Лако Је Критиковати 131

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Night_of_the_Living_Dead (Small)Ноћ живих мртваца (Night of the Living Dead 1968) је филм који прати судбину седморо људи који су забарикадирани у кући у руралном делу западне Пенсилваније и под опсадом зомбија. Међутим, кућа није сигурно склониште јер зомбији навиру у све већем броју. Да зло буде веће, чак и преживели почињу да се боре између себе и тако умањују своје шансе за спас.

Критички осврт: Код режисера Џорџа Ромера нема околишања, тако да живи мртваци нападају већ у првих десет минута филма. Но, добро, такав приступ је сасвим у реду, тим пре што је очигледно да Џорџ није играо на карту мистерије. Врло брзо је разјаснио и откуд сада наједном зомби апокалипса. Зомбији нису страшни и чак немају ни богзна какву шминку, но хајде да кажемо да су они који су глумили зомбије дали све од себе да буду застрашујући. Глумци су врло солидно одрадили своје улоге.

Мислим да је Џорџ размишљао о томе да не направи грешке у филму и то се види по тактикама које су ликови разрађивали у својим дијалозима. Такође, врло лукаво је увео медије и кроз њихове извештаје и одређену ноту реалности целој ствари, али ми се неки преврати при крају филма нису допали јер нису убедљиви. Сцена када Двејн Џоунс упуца Карла Хардмана из пушке није ми убедљива јер реакција изгледа претерано. Потом Двејн нестаје са сцене таман толико да Џудит О’ди упадне у невољу из које се неће извући. И, напокон, девојчица која је убила своју мајку Киру Шон шпаклом, сада голим рукама креће на Двејна… Цео тај део сувише ми је трапаво изведен. Но, цео хорор има некакву причу и свакако има смисла. Крај је решен сасвим добро, а и сам почетак ми се допада.

Едукативни моменат: Двејн је рекао да не може да утиче на Карла да буде глуп да уради то што је наумио, али неће и сам да буде глуп и да га прати. Некада је то исправан став јер често не можемо утицати да људи раде непромишљене ствари, али увек можемо утицати да им се у томе не придружимо.

Оцена наставника:

4(нека буде)

doom-annihilation (Small)Зла коб: Уништење (Doom: Annihilation 2019) је филм базиран на истоименој видео-игри. Група научника чија је лабораторија стационирана на Марсовом сателиту експериментише са телепортацијом. Иако некакве успехе имају, јасно је да се „играју ватром“. Међутим, вођа пројекта Доминик Мафам не одустаје и то ће скупо коштати и њега и читав његов велики тим.

Критички осврт: Најпре је све почело као „Звездана капија“, да би филм неодољиво почео да подсећа на „Коначни хоризонт“ (што је већ био минус код мене јер ми се тај филм није допао), те се полагано претворио у други наставак „Ејлијена“ и напокон прешао у класичан зомби филм. Последњи поменути део заиста изгледа као видео-игра по којој је филм и рађен, што је, најблаже речено, досадно. И даље ми није јасно како некоме може да буде занимљиво када неко други игра видео-игру, па таман то било упаковано у играни филм. У филму и буквално постоје нивои и Ејми Мејсон прелази с једног на други. Но, ништа иновативно и чак и да није виђено у игрици, виђено је по другим филмовима. Не могу филму да замерим неке јаче грешке, али могу недостатак инвентивности, претанку радњу, стереотипне ликове и сасвим осредње специјалне ефекте. Ово остварење ничим није допринело поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Доминик је рекао Ејми како ће бити паклена наплата њене одлуке. На то је Ејми одговорила да је напалата увек таква. Истина је да како год паклена наплата неке одлуке била, одлука се донети мора. Најбоље је ако смо свесни последица јер онда значи да смо о одлуци промислили, баш као што је то Ејми учинила.

Оцена наставника:

2(плус)

last_days_on_mars (Small)Последњи дани на Марсу (The Last Days on Mars 2013) је филм рађен према краткој причи „Аниматори“ Сиднија Џејмса Бундса. Тим научника борави на Марсу већ неко време и сада се већ спремају за повратак кући. Међутим, баш у том тренутку један од њих Горан Костић је открио микроскопски ситан живот. Ово фасцинантно откриће врло брзо ће се показати као погубно за све њих.

Критички осврт: Као што постоје особе за које кажемо да „нити смрде, нити миришу“, тако постоје и такви филмови и ово је један од њих. Он је солидан СФ хорор, који има сасвим солидну продукцију, специјалне ефекте, глуму и уз све то довољно је страшан. При томе нема ни већих грешака (макар у поступцима ликова, пошто начин функционисања зомбија отвара неке недоумице), нема превише патетике и крај је добро решен. Међутим, идеја је далеко од оригиналне исто онолико колико је и Марс (где се цела прича дешава) далеко од Земље, а радња је потпуно класична. И то са све предвидљивим моментима, па је било врло јасно да ће Џони Харис украсти друго возило и побећи Лијеву Шрајберу и Ромоли Гари. Протагонисти су баш онакав тим какав би се задесио у сваком боговетном филму овог типа и зато није ни чудно што веома подсећа на неки такав из „Ејлијена“ и при томе ниједан лик није разрађен, мада су карактери врло препознатљиви. Углавном, овај филм би био златна средина у поджанру у којем је рађен. Он заиста није лош, али не могу да га сврстам у добре јер нема нити један сегмент који би оставио некакав дубљи утисак. Технички је толико добро урађен, да су такве и емоције у филму.

Едукативни моменат: Горан је први настрадао, а потом и читав његов тим због тога што није поштовао сигурносне процедуре. Правила и процедуре постоје са разлогом, а највише због тога да бисмо били безбедни. И то треба да знамо пре него што помислимо да их прекршимо.

Оцена наставника:

3(јака)

circle (Small)Круг (Circle 2015) је филм о групи људи који су (не својом вољом) постављени у круг око мистериозног оружја које их убија једног по једног. Ускоро откривају да они сами одлучују ко ће следећи умрети.

Критички осврт: Сензибилитет овог филма је врло попут оног у „Коцке“ и сличних филмова и атмосфера је добро дочарана. Буквално осећате тескобу коју ликови доживљавају. Идеја је одлична, глумци су добро одабрани и дијалози иду у добром смеру, али су их ипак сценаристи (и уједно режисери) Арон Хан и Марио Мишоне исфорсирали тако да акцентују дискримнацију. Наравно, о томе се овде и ради, али изгледа превише наметнуто. Заправо, најбоља дилема је када су дошли до тога да у овој суровој игри највише шансе имају трудница и дете. Престрашно звучи, али кога поштедети? Заиста ингениозно постављено, морам признати. Има још добрих детаља, а алузије на ријалити програме су врло јасне и добро уклопљене. Ово је сасвим успео психолошки експеримент, пардон хорор. И крај је сасвим неочекиван, а и иначе преврата има. Режисери су са очигледно ниским буџетом направили сјајан филм.

Едукативни моменат: Овај филм отвара питање морала, наравно, али и тога колико имамо право да судимо једни другима због нама неприхватљивих стилова живота. Некако су сви ликови (на тежи) начин схватили да нико од њих нема све особине које други одобравају. Другим речима, нико није савршен, па нема много смисла ни да то тражи од других, а још мање има смисла да их дискриминишемо.

Оцена наставника:

5(врло, врло солидна)

ready (Small)Спремна или не (Ready or Not 2019) је хорор комедија о девојци Самари Вивинг која се богато удала за Марка О’брајена. Венчање је обављено у кући његових родитеља и наместо да младенци проведу прву брачну ноћ како доликује, младожења је позвао Самару да одигра друштвену игру са његовом породицом. Оно што она не зна је да је улог за игру њен сопствени живот.

Критички осврт: Све ми се допада у овом мрачном филму, а посебно (црни) хумор. Сценаристи Гај Бјусик и Рајан Марфи унели су доста цинизма у дијалоге и направили добро зезање на тему традиционалних вредности. И режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Гилет одлично су одрадили свој део посла. Изгледа да су парови у овом случају били добитна комбинација. 🙂

Едукативни моменат: Богаташка породица је на тежак начин схватила значење изреке да ко с ђаволом тикве сади о главу му се обијају. Лепо је имати амбиције о добром, па и луксузном животу, али је веома важан начин како ћемо то постићи, а такође је важно и са ким, односно уз чију помоћ.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима хорора)

freaks (Small)Наказе (Freaks 2018) је филм о девојчици коју одгаја отац Емил Херш тако што је крије од остатка света. Он је уплашен од некакве опасности споља и не дозвољава јој да напусти кућу. Но, како то обично бива, њу привлачи свет који се налази изван куће и необични стари сладолеџија Брус Дерн. Изгледа да старац зна много о девојчици и има планове са њом. Она ће тако открити да је веома посебна и да представља опасност за читаво друштво.

Критички осврт: Иако је почетак филма врло нејасан јер је било тешко проценити да ли је опасност ван куће реална и о каквој се заиста опасности ради, дијалози су свеједно врло виспрени. Већ до половине филма постаје јасно да се овде ради о мрачнијој варијанти Икс-људи, са необичном поставком. Рецимо да би ово била крајње успела варијанта неуспеле „Потпаљивачице“ из 1984. У питању је врло добар трилер, са одличном глумом свих, укључујући и девојчицу. Режисери Адам Стајн и Зах Липовски су направили добар посао и режија је беспрекорна, иако филм уопште није динамичан. Чак ни акција при крају није претерано динамична, али јесте врло напета.

Најпре сам мислио да ће се режисери провући без неких јачих ефеката, али нисам баш био у праву. Ефекти нису грандомазни, али нису ни лоши.

Едукативни моменат: Већина људи није имала разумевање за посебне људе у овом филму и то се завршило лоше за обе стране. И тако је и у животу; када год већина дискриминише мањину, обе стране губе. Једна трпи насиље и игнорисање, а друга квалитетне људе од којих би много могла да научи.

Оцена наставника:

5(сигурица)

THE ENDLESS (Small) (Small) (Small)Бескрајно (The Endless 2017) је филм о два брата Џастину Бенсону и Арону Мурхеду који су, као деца, побегли из необичне секте којој су припадали. Међутим, Арон је незадовољан животом који сада њих двојица имају, па моли старијег брата да обиђу чланове секте. Тако су и урадили, али сада, као одрасли, примећују многе необичне ствари које тада нису запазили. Ускоро откривају да ако одлуче да остану, ту одлуку више неће моћи да промене.

Критички осврт: Интересантна идеја и одлично реализована. И при томе је и глума добра, динамика пристојна, речју све је довољно добро да немам богзна шта да кажем осим да похвалим.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је мудра мисао која ми се допала: најстарија и најјача емоција код људи је страх, а најстарији и најјачи страх је страх од непознатог. Ја бих додао да бисмо тај страх победили, треба што више да учимо, па ће и разлога за страх бити мање.

Оцена наставника:

5(добра једна)

IFF_timetrap_thumbnail (Small)Временска клопка (Time Trap 2017) је прича која се дешава у једној пећини. Најпре је ту пећину почео да истражује археолог Ендру Вилсон, али пошто се није вратио са своје мисије, за њим су кренули његови студенти. Но, како су ушли у пећину врло брзо су схватили да имају посла са натприродним феноменима који у њој владају.

Критички осврт: Идеја је стварно добра и режисери Бен Фостер и Марк Денис су је сјајно развили кроз читав филм. Динамика је сасвим у реду и глума је, па пристојна (мада није нарочито захтевна). Без обзира на ситне грешке (ако ћемо искрено, неминовне су када се петља са временом), филм има све разлоге да добије највишу оцену, али некако утисак који одаје више вуче ка просеку. Ни сам не могу да објасним зашто је то тако, но свеједно бих мирне душе могао да га препоручим љубитељима СФ-а.

Едукативни моменат: Ендру нам је пренео једну мудру свог деде: да ако чекамо довољно дуго, будућност ће се створити. Другим речима, ако смо довољно стрпљиви, а при томе и вредни, у будућности ће се створити нама значајне прилике.

Оцена наставника:

4(на пет)

lost (Small)Изгубљени ауто-пут (Lost Highway 1997) је филм који прати судбину неколико ликова чији су животи повезани, па чак и натприродним догађајима, али пре свега о љубави између Била Пулмана и Патрише Аркет, односно Патрише и Балтазара Гетија, које ће се испоставити као фаталне.

Критички осврт: Режисер Дејвид Линч воли да прави чудне филмове и то је у реду. Очигледно је креативнији него већина људи и то се види кроз његов рад. У овом конкретном филму није одустао од свог начина, те направио врло мрачну атмосферу коју је постигао сценама, сенкама и бојама. Тако да је добио један прилично необичан хорор и чини ми се да овакав нисам никада гледао. Он не прави сцене које ће да вас тргну у одсутном тренутку, већ више застрашујуће које изазивају да вам се језа увуче под кожу. Разговор између Била и Роберта Блејка на забави је управо таква једна сцена и свакако једна од страшнијих које сам видео.

Оно што ми се допада је да је Дејвид увео крајње необичне преврате. На почетку имамо Била кога очигледно раздире сумња у верност лепе супруге Патрише, да би се онда појавиле мистериозне пошиљке са видео-касетама. Све указује на то да касете садрже нешто што ће потврдити Билове сумње и преокренути животе брачног пара, али ипак не. Тада креће хорор у сасвим другом смеру, да би се онда наново вратио на почетни мотив – љубомору. Чак и ако занемарим необичну симболику и метафоре које су обавезан део Дејвидовог рада, свакако морам да му одам признање на то како мајсторски води причу. При томе прилично „мучи“ своју публику јер даје гомилу детаља, где је сваки важан и сваки има везе са сваким. Иако изгледа као да је Дејвид направио неповезану дубиозу, то уопште није тако. Сви сегменти заједно дају јединствену целину. Сад, колико она има смисла, остављено је нама да просудимо. И то је, заправо, онај квалитет који ово дело чини уметничким филмом. И као код сваког остварења које је такво, и ово „пати“ од спорог темпа. Али зато има много добре музике.

Едукативни моменат: Детективима у овом филму сва дешавања нису имала смисла, што су они на крају и признали, иако су остали уверени да некаква конекција постоји. Некада нам многе ствари неће имати смисла, али пре него што их унапред отпишемо, ипак треба да се потрудимо да пронађемо разумно објашњење. И то је најмање и уједно највише што можемо.

Оцена наставника:

5(свакако)

komodo (Small)Проклетство комодоа (The Curse of the Komodo 2004) је филм о острву где се врше тајанствени војни експерименти са комодо змајевима. Тим научника је успео да ове животиње претвори у огромне, застрашујуће убице. Но, како то обично бива, експеримент се окренуо против својих твораца, баш у тренутку када је група пљачкаша хеликоптером доспела на острво.

Критички осврт: Ово је један од оних нискобуџетних и брзопотезних филмова где више него класичну радњу прате лоша глума, површне емоције и више него досадна акција. Врхунац авантуре је када сви и са свих страна из разних оружја пуцају на чудовиште и апсолутно нема никаквих ефеката. У реду је да је оно напросто неуништиво, али било би у реду да се виде макар рикошети. Овај комодо испушта и некакву слуз (вероватно пљувачку) која зомбификује људе, али то није најјасније разрађено, те није ни пажње вредно. У ствари, цео филм није пажње вредан.

Едукативни моменат: Иако људи у филму који су оболели од инфекције коју им је пренео комодо змај личе на зомбије, истина јесте да је његов угриз за људе скоро по правилу смртоносан. Разлог томе је у врло великом броју бактерија у његовој пљувачки, од којих су неке смртоносне јер узрокују инфекцију рана. Комодо змај најчешће одмах убије плен, но и ако не успе да га убије упорно га следи и када је плен пуно бржи од њега. Прогањање некада траје и данима у очекивању да ће жртва страдати од инфекције. Ако и није још угинула, у међувремену је довољно ослабила да је варан без проблема савлада и поједе.

Оцена наставника:

1(постојан)

Лако Је Критиковати 75

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

switch (Small)Замена (Switch 1991) је америчка комедија о заводнику Перију Кингу, који воли и јури жене, али, истовремено, јако лоше их третира. Зато су се три даме, предвођене Џобет Вилијамс, удружиле да га убију. Пери је тако умро и отишао у чистилиште. Пошто је имао добар живот, заслужио је рај, али због лошег става према женама, следује му пакао. Бог није могао да се одлучи гледе њега, па му је дао још једну шансу. Вратио га је међу живе, али са задатком да пронађе једну женску особу која ће га искрено волети. Међутим, Луцифер (Брус Пејн) уложио је жалбу да је задатак сувише лаган за згодног Перија, те је предложио да га Бог претвори у жену, односно Елен Баркин.

Критички осврт: Пери, односно његов женски алтер-его, добио је задатак да пронађе једну женску особу која ће га заволети. Испоставило се да је то веома тежак задатак, чак и за успешног заводника, пошто се љубав гради на дубоким емоцијама и много тога треба урадити да би се она заслужила. И то је порука овог филма и иако је постављена тек тако, лагано и поједностављено, опет ми се допала, као и реализација. Прича је добра, одржива и без већих грешака.

Елен је заиста убедљива у улози мушкарца који је „свичован“ у тело жене. И унела је много хумора у своју улогу. Мада, филм није толико смешан колико је лепршав и лаган.

Едукативни моменат: Овај филм не говори толико о полној једнакости колико о томе да сваки пол има неке своје предности и да није лоше бити ни женски ни мушки анђео. 🙂 Но, пре свега, филм говори о томе да је неопходно поштовати сваки пол и да је само такав однос исправан. И никако не треба злоупотребити туђе емоције.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

the-lazarus-effect (Small)Лазаров ефекат (The Lazarus Effect 2015) је филм који је добио назив по библијској причи о васкрслом Лазару. Све се дешава у лабораторији коју води пар доктора Оливија Вајлд и Марк Дуплас. Они раде на серуму који би требало да помогне људима у коми. Испоставило се да серум враћа мртве у живот. Тако су успели да поврате живот псу, што је изазвало негодовање Ејми Акино, декана универзитета у чијем склопу је Оливијина и Маркова лабораторија. Њихов пројекат је угашен, али је екипа, свеједно, одлучила да понови експеримент, овај пут тајно. Ушуњали су се у лабораторију и док су радили експеримент, десила се незгода у којој је Оливија погинула. Марк је одлучио да је васкрсне, као што је то урадио са псом. Остатак екипе је невољно прихватио да му помогне и успели су. Међутим, Оливија која се вратила из мртвих више није била она стара.

Критички осврт: Има превише стручне биологије, тако да сви они који се не разумеју тешко ће пратити шта су научници међусобно причали. И опет петљанције са тим да човек користи 10% свог мозга… Овај пут, Доналд Главер је распрострањени мит о функционисању људског мозга објаснио коректно, али, свеједно, последице појачане активности мозга исте су као у гомили других филмова. Радња је баш предвидљива, а прича је сасвим класичан лабораторијски СФ. Истина, режисер Дејвид Гелб, уз помоћ солидне глумачке екипе, направио је погодну атмосферу и филм има застрашујуће моменте, иако је сасвим извесно шта ће се догодити.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да су правила ту да би се кршила. Међутим, Реј Мудри је рекао Оливији и да треба да научи да свако кршење правила има своје последице. Заиста је мудар као што се и презива.

Оцена наставника:

3(осредња оцена за осредњи филм)

antic (Small)Антихрист (Antichrist 2009) је дански тзв. експериментални хорор на енглеском језику. Шарлот Генсбург и Вилем Дафо је пар који је изгубио сина. Дечак је скочио са прозора док су они, у другој соби, водили љубав. Шарлот је упала у депресију и Вилем је одлучио да је лечи, пошто је психијатар. Он је одводи у брвнару у шуми како би оживео њене страхове и суочио је са њима, као део терапије. Ефекти које је произвео били су далеко од очекиваних.

Критички осврт: Фотографија је одлична. Што се идеје тиче, она је, заправо, веома једноставна и не морате да будете психијатар попут Вилема да бисте је разумели. Жена је изгубила своје дете јер је водила љубав у другој просторији. Сада, она секс повезује са оним што је довело до тога да изгуби највредније што је имала. Зато жели да казни и себе и партнера управо тако што ће имати секс, али екстремно садомазохистички. И то поприма размере хорор приче, појачане тиме што се све дешава на месту где се највећи број хорор прича и дешава: у шумској брвнари.

Наравно, има ту и више од тога; шума се назива Рај (енг. Eden), а у њу одлазе мушкарац и жена. Међутим, повратак у рај за „Адама“ и „Еву“ није могућ јер је зло сувише корумпирало људе, што се и види када се испољава деструктивна Шарлотина страна. Уосталом, филм самим својим насловом алудира на религијску поставку ствари, а нага тела која се појављују разбацана свуда наоколо док Вилем напушта шуму изгледају као прикази пакла на некој средњовековној слици. И, напокон, три просјака која треба да дођу, могла би бити алузија на три мудраца која су посетила Христа када се родио. У филму, они су управо супротни јер најављују не рођење, већ смрт. Све је анти, баш како филм наглашава.

Можемо ићи и дубље у анализу и позвати се на Фројда који се и помиње у филму и који је личност описивао кроз его, супер-его и ид (поменута шума на енглеском се каже „Идн“). Укратко, ид би био нагон који захтева задовољење потреба, без моралних и било каквих других оптерећења. Јасно је да је режисер и уједно сценариста Ларс фон Трир употребио много метафора у овом филму и тешко да ово дело може тек тако, олако да се схвати.

Хорор има и неких елемената фантастике, повезане са вештичарењем, али обрађених некако индиректно, кроз перцепцију ликова, која може бити и пука фантазија. Но, како год обрађено, није испало лоше.

Темпо филма није најбржи могући, али интрига се одржава све време, тако да филм држи пажњу. Пажње вредни су и дијалози који су истовремено и етерични и једноставни, а и експлицитне сцене, што секса, што насиља. Сцене експлицитног секса у непорнографским, односно да их назовем стандардним филмовима, нису новина. Равно деценију пре овога, француски филм „Романса“ шокирао је јавност управо таквим садржајима. Но, вероватно ће и то оставити утисак на гледаоце, али је на мене, пре свега, утисак оставила мрачна и тескобна атмосфера филма. Њој су допринели и глумци; Шарлот дефинитивно више од Вилема, али таква је и била подела улога.

Углавном, ово је филм који има причу и то добро испричану. Додуше, превише морбидно за мој укус, али и довољно језиво јер све изгледа сувише реално.

Едукативни моменат: Шарлот је испричала своје виђење жирева који падају са храста и повезала то са умирањем. Звук који су правили жиреви који су падали, звучао јој је као вапај ствари које умиру. На то јој је Вилем одговорио да би то било дирљиво да је текст у дечјој књизи, али она зна да жиреви не плачу и да њене мисли изврћу стварност, а не обратно. Другим речима, стварност је таква каква је, а од нас зависи колико ћемо је објективно перципирати. Што смо више ирационални, то су и наши страхови већи, каже Вилем, а њему је за веровати јер глуми психијатра. 🙂

Оцена наставника:

5(са минусом)

The-Return-of-the-Living-Dead (Small)Повратак живих мртваца (The Return of the Living Dead 1985) је америчка хорор комедија. Томас Мету је момак који је добио запослење као магационер у фирми која продаје животињске и људске делове тела за разне намене у медицини, полицијској пракси, образовању и сл. Како би га импресионирао, старији запослени Џејмс Даглас испричао му је причу како у подруму имају живе мртваце, које је у претходној зомби катастрофи војска упаковала у канистере и грешком послала овој фирми. Кренуо је и да му покаже како они изгледају, али се десила несрећа и један канистер се отворио. Од тог тренутка почела је права зомби зараза која је, из минута у минут, попримала све веће размере.

Критички осврт: Одлична је уводна прича. И надаље, сјајна је комедија, врцава и лепршава. У складу са декадом када је настала, коришћена је читава менажерија ликова и сви су, махом, живописни и доприносе општем шаренилу.

Ово је, заправо, успео спој хорора и комедије, мада не без пропуста. Џејмс је затворио канистер јер је непријатан мирис био неподношљив, а неколико сцена касније Беверли Рандолф је наишла на отворен канистер. Но, опростиво је, пошто је прича сјајна, необична, откачена, динамична. Заиста имам само речи хвале.

И зомбији су другачији. Овде су врло разумни, чак виспрени, што, до тада, нисам баш виђао често у филмовима. Издвојио бих сцену када полицајац зомби зауставља полицијску колону како би их његови другари зомбији напали из заседе. Врло ефектна и, истовремено, смешна сцена. Још да додам да су и шминка и ефекти, за оно време, прилично добри.

Едукативни моменат: Клу Гулагер није хтео да реши проблем када је настао, већ је хтео да га заташка. И проблем је кулминирао дотле да је изгинуло скоро 4000 људи и уништено је 20 блокова града. И увек је тако са проблемима. Додуше, не гину људи увек и не долази до уништавања градова, али проблеми кулминирају и штета је све већа. Не смемо их гурати под тепих.

Оцена наставника:

5(сасвим солидна)

dvdr_vampire_suck (Small)Вампири су шоње (Vampires Suck 2010) је тзв. урнебесна комедија, односно пародија на прва два дела саге „Сумрак“. Јен Проск је тинејџерка која је дошла да живи са својим оцем Дидрихом Бадером у варошици заокупљеној вампирима. Тамо се страсно заљубљује у мистериозног Мета Лантера, као и он у њу. Међутим, њихова љубав је несрећна јер је Мет, наравно, вампир.

Критички осврт: Пародирали су све што је требало пародирати и још бонус приде. 🙂 Рецимо, сцена у другом делу саге када Кристен Стјуарт крвари пред вампирском породицом, довољна је пародија и у регуларном филму. Неке форе су успеле, али је већина сувише инфантилна, а посебно се издвајају оне које су својеврсна критика саге „Сумрак“. И та критика у доброј мери стоји, али су претерали и види се да су тенденциозно зли, тако да је ту више постигнут контраефекат.

Јен је одлично интерпретирала глуму Кристен, а Крис Риги у улози Тејлора Лаутнера није био довољно убедљив, већ више је глумио онако како се у пародијама очекује. Негде између њих двоје је Мет у улози Роберта Патинсона. И да додам да је Дидрих, у улози Јениног оца, сјајан комичар. Види се да се извештио у том жанру.

Углавном, критика је уништила овај филм и није ми јасно због чега. Истина, он није револуционарно ништа ново увео у односу на друге урнебесне комедије и да је могло боље – могло је, заиста. Филмови „Сумрака“ дали су заиста много материјала за спрдњу. Ипак, филм је лаган, забаван и на моменте смешан. Не видим да је најгори икад снимљен. Уосталом, гледао сам и горе, а доказ је следећи филм у овом посту. 🙂

Едукативни моменат: С обзиром на то да је овај филм својеврсна критика саге „Сумрак“ и прошла је како је прошла, морамо да будемо свесни две ствари. Прва је да све што радимо је подложно критици, а друга да је и наша критика, такође, подложна критици. 🙂 Другим речима, ако процењујемо нечији квалитет, морамо то да радимо на квалитетан начин.

Оцена наставника:

3(на једва)

Breaking-Wind (Small)Испуштени ветар (Breaking Wind 2011) је, такође, пародија саге „Сумрак“. Овог пута у питању је трећи део саге. Хедер Ен Дејвис је у улози Кристен Стјуарт и она је у опасности јер вампирица Келси Колинс и њен пратилац Мајкл Адам Хамилтон желе да јој се освете. Зато се Хедерин љубљени вампир Ерик Калеро и пријатељ вукодлак Френк Пашеко удружују да је заштите.

Критички осврт: Е, ово је заиста лоша „урнебесна“ комедија. Буџет је значајно мањи и то се види без проблема, али није проблем у томе. „Шале“ су глупе, вулгарне, монотоне… Нимало смешне. И оно што је невероватно постићи, али динамика ове комедије је преспора. Свеукупно, добија се један неиздрживо досадан филм.

На крају је аутор пустио снимке тинејџерки које лудују за „Сумраком“, а, ваљда, како би исмевао њихове превише бурне реакције. Но, и ту је ефекат изостао, мада ми је било занимљиво да видим како поједини клинци реагују на вампирску сапуницу.

Едукативни моменат: И комедија и шала су озбиљан посао. Не можете их правити тек онако, без промишљања и креативности. Мислим, можете, али нећете постићи жељени ефекат, као што то није учинио ни овај филм.

Оцена наставника:

1(а у ствари дефинитивна нула)

shadows (Small)Шта радимо у сенкама (What We Do in the Shadows 2014) је комедија пристигла са Новог Зеланда. Филм је снимљен као ријалити и прати живот четворице, а касније петорице вампира и једног човека приде. ТВ екипи је гарантовано да их станари куће неће појести, али су, свеједно, са собом носили крстове. 🙂

Критички осврт: Хумор је сјајан у овом филму, а и идеја. Сви вампири су одлични комичари и имају потпуно сулуде приче. Уз приче иду и флешбекови са описима тога како су постали вампири и у њима се појављују цртежи. Када је Џонатан Брог причао своју причу и како га је напао вампир, једна од слика је била и она сликара Франсиска Гоје, како староримски бог Сатурн прождире свог сина. 🙂 Таквих виспрених цака има доста. И било је пародија и на „Сумрак“, „Интервју са вампиром“, „Подземни свет“, „Дракулу“ из 1992. и све то врло суптилно, а ефектно.

Буџет овог филма је очигледно скроман, али је и очигледно да то није пресудно да се направи сјајна ствар. Са мало тога ми можемо да постигнемо много и то зависи искључиво од нас; колико смо вредни, посвећени, креативни. Режисери и сценаристи Тајка Вајтити и Џемејн Климент све су то поменуто. Они су заиста радили на ликовима. На пример, Џонатан хекла. И то није као у другим, „урнебесним“ комедијама била фора за једну сцену, већ је од тога направљена читава спрдња која је трајала до краја филма. Најфасцинантније ми је што су се све време зезали, али су то радили тако вешто да нисам имао утисак да се зезају. Потпуно су били уверљиви да су озбиљни и да одистински раде емисију. Они су овом жанру, очигледно, пришли предано.

Едукативни моменат: Овде има едукативних момената колико волите за ауторе претходна два филма – да виде како се прави комедија. И ту нема ничег лошег, напротив. Узоре треба тражити међу најбољима.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

blade-ii (Small)Блејд II (Blade II 2002) је вампирска суперхеројштина са јунаком чије је име у наслову, а кога глуми Весли Снајпс. Он је рођен као вампир и има све предности вампира, а ниједну ману. Живот је посветио убијању вампира, све док га они сами нису замолили да направе савез. Наиме, на улицама се појавила нова и опасна врста вампира са другачијим, мутираним вирусом, који су назвали „Жетелац“ и та врста напада вампире. Блејд је свестан да када ови нови вампири „пожању“ старе, окренуће се људима, које он жели да заштити. Зато пристаје на савез, мада му је јасно да је такав пакт врло фрагилан и да може да очекује разна непријатна изненађења од својих новостечених савезника.

Критички осврт: Група вампира изгледа врло актуелно „Матрикс“ за оно време, али успорени ход када крећу у акцију заиста је вишак. Акција је стварно добра, мада се у много момената види анимација покрета приликом борби. И јако су ефектне сцене када Блејда и све остале нападају хорде мутираних вампира. Жао ми је што Дони Јен настрада онако брзоплето и неинвентивно јер је баш био јунак са потенцијалом, очигледно недовољно искоришћеним.

Прича ми се у овом делу највише допада. Не допада ми се што су желели Блејдову крв, што је пуко понављање из првог наставка, али без тог мотива, јунака не би имали разлога да одржавају у животу. Ипак, надао сам се нечему креативнијем. Такође, крај је мелодраматичан. Вампирица Леонор Варела је управо тако изгубила живот. Чак се и романтично распала у прах. Ах. Но, свеукупан утисак није лош јер је филм динамичан и вазда има неких, додуше очекиваних, преврата – међусобна надмудривања непријатеља који су удржили снаге против трећег.

Едукативни моменат: Главни вампир Томас Кречман рекао је да се поноси својим непријатељем и да ужива у његовом успеху. Многе изреке кажу да се квалитет човека види и по квалитету његових непријатеља; што је јачи, такви ће и непријатељи бити. Међутим, ја то не видим тако. Најпре, нема потребе да икога посматрамо као непријатеља: дружићемо се са људима који нам пријају и мисле добро, а игнорисаћемо и избегавати оне друге. Уколико нас неко види као непријатеља, то су ситне душе и на њих не треба трошити време. Време је драгоцено и треба га трошити на оне који то заслужују.

Оцена наставника:

4(веома, али веома јака)

GztcNdJLvEk (Small)Чувари галаксије том 2 (Guardians of the Galaxy Vol. 2 2017) је суперхеројска свемирска фантастика са комичним, али упорним суперхеројима. Крис Прат (који потиче са Земље), након још једне луде авантуре са својим саборцима, упознао је свог оца (глуми га Курт Расел). Његов отац се зове Его (име није баш случајно) и испоставља се да је Бог. Живи на планети коју је сам створио и позива Криса да дође код њега и пружи му прилику да буде отац какав је желео да буде. Крис прихвата позив и одлази са неколико пријатеља и, заиста, лепота планете их је фасцинирала. Међутим, у бајковитом амбијенту нешто лоше се спрема.

Критички осврт: Нисам могао да верујем како су почели филм и одмах ми је било јасно да ће бити лудило. И било је. 🙂 Све што сам очекивао се испунило: филм је узбудљив, динамичан, маштовит, комичан и са сјајним специјалним ефектима. Не сећам се да сам игде гледао бољу уводну шпицу.

Мислим, ако ћемо искрено, ток радње је предвидљив. Али, свеједно, волим овај филм.

Едукативни моменат: Крис је рекао да оно што тражиш цео живот, све време ти је пред очима, али то не знаш. Пошто је то тачно у великом броју случајева, ја бих додао да би, онда, мудро било када бисмо те очи отворили.

Оцена наставника:

5(да, да и да)

Red-Sonja (Small)Црвена Соња (Red Sonja 1985) је холандско-америчка епска фантастика. Ратница из наслова је Бригит Нилсен, која жели да се освети злој краљици Сандал Бергман. Међутим, краљица је дошла у посед веома моћног камена, односно талисмана, којим може да изазива олује и земљотресе. Талисман мора бити уништен, као и краљица, а то постаје Бригитина мисија. У томе јој помажу дотадашњи чувар камена Арнолд Шварценегер, мали принц Ерни Рејес Млађи и његов слуга Пол Л. Смит.

Критички осврт: Костими су скроз маштовити. И амбијенти су маштовити. И прича је маштовита, али залуд. Нарација са самог почетка је неописиво глупа. Заиста је толико глупа да не знам како бих је описао. Дакле, неописиво. Каснија дешавања су описива, али не баш на леп начин.

Идеја за филм уопште није лоша; доминантна феминистички усмерена краљица Сандал проналази камен који даје моћ искључиво женама. У причи имамо и мачоидног Арнолда који ту и те како може да помрси конце, узбурка осећања и уопште, учини да се од приче направи читава филозофија мушко-женских односа. И више од тога, пошто је камен-талисман моћан довољно да може да ствара светове, што је могло, опет, да се развије у интересантну алузију на религијско поимање света. Дакле, у питању је идеја са великим потенцијалом да се направи једна драматична, дубока и занимљива прича. И све је то протраћено захваљујући конзервативизму и ускогрудости сценариста Клајва Екстона и Џорџа Макдоналда Фрејзера. Они су се држали добро утабаних стаза епске фантастике и направили бледу варијанту Конана. Такође су се држали и свог мушког становишта, односно добро познатог страха мушкарца од моћних жена. Ове у филму су „моћне“ онако како их мушко око замишља; у секси крпицама, са мачем којим витлају и много згодне. И то, наравно, није моћ, већ поза на атрактивном календару у канцеларији или каквој радионици. Истинска моћ жене није дошла до изражаја ни у случају Сандал, ни у случају Бригит јер код обе је постојала девијација (опет, у односу на мушки пол) која је водила ка деструкцији. Овако, Арнолдова улога је била да излечи Бригитине фрустрације (да је освоји, буквално, наравно и зар сте сумњали) и била је маргинална, што се уосталом и очекивало, али не баш у толико сведеној мери. Сам Арнолд је изјавио да је то најгори филм који је икад снимио и шалио се да кажњава своју неваљалу децу тако што их тера да гледају „Црвену Соњу“ десет пута. Довољно је и једном, па да вам је јасно да је у питању причица са врло танком и неинспиративном радњом.

Бригита је била лепа. Што се тиче осталог, попут харизме, глумачког умећа и уверљивости, па, била је осредња до лошег. Ни остали ме нису баш оборили с ногу. Акција у филму је у реду; углавном је ту било неког мачевања. Да, Арнолд је показивао да има снагу Самсона па је дизао тоне и тоне стена, на веома смешан начин.

Едукативни моменат: Сандал није била задовољна силним златом које је опљачкала и краљевствима које је освојила и разрушила. Њени апетити били су већи и на крају је трагично завршила од Бригитиног мача. Додуше, према причи, да је није дочекао мач, уништио би је сам талисман који је постао толико моћан, да се његова моћ више није могла контролисати. Амбиција, иначе, није лоша ствар, али треба имати меру.

Оцена наставника:

2(и ово је много)

Лако Је Критиковати 10

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

ja_channing_dom_rgb_7696 (Small)Уздизање Јупитера (Jupiter Ascending 2015) је научно фантастични филм у чијој је жижи девојка Мила Кунис, кћерка илегалне руске емигранткиње Марије Дојл Кенеди, која, заједно са својом широм породицом, зарађује тако што чисти по кућама у Чикагу. Њен живот се мења када се за њу заинтересује ванземаљска раса, пошто су њени гени потпуно истоветни генима покојне краљице, која је била глава моћне династије Ејбрасакс. Према закону који влада међу тим племенитим ванземаљцима, Мили припада читава Земља, што не одговара најстаријем сину бивше краљице Едију Редмејну. Зато он наручује њено убиство. Едијевој сестри Тупенс Мидлнтон, као и млађем брату Дагласу Буту Мила више одговара жива, те они шаљу своје најамнике како би остварили сопствене интересе. Оно што је за чланове краљевске породице интрига, за Милу постаје борба за живот.

Критички осврт: Постоји можда не баш научна, али свакако теорија да је живот на Земљи настао тако што га је посејала нека разумна ванземаљска раса. Овај филм се не само базира на томе, већ даје и смисао овом поступку. Наиме, богати племенити ванземаљци, чланови династије Ејбрасакс, имају у својим поседима насељене планете на којима су некада давно посејали гене за људску врсту, како би се она намножила довољно да могу да је пожању. Жетва би значила да побију све људе на тој планети и да од њих сачине регеникс, неку врсту серума који замењује старе ћелије и обезбеђује вечну младост. Јасно је да та супстанца има највећу вредност и отуда и моћ поменуте династије. Идеја за филм је веома добра и филм је од оне „врсте“ која се мени баш допада, тим пре што је маштовит, динамичан, са сјајним специјалним ефектима, интересантним локацијама у свемиру, занимљивом сценографијом, костимима и техничким решењима оружја и опреме и са пристојним глумцима. Ипак, сав тај потенцијал је прилично неискоришћен, а неки би рекли чак и протраћен. Нећу бити толико строг према филму, али не могу да не приметим да има добрих мањкавости.

Интрига, колико год да је мудро постављена, трапаво је одрађена, па тако неке зачкољице у протоколу племића уопште нису јасне. У једној од последњих сцена, Мила неће да потпише абдикацију, па тиме да преда Земљу Едију, што њега наводно спречава да наша планета буде у његовом поседу. Једино је питање шта га спречава? Ако је убије, што му није проблем, он остаје једини власник. Са тим у вези, она му се пре тога предаје остављајући своје заштитнике на другом свемирском броду, што је, најблаже речено, нимало мудро. Такође, претерано је наиван и њен пристанак на брак са млађим братом Дагласом.

Како би се, ваљда, повећала напетост у филму, малтене свака иоле озбиљнија акција решава се у последњем тренутку, што, рекао бих, ствара контраефекат, а и сцене постају натегнуте, посебно једна од последњих, када Мила и њен вечити спасилац Ченинг Тетјум пролазе кроз портал који их одводи са Јупитера. У ствари, како се филм ближи крају све постаје све лошије. Последње сцене су прави антиклимакс. Она се враћа свом старом послу чишћења тоалета, а некако ипак очекујете више од новопечене власнице читаве Земље. И сама последња сцена када њих двоје лете са све подврискивањем над Чикагом, потпуно је без везе.

Едукативни моменат: Ванземаљска раса људе посматра као најважнији ресурс и они то и јесу, мада не баш онакав каквим су га приказали у филму. Ништа није важније од људи, ни злато, ни енергенти, ни било шта друго. Без људи, све друго губи смисао.

Оцена наставника:

3(блага и блажена)

The-Purge-la-noche-de-las-bestias-poster-español (Small)Прочишћење (The Purge 2013) је футуристички филм о другачије уређеном америчком друштву, које је наизглед идеално јер је стопа криминала никад мања, а незапосленост на свега 1%. Нови оци, актуелни владари ове земље, постигли су то једним смелим законом, а који су назвали „Прочишћење“. Наиме, једном у години, конкретније током једне ноћи у трајању од 12 часова, свака врста криминала постаје легална, а како би се становништву наводно омогућило да испразни нагомилану агресију проистеклу из фрустрација. Управо такву једну ноћ филм дочарава кроз дешавања у једној породици, коју чине Итан Хок, Лина Хиди и њихово двоје деце. Они живе у богаташком крају у коме иначе нема немира, али се, за сваки случај, обезбеђују штитовима на вратима и прозорима, које Итан управо и продаје. Невоља настаје када прогоњеног бескућника Едвина Хоџа Итанов самилосни син пушта у кућу како би му спасио живот. Младићи и девојке, које предводи Рис Вејкфилд, намерни да убију Едвина, постављају ултиматум Итану да или ће им предати бескућника или ће их побити све. Те ноћи Итан и Лина осетили су сву страхоту овог закона који су до тада само декларативно подржавали.

Критички осврт: Сасвим нов систем који овај филм нуди у основи није потпуно нов. И у многим другим остварењима, која се баве будућношћу, присутна је идеологија да смрт једних доноси благостање другима. Разлика је у томе што је овај филм потпуно разрадио ту идеју и од ње сачинио читаву једну филозофију, сагледану из више углова и дајући једну ширу слику. Тако, рецимо, сазнајемо да „Прочишћење“ нема много везе са ослобађањем појединца од фрустрација, већ друштва од свих оних који се издвајају. Млади које предводи Рис Вејкфилд „чисте“ друштво од бескућника, а комшије желе да убију целу Итанову породицу јер се издвојила по свом статусном положају. Рис, као и његови другари, носи школску униформу коју обично повезујемо са популарним и пожељним појединцима, што такође говори у прилог овоме, а и кроз филм неколико њих говори управо о чишћењу друштва, само свако на свој начин. Можда би било боље да нису говорили, а како би оставили гледаоцима да сами дођу до тога, чиме би, мислим, учинили да филм буде паметнији.

Иако су ликови прилично стереотипни, почевши од Итана, исфолиране и исфорсиране главе америчке породице, глума је заиста била на висини, а сцене, иако предвидљиве, урађене су мајсторски. Посебно када Итан и Лина у паници покушавају да завежу и испоруче рањеног Едвина. Већи део филма је акција и то прилично сурова и сирова, али и онај први део када тек креће ноћ „Прочишћења“ одрађен је невероватно напето, иако се ништа конкретно не дешава. Свеукупно, утисак је сасвим добар, мада се на саму идеју може ставити неколико примедби. Рецимо шта ако неко почини злочин у 7.15, односно петнаест минута након истека „Прочишћења“? Након читаве ноћи злочина тешко би било доказати да је баш тај злочин нелегалан.

Едукативни моменат: Иако нам некада изгледа да је насиље оправдано, посебно онда када се ради о „заслуженој“ казни, оно, ипак, никада није решење и само доводи до још веће мизерије.

Оцена наставника:

5(минус)

TKATposter (Small)Турбоклинац (Turbo Kid 2015) је својеврстан омаж чак три удружена режисера СФ филмовима из осамдесетих. То је појачано тиме што говори о фантастичној будућности која се дешава 1997, па изгледа као да неко из минулих времена није добро предвидео шта ће се дешавати. Свет је опустошен, прекривен смећем и без ресурса, пре свега воде, која је најтраженија. Главни лик је млад момак Мунро Чејмберс, који живи у подземном скровишту, покушавајући да преживи у свету анархије. Његова је жеља да постане суперхерој попут Турборајдера. Та жеља му се и остварује, када случајно наилази на летелицу са мртвим пилотом у оделу које обезбеђује заштиту и енергетско оружје. Он тада креће против злог робота Мајкла Ајронсајда, који терорише цео крај.

Критички осврт: Видео сам да су на најпознатијем сајту посвећеном филмској критици „Rotten Tomatoes“ сви нешто фасцинирани овим филмом јер је тако духовит, врцав, ироничан, носталгичан и шта већ све не. Иако јесам подложан хало-ефекту, просто не могу да будем сагласан са свима њима. У реду, филм се издваја у мору других зато што је урађен у маниру осамдесетих и то је малтене све што бих добро могао да напишем о њему. Заиста не видим ништа духовито у сценама најразноврснијег клања при коме на све стране сасвим неприродно шикља крв. Можда би се неком учинила смешним сцена када Мунро на крају уз помоћ сунцобрана убија маскираног психопату, те се љуби са Лоренс Лебоуф испод истог тог сунцобрана који их штити од кише крви поменутог психопате, али мене није забавила. Ваљда је требало да нискобуџетни специјални ефекти буду смешни, али они су и тако смешни у филмовима који су заиста покушали да буду озбиљни, а таквих има и то скоријих, а не само оних из осамдесетих година.

Радње у филму готово да нема; све време се вијају на по мало простора, са тим да се циљеви те јурњаве непрекидно мењају (час Мунро бежи од некога, час жели да спасе поменуту пријатељицу, час жели да се освети, час креће у потрагу), а неки ликови у филму нису сигурни ни шта траже, ни због чега, а када се сретну настаје битка, којој придају велики значај, или већ некакав сукоб, насиље, углавном неко зло. Радња се, напросто, „котрља“, а дијалози и односи између ликова сасвим су сведени, тако да ни тај аспект није унапређен на уштрб радње. Дакле, углавном све говори да је у питању лош филм и ценим да је такав направљен са намером. Разумем ја да је то требало да буде пародија (као што је прилично очигледно да је лик Арона Џефрија алузија на Индијану Џонса), али нити видим да је успела, нити јој видим смисао.

Глума је, пак, прилично пристојна, колико је то могуће у овом случају. Неколико критичара је оценило да филм има неког шмека, али ја верујем да је том шмеку допринела харизма коју сами глумци (како протагонисти, тако и антагонисти) несумњиво имају.

Едукативни моменат: Мунро има жељу да постане попут свог суперхероја Турборајдера, али не постаје потпуно као он, већ Турбоклинац. Но, и поред тога, он је извојевао победу. Добро је имати узоре у животу, али оно што постајемо треба да има нешто аутентично наше.

Оцена наставника:

1(на два)

6_large (Small)Побеснели Макс: Бесни друм (Mad Max: Fury Road 2015) је четврти наставак саге о Побеснелом Максу, са тим да овог пута главну улогу нема Мел Гибсон (што је и логично јер је трећи наставак, у коме је он глумео, снимљен пре цирка тридесет година), већ Том Харди. Макс је бивши полицајац, а сада, у постапокалиптичном друштву, усамљени ратник, кога су заробили Дечаци рата, армија тиранина Имортан Џоа (Хју Кејс-Бирн), који контролише доток воде својим поданицима. Макс постаје „врећа крви“, односно роб чија је једина улога да буде донор крви повређеним ратницима. У међувремену, караван, који предводи једнорука Император Фуриоза (Шарлиз Терон), креће да се снабде залихама бензина у Град бензина. Међутим, Фуриоза има сасвим другачије планове. У свом танкеру она крије пет лепих жена, Џоових конкубина, које жели да спасе, односно одведе на боље место, са кога је и сама потекла. Џо је открио нестанак својих жена и послао војску да их врати, а међу њима и Николаса Хоулта. Заправо, Николас је морао да се снабде крвљу како би ојачао, погађате, од Полуделог Макса. Како не би пропустио борбу, повео је и своју „врећу крви“, тако што га је привезао за мотку на бранику свог аутомобила. И тако је кренула трка, која се није завршила до самог краја филма.

Критички осврт: Овај део није понудио много новог у односу на претходне, а у смислу радње, која је прилично слична оној у другом делу, када се исто јурцају колима. Наравно, ту је други глумац, који није успео да дочара лудака као што је то некако природно умео Мел Гибсон, али јесте био на висини задатка. Међутим, сама трка, њена динамика, идеје за оруђа и оружја, костими, ама све је напросто фасцинантно. На неком од камиона чак је у правом смислу речи прикачен гитариста који свира хеви метал. Иначе је све некако и рађено баш онако како би љубитељ овог музичког правца и замислио да треба да изгледа, са све лобањама, металом, спрејовима за графите, ватром која шикља и сличним алаткама и ефектима. Имортан Џо (назив је игра речима, пошто immortal значи „бесмртан“) је нека врста врховног свештеника јер пропагира да ће његови ратници отићи у Валхалу, пребивалиште палих викинга. Викинзи су древни Нордијци, а чини ми се да ови данашњи прилично негују хеви метал звук. Па и да режисер Џорџ Милер није имао то на уму, свакако је нордијском религијом појачао тај „таф“ ефекат. Све у свему, урадио је један добар посао.

Едукативни моменат: Место које је Фуриоза тражила није било више оно кога се сећала и није било боље у односу на оно које је напустила. Зато је са својом групом била принуђена да се врати, али свргнувши тиранина, вратила се под другачијим условима. Некада и није потребно да тражимо боље место за себе, већ нам и ово на којем смо може бити сасвим добро, ако променимо услове у којима живимо.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

Jurassic-World-movie-Chris-Pratt-Bryce-Dallas-Howard- (Small)Свет из доба јуре (Jurassic World 2015) је такође четврти наставак, али овог пута „Парка из доба јуре“ и дешава се двадесет и две године након њега. Овај свет је зоолошки врт, односно парк смештен на пацифичкој обали Средње Америке. Управа парка суочава се са материјалним потешкоћама, па како би га учинила атрактивнијим, прави нове врсте диносауруса користећи генетички инжењеринг. Тако је направљен Indominus‍ rex, застрашујући грабљивац налик на тираносауруса, али са побољшаним особинама предатора. Индоминус показује изузетну интелигенцију и успева да се ослободи из кавеза, баш у тренутку када су менаџерки парка Брајс Далас Хауард дошла у посету њена два сестрића. Велики предатор постаје претња и за људе и за диносаурусе по парку и стручњак за велоцирапторе Крис Прат предводи екипу (у коју су укључени и поменути велоцираптори) која треба да га улови.

Критички осврт: Ни овај део није понудио много новог у односу на претходне и заправо је радња идентична оној у првом делу, када нешто крене по злу и опасни диносауруси су ван обезбеђеног простора, те почињу да сеју страх и смрт по парку. И у првом делу је ту негде двоје деце која упадају у невоље, баш као и овде. Оно што јесте ново је техничка опремљеност парка, као и употреба генетичког инжењеринга како би се створила нова, никада виђена врста. Ова врста сасвим личи на тираносаура и нисам нешто фасциниран. Занимљивији ми је мосасаур, који овде има тек нешто виђенију споредну улогу и који је огроман и до сада се ни у једном делу није појављивао.

Филм је динамичан, занимљив, са специјалним ефектима који су испратили стандард који је поставио први део још давне 1993. Сцене су добро урађене, како оне акционе, тако и оне комичне. Од ових потоњих издвојио бих ону када се дешава евакуација, па Колин Треворов јуначки одлучује да остане на свом радном месту, те јуначки то саопштава Лорен Лапкус, својој колегиници, па, такође, јуначки креће да је пољуби, на шта она каже: „Ох, не, па ја имам дечка!“ И тада настаје врло непријатна ситуација, али стварно смешна. Неке сцене су, додуше, покрадене из других филмова (па тако када одред масакрира индоминус, на екранима у бази на којима се прате животне функције сваког члана тима једна по једна линија ЕКГ-а постаје равна – иста сцена постоји у другом наставку „Ејлијена“), а завршне сцене потпуно кваре утисак. У тим сценама се дешава борба индоминуса против тираносауруса и велоцираптора и направљена је тако као да су у питању људи, а не животиње, са све саосећајним погледима између диносауруса. Иначе, некакав „разговор“ се дешава и раније између индоминуса са велоцирапторима када их он убеђује да им је он алфа, а тумачење зашто су они то и прихватили је што његов геном садржи и гене поменутих велоцираптора. Цврц. 🙂

Едукативни моменат: У парку је све пошло наопако када је управа одлучила да направи сасвим новог диносауруса, поред свих постојећих, изузетних врста које већ имају. Јасна је порука у вези са рецентним врстама, али ако бисмо ову идеју применили шире, схватили бисмо да треба ценити и оно што већ имамо и то да нам буде на памети када жудимо за нечим новим.

Оцена наставника:

4(не баш јака)

Resident Evil Afterlife - wallpaper - (Small)Притајено зло: Живот после смрти (Resident Evil: Afterlife 2010) је још један четврти наставак. Ради се о саги „Притајено зло“, са Милом Јововић у главној улози. На почетку филма она долази у јапански део корпорације „Кишобран“, заједно са својим клоновима, како би дохакала бескрупулозном председнику те компаније Шону Робертсу. У својој намери није успела, али јесте да потпуно уништи ту базу. Након шест месеци, запутила се у Аркадију, место које, према свим информацијама, нуди безбедно уточиште за све оне који су преживели зомби апокалипсу. Аркадија би требало да се налази на Аљасци, али Мила тамо не налази ништа, осим своје пријатељице Али Лартер, која као да је сишла с ума. Мила јој помаже и са њом малим авионом одлази у Лос Анђелес, где затичу шачицу преживелих на врху затвора. Тада Мила открива да Аркадија није град негде на Аљасци, већ велики брод који сакупља преживеле и, заједно са својим новим пријатељима, смишља тактику како да до тог брода дође.

Критички осврт: И овај филм је режирао, као и први, Пол В. С. Андерсон, што је изгледа добро, пошто су други и трећи део, које су режирала нека друга двојица, прилично јадни. Ни овај део не пати претерано од оригиналних идеја, али је начин како је прича испричана бољи, сам филм је динамичнији, а сцене урађене заиста сјајно, мада предвидљивих момената има, а има и покоја грешкица, као када Мила на броду прати крвави траг, који се већ у сцени пар секунди касније губи. Андерсон је очигледно пронашао инспирацију у „Матриксу“. Но, не смета, и тако је филм рађен према видео игри, те је и логично да управо филм који се бави виртуелном реалношћу буде узор.

Оно што је овај филм донео ново то је некакав зомби див са врло опаком секиром/маљем, пауколика машина која се лепи на груди и контролише људе и зомбије који су еволуирали тако да им из уста излази некаква хоботница. Ништа претерано значајно. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму јако ми је било тешко да пронађем нешто едукативно, али рецимо нека буде Милино трагање за сигурним уточиштем, које досеже све до Аљаске. Трагање за оним што ми сматрамо вредним, увек треба да буде широко и чак и када на очекиваном месту не нађемо то што тражимо, не треба да клонемо духом и прекинемо потрагу, баш као што ни Мила то није учинила.

Оцена наставника:

4(бледуњава)

9 (Small)Машина (The Machine 2013) је британски футуристички филм, у коме је главни јунак научник Тоби Стивенс, који ради за војску и чији је циљ да произведе робота ратника који ће поразити Кинезе у рату који се очекује. Лични циљ овог научника је да произведе вештачку интелигенцију која ће бити погодна подлога да угости ум његове кћерке која пати од неизлечиве болести. Он унајмљује асистенткињу Кејти Лоц, која постаје исувише заинтересована за чудне експерименте унутар базе и командни врх је убија. Тоби прави робота по узору на њу, у жељи да настави са својим личним експериментом, али војска има другачије планове.

Критички осврт: Ово је један добар трилер, али и добар СФ, са одрживом, мада предвидљивом радњом, која има главни и споредни мотив. Главни је унапређење вештачке интелигенције, а споредни унапређење људи, повређених војника, који добијају импланте и који их уздижу на виши ступаљ еволуције. Име жене робота је, наравно, Ева (такође и име научнице), што је клише, али на то може да се зажмури кад је све остало сасвим добро, а посебно бих похвалио глуму.

Едукативни моменат: Овај филм недвосмислено поставља кључна питања са којима ће се човечанство бавити у будућности, али и већ сада можемо се запитати колико нас машине, компјутери пре свега, заиста унапређују и у крајњој линији, замењују. Јер наместо личног контакта све више комуницирамо путем друштвених мрежа и више времена проводимо испред екрана.

Оцена наставника:

5(може)

url00 (Small)Ја, робот (I, Robot 2004) је научно фантастични филм базиран на књижевним делима Исака Асимова. Америчка компанија која производи роботе таман је на тржиште избацила најновији модел, када се десило (само)убиство у тој компанији. Наиме, отац роботике Џејмс Кромвел нађен је мртав у холу компаније, а на лице места позван је детектив Вил Смит, који роботе не подноси. Зато он одмах прави конструкцију да је робот убица, у шта нико не верује, а због првог закона роботике који каже да робот не сме повредити људско биће. Некако једино он види да роботи почињу да показују неуобичајено понашање, чак веома опасно и схвата да се спрема читава побуна против човечанства.

Критички осврт: С обзиром да је филм снимљен према поставкама мог омиљеног писца, већ је имао предуслов да ће ми се допасти. И испунио је очекивања. Чак су и главни ликови или рађени по узору на ликове из књига, као што је случај са ликом који тумачи Вил Смит или су буквално преузети, као што је случај са робопсихологом компаније Сузан Келвин (Бриџет Мојнахан). Додуше Сузан у причама и филмска Сузан не деле и исти карактер, што је штета, али није толико страшно. Мислим да је много страшнија глума и Бриџет и Вилова, који су некако преглумљавали. И разлог зашто Вил мрзи роботе некако је натегнут, неуверљив, баш као и, како написах, њихова глума.

Све остало је било сасвим у реду, можда не и претерано оригинално, а посебно не искључивање мозга који управља роботима, а које неодољиво подсећа на сцену из „Одисеје у свемиру“. И ликови су потпуно стереотипни и већ виђени у толико филмова до сада (Вил је полицајац бунтовник који жустро враћа значку шефу, а Бриџет је хладна научница која се временом откравила).

Едукативни моменат: Роботи су преузели лидерску улогу како би заштитили људе, а против њихове воље. То су урадили јер су сматрали да су људи неспособни да воде рачуна о себи на прави начин. Родитељи, попут робота, презаштићују своју децу, верујући да они знају шта је за њихову децу боље. Оно што недостаје у оба случаја је слободна воља да свако води свој живот онако како жели, ма колико год ми такав начин лично не одобравали.

Оцена наставника:

4(чиста)

edge-of-tomorrow6978 (Small)Ивица сутрашњице (Edge of Tomorrow 2014) је ратни филм који приказује последњу битку између агресивних ванземаљаца и земљана, а која се води негде у Европи, коју су ванземаљци освојили. Главни протагонист је мајор не баш херојског држања Том Круз, кога су послали на фронт на силу и ражалованог, као обичног регрута. А на фронту полази му за руком да убије једног ванземаљца, али је и сам настрадао. Међутим, буди се и схвата да наново преживљава исти дан када је послат на фронт. И опет гине, неспособан да промени след догађаја у своју корист и наново се буди. Његов живот се претвара у непрекидно преживљавање истог дана, све док не ступи у контакт са ратним херојем Емили Блант, од које сазнаје да јој се то исто десило. Пошто је дошао у контакт са крвљу једног ређег примерка ванземаљца, Том је попримио њихову моћ да ресетују дан, те тако буду у предности у односу на непријатеља, пошто знају шта ће се дешавати. Зато њих двоје сваки дан смишљају стратегију како ће да искористе ову Томову новостечену моћ и победе непријатеља.

Критички осврт: Мени овај филм изгледа као хибрид „Дана мрмота“ из 1993. и „Свемирских војника“ из 1997. и то сасвим успешан. Не знам шта бих пре похвалио; радњу, акцију, комичне ситуације, специјалне ефекте, добру глуму (толико добру да сам о Тому као глумцу потпуно променио мишљење)… Једино што квари утисак је срећан крај по сваку цену и упркос логици коју је наметнуо филм. Да се филм завршио са претпоследњом сценом када Том гине или да се наново ресетовао дан, ово би било ремек-дело.

Едукативни моменат: Сваки дан може да нам буде исти, али можемо и да га променимо тако што ћемо направити нешто другачије, па зашто да не и херојски. Одлука је на нама.

Оцена наставника:

5(скоро савршена)

austin-powers-the-spy-who-shagged-me (Small)Остин Пауерс: Шпијун који ме је креснуо (Austin Powers: The Spy Who Shagged Me 1999) је друга по реду у трилогији пародија на легендарног тајног агента Џејмса Бонда. Додуше, филм пародира и друга остварења, попут „Рата звезда“, „Ејлијена“ и „Повратка у будућност“, али је главни јунак, кога тумачи Мајкл Мајерс, ипак тајни агент и основна радња филма је у вези са његовим озбиљним панданом 007. Остин је вечита сметња Доктору Злом (кога такође тумачи Мајкл) и зато опаки доктор одлучује да се времепловом врати у прошлост у 1969. и отме му тзв. моџо који представља есенцију Остинове привлачности. Успут је одлучио и да уцени Белу кућу да му исплати немогући износ новца, са претњом да ће уништити Вашингтон, па потом и друге градове, ласером са Месеца. Остин је схватио да је изгубио моџо, што му потврђује и његов шеф Мајкл Јорк, а открива му и које је активности предузео Доктор Злоћа, те га шаље у исту ту прошлост како би га спречио.

Критички осврт: Филм је направљен да буде смешан и неколико фора заиста и јесу, али не могу да кажем да се ради о урнебесној комедији и заправо, то ми се и више допада. Американци праве урнебесне комедије, попут „Мрак филма“, тако што нижу форе које често немају везе са остатком радње (десиле су се, смешне су и идемо даље као да се нису десиле). У овом случају хумор је дат кроз јединствену причу, конзистентан је, приземнији и рекао бих, паметнији. Зато цео филм није урнебесно смешан, али јесте ведар, лепршав и распеван. Наравно, томе доприноси и то што је смештен у ведре шестдесете године.

Морам да одам признање Мајклу Мајерсу не само зато што је у филму глумео чак три лика, већ и зато што је, заједно са имењаком Мајклом Макалерсом, написао сценарио и направио радњу ни од чега. 🙂

И морам још да приметим да је начин како је екипа научника открила где се налази скровиште Доктора Злог заиста генијалан. Као и фора са Остином у лабораторији која се на то надовезује.

Едукативни моменат: Остин је пред крај филма остао без свог моџоа јер је флашица у којој се налазио пала и разбила се. Међутим, схватио је да му није ни потребан јер је на крају свеједно добио девојку Хедер Грејам. Њој се допало какав он јесте, што се није променило ни када му је Доктор Злоћко моџо отео. Оно што јесмо и колико вредимо, нико нам не може одузети.

Оцена наставника:

4(без звездице)

interstellar (Small)Међузвездани (Interstellar 2014) је научно фантастични филм о Земљи која умире, али не кроз драматичну апокалипсу, већ полагано, а због дезертификације и болести које уништавају усеве. Крај човечанства је неминован и зато су се научници организације НАСА дали у потрагу за насељеним световима. Помоћ им је пружила мистериозна ванземаљска раса, која је направила црвоточину у свемиру близу Сатурна, а која води у другу галасксију. Сплетом необичних околности, фармер Метју Маконахеј, долази до научника поменуте организације и пристаје да он буде пилот свемирског брода (пошто није био одувек фармер), а који има задатак да посети три обећавајућа света на којима се већ налазе научници који су тамо отишли како би их истражили. То, нажалост, значи да мора да остави своје двоје деце, сина (кога као одраслог тумачи Кејси Афлек) и кћерку (коју као девојчицу глуми Мекензи Фој, потом Џесика Частејн и, напокон, Елен Берстин), али и да ће им његов одлазак буквално спасити животе.

Критички осврт: Тешко је описати радњу у неколико реченица јер је веома сложена, са неколико значајних ликова, од којих су листом сви добри глумци (укључујући и поменутог Метјуа, који има изузетну харизму) и филм прати судбине практично сваког од њих. Ипак, радња се лако прати, а филм лако гледа јер је изузетан. Заправо, давно нисам гледао овако добру научну фантастику и према мом мишљењу, ово је модерна поставка „Одисеје у свемиру“. Радња је, дакле, сјајна, а круг дешавања се перфектно затвара. Решења планета, иако лишена застрашујућих чудовишта и маштовитих цивилизација, толико су довитљива да и поред једноличних пејзажа потпуно заокупирају пажњу и још изгледају и реално. Допада ми се и решење робота, односно како он изгледа и шта све може, а уопште није хуманоид, како смо већ научили у сличним филмовима.

Већ сам похвалио глумце, али морам још једном. Глумци су ми потпуно уверљиви у својим улогама и напете, дирљиве и све друге сцене измамиле су ми реакције. Специјални ефекти су, наравно, на висини задатка, али ми је, некако, много више од њих, утисак оставио визуелни дојам, да га тако назовем.

Едукативни моменат: Када Метју, у ванземаљски направљеном тесеракту покушава да комуницира са својом кћерком, суочава се са проблемом времена и открива да оно што је било у прошлости не може да измени, али зато може да утиче на будућност. Овим сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

5(са препоруком)

horns-2013dvdplanetstorepk (Small)Рогови (Horns 2013) је прича о младићу Данијелу Радклифу оптуженом за убиство његове девојке Џуно Темпл. Данијел није осуђен, али цео град у коме живи верује да је он то учинио. Он је због тога очајан и покушава да докаже да није крив и у свој тој његовој борби, једног јутра му израстају ђаволски рогови. Испоставља се да је уз њих добио и ђаволске моћи; људи поред њега постају искрени, али и мрачни јер одају своје страшне тајне. Зато он креће у потрагу за правим убицом, надајући се да ће му те новостечене моћи помоћи.

Критички осврт: Иако је идеја занимљива, реализација је више него траљава. Најпре, прича, која би требало да је у жанру трилера, уопште није напета и узбудљива, а и сама сумња ко може да буде убица бачена је тек на неколико ликова, а и врло брзо се избор значајно сужава. Мотив његове девојке, који је такође требало да буде мистериозан, разјашњава се кроз разочарујућу, патетичну и неуверљиву причу, а такав је и сам врхунац и завршетак филма.

Успут, радња врца од нелогичности, па тако, Џунин отац Дејвид Морз наједном и ничим изазван верује да Данијел није убица, а прави убица Макс Мингела, иако је заборавио да је покушао да убије и Данијела, као и да се уопште видео са њим, није заборавио и да медијима потврди да је Данијел мртав. Данијел пали мотор кола која су сва у пламену и иако не знам много о послу аутомеханичара, уопште нисам убеђен да је то могуће, а објашњење зашто је брата Џоа Андерсона натерао да попије сву дрогу коју има, најблаже речено, нејасно је. Филм има и неких добрих сцена, рецимо управо ту када његов брат халуцинира због те дроге, или када Данијелова филмска мајка Кетлин Квинлан објашњава своја осећања, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Током читавог филма људи откривају Данијелу своје мрачне тајне и некако су најчешће оне биле производ неке фрустрације. Лоше ствари утичу на нас да будемо лоши, али као што је Данијел на самом крају одлучио да поприми изглед ђавола како би се супротставио Максу, то како ћемо ми реаговати на лоше ситуације, ипак је и даље ствар личног избора.

Оцена наставника:

2(на три, али никако три)

Avengers-Grimm-0 (Small)Гримови осветници (Avengers Grimm 2015) је фантазија у којој се преплићу свет бајки са стварним светом. Рампелстилскин (Каспер ван Дин) са својом војском зачараних освојио је краљевство Снежане и седам патуљака (Лорен Перкинсон), убио Снежаниног мужа и домогао се њеног чаробног огледала. Огледало је искористио као портал да прође у стваран свет, са намером да га освоји, пошто тамо нема магије. За њим су кренуле и друге принцезе – Успавана Лепотица, Пепељуга и Златокоса, а уз њих и Црвенкапа, са циљем да га осујете.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива, али није нова. Постоје и ранији филмови који преплићу свет бајки са стварним светом и једина разлика је у томе што су овде принцезе из бајки добиле и неке магичне моћи, а Црвенкапа Елизабет Питерсон права је хероина умешна у борбеним вештинама и стреличарењу. Хит ми је Златокоса (Рајли Вандербит), која на врху своје дуге косе има – буздован! И зна да га користи. 🙂

Филм је нискобуџетни и то је за фантастику значајна отежавајућа околност, али не нужно и показатељ да се ради о лошем филму. Овај филм је лош из простог разлога зато што готово ништа у њему није како треба. 🙂 И просто не знам одакле да почнем. 🙂

Глума је срамно лоша, а у томе предњачи Снежана, рекао бих, мада и остали нису баш на висини задатка. Радња је одржива, иако има нелогичних поставки. Рецимо, приликом проласка кроз огледало, када су се принцезе обреле у нашем свету, огледало је пукло, али је један комад сачувала Црвенкапа. И тај комад је био довољан да отвори други портал. И трећи. Међутим, када га је Успавана Лепотица згазила и направила мање парчиће, портал више није било могуће отворити. Зашто, ако већ парчићи функционишу као и целина огледала? И да, када су се принцезе нашле у нашем, а за њих новом свету, некако су се одмах привикле и на аутомобиле и на сва техничка чудеса којих у њиховом свету нема. Уз то показале су забринутост да ће их заробљена Златокоса одати где се налазе, иако су се обреле у Снежанином тајном скровишту први пут, у коме Златкоса никад није била. У појединим сценама и локације су веома проблематичне. У једном тренутку зачарана Црвенкапа напада принцезе негде на улици, а већ у следећој сцени бори се са Пепељугом у некаквом каналу испод мостова. Лу Ферињо малтене до краја остаје веран споразуму са Каспером, иако је потпуно нејасно шта тај споразум њему конкретно доноси. Осим што га је претворио у металног човека који шкрипи када год се помери. Ефекат метала је иначе постигнут бронзаним спрејом преко коже, а и шминка зачараних је такође веома лоша.

Режисер и уједно сценариста Џереми М. Инмен трудио се да карактерне особине ликова буду конзистентне током филма, па је Пепељуга све време нежна и емпатична, а Снежана бескомпромисни лидер. Зато су дијалози веома сведени и „велике речи“ заиста смешне. Некако и емоције нису адекватне. Принцезе сувише равнодушно прихватају Снежанину смрт. На крају филма Снежана оживљава (иако је себе пробуразила леденицом кроз стомак) и малко ми измиче поента те сцене. Надам се да то не значи да се планира и други део. 🙂

Едукативни моменат: Пошто је Рампелстилскин у први мах прошао кроз портал сам, без своје војске зачараних, није могао војном силом да освоји град, па је то учинио тако што је постао градоначелник. Ако бисмо ово минимализовали, дошли бисмо до тога да се један циљ може остварити на више начина, тако да средства нису увек нужан предуслов за то.

Оцена наставника:

1(потпуно заслужена)

mirror-mirror--movie-poster (Small)Огледалце, огледалце (Mirror Mirror 2012) је још једна бајка, те је опет у главној улози Снежана, коју тумачи Лили Колинс. Њена зла маћеха Џулија Робертс кубури са финансијама и гледа да се богато (пре)уда, те шансу види у принцу Армију Хамеру, кога непрекидно напада патуљачна банда. Армију пажњу привлачи лепа Снежана, па Џулија мора, уз помоћ магије, да се отараси супарнице, али и да, такође уз помоћ магије, натера принца да се ожени њоме.

Критички осврт: Ово је неупоредиво успелија бајка, пре свега због добре и хумором испуњене приче, а и због изванредне глуме, најпре Џулијине, из чијег угла се и прича ова прича (што представља новину – да централни лик буде заправо антагонист). Лепа прича донекле прати радњу изворне бајке о Снежани (мада има много „уметничког врдања“), а појачана је бајковитим пејзажима и солидним специјалним ефектима. Веома су ми се допала магијска решења када Џулија улази у свет огледала, као и када се поиграва са лутком која треба да буде Снежанин џелат. Добра су и техничка решења, која помажу патуљцима да постану дивови. И да кажем да ми се јако допадају костими, који су мудро уклопљени онако шарени у бели зимски амбијент.

Холивудски филмови обично пате од срећног, али лоше реализованог краја, али у овом случају то није тако, те је свеопшти утисак сасвим добар.

Едукативни моменат: Да би могла да спроводи магију, Џулија је морала да плати скупу цену. Све у животу своју цену има, а од нас завиди да ли ћемо то што желимо платити или ћемо га се одрећи.

Оцена наставника:

5(сасвим)

snow-white-and-the-huntsman-poster (Small)Снежана и ловац (Snow White and the Huntsman 2012) је другачији поглед на бајку о Снежани, из угла мрачне епске фантастике. Краљ замишљеног краљевства Ноје Хантли, оставши удовац, сукобио се са мрачном армијом и извојевао победу. Испоставило се да је мрачна армија имала заробљеницу Шарлиз Терон, коју је краљ ослободио и већ наредног дана начинио својом краљицом. Прва брачна ноћ је попримила неочекивани ток и новопечена краљица је убила свог мужа, преузела краљевство, побила све на двору и малу принцезу Снежану заточила у северној кули. Краљица је веома моћна чаробница, која поседује магично огледало и иако је опустошила читаво краљевство, њеној моћи нико не може да се супротстави, осим најлепше од свих. Тек након много година Снежани (Кристен Стјуарт) ће поћи за руком да се ослободи, те пронађе савезнике како би поразила злу маћеху.

Критички осврт: Иако је интерпретација бајке прилично слободна, филм у многим деловима прати оригиналну радњу, па чак и Дизнијево виђење приче (на пример и овде је Снежана пријатељ са шумским животињама које јој помажу). Додуше, на режисера Руперта Сандерса очигледно су утицала и нека друга остварења, па су тако патуљци, са све кретањем у колони на вртоглавим висоравнима преузети из „Господара прстенова“, а лик ловца, кога тумачи Крис Хемсворт, као да је дошао из „Храброг срца“. Чак и да има оригиналних момената у филму (којих нема ни у траговима), тешко би се могли очекивати преокрети у радњи. Једини који сам уочио је љубавни троугао између Снежане, ловца и младог војводе Сема Клафлина, који се на крају филма и јесте и није разрешио.

Што се глуме тиче, ваљда је ок. Видим да сви нешто „гурају“ Кристен, вероватно због успеха серијала „Сумрак“, али ја нешто и нисам фан њених глуматања. И ако ћемо истину зборити, категорија лепоте, као веома субјективна, дозвољава ми да „гласам“ да је најлепша ипак – Шарлиз, која у овом филму изгледа невиђено моћно. Допало ми се што су њен лик портретисали тако да су дали смисао и дубину њених поступака. Она није напросто зла, већ цела прича има позадину, а која се крије у њеном несрећном детињству.

Филм је малчице развучен и има ту неколико не толико потребних детаља, попут борбе са тролом и некако ми је изгледало да прешироки приказ најпре мрачне, а онда и вилинске шуме више има за циљ да се аутори филма праве важни како добре специјалне ефекте имају, као и идеје за њих. 🙂 Осим овога неке веће замерке немам.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена зла краљица каже како неће стати док не покори свет, који ће добити владара каквог заслужује. Често мислимо да они који су починили нешто лоше треба да добију оно што заслужују, али није поента у томе. Поента је у томе да ми учинимо оно што је исправно.

Оцена наставника:

3(ајде, може плус)

Alice_in_wonderland_poster__original (Small)Алиса у земљи чуда (Alice In Wonderland 2010) би заправо био филмски наставак оба књижевна дела Чарлса Латвиџа Доџсона. Алиса (Мија Вашиковска) сада је већ одрасла и сви очекују да се уда за локалног племића Лео Била. Но, наместо да да свој пристанак, она јури за белим зецом и упада у зечју рупу и тако доспева у Земљу чуда, којом влада краљица срце (Хелена Бонам Картер). Становници земље чуда не воле своју краљицу и траже од Алисе да убије краљичиног љубимца, а заправо чудовиште Џебервокија, те тако ослаби њену моћ.

Критички осврт: Сама књижевна дела су прилично, ако могу да се тако изразим, дијаболична. Она нису писана да пруже једну причу која води до неког циља, већ више одражавају једно научно размишљање преточено у маштовите метафоре. Филм, са друге стране, нуди садржајну причу која води до неких личних Алисиних победа, а које су очигледно у вези са еманципацијом жена, односно побољшањем њиховог друштвеног положаја и идејом да се њихово мишљење и осећања схвате озбиљније. Некако не мислим да је случајно што су вође зараћених страна управо жене, тј. краљице – црвена, која има моћ и да некажњено убије краља, као и бела, коју глуми Ен Хатавеј. Допало ми се и што су оне овде заједно, иако нису и у истој књизи.

Ипак, филм је задржао и неке дијаболичне елементе (што је неминовно), а који се виде кроз поједине сулуде сцене, али и пејзаже (да би дошла до двора умањена Алиса мора да пређе преко одрубљених глава које плутају у реци, као да прелази преко наређаног камења), као и ликове, од којих предњачи луди шеширџија, кога тумачи брилијантни Џони Деп. Но, све је добро уклопљено и укупан утисак не да није лош, него могу да кажем да давно нисам гледао овако добру екранизацију бајке и за мене је овај филм био право освежење.

Едукативни моменат: У једном тренутку бела краљица говори Алиси да не сме да допусти да други утичу на њен избор да ли ће убити чудовиште јер када се буде суочила са њим, биће потпуно сама. Ми живимо наш живот и да ли смо срећни или не – ми то најбоље знамо. Други људи нису на нашем месту и неће осећати оно што ми осећамо, те зато одлука какав ћемо живот водити мора да буде наша.

Оцена наставника:

5(сјајна)

cube_zero_poster (Small)Нулта коцка (Cube Zero 2004) је трећи наставак филма „Коцка“. У питању је сурови експеримент са људима који су убачени у специјалну грађевину, коцку, са задатком да изађу из ње, пролазећи кроз велики број истоветних соба, од којих су неке смртно опасне. У питању су затвореници који су на овај експеримент пристали, а како би избегли смртну казну. Драма се одвија и у коцки и у контролној соби, све док један од двојице контролора Захари Бенет, у коцки није угледао Стефани Мур, за коју верује да није праведно да буде ту. Зато он напушта контролну собу и улази у коцку са намером да јој помогне.

Критички осврт: Филм је снимљен са циљем да покаже како се уопште дошло до коцке у првом делу и виспрено повезује последњу сцену из овог са једном од сцена у поменутом првом. Наставци би требало да понуде нешто ново, посебно у овом случају јер се први део, као нискобуџетна научна фантастика, готово искључиво ослања на добру идеју. Овај наставак није понудио ама ич. Додуше, део мистерије из првог дела је откривен, те нам постаје јасније ко је покренуо коцку и зашто, као и да се ради о будућем (техничари „једу“ пилуле наместо хране, а и у стању су да снимају снове) и фашисоидном друштву (Стефани се обрела у коцки јер је учествовала на политичким протестима). Такође, замке у коцки далеко су надмашиле оне из првог дела и чини ми се да је режисер Ерни Бербараш (који је уједно и сценариста) убацио све могуће хемијске, физичке и биолошке опасности којих је могао да се сети.

Иако је прича тек мало надограђена она из првог филма, морам признати да држи пажњу и нема већих грешака, а глума је више него пристојна.

Едукативни моменат: Други контролор Дејвид Хабенд постао је херој онда када је видео да га је као таквог његов колега Захари нацртао у стрипу. Хтели не хтели, многе ствари радимо због других људи, а како бисмо одржали слику коју имају о нама, па таман била она и нереална. Некада и треба испунити та очекивања, али само онда када не иду на нашу штету и ако нас не оптерећују.

Оцена наставника:

3(боље од овог не може)

night-at-the-museum (Small)Ноћ у музеју (Night at the Museum 2006) је америчка авантуристичка комедија снимљена према сликовници хрватског илустратора Милана Тренца. Главни лик је Бен Стилер и он је разведени отац који покушава да импресионира свог сина Џејка Черија, али му не иде најбоље јер не успева да задржи нити један посао. И посао ноћног чувара који добија у локалном музеју, иако на први поглед не изгледа претерано тежак, испоставља се као немогућа мисија. Наиме, због магичне плоче божанства Амон Ра, која се налази изложена у музеју, сви експонати у току ноћи оживе.

Критички осврт: Главни лик у овом филму, кога тумачи Бен, дефинитивно је стереотип; несналажљиви отац маштар који жели да буде херој свом сину јединцу. И радња, иако са оригиналном идејом, прилично је предвидљива, са стандардним током и са све журком на крају (где се сви нешто срећно смеју и показују палчеве једни другима). Па ипак, ово је леп, забаван, породични филм, са добрим глумцима и солидним специјалним ефектима. Овај филм бих свакако препоручио за недељно поподне. 🙂

Едукативни моменат: Посебно ми се допало што је Дејв, иако (само) ноћни чувар, учио историју како би се припремио добро за свој (магични) посао и на крају уз помоћ знања победио свог претходника Дика ван Дајка.

Оцена наставника:

5(мада филм није ремек-дело научне фантастике)

Night_at_the_Museum_Battle_of_the_Smithsonian_DVD_Cover (Small)Ноћ у музеју: Смитсонијанска битка (Night at the Museum: Battle of the Smithsonian 2009) је други део „Ноћи у музеју“. Ноћни чувар у чаробном Америчком музеју природе и историје Бен Стилер није више чувар, већ власник успешне компаније која се бави продајом патената. Међутим, када је дошао да посети своје старо радно место, сазнао је да неки експонати треба да буду замењени и да се шаљу у институт Смитсонијан, са све чаробном таблом бога Амон Ра. Већ прву ноћ по премештењу, његови оживели експонати зову га у помоћ и он креће у мисију спасавања, где ће се сукобити са злим фараоном Ханком Азаријом, који жели таблу и зна како да је употреби.

Критички осврт: Овај наставак није донео много новог у односу на претходни, мада с обзиром на саму поставку радње, тешко је нешто ново и очекивати. Радња је премештена на веће „бојно поље“, с обзиром да је Смитсонијан наводно највећи музеј на свету, а и слике су оживеле. Наравно, уведени су и нови ликови (експонати), а како би све било занимљиво. И јесте, заиста. Радња држи пажњу, а глумци су били на висини задатка, посебно Ханк, који је баш добро одрадио злоћу, довољно наивно и шармантно, да буде пријемчив и за децу и за одрасле.

Едукативни моменат: Иако је на послу приватника зарађивао знатно више, Бен се ипак вратио свом старом послу јер је схватио да је важно и да радиш оно што волиш. Баш као што је схватио да су важни и пријатељи који те окружују. Наравно, тако то иде на филму и тако би било исправно, али нас живот често демантује. 🙂

Оцена наставника:

4(па, хајде)

blindness(Small) (Small)Слепило (Blindness 2008) је канадски апокалиптични филм који приказује судбину супруге офтамолога Џулијане Мур, за коју се испоставља да је отпорна на брзоширећу заразу која изазива слепило у читавом њеном граду. Када је зараза тек почела да односи свој данак, Министарство здравља одлучило је да болесне смести у карантин. Она добровољно одлази тамо, са својим оболелим супругом Марком Рафалом и временом преузима значајну улогу у збрињавању болесних којих је све више. Временом, у карантину се успостављају нови односи и нова правила, која за Џулијану и несрећне људе постају неподношљива.

Критички осврт: Сама поставка карантина није најсрећнија јер је он сувише нехумано замишљен чак и у првим данима када зараза још увек није проузроковала већу штету градској популацији. Рецимо, наоружани стражари и управа карантина неће ни да чују да Џулијани и Марку пошаљу кутију најобичнијих антибиотика потребних повређеном Дону Меккелеру, а већ им и тако дистрибуирају храну. Потом, убијају сваког несрећног човека који изађе из реда при доласку у карантин, а без икаквог оглашавања, односно упозорења. У филму сазнајемо да научници поводом проблема који узрокује ова зараза одржавају конференције, али нема ни помена о формирању стручних тимова, истраживањима и проналажењу одговарајућег лека, што би се сасвим сигурно у нормалним приликама дешавало. Некако су се људи у филму олако препустили апокалипси.

Проблематичан је и лик дечака у филму, који, иако мали, готово ниједном није заплакао за родитељима, нити смо сазнали шта се са њима десило (а судећи према ширењу заразе, требало је да се нађу у истом карантину са њим). Осим њега, нисам приметио да има и друге деце у карантину.

Ипак, филм ми се допао јер, иако наизглед није динамичан, што се види у сценама које умеју да буду отегнуте, стално се дешава нешто ново, неки нови обрти и нови доживљаји. Уз то, одлично је приказана људска природа, или боље речено оно што људи испољавају у времену кризе, како лоше, тако и добро. Поједине сцене су баш мучне, али и то јесте живот и зато филм има доста добар додир са реалношћу, макар са оном који је у вези са карактером људи. Но, опет, баш због тога филм није за свакога.

Едукативни моменат: Ако бисмо способност Џулијане да види у свету слепих посматрали у пренесеном значењу, опет бисмо дошли до тога да би била у ситуацији описаној у филму: њена одговорност је била велика и била јој је терет. Сви велики визионари су патили због тога што јесу, али њихова величина и јесте у томе што су прихватили одговорност за то и своју улогу у свету.

Оцена наставника:

4(са *)

Elysium-poster (Small)Елизијум (Elysium 2013) је футуристички филм који приказује будуће јасно раслојено друштво. На пребукираној Земљи живе сиромашни, док на сателиту који око ње кружи, Елизијуму, живе малобројни богати. Богаташи поседују веома моћну машину која лечи све болести, и управо она постаје циљ сиромашку Мету Дејмону, који је доживео несрећу на раду и толико је озрачен да му је преостало свега неколико дана живота. Помаже му његов бивши пријатељ Дијего Луна, али за противуслигу – да отму грађанина Елизијума и узму његов рачунар из мозга (у будућности нема лаптопова 🙂 ). Мет пристаје на ову ризичну погодбу, а да би у томе успео подвргава се необичној операцији у којој добија метални егзоскелет. И заиста му успева да отме податке од Вилијама Фикнера, који је дизајнирао Елизијум и који поседује компанију за израду робота полицијаца, а у којој је Мет и радио. Вилијам је савезник секретара за одбрану Елизијума Џоди Фостер, која намерава да направи пуч и преузме место председника наместо Фарана Тахира, за чију политику мисли да је превише мекана. Вилијам је поседовао кодове који могу да рестартују сервере Елизијума и тиме омогуће уношење нових и другачијих података, што Мету и његовој екипи даје могућност да промене устројство света.

Критички осврт: Ово је добро урађен филм, са сјајном продукцијом и одличним глумцима, посебно Метом и Џоди, а куриозитет је што се ни у једном тренутку и ни у једној сцени ово двоје уопште нису срели. Радња је увек актуелна и раслојеност друштва уопште није домен научне фантастике, мада не могу да кажем ни да је претерано оригинална. Можда ју је баш због тога, режисер и уједно сценариста Нил Бламкамп поприлично закомпликовао. А опет због компликоване радње, али и великог броја различитих ликова, као и ефектних сцена, како акционих, тако и оних других, филм има поприличну динамику. Дефинитивно држи пажњу.

Едукативни моменат: Богаташи нису желели да деле своје машине за оздрављење са сиромашнима, што на први поглед изгледа чудно, али заправо и није толико. Свако ново сазнање, било да је у домену технологије, медицине или било чега другог, даје моћ над другима који то не знају или који то не могу да користе. Да би други имали мање моћи над вама, треба да знате што више тога.

Оцена наставника:

5(минус или четири плус)

green_lantern_poster_concept__by_interestingjohn-dmu (Small)Зелени фењер (Green Lantern 2011) је филм о суперхеројима који су уједињени на планети Оји, а са задатком да чувају свемир, који су поделили на секторе. Њихова снага базира се на енергији воље које одашиље свако разумно биће у свемиру. Међутим, један од главешина тих свемирских полицајаца се одметнуо и наместо енергије воље почео да користи енергију страха, која даје знатне моћи, али је нестабилна и претворила га је у зло биће. Заробио га је један од зелених фењераша Темуера Морисон на пустој планети, али авај, злочинац се ослободио и почео да пустоши насељене планете. Такође је напао и смртно ранио Темуеру и овај се принудно приземио на Земљи, где је изабрао наследника, младог пробног пилота Рајана Рејнолдса. Тако Рајан добија задатак да се избори са злим бићем које прети да уништи и читаву Земљу.

Критички осврт: Први део филма (а то је скоро половина), док Рајан тек треба да постане фењераш, потпуно је досадан. Нарочито је досадно и уз то и бесмислено понављање сцена с почетка када му гине отац, такође пробни пилот, Џон Тени (веома лош у овој улози, додао бих), коју Рајан наново преживљава док пропада са својим авионом. Боље да су на почетку те сцене прекинули, па наставили и тако објаснили шта се десило када је и сам Рајан преживљавао пад, ако је то толико било важно (мада је остало нејасно зашто је важно). И други део филма је лош, мада јесте забавнији мени који волим филмове са суперхеројима. Тешко је очекивати да ће чак три удружена сценариста написати тако „танку“ причу у којој не само да ама баш ништа оригиналног нема, већ је све апсолутни клише – људски неваљалац Питер Сарсгард, несхваћени професор, кога обузима моћ и претвара га у застрашујуће чудовиште; свемирски злочинац који испушта мрачне пипке ка граду; свемирске главешине које седе на стрмоглаво великим троновима поређаним у круг; строги инструктор (Мајкл Кларк Данкан) који подучава Рајана, а сам Рајан је сав пун сумњи у себе… да не набрајам. Практично све поставке су оне најосновније којих можете да се сетите када размишљате о овом поджанру научне фантастике, а сцене су до те мере предвидљиве да без икаквих недоумица знате шта ће следеће да се деси. Неке су и без везе и филмски и научно, попут победе Рајанове када свемирску претњу шаље у Сунце… Не само да готово сигурно то тако не би изгледало, већ су успут прошли кроз веома густ облак астероида, и иако не познајем довољно астрономију, прилично сам убеђен да тога између нас и Сунца нема. 🙂

Зелени фењераши имају заиста кул моћ да уз помоћ енергије стварају шта год им падне на памет, али је у филму и то протраћено, па тако све време стварају оружја и летелице, а неопходне за борбу. Ни ту није било икакве креативности.

Односи између ликова су префорсирани, па је тако брат (Мајкл Дојл) љут на Рајана када су чули да овај умало да погине, а због тога што је Рајанов братанац неутешан јер му се стриц нашао у смртној опасности. Чак ни сопствени рођендан није желео да слави, већ да тихо пати у својој соби. Дијалози су сведени, мада је намера била да одржавају компликоване породичне односе и тешке животне лекције, па је тако Рајанова филмска девојка Блејк Лајвли објаснила свом суперхероју да није храбар онај који је неустрашив, већ онај који победи свој страх и то тоном као да му даје неко егзотично знање из квантне физике. С обзиром на то, тешко је очекивати да ће и аргументација бити високоумна, што не да није, већ није ни најјаснија, а ни убедљива. Тако да заиста није јасно зашто су главешине одлучиле да се Рајан сам бори против зла које их све угрожава.

Морам да приметим да несрећни Рајан Рејнолдс има и харизму и грађу суперхероја и верујем да ће он то и бити, али у некој другој улози. 🙂

Едукативни моменат: Рајан је у филму био добар пробни пилот, али се испоставило да је његов животни позив ипак био да постане суперхерој. Пробни пилот је постао због свог оца, који му је био идол. Поента је да нико не каже да морамо да будемо исто што и наши идоли, односно да се бавимо истим оним чиме се баве и они. Довољно је да од њих „покупимо“ то да будемо добри у свом послу, баш као што су и они у свом.

Оцена наставника:

1(може плус због импозантног буџета)

honey-i-shrunk-the-kids_movieposter_777 (Small)Драга, смањио сам децу (Honey, I Shrunk the Kids 1989) је филм о лудом и уједно несхваћеном научнику Рику Моранису, који је на тек корак од невероватног открића изума који смањује предмете (и испоставља се и људе). Несрећним стицајем околности четворо деце, од којих и двоје његових, покрећу машину, смањују се на величину веома ситних буба и завршавају с оне стране баште. Да би се вратили у кућу морају да прођу комплетан запуштени травњак, који је за њих сада права џунгла.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, а и ликови су сасвим стереотипни (почевши од лудог научника, а ту је и неугледни момак заљубљен у популарну девојку, млађи брат штребер и уз то и алергичан на полен – да није алергичан вероватно би имао астму итд). Па, ипак, ти ликови су и прилично комични и живописни и уз питку радњу, могу да кажем да је ово један сладак, дечји филм, са одрживом и довољно динамичном радњом. Утисак је донекле покварио мрав, кога су представили ван сваке биолошке логике – као верног ата минијатурне деце, који је цврчао све време и спасао их од шкорпије. Цврц. 🙂

Едукативни моменат: Без обзира колико наши проблеми другима изгледали мали јер прелазак преко травњака за нас и за ликове у филму сигурно није задатак исте тежине, нама су довољно велики да када их решимо можемо свакако себе сматрати победницима и частити огромном клопом, што су и учинили протагонисти на крају филма. 🙂

Оцена наставника:

4(океј)

89 (Small)Лош Мајло! (Bad Milo! 2013) је комедија о рачуновођи, кога тумачи Кен Марино, а који има много стресова у животу, пре свега због свог помирљивог карактера. У његовим цревима откривају крајње необичан полип, за који се испоставља да није полип, већ чудовишни патуљасти створ који излази из Кена како би починио злочине, да би се потом наново вратио у Кена. Његов откачени психијатар (Петер Стормаре) му открива да је то биће у ствари физичка манифестација његове подсвести и да је једини начин да га спречи да убија људе, да се зближи са њим. Испоставља се да Кен мора да учини и више – да измени цео свој живот.

Критички осврт: Иако сама радња има смисла, филм је дефинитивно болестан. 🙂 И свакако није за свакога, али мени се, без обзира, допао. Поставка радње, са све измишљеним источњачким митом који сликовно приказује змаја како излази из ануса нацртаног лика који се напреже, потпуно је сулуда, али и оригинална. И ликови у филму су такође сулуди и имам осећај као да су се глумци утркивали ко ће да изнесе живописнију и смешнију улогу. И заиста су у томе успели, а и дијалози су дијаболични и урнебесни. Обично овакви филмови, да их назовем алтернативним, због претерано смеле идеје и ниског буџета имају све шансе да буду и грозни и лоши, али овај је успео да се издвоји. Тако да је грозан, али добар. 🙂

Едукативни моменат: Постоје делови наше личности који нам се нимало не допадају. Не можемо да се правимо да их нема, али можемо их прихватити и покушати да се променимо.

Оцена наставника:

5(просто сам морао)

megamind (Small)Мегаум (Megamind 2010) је анимирана пародија супермена, али виђена очима главног негативца. Пошто је зли Мегаум напокон и неочекивано успео да порази Метромена, свог вечитог противника, те завладао градом, постало му је досадно. Наиме, више није било изазова. Зато је одлучио и успео да створи новог суперјунака Титана, али се испоставља да је тај суперјунак још веће зло од Мегаума. Такође се испоставља да Мегаум једини и може да га заустави да не уништи цео град, те тако главни злочинац постаје главни заштитник грађана.

Критички осврт: Сјајна анимација, сјајна идеја, сјајна и садржајна прича, ма све је сјајно. 🙂 Мегаум је од оних зликоваца које напросто морате да волите чак и онда када чини зло, као и његовог миниона – рибицу у акваријуму који је заправо глава робота са крзном мајмуна… Шта рећи? 🙂 И други ликови су сјајно одрађени, уз врло бритак хумор. Дефинитивно препоручујем овај цртаћ.

Едукативни моменат: Често смо у ситуацији да бирамо између два зла (Мегаум или Титан), те гледамо да изаберемо мање. Уколико смо песимисти. Уколико смо оптимисти, то мање зло заправо је добро јер је супротстављено злу какво не желимо. Све је ствар гледишта. 🙂

Оцена наставника:

5(потпуно)