Лако Је Критиковати 77

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

backiii (Small)Повратак у будућност 3. део (Back to the Future Part III 1990) је последњи наставак саге „Повратак у будућност“. Хистерични научник Кристофер Лојд, изумитељ аутомобила времеплова, несрећним стицајем околности завршио је у прошлости, у време Дивљег запада. Пошто је његов млади пријатељ Мајкл Џеј Фокс из историјских извора сазнао да је Кристофер убијен у револверашком окршају и он се вратио у прошлост како би га спасио.

Критички осврт: Нисам фан вестерна и не знам о њима много јер их много нисам ни гледао, али чини ми се да је ово један осредњи вестерн. Међутим, замешатељство тог жанра и СФ-а потпуно је успело. Прича је добра, можда не колико претходне две, али сасвим довољно да држи пажњу и да и овај филм упише у списак оних који ће бити класици научне фантастике. Још могу да додам да је динамична, узбудљива, забавна и довољно комична. Углавном, завршава једну сасвим успешну трилогију.

Едукативни моменат: Кристофер и Мајкл су недостатак бензина пробали да надокнаде алкохолним пићем. И ту су показали добро познавање хемије. У неким земљама се око 10% бензина замењује (јефтинијим) алкохолом, а његовим сагоревањем издвајају се гасови који мање загађују животну средину.

Оцена наставника:

5(не баш као за прва два дела)

devilstomb (Small)Ђаволов гроб (The Devil’s Tomb 2009) је један од оних хорора који се снимају одмах за дискове. Једна елитна група војника, коју предводи Кјуба Гудинг Јуниор, кренула је у мисију заједно са агентом ЦИА Валери Круз да спаси њеног оца, научника Рона Перлмана. Он се налази у археолошкој ископини у пустињи на Блиском истоку. Чим се ушли у ископину, суочили су се са нечим са чиме до тада никада нису имали посла и што је, по свему судећи, натприродно.

Критички осврт: Радње готово да нема јер се све време вијају са силама зла по некаквим ходницима. Ти ходници су наводна археолошка ископина у пустињи, а личе на комплетну и компликовану градску инфраструктуру. Филм је крцат општим местима толико, да практично не постоји сцена у којој их нема. Све је већ виђено заиста много пута и није уопште застрашујуће. Режисер Џејсон Конери, изгледа, припада оним ауторима који сматрају да оно што је гадно истовремено је и страшно, тако да има много гнојних чирева по кожи и крвавог повраћања.

Глума је неуверљива, а ликови се понашају као све, само не као војници. Иако имају главног Кјуба, чија наређења повремено слушају, луњају бесциљно по ходницима, тако да Кјубе свако мало изгуби по неког човека. Уопште нисам пропратио шта се на крају збило са Хенријем Ролинсом, али, руку на срце, није ни важно.

Постоји нека приземна филозофија о религији при крају филма и једино је добро што траје кратко. Сам филм је толико лош да не може трајати довољно кратко.

Едукативни моменат: Валери је рекла Кјуби да он разуме зашто она ради то што ради. На то јој је Кјуба узвратио да не разуме, али јој верује. Некада нећемо разумети мотиве и поступке других људи, али то не значи да они не знају шта раде и да не раде праву ствар. Уосталом, колико људи толико и ћуди и не можемо очекивати да су сви као ми.

Оцена наставника:

1(као врата)

from_dusk_to_dawn (Small)Од сумрака до свитања (From Dusk till Dawn 1996) је амерички крими хорор. Двојица пљачкаша банке Џорџ Клуни и његов брат психопата Квентин Тарантино покушавају да побегну у Мексико. Зато су, успут, узели таоце; бившег свештеника Харвија Кајтела и његово двоје усвојене деце. Успели су да пређу границу и дођу до клуба за камионџије где је требало да се сретну са пајташима који ће им обезбедити уточиште, али у самом клубу наишли су на нешто о чему нису ни сањали – вампире.

Критички осврт: Одмах је јасно да је Квентин писао сценарио. Препознатљив је његов манир приповедања. Од самог почетка филма је потпуна лудница и радња се одвија сасвим неочекиваним и крајње неуобичајеним токовима. Између осталог, оно што је другачије је што у читавој првој половини филма уопште није било назнаке да ће се појавити вампири. Заиста иновативна, динамична и сјајна прича. Иако је филм испунио све услове да буде крш (Б-филм, такозвани) јер је ту и диско кугла која разара вампире и сличне луцидности, једноставно, нема тај шмек. Роберт Родригез је урадио добар посао, иако не мислим да је увек био перфектан режисер.

Има доста добрих и врцавих фора, а амбијент, посебно бара у коме су протагонисти срели вампире, заиста је занимљив и аутентичан. Глумци су одлични, одабрани и врло уверљиви у својим улогама. Џорџ је био, безмало, сјајан. Он је прави лик за ту улогу јер, за разлику од већине других холивудских лепотана, он има ту праву мушку енергију. Салма Хајек, с друге стране, приказала је сву женственост у веома еротичном наступу. И њено филмско име је занимљиво; Сатаника Пандемонијум. 🙂 Џулијет Луис је, рекао бих, такав калибар глумице да је једнако добра као сви остали када се саберу, али у овом филму није дошла до пуног изражаја. Што, можда, и није лоше јер би „појела“ све остале ликове, као што је то урадила у „Калифорнији“ из 1993, на пример.

Едукативни моменат: Харви је питао Џорџа да ли је толики губитник да не може да види да је победио. Много је победа у животу које не видимо, иако нисмо губитници, као што Харви каже. Треба само умети ценити оно што смо постигли.

Оцена наставника:

5(наравно)

Orbit-nine-Poster (Small)Орбита 9 (Órbita 9 2017) је филм који су, заједничким снагама, направили Шпанци и Колумбијци. Клара Лаго је девојка која је колониста планете до које јој треба много година и путује сама. Пошто јој је машинерија за снабдевање кисеоником у квару, пристиже јој техничар Алекс Гонзалес. Ова посета промениће животе и једном и другом.

Критички осврт: У овом филму је јако значајно да ништа не знате о радњи (те је зато нисам ни детаљно описивао) јер је поставка врло изненађујућа. Очекујете још једну у низу мелодрама у свемиру, а добијате нешто сасвим другачије. И не могу да кажем да то другачије није добро, напротив. Прича је заиста занимљива. Крај је и добар и није. С једне стране је добар јер заљубљени пар није помпезно победио силу коју не може да победи, а са друге је лош јер је мала шанса да тамо где етике нема обећања буду испуњена. Када одгледате овај филм, биће вам јасније шта сам мислио.

Занимљиво ми је решење за психијатријску ординацију будућности, а што се осталих технолошких решења тиче, Шпанци се нису богзна колико потрудили. Но, не мари, и без тога, филм је сасвим добар и узбудљив, уз врло добру глуму.

Едукативни моменат: Читав пројекат је био у вези са тим да се обезбеди путовање ван Земље, пошто је планета била упропашћена загађивањем. Свемирска путовања су наша будућност и треба улагати у њих, али много је боља стратегија поправити, односно унапредити услове живота овде и смањити непотребно загађивање.

Оцена наставника:

4(са *)

strangeinvaders (Small)Чудни освајачи (Strange Invaders 1983) је филм који је режисер Мајкл Лохлин направио инспирисан СФ остварењима педесетих година прошлог века. Током педесетих, варошицу у Илиноису походили су ванземаљци. Од тада је прошло 25 година. У то, новије време, универзитетском професору Полу Ле Мату долази у посету бивша супруга Дајана Скарвид и доводи му њихову кћерку да буде код њега. Дајани је, наводно, умрла мајка и мора хитно да оде – управо у варошицу коју су запосели ванземаљци. Пошто се више дана није вратила, Пол је кренуо у потрагу.

Критички осврт: Продукција је слабија, мада за оно време и није толико лоша. Другим речима, може и лошије. Сама идеја је колико-толико одржива, али реализација има превише рупа. Тако да су технолошки напредни ванземаљци прилично слабији у односу на Ненси Ален, а њихово понашање је свакакво, само не логично. И дневно-ноћна ритмика у филму је веома, веома дискутабилна, али то није први филм где је у једном тренутку дан, а у другом мркла ноћ и обратно.

Начин како ванземаљци преузимају људе врло је сличан оном у „Отимачима тела“, односно већ је виђен у филму снимљеном пет година раније. И све остало у филму далеко је од оригиналног, а и од забавног. Филм је, некако, рађен „без душе“; акценат је више на техничком, а мање на уметничком дојму, мада због рупа у радњи ни тај аспект није најсрећније решен. И глумци су више технички одрадили своје улоге, тако да је глума била, у недостатку боље речи, ствар тренутка. Као да су добијали инструкције: сад се плашиш, сад си љут, сад се свађаш, сад си заводљива и слично, те су их одрађивали (и то најчешће лоше одрађивали) попут задатака пред њих постављених за сваку сцену. Неким глумцима нисам баш уочио сврху, па тако Пол с почетка филма има лепу црнку девојку, али ју је некако брзо заборавио – и Пол и режисер. 🙂

Едукативни моменат: Луиза Флечер је резигнирано рекла Ненси да јој је њен чланак нанео много мука јер ванземаљци не разликују „ђубре“ од правих новина и све што пише прихватају као да је истина. Пошто ми нисмо ванземаљци, требало би да умемо да разликујемо квалитетан извор од оног који то није, а пре свега да новинске чланке читамо критички.

Оцена наставника:

2(стабилна)

the-incredible-hulk (Small)Невероватни Хулк (The Incredible Hulk 2008) је прича о зеленом горостату, урађена под окриљем мегасаге о „Осветницима“. Едвард Нортон је научник који је експериментисао на себи и променио се у зелено биће готово неограничене снаге, али и врло деструктивно. Зато је отишао у Рио де Жанерио где се притајио, како не би пао у руке амбициозног генерала Вилијама Херта, који жели да га искористи како би стварао супервојнике. Међутим, једна незгода у фабрици пића, где је радио, одала га је и Вилијам му је на трагу. Едвард је био принуђен да побегне и затражи помоћ од своје старе симпатије Лив Тајлер. Заједно ће пронаћи мистериозног господина Плавог, који, изгледа, има лек за Едвардово стање.

Критички осврт: Прилично сам сигуран да када су војници први пут појурили Едварда, почели су да га јуре у току ноћи, да би током јурњаве што свањивало, што увелико био дан (и активности људи биле су врло разнолике, тако да је било тешко рећи које је доба дана), да би онда, опет, била мркла ноћ. Или су се јурили, у ствари, целу ноћ, па дан, па продужили на наредну ноћ, или са том сценом нешто озбиљно није у реду. 🙂 Иначе су акционе сцене доста добро снимане, са јаким ефектима, али ништа претерано узбудљиво и помпезно. Другим речима, здраво сумњам да ће ово бити потпуно задовољавајуће за фанове стрипа о зеленом суперхероју, али јесте задовољавајуће за један акциони суперхеројски филм. Финална битка, свакако, није разочарала.

Сама прича није лоша, али ни она није помпезна. У ствари, сасвим је класична и мало више развучена него што добар укус налаже. Хулк, изгледа, не може без грешке у лабораторији (овај пут скраћене на уводну шпицу), својеглавог генерала који га лови (Вилијам), достојног противника који је узео исти или сличан серум као он (Тим Рот) и кингконговског односа према нежној изабраници својег срца (Лив). Тако је било и овог пута, што значи ама ич ново. Но, има сјајних цака и глумци су сасвим коректно одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: Тим, иако очигледно добар и срчан борац, при првом сусрету није могао да се избори са Едвардом јер није имао праве информације против чега се бори. Да бисмо могли да се изборимо са неким проблемом, морамо да имамо све информације у вези са њим. У противном, некада нам неће бити довољне способности које имамо. У школској пракси, да бисмо се „изборили“ са питањима на контролном, морамо да имамо знања јер нам интелигенција и способност закључивања неће увек помоћи. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

tainstvennyie-lyudi (Small)Мистериозни људи (Mystery Men 1999) је пародија на суперхеројске филмове. Тројка самозваних суперхероја Бен Стилер, Ханк Азарија и Вилијам Х. Мејси одлучна је да брани град од злочина. Но, наместо њих, то врло успешно ради Грег Кинир. Заправо, превише успешно, тако да више ни нема посла за њега, а то значи ни спонзора. Зато је Грег издејствовао да се ослободи злочинац Џефри Раш, како би, наново, био тражени јунак. Међутим, Џефри је искористио своју слободу, поразио јунака и планира да уништи град. Једини који му могу стати на пут су тројица замлата и појачање које су, у међувремену, стекли.

Критички осврт: Кел Мичел глуми невидљивог дечка, али који је невидљив само онда када га нико не гледа. 😀 И у причи се заиста прави услов да он ту своју „моћ“ може да искористи. Таквих луцидних момената има много. У добром броју случајева претерали су са спрдњом, па неке форе изгледају баш приземне. Свеукупно гледајући, овај филм је солидна пародија на филмове о Супермену и Бетмену, без превише виспреног хумора. Најбоље што могу да похвалим је да је филм лаган, забаван и динамичан.

Едукативни моменат: Сфинга је рекао: „Да бисте учили моје лекције, морам, најпре, да вас научим како да учите.“ Иако је Сфинга све време изговарао замршене фразе, ова и те како има смисла. Знати како да се нешто научи је једнако важно као и знање које се учењем стиче.

Оцена наставника:

4(много иде на три)

la_muerte_os_sienta_tan_bien (Small)Смрт јој пристаје (Death Becomes Her 1992) је комедија о љубавном троуглу између Мерил Стрип, Голди Хон и Бруса Вилиса. Не баш тако успешна глумица Мерил успела је да преотме вереника своје другарице Голди. За ову потоњу изгледало је као да је живот изгубио смисао; запустила се, угојила и, чак, завршила у установи за лечење душевних болесника. Након 14 година Голди је издала књигу и појавила се лепша него икад. Изгледало је као да је опростила Мерил за штету коју јој је нанела, али то је био само део плана за сурову освету.

Критички осврт: Филм је успела пародија на мелодраматичне сапунице и кримиће из претходних декада. Радња је занимљива и динамична, а главни тројац Мерил, Голди и Брус урадио је одличан посао. Посебно ми се дојмио Брус, који важи за холивудског „таф“ типа, овог пута у улози хистеричног шоње.

Едукативни моменат: Психијатар Алајна Рид Хол је покушавала да објасни Голди да, ако жели да настави са својим животом, мора да заборави Мерил. Другим речима, да бисмо имали сопствени живот, не треба да будемо опседнути туђим, ма колико год нам та особа била важна.

Оцена наставника:

5(увек)

water_horse-poster (Small)Водени коњ: Легенда из дубина (The Water Horse: Legend of the Deep 2007) је „истинита прича“ коју приповеда Брајан Кокс о чудовишту из Лох Неса.

Критички осврт: Ово би била СФ верзија филма „Флипер“ из 1963. Тамо је дечак имао свог делфина, а овде има своје чудовиште из Лох Неса. 🙂 И, наравно, чудовиште је преслатко као мало и задивљујуће као велико. Филм, ипак, мора да буде допадљив, а ништа од тог посла ако такво није чудо којим се бави. Специјални ефекти, којима је дочаран, сјајни су. Кад поменух друге филмове, сегмент када дечак јаше свог воденог коња неодољиво подсећа на „Бескрајну причу“.

Ликови су аутентични, а њихове приче добро разрађене. Глумци су одлично одрадили посао. Додуше, тема није само легендарно чудовиште, већ и рат и све оно што он собом носи, тако да су глумци имали врло реалну, животну причу за коју су могли да се „ухвате“. У ствари, ова друга прича је, такође, занимљива јер нисам видео много филмова где се приказује позадински вод војске (обично је акценат на тешку и страшну борбу у рововима), али и добро одрађена, слојевита и дубока. И одлично је уклопљена са фантастичним делом. На крају постоји не баш успешан покушај да се филм учини узбудљивим, али и без тог дела, сасвим је коректан, емотиван, леп и прави дечји.

Едукативни моменат: Протагонисти су силне напоре уложили да сачувају примерак изузетно ретке врсте воденог коња. Еколози улажу такве напоре свакодневно и тим напорима морамо да дамо сваку врсту подршке.

Оцена наставника:

4(па, може)

large_salvin (Small)Алвин и пругасте веверице (Alvin and the Chipmunks 2007) је филм о три краткорепе веверице којима су посекли дрво како би га искористили као божићно за хол пословне зграде. Задесило се да је у ту зграду свратио и Џејсон Ли, неуспешни текстописац. Веверице су се ушуњале у корпу са колачима коју је Џејсон украо, те су тако пристигле са њим кући. Оне су желеле да живе са њим, али се њему та идеја није допала, иако је схватио да су ове животиње јединствене јер могу да причају. Онда је открио и да могу да певају и играју и то је превагнуло да их ипак задржи. Договор је био да оне певају његове песме и да њихов однос буде послован. Међутим, сваки однос еволуира, па тако и овај, те се код Џејсона родила очинска љубав према три крзнена спадала.

Критички осврт: Веверице су, наравно, неодољиве, иако видно анимиране. Оне, заправо, треба да „продају“ филм и моје мишљење је да су то сведени „трикови“. Ако се филм већ продаје, то треба да уради квалитетом, а овај га не нуди превише. Превише је класична прича и ликови су потпуни стереотипи. Аутори филма нису хтели да ризикују и градили су причу добро познатим и много пута до сада утабаним пртинама, али је она, зато, лишена ма и мрвице креативности. Уз то, не нуди ни много акције, а узбудљива је колико и лагана шетња од куће до школе. 🙂

Глума је сасвим у реду, али, руку на срце, није ни претерано захтевна. Једино што бих похвалио је порука коју овај филм шаље својој малолетној публици, а то је да је прави родитељ онај који брине о вама, а не онај који вам дозвољава да радите шта год пожелите.

Едукативни моменат: Када су им оборили дрво на коме су живеле, пругасте веверице доживеле су лепу и комичну авантуру са Џејсоном. То је тако у овом филму. У реалности, због сечења шума, пругасте веверице и сва друга створења остају без својих станишта.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Advertisements

Лако Је Критиковати 72

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-rise-lycans-poster (Small)Подземни свет: Успон Лајкана (Underworld: Rise of the Lycans 2009) је трећи наставак саге о борби вампира и вукодлака. Овај пут, радња нас води у мрачни средњи век у коме су вампири суверено владали људима. Успели су да одгаје расу вукодлака, коју су назвали Лајкани, а која се разликовала од претходно преображених јер је могла да поприми и људски облик. Први од њих био је Мајкл Шин, кога је присвојио водећи вампир Бил Нај. Захваљујући Мајклу створени су и други, које су вампири користили као своје робове. Међутим, Рони Митри, Биловој кћерки, Мајкл је постао више од кућног љубимца. Они су се заљубили једно у друго, али њихова љубав је забрањена и морају да је крију, пре свих од Била. То је Мајкла мотивисало да побегне и са собом поведе своју љубљену. Но, то није уопште лак задатак.

Критички осврт: Радња се измешта из савременог доба у средњи век и то је, можда, највећи разлог што овај наставак значајно мења курс серијала. Наиме, у питању је занимљива, фантастична поставка Ромеа и Јулије, која се дешава у малтене исто време када се дешава и оригинална Шекспирова драма. И да, има мало и мотива преузетих из Спартаковог устанка. Оно што највише замерам филму јесте да су се аутори толико трудили да објасне дешавања у прва два дела (пошто је ово, јелте, преднаставак), да су у доброј мери занемарили радњу у овом делу. Да, знали смо ми да су се Рона и Мајкл несрећно волели, али, ипак је требало да буде нешто више од тога. Једино „више“ су на добар начин уведени стари ликови у причу, попут Кевина Гревијуа. И то „више“ је заиста мало.

Рона је по физиономији морала да буде веома слична Кејт Бејкинсел, како би се оправдале касније Билове симпатије према Кејт. Међутим, нисам очекивао да ће пронаћи толико међусобно сличне глумице; изгледају безмало као сестре. У сваком случају, Рона је прилично била добра у својој улози, али ни други ликови нису разочарали.

Филм је динамичан и акционе сцене су прилично успеле. Посебно ми се допало када вукодлаци беже из таминица, а вампири их гађају копљима кроз мајушне прозоре. Све је то праћено заиста добрим ефектима. Филм је, свакако, забаван, ту спора нема, али у смислу наставка и саме приче не нуди превише.

Едукативни моменат: Мајкл је лепо рекао својим саборцима, робовима које је ослободио, да не може да им уклони окове око врата, ако их не замени сопственим. Другим речима, када се један лидер замени другим, то аутоматски не значи и слободу. Али може да значи много тога другог, рецимо квалитетнији живот, па су Мајклови саборци ипак изабрали да им он скине окове.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

maxresdefault (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 1. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 1 2011) је четврти део саге о заљубљеној девојци Кристен Стјуарт у наочитог вампира Роберта Патинсона. У овом делу они су се венчали и одлучили да проведу медени месец на рајском острву близу Рија де Жанеира, али да Кристен још увек буде људско биће, а не преображена у вампира. Међутим, то се испоставило као лоша идеја јер се десило нешто о чему нису сањали – да ће Кристен да затрудни.

Критички осврт: Хајде да почнемо од венчања. Бил Кондон је прилично добро режирао, тако да је прилично уверљиво приказао напетост коју Кристен осећа и цео тај део је урађен са добром атмосфером. Онда је атмосфери морало да се дода мало скандала и можда се са тим и претерало, али све у свему, није испало лоше и обећавало је да ће овај наставак бити добар, макар колико и претходни. И ваистину јесте и због приче, али више због поменуте добро урађене режије. На пример, сцена са руинирањем кревета је храбра, врцава и духовита. Додуше, режија није ни савршена, тако да има и небулоза, попут телепатије између вукова која изгледа као епизода „Опстанка“.

Што се приче тиче, у ствари, и није тако лоша, с обзиром да је у питању најпипавији део „псеудотрилогије“, односно први део завршног дела. Тај део има улогу да уведе у велико финале, што је већ незахвална позиција јер је јасно да прича неће бити завршена и самим тим много ризикује да не поентира и не буде сасвим јасна. Међутим, прича се заокружује, ипак, а могла би, чак, да прође и као независна од других наставака. Много личи на „Розмарину бебу“, али са значајно бољим ефектима, мање мистерије и више интрига. Довољно је динамичан и забаван да држи пажњу, али је далеко од савршеног.

Цео сукоб између вукодлака и вампира је исфорсиран, а и филм није растерећен патетике која прати целу сагу, као ни преузетих идеја из других фантастичних филмова (на пример, када Кристен оживљава, па како јој се активирају вене и свашта нешто по телу). И морам да приметим да је сцена када Кристен пије крв како би нахранила бебу, биолошки гледано, потпуна глупост, чак и у фантастичном филму.

Едукативни моменат: Оно што су вампири показали као своју највећу вредност је да су били ту за чланове своје породице и спремни да се жртвују за њих. Чак су и крвопије показале колико је породица важна, а и без њих ми би то требало да знамо и да негујемо лепе односе унутар породице и да се посветимо сваком члану.

Оцена наставника:

3(са *)

the-twilight-saga-breaking-dawn---part-II (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 2. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 2 2012) је наставак претходног филма. Кристен Стјуарт је имала мучан порођај, али се из мртвих дигла као вампирица. Њена новорођена кћерка је зачуђујући феномен у свету вампира и не престаје да чуди својом неочекиваном природом. Њу је угледала рођака вампирица Меги Грејс и пријавила је моћној италијанској вампирској породици. Према Мегином виђењу, прекршен је закон који говори о томе да се деца не смеју преображавати у вампире. Зато је моћна породица кренула у одмазду клана оца девојчице Роберта Патинсона. Знајући са ким имају посла, чланови Робертове породице почели су да окупљају савезнике из свих делова света, како би се супротставили.

Критички осврт: Занимљиво је како је једна прешећерена сапуница еволуирала у суперхеројски филм са јунацима који имају убојите наднаравне моћи, са све грандиозном битком на крају. И морам да признам да је преокрет са битком одличан. Јако ми се допадају зликовци, посебно Мајкл Шин. Очигледно се једнако добро сналази у улогама добрих вукодлака из „Подземног света“ и злобних вампира. И Дакота Фанинг ми је прилично слатка, онако сва зла.

И онда се, на самом крају, филм вратио на ушећерену сапуницу и то је било као отрежњење или, боље рећи, враћање у „стварност“ из лепог сна. 🙂 Сага о натприродној љубави се завршила и ми можемо, напокон, да оставимо Роберта и Кристен на миру и то за њих заувек, пошто су, јелте, бесмртни. Решење љубавног троугла, који траје већ четврти филм, некако се нашло, а да сви буду задовољни. Мени је решење по систему да све остаје у породици и занимљиво, и, истовремено, чудно. Но, добро, некакво решење јесте, баш као што је и ово некаква радња и има смисла, забавна је и динамична. Такође је и сасвим класична и не увек инвентивна.

Едукативни моменат: Ешли Грин је имала добар план да спречи Мајкла да јој повреди породицу, али је, свеједно, упутила Кристен у још један план; да њена кћерка Макензи Фој и Тејлор Лаутнер отпутују заједно и спасу се макар они. Ми се вероватно нећемо налазити у проблемима да нас прогањају амбициозни вампири, али при ковању било каквог плана, увек је добро имати и један у резерви (тзв. план Б).

Оцена наставника:

4(поклоњена као и претходне, али јача од њих)

Bunker-of-the-dead-poster (Small)Бункер мртвих (Bunker of the Dead 2015) је немачки филм на енглеском језику. Патрик Џанс је момак који је кренуо у авантуру да у старом нацистичком бункеру, који још увек нико није открио, пронађе злато. Иако је, уз помоћ пријатеља, успео да пронађе бункер, задатак се испоставио као изузетно тежак. Наиме, у бункеру се налазе зомбији нациста, а и Патрика јуре амерички војници јер је бункер у оквиру њихове базе.

Критички осврт: Да ли је ауторима филма као инспирација послужио други филм „Изненадни ударац“, заиста не знам, али видех да су направили причу са нацистима зомбијима. У сваком случају је погодно јер је овај филм рађен као дугометражни снимак неког гејмера, а где ћете боље него да гледате како гејмер убија нацисте, па још зомбије? За оне који не знају, гејмери су људи који постављају снимке тога како играју видео-игре. Изгледа да је „пуцачина из првог лица“, како они то већ називају, прилично популарна и ово није први филм где сам видео да је искоришћена као модел режије. И изгледа да велики број млађарије воли то да гледа. Мени је концепт гејмера и њихових активности потпуно досадан, као и овај филм. Има акције и то баш много, али, некако, огољене, без мистерије, интриге, било чега. И не допада ми се тај „популистички“ начин прављења филмова. Јасно је да сваки филм мора да има у некој мери тога да подилази публици, али ово је, заиста, претерано. Он је наменски прављен као производ, играчка малтене, која ће се продати клинцима.

Но, хајде што је филм досадан, него нема ни радњу. Све време се Патрик вија са зомбијима по бункеру, након што се, краће време, вијао са војницима по војној бази. Ах, да, има и ванземаљаца, потпуно класичних, који не доприносе бољитку. И оно што је важно, измиче ми смисао целе ове… приче. Много тога у њој није ни логично. Некако је јасно да је излаз тамо одакле сте и ушли, а Патрик се тога сетио тек када су све друге опције за излаз пропале.

Глума је спорадична; има примера и баш лоше и сасвим солидне. Да се не лажемо, није ни претерано захтевна. Патрик је прилично уверљив као адреналински тип, иако његово описано херојство, ипак, изгледа нестварно. Дијалози су прилично сведени.

Што се зомбија тиче, они су тек лоше решени. Маске мање-више, али се час понашају као живи, час као мртви, те их је могуће убити као и сваког другог човека, али и није увек. Могуће их је и онесвестити, што је новина, али не баш и смислена. Поједини су јаукали, умарали се, имитирали, били збуњени и тако. Појавио се и Хитлер, значајно масивнији и јачи него што можете да видите у документарцима. Хитлер јесте био звер, али не на начин приказан у овом филму.

Едукативни моменат: Једино што бих издвојио позитивно у овом филму је нетрпељивост према нацистима. То је покрет који је био лош и донео је много зла свету и свакако га треба осуђивати, као и неонацизам који, нажалост, још увек постоји. И то нису у питању зомбији, већ реални људи.

Оцена наставника:

1(на два)

sparks (Small)Спаркс (Sparks 2013) је суперхеројски филм базиран према истоименом стрипу. Када је метеор пао на Рочестер, већина мештана те варошице је изгинула, а преживели су касније помрли од последица радиоактивног зрачења метеора. Ипак, њих тринаесторо је успело да преживи, мада са мутацијама које су их промениле. Двадесет осам година касније млади Чезе Вилиамсон пожелео је да буде маскирани суперхерој који ће спасавати град од злочина. Срео је и суперхероину Ешли Бел и постали су партнери, па и више од тога. Невоље настају када налећу на серијског убицу Вилијама Ката који је постао један од тринаесторо мутираних људи из Рочестера.

Критички осврт: Почетак је баш језив. И надаље је филм заиста мрачан, али не зато што је богзна какав хорор, већ због приче и атмосфере. Што се тиче фотографије и начина режије, филм припада неоноар жанру, који не видим често у СФ остварењима, па ми је занимљив. Ипак, прича ми је занимљивија јер има много мистерије (додуше не увек непредвидљиве) која се намеће некако индискретно. Другим речима, главни протагониста се не суочава са мистериозним убицом и значајним детаљима из свог живота зато што му је то циљ коме тежи, већ се, напросто, делићи слажу као мозаик, а кроз оно што му се у том тренутку дешава. Он је антијунак, али далеко од класичног јер у једном тренутку постаје самоубица, а у другом чак и сводник. Већ сам гледао антијунаке у различитим филмовима, али у овом филму су портретисани сасвим другачије. Они, заправо, нису постали зли колико су посрнули.

Допао ми се и спој романтичног кримића из четрдесетих, психолошког хорора и суперхеројштине попут оне из саге о Икс-људима, али миксованих тако да један жанр у једној сцени замењује други у другој. Не могу да кажем да је ово перфектан филм јер му недостаје акције, мало више напетости и још штошта, али свакако је занимљив и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако је веровао да нема супермоћ, Чезе је сазнао да има такву моћ која му даје предност у односу на друге суперхероје. И у свету „обичних“ људи, није истина да су други увек бољи од нас. Имамо и ми способности и знања која могу да нас издвоје. Само је потребно пронаћи их и радити на њима.

Оцена наставника:

4(рецимо)

homecome (Small)Спајдермен: Повратак кући (Spider-Man: Homecoming 2017) је суперхеројски филм о јунаку из наслова (глуми га Том Холанд), а која се надовезује на причу о Осветницима. Младог суперхероја под свој надзор узима други суперхерој и, уједно, мултимилионер Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор). Међутим, тинејџеру под утицајем хормона није занимљиво да учи, сазрева и чека своје време, већ жели да учествује у мисијама. Он се упушта у авантуре, али оне нису претерано грандиозне, све док не наиђе на тзв. Лешинара (Мајкла Китона) који је направио бизнис од илегалне производње оружја ванземаљског порекла. Испоставља се да је добио противника који је довољно изазован, али и прилично опасан.

Критички осврт: Ово је пример тинјеџ филма који није досадан и испразан. Све ми се свиђа у овом филму, почевши од лика Спајдермена који је баш компатибилан са Ајронменом као ментором. Спајдермен је штребер који све зна и иде на такмичења и то је кул у овом филму што ми се баш, баш допада. Даље, допада ми се хумор, акција, специјални ефекти, глума… Као што написах, све. 🙂

Едукативни моменат: Спајдермен је рекао Ајронмену како би желео да буде као он. На то му је овај одговорио да би желео да буде бољи од њега. Још једна мудра реплика је када је Ајронмен одлучио да одузме костим Спајдермену, а овај га је замолио да то не чини јер без костима је ништа. Ако је тако, закључио је Ајронмен, онда и не треба да га носи. Другим речима, ако нисте постигли ништа без униформе и положаја, значи да ту униформу и тај положај не заслужујете.

Оцена наставника:

5(уз браво)

dedazone (Small)Мртва зона (The Dead Zone 1983) је филм рађен по истоименом роману Стивена КингаКристофер Вокен је наставник који је лудо заљубљен у колегиницу Брук Адамс. Њих двоје су провели угодно вече заједно, а након што ју је испратио кући, доживео је саобраћајну несрећу. Када се пробудио из коме, сазнао је да је превише времена прошло, да се Брук удала и да је он стекао натприродне моћи. Наиме, могао је да предвиди будућност. Овај новостечени дар за Кристофера је, уједно, проклетство јер како моћи јачају, тако и тело слаби.

Критички осврт: Филм уопште није предвидљив. Очекивао сам да ће то бити трилер посвећен проналаску масовног убице, али се та епизода завршила веома брзо. Или да ће бити љубавна мелодрама између Брук и Кристофера, али и то је било спорадично актуелно. Филм се, наиме, састоји из више прича у којима је само главни протагониста исти човек. Испоставило се да су све те приче довољно међусобно повезане да воде, попут пречки на мердевинама, ка једној ултимативној, где је и врхунац филма. И то је генијално направљено, баш како аутор таквог калибра као што је Стивен Кинг и може да уради.

Филм је динамичан и држи пажњу, пре свега јер је радња занимљива, а и због тога што се дешавања стално мењају, те све време пристижу нови ликови. Крај је поприлично напет, за разлику од сцена са масовним убицом, које јесу помало гадне, али нису узбудљиве, нити страшне. Да додам и да је крај решен фантастично. У филму бих још похвалио и глуму Кристофера, кога, иначе, памтим као сјајног глумца. Ни остали нису лоши, напротив.

Едукативни моменат: Кристофер је био пред тешким дилемама и одлукама и, иако је чинио добро људима, морао је да пролази кроз ружне ситуације и свађе, а на крају је изгубио живот. И то све због тога што је знао шта ће се дешавати у будућности. Ми нећемо да идемо толико далеко и озбиљно, али истина јесте да што више знате имаћете и већи утицај на друге, а тиме и већу одговорност.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

jurrass (Small)Парк из доба јуре (Jurassic Park 1993) је филм о томе како је Ричард Атенборо направио парк са диносаурусима које су његови научници оживели. Он је у том парку видео светску атракцију, али да би му одобрили да га уопште отвори за јавност, морао је да има пристанак неких светски познатих научних имена. Зато је позвао троје научника: Џефа Голдблума, Сема Нила и Лору Дерн. У посету му је дошло и његових двоје унука Аријана Ричардс и Џозеф Мазело. Сви они, заједно са адвокатом и инспектором парка Мартином Ферером, кренули су у обилазак. Међутим, запослени систем администратор Вејн Најт направио је дил са конкурентском фирмом да ће им, за позамашну своту новца, однети фетусе диносауруса. Да би спровео ово (не)дело, морао је да укине сигурносне системе. То је значило и да ће се искључити електронска ограда, а то је опет значило да она више неће бити препрека за диносаурусе, тако и оне опасне – тираносауруса и велоцирапторе. Обилазак парка претворио се у борбу за живот.

Критички осврт: Живописни су ликови, а и глумци су одлични. Само они већ довољно подижу атмосферу филма, а где су тек идеја, радња и специјални ефекти… Сама идеја како су васкрсли диносаурусе толико је добра, да се о њој полемише и у научно популарним чланцима. Полемике које могу да се чују у филму одличне су и презентују научну мисао на најбољи могући начин. Радња је предвидљива и креће се ка томе да се направи узбудљив, забаван филм са фокусом на борбу диносауруса и људи, али има своје озбиљне моменте, попут поменутих дијалога. Има и мало више игре са тираносурусом, па је нејасно кад он шта види и зашто гура аутомобил са литице, на пример, али некако су морали да се направе напете акробације. Но, све је то опростиво и уживање је гледати. Нема шта, филм је урађен врхунски, а тек је поштовања вредан с обзиром да је превазишао могућности доба у коме је настао и заслуге за то има, наравно, Стивен Спилберг. Без сумње, ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сем је испрепадао дете причом о велоцираптору и како је убијао плен. Свакако да је то био предатор који изгледа застрашујућ људима, али он није био суров и зао. Само је био адаптиран на услове живота и начин живота који је водио. И ту нема разлике између диносауруса из парка из доба јуре и данашњих, рецентних врста. Када је Сем рекао дечаку да покаже мало поштовања према тој древној животињи, исправно га је саветовао. Природу треба поштовати и на тај начин опходити се према њој.

Оцена наставника:

5(још како)

shrknadoVАјкулорнадо 5: Глобално ројење (Sharknado 5: Global Swarming 2017) је пети наставак саге о ајкулама које долазе заједно са торнадом. Код Стоунхенџа, Каси Сербо је пронашла некакав древни храм који чува тајну о пореклу натприродног климатског феномена. Позвала је највећег стручњака за ајкулорнада Ијана Зијринга, како би заједно истражили то место и нашли начин да заувек зауставе летеће убојите ајкуле. Међутим, испоставило се да су урадили управо супротно: ајкулорнада су постала глобална појава. Изазов за Ијана је већи него икад јер апокалипса се спрема.

Критички осврт: Богами, „Ајкулорнадо“ доживе и свој пети наставак, као да се ради о некој високобуџетној и високоцењеној саги. 🙂 И пети наставак је, заиста, померио границе. Радња је толико сулуда, да сам напросто био опчињен! Ово је микс најразнорснијих жанрова и филмова, па има мало „Немогуће мисије“, мало „Џејмса Бонда“, мало „Индијане Џоунса“, мало „Побеснелог Макса“, мало „Годзиле“, мало „Повратка у будућност“, а има и суперхеројштине, налик на „Ајронмена“ или „Робокапа“ јер је Тара Рид некакав андроид који голим рукама зауставља (цео) хеликоптер (кад сам је последњи пут видео у другом наставку, још увек је била обична жена). Заиста, по мало од свега, у, наравно, сведенијој и јефтинијој варијанти. Ово потоње посебно; на пример, костур човека кога су Каси и Ијан пронашли има видљиву жуту пластику између пршљенова. Исти такав имам у кабинету, а жуто обојена пластика има за циљ да ђацима прикаже хрскавицу. Такође, Каси и Ијан пронашли су и шешир, какав је носио Индијана Џоунс, и то толико очуван, као да је из радње, а не из клопке-гробнице у пећини никад истраженој. 🙂 Та пећина је, да поменем, испод Стоунхенџа. И то у провалији од много десетина метара. Никад нисам обишао Стоунхенџ, али сам прилично сигуран да нико никад није помињао понор у близини, а посебно не у шумарку.

У овом филму не могу да очекујем да ће ико глумети озбиљно (мада има покушаја драме), али поједине старлете и старлетани, који су се ту задесили, заиста су испод сваког критеријума. Једино је ТВ водитељка била иоле уверљива када је замолила грађане да не мазе и хране ајкуле и да их не узимају за кућне љубимце. 🙂 Иако звучи сулудо, ово се испоставило као тежак задатак јер су се ајкуле закуцавале у прозоре лондонских станова. Како је почео ајкулорнадо, све је постало још чудесније. Једна од сцена је када је Каси аутобусом налетела на музичара Брета Мајклса, није га чак ни угрувала. Јакна му се, додуше, заглавила за предњи део баса, а он је почео да свира гитару док су ајкуле наоколо лебделе и обезглављивале и обезногивале (ову потоњу реч сам измислио) наоколни народ. И да не описујем даље сцене – ама све су, без изузетка, неопозиво паранормалне. Наивне и нелогичне моменте је немогуће пребројати. На пример, Каси умире на сред улице, док два полицајца стоје неколико корака поред и не предузимају апсолутно ништа. Или када Ијан и Тара улазе у тајну и закључану просторију у египатској Сфинги, ем што је све чисто, ем што бакље на зидовима горе увелико. 🙂

Негде сам прочитао да је овај филм реакција на излазак САД из Париског споразума о климатским променама. Председник САД Доналд Трамп је једини лидер на свету који се јавно изјаснио да су климатске промене лаж. Ако су аутори филма заиста правили спрдњу на такав став председника, а с обзиром на то да филм јесте спрдња, па им онда верујем, филм има моје симпатије. 🙂 А и музика је одлична, без шале.

Едукативни моменат: Глобално загревање је не само истина, већ и проблем са којим се човечанство већ сада суочава. Укратко, у питању је уништавање целокупне природе на Земљи због повећања годишње просечне температуре. А она се повећава због интензивног сагоревања фосилних горива и ослобађања гасова стаклене баште у атмосферу – угљен-диоксид пре свих, који имају својство да задржавају сунчеву топлоту на Земљи. Најразорније последице су отапање (до скоро вечитог) снега на половима, чиме се повећава ниво мора. То значи да ће много копна бити поплављено, а то ће утицати и на промену климе и тако на сав живи свет, укључујући и људе.

Оцена наставника:

2(због активизма, иначе један)

soylent_green_poster (Small)Зелени сојлент (Soylent Green 1973) је футуристички филм рађен према роману „Направите места! Направите места!“ аутора Харија Харисона. Будућност у овом филму је врло тескобна; људи има превише и огромна већина становништва је сиромашно и гладује. Власти су се зато ангажовале на производњи тзв. сојлента, храни која обезбеђује довољно енергије и у малим порцијама. Полицајци живе незнатно боље од других и један од њих Чарлтон Хестон ангажован је на решавању случаја убиства богаташа Џозефа Котена. Чарлтон, уз помоћ знатно старијег цимера Едварда Г. Робинсона, сазнаје да је Џозеф вршио истраживања океанског планктона од кога се и прави најновији зелени сојлент. Такође сазнаје да је уплетен у тајне које зна само политички врх. Оно што ће још сазнати потпуно ће променити спознају о друштву у коме живи.

Критички осврт: Ово је, заиста, занимљив кримић са мистеријом, али и љубавном авантуром између Чарлтона и Ли Тејлор-Јанг, које држе пажњу и заједно праве једну кохерентну и занимљиву причу. Сва дешавања у филму, па и она која нису директно повезана са истрагом убиства, у функцији су тога да дочарају будућност која је сиромашна и која деградира човека у сваком смислу. Ли, на пример, има „статус“ намештаја.

Филм не гледа на будућност прогресивно у смислу технике и технологије, чак види се и извесно назадовање (Едвард педала како би напунио батерије за кућну расвету), већ се више базира на устројство будућег друштва, што је и занимљиво и прилично ново виђење. Рецимо, режисер Стенли Р. Гринберг осмислио је установу која легално врши еутаназију, а у коју Едвард одлази.

Глумци су добри, а посебно Чарлтон, који глуми бахатог полицајца. Повремено је преглумљавао и било је мелодраматике (посебно у завршној сцени) али за оно време, ово је још и дозирано. 🙂 Једино што замерам филму је да је малко више развучен него што је потребно, али су зато сцене врло ефектне.

Едукативни моменат: Истина јесте да природне ресурсе искоришћавамо преко мере и да многи људи на свету гладују баш као протагонисти овог филма. Ресурсе морамо да користимо одрживо. Одрживо коришћење подразумева скуп планских активности које у великој мери чувају природу, развијају хуманији однос, а не спречавају развој науке и технологије.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 71

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-poster (Small)Подземни свет (Underworld 2003) је први филм из серије о вечитом рату између вукодлака и вампира. Кејт Бекинсејл је вампирица која има улогу ратника и мисију да лови вукодлаке и убија их. Пажњу су јој привукла двојица, са којима се сукобила у метроу. Сукоб је преживела, али је он, свеједно, код ње изазвао немир и сумње. Истраживањем је закључила да су вукодлаци желели да се домогну Скота Спидмана, али јој није било јасно због чега. Скот је сасвим обичан човек. Међутим, ускоро открива велике амбиције вукодлака, али и заверу међу својим (рођеним) вампирима.

Критички осврт: Мода из „Матрикса“ је очигледно била инспиративна дизајнеру одеће Венди Партриџ, а акционе сцене режисеру Лену Виземану. 🙂 Додуше, уски кожни костим је у случају млађане Кејт имао улогу да покаже колико је презгодна, па је и то један адут који продаје овај филм. И немам ништа против – оно што је лепо и треба показати, мада ме је овај филм, без обзира на ту лепоту, купио потпуно. Скроз ми се допада јер је у поджанру баш какав волим, а довољно је динамичан, држи пажњу и има причу која је сасвим дозирано запетљана у некој врсти дворских интрига.

Мало више су претерали са тужним причама главних ликова, пропраћених адекватним изворима патетике, али ништа није савршено. Нису ни специјални ефекти, мада уопште нису ни лоши, напротив, а маске вукодлака су прилично застрашујуће.

Едукативни моменат: Мотив деловања Била Наја је била хијерархија која је морала да буде стриктно успостављена. Она, сигурно, мора да постоји или што би се народски рекло „да се зна ко коси, а ко воду носи“, али не сме да пређе у другу крајност, а то је потчињавање других и инсистирање на класама. О ниподаштавању потчињених нећу ни да говорим.

Оцена наставника:

5(са умањеницом)

evol (Small)Подземни свет: Еволуција (Underworld: Evolution 2006) је наставак претходног филма. Главни вампир Тони Каран се пробудио из свог вековног сна, те врло брзо сазнао о најновијим догађајима. Највише га је заинтересовала Кејт Бекинсејл јер она има кључ који је њему потребан. Зато је он јури, а она, заједно са својим хибридном дечком (полувампиром и полувукодлаком) Скотом Спидманом покушава и да му побегне, али и да га заустави у његовом деструктивном походу.

Критички осврт: Овај део је, за више од неколико нијанси, класичнији у односу на први. Док су мотиви ликова у претходном делу били људски (иако су у питању вампири и вукодлаци) и реалнији, што целом делу даје на животности (иако су у питању немртви), овде је Тонијев план грандиозно амбициозан. И то причи даје онај карактеристичан шмек суперхеројштине, где имате типичног, моћног зликовца с једне стране и добру лигу (или пар, као у овом случају) са друге, који имају довољно моћи да њихов сукоб изгледа фантастично. И радња се одвија управо по обрасцу таквих филмова. Зликовац све време тражи нешто чиме ће стећи нешто друго, а како би постао супермоћни господар света (па макар и подземног) и све то води ка крају где имамо финалну битку између најјачих, која није разочарала, али је имала очекивани исход.

Но, као и у првом, ни у овом филму акције не недостаје, динамике и интриге, те свега што је потребно да се добије један узбудљив блокбастер. Велика замерка је што овде постоје две уводне приче и то је, заиста, превише. Верујем да је то могло да се реши и боље.

Едукативни моменат: Вампири у овом филму би рекли да истину много теже прихватају него светлост. И ми, обични смртници, тешко прихватамо истину. Али то није разлог да је не чујемо.

Оцена наставника:

4(наново са умањеницом)

The Twilight Saga New Moon (Small)Сумрак Сага: Млади Месец (The Twilight Saga: New Moon 2009) је други део приче о великој љубави између вампира Роберта Патинсона и нове девојке у варошици Кристен Стјуарт. Он је одлучио да је остави, како би је заштитио од себе и своје породице. Међутим, није успео да је заштити и од ње саме. Њен бол је био толики да је скочила са високе литице у море. Мислећи да се убила, Роберт је одлучио и сам себи да одузме живот. У ствари, да се препусти крволочним вампирима да га убију. Сада Кристен мора, уз помоћ Робертове сестре Ешли Грин, да заштити Роберта.

Критички осврт: Све оно што је пласирао први филм, сада више није довољно. Наравно, романса између Кристен и Роберта још увек траје и има тенденцију да траје заувек (или, макар, у овом и још два филма), али то је превише дуг период да би држала пажњу. Зато су аутори филма убацили „кеца из рукава“: свеже ошишаног и још свежије набилдованог Тејлора Лаутнера. И направили су оно што никад не би смело да омане у роматичним филмовима: љубавни троугао. Овај је успео да занавек подели армију девојчурака и жена на љубитељке згодног, софистицираног и анемично бледог вампира и обожаватељке дивљег и тек помало збуњеног вукодлака. За разлику од „Подземног света“, овде се рат између вампира и вукодлака не води само на биоскопском платну, већ једнако жестоко и међу женском публиком испред платна. 🙂 Проблем код овакве љубавне геометрије у овом и сличним филмовима је што се увек зна ко је победник код даме око које се боре, па то, баш, и није толико узбудљиво (једини изузетак кога могу да се сетим су „Игре глади“, мада тамо тај љубавни троугао није био у фокусу колико је то овде случај). Ипак, не могу да кажем да у овом конкретном случају нема никаквог смисла.

У ствари, тај љубавни троугао је једино смислено на шта овај филм може да рачуна. Радња то свакако није. Због незгоде у кући вампира која изгледа више као пародија, Роберт је одлучио да занавек напусти Кристен, како би је заштитио, те је тако препустио на милост и немилост освети жељним вампирима. Пошто је закључио да се она убила, одлучио је да изврши самоубиство тако што ће прекршити вампирски закон, па ће га други вампири убити. На почетку филма је направљен час у школи (уз Робертову упечатљиву рецитацију) о љубави Ромеа и Јулије, како би нам било што очигледније да радња алудира на ту причу. Можда су аутори погрешно веровали да сличност са Шекспировим делом нећемо открити у овако „компликованој“ радњи, па су то зато тако направили, али који год разлог био зашто су тако направили, лоше су направили. Радња је тиме постала још приземнија него што, иначе, јесте.

Морам да кажем да радња није узбудљива, иако је, ваљда, Кристенино самоубилачко понашање током филма и Робертов егзибиционизам при крају требало да буде ефектно. У ствари, постигао се контаефекат. Ради се о томе да овај филм, за разлику од свих других наставака, није имао да понуди ама ништа, што је можда разлог зашто су неоправдано сцене доведене до усијања (без сјаја), а у свему се претеривало; осећањима, љубави, поступцима, чак и ноћним морама мучене Кристен. И у патетици се претеривало, посебно у последњим сценама које су развучене до бесмисла, а свака логика се изгубила. Ешли Грин је најпре пустила да други вампири (буквално) разбију Роберта, да би тек онда понудила очигледно решење и зауставила цео сукоб. И ако је премиса да на Кристен не делује ниједна вампирска моћ, како је онда Ешли могла да види њену будућност? Робертова појављивања у визијама од измаглице не вреди ни коментарисати.

Едукативни моменат: Били Берк је рекао својој кћерки како некада треба научити да волиш оно што је добро за тебе. У филму тешко да је могао бити у праву јер тешко је разумно утицати на питања срца, али у свакодневном животу то није лош савет. Рецимо, нездрава храна уме да буде и те како укусна и лако се заволи, али је много боље научити да се воли она мање заносна, али значајно више здравија храна. 🙂

Оцена наставника:

1(размишљао сам и о двојци, али ипак)

addams_family_ver_xxlg (Small)Породица Адамс (The Addams Family 1991) је филм рађен по стрипу истог назива. Ова језива породица вештица и наказа живи лагодним и уврнутим животом захваљујући значајном породичном богатству. Њихов адвокат Ден Хедаја је у дуговима и имао је нежељену посету Елизабет Вилсон и њеног сина силеџије Кристофера Лојда, којима новац и дугује. Да би избегао батине, он долази на идеју да породици Адамс представи Кристофера као давно изгубљеног (а сада, наводно, нађеног) брата главе породице Раула Хулија. Идеја је да га убаци у кућу како би се овај домогао поменутог породичног богатства. На тај начин, Елизабет би стекла богатство, а онда и Дена оставила на миру. Проблем настаје када Кристофер схвата да му се језиви начин живота, који породица Адамс води, заправо, свиђа.

Критички осврт: Раније сам волео да гледам и црно-белу серију о овој породици јер ми се, иначе, концепт невероватно допада. То је врло интелигентно смишљен начин исмевања традиционално прихваћених породичних вредности Американаца. Све је изврнуто наопачке и оно што је лоше, заправо је добро, па су електрична столица и сатаре омиљене играчке њихове деце, а мучење и смрт уживање коме се радују.  Све то иде уклопљено са огромном љубави и подршком коју чланови породице осећају једни за друге. Они су наивни готово до лаковерности и отвореног срца прихватају и Кристофера и Елизабетине савете; њима је завист непозната, а сваког гледају без икаквих предрасуда, ма како изгледао. Ликови који чине обичан и „нормалан“, односно опште прихваћен свет, ван дома Адамсових, показују и похлепу, корумпираност и жељу да присвоје туђе. Тако постављене ствари заиста наводе на неке закључке о двоструким нормама на којима америчко (па и многа друга) друштво почива.

Ова породица веома поштује своју историју и традицију кроз претке који су били масовне убице и други злотвори. То је јака алузија на америчку историју. Постоје и конкретнија исмевања у филму. Када учитељица каже Мортиши (Анџелика Хјустон) да су нека деца као своју омиљену личност одабрала председника Америке, ова је шокирано упитала да ли је разговарала са њиховим родитељима.

Углавном, интелигентна поставка, симпатична радња са свим авантурама које је прате, бритак хумор и добри глумци, чине да ово дело буде достојно идеје коју је у стрипу пласирао Чарлс Адамс још давне 1938.

Едукативни моменат: Мислим да сам све рекао кроз критички осврт филму; треба добро да се запитамо шта је добро, а шта лоше када год расуђујемо о нечему јер лако може да се деси да су нам вредносни системи наопаки.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

Love-Potion-No-poster (Small)Љубавни напитак број 9 (Love Potion No. 9 1992) је романтична комедија у којој је Сандра Булок први пут (или први пут помена вредан) заиграла главну женску улогу. Она је научница и колегиница Тејту Доновану, који је, једном, са пријатељима, отишао код врачаре Ен Банкрофт, како би им ова прорекла судбину. Ен је видела у Тејтовом длану да овај нема среће са женама, па му је дала љубавни напитак. Напитак делује тако да онај ко га попије добије толико очаравајући глас да му ниједан представник супротног пола не може одолети. Тејт, као човек од науке, није поверовао врачари, па је узорак напитка одбацио. Игром случаја, његова мачка се докопала напитка и могао је да се увери у његова магична својства. Упознао је са својим открићем и колегиницу Сандру и они су, након опсежног тестирања, одлучили да га примене и сами. И обома се живот, из корена, променио.

Критички осврт: Ово је онај тип комедије који датира, макар, деценију пре снимања овог филма, када неугледни људи преко ноћи постају најлепши и најпопуларнији у друштву. При томе, ми знамо да су у питању холивудски лепотани и лепотице, али ипак делује утешно, чак и када је све што су урадили то да су средили своју разбарушену или „гиковски“ у страну очешљану фризуру. 🙂 Јасно је да таква поставка мора бити површна. И испоставило се да таквих, површних момената у филму има јер су Тејт и Сандра колеге, па је логично да ће се виђати на послу и нема потребе да Тејст безуспешно покушава да дође до ње. Но, рецимо да су били на одмору, као, очигледно, и сценариста Дејл Лаонер. 🙂 Ипак, овај филм није класична глупава романтична комедија и издваја се из много разлога.

Најпре, прича је садржајна и, чак, донекле и узбудљива. Глумци су сасвим добри, како главни, тако и споредни. Филм шаље и лепе и позитивне поруке и уопште је позитиван, не оптерећује чак и када се лоше ствари дешавају. Ипак, највише од свега у овом филму ценим хумор, који је заиста урађен добро, почевши од прве маестралне сцене са врачаром.

Едукативни моменат: Иако је Ребека Стаб имала иритантну улогу да Тејту покаже где му је место, донекле она и има право. Колико год ми говорили да изглед није важан и да је права лепота оно што је унутра (где год то унутра било), оно што ће друге особе привући и што ће свакоме омогућити извесну популарност у друштву јесте изглед. Међутим, треба имати на уму две ствари. Прва је да изглед није само шминка и лепа одећа, већ и тело обликовано здравом исхраном и вежбањем, а друго је да изглед може да привуче, али оно што ће да задржи другу особу мора да буде више од тога.

Оцена наставника:

5(можда није скроз заслужена)

capricorn_one_ver_xlg (Small)Јарац Један (Capricorn One 1977) је трилер у вези са мисијом слетања на Марс која је носила назив из наслова филма. Тројица астронаута Џејмс Бролин, Сем Ватерстон и О Џеј Симпсон никада нису узлетела јер је Хал Холбрук, задужен за мисију у НАСА, морао да је обустави. Испоставило се да ракета није изграђена како је било планирано и да би, по свему судећи, астронаути умрли на путу ка Марсу. Но, пошто је хтео да се мисија настави по сваку цену, организовао је сцену у хангару далеко у пустињи, где је требало да астронаути симулирају да су на Марсу. Тако би уверили јавност, али и политички врх, да се мисија, ипак, одвија. Астронаути су одбили да саучествују у томе, али их је Хал уценио. Лажна мисија је, тако, почела да се одвија, али не без проблема.

Критички осврт: Заплет је сасвим интригантан и развија се у солидну причу. Радња је мање-више добра, мада има и предвидљивих и наивних момената. Цела акција завере је веома озбиљна, а превише траљаво одрађена. Сувише је трагова, а врхунац је када је Елиот Гулд ушао у хангар где је спроведена лажна мисија и хајде што је пронашао узорке непочишћене земље, него што су и рефлектори били укључени. 🙂 Но, има и интелигентних трагова. Елиот је приметио да је Бренда Вакаро остала затечена речима свог мужа астронаута Џејмса, те је открио да је разлог грешка коју је њен муж направио, а за коју се испоставило да је, заправо, мудро смишљена порука. Још један наиван и нејасан моменат је како је Елиот пронашао Џејмса и како је знао где се налази и да се налази уопште. Што се спасавања тиче, то је тек фијаско. Јурцање хеликоптерима и авионом баш им није требало јер нити је узбудљиво, нити је уверљиво. Крај је прекинут баш тамо где треба. Један од ретких срећних завршетака који су срећно и урађени. 🙂

Углавном, радња има својих добрих плусева и дебелих минуса. Дијалози су смислени и врцави. Има и мало више (мело)драме; што у дијалозима, што у поступцима, али добро сад. Ипак су то седамдесете.

Едукативни моменат: Теорије завере су увек занимљиве приче, али не треба их узимати здраво за готово. Најчешће су оне СФ, баш као што је и овај филм. Некада су те теорије и врло уврежене и имају велике последице, као приче о вакцинацији и њиховој наводној штетности. Зато деца умиру у 21. веку због последица богиња, а ми, уместо да се чудимо зашто се то дешава, боље је да се информишемо о теми. И не треба да слепо верујемо у будалаштине које је, ко зна ко и из којих разлога, измислио.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

orgazmo_ver_xlg (Small)Оргазмо (Orgazmo 1997) је прича о мормону Треју Паркеру, који је, обилазећи куће у мисији ширења божје речи, набасао на вилу Мајкла Дин Џејкобса, продуцента порно филмова. Мајкл је препознао некакав Трејов таленат и одлучио да од њега направи порно звезду. Успео је да га приволи тако што му је понудио огромну суму новца, која је Треју била потребна како би се оженио Робин Лин Раб. Треј је у филму глумео Оргазма, суперхероја чије оружје тера негативце на оргазам и тако их онеспособљава. Испоставило се да је филм постао невероватан хит, па је Мајклова идеја да Треја учини звездом, заиста почела да се реализује. Проблем је што Треј нема амбиције да постане славан у порно индустрији, па је Мајкл морао да примени силу како би задржао своју „златну коку“. Оно на шта није рачунао је да ће Оргазмо из филма постати стваран.

Критички осврт: Продукција је баш, баш слаба, али је из ње извучено максимално колико је било могуће. Глума је, очекивано, смешна, мада су и радња и ликови такви да није претерано ни захтевна. У питању је једна заиста лагана комедија, која на врцав начин исмева мормоне и секту уопште, суперхеројске и порно филмове и све чега се Треј, који је уједно и режисер, досетио. Заиста има смешних фора, али је већина потпуно приземна. Некако сам више очекивао од аутора „Саут Парка“, мада манир у коме је рађен овај филм јесте у доброј мери препознатљив.

Неке сцене су изненађујуће, као када је Треј пребио Мајклове гориле, што је личило, безмало, на сцену из неког квалитетнијег филма са борилачким вештинама. У ствари, већина акционих сцена изгледа прилично пристојно (у непристојном филму 🙂 ). Свеукупно гледајући, радња није изненађујућа, ни шокантна, иако је, можда, то била намера. Филмови – који имају мотив да се члан затворене верске групе „преобратио“ на овај или онај начин – нису нови, а чак сам видео да постоји и ријалити у Америци који се бави управо том темом. Тако да филм није донео ништа ново ни у једном аспекту, али признајем му врцавост, храброст и што је од мало (новца) направио не баш много, али солидну причу.

Едукативни моменат: Треј је све време размишљао о томе шта ће Исус да мисли о његовим поступцима и према томе се управљао или се тиме оптерећивао. На крају, радио је оно у чему је добар и у чему се добро осећао, али је своју веру сачувао. И у томе је суштина. Одговорност за своје поступке треба да преузмемо сами, а не да је стављамо у руке Свевишњег, а веру ћемо увек имати ако је то оно што заиста желимо.

Оцена наставника:

4(баш, баш блага или блажена, како год)

Wonder-woman-poster (Small)Чудесна жена (Wonder Woman 2017) је филм о суперхероини из наслова, односно о њеном детињству и мисији за коју је рођена – да победи старогрчког бога рата Ареја. Глуми је лепа Гал Гадот.

Критички осврт: Фотографија је фантастична, посебно део када се приказује митолошка прича. Одличне су и сцене борби Амазонки, са све успореним акробацијама. Сцена када Гал прелази ничију земљу потпуно је надреална. Морам признати да је много тога у овом филму импресивно. И завршна битка два божанства је импресивна, мада и холивудски претерана са све великим речима и патетиком.

Што се тиче саме радње, није импресивна, мада јесте занимљиво постављена. Аутори филма су се, можда, надали да ће направити добру ствар ако примене испробани и од критике и публике одобрени рецепт који се могао видети у првом наставку саге о Капетану Америка. У оба филма пратимо причу о самом пореклу ликова и њихов одлазак у рат (само је разлика да ли је први или други) у којем ће се, логично, борити на страни савезника. Ипак, Капетан Америка је победио; и у рату и у квалитету филма.

Шта ми смета овде? Управо тај спој импресивног и идеје коју је требало дочарати. Основни мотив је да је рат страшна ствар која уништава животе. Режисерка Пати Џенкинс заиста се потрудила (као и за све остало) да та страдања дочара колико год је то било могуће и у спрези са трудом главне протагонисткиње да добро одглуми саосећајну, брижну и емотивно погођену особу тим дешавањима. И шта се добило? Лепотица која, сва заносна, јуриша да спаси несрећну нејач и донесе мир у свету. Другим речима, филм је постао екранизација добро научених говора кандидаткиња при избору за мис света. Прелепа Гал, очигледно, није макла даље од подијума када је, давне 2004, понела ленту мис Израела. Овај „подијум“ је технички перфектно решен, али је, и даље, само подијум.

Углавном, прича је класична, траје дуже него што има реалне потребе и није растерећена општих места, као када Крис Пајн објашњава дивљакињи тековине модерног света. Када сам написао да је занимљиво постављена, мислио сам, пре свега, на то што почиње на рајском митолошком острву са цивилизацијом из старе Грчке, а наставља се у реалном свету у коме бесни историји добро познат рат. Такође, судар култура где владају жене и где је скандалозно да жене уопште имају право гласа, такође је занимљив и врло видан концепт, што не чуди јер је режисер, управо, жена. Главни утисак и јесте да се овде „сударају“ противуречности, некада успешно, а некада су потпуни промашај. Нажалост, ови потоњи су упечатљивији.

Едукативни моменат: Крис је рекао да је чуо од оца да када се нешто лоше дешава у свету, имаш два избора: да не урадиш ништа и да покушаш да урадиш нешто. Он је већ покушао да не уради ништа. 🙂 Другим речима, иако ова прва опција изгледа лакше, некада је једнако тешка као и ова друга, ако не и тежа.

Оцена наставника:

3(рецимо да је реална)

jurassic-park-ii--the-lost-world (Small)Изгубљени свет: Парк из доба јуре (The Lost World: Jurassic Park 1997) је други наставак саге о парку са диносаурусима. Парк се показао као фијаско и преопасан за људе још у првом делу. Међутим, његов творац Ричард Атенборо има и план, односно локацију Б. То је острво Сорна где је диносаурусима омогућено да се размножавају и развијају без уплитања људи. Ричард тамо шаље четворо људи, стручњака који су му неопходни да документују тај васкрсли праисторијски живот и јавност упознају са њим. Један од чланова екипе кога шаље је и Џеф Голдблум, који је већ имао блиске сусрете са диносаурусима. Испоставиће се да ће и ово искуство бити једнако трауматично као и претходно.

Критички осврт: Филм је заиста напет, нема шта. Специјални ефекти сјајни, људско понашање, са све глумом, уверљиви, а радња динамична. Прича није унапредила серијал, али могу да прихватим да је заиста тешко смислити ту нешто епохално ново у односу на први део, а да није нека нова врста диносауруса. 🙂 Наравно, има их неколико у односу на претходни наставак. Ни ови стари нису разочарали. Тираносауруси више-мање, али сцена када велоцираптори нападају људе у високој трави генијално је одрађена.

На самом крају имамо и једну варијанту Рекс-Конга, пошто је крвожедни грабљивац доведен у Сан Дијего и ту је било још мало прилике за разметање специјалним ефектима, те упоређивање величине тираносауруса са нама познатим објектима. И то је у реду.

Едукативни моменат: Арлис Хауард је желео да експлоатише диносаурусе, иако нису сасвим проучени, па чак и једног од најкрволочнијих да доведе у градски простор. Наравно да се то завршило катастрофом, па и по самог Арлиса, али је поента у томе да људи готово увек гледају какву ће корист имати и пре него што неку појаву, процес или живо биће уопште упознају. Још горе и грђе, и пре него што сагледају све последице такве једне експлоатације. Зато данас имамо толико проблема са нарушеном животном средином.

Оцена наставника:

5(малко блеђа од оне коју заслужује први део саге)

monsters_dark_continent_ver (Small)Чудовишта: Мрачни континент (Monsters: Dark Continent 2014) је наставак филма „Чудовишта“ из 2010. Ванземаљци дивовских размера и чудовишног изгледа походе Земљу и то у државама трећег света. Американци су усмерили своје снаге да им дохакају, али страда и локално становништво. Зато су се Арапи организовали да узврате. Амерички војници сада тамо имају две групе непријатеља: ванземаљце и људе. Овај сукоб пратимо кроз личну причу тек пристиглог војника Сема Килија.

Критички осврт: Јасно је мени да је Том Грин желео да нас уведе у то какав је тип личности главни протагониста Сем и из каквог друштвеног миљеа долази, али то је урадио на најиритантнији могући начин, кроз нарацију крцату великим речима и патетиком (праћену адекватним инструменталом). Нажалост, Том од такве нарације није одустао ни надаље током филма. Том је, иначе, и сценариста и режисер и у овом потоњем значајно је бољи, али само зато што је сценарио баш, баш лош и без много поенте. Глуму бих могао да похвалим као баш добру.

У првом „полувремену“ сценарију замерам што је неинвентиван и што гледаоцима све пружа на тацни. Све у филму је потпуно јасно постављено, а и ако постоји шанса да иоле нешто не буде тако, укључује се наратор. Нема непознаница, недоречености или, не дај боже, да, напросто, нешто и наслутимо и сами схватимо. Такође, сувише је оптерећен грубим шалама војника и бесмисленим дијалозима, којима је дат неоправдано велики простор у филму. Друго „полувреме“ замишљено је као акциони део. Али, акција је слаба, сувише развучена, а тако мало ефекта даје. Једна од ретких ефектних сцена је када Џони Харис претражује избомбардован школски аутобус како би нашао воду. Та сцена, боље него било каква лична драма ликова, која се форсирала у филму, одлично илуструје и ужасе рата и психичко стање војника који у њему учествују. Све остале сцене су имале тај циљ, али је све то сувише холивудски и са сасвим погрешном директивом. Другим речима, пажња гледаоца усмерена је на мање битан део. У једном тренутку сам помислио да смо, сви заједно, „скокнули“ до „Аватара“ када су ванземаљци почели да ослобађају медузолике споре, али је то кратко трајало.

Највише замерам филму што је и преспор и досадан. И то је заиста „мајсторство“ постићи јер са једне стране имамо актуелни рат западних сила са Арапима, а на другој џиновска чудовишта која су ефектима сасвим солидно дочарана. Дакле, материјала има, али је протраћен.

Едукативни моменат: Да сам зао написао бих да је порука овог филма да је рат бесмислен као што је и овај филм. Међутим, пошто нисам зао, зауставићу се само на првом делу реченице и закључити да је рат бесмислен и да, веома често, ни људима није јасно зашто у њему учествују, а губе све – и породицу, драге људе, здравље, па и сопствени живот.

Оцена наставника:

2(реалка – филм је лош, али није баш за један)

Лако Је Критиковати 70

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Clown-poster (Small)

Кловн (Clown 2014) је хорор који не препоручујем људима који пате од коулрофобије. 🙂 Енди Поуерс је агент за некретнине. Пошто је аниматор отказао свој наступ кловна за рођендан Ендијевог сина, Енди је морао да смисли начин како ће ту потешкоћу да реши. Пошто је био на послу, односно у кући коју је требало да прода, претражио је подрум како би пронашао погодан материјал да сачини костим и да кловн буде он. Срећа му се осмехнула и пронашао је комплетан костим кловна. Рођендан је успео, али се Енди суочио са новим проблемом: више није могао да скине костим са себе.

Критички осврт: Идеја је океј и реализација није скроз лоша, мада има нелогичних момената (мало дете само у кући до касно у ноћ, полиције нема где треба, али јури жену у колима са девојчицом (сцена је таква да сви родитељи одлазе кућама са својом децом), Енди исече руку тако да је пререзао вене и његова жена Лаура Ален не одреагује на то, а он је, при томе, крварење зауставио тоалет папиром итд) и има општих места.

Метаморфозе људи у демоне нису нова ствар у хорор филмовима, па макар биле и постепене, као у овом случају. Међутим, прича која тај преображај прати јесте релативно иновативна и прилично занимљива. Филм је и динамичан и довољно страшан, као и Ендијева маска. Можда је онај рог на глави, ипак, био вишак. 🙂 Највише су ми се допали ликови, чији су карактери врло животни и све време се „клацкају“ на ивици моралног и исправног. Лаура је и жена која ће увек наћи оправдање за свог агресивног мужа и то јесте део „хорор филма“ који се дешава и у реалном животу многих породица. Све је то дало приличну дубину овом филму и некако га „подигло“ у односу на друга „само бежи и вришти“ остварења.

Едукативни моменат: На неки начин овај филм испитује и границе докле бисте ишли за особу коју волите. Лаура се нашла у зачараном кругу све док је син није отрезнио речима да чудовишни кловн више није његов отац. Другим речима, ако нека особа захтева да радите за њу нешто што није исправно, то није особа која вас воли.

Оцена наставника:

4(прилично бледа)

UryGe (Small)Подземни свет: Буђење (Underworld: Awakening 2012) је четврти у низу филмова из саге о рату између вампира и вукодлака. Људи су постали свесни да ова бића постоје и почели су истребљење. Рат је био свеопшти и бесмртници су схватили да ће га изгубити. Вампирица Кејт Бејкинсејл и њен љубавник хибрид (полувампир, полувукодлак) Скот Спидман припремали су се да побегну бродом, али су их војне снаге онемогућиле. Кејт се буди у лабораторији и схвата да се ситуација променила. Рат против људи је завршен, али опасност тиме није престала.

Критички осврт: Овај наставак је у односу на претходна три преслаб. Идеја је, практично, иста као и у првом делу, само је у питању варијација на тему. Дакле, филм није донео ништа ново, а није донео ни причу вредну гледања. Заправо, радња је у потпуном хаосу и при томе нема никаквог смисла. Научници желе девојчицу хибрида Индију Ајсли по сваку цену, иако имају њеног оца Скота и све што су хтели са њом, могли су да ураде и са њим. Нејасно је и за шта им је била потребна Кејт, а још је мање јасно како су знали да су Кејт и Индија телепатски повезане, када је Кејт била у коми све те године. Уосталом, према самом филму, Индија се телепатски повезала са Скотом тек када се овај пробудио. Даље, када се Кејт ослободила, по лабораторијама се борила са људима. Касније се испоставило да су сви запослени махом вукодлаци и има смисла да буду, али то онда нема смисла у поређењу са тим сценама Кејтиног бега.

Не само да радња не трпи логику, већ је и потпуно предвидљива. Дијалози су безвезни и повремено бесмислени, чему нису много помогле ни „велике речи“. Све у свему, овог наставка није требало да буде јер једино што га продаје је акција, која је, па, обична. Ништа спектакуларно и са заиста много убистава и мртвих, можда чак и више него у најкрвавијем наставку „Рамба“. А колико год да их је, то није довољно. 🙂

Едукативни моменат: Чарлс Данс је вођа вампира који је дао вукодлацима оно што су желели (како би заштитио своје људе), док је његов син Тео Џејмс желео да пружи отпор тим истим вукодлацима. Тешко је рећи ко је ту био у праву и да ли је отпор или попустљивост прави одговор јер све зависи од ситуације до ситуације. Међуљудске интеракције су компликоване, а животне околности разноврсне, тако да ту правог савета нема. Ми, свакако, треба да се трудимо да урадимо исправно, ма шта год то значило.

Оцена наставника:

1(дефинитивно јер више од овога не може)

CorpseBride (Small)Мртва невеста (Corpse Bride 2005) је британско-амерички цртани филм. Радња се дешава у Викторијанском добу и почиње најавом венчања између девојке Викторије, племићке крви, и момка Виктора, сина продавца рибе. Викторијини родитељи пристали су невољно да удају кћерку за момка без титуле, пошто су остали без новца. Проба венчања није прошла најбоље због Викторове неспретности и он је, очајан, отишао у шуму како би вежбао свадбени завет. И први пут када га је изговорио како треба, прстен је ставио на замишљени прст. Њему се чинило да је то гранчица дрвета, а заправо је био скелет шаке мртве девојке. И она је пристала да се уда за њега, те га је одвела у подземни град мртвих. Виктор је пробао да се спасе из ове мучне ситуације, тим пре што је желео да ожени Викторију, а не мртву девојку. Међутим, то није тако једноставно.

Критички осврт: Овај цртаћ веома је сличан ранијем цртаћу истог режисера Тима Бертона: „Ноћна мора пре Божића“ и по мотиву (све се дешава у свету мртвих) и по анимацији. Изгледа да Тим воли да прави мрачне цртаће и то ради поприлично успешно. Овај цртаћ је мрачан и по бојама јер су коришћене углавном плава и сива, а како би се дочарао свет живахних мртваца. И добро је дочаран тај свет, врцаво и занимљиво.

Сама прича није претерано богата, да тако кажем, али јесте лепа и заиста тужна. Она говори о љубави на један једноставан начин, а опет компликован. Такође, прича говори о моралу, осећају за исправно и прави тешке дилеме, а шаље заиста лепе поруке. Солидно добро је испричана, са тек пар недоследности. Рецимо, мртва невеста је свог драгог зграбила на мосту који води у град и виђени су заједно. Касније се испоставило да улазак у свет живих захтева посебну магију мудрог костура, а млада се понашала као да дуго до тада није видела Месец и лептира, као да сцене на мосту није ни било. Но, опростиво је. 🙂

Едукативни моменат: Иако је несрећна мртва невеста желела да поврати своје снове, као и живот за којим је жудела, неке ствари, напросто, не могу да се врате. И то морамо да прихватимо, а овај цртаћ нас, на један весели или можда више луцидан начин, учи и како да то учинимо.

Оцена наставника:

4(са *)

the-smurfs-poster (Small)Штрумпфови 2 (The Smurfs 2 2011) је други наставак играног филма из 2011. Зли чаробњак Гаргамел (глуми га Ханк Азарија) сада станује у реалном свету, конкретно Паризу, где забавља бројне обожаваоце својим чаролијама. То за њега, ипак, није довољно. Он жели да влада светом људи, а то може само ако дође до тајне формуле која чини да Штрумпфови буду плави. Он зна да Штрумпфета зна састав те формуле, па шаље другу Штрумпфету коју је направио (и која није плава), а како би отела своју сестру из села Штрумпфова. Зато отвара портал до села Штрумпфова и његова креација је заиста успешно обавила мисију. Проблем за чаробњака је што отета Штрумпфета неће да ода тајну, а и Велики Штрумпф са још три Штрумпфа на путу је да је спасе. Уз то, они имају савезнике у свету људи, а то је Нил Патрик Харис и његова породица.

Критички осврт: Свакако нисам објективан према омиљеном цртаћу из детињства (да, ја сам био од оних који је скупљао и сличице и све што је имало штрумпфове по себи), али ми се филм допао. Иако је радња потпуно класична и није више од пуког понављања првог наставка и цртаћа у коме је створена Штрумпфета, опет је допадљива. Допадљива је и музика, а анимација и специјални ефекти су више од допадљивог.

Постоји покушај у филму да се направи нека дубина и да се да прави смисао и значај породици, али је то урађено превише инфантилно, па и мало префорсирано и неспретно. Аутори филма су се, највероватније, руководили тиме да праве дечји филм, али ја, лично, никада не бих потцењивао децу. И избацио бих претерано патетичне делове. 🙂

Едукативни моменат: Лепо каже Велики Штрумпф: није важно одакле потичеш, већ је важно шта одабереш да будеш. Заиста је мудар тај мајушни, плави старкеља. 🙂

Оцена наставника:

3(мада сам желео да поклоним четворку)

trismurfs (Small)Штрумпфови: Изгубљено село (Smurfs: The Lost Village 2017) је цртани филм који нема везе са претходним филмом. Штрумпфета је несрећна јер не може да пронађе ниједну област која би је карактерисала. Наиме, нико у селу малих плавих људи није знао шта је она, док су сви остали имали по неку карактеристику која их је издвајала. Како би је орасположили, Кефало, Грубер и Трапавко су је позвали на сноубординг, али без снега и по гранама дрвећа. Тада је она открила да постоје и Штрумпфови за које нико није знао, а који се налазе у Забрањеној шуми, иза великог зида на који је набасала. Нажалост, Гаргамел је сазнао за ово њено откриће и одлучио да пронађе село тих других Штрумпфова. Зато је Штрумпфета одлучила да се оглуши о забрану Великог Штрумпфа и да оде у Забрањену шуму како би те Штрумпфове упозорила на опасност која им се спрема. У авантури су јој се придружила и тројица пријатеља са „дрвобординга“.

Критички осврт: И у овом цртаћу мотив је исти као у претходном филму; Штрумпфетин недостатак идентитета због порекла таквог какво је. Као да је неко задао исту тему различитим ауторима и сада су они направили две варијанте. И морам написати да је ова варијанта успешнија. Радња је и даље класична и предвидљива, али је богатија. Има некакву мистерију или интригу, а довољно је добро обрађена да држи пажњу све време. Уз то, има и акције много више и значајно је маштовитија. Хумор је ту негде као и у претходном филму, но све у свему, ово је један пристојан цртаћ о Штрумпфовима. Онакав какав треба да буде.

Едукативни моменат: Сваког Штрумпфа је нешто дефинисало; нека особина, посао који обавља или већ нешто треће. Штрумпфета је имала проблем што није могла да издвоји једну особину која ће је описати. На крају се испоставило да је она много тога. Неко ће се пронаћи у једном послу и биће сјајан у томе, али ће се неко пронаћи у више области. И једни и други су сасвим у реду; први нису уских погледа, а други нису површни. Само раде оно што им „лежи“.

Оцена наставника:

4(овде сам већ могао да поклоним мирне душе)

ted_ver_xlg (Small)Тед (Ted 2012) је филм о дечаку који није имао ниједног пријатеља. Зато су му родитељи купили једног – плишаног меду. Нови пријатељ му се толико допао, да је пожелео да оживи, што се и десило. Живи плишани меда био је медијска атракција једно време, а онда се живот вратио у колотечину. Дечак је одрастао (и као одраслог глуми га Марк Волберг), а и меда са њим. Њих двојица су и даље пријатељи и уживају у лудоријама, али се све мења када Маркова веза са Милом Кунис постане озбиљна и почне да захтева промену животног стила.

Критички осврт: Хумор је веома виспрен с једне стране, а веома политички некоректан са друге. Иако би требало да осудим такав хумор, баш зато што се очекује да и сам будем политички коректан, напросто не могу јер је урађен заиста добро. Режисер (и сценариста) Сет Макфарлан „купио“ ме је разговором који су водили Марк и његов меда за столом док је трајала журка. Реалне потребе за тим разговором у тој сцени није било и овде је било битно само приказати тај скеч. И њиме је све речено и све решено у корист Сетове храбрости да пласира такав хумор. Углавном, не знам да ли ће се сваком допасти и да ли ће свакоме бити смешан, али мени јесте био забаван. Као и цео филм, који ми се допао јер има јаку симболику и у којем сваки мушкарац може да се препозна. Највише, наравно, у лику главног глумца. Тед је, ту сумње нема, магична манифестација тешкоћа у сазревању (преласку из периода дечака), али осмишљена прилично оригинално и веома живописно.

Сама прича је чиста класика, са ликовима који су углавном стереотипи, па је ту богати и снобовски Марков ривал Џоел Макхејл, који је потпуно „шупаљ“, психопата који заводљиво игра уз ТВ Ђовани Рибизи и његов чудни, прекомерно гојазни син Един Минкс, као и љубоморне Милине колегинице, а и (вероватно) потајно заљубљена дружељубива Маркова колегиница Лора Вандервут. Ипак, и таква, прича је добро испричана и динамична, мада са не баш претерано узбудљивим акционим делом (када се Ђовани и Марк јуре колима). Тај део је трајао релативно кратко и није битно пореметио жанр који доминира, а и сва та акција је била више у служби неке друге приче.

И да, патетика је смањена на минимум, што заиста поздрављам. Овај филм се, по готово свему, значајно издваја у мору романтичних комедија (под условом да, уопште, припада том поджанру).

Едукативни моменат: Марк је много пута покушавао да се промени зарад Милине љубави. И заиста је имао јаку вољу, али у томе никако није успевао. Главни разлог је тај што никако није могао да прихвати одговорност за своје поступке. А то је предуслов за стицање зрелости.

Оцена наставника:

4(иде на пет)

back_to_the_future_verПовратак у будућност (Back to the Future 1985) је СФ који је прославио тада младу звезду Мајкла Џеј Фокса. Он је момак кога школа не занима претерано, али је добар пријатељ са знатно старијим и видно ћакнутим научником Кристофером Лојдом. Најновији изум овог откаченог научника је времеплов. Направио га је у колима веома модерног изгледа и одлучио је да истражи будућност. Но, на самој проби, десио се инцидент; терористи из Либана убили су професора јер им је преваром узео плутонијум (потребан за покретање времеплова). У метежу који је настао, Мајкл је морао да побегне од агресивних терориста и то управо у времеплову. Завршио је у времену тридесет година пре свог времена, баш када су његов отац Криспин Главер и мајка Леа Томпсон били млади.

Критички осврт: Нема ту много шта да се каже, филм је класик СФ-а. Има занимљиву и оригиналну идеју, добру причу и хумор, а и неодољиви шмек осамдесетих. Све ми се свиђа.

Едукативни моменат: Једна лекција из историје Мајклове варошице спасила га је и омогућила да се врати у своје време. Када је активисткиња желела да му је исприча, није га занимало. Наравно, нас не може да занима све, али понекад треба дати шансу и саслушати. Можда нам се допадне, а и ко зна када ће нам неко знање затребати.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

back-to-the-future-part-ll (Small)Повратак у будућност II део (Back to the Future Part II 1989) је, очигледно, наставак претходног филма. Овај пут, научник Кристофер Лојд одвео је Мајкла Џеј Фокса и његову девојку Елизабет Шу у будућност. Наиме, њиховом сину била је потребна помоћ. Мајкл је успео да му помогне, али оно на шта нису рачунали је да ће им времеплов украсти Том Вилсон, који познаје Мајкла и њихову породицу, а успео је да сазна и за постојање ове СФ машине. Он је променио прошлост, тако да, када су се Мајкл и Кристофер вратили у своје време, више ништа није било исто.

Критички осврт: Овај део је, чак можда, и узбудљивији од првог. Марфијеви закони обилато су коришћени и све што је могло да пође наопако, пошло је. Резултат је авантура и акција којима краја нема. У ствари, има, али је тај крај мало трапаво одрађен да би се прича увела у нов наставак. Но, замерки немам. Филм је, баш као и претходни део, сјајан.

Едукативни моменат: Кристофер је стално упозоравао Мајкла да буде опрезан шта ради јер ће свака његова активност да измени след догађаја. Ми не можемо да путујемо кроз време као они, али истина је да и ми нашим активностима мењамо догађаје. Тога треба да будемо свесни, посебно да не бисмо радили нешто што може да изазове и оне лоше догађаје.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

moking (Small)Краљ мајмуна (西遊記之大鬧天宮 2014) је кинески филм који приказује једну легенду о необичном мајмуну златног крзна. Прича почиње ратом између божанстава са неба и демона. Демони су изгубили, али су руинирали небеску палату. Зато је божица Чжан Цзилин обновила палату претворивши своје тело у кристале. Један кристал је пао на земљу и у њему се родио мајмунчић. Он је одрастао (глуми га Дони Јен) и његово образовање преузео је учитељ кога је ангажовала богиња милости Кели Чен. Међутим, за мајмуна је заинтересован и краљ демона Арон Квок јер у њему види шансу за нови окршај и овог пута и победу над небесима.

Критички осврт: Кинезима је фотографија веома важна у филму и чак и они делови који су видно нацртани, лепо су нацртани (што не значи и да су добро анимирани).

Колико сам схватио, нема код Кинеза премишљања, договарања, одуговлачења или пренемагања било какве врсте. Нема ни упознавања, ако ћемо поштено. Мајмун је видео старца у шуми, допало му се шта овај зна и одлучио је да оде са њим на курс. У следећој сцени, са леђа велике птице викао је саплеменицима како ће се брзо вратити. Радња мора да иде својим током и тачка. И логика је врло стриктна. Мајмун је у поменутој сцени држао лептира у шаци. Старац му је рекао да је мртав, на шта је мајмун упитао: „Ти ниси он. Како ти знаш да је мртав?“ Старац је мудро одговорио питањем: „Ти ниси ја. Како ти знаш да ја не знам да је он угинуо?“ То је тако мудра логика да сам морао да прекинем филм и размислим о томе. И, успут, узмем сладолед јер се уз сладолед лепше гледа филм. 🙂

Неке идеје су ми се допале, као када је богиња жртвовала себе тако што се њено тело распало у много кристала који су обновили небеску палату. Има тога још и све је занимљиво, али лако склизне и на ону другу, небулозну страну (мајмун који дише и прича под водом и скакуће и шта све не).

Моћи митских бића нису дефинисане, нити ограничене. Отприлике раде оно што је погодно за ту сцену или што, напросто, лепо изгледа у тој сцени, па лете или се трансформишу или бацају какву светлост… Мање-више раде свашта, повремено обесмишљавајући неке друге моћи. Ако већ сви могу да лете, шта ће им онда велике птице? Све то даје једну инфантилну црту или боље рећи додаје на инфантилности целог филма. Једини неинфантилни део је љубавна мелодрама Ромеа (господара демона Арона) и Јулије (богиње Џо Чен), која је прилично успела и која је најближа неком реалном животу. Све остало је, дакле, врло маштовито и врло хаотично, па и сумануто. Иако је јасно да је у питању митолошка прича и иако су њихова кошкања у ваздуху на све стране врло симпатична, ипак видно недостаје осећај за меру.

Едукативни моменат: Краљ мајмуна је разрушио целу небеску палату због своје наглости. Савладале су га емоције и то је разумљиво, али стоји да пре било каквог закључка и евентуалне акције треба испитати све околности. Реаговање „на прву лопту“ углавном није добра стратегија за било шта, а посебно не решавање спорова.

Оцена наставника:

3(има елемената и за плус, а богами и за минус)

maxresdefaultBS (Small)Крадљивци тела (Body Snatchers 1993) је трећа по реду екранизација истоименог романа Џека Финија. Крадљивци тела су, заправо, ванземаљци који се реплицирају тако што исисају садржај људског тела. Они изгледају сасвим као људи чије су тело искористили, али се понашају другачије и без емоција. Запосели су војну базу у Алабами баш у тренутку када је пристигла породица Терија Кинија. Тери је дошао у базу послом, у име Агенције за очување животне средине, како би проверио безбедност чувања хемикалија које војска користи. Ускоро ће открити да хемикалије нису опасност која вреба у овој бази.

Критички осврт: Већ на самом старту ми се није допала нарација са врло приземним „поукама“. Мислим да нарацију у филму, иначе, треба користити или ако је баш неопходно или ако је урађена са шмеком. Овде ниједно од два побројана није био случај. И како се надаље филм одвијао није ме фасцинирао. Некако ми је изгледао сувише збрзан и премало разрађен.

Глума је сва позерска, посебно двоје младих протагониста Габријеле Анвар и Билија Вирта. Најбоље, заправо, глуми клинац Рајли Марфи. Ликови су стереотипни и прозаични, а односи између њих најкласичнији могући. Рецимо, однос бунтовне тинејџерке Габријеле и њеног оца Терија већ је виђен у гомили, али гомили филмова, серија, драма, сапуница итд. Са друге стране, много је и било једноставније оставити ликове таквима јер за неку њихову разраду није ни било времена; све је подређено акцији.

Филм је прилично динамичан са много акције и много мање мистерије. И акција је сасвим солидна, мада ништа грандиозно. Можда су експлозије на крају имале за циљ да поправе утисак, али нису. Поједине сцене су ефектне, али не оне које се односе на акцију. На пример, добра је фора када је у обданишту сва деца цртају исти цртеж, осим Рајлија, па га учитељица гледа са неодобравањем. 🙂 И сцена у болници где се врши преображавање је прилично успела хорор сцена. Има и наивних момената, односно наивних реакција ликова.

Едукативни моменат: Када се отац наљутио на њу, Габријела је рекла како је попила „само“ једно пиво и закаснила „само“ пола сата. Та чаробна реч „само“ често је лош део оправдања младих (и не само младих) особа за лоше поступке. Договори се или поштују или не поштују и нема места за „само“ ово или оно. Тим пре што је „само“ веома релативно; некоме је само ако закасни пет минута, а другом пола сата. И ниједно од тога није у реду према особи која чека.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Лако Је Критиковати 59

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

АрмArmy-of-Darkness (Small)ија таме (Army of Darkness 1993) је наставак серијала „Зли мртваци“. Брус Кембел је, ланцем невероватних догађаја, доспео кроз портал у средњи век, где су га витезови заробили јер су мислили да припада непријатељској војсци. Међутим, мудрац Ијан Аберкромби је веровао да је Брусов долазак део пророчанства о изабраном, који ће им донети магичну књигу Некрономикон, а уз помоћ које ће се ослободити злих демона који их опседају. Зато је склопио погодбу са Брусом да ће га вратити у његово време, ако им овај донесе књигу. Брус се домогао књиге, али је заједно са њом довео пред зидине дворца и армију мртвих.

Критички осврт: Овај део ми је значајније бољи од претходног. Додуше, и овде има небулоза, али има и неке приче (које у претходном делу ипак није било) и то готово на нивоу једне солидне епске фантастике. Утиску да је ово варијанта епске фантастике доприноси и то што се све дешава у средњем веку. Брус није баш глумчина, али јесте комичан и у том смислу је више дошао до изражаја у овом делу. Тако да је филм и врцав и шармантан, значајније побољшан, али није изневерио дух читавог серијала.

Едукативни моменат: Брус је своју средњовековну армију учинио непобедивом захваљујући знањима и технологији 20. века. И у нашем веку знање је моћ и може да нам обезбеди победу у многим ситуацијама.

Оцена наставника:

4(можда сам малко преценио)

UndergroundПодземље (Underground 2011) је филм о осморо младих, који су се, бежећи од непријатељски расположених хулигана, нашли затворени у напуштеној војној бази. Испоставља се да тиме што су побегли насилницима нису уједно и решили проблем јер се у војној бази налазе чудовишна бића која хоће да их поједу.

Критички осврт: Нарација на почетку је потпуно непотребна, а сам покољ који је уследио је неуверљив. Па, ипак, идеја како је приказано временско раздобље од две године уопште није лоша. То и како је директор фотографије Зоран Поповић (наш човек?) урадио поједине сцене је све што ми се допало у филму. Што се осталог тиче… Па, да кренем од степеница.

Направише епохалну катастрофу око силаска низ степенице високе ни два метра, да би се оне крајње неприродно и видно анимирано урушиле када су скочили са њих (толико би скочили и да су се урушиле 🙂 ). И то је био почетак агоније. Кад сам написао „агоније“, мислио сам на сценарио. 🙂 У ствари, радње ту нема. Све време се гањају са чудовишним амфибијама кроз некакво склониште, а сцене су при томе досадне, нелогичне и погодне за даљи ток без обзира на њихову одрживост. Врхунац је била патетична прича протагониста из рата у Ираку (у ком су били учесници), за коју не могу да се одлучим да ли је глупља од филма или је филм ипак глупљи… И постаје још глупљи након „научног“ објашњења крволочних бића које је дао Џек Донер, а, иначе, са појавом његовог лика тек креће дубиоза. И траје све до краја. А крај је тек посебна прича у причи, којој, изгледа, као да краја нема. 🙂 И ово што сам написао делује мање бесмислено од дијалога, који су, уз то, и потпуно сведени. У сваком случају, цео филм је далеко од смисленог.

Едукативни моменат: У овако недотупавом филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Када су млади побегли од једног проблема (хулигана) нашли су се у другом (чудовишта). Иако и ја верујем да се од хулигана, ипак, треба склањати, бежање од проблема уопште не решава нам ништа; само ће се проблем повећати или ће се појавити нови.

Оцена наставника:

1(сасвим)

contracted-phase-ii (Small)Контрахован: Фаза 2 (Contracted: Phase II 2015) је други наставак филма о болести коју шири Морган Питер Браун и која доводи до некрозе ткива и, коначно, претвара људе у зомбије. Овом болешћу је заражен и Мет Мерсер и он покушава да дође до Моргана јер верује да он има и лек против болести коју шири. Међутим, времена је мало јер болест из дана у дан узима свој данак.

Критички осврт: Филм је дефинитивно гадан и рекао бих да се режисер Џош Форбс баш потрудио да га таквим учини. Користио је све могуће „трикове“: копање прстима испод коже, црве који једу живо месо, ланце са кукама, па чак и некрофилију. И такве гадне сцене трају прилично и све ми то говори да је Џош желео више да шокира гледаоца и заокупи га гадостима пре него квалитетном причом. Прича, и тако, није квалитетна, а још мање је иновативна. Све што се дешава у филму, а тога нема много, виђено је у другим филмовима (иако постоји покушај да се направи нешто мало другачије). И то је штета јер је уочљив потенцијал за један добар спој трилера и хорор приче.

Нејасни су и мотиви и поступци главног негативца Моргана и његова прича није испричана (макар не у овом делу). Има и нелогичних момената. Најара Таусенд је доживела саобраћајку и њена мајка Каролина Вилијамс стоји неколико корака од ње и уместо да притрчи, она зове очигледно повређену кћерку да дође до ње. У некој каснијој сцени, детективка Маријана Палка сама истражује кућу човека за кога верује да је масовни убица жена. Прилично сам убеђен да је тако нешто могуће више у филму „Кад јагањци утихну“ него у реалности. 🙂 Другим речима, колико год да је Маријана храбра и амбициозна (а на крају се видело да баш и није таква), овакав поступак је, ипак, претеран, а и иако се не разумем у америчко законодавство, не мислим да је легалан. У сваком другом филму се тражи налог за претрес куће. Уосталом, следећи пут када је обилазила Метову баку Сузану Вос, што је мање опасан задатак, са њом су ишла и два полицајца. Но, и да занемаримо све то, када се Маријанина авантура у кући убице завршила, надаље је радња текла као да се тај догађај није никад догодио. Нити су више полицајци ушли у ту кућу, нити су испитали тело жене коју је тамо Маријана убила, нити су докази из куће послужили за било шта… Некако има сувише рупа у причи, која једва да има радњу.

Едукативни моменат: Тешко да зомби стање може да се пренесе сексуалним контактом, али истина је да постоје сексуално преносиве болести које су и те како тешке и могу да доведу и до фаталних последица. Зато треба бити опрезан и користити кондоме.

Оцена наставника:

2(највише)

devilsad (Small)Ђаволов адвокат (The Devil’s Advocate 1997) је филм инспирисан књигом истог назива писца Мориса Веста. Кијану Ривс је више него успешан адвокат у градићу Гејнсвил. Добија понуду да уради посао за велику фирму у Њујорку, а коју води Ал Пачино. Посао је прошао добро и следећа понуда је да ради за ту фирму, што он и прихвата и усељава се у велики стан са својом супругом Шарлиз Терон. Међутим, почетно одушевљење оваквим напредовањем у каријери замењује низ врло несрећних околности.

Критички осврт: Овај филм помало вуче на нека друга остварења која укључују ђавола и његово потомство, попут „Предсказања“, али опет је некако посебан. То га, уједно, не чини и добрим, мада не могу да кажем да је лош филм у питању. Режисер Тејлор Хакфорд се одлучио за радњу која ће имати више дијалога (понекад и превише) и базирати се на међуљудским односима и карактерима ликова, радије него на акцији и фантастици (које су у филму буквално „загребане“) и са тим немам проблем (мада то повлачи и да трајање од два сата веома тешко држи пажњу). Проблем ми је мотив ђавола, који је толико приземан и толико лако остварив на низ једноставних начина, да то радњу чини претерано компликованом, а интригу недовољно занимљивом. Тако да када сазнате на крају шта Ал, у ствари, жели, то делује сувише отрежњујуће, а уз то, намеће и низ логичних питања. Једно од њих је – што све то није урадио када је Кијану био млађи и без супруге, што би успешност подухвата повећало довољно да би био готово сто одсто успешан. Очигледно је око нечега морала да се направи радња и то ми изгледа, некако, на силу.

Едукативни моменат: Ал је направио стратегију како да добије то што жели изазивајући Кијанову сујету. Сујета је много тешко бреме и сви га носимо, али свако лако може да је искористи против нас и да нас и повреди. Треба да будемо свесни колико вредимо и да се не обазиремо много ни на слаткоречивост, ни на оне који желе да нам повреде осећања. И то је много тешко постићи, али ко постигне, победио је.

Оцена наставника:

4(али на три)

lost_boys_ver (Small)Изгубљени дечаци (The Lost Boys 1987) је филм о вампирима који походе приморску варошицу Санта Карла. У то место доселила се Дајана Вист са своја два сина Џејсоном Патриком и Корјем Хајмом. Уселили су се у кућу њеног оца Бернарда Хјуза, вечитог хипика. Џејсон је пронашао симпатију Јами Герц, али се испоставља да је она у јако лошем друштву. Он одлучује да буде део тог друштва због ње, али није ни слутио шта ће му то донети. Но, на срећу, његов млађи брат Корј је упознао два млада борца против вампира, који знају како да им дохакају и, успут, спасу Џејсона.

Критички осврт: Филм има неодољиви шмек осамдесетих. Урађен је тако да буде „кул“ и сексипилан и ово потоње постигнуто је без имало голотиње, што је чудно за ту декаду. Има и сцена које су недоследне или наивне (што је већ карактеристично за поменуту декаду), али све је опростиво. Чак и последња битка са главним вампиром, која је веома кратка и потпуно млака. А опростиво је јер је у питању култни филм (а и чини ми се да је први који је вампире сместио у модеран контест) и тај статус је стекао сасвим поштено. Уз филм иде и сјајна рок музика из тог времена, праћена сценама које изгледају као аутентични музички спотови и занимљивом сценографијом.

Едукативни моменат: Главни извор информација за младе борце против вампира били су стрипови. Наравно, треба пажљиво бирати изворе информација, али истина је да ми увек учимо, чак и онда када мислимо да се забављамо. Стрип, иначе, може да буде лепо наставно средство и ја га, понекад, у школској пракси користим.

Оцена наставника:

5(без дилеме)

Оher (Small)на (Her 2013) је футуристички филм у коме главну улогу има Хоакин Финикс, свеже разведен мушкарац који не зна шта ће са слободним временом који је разводом добио. Зато се одлучује да инсталира оперативни систем који има свест и који је себе назвао Саманта (глас јој је позајмила Скарлет Џохансон). Испоставља се да ће то за обоје бити једно сасвим ново и емотивно искуство.

Критички осврт: Филм има неког шмека и главни лик Хоакин веома симпатично је изнео своју улогу, али је радња преспора. Акценат је на дијалозима, који се баве обичним стварима у животу, а опет су филозофски. И заиста вас терају на размишљање. Једино ми се нису допале честе флоскуле „то је тако тешко да се објасни“. Наравно да су многе теме тешко објашњиве, али овде се то толико понављало и у вези са свим могућим, да је временом постало заморно.

Корак даље у људским слободама је и прихватање љубави између човека и вештачке интелигенције, али, ипак, филм је утолико реалан што се и данас дешава да се људи заљубљују преко интернета, а да особу са којом ћаскају никад нису видели уживо. Са друге стране, радња је предвидљива јер је било логично да ће вештачка интелигенција прерасти своје творце и да ће цела љубавна прича имати тужан крај. Но, не могу да кажем да је крај овог филма покварио утисак.

Едукативни моменат: Хоакин је у једном тренутку рекао како му се чини да је осетио све што ће икада осетити. Другим речима, да никада више неће осетити ништа ново, само слабије верзије онога што је већ било. Међутим, то сигурно није тачно. А и ако верујемо да јесте, треба да нађемо начин да сами себе демантујемо. Треба изненадити себе нечим лепим и новим, а и не треба заборавити да има много тога лепог око нас, а да на то нисмо обратили пажњу.

Оцена наставника:

4(са понеким плусем)

cell_ver (Small)Ћелија (The Cell 2000) је амерички трилер. На почетку филма упоредо се дешавају две приче. Једна је СФ и у њој главну улогу има Џенифер Лопез, која, уз помоћ напредне технологије, покушава да помогне дечаку у коми. Та технологија јој дозвољава да уђе у мисли дечака и да разговара са њим. Друга прича је класичан трилер са масовним убицом Винсентом Д’Онофријем, коме је полиција успела да уђе у траг, али баш у тренутку када је пао у кому. Главни детектив Винс Вон зна да је Винсент заробио још једну жртву Тару Шубкоф, али не зна где се она налази. Пошто је Винсент у коми, не може да му каже, па зато ступа у контакт са Џенифер и њеном екипом, како би му они помогли да сазна где је Тара.

Критички осврт: Прича је прилично смислена и одржива, па чак и онај део када Џенифер жели да „спасе“ Винсента би, вероватно, могао да се одбрани. Прича је, такође, већ виђена и потпуно, али апсолутно предвидљива. Поступци ликова толико су јасни, да је само остало да се види да ли ће се Џенифер и Винс на крају „смувати“ или неће.

Морам да признам да су решења за то шта се налази у уму дечака и Винсента прилично маштовита, али у овом потоњем случају могла су да буду оштрија. Све то прате врло солидни специјални ефекти. Глумци су одабрани, ако изузмемо Џенифер, која је раскошна лепотица и уз то Латина, те би требало да буде ултрахаризматична, али то, некако, није тако. И иако је Џејк Вебер заиста симпатичан глумац, уз сву добру вољу, нисам успео да му пронађем разлог зашто се појавио у филму.

Филм је динамичан и повремено узбудљив, али највише што бих могао да му упутим комплимент је да напишем да је коректан.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да поступци људи најчешће имају неке своје разлоге. Неки су очигледни, док су други нешто што датира из детињства или неких догађаја за које ми не знамо да су се десили. Зато, пре сваке осуде било каквог поступка, треба најпре да сазнамо мотиве. Или пре него што се наљутимо на нама драгу особу.

Оцена наставника:

3(реална)

The-Lorax (Small)Лоракс (The Lorax 2012) је цртани филм базиран на дечјој књизи истог назива. Радња се дешава у граду Тиндвилу где су људи задовољни пластичним биљкама и свежим ваздухом који морају да купују. Међутим, не и девојчица (којој је глас позајмила Тејлор Свифт), а у коју је заљубљен дечак (Зек Ефрон). Она је пожелела да има право дрво и он се дао у потрагу да га нађе. У томе му је помогла бака Бети Вајт, а да би успео у науму, морао је да изађе ван зидина града и потражи мистериозног Еда Хелмса.

Критички осврт: Оно што морам да признам ауторима цртаћа је да су пустили машти на вољу што се креација тиче. И то је једино што могу да напишем добро. Све остало је прилично трапаво изведено. У филму има станки које су непотребне, осећања су врло површно обрађена, а хумор је приземан и личи на оне древне цртаће о Тому и Џерију, само са нешто мање агресије. Зато патетике има превише, а ликови животиња су тенденциозно рађени да буду преслатки, како би се добила оцена више. И даћу оцену више, али само зато што мислим да оваквих остварења мора да буде јер шаљу веома значајне еколошке поруке.

Едукативни моменат: Ед је схватио да природне ресурсе не може бесконачно дуго претварати у богатство јер су они ограничени. Кад-тад ћемо их исцрпети и себи ускратити оно најважније (иако верујемо да нам је сада све друго важније). И ако се не интересујемо за то што је заиста важно, изгубићемо је. Реч је, наравно, о природи.

Оцена наставника:

4(са много, много минуса)

ljego (Small)Лего филм (The Lego Movie 2014) је цртаћ рађен, како му само име каже, у лего фазону. Главни јунак је најобичнија лего фигурица, грађевински радник, који се ни по чему не издваја, али је „судбина“ хтела да баш он буде спасилац лего света. Наиме, зли директор је набавио ултимативно оружје (лепак) којим је хтео да „замрзне“ све фигурице и грађевинац је пронашао начин да га у томе заустави.

Критички осврт: Филм је заиста добро осмишљен и са добрим хумором. Он пародира многе друге филмове; уосталом, појављују се фигурице ликова баш из тих филмова. Осим хумора, ту се дешава и једна дубља прича у позадини, а и поруке које филм шаље су сјајне. Још да додам да ми се решења објеката у лего свету баш, баш допадају. Све похвале, а посебно компанији Лего која је направила одличну рекламу, једну од најбољих које видех.

Едукативни моменат: Једна од порука овог цртаћа је да треба да будемо креативни, чак и ако нисмо надарени уметници (у филму названи „велики градитељи“). Ми сигурно умемо да направимо нешто, а то нешто ће инспирисати друге да направе нешто своје. И то је заиста сјајна ствар.

Оцена наставника:

5(цела)

pritazenie (Small)Привлачност (Притяжение 2017) је руски СФ. На дан када је изнад Москве најављена киша метеора и догађај који вреди гледати, на тај град је пао свемирски брод. Цела Русија и цео свет су у паници, али се испоставило да за њоме нема потребе. Ванземаљци су само желели да поправе брод и одлете. Међутим, неколико младих, предвођени Ирином Старшенбаум, одлучили су да освете све оне који су погинули током пада (међу којима и Иринина другарица), те су кренули да се обрачунају са ванземаљцима. И у полусрушеној згради заиста су налетели на једног, који је изгледао потпуно као човек. Уместо да му нашкоди, Ирина је одлучила да му, ипак, помогне.

Критички осврт: Ништа у овом филму оригинално није. Све је већ виђено у гомили сличних остварења, а да зло буде веће, има много општих места, укључујући и последњу сцену када Ринаљ Мухаметов уради баш оно што и очекујете да ће урадити. Речи машине које говоре наместо ванземаљаца о људској природи не да су опште место, него су и довољно патетичне да би Амери цео тај говор, сигуран сам, пропратили са овацијама. Уз то, има и много наивних сцена, када Ирина, без икаквог претходног знања, уради (ни мање ни више него) директну трансфузију крви и то на себи и Ринаљу. Такође, у општој уличној помами наставник Евгениј Корјаковски је успео да утиче на своје ђаке пубертетлије да их гомила не одвуче са собом… И ја сам наставник и то, верујем, јако добар, па знам да то тако у реалном животу не би ишло.

Но, без обзира на све побројане мане, филм има шмека и оно што га „чупа“ је да свако мало мења темпо, као и активности, те час је ту нека улична туча, час љубавна романтика, час чудо ванземаљске технологије, час комично-трагични однос крутог оца и кћерке бунтовнице, час нешто пето, а да се при свему томе уопште не разбија фокус филма. Напросто је приступ причи јако озбиљно урађен, а ликови, иако чисти стереотипи, добро су и обрађени и одглумљени и што је, такође, важно – конзистентни су.

И похвалио бих специјалне ефекте, рецимо, када брод пада на Москву, који су баш мушки (руски) одрађени, а уличне туче потпуно су реално дочаране.

Едукативни моменат: Ирина је променила мотив када је ванземаљца упознала. Најпре је хтела да га повреди, а потом да му помогне. Да бисмо могли да делујемо исправно, морамо да упознамо све околности, као и актере.

Оцена наставника:

4(на ивици тројке)

Лако Је Критиковати 56

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Upstream-Color_poster (Small)Узводна боја (Upstream Color 2013) је прича о двоје људи који су се упознали у метроу и започели љубавну везу. Међутим, оно што њих везује није само заљубљеност, већ и нека врста телепатије проузрокована посебним црвима.

Критички осврт: Нисам љубитељ „уметничких“ филмова које разуме само сценариста и режисер – у овом случају исти човек Шан Карут и, ако им је веровати на реч, бројни критичари који, по правилу, воле луцидну креативност са интелектуалним шмеком. Ризикујући да будем обележен као неинтелектуалац, овог пута нећу поделити њихово мишљење. 🙂

Иако ми је идеја јасна, реализација ми се уопште не допада јер је, најпре, изнурујуће досадна (и како одмиче, све је досаднија), а онда и префорсирано алтернативна. Једино што филму не могу да замерим је атмосфера која је добро дочарана, толико тескобна да притиска. Филм нуди емоцију, чак и кроз сасвим уобичајена дешавања (попут вожње градским превозом, где људи напросто зверају унаоколо и једни у друге) на аутентичан начин. Свему овоме допринели су и глумци, који су добро одрадили посао, а сасвим сигурно им није било лак задатак у оваквом једном буновном остварењу. Додуше, и сам Шан је глумео и њему је, верујем, било лакше. Мислим да он треба да ради искључиво то – само да глуми. 🙂

У Шановом маниру рађени су, додуше ретки, дијалози, који су, као и дешавања, потпуно неповезани и готово је немогуће пропратити их. И то, нажалост, није јењавало до краја. Чини ми се да је, чак, постајало све небулозније са све до бесмисла развученим сценама. Крај је заиста кулминирао у том смислу да је било неподношљиво гледати.

Црв који овом филму даје фантастичну ноту је земљишни, а занимљив је јер је осмишљен тако да има везе са реалним биолошким врстама. Он се налази у ткиву које једе на исти начин као што то чини ларва паразитске осе када се нађе у телу гусенице, а Ендру Сенсениг га је извукао из ноге Ејми Сајмец исто као да је вадио гвинејског црва (Dracunculus medinensis). Очигледно је природа била инспирација, што се види и кроз фотографију, која није била лоша, али ни епохална.

Едукативни моменат: Ејми је у једном тренутку рекла како је вода, коју је пила, изгубила своју драж. Некада, када често радимо нешто што нам се свиђа, заиста изгуби своју чар и пређе у рутину. Можда је боље да нам неки лепи догађаји буду ређи, како би нам сваки наредни пут били довољно изазовни и занимљиви.

Оцена наставника:

1(да се не фолирам, не стоји ми 🙂 )

the-blob-remake (Small)Грудвица (The Blob 1988) је римејк филма истог назива снимљеног тачно тридесет година раније. Метеор је погодио околину варошице Арборвил у Тексасу и са собом је донео желатинозно биће које прождире људе. Ускоро у градић долази тим научника и војника који знају са чим су се суочили, али њихова намера није да помогну мештанима. Једини који ће им помоћи је онај од кога помоћ најмање очекују; момак на лошем гласу Кевин Дилон.

Критички осврт: Иако је ово класичан хорор осамдесетих и очигледна варијација на тему шест година раније снимљеног „Створа“, ипак је прилично добар. Чак и пародира други хорор филм, односно „Петак тринаести“ (који и јесте за пародирање) и таква смелост указује да је и режисеру Чаку Раселу било јасно да ће направити нешто изнад просека. Продукција и специјални ефекти уопште нису лоши за то доба (чак су и напредни, рекао бих), а ни глума, па, у крајњој линији, ни сама прича, колико то већ може да буде с обзиром на тему.

Едукативни моменат: Лош градски момак Кевин је у овом филму постао јунак. И када верујемо да смо лоши, то не мора да буде тако. Само је потребно да пронађемо ситуацију (област, посао) у којој ћемо показати своју добру страну.

Оцена наставника:

4(и то јака, богме)

starshiptroopers (Small)Свемирски јуришници (Starship Troopers 1997) је филм о рату између Земљана и ванземаљских џиновских инсеката. Радња филма прати троје младих који су доспели у различите родове војиске; Каспер ван Дин је пешадинац, Дениз Ричардс пилот, а Нил Патрик Харис је изабран да буде официр у обавештајној служби. Током обуке њих троје су се раздвојили, али их је једна значајна мисија наново повезала.

Критички осврт: Заиста занимљиво режиран филм, који почиње телевизијском војном кампањом, што је одмах обећавало да ће бити другачије. Грешака има (па је тако гадно повређена Дениз без проблема и пуцала и трчала), а и глума ме није баш оборила с ногу. Но, на то бих могао и да зажмурим, пошто је све остало веома добро.

Иако траје два сата, филм је динамичан и држи пажњу. Дефинитивно је акциони, али са том разликом што у овом случају та акција и те како има и смисла и метафору и сарказам. Ово потоње је појачано тиме што Каспер неодољиво подсећа на лутку Кена, а Дениз на Барбику (који су тековина америчке културе), који овог пута нису у романтичном и лепршавом, већ веома крвавом и суровом окружењу. Тако да су свима нама познате америчке вредности приказане баш онаквим какве заиста и јесу, са нескривеним мотивима и очигледне у својим циљевима. Додуше, радња је пренесена на цео свет, што се види и према локацијама које су у фокусу, али врло је јасно која нација је овде доминантна. Уосталом, и то је добра алузија на актуелну политичку међународну сцену.

Екологија буба је, већ, на стакленим ножицама. Занимљива идеја је да показују уређено друштво између различитих врста, али је крајње нејасно шта једу, тим пре што су веома масивне и јаке. phyМогле би да се хране једне другима, али у сваком ланцу исхране мора да постоји и неки произвођач и потрошач 1. реда.

Едукативни моменат: За галаксију не знам, али што се наше планете тиче, бубе су већ победиле. Њих има убедљиво више врста него код било које друге групе, што лепо илуструје шема десно (клик на њу за већу и јаснију).

Оцена наставника:

5(од мене)

PHtxW9MJ1YfwC_l (Small)Свемирски јуришници: Инвазија (スターシップ・トゥルーパーズ インベイジョン 2012) је америчко-јапански компјутерски анимирани филм рађен на основу малопре описаног филма. Џастин Доран је позајмио глас јунаку (сада већ времешном) кога је у филму тумачио Нил Патрик Харис. Он је сада министар који у рату руководи паранормалним тактикама и због једне тајне акције преузео је свемирски брод капетана Луци Кристијан (у филму Дениз Ричардс). Међутим, брод који је преузео је утихнуо и војни одред пешадинаца, заједно са Луци, кренуо је да види зашто. Оно на шта тамо наилазе неће им се допасти.

Критички осврт: Реакције ликова су понекад или претеране или нејасне, али не могу да кажем да је прича лоша, напротив. Међутим, од наставка из новијег доба, при томе анимације која није ограничена могућностима специјалних ефеката очекујете више, а овде добијате поновљен први и трећи део играног филма, уз неке сцене „Ејлијена“ и „Коначног хоризонта“.

Едукативни моменат: Џастин је имао идеју да „хакује краљицу“ (што би значило да је контролише), али се десило супротно; она је „хаковала њега“. Грешка је била у томе што је потценио свог противника. Да не бисте направили исту грешку немојте никог потцењивати, али ни проблем који желите да решите.

Оцена наставника:

3(у деминутиву)

matrix (Small)Матрикс (The Matrix 1999) је филм у чијој је жижи млади хакер Нео (Кијану Ривс) за кога почињу да се интересују две групе; једна су владини агенти, а друга мистериозна, коју познаје само преко интернета. Испоставља се да ова друга зна тајну која објашњава читаво устројство света, а Нео је кључ да се то устројство, које је против читавог људског рода, промени.

Критички осврт: Овде никакве сумње нема; у питању је ремек-дело научне фантастике. Специјални ефекти су за оно време били импресивни, али сада, када их гледам, нисам једнако одушевљен и и те како видим пропусте. Ипак, истина јесте да је овај филм неке стандарде поставио; између осталог и заустављање сцена приликом борби, а како би се (наизглед нелогично) дочарала њихова велика брзина. Поставио је стандарде и што се овог поджанра СФ-а тиче.

И још да додам да је ово, сасвим извесно, животна улога Кијанова.

Едукативни моменат: Да ли ми заиста живимо у Матриксу, тешко је рећи. Оно што је сигурно је да заиста живимо у свету који су други створили за нас. И не мора све у том свету да нам се свиђа, али зато можемо да научимо да живимо најбоље што умемо, па, зашто да не, понешто и да променимо.

Оцена наставника:

5(супериорна)

once-bitten (Small)Једном уједен (Once Bitten 1985) је филм о вампирици Лорен Хатон, која, да би остала млада, мора три пута да попије крв девици пре празника Ноћи вештица. Међутим, у врцавим осамдесетим годинама испоставља се као тежак задатак пронаћи девицу. Срећа јој се ипак осмехнула када су њени вампири пронашли Џима Керија, момка фрустрираног зато што његова девојка Карен Копинс још није спремна да са њим има сексуалне односе.

Критички осврт: Сама поставка личи на наивну верзију „Глади“ снимљену пар година раније. Но, оно што замерам овом филму је што је потпуно испразан, чак и за осамдесете које иначе баш не слове за неке дубокоумне године. Радња је готово у реду, мада ништа епохално занимљива и оригинална, а и на више места се губи фокус.

Оно што су критичари истакли као позитивно у овом филму су сексуалне алузије у тинејџерском филму, што га, ваљда, чини смелим и комичним. За смелост заиста не знам, а што се хумора тиче, можда га и има у неком покушају, али мени је потпуно промакао. И цео филм је у покушају и то сасвим неуспешном.

Едукативни моменат: Џимова двојица другара направила су читаву фарсу под тушем и осрамотила се пред целом школом, због чега су касније жалили. Све би то избегли да су питали свог пријатеља оно што их је занимало. Често ћемо се и осрамотити и зажалити ако сами хоћемо да откријемо нешто што нас занима у вези са нашим пријатељима. Такође, лоше је и да се наљутимо због неког поступка, који, можда, нисмо добро протумачили. Најбоље решење у оба случаја је разговор.

Оцена наставника:

1(са микро плусићем)

Van-Helsing (Small)Ван Хелсинг (Van Helsing 2004) је америчка мрачна фантазија у којој главну улогу има ловац на вампире, али и друга чудовишта и кога тумачи Хју Џекман. Ватикан је овог мистериозног ловца послао у борбу са Дракулом (Ричард Роксбург), али и да заштити брата Вила Кемпа и сестру Кејт Бекинсејл, чији се предак заветовао да ће његови потомци Дракули доћи главе. Тако Хју одлази у Трансилванију и открива да Дракула има велике планове који озбиљно могу угрозити људски род.

Критички осврт: Ричард је дочарао Дракулу некако комично, луцидно и готово трапаво, без обзира на језиву маску. И не могу да кажем да је то лоше урадио. И други ликови су комични, а у приказу цркве и Ватикана има и сатире. Но, оно што ми се допало је идеја да подземље Ватикана буде живописно и живахно и да представља заједнички рад свештеника разних вера. Идеја није оригинална, али јесте још један корак ка пропагирању заједништва међу различитим традицијама и то, свакако, поздрављам.

Овај филм је, осим замешатељства различитих религија, понудио и замешатељство разних чудовишта, па осим вампира (који се, због наслова филма, подразумевају), ту су и вукодлаци, Франкенштајн и доктор Џекил и мистер Хајд. Чак се нашло места и за „Бал вампира“. Спој који није зачуђујући, али јесте иновативан. Све друго није; радња је класична у потпуности и све до краја, када у финалној борби свако има себи равног противника. Хју Џекман, као и сваки херој, има свог помоћника (сајкика, што би рекла браћа Енглези) Дејвида Венама.

Обично филмовима замерим када су преспори, а код овог је потпуно другачији случај; толико су динамична дешавања, дијалози, одлуке и емоције да све делује збрзано. А што је занимљиво, филм траје преко два сата. Но, неминовно је, због свега тога, филм и узбудљив и држи пажњу све време. Има и претеривања, па је тако Кејт преживела и то без озбиљније повреде падове и ударе о греде и камење, али није једно обично обарање на кауч. 🙂 Има и претеране мелодраматике, али укупно гледајући, филм је испунио циљеве због којих је направљен.

Едукативни моменат: Нису сва чудовишта – чудовишта, као што се показало у случају Франкенштајна, нити су сви људи – људи, као што се показало у случају Ван Хелсинга. Оно што нас сврстава у било коју категорију није наш изглед, већ оно што радимо.

Оцена наставника:

4(преслаба)

the-time-machine (Small)Временска машина (The Time Machine 2002) је римејк филма из 1960, а базиран на књизи истог назива писца Херберта Џорџа Велса. Гај Пирс је луди научник који живи у добу краја 19. века. У ноћи када је запросио изабраницу свог срца Сијену Гилори, напао их је разбојник и убио ју је. Четири године касније Гај је направио времеплов, како би се вратио у тај дан и спасио Сијену. Иако је окренуо след дешавања, она је ипак погинула, али у сасвим другачијој несрећи. Њему је јасно да ће се то дешавати сваки пут како се буде враћао кроз време и он жели да сазна зашто не може да је спасе. Зато одлази у будућност како би пронашао одговор.

Критички осврт: У овом случају бићу субјективан и то због писца Херберта, који је најпознатији због својих СФ романа, а иначе је студирао биологију. Тај спој не могу да занемарим. 🙂 Тако да ћу максимално оценити филм, који ми се, иначе, и допао јер је узбудљив, занимљив и не мањка му ни авантуре, ни акције, а богами, ни фантастике.

Џереми Ајронс веома подсећа на авети из серије „Звездана капија: Атлантида“, па помишљам да је, можда, био инспирација. Како год било, ова прича јесте инспирисана неким другим причама и неки делови су већ виђени, али има и оних који представљају веома оригинална решења. Нека од њих су еволуција по кастама или холограмски Орландо Џоунс који је „преживео“ хиљаде година и из музеја се изместио у пећину.

Едукативни моменат: Џереми је рекао нешто заиста мудро и лепо. Сви ми имамо своје временске машине. Оне које нас воде у прошлост су наша сећања, а оне које нас воде у будућност су наши снови.

Оцена наставника:

5(као што написах)

aecearth (Small)У средишту Земље (At the Earth’s Core 1976) је филм рађен по истоименој књизи оца Тарзана Едгара Рајса БароузаДаг Маклоре и његов (откачени) професор Питер Кушинг изумели су возило које ће их одвести до дубина испод површине Земље. Већ на пробној вожњи нешто је кренуло наопако и завршили су дубље него што су се надали и обрели у фантастичном подземном свету.

Критички осврт: Прича почиње без готово икакве припреме. Даг и Питер одмах су ушли у своју неочекивано генијално дизајнирано возило (макар споља гледано) и кренули у авантуру. Оно на шта су наишли научно гледано све је бесмислица, а филмски, па, режисер Кевин Конор се трудио да, колико је то време у коме је сниман филм дозвољавало, испрати књигу. А књига је таква каква је и верујем да је цењена међу књижевницима, но, мени сама прича изгледа као блеђа варијанта „Пута у средиште Земље“ Жила Верна. Радња није баш у нереду, али јесте све време у некаквом метежу; час су у пећини, час ван ње, час се овај ослободи, час неко други, па се враћају, па их наново заробе, па се боре… Мислим, јасно је где све то иде, ка ком циљу, али пут ми се не допада јер је превише запетљан, а петље се понављају.

Прича је потпуно наивна, са све подземним људима који течно причају енглески и животињама које су обавезно поголема чудовишта. Костими за чудовишта потпуно су смешни као специјални ефекти, али морфолошки гледано има ту занимљивих решења. Смешне су и борбе људи и тих чудовишта, а посебно Дага и четвороножног рептила. Има ту још смешних сцена, највише због наивности коју већ поменух.

Едукативни моменат: Свако путовање и свако научно истраживање или било какав подухват који има за циљ да стекнемо неко ново сазнање је, у ствари, авантура. Не очекујем да ћемо наићи на праисторијске измишљене птице које имају телепатске моћи, али ћемо, свакако, наићи на веома занимљиве ствари.

Оцена наставника:

2(просто не могу да дам више)

unborn (Small)Нерођени (The Unborn 2009) је хорор у коме главну улогу има Одет Анабл, девојка која најпре има чудне снове, а потом почињу да јој се дешавају чудне ствари. Ускоро, због проблема са очима, сазнаје да је требало да има брата близанца, али је он умро на рођењу. Но, изгледа као да њен брат, ипак, жели да уђе у свет живих, али проблем је што је зао и што прогони њу и све људе које воли.

Критички осврт: Филм је крцат што класичним (када Одет прилази својој мајци Карли Гуџино, за коју се, наравно, испоставља да је чудовиште), што проверено језивим (када се деформише тело старца Мајкла Сасона који јури Џејн Александар) хорор моментима. Рекао бих да је ово хорор рађен по стандарду од почетка до краја, тако да је прича сасвим обична и предвидљива са тек мањом дозом мистерије. Глума је солидна, а продукција добра. Очигледно је режисер (који је уједно и сценариста) Дејвид С. Гојер ишао на сигурну карту, али зато овом поджанру није донео ама ич новог.

Едукативни моменат: У току једне ејакулације излучи се различит број сперматозоида, али се њихов број креће од 180 до 400 милиона. И само један од њих ће се спојити са јајном ћелијом. Са близанцем или без њега, шанса да се свако од нас роди је невероватно мала. Ако тако посматрамо ствари, када смо се родили, ми смо већ победили стотине милиона других. Свако од нас је победник поштовања вредан. 🙂

Оцена наставника:

3(вуче на два)

Лако Је Критиковати 55

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Jumanji (Small)Џуманџи (Jumanji 1995) је филмска адаптација истоимене књиге из 1981. Адам Хан Берд, син богатог власника фабрике за израду ципела Џонатана Хајда, пронашао је старињску и необичну игру под називом Џуманџи. У питању је друштвена игра попут Не љути се човече. Почео је да је игра са својом другарицом Лауром Бел Банди. Но, показало се да је игра магична и веома опасна, те је дечака пренела у џунглу, а девојчица је побегла у паници. Након 26 година у кућу дечака (у којој сада више нико не живи) уселила се Бебе Њојвирт са својим сестрићима Кирстен Данст и Бредлијем Пирсом. Двоје малишана такође су открили игру и почели да је играју. Испоставило се да игра још увек није готова од када је започета, пре готово три деценије.

Критички осврт: Идеја за причу је одлична, а таква је и реализација. Све ми се допада у филму и немам шта много друго да пишем осим да похвалим и препоручим.

Едукативни моменат: Адам је тек након много година схватио колико га отац, у ствари, воли. Посебно деца (а понекад и одрасли) мисле да особа која их критикује и грди, заправо, не воли. Истина је управо супротна јер то што их грди значи да је тој особи стало. Да јој није важно, не само да не би грдила, већ не би ни обраћала пажњу.

Оцена наставника:

5(наравно)

wiena (Small)Миље (Spitzendeckchen 2012) је аустријски краткометражни филм. На енглеском говорном подручју назив филма је „Беч чека на тебе“ (енг. Vienna Waits For You). Прича почиње када млада девојка Ана изнајмљује стан и то врло експресно јер претходна власница жели да га се реши што пре. Ана врло брзо схвата зашто и суочава се са силама које не може да победи.

Критички осврт: Не знам да ли је теже направити дугу или кратку причу, али је ова урађена са правом мером. Све ми се допада, а понајвише како је већ много пута експлоатисана идеја реализована на један нов, аутентичан и врцав начин. Поруке које филм шаље су одличне, а симболика је заиста јака. Глума је одлична, комична и трагична истовремено. Све у свему, вреди одвојити тих пола сата.

Едукативни моменат: Девојка, главни протагониста приче, трудила се да промени окружење које јој се није допадало и у томе није успела. Али се на крају испоставило да је допринела стану у коме је боравила јер је, на неки начин, захваљујући њој, створен један нови детаљ. Не треба да будемо тужни ако нисмо успели из корена да променимо ствари које нам се не допадају. Ако успемо да допринесемо ситуацији и додамо било шта наше, некакав успех смо постигли.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

Bokeh (Small)Бокех (Bokeh 2017) је филм о необичној апокалипси која се дешава пару заљубљених Американаца Мајки Монро и Мету О’Лирију док су били на пропутовању по Исланду. Наиме, када су се пробудили једно јутро, схватили су да су сви људи нестали без икаквог видљивог разлога. У немогућности да напусте острво, покушавају да се изборе са овим проблемом најбоље што умеју; сами, али истовремено и заједно.

Критички осврт: Иако је идеја већ више пута и виђена и иако је практично у филму само двоје глумаца и иако радње готово да нема, филм невероватно држи пажњу. Томе је, пре свега, допринео поменути глумачки пар који је успео да дочара сва осећања која би људи у њиховој ситуацији могли да осете. Осим тога, филм нуди и филозофију гледања на живот, која је са једне (њене) стране песимистична, а са друге (његове) практична. Он не види прошлост и будућност јер се оне и тако понављају (пошто се природа све време рециклира), већ само садашњост. И Мајка добро поентира бесмисао, тако да како су измешана осећања која ликови презентују, тако су помешана и осећања док гледате филм. Још једна ствар која ме је заинтригирала је што су разна предвидљива сценарија тек овлаш одрађена и дешавања су текла током који нисам очекивао. Ово јесте прилично другачија прича.

Фотографија је фантастична, а и Исланд је добро одабрана локација. Уз све то је лепо уклопљена и музика, која и није толико добра колико је смирујућа и прикладна. Мислим да су режисери у доброј мери успели да направе уметнички филм, а да, при томе, није досадан (што је, обично, неспојиво). 🙂

Едукативни моменат: Ето нам прилике да научимо шта значи реч из наслова, ако то већ нисмо знали. У свету фотографије, бокех означава ефекат дубинске неизоштрености позадине. Кажу искусни фотографи да је добар код прављења портрета.

Оцена наставника:

5(минус)

deep-impact (Small)Дубоки удар (Deep Impact 1994) је филм о свету коме прети удар метеора, налик на онај који је својевремено уништио диносаурусе. Свет се спрема да се заштити и зато влада САД шаље посаду у свемир која ће нуклеарним бомбама (а чиме другим) да распрши метеор, па тако и сваку претњу. Ипак, мисија се показала неуспешном и прелази се на алтернативне планове.

Критички осврт: Занимљиво је да је исте године снимљен „Армагедон“ са истоветном тематиком и познатијим глумцима. Ја бих овом филму дао предност. Прича је боља и што је битније, мање је мелодраматична (мада таквих момената има, али заиста дозираних). Не могу да кажем да је филм фасцинантан, али је сасвим коректан – и у погледу поменуте приче, продукције, специјалних ефеката, глуме… Речју, свега.

Едукативни моменат: Оно што ме је у филму одушевило, због чега замало да му дам највишу оцену, речи су председника Моргана Фримана да ће се међу одабраним за спасавање (међу научницима, лекарима и уметницима) наћи и наставници. Свака нормална земља види важност својих наставника.

Оцена наставника:

4(танка и на танком леду)

maxresdefault (Small)Звездана капија (Stargate 1994) је научно фантастични филм чија радња почиње још пре древног Египта, 8.000 година пре нове ере. Тада у северну Африку слеће свемирски брод, који је препао тадашње примитивно становништво, али не и дечака Џеја Дејвидсона. Године 1928. истраживачи су открили необични големи артефакт у египатском граду Гизи. Много година касније, у садашњости, испоставиће се да је тај артефакт портал за друге светове, а који потиче управо од поменутог древног свемирског брода.

Критички осврт: Музика је претерано помпезна, ефекти нису баш увек сјајни, а логика дешавања није неоспорива. Но, ово јесте ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Иако је Џеј правио фаму да је божанство и да људи морају да му се клањају, он то није био. Многе личности и дан данас праве такву фаму од себе. Али они нису богови, а још мање смо ми дужни да им се клањамо и покоравамо.

Оцена наставника:

5(уз минушчић)

doom_movie_poster (Small)Зла коб (Doom 2005) је акциони СФ филм у коме такође постоји капија, али овај пут само до Марса. А на Марсу се налази лабораторија где се врше археолошка и генетичка истраживања. Нешто је пошло по злу и научник Роберт Расел послао је на Земљу позив за помоћ. И одазвала се група маринаца предвођена Двејном Џонсоном. Оно што су пронашли тамо била је права ноћна мора.

Критички осврт: Од почетка су ми биле јасне две ствари: да ће специјални ефекти бити слаби и да ће ово бити један „напржени“ војни филм. Но, током филма открио сам много озбиљније мањкавости. Рецимо, мањкавост радње. Све време се вијају по ходницима и лабораторијама и то је, углавном, то. Мистерија је солидно дозирана „на кашичицу“, али је проблем што је сувише очигледна, тако да није мистерија. Па и да немате ама никаквог СФ искуства, отприлике на половини филма биће вам јасно шта се дешава и ту негде у том тренутку филм из досадног прелази у веома досадан. У једном тренутку се филм претвара у праву правцијату игрицу, што ме је стварно збунило. Ако неко већ воли да игра игрицу „Зла коб“, зар није много забавније да је сам игра, а не да гледа како то чини режисер Анџеј Бартковјак? Додуше, знам и да млади сада прате Јутјуб снимке „Гејмера“ и одушевљавају се њиховом вештином (и све ми је јаснији израз „сукоб генерација“). 🙂 Углавном, ја филмом одушевљен нисам. Једино што морам признати да је добро то су поједини живописни ликови, са изненађујућим карактерима. Посебно бих истакао пријатну промену код Двејна који овај пут није херој, на шта нас је навикао. Немам поверења у његове глумачке способности, али био је уверљив као негативац.

Оригиналних идеја у филму нема. Бен Данијелс удара главом у стакло буквално исто као што се дешава у једној од завршних сцена „Ја сам легенда“. Има још сличности са разним другим филмовима, али очигледно ниједан од њих није послужио као позитиван узор. И чудовишта нису оригинална, а док се жртве трансформишу превише личе на зомбије. Тако да има овде свега нечег страшног, а, ваљда, према старој изреци да што их је више – то је забавније. Па, очигледно, свако правило (и у овом случају изрека) има изузетака.

Едукативни моменат: Када су научници додали још један (марсовски) хромозом субјекту који су испитивали нису добили супериорно биће, већ чудовиште. Испоставило се да се је од неких људи заиста стварао супериорне, а од других монструме и то је зависило од карактера самог човека. Тако је и са свим другим стварима у животу; ако некоме дате хромозом, положај, новац или било шта друго, тај неко се неће обавезно променити у супер-биће и лако може да се деси да постане чудовиште. Постоји изрека која каже – дај му власт да видиш какав је.

Оцена наставника:

2(на један)

m0LJYEZLmTCF0eCQ0WvjZVo8p (Small)Шифра (Cypher 2002) је филм познат још и под називом „Мождана олуја“ (енг. Brainstorm). Џереми Нортам је човек са амбицијом да ради у великој фирми. Добија посао и то као шпијун који има веома тривијалан задатак да тајно снима конференције. Већ на првој конференцији упознаје мистериозну даму Луси Лу, која му открива да је његов задатак само шарада иза које се крије веома озбиљна и опасна међукорпоративна шпијунажа.

Критички осврт: Одлично урађен трилер, са правом мером. Када се режисери труде да направе виспрен филм у овом жанру, често упадају у замку јер радњу закомпликују толико да постаје нејасна. Овај филм, додуше, има компликовано дешавање, али се лако прати. Нема толико акције, али има мноштво преокрета, мада са сасвим предвидљивим расплетом. Заправо, комплетан крај је урађен превише наивно и трапаво, но, не квари целокупни утисак много.

Едукативни моменат: У овом филму сви су радили све што је потребно да дођу до информација. Информација је моћ. Другим речима, што више тога знате, више тога ће вам бити доступно и имаћете више могућности.

Оцена наставника:

5(можда сам мало претерао)

friend_request_quad (Small)Захтев за пријатељство (Friend Request 2016) је немачки хорор, који је у Немачкој познат под називом „Unfriend“, што би значило брисање са листе пријатеља на друштвеним мрежама. У жижи је девојка Алиша Дебнам Кери, која је популарна и на Фејсбуку има преко осам стотина пријатеља. И њен друштвени живот је богат и испуњен, уз њене две цимерке Брит Морган и Брук Маркхам и дечка Вилијама Мозлија. У једном тренутку добија захтев за пријатељство од девојке коју познаје из виђења у школи и која је опседнута готиком. Испоставља се да је девојка, најблаже речено, чудна и Алиша, тешка срца, одлучује да прекине онлајн и сваки други контакт са њом. Међутим, то баш није тако лако јер је девојка, у ствари, вештица.

Критички осврт: Филм је јако добро поентирао природу Фејсбук пријатељстава (Алиша има више стотина таквих пријатеља, али рођендан прославља са тек њих неколико, а професор је практично запретио ђацима да не деле снимак самоубиства своје другарице, што опет говори о лошем искуству на онлајн мрежама, чим он уопште мора да запрети). Допало ми се како је компјутерска графика уклопљена у филм и како се радња одвија симултано у стварном и виртуелном свету. Уз то, добро је уклопљено окултно и модерно. Прича није нарочито инвентивна, али режија јесте добро урађена. Такође, причи би у појединим сегментима могла да се оспори логика, као када је озбиљно рањена Алиша успела да побегне Конору Паолу, а и није баш да није предвидљива и то све до краја (који је већ више пута виђен).

Сцене јесу језиве и што се хорор дела тиче, филм је испунио свој циљ. У ствари, све што се хтело овим филмом, постигло се.

Едукативни моменат: Порука овог филма је веома јасна. Иако интернет изгледа као безопасно место, пошто се све дешава тамо негде у виртуелном свету, истина је да у њему вребају многе опасности. Никад не знате ко је са друге стране везе и какву вам штету може нанети.

Оцена наставника:

4(и то јака једна)

teenw (Small)Вештица тинејџерка (Teen Witch 1989) је прича о девојци Робин Лајвли која је сазнала да је вештица на свој шеснаести рођендан. Њене моћи омогућиле су јој да добије момка из својих снова Дена Готјеа, али и да постане најпопуларнија девојка у школи. Испоставило се да то, ипак, није довољно да буде срећна.

Критички осврт: Грешака у филму има. Када је Робин остала сама за воланом, у сусрет су јој ишла два аутомобила, која су волшебно нестала сцену пар секунди касније, да би се онда наново појавила. Али, та наивност је некако у духу осамдесетих, па је опростива. Оно што је неопростиво је што филм нема концепцију. Тек тако, у сцени у женској свлачионици, ничим изазван, филм постаје мјузикл са све играњем и копрцањем ногу. И све време фокус се разбија сегментима који су ту убачени само да се задовољи циљна група – романтичне тинејџерке. Зато је тема, а и радња, прилично површна.

Наставница која предаје репродуктивно здравље представљена је као лудача и то је, ваљда, требало да буде духовито. И сви ликови, који би требало да буду комични, префорсирани су стереотипи. Заправо, сви ликови су стереотипи (успут, и глума није баш магична). Односи између ликова су потпуно површно одрађени, тако да је веза између Дена и Лисе Фулер потпуно нејасна (она се појављује и нестаје како је погодно за коју сцену), а однос између Робин и Манди Ингбер остао је да виси негде у ваздуху. Крај је, тек, потпуно нејасан и нерешен, иако је идеја сценариста прилично очигледна.

Едукативни моменат: Робин је желела да је Ден заволи због тога каква је она заиста, а не због магије. И то је исправан став и треба да нам буде јасно да ако наведемо некога да нас воли зато што имамо новца или положај или смо популарни, ту нема говора о правој и искреној љубави.

Оцена наставника:

1(на два)

I Frankenstein (Small)Ја, Франкенштајн (I, Frankenstein 2014) је наставак приче коју је давне 1818. написала Мери Шели, а базиран на роману Кевина Гревијуа. Доктор Франкенштајн (Аден Јанг) прогањао је своје чудовиште (глуми га Арон Екхарт) до крајњег севера, где га је зима убила. Арон је сахранио свог творца на породичном гробљу, а онда су га напали демони. Две оближње гаргојле су га спасиле од напада и однеле у свој град, где га је дочекала њихова краљица Миранда Ото. Од ње је сазнао да се води борба између сила таме и сила светлости и да ове прве желе да га се дочепају како би стекле предност. Арон је одлучио да се не приклања ниједној страни, већ да своје ратове води сам. Међутим, то баш није било могуће.

Критички осврт: Филм јако подсећа на вампирску сагу „Подземни свет“, али и „Константина“ и друга слична остварења рађена у духу неоготике (како је, већ, називају). И то је у реду, али не говори у прилог некој оригиналности – и ово остварење у том поджанру није донело ништа новог. Осим новог Франкенштајна, који више личи на суперјунака и поступцима и изгледом. И да, зове се Адам. 🙂

Идеја јесте занимљива, али иако спој приче о Франкенштајну и религијске саге није виђен до сада, Франкенштајн јесте био у миксованој причи са другим злоћама у „Ван Хелсингу“. Но, реализација није баш најсрећнија. И то и поред тога што су специјални ефекти сасвим задовољавајући (додуше, не баш увек). Наиме, прича је обична и крцата општим местима толико да између њих готово да нема „паузе“. 🙂

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а подозревам да је нелогичност њихових поступака последица неспособности сценаристе Стјуарта Битија да на виспренији начин направи интригу. Но, акције не недостаје и филм заиста јесте забаван.

Едукативни моменат: Миранда је оправдала Франкенштајнов лош поступак емоцијама и прокоментарисала како је због тога више човек него што мисли да јесте. Некада ћемо бити љути на себе што смо сувише емотивно реаговали и лоше поступили, али не треба бити сувише строг. Нисмо роботи и емоције су саставни део нас, људи.

Оцена наставника:

3(не баш блистава)