необичне љубави). Но, без обзира, идеја је добра и Себастијан је постао футуристички Пигмалион. Проблем је у томе што је Себастијан, након што је спровео у дело своју замисао и подарио карактер Стоји, постао сувише неартикулисан и драматичан. Сва она харизма, мушки принцип и шмек који је имао, испарила је у околни свемир и радња је почела невероватно да замара и открива све лоше ставке танког сценарија Димитрија Војнова. Јасно је мени да је Димитрије желео да уђе у филозофију људске слободе, али је то потпуно трапаво реализовао и дијалози су, најблаже речено, неповезани. Тест депресије који Стоја ради у Себастијаново име је буквално баналан. Имам осећај као да је филм радио неко ко у области људских односа нема превише искуства, а они су једино у овом филму важни.

Односи су у готово потпуној мери фројдовски обојени и фрустрација је производ апстиненције. Океј, не бих аргументовао дубоку психоанализу и хајде да прихватимо и то и све остало што је Димитрије сервирао, попут гомиле предубеђења на самом почетку филма међу којима и то да Балканац уједно мора бити Едиповац. Зашто би то била ексклузива Балканаца? Према мојим сазнањима, изгледа да је лице Кипа слободе вајар Фредерик Бартолди (Француз) урадио према лику своје мајке, док је за руке и торзо позирала његова супруга. Ако то није Едипов комплекс, заиста не знам шта јесте. Но, добро, кажем хајде да прихватим и то да је Едипов комплекс заштитни знак овдашњих мушкараца, али ону драму при крају филма, комбиновану са нејасним мотивима из „Одисеје у свемиру“ (у том филму је то имало оправдања у радњи, а овде заиста нема), не знам како да прихватим и чему, забога, сав тај светски бол? 🙂 Трагедија коју Себастијан, па и Стоја доживљавају је у толикој мери исфорсирана да је неубедљива. И, тек да додам, промакла ми је поента свега тога. Он је наједном схватио да је она ипак особа јер је, јелте, плакала сама, те је одлучио да је спаси жртвујући себе. Хм. До-о-обро. Лепо. Само да додам да је Себастијан требало да обави мисију око звезде Алфа Кентаури која је нешто мање од 4,5 светлосне године удаљена од Сунца. У филму он за око годину дана ни до Сатурна није добацио, па ме занима како је Димитрије замислио да он уопште стигне на своје одредиште. Но, очигледно му свакако није било суђено, па није ни важно. 🙂

Едукативни моменат: Себастијан је Стоји омогућио да буде особа независна од свог софтвера који доноси одлуке за њу, те је веровао да јој је на тај начин подарио слободу. Међутим, испоставило се да то ипак није било тако. Бити особа и доносити одлуке не значи уједно и бити слободан. Тим пре што некада доносимо одлуке под туђим утицајима и зато што морамо да их донесемо. И то не значи да је то лоше, нити да смо тиме изгубили своју личност.

Оцена наставника:

3(у ствари је два, али хајде наши смо)

terminatordark (Small)Терминатор: Мрачна судбина (Terminator: Dark Fate 2019) је шести наставак о роботу из будућности, звучног назива, који је послат у прошлост (нашу садашњост) да убије (овог пута) Мексиканку Наталију Рејенс пре него што постане претња вештачкој интелигенцији. Но, и људи су послали своју хероину Макензи Дејвис, како би спречила напредни модел Габријела Луну (дотичног Терминатора) да заврши своју крваву мисију.

Критички осврт: Мрачна је судбина гледалаца филма „Терминатора: Мрачна судбина“. Наиме, треба утрошити више од два сата драгоценог живота и видети безидејну причу, која је већ виђена у ранијим наставцима, запањујуће лоше глуму и једну добру дозу патетике која иде дотле да заиста вређа интелигенцију. Као да то није мало, већ је филм крцат рупама којима иначе обилује акциони жанр, па Линда Хамилтон (сада већ времешна, али и даље зрачи) без проблема стоји на испусту (који је спуштен и отворен „на изволте“) огромног авиона који полеће. Када је видела ту сцену, једна моја пријатељица је закључила: овај филм је заиста СФ! 🙂 Нелогичности иду дотле да су буквално прешла у небулозе. Тако да разуларена Наталија креће да се песничи са напредним роботом, а савладала је вештину пуцања из аутомата (који је једва успела да подигне) уз тек мало Линдиног подстицаја (секунд пре тога је мајушним пиштољем машила са пар корака даљине). Знам ја да је мотивација значајан сегмент успеха, али овако инстант стећи вештину не би могао ни сам Арнолд Шварценегер. Чак ми ни његове пошалице нису биле симпатичне, што значи да је филм заиста „мрачан“ или боље рећи – мрак.

Сама поставка је већ иритантна. Наиме, Линда је задовољна што је спасила будућност и њоме више не владају Терминатори. Сада имамо нову верзију будућности којом владају Терминатори. Да, добро сте прочитали и ако не видите разлику, онда очигледно нисте сценаристи овог филма јер прибојавам се да разлику виде само они. 🙂 Емоција у филму иначе нема, па се Наталијин стриц ни секунду није замислио када је сазнао да су њен отац и брат убијени, иако су му, па шта знам, породица?

У прилог филму могу да истакнем акцију са сјајним ефектима (искрено, анимација је у пар наврата видна), али то је, ако ћемо право, било очекивано. Режисер Тим Милер је искористио све животне средине да фајт буде епониман, али залуд. Мислим да сага о Терминатору није заслужила овакав наставак.

Едукативни моменат: Гледајући овај филм можда треба извући закључак да неке приче не треба настављати, посебно ако немамо свежих идеја и не можемо да понудимо више онај квалитет који се очекује.

Оцена наставника:

1(са микроскопским плусем)

mission-to-mars-movie-poster (Small)Мисија на Марс (Mission to Mars 2000) је филм који је делимично базиран на истоименој атракцији у Дизниленду, али свакако није дечји. НАСА је одлучила да започне колонизацију Марса и тамо је послала тим астронаута. Они су тамо пронашли необичну планину и чинило им се да садржи и значајне изворе воде. Испоставило се да је њихово откриће опасно и готово сви чланови су страдали услед ослобађања невероватне силе. Након годину дана на Марс је пристигла друга екипа како би сазнала шта се десило и спасила можда јединог преживелог Дона Чидла. Тамо ће затећи нешто што ће бити највеће откриће у историји човечанства.

Критички осврт: Ово је типичан амерички филм са све оним њиховим пренемагањима која нису јењавала од почетка до краја. То, лабави дијалози и превише површне емоције (што би донекле могло да се оправда тиме да су сви протагонисти у филму сурови професионалци), највише смета овом филму који је врло солидан СФ, са врло пристојном динамиком и без већих грешака, ако занемаримо лупетарање протагониста о ДНК. Оно што они у филму мисле да је хромозом, заправо су базни парови. И еволуција је приказана потпуно погрешно, чак и ако прихватимо објашњење теорије панспермије.

Сцена када их погађају микро-метеори је прилично добра. У ствари, цео тај део када имају проблеме у свемиру и покушавају да атерирају на Марс чини ми се да је најбољи у филму. Мистерија која се на Марсу дешава је у реду и донекле је маштовита, опет ако изузмемо лик ванземаљца који је малтене рађен по „Досије Икс“ шаблону. Ипак, делимо исту ДНК, па се такав изглед донекле може и оправдати.

Едукативни моменат: Када је прва екипа наишла на необичну планину на Марсу, сила напредне технологије их је раскомадала. Тек је друга екипа пронашла начин да уђе у необичан објекат. Нас највероватније нико неће раскомадати, али од начина како приступимо свакако ће много зависити да ли ћемо негде бити добродошли.

Оцена наставника:

4(вео-о-ома климава)

patrick (Small)Патрик (Patrick 1978) је филм о момку Роберту Томпсону (у филму Патрик) који је убио своју мајку и њеног љубавника и након тога завршио у коми и на приватној клиници у Мелбурну. Лекар Роберт Хелпман зна да Патрику нема помоћи, али свеједно га одржава у животу путем апарата ради проучавања. На клинику стиже Сузан Пенхалигон у потрази за послом и постаје Патрикова болничарка. Она се веома заинтересовала за његов случај и верује да он није заиста мртав, што ће се и показати, али на невероватан начин.

Критички осврт: Рекао бих да је овај филм на неки начин био „брак“ „Кери“ из 1976. и „Томија“ из 1975. Заправо, глумац Роберт личи на Роџера Далтрија (поменутог Томија) или макар има сличну фризуру. И глув је, нем је и слеп, само што, за разлику од Томија који сјајно игра флипер, овај бацака ствари уз помоћ телекинезе.

Режисер Ричард Френклин је направио неколико изузетно занимљивих кадрова. Рецимо, крајње је интересантно решио прву сцену. И, иако страшних сцена има заиста мало у филму, Ричард је очигледно имао дара да их направи заиста језивим. Свакако је допринео Роберт који има врло занимљиву физиономију. Ричард је успео такође да у доброј мери разради ликове, а главну протагонисткињу учини једнако и анђелом и ђаволицом, те она и није и јесте хероина. Заправо, ниједан од ликова није потпуно добар или лош; они су напросто животни, са свим њиховим манама и врлинама и поступцима који су некада лоши, некада добри. Прича изгледа као да је прављена насумично, али заправо и те како има свој ток и заокружује се на крају. Ово је једна врло необична прича, са темом која није захвална, али ју је Ричард максимално искористио и учинио динамичном колико год је то било могуће. Чак, нисам видео ни неке веће грешке.

Едукативни моменат: У недостатку уобичајених чула, Патрик је развио нека необична. Ми не морамо да развијемо неку натприродну способност; сасвим је довољно да усавршавамо већ постојеће, обичне, и оне ће, временом, постати сасвим добре и поштовања вредне. Можда чак и импресивне једнако као што су и натприродне какве виђамо у научно фантастичним филмовима.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија звездица и свакако без звездице)

about time (Small) (Small)Право време (About Time 2013) је британска драма о момку Доналу Глисону који је одрастао у породици у Корнволу у градићу поред мора. Када је довољно одрастао, његов отац Бил Нај му је открио породичну тајну; да сви мушкарци у њиховој породици имају способност да се враћају у прошлост. Најпре у неверици, Донал се врло брзо уверио да му отац говори истину и одлучио је да своју моћ искористи како би побољшао свој романтични живот. Испоставило се да ће му ова моћ омогућити да оствари још неке лепе циљеве.

Критички осврт: Филм има невероватан шарм, баш као и ликови који се у њему појављују. Дијалози су врцави и симпатични, а прича је сјајна. Ово је драма са топлом, људском причом, како се то обично каже, која држи пажњу све време. Љубитељима драме, чак и онима који не воле фантазију (и можда управо и њима), дефинитивно бих препоручио. Овај филм пршти од емоција чак и када се воде сасвим обични разговори.

Едукативни моменат: Бил је свом филмском сину Доналу дао формулу за срећу; да наново проживи сваки дан, али овог пута без брига и фрустрација. Ми немамо моћи као њих двојица и сваки дан можемо проживети само једном, али то нас не спречава да применимо Билову формулу. Уосталом, то је на крају и сам Донал учинио.

Оцена наставника:

5(права у право време)

mary (Small)Повратак Мери Попинс (Mary Poppins Returns 2018) је наставак чувене приче из 1964. Бен Вишо је самохрани отац троје деце и запао је у дугове. Уколико их не врати, изгубиће кућу. Рок је кратак, али трачак наде постоји – уколико пронађе сертификат која јемчи да је он наследник и самим тим власник дела банке која и треба да му преузме кућу. Међутим, том сертификату се изгубио сваки траг. У том неком тренутку појављује се Мери Попинс (Емили Блант), дадиља која нестварно чини стварним и решава чак и најтеже проблеме.

Критички осврт: И оригинални филм о Мери Попинс је био мјузикл попут овог, али неке песме у овом филму нису певљиве и током њих не дешава се богзна шта на сцени. Тако да је тај део прилично досадан. Но, појава Мери Попинс свакако је значајно занимљивија. Уосталом, о томе се овде и ради. И о маштовитим путовањима. Додуше, ништа што не бисмо очекивали; пут у морске дубине, а заправо купку једне каде, испуњен је гусарским благом и балонима од сапунице, но свеједно је живописно. Баш као и кабаре у театру порцеланске посуде са све пингвинима, што врло подсећа на први део у коме су протагонисти прошетали кроз пејзаже цртежа од креда на улици. Заправо много аналогија има са првим делом; тамо су се смејали, па „пали“ на плафон, овде се плафон окренуо; тамо су плесали оџачари, овде фењераши; и тамо и овде ишли су у банку где су децу јурили зли банкари… Можда су овде поруке конкретније, односно очигледније, али то је, углавном, то. Делови које изводе плесачи изгледају и датирано и савремено у исто време и ту је режисер Роб Маршал (или ко је већ задужен за тај део филма) одрадио добар посао. Добар посао су одрадили и глумци и заиста је екипа одабрана.

Једна од најјачих и најзахтевнијих сцена је када Бен разговара са својом децом у дневном боравку како је очајан што је изгубио своју супругу и њихову мајку. Та сцена је одрађена изузетно, са емоцијама које прште, подигла је филм изнад пуке дечје приче и дала један сасвим другачији приступ теми, али није била довољна да учини тај корак напред који се од једног наставка и очекује. Ово је, све у свему, поновљена прича. Није лоша, али није ни допринела.

Едукативни моменат: Једна од бољих песама које су певали Емили и Лин Мануел Миранда говори о томе да о књизи не треба судити према корицама. И то је истина јер спољашњи изглед може и те како да завара. Најважније је оно што је унутра.

Оцена наставника:

4(минус)

templeofdoom (Small)Индијана Џоунс и храм пропасти (Indiana Jones and the Temple of Doom 1984) је други наставак, али заправо приквел првом филму о овом чувеном авантуристи кога тумачи Харисон Форд. Због сукоба са кинеском мафијом и након низа перипетија, Индијана је са својом малом дружином завршио у Индији у једном тамошњем селу. Становници тог села су га замолили да се упути у оближњи храм, у коме обитава млади махараџа, пошто верују да се у том храму дешава зло које им је отело сву децу. Још један изазов за Индијану је и тај што је схватио да се у храму налази и свети камен, украден од сељана, који је тек један од пет таквих и који власнику обезбеђује велике моћи.

Критички осврт: Према мом скромном мишљењу, овај наставак о чувеном пустолову је бољи и је бих га искористио као енциклопедијски пример за авантуристички филм, тим пре што динамика не јењава од самог почетка. Мислим да је у том поджанру достигао максимум и сврстао бих га у ремек-дела.

Едукативни моменат: Амришу Пурију је на крају дохакало магично камење које је тако жарко желео. Он се на тежи начин уверио да нешто (или неко) има онолику моћ колику јој сами дајемо.

Оцена наставника:

5(то је то, нема шта)

frenemis (Small)Филм о љутим птицама 2 (The Angry Birds Movie 2 2019) је други филм рађен према истоименој игрици. На птичјем острву Црвени је херој који се по васцели дан бори против смицалица зелених прасића са суседног острва. Но, ускоро ће непријатељи морати да удруже снаге против становника трећег острва који имају разорно оружје и желе да освоје територије својих суседа.

Критички осврт: Иако је у питању очигледно високобуџетни цртаћ, нисам имао превелика очекивања с обзиром на то да је рађен према врло сведеној игрици. Међутим, режисер Туроп ван Орман успео је да извуче максимум, са сасвим пристојном причом, свежим хумором, одличном авантуром и динамиком и чак и сасвим океј порукама. Све похвале.

Едукативни моменат: Птице и прасићи су морали да се уједине како би дохакали много већој претњи него што су били једни другима. Није ретко да се непријатељи удружују, али је свакако мудрије да се удружујемо са другима како бисмо решили неки проблем, него да правимо себи непријатеље.

Оцена наставника:

5(ипак са минусом)

Лако Је Критиковати 113

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Bewitched (Small)IIIЗачаран (Bewitched 2005) је филм о глумцу Вилу Ферелу који веома воли да буде цењен, али му то баш не полази за руком. Зато је одлучио да све своје снаге усмери ка снимању серије „Зачаран“ за коју се нада да ће га афирмисати, тим пре што је то римејк већ доказано популарне серије. Како би обезбедио да сва пажња буде усмерена ка њему, одлучио је да ангажује сасвим непознату глумицу која још увек нема симпатије публике. Његов план је да наклоност публике и не стекне, па је потпуно маргинализовао њену улогу. Одлука је пала на Никол Кидман, али ће Вил схватити да избор није најбољи. Наиме, глумица која треба да глуми вештицу је заиста вештица.

Критички осврт: Никол је сва била слатка и неуверљива. Но, свеједно, овде је, ионако, требало да буде само слатка и ефекат је постигнут. И цео филм је такав – сладак, питак и плитак, без неке веће филозофије и шире слике и са премало изазова за главне ликове. Хумор је углавном унео Вил и нешто мало при крају Стив Карел и то је дало ону неопходну половину романтичној комедији. Све ово је дефинитивно осредње и очигледно су главни адут режисерке Норе Ефрон била позната имена којих у овом филму свакако има, пошто ниједан други квалитет нисам успео да видим.

Едукативни моменат: Вил је схватио да ће његова серија бити успешнија ако се он мало повуче и да више простора Никол. То му је тешко пало, али је то било најбоље решење. Кључно у тимском раду је да ми не водимо главну реч, већ да радимо са другима у правом партнерском односу.

Оцена наставника:

3(реалка)

Fantastic-Beasts-Crimes-of-Grindelwald-charatcer-posters (Small)IIIФантастичне звери: Гринделвалдови злочини (Fantastic Beasts: The Crimes of Grindelwald 2018) је наставак серијала „Фантастичне звери“ започетог 2016, али и део франшизе о Харију Потеру. Из чаробњачког затвора успео је да утекне зликовац Гринделвалд (Џони Деп). Он има идеологију, има следбенике и има жељу да загосподари светом чаробњака, али и светом људи. Министарство магије покушава да му стане на пут, али и да пронађе Езру Милера, младог чаробњака мистериозног порекла, који би могао да буде кључан за борбу против Џонија. Међутим, и сам Џони је заинтересован за њега. Сада је питање ко ће га први пронаћи, а вредан траг може бити откривање његовог правог идентитета. Чаробњаци су се дали у потрагу користећи сва (магична) средства.

Критички осврт: И овај наставак је рађен и у духу и по стандардима серијала о Харију Потеру, али и према причи, за коју аутори верују да је неисцрпна. Заиста нема ту ничег новог; тамо је био главни и пунокрвни злоћа лорд Волдемор (Рејф Фајнс), а овде је Гринделвалд, односно Џони. И један и други имају исту идеологију, а и ману лако уочљиву на лицу. Волдију је мањкао нос, а овом једно око. Или му са оком нешто није у реду, свеједно. И сваки је негативца дочарао на сличан начин, али у оба случаја успешно; обојица су харизматични и добри глумци. И све остало је слично, али се нисам уморио од гледања великих завера и малих издаја у свету чаробњака, прегруписавања и како ужурбано мењају локације у потрази за којекаквим траговима. Има овде и нешто од занимљивих зверки, како би се оправдао назив серијала, праћених прилично добрим специјалним ефектима. Ни битке чаробњака нису разочарале. Свакако је некакав квалитет одржан.

Моја крупна замерка односи се на радњу. У сваком наставку филма о Харију Потеру постојала је нека тема, која је чинила филм засебном целином. У једном делу су организовали такмичење са гостима из других чаробњачких школа, у другом је заговорница сулуде реформе постала управница школе, у трећем је у фокусу био дневник који се сам исписује и који је у вези са страшним чудовиштем скривеним негде у подрумима школе за чаробњаке и тако редом у сваком филму. Све те теме имале су мотив који се провлачио кроз сваку од њих и све их је повезивао, да би у последња два наставка кулминирао и довео до рата између чаробњака. У овом наставку „Фантастичних звери“ не постоји тема која заокружује филм, већ само поменути мотив који је огољен и избачен у први план. Отворена борба добра и зла је кренула и тражи свој наставак. И то је то. Врло сиромашно и врло неинвентивно, без правог изазова и, што је најгоре, без маште. Са једне стране штета је овом филму дати малу оцену, али није фер ни наградити га.

Едукативни моменат: У овом филму зараћени чаробњаци се нису утркивали у наоружању колико у људским ресурсима. И једни и други су трагали за што моћнијим савезницима. Но, и када није ратно стање, које ћете људе имати у тиму је веома, веома важно. Људи могу и са мало средстава да ураде одличан посао, али и да га упропасте са врхунским средствима.

Оцена наставника:

3(заиста реална)

teenwolf (Small)IVТинејџер вукодлак (Teen Wolf 1985) је прича о момку Мајклу Џеј Фоксу, који жели да буде успешан кошаркаш и да има лепу девојку. Он увиђа да пролази кроз неке промене и схвата да оне нису баш уобичајене, пубертетске. Међутим, не наилази на разумевање своје околине, све док промене не постану сувише очигледне. Он се претвара у вукодлака и, након првог шока, налази начин да своју ситуацију искористи најбоље што би један тинејџер могао. Постаје веома популаран у друштву, али убрзо схвата да то није баш тачно оно што је желео.

Критички осврт: Ово је класична прича како је момак заљубљен у суперпопуларну девојку која има прилично робустног момка (Марка Арнолда). Супарник је и добар спортиста и само је још фалило да и она буде чирлидерсица, па да прича буде потпуни класик осамдесетих. Причица је слатка и њена предност је што у доброј мери осликава праву природу тинејџера. Оно што је мањкавост је да је мотив за њу већ више пута испричан и далеко је од инвентивног. Филм се бави вечитом дилемом богатих и славних; да ли су вољени због својих карактерних особености или због тога шта су постигли и шта имају. На страну то што ништа не би ни постигли, ни имали да немају управо те карактерне особености, филм је ову дилему разрешио високо морално и високо бајковито; дакле на начин који јесте поучан, али није уверљив.

Има добрих фора у филму, али и врцавих, као када Мајкл арлауче због сладострашћа са Лори Грифин, а разговор са Џејом Тарсесом је заиста урнебесан. Све то има шарма, не могу да кажем, мада је, у духу осамдесетих, филм потпуно површан.

Едукативни моменат: Мајкл је желео Лори, иако му је Сузан Урсити све време била пред очима. Некада желимо нешто што нам је тешко достижно, а нисмо свесни да нас може усрећити и нешто (или неко) што нам је много ближе. Уосталом, никаква гаранција није да би нас испуњење те амбициозне жеље учинило задовољним и у случају младог вукодлака се и испоставило да није.

Оцена наставника:

4(знам да сам претерао)

venom (Small)Веном (Venom 2018) је екранизација приче о Марвеловом јунаку ванземаљцу кога је на Земљу донео богати и амбициозни Риз Ахмед. Оно што Риз не зна је да је ванземаљска форма врло свесна и да има план како да освоји Земљу.

Критички осврт: Сва моја очекивања од овог филма нису испуњена. Након више него класичне поставке кренула је најкласичнија могућа радња у којој сам сваку сцену, и то до последње, могао унапред да предвидим. Осим што то филм чини досадним, не додаје му баш ни на инвентивности, рекао бих. 🙂 Осим радње, разочарење су били и глумци, без мрвице карактера, харизме, било чега. Башка што су сви ликови које тумаче стереотипи. Сценарио је испразан, лишен хумора и у целом филму сам наишао на свега две добре форе, од којих једне сад тренутно, да ме убијете – што би рекли, не могу да се сетим. 😀 Наивних момената или боље рећи инфантилних има и те како. Мислим да је разговор ванземаљца са Томом Хардијем свакако један од јачих таквих.

Има и ситних грешака у филму, као оне када је Мишел Вилијамс, са перфектном фризуром, дотрчала из густе шуме у цивилизацију баш на време да некако пусти висок звук и да га усмери баш ка коме треба, опет – некако. Но, то је мањи проблем. Много је већи проблем нагла и ничим изазвана промена мотива ванземаљца да промени и страну. То је толико било исфорсирано да ми се чинило као да сценаристи траже изговоре зашто је то тако. 🙂

Ипак, два момента у филму су успела да цело ово дело подигну на (макар) прелазну оцену. Један је продукција, а други је акција. Сцене акције су у највећој мери успеле, потпомогнуте углавном добрим специјалним ефектима, а битка између Риза и Тома (када се хаотично одлепљују и слепљују са својим симбионтима) изведена је маестрално.

Едукативни моменат: Мишел је рекла Тому како је он крив за ситуацију коју имају, а не Риз. Риз јесте уништио Томову каријеру и везу, али је то учинио због Томових одлука. Често је погодно кривити другог за сопствену лошу ситуацију, али је исправније (и корисније) преузети одговорност.

Оцена наставника:

2(минус, а може и један плус)

impostor (small)vВаралица (Impostor 2002) је филм рађен према истоименој краткој причи Филипа К. Дика. Радња се дешава у будућности у 2079. Земљани су открили ванземаљску врсту Кентауријанце, али је та врста ратоборна и напада Земљу. Рат дуго траје и обе стране се такмиче у што разорнијем оружју. Један од инжињера који прави оружје за земаљску армију је Гари Синис. Изгледа као да је Гари прави патриота, али га је свеједно ухапсио Винсент Д’Онофри. Винсент руководи тајном јединицом која проналази кентауријанске репликанте инфилтриране у редове људи. Он је убеђен да је Гари један од њих и да је направљен са циљем да изврши атентат на канцеларку Линдси Крус. Међутим, Гари зна да је људско биће и бежи из заточеништва како би то и доказао.

Критички осврт: Нарација на почетку је толико богата да је солидно могао да се направи приквел овом филму. Иначе су та разјашњења у филму прилично лоше решена (почевши од поменуте нарације), па је дијалог између државног секретара Кларенса Вилијамса III и Винсента (где се објашњава зашто се примењује тако сурова техника откривања ванземаљских репликаната) сасвим непотребна. Сама радња није лоша, али има веома предвидљив ток. Упркос томе, радња је прилично узбудљива. Сцене борби су одличне. Филмови који се праве на основу кратких прича обично пате од празног хода јер ту причу треба развући на дугометражни филм, али то код овог филма није случај. Углавном, овде се ради о једном више него солидном СФ-у.

Глума је сасвим добра, али то и не чуди с обзиром на то која екипа глумаца је окупљена.

Едукативни моменат: Мекај Фајфер је рекао Гарију да ако нема искрености у односу, нема ни односа. Кратко и јасно, а мудро.

Оцена наставника:

5(баш солидна)

videodrome (Small)VВидеодром (Videodrome 1983) је канадски хорор. Џејмс Вудс је директор ТВ-станице у Торонту која је специјализована за лаку забаву, пре свега еротику. У потрази за довољно провокативним садржајем, успео је да дође (преко сарадника ТВ-пирата Питера Дворског) до емисије „Видеодром“ која обилује насиљем. Заинтригиран тим материјалом, Џејмс жели да сазна више о њему и да направи пословни договор са онима који га снимају, како би га емитовао. Међутим, испоставља се да су ти снимци много више од илегалних видео-касета за перверзне и да ће Џејмсу потпуно променити живот.

Критички осврт: Филм свакако није за млађи узраст, не само због еротике, већ и насиља које је у спрези са њом. Оно што овај филм чини једнако занимљивим и шокантним је врло искрен приступ људским осећајима и нагонима. Гледао сам неколико каснијих филмова (не обавезно фантастичних) где се покушало са сличним приступом, али учинак није био ни близу овога. Некако се све у овом филму погодило; и атмосфера и необична, некако дезоријентисана режија Дејвида Кроненберга, одлична глума (Џејмса, пре свих) и прича која је иновативна и, рекао бих, и данас актуелна. Дејвид је заиста маестрално води тако да кроз њу пружа једну филозофију, па и прилично тачну претпоставку о људској технолошкој еволуцији која нам се већ дешава – механички додаци телу (чак ни специјални ефекти који то прате за оно време уопште нису лоши) и мозак који тражи искуство више.

Едукативни моменат: Џејмсове халуцинације би могле да се протумаче као његова жеља да му се оно што пласира телевизија и што може само да види на екрану, претвори у реална искуства која ће доживети. Некада свако од нас пожели да је на месту или у улози коју види. Најчешће ће то и остати само на жељи, а некада је и добро да је тако. Но, најбоље је да телевизију схватимо као прозор у свет, а да лепе тренутке ипак потражимо и ван ње.

Оцена наставника:

5(добра)

get-out-movie-poster (Small)VБежи (Get Out 2017) је филмски деби Џордана Пила, који је уједно и режисер и сценариста. Данијел Калуја је млади црнац који је у вези са белопутом девојком Алисон Вилијамс. Она је одлучила да га за викенд одведе код својих родитеља како би га упознали. Данијел има зебњу да га њени неће прихватити због боје коже, али је свеједно кренуо. Оно што је затекао тамо превазишло је чак и његова најгора очекивања.

Критички осврт: Филм је добио Оскара за најоригиналнији сценарио и то није зачуђујуће. Све време вас филм наводи на једно, да би се испоставило нешто сасвим другачије, што би рекли Пајтоновци. Углавном, прича је одлична и интелигентно вођена, подела улога је сјајна, а поруке које филм шаље су више него јаке. Једино што ја овај филм не видим као хорор, већ више као трилер. И имам тек пар примедби. Поједини сегменти су предвидљиви, попут оног на чијој је заиста страни Алисон. Такође, Џордан је могао више изазова да стави пред Данијела када се овај ослобађао из куће Алисоних родитеља. Но, ништа није савршено, па ни овај филм, али вредан гледања јесте.

Едукативни моменат: Прави хорор у овом филму је расизам, али такав однос је хорор и у свакодневном животу. Ми не треба да будемо део хорор прича, већ лепих дешавања којих и те како има у овом нашем кратком животу.

Оцена наставника:

5(готово сјајна)

growup (small)v

Немој да одрастеш (Don’t Grow Up 2015) је филм који се још зове и „Сами“. Ради се о групи тинејџера без родитеља, који су, увидевши да им васпитач није у установи, одлучили да оду до града и покраду пиће и намирнице из продавнице како би прославили осамнаести рођендан другарице. Испоставља се да ће у граду открити како је наступила епидемија безумне агресије одраслих према рођеној деци. Ситуација је постала смртно опасна по њих и некако су успели да побегну. Међутим, бег ипак није решење јер је болест захватила и њихову групу.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је потпуно насилна, почевши од самог почетка јер су клинци – протагонисти ако не деликвенти, а онда врло близу томе. Такву атмосферу прати и адекватна и врло уверљива акција. И глума је на нивоу и дечица су стварно талентованија од многих одраслијих и признатијих глумаца.

И од самог почетка филм је имао моју пажњу. Радња је интригантна, застрашујућа и, иако нема ту много приказа зомби апокалипсе, заиста је добра и без рупа. Наиме, ако је ово обрнута варијанта „Деце кукуруза“ где (наместо да млади киње старије) старији убијају своју децу, онда је заиста логично да преживели буду управо – сирочићи. Још један аргумент да овај филм нема рупа је и та што су двоје протагониста затекла луку у пламену. Веома је јасно да ће услед такве апокалипсе избити пожар, а мора да избије услед милион разлога. Једино што је натегнуто је како су здрава деца, па таман била и старији школарци, успела да победе помахнитале одрасле којима оружје није страно. Једино објашњење је да је болест преовладала и довољно ослабила те старије, мада то у филму није експлицитно речено.

Животна прича Фергуса Риордана помало оптерећује радњу. Истина јесте да је добро уклопљена у главно дешавање, али ми је нејасно шта су хтели њоме да постигну.

Може се рећи да овај филм донекле има и симболику (јаз између генерација) и да преиспитује шта одрастање заиста значи и када се оно дешава. Одлични Дарен Еванс је тумачио лика који уопште не изгледа зрело, напротив, али је ипак подлегао болести. Аутори филма нису нам дали готово решење шта одрастање подразумева, мада некакав систем елиминације јесу, па тако можемо да закључимо да сексуални однос није мерило (Мадлен Кели и Фергус су га имали, али само је он оболео). У сваком случају, ако прихватимо да су Мадлен и Фергус прошли некакав животни пут; од детињства, преко (раскалашне) младости, те успуст изгубили све пријатеље (контакте) и усмерили се једно ка другоме и напокон, добили дете које нису желели (или Фергус макар није), то што се Мадлен отиснула сама са девојчицом у чамцу преко мора можда је још једна метафора растурене породице која је одлика модерног друштва. Хоћу да кажем да овај филм има дубину и више је драма по сензибилитету него што је хорор. Ипак, сва дешавања у њему толико су реално приказана да је овај филм много више застрашујућ од већине других (и наменских) хорора и то јесте својеврсно мајсторство.

Едукативни моменат: Млади су били препаднути од тога да ће одрасти и променити се. У свакодневном животу одрасла особа неће постати зомби, али ће добити одговорности које као млада није имала. Одрастање и свака промена у животу није лака и увек буди зебњу, али треба да будемо свесни и да нам доноси неке нове и лепе ствари које до тада нисмо имали.

Оцена наставника:

5(сасвим океј петица)

astroboy (Small)IIIАстро Бој (Astro Boy 2009) је цртаћ који су заједничким снагама продуцирали Хонгконг и САД. У будућности су људи напустили површину Земље и отиснули се у град који лебди изнад облака. Све послове обављају роботи и људи живе у благостању захваљујући високој технологији, за коју је најзаслужнији доктор Тенма (глас му је позајмио Николас Кејџ). Од овог научника председник небеског града (Доналд Садерленд) захтевао је да му дизајнира и покрене застрашујућег робота како би одржао своју владавину која је у опадању. Током демонстрације, у робота су ставили део црвене, зле енергије (коју су изоловали из делића звезде), те је све кренуло лоше да се одвија. У хаосу, који је настао, погинуо је Тоби, Тенмин син јединац. Несрећни научник је зато направио Тобијеву савршену реплику – робота, коме је додао неке одбрамбене механизме како би био неуништив и како не би изгубио „сина“ по други пут. Међутим, робот није испао онакав каквог је Тенма очекивао.

Критички осврт: Режисер Дејвид Боуерс отворио је много тешких тема, које значајно превазилазе (инфантилно) поимање циљне групе којој је цртаћ намењен. Зато се тим темама није бавио дубље, већ је цртаћ напросто прилагодио младом узрасту. И то се види по многим елементима филма. Рецимо, млади имају кратку пажњу, па ниједна тема није разрађена на озбиљнији начин, већ готово искључиво кроз акцију, а убачено је обиље различитих сегмената. Чини ми се да давно нисам одгледао цртаћ са толиким богатством различитих тема, мотива и, речју, прича у причи. Све то чини да филм буде хипердинамичан, али и веома површан. Дејвид је све започете приче разрешио исфорсирано срећним крајем и после свег тог рушења и пропасти читавог града нико није чак ни повређен. Односи међу ликовима су кулминирали до свеопштег прихватања, па и они који нису ни разјашњени до краја.

Анимација је спој карикатуре одраслих и обавезно носатих ликова и манге када су у питању млађи. Ништа сензационално, баш као ни хумор, а и техничка решења у филму. У ствари, цео филм је далеко од сензационалног и, као што написах, подилази млађарији на уштрб квалитета.

Едукативни моменат: Астро је на крају нашао своју „сврху“, а она није била да буде неко други, односно Тоби. Заправо, његова сврха је лежала у томе да он буде аутентичан, свој. И то се испоставило као довољно добро и за све друге, па чак и за његовог „тату“.

Оцена наставника:

3(без плуса или минуса)

thesilence (Small)IКада шунка утихне (The Silence of the Hams 1994) је италијанско-америчка пародија на велике филмске хитове тог доба, пре свих на „Кад јагањци утихну“. Масовни убица убија у свом малом, морбидном хотелу и млади службеник Еф-Би-Аја Били Зејн добија задатак да га пронађе. У томе му може помоћи само други масовни убица Доктор Животиња (Дом Делуаз), који је у строго чуваном затвору.

Критички осврт: Обично овако „урнебесним“ комедијама дајем неке тројкице јер су макар забавне и имају у просеку пет добрих фора. Углавном им је прича компилација пародија на неупоредиво боље филмове, те једино што могу да оценим је колико ми је било смешно. Но, ова је испод сваког критеријума, па чак и тако ниско постављеног. Са врло ретким изузецима, хумор је потпуно глуп. Рецимо, једна од фора је када је у Билијеву канцеларију ушла Џоана Пакула, одевена сва у црвено, наратор је рекао како је ушла дама у плавом. Ни друге форе нису много виспреније. Уз то, једна фора се рециклира више пута, па је тако вишеструко употребљена она цака када гледаоци заиста виде како се праве специјални ефекти.

Утисак једино поправља Дом и као да је за њега писан бољи сценарио. Изгледа да је инспирисао сценаристу (и уједно режисера и глумца) Еција Греџа на добар начин. Утисак је требало да доправи и Мартин Балсам, који је глумео у филму „Психо“ из 1960. и то исту улогу као и сада у пародији тог филма, али авај. У овом филму се у епизодној улози појављује и Џон Карпентер, што мени није претерано зачуђујуће. 🙂

Едукативни моменат: Можда оно што најбоље можемо да научимо из овог филма је да не треба да правимо спрдњу од нечијег дела. На крају може да испадне да је спрдња оно што смо ми направили.

Оцена наставника:

1(може на два)

Лако Је Критиковати 40

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

incredibles-smallНевероватни (The Incredibles 2004) је цртани филм о породици суперхероја. Суперхероји су суверено штитили свет од недаћа, све док главни херој Боб није добио нежељеног помоћника, свог највећег обожаваоца, који му је донео више штете него користи. На крају се испоставило то исто и за суперхероје – да праве више штете него што доносе користи и јавност је одлучила да их разреши дужности. Да би се повукле тужбе против њих, направљен је договор да се суперхероји повуку и воде уобичајан, нормалан живот. Међутим, Боб са тим не може да се помири, иако је у међувремену добио и посао и троје деце.

Критички осврт: У цртаћу постоје општа места (посебно у завршним сценама, попут оне када се суперхероји враћају свом дому и затичу зликовца како узима бебу за таоца), а има и пар нелогичних сцена. Много брзо се охладио робот са којим се Боб борио на вулканском острву, а био је малтене растопљен од усијане лаве. Уз то, ликови су преузети из других остварења (суперхеројска кћерка има идентичне моћи као и једини женски члан „Фантастичне четворке“). Ни тема није нарочито нова, мада није ни претерано експлоатисана. Можда је чак ово и први филм где су суперхероји прокажени и протерани, али свеједно и да није, прича је сасвим добра, динамична и занимљива. Хумор није јачи адут овог филма, што би се очекивало. Адут овог филма више би био животне теме којима се бави – браком, кризом средњих година мушкараца, проблемима у васпитању деце, подршком члановима породице, одбацивањем и последицама које из таквог односа произилазе итд.

Све у свему епитет овом филму никако не би био онај из наслова, више би гласио – пристојни.

Едукативни моменат: У једној сцени Боб је питао малог дечака на бицикли шта чека. Овај му је одговорио да чека нешто фасцинантно, иако ни сам није сигуран шта. На то је Боб узвратио да он то исто чека такође. Ви немојте чекати. Направите нешто фасцинантно. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)

open-urisky-smallСредња небеска (Sky High 2005) је још једна дечја суперхеројска прича. Мајкл Ангарано је син двоје цењених суперхероја Курта Расела и Кели Престон, али изгледа да није наследио моћи нити једног родитеља. Без обзира на то, он креће у гимназију за хероје и тамо га распоређују у одељење мање важних, тзв. помоћника херојима. Отац му је због тога разочаран, али некако прихвата да му син неће спасавати свет. Ипак, догађаји се мењају, а мења се и млађани Мајкл, који ће, заједно са другим помоћницима, постати једина нада и за гимназију и за свет.

Критички осврт: Ово је заиста леп дечји филм, са сјајним поукама. Похвалио бих причу и продукцију и ефекте, а глума и тако није претерано захтевна.

Едукативни моменат: Иако су отписани као мање важни, помоћници су максимално искористили своје (не баш импресивне) моћи и допринели да се победе зликовци. Никада не знамо ко колико заиста вреди док се не створе услови да се искаже. Закључак је да никог не треба потцењивати.

Оцена наставника:

5(солидна)

teenagemutantninjaturtleposter-smallТинејџери мутанти нинџа корњаче (Teenage Mutant Ninja Turtles 2014) је још једна екранизација мутираних корњача које имају свест, али и вештину. Они су мутирали у канализацији Њујорка док је криминална организација „Клан стопала“ терорисала град. И у једном тренутку морали су да изађу на површину како би заштитили грађане.

Критички осврт: На почетку да приметим да је цело ово замешатељство са корњачама које су мутирале у суперхероје, које воле пицу и имају имена као славни сликари, потпуно смешно. Но, ови ликови постоје још од 1984. и недвосмислено су стекли светску славу и култни статус. Аутори овог филма су у доброј мери рационализовали причу и тако је учинили прихватљивијом и свака част на томе. Такође, присно су повезали главне ликове, дајући причи чак и одређену дубину. Што се самих ликова тиче (људских), углавном су предвидљиви, а глумци углавном добро одабрани. Меган Фокс ме није задивила глумом ни близу колико лепотом.

Прича као прича већ је много пута испричана (почетак је, без обзира на то, веома ефектан и занимљиво осмишљен) и није баш да није растерећена нелогичности. На пример, Меган и Вил Арнет потпуно ненаоружани крећу да се сукобе са доказано опасним типом Вилијамом Фикнером, а и сукоб у лабораторији, који је уследио, прилично је наиван. Али су зато специјални ефекти чак толико сјајни (укључујући и маске корњача и пацова) да је било и разметања њима, али то је у овом жанру дозвољено. 🙂 Сцене борбе су, безмало, фасцинантне и, уопште, акција је одлична и веома динамична. Једини је проблем што су све сцене већ виђене по другим филмовима. Но, без обзира, рекао бих да је ово готово максимум који може да се извуче из овакве поставке, а да филм изгледа иоле озбиљно.

Едукативни моменат: Меган је била незадовољна што је њено новинарство усмерено на маргиналне теме. Њен камерман Вил рекао јој је да је и њен посао важан јер људима даје нешто лепо, као што је шлаг на кафи. Кафу можемо попити и без шлага, али је са њим лепша. Другим речима, када нам оно што радимо не изгледа есенцијално битно, не треба да будемо незадовољни. Ако унесемо ведрине у нечији живот, то никако није мало.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

tales-from-the-darkside-movie-poster-smallПриче са мрачне стране: Филм (Tales from the Darkside: The Movie 1990) је омнибус од четири приче. Дечака Метјуа Лоренса утамничила је урбана вештица Деби Хари са намером да га скува и припреми за гозбу. Како би одгодио тренутак да се то деси, дечак јој чита приче из њене омиљене књиге.

Критички осврт: У овом филму све ми се допада, али је трећа прича убедљиво најбоља. Глумци у свим причама су одлични, мада су глумели испод својих могућности. Поједине сцене су наивне, попут оне када мумија убија Џулијану Мур, али специјални ефекти за оно време уопште нису лоши.

Едукативни моменат: У првој причи Кристијан Слејтер изгубио је битку са Стивом Бусемијем зато што није знао оно што овај зна, а то је да разликује историјске изворе. Без обзира о чему се радило, лако може да се деси да изгубите од некога ко зна више од вас. И при томе не мислим само на телевизијске квизове, већ много значајније – на животне прилике.

Оцена наставника:

4(на пет)

il-fiore-delle-mille-e-una-notte-smallЦвет хиљаду и једне ноћи (Il fiore delle mille e una notte 1974) је италијански филм базиран на књизи „1001 ноћ“. И попут поменуте књиге, филм је такође спој већег броја прича, које говоре о љубави и еротици.

Критички осврт: Препознатљив је стил режисера Пјера Паола Пазолинија, који је и овог пута одлучио да шокира голотињом, сексом и табу темама. Међутим, направио је добру причу, тако да није банална, већ напротив, уметнички урађена. И толико је наивно да је више врцаво, него што је еротично.

Прича је, у ствари, микс више прича које изгледају хаотично (и због кадрова који у то време вероватно нису могли да буду бољи уз такав буџет), али су заправо добро уклопљене и заједно имају поенту.

Едукативни моменат: У једној од прича, млади принц је лукавством избегао да га разбојници убију и дошао је до варошице где му је указана помоћ, али нико није био заинтересован за његово високо образовање. Једино што је могао да ради је да цепа дрва. Међутим, како је прича одмицала испоставило се да га је образовање које је имао спасило врло мучне судбине коју му је наменио љубоморни демон. Иако смо често сведоци да су образовани људи потцењени и непотребни, образовање ће се увек на неки начин исплатити.

Оцена наставника:

5(на четири)

snowmageddon-smallСнежни армагедон (Snowmageddon 2011) је телевизијски филм чија је радња смештена у варошици на Аљасци. Испред врата једне породице појавио се поклон у коме је била снежна кугла. У тој кугли се могао видети град истоветан ономе у коме породица живи. И више од тога – све што се дешава у кугли, дешава се и у граду. А сва та дешавања су застрашујуће катастрофе.

Критички осврт: Када филм нема радњу, мора да рачуна на неке друге адуте. Рецимо, да буде узбудљив. Овај то дефинитивно није, иако се више животних драма дешава истовремено. Ни низак буџет не помаже.

Могу да похвалим оригиналност идеје на којој филм почива, али је прилично аљкаво реализована. У неким тренуцима мештана има по улици, у другима нема, како је кад повољно. Такође, мисије спасавања (и све друге мисије) нису ми увек биле ни уверљиве, нити логичне, а повреде су биле толико озбиљне и понављале су се код више ликова исте, да их је то још више учинило неуверљивим. Мада, да будем искрен, филм нема превише грешака, као што смо навикли у сличним филмовима, а и глума је сасвим солидна.

Крај је не само опште место, већ и прилично глупав.

Едукативни моменат: Дечак (који је добио снежну куглу на почетку филма) је рекао да свакој причи треба херој. И у свакој нашој причи је потребан херој – неко довољно храбар да ту причу изнесе. Зашто то не бисте били ви? 🙂 Јер, ако ви то не учините, лако се може десити да то не учини нико.

Оцена наставника:

2(на три, а можда и на четири 🙂 )

final-movie-poster-shane-acker-small9 (9 2009) је анимирани постапокалиптични филм. Мајушни робот обележен бројем девет буди се у некаквој радионици направљеној у кућном окружењу и улази у свет руиниран ратом. Тамо среће роботе сличне себи и сазнаје да су преживели тешке ратне тренутке. Иако се рат завршио, опасност још увек није прошла.

Критички осврт: Одмах што је уочљиво код овог цртаћа је да није наиван. Већ на почетку су видљиве тешке сцене рата, деструкције уопште и смрти, а готово од самог почетка шаље и јаке поруке. Том утиску доприноси и веома необична анимација.

У једном тренутку имао сам утисак да гледам „Побеснелог Макса“ урађеног као луткарско позориште. Међутим, овај цртаћ је много више од тога. Он је заиста добро осмишљен и са маштовитим решењима машина, која као да показују да решења која је природа изнашла (у смислу адаптација организама) могу бити једина могућа, ма како се ми трудили да прибегнемо техници. Краће речено, никада нећемо победити природу у њеној генијалности. Овај филм није победио ни на једном такмичењу, али јесте генијалан.

Едукативни моменат: Двојка је рекао да и у рушевинама, односно отпаду може да се нађе право богатство, ако знамо шта тражимо. И то јесте истина, а заштита животне средине (уз рециклажу и друге поступке искоришћавања отпада) учи нас да је тако.

Оцена наставника:

5(дефинитивна)

a-boy-and-his-dog-poster-smallДечак и његов пас (A Boy and His Dog 1975) је постапокалиптични филм о момку Дону Џонсону који је успоставио телепатску везу са псом. У свету у коме влада сурова анархија преживљава тако што краде храну од дивљака попут њега. Пас му помаже да осим хране пронађе и девојку. Невоља настаје када се Дон заљубљује у њу и спреман је да је прати до мистериозног подземног света.

Критички осврт: Иако на насиље увек гледам са неодобравањем, како према људима, тако и према животињама, морам да признам да овај филм заиста има шмека. Филм изгледа као претеча „Побеснелог Макса“ и дефинитивно је суров, али некако није мучан и чак има неку ведрину, што није необично за године када је настао. Да, оно што ме највише фасцинира је управо време када је настао, а прича, продукција и све остало без проблема може да парира данашњим остварењима.

Едукативни моменат: Два пријатеља дечак и пас увек су имала некакве размирице и готово никад се нису усагласили ни око чега. Па, ипак, када је било потребно да поднесу жртве један за другог они су то учинили безусловно. И то јесте суштина пријатељства. Није вам пријатељ онај који ће увек да вам повлађује, већ онај који ће увек да буде спреман да вам помогне.

Оцена наставника:

5(одлична)

garm-wars-the-last-druid-smallРат Гарма: Последњи друид (Garm Wars: The Last Druid 2014) је филм о цивилизацији на другој планети која је све време у рату. Наиме, два доминантна клана желе превласт и бесомучно се боре због тога. Ленс Хенриксен је припадник трећег, потчињеног клана и он је пронашао друида из племена за које се веровало да је нестало. Његов план је да уз помоћ друида, али и два члана супротстављених кланова, пронађе одговор на питање зашто је свет устројен како јесте и да промени прилике на тој планети.

Критички осврт: Прича је тврди СФ и здраво сумњам да ће се допасти било коме ко није поклоник овог жанра, тим пре што је превише компликована и због радње и због термина који као да се подразумевају да су опште познати. 🙂 Прича је, такође, прилично мрачна, како због бесмисленог рата, тако и због интеграције људи и машина, где ови први у потпуности зависе од овог потоњег. И то причу чини актуелном, али не претерано оригиналном. Ни дизајн није превише оригиналан јер смо, рецимо, саму повезаност људи и машине видели у „Матриксу“, а и свако друго решење је већ виђено у другим филмовима. Уз све то, сама прича и начин како је режирана неодољиво подсећа на „Дину, пешчану планету“. Но, не могу да кажем за причу да је предвидљива, напротив. Очекивао сам варијанту Ромеа и Јулије и све је наводило на то, али се ипак није десило.

Специјални ефекти су добри (углавном јер има и промашаја, а и видне компјутерске графике), а посебно ми се дојмила сцена борбе између главне хероине и Кевина Дјуранда. Прича је час пребрза (толико да није јасно ко се, у ствари, бори против кога), час преспора и у овом другом случају уочљиво је да је сама фотографија (а не радња) та која је важна. То и није чудно с обзиром да је режисер Мамору Оси, односно Јапанац. Да додам и да главна глумица није Јапанка, али има физиономију која би одговарала том поднебљу.

У причи има прилично филозофије, али и митологије помешане са религијом. У једном тренутку главна хероина буквално разапиње Ленса тако да подсећа на Христа, а његов говор који је уследио даје другачији поглед на свевишња бића. Поставка религије је да су богови добри и на томе почива читава вера. Овај филм покушава да да одговор на питање шта ако то није случај. И намеће бесмисао насупрот смислу. Простом логиком долазимо до тога да једини смисао постоји у доброти и само она нам може обезбедити будућност. Јер будућност је, као што је рекао Ленс, једино што у ствари и имамо.

Едукативни моменат: У једном тренутку Ленс је рекао да то што је неко додао реченицу у оно што сви знају, то ту реченицу не чини чињеницом. И то јесте тако, иако не изгледа. Заправо, тако се лако ствара демагогија; неко прича (заговара) нешто што може изгледати тачно, али потпуно једнострано, занемарујући неке друге, важне, аспекте. Зато треба увек критички сагледати све оно што неко прича или пише.

Оцена наставника:

5(најблеђа од свих петица на овој страни)

saturn-usuk-release-poster-smallСатурн 3 (Saturn 3 1980) је британски СФ трилер. У далекој будућности, на истраживачку станицу на Сатурновом трећем месецу, доспео је Харви Кајтел који се лажно представио као капетан, кога је, иначе, у сцени пре тога убио. На станици су радили Кирк Даглас и Фара Фосет и њихов задатак је био да се произведе храна за Земљане. Харви није био задовољан њиховим учинком и одлучио је да направи робота. Међутим, испоставило се да је робот веома опасан, чак и по самог Харвија.

Критички осврт: Овај филм је потпуно бесмислен и испразан. Харвијеви мотиви не само да су нејасни, већ до краја нису остали разјашњени, тако да је прича остала неиспричана. Додуше, приче, односно радње, уопште и нема. Све време се вијају по шљаштеће дизајнираним ходницима, без циља и стратегије, а о логици поступака тек не вреди ни причати. Уз то, филм врца од наивних момената, па тако у првој сцени, када Харви убија правог капетана тако што је отворио врата ка свемиру, овај је полетео кроз просторију, али су ствари остале на свом месту. 🙂 Има тога још. Иначе, специјални ефекти за оно време нису лоши.

Верујем да се овде режисер Стенли Донен највише уздао у то да ће шокирати публику голотињом – пре свега Фарином, али и Кирковом, као и касапљењем Харвија. И наравно уздао се у то да ће фасцинирати напредном технологијом за оно време, па се ту, осим главног, појављују још неки роботи. Но, све је то далеко од довољног, а још даље од занимљивог.

Едукативни моменат: Харви је учио свог робота и на крају је настрадао – управо од механичке руке тог истог робота, а зато што га је лоше учио. И што је још важније, био му је лош узор пошто је и сам био убица. Не можемо очекивати да ћемо ваљано утицати на било кога ако и сами не практикујемо оно што пропагирамо.

Оцена наставника:

1(управо)

Лако Је Критиковати 5

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

AFairlyOddMoviePosterНајоткаченији филм: Одрасти Тими Тарнер! (A Fairly Odd Movie: Grow Up, Timmy Turner! 2011) је дечји филм направљен као омаж анимираној серији „Најоткаченији родитељи“ (The Fairly OddParents), која је иначе сјајна, а како би се прославила десетогодишњица тог цртаћа. Дечак Тими из цртаћа у филму сада већ има 23 године, али он одбија да одрасте. Још увек иде у пети разред, а како би сачувао своје виле-кумове који му испуњавају сваку жељу. То баш није по вољи главном вилењаку (који је пародија на Арнолда Шварценегера, а тумачи га Марк Гајбон), као ни Тимијевим родитељима, те они на све начине покушавају да наведу Тимија да се исели, нађе посао и што је најважније – заљуби. И појављује се Данијела Монет, која га је прогањала као клинка, али је израсла у праву лепотицу. Она се бори да сачува парк од злог богаташа Стивена Вебера, који жели да га уништи зарад експлоатације енергената. Тими јој у томе помаже и, иако то не жели, рађају се нежна осећања.

Критички осврт: Занимљиво је да је филм много више дечји него сама анимирана серија. У серији можете видети веома бритак хумор, док је у филму сведен, а ликови су исфорсирано инфантилни. Такође, има превише монолога који објашњавају намере ликова (попут оног када Марк Гајбон покушава да погоди Тимија љубавном Купидоновом стрелом, а како би га навео да се заљуби), тако да није остављен простор да буде нејасноћа, што опет указује да је филм рађен тако да буде пријемчив за најмлађе. То се види и по радњи, која је крајње наивна (а такви су и углавном сви моменти у филму (Данијела, а и други ликови, као да не примећују очигледну магију која се дешава око њих и прихвата крајње мирно да цветови расту и отварају се у року од минуте)), мада морам да признам да је добро уклопљена и све се дешава у правом тренутку. Сценаристи су ишли на сигурно, без оригиналних момената.

Ликови из цртаћа појављују се и у филму и уколико нисте одгледали макар неку епизоду серије, поједини поступци актера неће вам бити најјаснији. При томе, неки су добро уклопљени (попут Тимијева два другара из детињства), а неки и не баш (као Тимијева зла бебиситерка Вики).

Да ли препоручујем овај филм за мале ђаке? Свакако, пошто је главна порука овог филма љубав, а има и заштите животне средине.

Едукативни моменат: Колико год да смо одрасли, увек један део нас остаје дете и жели да се забави, машта и побегне од бројних обавеза. Ипак, свако животно доба има својих предности, без обзира колико нам оптерећујуће изгледало.

Оцена наставника:

4(блага, али ипак)

lost-in-space-dvd-cover-24 (Small)Изгубљени у свемиру (Lost in Space 1998) је авантуристички научно фантастични филм, такође настао као адаптација на серију (овај пут не анимирану) истог назива, а која је била актуелна шестдесетих година прошлог века. У будућности Земља је у опасности и врло брзо постаће ненасељена. На срећу, пронађена је насељива планета и научник Вилијам Херт, са својом супругом и троје деце, креће ка њој, како би направио капију (коју је режисер „позајмио“ из филма „Звездана капија“) кроз коју ће се евакуисати становништво Земље. Још један члан посаде је и пилот Мет Лебланк, који се нерадо придружује мисији, али и слепи путник Гари Олдман, члан терористичке групе која жели нову планету само за себе. Гаријева диверзија тек делимично успева и иако није побио путнике брода, онеспособио је брод довољно да он скрене са курса у непознатом правцу и у вратоломне авантуре.

Критички осврт: И овај филм је некако дечји јер су чак два главна лика деца, а поједине ситуације прати музика налик на ону из Дизнијевих филмова. Уз то, успут су пронашли некакво мајмунолико створење које мења боју коже попут камелеона, те иако не баш уверљиво анимирано, ипак веома цакано, баш какво би свако дете пожелело за љубимца. И роботи су некако инфантилни, више налик на дечје играчке. Но, то не смета, моје замерке су сасвим другог типа.

Иако радња има смисла и држи пажњу, у њој нема ама баш ничег новог. Режисер Стивен Хопкинс није хтео да ризикује ни у једном детаљу и све је одрадио према опробаним рецептима, као што су холограми који приказују мапу свемира, тесна свемирска одела, роботи који личе на људе, временске машине које стварају сфере – аномалије, ванземаљске грабљивице пауколиког облика и да не набрајам даље. Додуше има и „рупа“ у радњи, па је тако хипер-ултра-интелигентни момак (одрасли Хертов син, кога тумачи Џаред Харис) тек након двадесет година и тек тако наједном схватио да му је породицу побио Олдман (који је иначе доказани убица и све што уз то иде, а успут је и мутирао у пауколиког монструма). Такође, глума у филму је зачуђујуће слаба. Изгледа да Лебланку леже искључиво улоге заводника, а чак ми је и Херт, кога иначе ценим, деловао неуверљиво. Да ли се глумци опусте када раде филм који није нека тешка животна драма или шта је већ у питању, не знам.

Ипак, филм је забаван, шаље лепе поруке и има неколико добрих пошалица у репликама. Све у свему, утисак је сасвим у реду.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да је породица важна, да захтева љубав, пажњу, време, али и жртве.

Оцена наставника:

3(плус)

the-faculty-3 (Small)Наставно особље (The Faculty 1998) је филм о ванземаљцима који опседају тела Земљана и то, занимљиво, почевши од наставника једне средње школе у Охију, САД. Наставници даље преносе ванземаљске паразите својим колегама, али и ђацима, па и људима ван школе, претећи да преузму контролу над становништвом читаве области. Ипак, шесторо ученика схвата о чему се ради и креће у потрагу (заправо јурњаву) за матицом, ванземаљцем који је све то започео, верујући да ако ће убити њу, онда ће уништити и сав њен подмладак.

Критички осврт: Идеја да ванземаљци преузимају тела људи уопште није нова, али оно што јесте занимљиво је да девојка из филма (Клеја Дувал), љубитељ СФ-а, тачно наводи наслове из којих је идеја преузета. Уз помоћ свог знања о СФ-у она и даје решење да ће цео људски род спасити ако убију матицу, што се и испоставља као тачно, мада је тај закључак на стакленим ножицама. Има још таквих „стаклених“ детаља, али и крупних нелогичности, као када пуцају из пиштоља на сред улице и хајде што из приличне близине не погађају запоседнуту другарицу Џордану Брустер, него апсолутно не изазивају никакву и ничију реакцију и све је мирно као да се ништа десило није. И поступци ликова, пре свега ванземаљски опседнутих, нелогични су и дешавају се само да би радња била узбудљива. Рецимо, Џош Хартнет иронично тужака своје другаре код наставника биологије како мисле да је ванземаљац, те овај, наместо да се само насмеје или већ одреагује онако како би свако одреаговао кад чује глупост, он се пред њима разоткрива и наравно да ће га шесторо младих савладати, што су они и учинили. Иначе се форсирала стратегија да ванземаљци преображавају једног по једног у тајности иза затворених врата, па ово разоткривање нема никаквог смисла. И уз све то има грешака и у сценама. Када Лаура Харис објасни касније у филму како је лажирала узимање дроге, те када поново погледате ту сцену која се збила раније, видите да објашњење баш и не пије воду.

Ипак занимљиво је објашњење теорије завере које даје Елајџа Вуд, звезда „Господара прстенова“. Наиме, филмови о томе како су ванземаљци запоседали тела људи су снимљени са намером (истих тих ванземаљаца), како би нас уверили да је то све само фикција и да, ако се заиста деси, нико не поверује. 🙂

Уопште ми се не свиђају поруке које филм шаље. Најпре, крцат је насиљем; како оног које спроводе ванземаљци, тако и оног које спроводе ђаци и једни према другима, а и према наставницима, а момци су толико пуни насилне енергије да као да су на стероидима. Већи део тих сцена уопште и нема оправдања у радњи филма. Потом, најкул клинац је понављач који препродаје дрогу и порнографију вршњацима, а удвара се (уличним форама) наставници која му, изгледа, на крају постаје девојка? Директорка је безосећајна (па сад иде наставак) која носи миниће, наставник биологије тражи од својих ђака да не говоре истину, а наставник физичког урла на своје ђаке, псује, прети им и има озбиљне изливе беса. И шлаг на торту (или врх леденог брега, како желите) је што се у филму форсира ушмркавање дроге јер је она диуретик, па тако штетна за ванземаљце који су, иначе, амфибије. Мислим, има ту научне логике, али да је дрога добра…

Едукативни моменат: У филму су удружили снаге шесторо потпуно различитих клинаца и свако од њих је допринео неком својом способношћу да се извуку из тешких ситуација. То је смисао тимског рада, али би радионица требало да буде сасвим другачија од оне приказане у филму.

Оцена наставника:

1(на нула)

in-time-poster3 (Small)На време (In time 2011) је футуристички трилер где су људи тако генетички модификовани да им се старење зауставља на узрасту од 25 година. Невоља је што од тог доба почиње да им одбројава часовник уграђен на руци и подешен на годину дана. Уколико желе да живе дуже, време могу да зараде. Исто тако, могу и да га троше, односно користе га као валуту. Тај свет будућности јасно је раслојен и док богати (који живе у својој временској зони) имају деценије, стотине, па и хиљаде година, сиромашни (у гету) живе дан за даном. Такав је случај и са момком из гета, кога тумачи Џастин Тимберлејк, све док се у гету не појави богаташ Мет Бомер, кога Џастин спасава од банде, а која хоће да му отме време. Међутим, испоставља се да је Метов долазак у гето заправо његов начин да изврши самоубиство и он то и чини тако што Џастину даје све своје време, а што је читав век. На тај начин, Џастин добија улазницу за елитну временску зону, где упознаје мултибогаташа Винсента Картајзера и његову кћерку Аманду Сајфрид. Ипак, чувари времена, односно полицајци, предвођени Килијаном Мерфијем, не верују у причу о поклону, одузимају Џастину време и хапсе га како би га вратили у гето. Џастин успева да побегне, али и узима таоца, погађате, лепу Аманду, која је већ показала интересовање за њега, а онда се временом и заљубљује. И њих двоје крећу да руше систем који није праведан према свима.

Критички осврт: Идеја за овај филм је генијална и креира друштво у коме је време новац у буквалном смислу, а искрено, постоји ли вреднија валута? 🙂 Механизам је такав да становници расту и развијају се до своје 25. године, а онда се укључује часовник на руци који почиње да одбројава годину. Једни другима могу да преносе време директно, а могу и да га депонују на посебне носаче, попут оних за пренос података са компјутера. Комплетна економија добија сасвим други смисао; цене се изражавају у минутама, сатима и недељама, па је тако кафа четири минута, а ручак у богаташком делу једна и по недеља. Купопродаја уопште није једноставна јер погрешни избори могу да вас коштају живота. Џастинова мајка, коју тумачи Оливија Вајлд, умире зато што нема времена да плати вожњу аутобусом, а пут пешице је дужи од времена које јој је преостало.

Јасна математика је да би богаташи имали неограничено време, много сиромашних мора да умре, али опет не пре него што остави потомство (сваки новорођени становник доноси једну нову годину). Зато су у гету цене високе (не и превисоке), а наднице мале. Занимљиво је и да тзв. чувари времена, односно полицајци, прате токове новца и воде рачуна да масе новца у појединим временским зонама остану константне, а како би се обезбедило да се капитал богаташа не смањује. И временске зоне су добро осмишљене; док су у гету сви ужурбани, у богаташкој зони сви све раде полагано. 🙂 Такође и опрезно; јер ако их ништа не убије, могу да живе практично вечно.

Што се саме радње тиче, режисер Ендру Никол одлучио се за класичну варијанту. Момак из гета се, стицајем (не)срећних околности, уздигао, схватио колико је систем непоштен, те решио да га руши, заједно са својом драгом богаташицом, попут Бони и Клајда са комплексом Робина Худа. Можда је прича могла и боље да се исприча, али и оваква каква је, држи пажњу. Ликови су, такође, класични. Џастин (који ми као глумац није сасвим уверљив, а узгред, као певач ми није омиљен) је лош, али правичан дечко из гета, Аманда је богаташица жељна узбуђења, Килијан (као и увек, одличан) један је од оних полицајаца који су опседнути ловом на баш једног криминалца, а који су виђени у десетинама филмова до сада итд.

Едукативни моменат: Порука овог филма јаснија бити не може. Време које „нам је дато“ је вредно и не треба га траћити.

Оцена наставника:

4(солидна)

Equilibrium (Small)Еквилибријум (Equilibrium 2002) је такође футуристички филм. Овог пута, будуће друштво чине преживели из трећег светског рата, а које предводи Отац (Шон Пертви) и који спроводи идеологију да је једини начин да рата не буде да се становници одрекну својих осећања. То постижу свакодневним говорима, једностраним интерпретацијама историје, али и редовним узимањем лека прозијума, који инхибира осећања. У систему постоје граматонски свештеници, који командују полицијским одредима и пролазе изузетну обуку како би проналазили и уништавали уметничка и креативна дела, а „емотивне прекршиоце“ сурово кажњавали. Један од њих је и Кристијан Бејл. Након разоткривања свог партнера Шона Бина и сам престаје да узима своју дозу и почиње да схвата колико су осећања важна и колико је друштво у коме живи погрешно.

Критички осврт: Иако филм није баш најдинамичнији могући, напросто ме је очарао. Прича је сјајна и поред тога што су мотиви ликова јасни и њихови циљеви предвидљиви, а све води ка једином могућем. Додуше, преврата има и то веома изненађујућих. Наратор с почетка филма је непотребан јер у говору Оца, који следи већ након прве сцене, цела прича се понавља, а непотребна је и застава, која је само мало модификована фашистичка, јер је јасно као дан о каквом друштву се ради.

Одабир глумаца је одличан. Кристијан Бејл има невероватну харизму и сасвим ме је уверио да је у питању човек који води борбу сам са собом. Он схвата да ако не ради по правилима чека га смрт, али напросто не може да се одрекне онога што је у његовој природи. Чак је и клинац, Кристијанов син у филму, сјајан.

Акционе сцене су веома упечатљиве. Иако не волим ту „пуцачину“, морам да признам да су занимљиве, изненађујуће и чак и оригиналне (у последњој сцени, Кристијан и Ангус Мекфејдијен „мачују“ се пиштољима), мада и претерано дају кредита Кристијану. Оно што он изводи ипак је могуће само у „Матриксу“ (који је очигледно утицао на ове сцене).

Едукативни моменат: Некада нам наша осећања, потребе и жеље задају проблем, посебно ако нису друштвено прихваћени и одобрени. Уколико их покажемо, трпећемо последице, али уколико не, ићи ћемо против сопствене природе. Шта ће од тога бити, зависи само од нас.

Оцена наставника:

5(можда и незаслужена, али ипак)

385506 (Small)Пети елемент (Le Cinquième Élément 1997) је француски филм, али на енглеском језику и са глумцима са тог говорног подручја. Негде у 23. веку, Земљанима, али и свим осталим цивилизацијама, прети зло створење отелотворено у виду узавреле планете, а које се појављује сваких 5000 година. Једини који могу да му се супротставе су Мондошивани, напредна раса која чува четири камена, а који се активирају уз помоћ четири основна елемента природе (воде, ватре, ваздуха и земље). Међутим, када Мондошивани дођу да се сретну са Земљанима, нападају их ратници Мангалори, које је послао грамзиви Земљанин Гари Олдман, а како би се докопао камења због својих (не баш јасних) циљева. Сви чланови посаде гину, али Земљани, уз помоћ напредне технологије, успевају да васкрсну једну од њих Милу Јововић, која им бежи и наилази на Бруса Вилиса, бившег маринца. Њих двоје крећу да преузму камење које су Мондошивани оставили код савезника на свемирском броду, односно свемирском хотелу намењеном богатим туристима, а како би довршили своју мисију спасавања свемира.

Критички осврт: Иако прича у основи представља борбу исконског добра са исконским злом, прилично је запетљана и има заиста много акције и промена амбијената где се све то дешава. Осим што има живу радњу, филм иначе зрачи живошћу, разигран је и пун комичних ситуација, а ликови су духовити, неспретни и инфантилни. Костиме за филм дизајнирао је познати Жан-Пол Готје и доприносе утиску јер су стварно урнебесни.

Можда су поједине сцене малко развучене, а сцена када Мила Јововић учи о рату и плаче, некако се не уклапа, а посебно њена полемика са Вилисом у последњим секундама да ли вреди очувати живот када га људи на тај рат троше… Са друге стране, сцена када ванземаљска оперска дива Плавалагуна (тако се у филму заиста зове) пева, сјајно је уклопљена са сценама у којима се Мила бори са Мангалорима. Све у свему, неке сцене су успеле, друге баш и не, а свеукупно филм је забаван и заиста има духа, морам да признам.

Едукативни моменат: Вилис тражи савршену жену и налази је. Она у филму то заиста и јесте, али оно што је зиста чини савршеном и што се испоставља на крају, заправо је то што је он воли. Љубав је пети елемент. 🙂

Оцена наставника:

5(додуше не најјача могућа)

CatPeople2 (Small)Људи мачке (Cat People 1982) је римејк филма из давне 1942. У овој верзији, Настасја Кински долази у Њу Орлеанс, како би живела са братом, кога тумачи сјајни Малколм Макдауел, а од кога је била одвојена у детињству. Оно што она не зна је да су обоје припадници посебне врсте људи, који имају моћ да се претворе у црне пантере. Заправо то се дешава када воде љубав са обичним људима, а да би поново повратили људски облик, морају да убију. Једини начин да се не претворе у пантере је да буду са својом врстом. Зато брат покушава да је приволи да буду партнери јер не жели више да убија. Међутим, већ другог дана њеног боравка хвата га управа зоолошког врта (док је био у облику пантера), који води Џон Хард, у кога се Настасја заљубљује. То Малколму значајно компликује планове, али он не одустаје од своје намере.

Критички осврт: Осим што је ово фантазија, па и хорор (са мало превише крвавим сценама), ово је и еротски филм, што и не чуди с обзиром на неваљале осамдесете. Но, чак и за то доба је, можда, био сувише храбар, пошто се овде јасно потенцира содомија (људи мачке настају тако што фиктивни древни пустињски култ жртвује девојке које пантери силују), али и инцест. Међутим, то значајно не обара, а сам еротски аспект можда и доприноси вредности самог филма. У питању је једна веома садржајна прича (у овом облику нигде другде виђена, осим у једном сегменту много касније серије „Права крв“), са необичним током и још необичнијим крајем. Глума је, чак и за оно време, веома добра, као и специјални ефекти. Још да додам да музика, коју је писао Дејвид Боуи, звучи фантастично.

Едукативни моменат:  Занимљива је симболика да ови натприродни људи када воде љубав постају животиње, а да би повратили свој људски облик, морају да убију. Истина јесте да убице често називамо животињама, али је и истина да животиње никада не убијају из задовољства или осећаја надмоћи. Оне то чине зато што морају, да би саме преживеле. Веома је дискутабилно шта јесте део наше природе који називамо нагоном (животињско), а шта оно што називамо хуманим (људско). Мислим да овај филм отвара једну веома компликовану и деликатну филозофску расправу о томе.

Оцена наставника:

5(стабилна)

cat-people (Small)Људи мачке (Cat People 1942) је прва верзија претходно описаног филма. Овог пута у питању је црно-бели филм. И у овом случају ради се о девојци, коју тумачи Симон Симон, а која је дошла из (драмска пауза) Србије на Менхетн. У тамошњем зоолошком врту затекао ју је млади инжињер Кент Смит како прави скице црног пантера. Она му је привукла пажњу и започели су разговор, а потом и отишли код ње на чај. У њеном дому пажњу му је, овај пут, привукла статуа средњовековног ратника, са мачем који пробада велику мачку. Симон му је објаснила да је у питању краљ Џон од Србије (заправо, самозвани цар Јован Ненад и он је заиста постојао негде тамо у 16. или 15. веку), који је, наводно, ослободио њен народ од вештица. Наиме, према легенди, њен народ је водио праведан, хришћански живот, док их нису покорили Мамелуци (такође познати историји) и научили их вештичарењу. Краљ Џон их је такве затекао и побио, али су најлукавији ипак успели да побегну у планине. Проблем је био у томе што је Симон заиста веровала у ову легенду, као и то да потиче управо од тих вештица које су избегле Џонов мач. Двоје младих су се зближили и венчали, али Симонин проблем није нестао. Зато јој супруг предлаже да посети психијатра Тома Конвеја, који открива да је Симонин отац мистериозно погинуо у шуми, те да су мештани прогласили мајку вештицом – мачком, која је убила свог мужа. Симонин страх је да не учини то исто, односно да се претвори у пантера, ако пољуби свог мужа. Иако се са Симон очигледно нешто чудно дешава, психијатар успева да је убеди да је њен страх безразложан и она се враћа супругу, али касно. Он одлучује да је остави и опроба срећу са колегиницом са посла Џејн Рејндолф. И тек тада почињу невоље, а права истина се разоткрива.

Критички осврт: Ова верзија нема много везе са претходном, мада постоји сцена која је истоветна, када Симон плаши своју супарницу када је ова у базену. И још неке сцене су сличне. Осим што је црно-бели, ово је нежан, романтичан филм (да, поптуна супротност претходном), у коме глумци, својствено за оно време, „преглумљавају“ емоције или боље рећи, показују их много више него што је то заиста реално. Сцене су превише развучене (док су у ресторану, ми морамо да видимо и шта је ко наручио од колача, као да је то заиста важно), па је филм бескрајно спор, а мистерија, која то баш и није, траје превише дуго, да би се разоткрила тек на самом крају. Ипак, самој причи не могу много да замерим; одржива је, а мотиви ликова су логични и њихови карактери прилично конзистентни. Крај је мало збрзан, али добро, није ни толико лош.

Највише ме је заинтересовало српско порекло главног женског лика и то је био и главни мотив да одгледам филм. Међутим, свега пар сцена се позива на то. У једној од њих, жена необичног изгледа Елизабет Расел прилази Симон на њеном венчању и каже јој на српском: „Моја сестра“ (без сумње, језик јесте српски). На то се Симон прексрстила и то, чини ми се, неправилно, што показује да се режисер Жак Турнер ипак није довољно информисао о народу који је употребио за причу. 🙂

Едукативни моменат: Моћ празноверја може бити заиста велика и уколико допустимо да оно у шта (криво) верујемо надјача рационално, свакако ће нам створити проблеме.

Оцена наставника:

4(може, с обзиром на то да је у питању црно-бели филм)

large_hISh0FmL1G3pHN8gtqC5qaQ6nU5 (Small)Невидљиви човек (Hollow Man 2000) је немачко-амерички филм о групи научника који раде за војску САД, са задатком да нађу формулу за невидљивост. И успевају у томе, пре свега захваљујући брилијантности вође тима Кевина Бејкона. Њихово заморче горила успешно је постало невидљиво, а потом су јој повратили видљивост и резултати, о којима је требало да известе, били су довољно повољни. Међутим, Кевин је одлучио да још увек није време да се генерали известе о овоме, док и сам не опроба невидљивост. Успева да убеди свој тим да му изађе у сусрет и његовим колегама заиста успева да га учине невидљивим, али не и да га врате у пређашњи облик. Очајни, покушавају све чега су могли да се сете, али не само да ништа није помогло, већ како је време одмицало, ситуација је постајала све гора. Кевин је бивао све више психички лабилан, да би на крају постао прави психопата и почео да убија чланове свог тима, једног по једног.

Критички осврт: Једна од добрих ствари које су креатори филма урадили је што су узели Кевина за главну улогу јер он у приличној мери носи овај филм (чак и невидљив), а карактер који је дочарао чини да след догађаја има логику, коју иначе можда и не би имао. Друга добра ствар су специјални ефекти који су прилично добри, посебно када горила постаје видљива, а Кевин невидљив. Потом, сетили су се неких ствари којих ја, признајем, не бих. Пошто су му капци невидљиви, смета му светлост када жели да спава, а док је повраћао и садржај је био невидљив јер би се у супротном видео у стомаку.

Радња је мање-више у реду, ликови су добро одрађени, али ми се научни део никако не допада. Знам ја да је петљање са невидљивошћу прилично запетљан посао и сценариста је унео много енергије да га запетља што је могуће више, па је увео веома компликовану хемију, радиоактивно зрачење и биолошку енергију (ма шта год то потоње значило), али приказивање невидљивости и поновне видљивости никако „не пије воду“. Оно код гориле започиње крвним системом од места где је убризгана супстанца (што би значило да се она кроз крвоток креће и где прође, невидљивост нестаје) и прилично сам сигуран да је већ од почетка пут погрешан. Ако је убризгана у вену, а чим иде од руке ка срцу, значи да јесте вена у питању, најпре не би требало да се улива у мање вене (већ се мање вене уливају у велику), а требало би да се улије у десну, не леву преткомору и то баш у преткомору, а не коронарне крвне судове. Онда из срца треба да иде у аорту и плућну артерију и то је то, а не на све могуће и немогуће стране. И ако се већ шири крвотоком, органи би требало да постају видљиви паралелно са њим, а не након крвотока, као да никакве везе са њим немају. И уз то, заклео бих се да је у овом случају крвоток преспор. Но, ако занемаримо то, не могу да не приметим вечиту бољку научника у америчким филмовима, да ако су стручни за једну област, онда им иде од руке свака наука која им падне на памет. Када је Кевин затворио своју бившу девојку и сарадницу Елизабет Шу у неку врсту замрзивача, начин како је побегла, односно како је направила компликован електромагнет, показује њену невероватну (у правом смислу те речи) научну ширину. Тај бег је иначе пародиран у једном од наставака комедије „Мрак филм“, мада је већ сама ова сцена довољна пародија. Иначе, хтела је она и бомбу да заустави, али ју је спречио њен дечко, такође научник Џош Бролин.

Нелогичности у филму има још, па је тако нејасно како је могуће да влада САД није боље обезбедила тим научника који ради на једном тако важном пројекту и нити један војник се не појављује када Кевин креће да убија наоколо своје сараднике и успут уништава опрему. Осим што су научно потковани (из свих наука, наравно) овај научни тим је и физички неизмерно издржљив. Кевина нису могли да убију иако су га: изложили отвореном пламену безмало пола минуте, па млатнули челичном полугом по глави, па је био изложен високој волтажи (док је стајао у води, држећи се за метални проводник), па експлозији невиђене бомбе (која је уништила комплетну лабораторију, а коју чини десетак просторија и ходника) и то, чини ми се, у лифту који је вртоглаво летео из пламена горе, па онда и доле… И Џош Броли је показао невиђену снагу. Иако га је Кевин буквално пробуразио металном шипком испод левог плућног крила, сигурно закачивши макар нешто витално, а о крварењу да не говоримо и иако је у хладњачи безмало пао у кому, он је за мање од десет минута био не само спреман да се бори, већ и да се гипко вере уз помоћне степенице у простору за лифт… Ове грешке сматрам неопростивим, јер и ако фантазирамо и маштамо, не морамо да будемо глупи.

И да додам, крај је потпуно разочаравајући.

Едукативни моменат: Амбиција, уколико је ван контроле, уништиће људе око нас или ће нас барем отуђити, а што показује Кевинов пример.

Оцена наставника:

2(са толико минуса да може бити и један)

kinopoisk.ruЧудесни Спајдермен (The Amazing Spider-Man 2012) је још новија верзија приче о овом јунаку. Намерно написах оно „још“ јер постоји релативно нова, из 2002, те још два наставка на ту (2004. и 2007). Ова верзија приче се значајно не разликује од претходне. Момак, кога овај пут тумачи Ендру Гарфилд, не баш прилагођен у школи, са широким, па и научним интересовањима и не баш решен да поштује сва могућа правила, успева некако да се умува у тајне одаје научне установе у којој ради Ема Стоун, девојка која му се допада. Тамо га уједа један од експерименталних паука. И он полако почиње да стиче моћи, а које ће му и те како бити потребне. Наиме, главни научник из те институције Рис Иванс проналази серум који може да му регенерише руку коју нема, али га, нажалост, претвара у чудовиште и такав постаје претња за цео град.

Критички осврт: Ова верзија ми се много више допада јер не само да Спајдермен постепено стиче своје моћи и то на начин који је пријемчив тинејџеру (кроз забаву, скејтборд и акробације), већ постепено стиче и карактер, да тако кажем, пошто је он, ипак, клинац. Дакле, он је у почетку и неспретан и воли да се прави важан и нема јасан осећај за оно што је исправно јер му није одмах циљ да спасава недужне и невине. Његов први порив је да освети смрт свог стрица Мартин Шина, кога је, као и у оригиналној верзији, убио разбојник. Он одраста кроз дела која чини; другим речима, стиче искуство и учи се на својим грешкама. Такође, показује спектар осећања и некако ми је више реалан него његов претходник, кога је у старијој верзији тумачио Тоби Магвајер.

Режисер Марк Веб покушао је да причу учини више научном (рецимо, Спајдермен не производи мрежу сам из себе, већ има апарате које је развио да то чине), колико је то већ могуће јер се ипак највећим делом држао приче написане у стрипу који постоји већ више од пола века, a по којој је Спајдермен стекао моћи уједом паука и противници су му све сама натприродна и необјашњива бића. Дакле, основна дешавања из претходне приче није мењао, макар не значајно, па тиме ни претерано експериментисао, али ју је учинио више животнијом и, рекао бих, бољом.

Едукативни моменат: Оно што овог суперјунака чини и супер и јунаком, нису костим, акробације и мрежа коју испаљује, већ поједини избори које прави. Он се супротставља насилнику коме сва друга деца из школе повлађују, спасава живот несрећном научнику иако је много зла нанео јер схвата да је боље решење да га преда правди, него сам да га убије и не одустаје од девојке коју воли, иако зна да ће њихова љубав носити много ризика због тога што је он то што јесте. Избори које правимо нас одређују. А ово су били моји избори филмова за овај пут. 🙂

Оцена наставника:

5(шта ћу кад волим стрипове)