Лако Је Критиковати 101

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

avengers-imax-main-large (Small)Осветници: Бескрајни рат (Avengers: Infinity War 2018) је епизода са групом суперхероја који су осмишљени у стриповима фирме „Марвел“. Танос (Џош Бролин) је суперзликовац који има идеју да „растерети“ галаксију вишка становништва и за тај наум неопходно му је чудесно камење расуто по тој истој галаксији. Суперхероји и они који то нису (али имају вештину и технологију), удружују се како би га спречили.

Критички осврт: Овај филм је спектакл од почетка до краја. Акција се прекида тек да би се добацила нека довитљива и духовита досетка, а битка се води на више фронтова. Прегршт је ликова и више тимова се састаје како би стало на пут Таносу, који се показао као ултимативни противник. Посебно ми се допала борба на Титану између Таноса и екипе коју предводи Доктор Стрејнџ (Бенедикт Камбербач) и која изгледа потпуно стриповски. Радња је заиста хипердинамична и има тек пар нејасних делова, попут оног када Тор (Крис Хемсворт) на Нидавелиру поправља машину коју покреће звезда. Нејасно је да ли је он у слободном свемиру или није и ако јесте, зашто дише убрзано и шта, забога, удише? Но, тешко је овом филму наћи ману.

Посебно ми се допада идеја са којом наступа Танос. Он није негативац у правом смислу речи; он нема намеру да уништи живот у галаксији, већ напротив, да га сачува. И при томе он има логичну поставку ствари, али је проблем у томе што је метода којом се користи потпуно нехумана. Актуелност његове филозофије чини целу ову причу значајно озбиљнијом него да је у питању класичан зликовац који жели да пороби свет. И он сам постаје озбиљнији противник јер је вођен идеологијом (макар она била и демагогија), а не пуком жељом за моћи. Одувек сам веровао да су најопаснији они људи који верују да морају да чине зле ствари за општу добробит.

Едукативни моменат: Таносова идеологија веома је слична тврдњама Томаса Малтуса (1766-1834). Томас је сматрао да ће број становника расти великом брзином и да ће то изазвати демографску катастрофу јер је количина ресурса ограничена. Зато је предлагао чак и драстичне мере како би се број становника смањио. Његове тврдње нису се обистиниле и, на срећу, његови предлози нису усвојени. Савремени научници заговарају одрживи развој који форсира развој науке, технике и других области људског живота, али тако да се прави што мања штета животној средини и да се поштују хумане тековине развијених друштава.

Оцена наставника:

5(без да трепнем)

spiderII (Small)IVСпајдермен 2 (Spider-Man 2 2004) је наставак филма из 2002. У бројним обавезама које Тоби Магвајер (Спајдермен) има, једна је и да напише семинарски на факултету. Требало је да пише о раду ингениозног научника Алфреда Молине. Испоставило се да Алфред ради за компанију коју води Тобијев најбољи пријатељ Џејмс Франко, па их је Џејмс упознао. Тако је Тоби сазнао да Алфред ради на пројекту који треба да обезбеди бескрајан принос енергије и чак добио позив да присуствује демонстрацији. Демонстрација је привукла и новинаре и инвеститоре, али се испоставило да је пошла по злу и да се Алфред преобразио у зликовца кога су медији касније назвали др Октопус. Овај зликовац постао је претња за цео град и једини ко га може зауставити је, наравно, Спајдермен.

Критички осврт: У овом делу или је режисер Сем Рејми (са све глумцима, разуме се) више радио на емоцијама него у првом делу или су оне тек сада дошле до изражаја, али јесу приметне и имају учинка. Има и патетике, наравно, али шта сад. Уз то јако је добро урађена дуална природа суперхероја и мислим да ниједан филм из поджанра који се њима бави то није тако добро разрадио. У сваком другом филму жал суперхероја за његовим обичним егом је чисто фолирање, а овде се веома јасно види како се Тобијев нормалан живот распада у парчиће и његова одлука да напусти суперхеројски суперего потпуно је оправдана. Последња сцена у филму, пак, нема никакво оправдање. 🙂

Сем није одустао од колективног грађанског духа Њујорчана, па су и у овом делу суграђани припомогли Спајдермену да се избори са потешкоћама. И у овом делу Тоби је спасавао дете из пожара и да ли је могуће да је Сем наново искористио исто најопштије место у универзуму суперхероја? Ипак, свеукупно гледајући, акција је одлична, а Алфред изгледа веома моћно са оним његовим механичким змијоликим рукама. Све је то праћено прилично солидним специјалним ефектима. Но, научни пројекат који је осмислио Алфред ипак има својих рупица. Океј, фисија у центру машине привлачи метал, али зашто не и Алфредове пипке или штанглу којом је Кирстен Данст хтела да га одалами? Но, ништа није савршено, па тако ни наука. 🙂

Едукативни моменат: Када је научник Алфред окарактерисао млађаног Тобија да је брилијантан, али лењ, то му је и замерио. Интелект је значајан, али је и рад веома битан. Интелект није привилегија, објаснио је Алфред и у праву је. Не можемо и не смемо се ослањати само на интелигенцију јер је онда нећемо ни искористити колико можемо.

Оцена наставника:

4(баш јака)

batman osnovni (Small)Бетмен (Batman 1989) је филм о мрачном јунаку у измишљеном граду Готаму. Овај град је огрезао у криминал и корупцију и градске власти покушавају да се изборе са тим. Њихов задатак постаје утолико тежи када вођа криминалаца постане Џокер (Џек Николсон), психопата коме је киселина унаказила лице. Сви житељи града су у опасности, али појављује се тајанствени херој који ће стати на пут зликовцу.

Критички осврт: Мањкавост овог филма је крими део, на коме радња и почива. Џек Паланс је врховни шеф криминалаца и опет га Џек Николсон сувише лако убија. У ствари, сви су врло рањиви јер само Џек Николсон има своје људе са којима врши терор. Филм има и неких ситних грешака, па тако када Бетмен излази из музеја иза њега се види дим, иако је дим пре тога увелико нестао. Међутим, све остало иде у прилог филму.

Главни антагониста је Џек Николсон који просто плени и који је добио могућност да се „размаше“ до крајњих граница. Он је луцидан, ингениозан, разигран, уметнички настројен и креативан, те његова улога заузима много простора. Тим Бертон је филм сместио у неоноар, мрачни жанр, што за овог режисера није необично, али су тако љубичаста и зелена и све друге боје које су обележје Џека Николсона још више истакле лик који тумачи.

Са друге стране, позитивац Бетмен је тих и ефектан, готово роботских покрета и сва је прилика била да ће га Џек Николсон „појести“ у овом филму. Мајкл Китон није класичан лепотан и није могао да игра на карту физичког изгледа, а нема ни висину, што видимо у сценама са хероином Ким Бејсингер. Но, Мајкл има довољно харизме да је дошао до изражаја и тако смо добили два сјајна глумца у супротстављеним улогама који су, уз тек малу помоћ осталих, подигли филм довољно да буде озбиљан кандидат за ремек-дело суперхеројштине. Уз то, обојица су „добила“ занимљиве играчке које су читаво остварење учиниле бескрајно маштовитим.

Едукативни моменат: И Бетмен и Џокер су се користили науком како би постигли своје циљеве. Бетмен претежно техником, а Џокер хемијом. И нама ће наука помоћи у животу да постигнемо много тога, па је зато и учимо.

Оцена наставника:

5(без двоумљења)

betmensevrce (Small)VПовратак Бетмена (Batman Returns 1992) је наставак претходног филма. Град Готам је наново у опасности због циркусаната који праве циркус (а шта би друго) по граду. Изгледа да их предводи наказни Пингвин (Дени Девито), али се он договорио са бескрупулозним богаташем Кристофером Вокеном да га граду представи као добрицу који је несхваћен због свог изгледа и који је зато морао годинама да се крије у канализацији. Кристофер је отишао чак и корак даље; кандидовао је Денија за градоначелника, а како би остварио своје незаконите интересе. Једина сметња им је Бетмен (Мајкл Китон) који не верује у добре намере ни једног ни другог.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон ни овај пут није одустао од својствене му мрачне атмосфере. Наравно, ту негде морају да буду и јарке боје као контраст, па када већ ту није Џокер (убио га је у претходном наставку), онда зашто да не уведе читав циркус? Из неког разлога циркус и зоо-врт су изгледали као логична комбинација (ваљда због животиња којих има и овде и тамо, али баш за пингвине не бих могао да тврдим) и ето га и Пингвин ту. Дени је заиста био на висини задатка и од њега нисам очекивао мање, те је свој лик представио као крајње гротескан, али ме је као негативац ипак очарао Кристофер и бојим се „појео“ мајушног, али бременитог Денија за доручак. Дени је пандан Џеку Николсону из првог наставка и колико год да је његов лик колоритан, опет је већ виђен. Кристофер, са друге стране, достигао је суштину психопатије и он остварује своје циљеве без икакве задршке и без емоција. Уз све то, има неоспорну харизму. Колико год да радња вуче ка Денију, толико Кристофер пажњу готово неосетно усмерава ка себи. Ту је још једна променљива у једначини где свега два противника (колико их је било у првом делу) више нису довољна (и сваки наредни део ће их имати све више). Чини ми се да сам се у овом филму заљубио у Мишел Фајфер. Она је заиста савршено лепа. У филму она је и позитивна и зла, а и нема другог избора јер је – мачка. 🙂 За разлику од вриштуће хероине Ким Бејсингер из првог дела, Мишел је значајно еманципованија и узима реп, пардон бич, пардон ствар у своје канџе, пардон руке. Међутим, њена појава не компликује радњу, напротив. Радња је врло једноставно постављена и сви ликови орбитирају мање-више око истог заплета, а који прави, погађате, Кристофер. Углавном, у већој или мањој мери, сви су допринели да филм буде живописан, динамичан и забаван.

Посебно бих истакао добру режију зликоваца када су направили ситуацију такву да окриве Бетмена за смрт Кристи Конавеј (Ледене принцезе), али и све касније што је уследило. Има прегршт занимљивих идеја, те је једна од њих да Пингвинови људи отимају децу и смештају их у дечји шарени возић (вози га Винсент Скијавели) са све кавезима. Бетмен је осујетио читаву акцију и шаље зликовцу писмо како деца ипак неће учествовати. 🙂 Као и у првом делу маште не недостаје; чак као да се Тим још више опустио.

И нешто да разјаснимо: у напуштеном зоо-врту на улазу у свет Арктика постављена је скулптура белог медведа и то је у реду, али није у реду што су ту стационирани пингвини. Они живе на Антарктику. 🙂

Едукативни моменат: Када је продавац таблоида желео да прода једне новине Мајклу Гофу уз вест да је „откривена карика између човека и птице“, овај је рекао да је каткад читање таквих глупости забавно, али је најчешће губљење времена. Моје мишљење је да је увек губљење времена, а које може да се утроши на много квалитетније начине. Један од њих је да погледате овај филм, на пример. 🙂

Оцена наставника:

5(као и претходна)

countess-dracula (Small)IVГрофица Дракула (Countess Dracula 1971) је британски хорор базиран на животној причи мађарске грофице Ержебет Батори, која је живела у другој половини 16. и почетком 17. века. Познато је да је Ержебет убијала девојке и купала се у њиховој крви верујући да ће тако бити млађа и лепша. Сценариста Џереми Пол је направио такву поставку да је грофицу (тумачи је Ингрид Пит) крв невиних девојака заиста подмлађивала, али је дејство било краткотрајно. Зато је морала да убија све више и више. За своја недела имала је још један мотив: заљубила се у значајно млађег војника Шандора Елеша, за кога је чак желела и да се уда. Шандор је био опијен њеном лепотом и мислио је да је заљубљен у грофичину кћерку. Временом ће открити да је права кћерка грофице Лесли Ен Даун, можда чак и следећа жртва рођене мајке. Почетна заљубљеност младића претворила се у праву ноћну мору.

Критички осврт: Крај изгледа некако сувише исечен, нагао, али филм свеукупно није испао лош, без обзира што радња нема много „меса“. То не значи да је лоше осмишљена, напротив. Понекад су мотиви ликова нејасни, пре свих учењака Мориса Денхама. Но, ликови су колико-толико конзистентни и глума је сасвим океј, мада карактеристично мелодраматична за оно време.

Едукативни моменат: Шандор је наследио коњушарницу од покојног грофа јер су покојник и Шандоров отац били ратни другари. Шандоров отац је грофу неколико пута спасио живот. И то је леп гест и Шандор је добио много захваљујући очевој репутацији. Сам Шандор је изјавио да не може трговати репутацијом свог оца, већ да има свој начин да оствари сопствену. Тај начин и не мора да буде исправан, али начин размишљања јесте.

Оцена наставника:

4(у ствари врло коректна)

Byzantium (Small)Византион (Byzantium 2012) је ирски филм о две вампирице, мајци (Џема Артертон) и кћерки (Серше Ронан) које покушавају да преживе у вампирском свету који им није наклоњен. Наиме, братство вампира не прихвата женске чланове, а посебно не млађахну Серше. Зато су принуђене да се селе, те их пут наводи у приморско место за које се испоставља да је Сершеин родни град. Иако је Џема очекивала да ће се њихов живот и на том месту наставити као и до тада, догађаји који су уследили демантовали су је.

Критички осврт: Џема је тако олако убила Туреа Линдхарта да и импресивни специјални ефекти који су то убиство пропратили нису поправили утисак да је у питању слабо интелигентан филм. То потврђује и нарација коју изговара Серше и која прати филм. Попут монолога, ни дијалози нису претерано виспрени. Глуму бих већ могао да похвалим.

Ово је врло бледа верзија „Глади“, а може се схватити и као женствена верзија „Интервјуа са вампиром“. Но, са којим год од тих филмова га довели у везу, овај филм свакако губи. Радња је баш спора, мада није незанимљива. Иако недостаје неки јачи замајац или заплет, свашта се ту дешава и односи ликова, као и нешто налик на љубавну причу између Серше и Кејлеба Ландрија Џоунса, добро су умрежени и воде ка неком завршетку који заокружује причу. Додуше, љубавна прича много наликује на ону из „Сумрака“, само што су улоге замењене, али „Сумрак“ се десио и мрак који баца на сва каснија остварења очигледно је незаустављив. 🙂

Едукативни моменат: Џема је рекла Тому Холандеру да сазнање може бити фатално. И у праву је. Нека сазнања нам неће донети срећу, благостање и оно чему се надамо, али то није разлог да их не стекнемо. Када се све сабере и одузме, боље је живети са знањем, него у незнању.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sound (Small)IЗвук (The Sound 2017) је психолошки хорор о жени (Роуз Макгауан) која се бави разоткривањем прича о духовима и о томе блогује. Према њеној теорији, звуци ниске фреквенције стварају халуцинације код људи. Преко интернета добија поруку да се у метроу у Торонту појављује дух жене самоубице. Зато одлази тамо како би разоткрила и ову урбану легенду. Међутим, ствари се не дешавају како је очекивала.

Критички осврт: Након врло предвидљивог почетка креће да се дешава један врло мрачан филм са такође предвидљивим сценама. Поставка приче је најкласичнија могућа, а након пола сата постаје још класичнија јер се испоставља да је станица метроа грађена на гробљу (а где би другде) и то неверника (а којих би других) и да се њихове душе појављују у виду ноћних лептира (а чега би друго). Све то открива Роуз, која ме је пријатно изненадила. Постала је заиста зрела глумица која улива поверење. Не могу да кажем да је као млада била лоша, мада није баш добила ни неку јачу прилику да се докаже. Ни овога пута није добила богзна какву прилику јер је радња изнурујуће досадна. Невероватно се споро развија да би се на крају развила ни у шта. Режисерка Џена Матисон је толико опрезно градила мистерију (која то није јер је одмах јасно да су сви ликови које је Роуз видела у ствари духови) да је заиста претерала. На крају се филм развукао у некакву личну Роузину психозу и иако ми је јасна намера, па и реализација, није ми уједно јасно и зашто би то било пажње вредно.

Детектив Мајкл Еклунд је изгледа стварна личност, али су његов мотив, деловање и смрт апсолутно нејасни и остали су неразјашњени и непоменути до краја филма. Најнејасније је зашто је овај филм уопште снимљен.

Едукативни моменат: Очигледно је Роуз морала да се избори са неким својим духовима. И погрешила је што је одабрала да се са њима суочи на мрачним и опасним местима, као што је напуштени метро, већ је требало то да уради уз помоћ свог драгог Ричарда Гуна. На крају је то и урадила и помогло јој је. За решавање било којих проблема треба бирати и људе и место.

Оцена наставника:

1(хајде, може на два)

hellboundposter (Small)VВеза са паклом: Уздигнуће пакла II (Hellbound: Hellraiser II 1988) је други део саге о демонима Кенобитима. Ешли Лоренс, хероина из претходног дела, завршила је у психијатријској болници. Бригу о њој је преузео доктор Кенет Кранхам, који је веома заинтересован за окултно. Он је годинама истраживао о коцки која призива демоне и Ешли му је открила (не знајући његове праве намере) још неке трагове како да отвори врата пакла. Тако Кенет успева да из пакла призове Ешлину злу маћеху Кларе Хигинс и она му постаје водич у морбидном свету који је одувек желео да види.

Критички осврт: Морам да признам да ми није јасно зашто су у једној нормалној болници, па таман била и психијатријска установа, пацијенти затворени у подруму у којима су водоводне или какве већ цеви толико бушне да из њих лије као из облака. Разумем ја да је режисер Тони Рендал хтео да направи посебну атмосферу, али то је и тако претеривање, тим пре што су прикази самог пакла довољно живописни. У ствари, цео тај део са паклом и оним шта он представља делује прилично апстрактно, чак бесмислено, али ко каже да пакао и мора и треба да има смисла? Тако да је овај приказ и оригиналан и маштовит. Уз то, оно што се мора признати овом филму је да је потпуно језив, ако већ није страшан. Оно што му ја свакако признајем је да је на интригантан начин повезао тајне људског ума за којима су трагали многи психијатри и психолози попут Сигмунда Фројда и паралелне димензије које би могле да дочарају оно што људи називају паклом, а које су саме дочаране кроз лавиринт. Страх, страст, тегоба и тескоба, све се некако нашло у лавиринту и када је Кларе изашла из своје коже, а Ешли ју је навукла на себе, само је још једна одлична метафора. Доктор Кенет добија фалусоидну капицу (не знам како другачије да је назовем) која му у финишу откида главу. У ствари, тешко да сам скоро гледао хорор који може да понуди толико значења и тумачења као што то може овај.

Овде има сјајних реплика, попут оне када Пинхед каже Ешли да ће њене патње бити легендарне чак и за пакао. Има и занимљивих детаља, па тако мрачни Бог, који је овде сасвим апстрактан и више представљен као симбол (а не као човек или некакав монструм), шаље сноп мрака наместо уобичајеног снопа светлости. Има и грешака, али и оне су детаљи. Рецимо, када је Ешли навукла Кларину кожу имала је и њене минђуше, да их сцену касније више није имала.

Глума је претерано мелодраматична, а и глумци су махом преглумљавали. Додуше, почевши од главне хероине Ешли, није баш ни да су нешто претерано вешти у свом послу. 🙂 Тако ни Вилијам Хоуп није засијао, али је занимљиво што, упркос оном што смо могли да помислимо на почетку, врло брзо гине и не постаје главни херој и изабраник Ешлиног срца. Прича дефинитивно није предвидљива и сасвим је добра.

Едукативни моменат: Имоген Бурман је морала да реши слагалицу да би пронашла решење свог проблема. Ми у животу нећемо баш да решавамо слагалице, али ћемо решавати различите проблеме. Слагалице и друге „главоломке“ могу да нам буду добра вежба за велике проблеме који ће доћи. То је разлог зашто се бавимо задацима, односно „проблемима“ у школи.

Оцена наставника:

5(колеба се на четири)

THE_TITAN_WEB_ONE_SHEET (Small)IIIТитан (The Titan 2018) је футуристички филм о Земљи која је толико руинирана људским загађивањем, да су људи морали да пронађу дом на некој другој планети, у ствари сателиту Титану. Услови на том сателиту су потпуно другачији од овдашњих, па је научник Том Вилкинсон осмислио програм у коме ће од војника добровољаца направити генетичким инжењерингом нову врсту људи са новим адаптацијама. Филм прати судбину једног од тих војника Сема Вортингтона и његове супруге Тејлор Шилинг, која га је, макар у почетку, подржала у овом подухвату.

Критички осврт: Идеја у овом филму ми се баш допала. Доста је било тераформирања планета и прилагођавања ванземаљског околиша људима; хајде мало да се и људи прилагоде. Ипак сам се надао да ће измењене људе послати на Титан, те да видимо њихове догодовштине тамо јер овако је испала класична прича амбициозног научника Тома који је изгубио контролу над својим експериментом. И тако смо добили (ко зна коју по реду) поуку да са генетиком не треба брчкати. Међутим, на самом крају та порука се преиначује, тако да сам збуњен шта је у ствари и забога сценариста Макс Хурвиц желео да поручи овим филмом. Углавном, нешто много радње и није приказао; прича се састоји практично искључиво из припрема да нова врста људи оде међу звезде. Не могу да кажем да није занимљиво и да филм није динамичан, али то напросто није довољно. Специјални ефекти и акција су сасвим у реду, а маска је одговарајућа, мада ништа што већ нисмо видели. У једном делу филма романса између Сема и Тејлор кулминира и претвара се у нешто налик на „Лепотицу и звер“, али и то смо већ видели. Глума је, иначе, сасвим пристојна.

Генетика представљена у овом филму је на врло дугом штапу и она је схваћена врло олако, иако је представљена врло компликовано. Ту су и ињекције и операције и вежбе и шта све не, а како би се добиле све потребне адаптације за живот на сателиту који уопште није гостољубив. Слична ситуација је и са астробиологијом и ако ћемо да постављамо незгодна питања, једно од њих би било како је могуће да је Сем једнако добро дисао и у Земљиној атмосфери и на Титану. Углавном, овај филм је један добар покушај, али аутори напросто нису успели да га подигну више од медиокритета.

Едукативни моменат: Професор Том је рекао да нико не покушава немогуће ако не верује у нешто веће од себе самог. Чак и када је то нешто у ствари неко. Није чудо да је Том професор. 🙂

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

thnightbeforebfore (Small)IIНоћ пред ноћ пред Божић (The Night Before the Night Before Christmas 2010) је телевизијски празнични филм. Деда Мраз (Р. Д. Рид) је кренуо својим саоницама са ирвасима да обиђе свет, али због техничке грешке његовог главног вилењака Џордана Прентиса, ем је пошао цео дан раније, ем су му се саонице срушиле на кућу породице Фокс. Чланови породице су указали помоћ несрећном старцу, који је због пада доживео амнезију. Да зло буде веће, загубио је и саонице и врећу, па је сва прилика да ће Божић ове године пропасти. Но, дечак Гег Манро, најмлађи члан породице, анимираће и друге чланове те породице да се дух празника сачува и у свету и у њиховом дому.

Критички осврт: Прво што ми је упало у очи, односно уши су испразни разговори које воде Деда Мраз и Бака Мраз (Марша Бенет). Режисер и сценариста Џејмс Ор је ваљда одмах хтео да нам да до знања да ћемо одгледати један лагани, породични, телевизијски филм. И то је у реду, али ипак бих ценио мало више труда, ма какав год да је рад у питању. Ни глумци се нису претерано трудили, а понајмање Рик Робертс који изгледа потпуно безличан. Ликови су иначе стереотипи, али су тако осмишљени да би порука овог филма била очигледнија, што и јесте и није лоше. Порука филма јесте лепа (ако не већ грандиозна) и у духу је празника. И да, сви ликови су предобри (једини изузетак је Карл Кембел, који је мало више напрасит), што целу причу прилично измешта из реалности. Но, она свеједно није реална, ако ћемо поштено. 🙂

Сама радња је класична и питка, прилично предвидљива и није ништа ново донела ни Божићу ни поджанру у коме је филм рађен. Дакле, прилично неинвентиван и досадњикав филм без јачих емоција. У ствари, повремено су толико површне да када је дечак Гег отрчао некуд и сви се дали у потрагу (што је ваљда већ довољно стресно), Рик је питао своју уцвиљену кћерку Ребеку Вилијамс шта није у реду; као да се случајно нашао ту, те не може да претпостави да највероватније није у реду то што јој се брат изгубио у гужви. Уосталом, и сам га је до тада безуспешно тражио. Крај је у том погледу малко поправио утисак, али свеједно и за један телевизијски филм овај је испод просека.

Едукативни моменат: Ребека је одлазила у кућу своје другарице за Божић јер је у тој породици проналазила све оно што није могла да нађе у сопственој. И то је погрешно. Довољно је било да поразговара са својом мајком Џенифер Билс и укаже јој на неке своје потребе. Другим речима, од проблема у свом окружењу не треба бежати, већ о њима треба разговарати и решавати их.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Advertisements

Лако Је Критиковати 100

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

annihaltion (Small)Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.

Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.

Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.

Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.

Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.

Оцена наставника:

5(уз абнормално велики минус)

Dragon Heart (Small)IIIЗмајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем фали пола срца.

Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.

Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.

Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.

Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.

Оцена наставника:

3(мање-више реална)

Monty_Python_Holy_Grail (Small)VМонти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.

Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.

Оцена наставника:

5(наравно)

gremlins-movie-poster (Small)IVГремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.

Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.

Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.

Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.

Оцена наставника:

4(слатка као и филм што је)

wildlingposterhead (Small)IIIДивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.

Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.

Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.

Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).

У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.

Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.

Оцена наставника:

3(можда чак и два)

Exists-movie-poster (Small)IIIПостоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.

Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.

Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.

Оцена наставника:

3(нешто мало јача)

hellraiser-vi-hellseeker (Small)IVУздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу, док он има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.

Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.

Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.

Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.

Оцена наставника:

4(можда малко поклоњена)

infinitychamber (Small)IVБескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.

Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.

Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.

Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.

Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

4(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)

brazil_ (Small)VБразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.

Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.

Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.

Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.

Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.

Оцена наставника:

5(баш пристојна)

ready (Small)VСпреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.

Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету, који ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.

Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.

Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.

Оцена наставника:

5(не баш најбоља могућа)

the new politics (Small)IVНове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.

Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били, неке ствари никад не застаревају, али можемо да схватимо и другачије. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.

Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.

Оцена наставника:

4(рецимо)

after-earth (Small)IVНакон Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.

Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.

Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.

Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија, додуше)

screamers-movie-poster (Small)IVВриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.

Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.

Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.

Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.

Оцена наставника:

4(са врлим плусом)

genesis_theatrical (Small)IПостанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.

Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.

Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.

Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀

Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.

Оцена наставника:

1(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)

pacigicrim (Small)IVОбод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.

Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.

Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.

Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

dilandog (Small)IVО смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.

Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, чак можда и исте реченице (који је тачно био тешко је тврдити, прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂

Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.

Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.

Оцена наставника:

4(са мањим минусом)

Maze-Runner-The-Death-Cure (Small)IIТркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг ЛијаДилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.

Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.

Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.

Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.

Оцена наставника:

2(може и један)

stateofemergency (Small)IIIВанредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.

Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.

Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.

Оцена наставника:

3(врло, врло бледа)

happening (Small)VДогађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.

Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.

У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂

Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂

Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.

Оцена наставника:

5(са повеликим минусом)

smotri-filmi.netДоба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.

Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.

И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.

Оцена наставника:

1(сасвим заслужена)

Bleeding-Steel-Jackie-Chan-and-Show-Lo (Small)IIРаскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.

Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.

Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.

Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.

Оцена наставника:

2(волео сам да дам макар тројку, али не може)

sucker-punch (Small)IIIИзненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.

Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂

Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.

У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.

Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.

Оцена наставника:

3(веома јака, али ипак тројка)

spidermanI (Small)IVСпајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.

Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.

Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?

Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.

Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.

Оцена наставника:

4(са *)

ghostbusters (Small)VИстеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.

Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.

Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(без дискусије)

The-House-new-poster (Small)IVКућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.

Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.

Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.

Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.

Оцена наставника:

4(веома, веома бледуњава)

 

Лако Је Критиковати 97

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

dreamkecer (Small)IIIЗамка за снове (Dreamcatcher 2003) је филм снимљен према истоименом роману Стивена Кинга. Четворица пријатеља, који имају натприродне способности, одлучила су да проведу неко време заједно у брвнари у природи. Међутим, врло брзо се њихов одмор претварио у праву ноћну мору. Чудовишта непознатог порекла су напала и животиње у шуми и људе и самим тим и њих саме.

Критички осврт: Филм почиње веома интригантно, са четворицом пријатеља који имају и необичан натприродан дар и необичне карактере. Потом, полагано, у причу улази Ерик Кинслисајд и крећу да се дешавају још необичније ствари. И онда филм креће да се урушава. Иако су се аутори филма потрудили да унесу микс што више различитих хитова, попут „Рата светова“, „То“ и „Ејлијена“ (овај потоњи је толико очигледно утицао да је војска читаво замешатељство са ванземаљцима назвала „Рипли“, према лику који је у поменутом филму глумила Сигорни Вивер), чиме је ваљда требало и радњу да учине богатијом, све се свело на борбу са чудовишним ванземаљцима и „претрчало пут“ од обећавајућег ка разочаравајућем. Ипак, неких занимљивих идеја има, те је врло добро осмишљена ментална борба ванземаљца и запоседнутог Дејмијана Луиса, али то уопште надаље није ни разрађено, ни искоришћено. Дејмијан иначе има занимљиву физиономију и када се осмехује то изгледа стварно застрашујуће, тако да је режисер Лоренс Касдан изабрао правог човека за ту улогу. Глумци генерално нису лоши, али ме нису фасцинирали. Од Моргана Фримана очекивао сам много више, али ми је изгледало као да је префорсирао свој лик.

Прича није добро осмишљена јер четворица пријатеља који имају дар да знају ствари, нису ни предвидели, нити су се снашли у опасној ситуацији са ванземаљцима. Изгледа као да су имали дар онда када је то за поједине сцене било погодно. Таквих, погодних сцена има још, па када је војска направила преврат нису дирали и команданта паравојске Моргана, што није логична војна операција. Уз то, неке сцене су предвидљиве, попут оне када Морган кажњава војника Дарина Климека зато што га лаже.

Ванземаљци су осмишљени тако да буду језиви и сцене са њима јесу такве. Наравно, ту су зуби којих има прегршт и змијолико тело код једне форме, те нешто налик код друге. Змијолика форма јако личи на паклару, за нас безопасног и безвиличног кичмењака, што није лош избор јер та животиња има изглед који оправдава њено име. Но, опет, и тако успело осмишљени ванземаљци тешко да могу да извуку овај филм из осредњости.

Едукативни моменат: Дони Волберг (као млађег глуми га Ендру Роб) је својим пријатељима дао дарове у виду натприродних способности јер су били добри према њему. Све и да не добијемо никакве дарове (ни оне реалне), треба да будемо добри према својим пријатељима и људима уопште.

Оцена наставника:

3(једва)

rift-plakat_vs (Small)IIIПроцеп: Тамна страна Месеца (The Rift: Dark Side of the Moon 2016) је српски СФ на енглеском језику. Амерички војни сателит се срушио негде у источној Србији. Четворочлани експертски тим сачињен од америчких и српских агената отишао је на лице места како би прикупио податке о томе. Међутим, тамо их је дочекало нешто на шта нису били спремни, без обзира на знање и вештине које поседују.

Критички осврт: Уопште ми се није допало како су изградили лик који тумачи Катарина Час. Она је српско-словенска варијанта Никите, чији је син умро од канцера. Ова Никита је фенси јер је хакер, али је заправо значајно блеђа варијанта оригинала. А то што јој је умрло дете од рака требало је да се надовеже на њен однос пре свега са Денисом Мурићем, али и са професором Монтеом Маркхамом који очигледно има рак плућа. Но, и то је врло бледо и праћено истом таквом глумом. Некако ми изгледа као да се генерално глумци нису снашли у својим улогама. Драган Мићановић ми уопште није био уверљив као српски националиста, на пример, и поред религијске тетоваже на грудима. Ни као живи мртвац ми се није дојмио. Соња Вукићевић је дала све од себе, али ни она ми није била уверљива. Можда је СФ ипак превише редак жанр за глумце са ових простора. Монте је био претерано мелодраматичан.

Овде је проблем и језик. Ми смо одувек имали афинитета ка томе да се правимо Енглезима, те је овај филм макар деличак остварења те наше потребе. Међутим, нема никакве логике да се Катарина обраћа Соњи на енглеском; колика је шанса да ће стара, убога жена из неке недођије у источној Србији имати сертификован Б1 ниво? Колика је шанса да ће знати и да се поздрави на енглеском? 🙂 Но, добро, хајде да кажемо да је то могуће; уосталом ово је ипак СФ филм. 🙂 Изгледа да су сценаристи Милан Коњевић и Бари Китинг ти који немају висок сертификован ниво познавања енглеског језика. Наиме, интелигентни професор са докторатима из готово свих природних и техничких наука није умео да растумачи речи свог давно изгубљеног пријатеља јер је овај говорио уназад реченицу: „Смрт је мртва“. Да је на српском јасно би било зашто је тешко растумачити, али када ту реченицу изговарате на енглеском, малтене је палиндром. Не капирам шта није разумео?

Највећи проблем је прича, која има интересантну идеју, али је јако трапаво реализована. Рецимо, Драган је умирао и умро, а да остали чланови екипе нису превише марили за то; практично су га оставили на столу у некој шупи. И да су професионалци којима је посао на првом месту, ипак је превише. Онда, професор Монте је препознао свемирско одело свог пријатеља, које му уопште није скинуо. Макар кацигу, што би логика и здрав разум налагали. Тек се (много) касније виспрени Кен Фори досетио да би то било мудро, а онда је и уследило какво-такво објашњење зашто то баш не може. Кен је видео израз Монтеовог лица иако је био иза њега када је Драган рекао судбоносну реченицу и тако даље и тако даље. Надаље се све одвијало као у „Исијавању“ који има шмек „Коначног хоризонта“. Но, оно што је у првопоменутом филму било урађено мајсторски, овде је урађено неспретно и сигурно није било најбоље решење. Крај је тек посебна прича.

Зачуђен сам и пријатно изненађен да су експедицију на Месецу прилично добро приказали, односно да су специјални ефекти били врло пристојни. Ипак, овај филм је пао на много других и важних сегмената и то је штета јер је имао добру идеју и такође добар потенцијал. Можда у овом филму има неких алузија на религијска схватања, али ако је то и била намера, она се види тек у назнакама.

Едукативни моменат: Кен је рекао Драгану да воли да ради ствари сам јер без уплитања (других) нема ни грешака. И то није баш скроз тако и може да буде и потпуно супротно. Други могу да виде грешке које ми нисмо видели.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

Cherry-Tree-Poster (Small)Дрво трешње (Cherry Tree 2015) је хорор у којој главну улогу има Наоми Бетрик, девојчица чији отац Сем Хазелдин умире од леукемије. Тада се у њеној школи појављује Ана Волтон, која је тренер женској екипи за хокеј на трави. Наоми ускоро открива да је Ана вештица и да може да спаси њеног оца. Но, цена за ту магију је да Наоми роди бебу и преда је Ани. Осећајући да нема избора, Наоми пристаје на овај бизарни споразум.

Критички осврт: Филм почиње као блажа варијанта „Кери“ на британски начин, да би онда наставио у духу бајке о Румпелстилтскину. Онда, уз то, филм почиње да личи на „Розмарину бебу“, а завршава се као „Предсказање“. Овај филм, заправо, личи на много других и јасно је да није оригиналан ама ич. И има пропуста. Рецимо, Патрик Гибсон је нестао и ама баш нико ни да се заинтересује за то где је тај момак, а о полицијској и свакој другој озбиљној потрази да и не говоримо. Но, тек је небулозно да је Елва Трил одвела своју другарицу Наоми у своју кућу (наместо у болницу, што је логичније) и две шеснаестогодишњакиње су извеле порођај без икаквих проблема и са тек нешто мало грмљавине из ведра неба. Косица бебе коју Наоми држи при крају филма уопште није иста снимано од напред и од назад. Има тога још.

Радња има приличну динамику, али је режисер Дејвид Китинг постигао да и поред тога буде досадна. Филм је права равна линија и по питању акције и по питању емоција. Постоји нека јурњава колима и моторима, али то је далеко од иоле интересантног, а камоли узбудљивог. Чак су и убиства неинвентивна и монотона, са тим да је Елвино убиство тотални фијаско. Маске су симпатично осмишљене; додуше ништа епохално, а и слабо реализовано. Баш као и цео филм.

Едукативни моменат: Иако је била љута на Наоми (и то са правом), Елва је ипак одлучила да јој помогне. Закључила је да је она ипак њена другарица. Ми ћемо се често наљутити на нама драге људе, али је увек потребно да будемо свесни да они нису савршени и да греше, баш као што грешимо и ми сами. Те грешке стављају на пробу наше пријатељство и ту се види колико је оно стварно и велико.

Оцена наставника:

1(заслужена)

The-Lodgers-Poster (Small)Станари (The Lodgers 2017) је хорор који се дешава 1920. у руралном делу Ирске. Двоје близанаца Шарлота Вега и Бил Милнер живе у оронулој породичној кући коју су запосели духови њихових предака. Они морају да живе по правилима према којима су васпитани и према тим правилима они су практично заточеници у сопственој кући. Све се мења за њих на дан када постају пунолетни и када у Шарлотин живот уђе наочити млади војни ветеран Јуџин Сајмон.

Критички осврт: Атмосфера у филму је добро дочарана и глумци су били прилично добри у својим улогама. Радња има солидно добру поставку и колико-толико оригиналан приступ, али има и много мањкавости. Током већег дела филма имао сам осећај да радња тапка у месту. У реду, духови су брату и сестри наметнули правила и једно од њих их се беспоговорно придржава, док је друго бунтовно. И то је, отприлике, то. Зарад дешавања уведени су ту и други ликови, који имају обећавајуће сопствене приче, али се те њихове приче или нису завршиле или су се лоше завршиле. Ти споредни ликови су тек „загребали“ радњу или је радња тек „загребала“ њих, али, свеједно, смисао њиховог постојања је врло упитан. Ако ћемо искрено, и постојање радње је овде врло упитно. Крај је сасвим класичан и предвидљив. У сваком случају, један фин потенцијал сасвим неискоришћен.

Едукативни моменат: Шарлота је напустила породичну кућу и кренула је у свој живот који се разликује од живота њених родитеља и предака. Ми не морамо да живимо онако како породица од нас очекује, па таман то било и најбоље могуће по њиховим аршинима (у овом случају је било далеко од најбољег, али свеједно), већ треба да живимо онако како је најбоље за нас саме.

Оцена наставника:

3(заиста на једва)

ghosthunters-on-icy-trails-feat (Small)IIЛовци на духове на леденим стазама (Ghosthunters on Icy Trails 2015) је немачко-аустријско-ирски филм. Дечак Мајло Паркер је пронашао духа у свом подруму. И ма колико год да га је први сусрет са њим престрашио, убрзо је схватио да је дух, који се зове Иго, доброћудан и да му може бити добар пријатељ. Заиста опасан дух је у старој, напуштеној кући у којој је Иго некада боравио. Да би повратили Игоову кућу, те победили злог леденог духа, два другара су морала да се обрате ловцу на духове Анки Енгелке, која само што је добила отказ у агенцији за истребљивање духова.

Критички осврт: Хумор је прилично инфантилан, али ово је свакако дечји филм. У ствари, ово је микс „Истеривача духова“ и „Гаспера“ (има ту још неких остварења, попут „Људи у црном“). Прича је најкласичнија могућа, са потпуно стереотипним ликовима. Мајло је помало чудан дечак чија је старија сестра Руби О. Фи више заинтересована за свој социјални живот, него да буде бебисистерка. Она се искраде из куће у чијем је подруму симпатични дух, како би отишла на журку и Мајло остаје „Сам у кући“ да се избори са духом. Но, у помоћ му прискаче Анке, опасни и ћудљиви истеривач духова, која је све само не тимски играч. Све у свему, премного пута виђено; одвија се буквално према обрасцу и практично свака сцена је опште место, а и претераше са колажима – те како се дечак и Анке друже, те како је он несрећан…

Још већи проблем је што је филм прилично празњикав, без обзира што радње има. Уз то, породични односи мајушног Мајла стагнирају све време и мотиви виђени у њима се понављају. Поступци његовог оца Кристијана Улмена су све само не логични и на крају филма уопште нема разрешења свих тих односа. Има ту и пар симпатичних нумера, али џаба. Ситуацији не помажу много ни специјални ефекти који су готово пристојни, као ни мелодраматика које баш има много. И за дечји филм ово је испод сваког просека.

Едукативни моменат: Агент Кристијан Трамиц је рекао како планету нисмо наследили од наших предака, већ смо је позајмили од наше деце. Ту изреку није осмислио он, али је мудра и јасно указује каква треба да нам буде еколошка свест.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, како год)

Black_Panther_SDCC (Small)VЦрни пантер (Black Panther 2018) је амерички научнофантастични суперхеројски филм редитеља Рајана Куглера по сопственом сценарију уз помоћ Џоа Роберта Кола, а на основу стрипа „Црни пантер“ аутора Стена Лија и Џека КирбијаЧедвик Бозман је принц афричке земље Ваканде, те му припада моћ црног пантера коју су имали сви његови преци. Утолико пре јер му је отац Џон Кани погинуо, те је млађани Чедвик преузео престо. Његова владавина није почела без проблема и Ваканди је суђен што рат са остатком света, што грађански рат. Чедвик ће морати да користи и своје моћи и своју мудрост да сачува и земљу и престо.

Критички осврт: Радња је сасвим класична и предвидљива, чак су предвидљиве и поједине сцене и јасно је било да ће Мајкл Б. Џордан бацити Чедвика са литице, као што је било јасно да ће га спасити Винстон Дијк и да ће га ту пронаћи малобројна дружина одана Чедвику. Међутим, оно што је другачије код овог филма је што су готово сви актери црнопути, осим Мартина Фримана и Ендија Серкиса, у нешто виђенијим споредним улогама. Црнци и црнкиње не само да лепо, већ и моћно изгледају и страствено су, као што то само они умеју, изнели своје улоге. Акција у филму, односно њихове борбе, фасцинантне су, осим последње између Мајкла и Чедвика која је разочаравајућа и видно анимирана. И Мајклова смрт је сувише романсирана и човек се уби и од приче и од гледања заласка сунца и од дивљења том заласку, да би се на крају сам убио, иако му је све време копље заривено у груди. Последња сцена када Чедвик наступа на међународном политичком скупу једнако је холивудски препеглана, а када је неко питао шта то афричка земља има да понуди остатку света, припала ми је мука. Под условом да је ико од превејаних европеидних политичара толико глуп да јавно постави такво питање, постоји ли ишта што остатак света већ није отео од ресурса које Африка и те како поседује? Но, генерално, што се идеологије у филму тиче, допала ми се, баш као и поруке које филм шаље. Такође ми се допао спој њиховог фолклора и тајанствене напредне технологије коју поседују, а сцена када Чедвик мистично разговара са прецима неодољиво подсећа на други сјајан филм „Људи маче“ и та алузија је одлично уклопљена. У ствари, допао ми се цео филм, иако има мањкавости, посебно у мотивацији ликова (најпосебније Данијела Калуја), која није увек ни конзистентна, нити логична.

Едукативни моменат: Две мудрости бих издвојио. Једну је рекао Чедвик, да у временима кризе мудри људи праве мостове, а они други бране. Ја бих додао да је то мудрост у свим временима, не само кризним. Другу мудрост је рекла Данај Гурира да ако нешто ради, то не значи да не може да се побољша.

Оцена наставника:

5(не баш брилијантна)

deadpool (Small)Дедпул (Deadpool 2016) је још један суперхеројски филм рађен према истоименом јунаку из стрипа. Овог пута јунака тумачи Рајан Ренолдс, који ради као плаћени силеџија. Он упознаје девојку Морену Бакарин и заљубљује се у њу. Међутим, романса је кратког века јер се открива да Рајан има рак који је метастазирао на више органа. Ситуација у којој се нашао је безизлана, али се појављује мистериозни Џед Рис који му нуди не само излечење, већ и побољшање; да од Рајана направи суперчовека. Рајан пристаје на сумњиви договор са њим, пре свега због љубљене Морене, али се испоставља да сва Џедова обећања имају и другу, мрачну страну.

Критички осврт: Уводна шпица је баш, баш оригинална и обећавала је добру забаву. И заиста, почевши од сцене у таксију, па надаље, сасвим је било јасно да ће ово бити сулуд филм. И испунио је очекивања.

Акција је одлична. Изузетно је сурова, а рађена са много хумора. Иначе је цео филм духовит, повремено ласциван, али дефинитивно сјајан. Животна прича главног јунака Рајана уопште није наивна, но ипак, режисер Тим Милер се потрудио да је не прикаже у тескобној већ ведрој атмосфери. Потпуно поздрављам његов приступ и једва чекам наставак.

Едукативни моменат: Колосус (Стефан Капичић) је рекао Дедпулу да сви мисле да је бити јунак сталан посао; да се пробудиш као јунак, умијеш се и опереш зубе као јунак и одеш да будеш јунак. Истина је да јунаци имају својих четири или пет кратких момената. Некада и мање, али је суштина да јунаком некога чине велика дела и исправне одлуке, а не начин живота и живописан костим.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

moonraker (Small)IVМунрејкер (Moonraker 1979) је једанаести филм о Џејмсу Бонду и четврти у ком тог тајног агента глуми Роџер Мур. Овај пут Џејмс има мисију да истражи где је нестала свемирска летелица Мунрејкер (сложеница од две речи и значило би „Месечеве грабуље“), а чији је творац супербогати Мајкл Лонсдејл. То ће Бонда одвести до завере планетарних размера коју Мајкл кује са циљем да постане владар новог светског поретка.

Критички осврт: Већ сам почетак је обећавао, када се Џејмс тукао километрима изнад земље за падобран који му је био ускраћен када је избачен из авиона. Шта ће, куд ће, Џејмс је сустигао злог падобранца и отео му још неотворен падобран. Онда га је сустигао други падобранац са необичном протезом зуболиког изгледа и хтео да га уједе за ногу. Међутим, сјајни 007 је и њега победио и овај је атерирао на циркуску шатру. Испоставило се да његов падобран није функционисао. При свему томе, прилично је јасно да глумац и дублер (који је заиста изводио вратоломије у ваздуху, док је овај први то радио у студију) нису иста особа. Треба ли поменути да лепа дама која је остала у саботираном авиону и која је део злочиначке екипе, уопште се више није појављивала, нити смо сазнали шта би са њом и зашто је, забога, тако лепа посрнула и прешла на мрачну страну? 🙂 Но, није ни важно јер у филмовима о Џејсму Бонду лепотица не мањка. Има их свуда, где год се тајни агент окрене. Рецимо, уђе у хеликоптер корпорације Дракс и вози га прелепи пилот Корин Клери у, ваљда, стандардној униформи те корпорације за пилоте, а која подразумева деколте до пупка. 🙂 А када је ушао у јужноамеричку тропску оазу са тамним орхидејама, све је изгледало као да присуствује избору за мис света.

Да је Џејмс феноменалан овај филм доказује у готово свакој сцени. Његовом шарму не одолева ниједна лепотица, а снага, издржљивост и све остале значајне особине далеко су изнад просека. У тренажној центрифуги, према речима докторке Лоис Чалс (која је и лепа и паметна) већина људи изгуби свест на 7G, али се испоставило да Џејмс на 13G не да не губи свест, већ ни присебност и делује бритко. Искрено, покушаји убиства Бонда, који се одвијају све време, толико су наивни да нисам сигуран да му је икаква бриткост неопходна, но он, свеједно, сјајно изналази излаз из сваке опасне ситуације. Ти покушаји убиства повремено наликују на цртани филм када зли геније Коста Којот покушава да налови птицу тркачицу. Но, не могу да кажем, све то има и хумора и духа и шарма и уосталом на то нас је Џејмс и навикао у његовим филмовима. Оно чега нема то је права радња, односно крими прича, мистерија и све оно што са тим иде. Џејмс све време путује по свету, мало се проводи, а мало истражује (мада је потпуно нејасно шта), љубавише и избегава смртоносне замке које му постављају. И тако до преко половине филма. Тек пред крај почиње да се дешава нешто, односно главни антагониста Мајкл открива своје праве намере, а то је могао да уради много, много пре у филму. Ипак, маштовитих идеја и цака има (на пример, када један монах победи другог у тренингу борилачке вештине, енергично се прекрсти изнад њега), тако да није досадно, напротив. Ратовање астронаута у свемиру са све ласерима је прави хит и до сада нешто што нисам видео, признајем.

Све у свему, мени је све ово јако симпатично, иако није много више од лаке забаве.

Едукативни моменат: Основна Мајклова грешка (међу многима) била је та што није уважавао разлике у односу на његов идеал изгледа. Тако да његов верни Ричард Кил више није био веран јер је схватио да га Мајкл не прихвата, те је помогао Џејмсу. Уколико правимо критеријуме како људи око нас треба да изгледају и шта треба да буду и одбацујемо све оне који се не уклапају у ту нашу слику, себе ћемо ускратити не само за верне сараднике, већ и за верне пријатеље.

Оцена наставника:

4(много поклоњена)

philadelphia-experiment-movie-collection (Small)IIIЕксперимент Филаделфија (The Philadelphia Experiment 1984) је филм чија радња почиње 1943. Како би добила предност у односу на немачку војску, америчка војска је покренула експеримент који је водио Ерик Христмас да ратне бродове учине невидљивим за радаре. Међутим, добили су много више него што су се надали; брод не само што је постао невидљив за радаре, већ је и буквално нестао. Прича прати судбину морнара са тог брода Мајкла Пареа, као и његовог пријатеља Бобија Дија Цикоа.

Критички осврт: Идеја, заправо, није лоше осмишљена, али је врло сиромашно реализована. Има ту и радње и приче, која се некако котрља до свог краја. Сам крај донекле поправља утисак и сцена када се морнари враћају, те су неки од њих утопљени у метал брода, прилично је ефектна.

Наивних сцена има прегршт, па изгледа као да су сви објекти, ма како чувани, никаква препрека за Мајкла, а има и ситних грешака, те каросерија комбија који Мајкл вози час гори, час не гори. Међутим, оно што је највећи проблем је што све те сцене нимало нису узбудљиве. Акција је највише приказана у јурњави колима и ту и тамо претњама пиштољем, али све је бледо, готово колико и Мајклова глума. Има ту и љубавне приче између Мајкла и Ненси Ален, која је окосница приче, али и она је бледа, некако збрзана и за неколико нијанси више патетична него што је права мера.

Едукативни моменат: Када је шериф Џо Дорзи упитао Ненси зашто не жели да тужи Мајкла и његовог пријатеља Бобија, она је одговорила да њих двојица већ имају довољно проблема. На то јој је шериф узвратио да их сви имамо, али да их не решавамо оружјем. Другим речима, постоје различити начини решавања проблема и нису сви једнако добри. И тиме морамо да се руководимо када решавамо сопствене.

Оцена наставника:

3(реалка)

polarexpress (Small)VПоларни експрес (The Polar Express 2004) је цртаћ рађен према истоименој књизи Криса Вана Олсбурга. Дечак из града Гранд Рапидс у Мичигену постао је довољно велики да сумња да Деда Мраз заиста постоји. Ноћ уочи Божића пред његову кућу зауставио се воз у који га је кондуктер позвао да се укрца. Дечак је након нешто нећкања прихватио и воз га је одвео у празничну авантуру чак на северни пол.

Критички осврт: Онај бич којим Деда Мраз „мотивише“ ирвасе баш и није био неопходан, иако је сав фенси и светлећи. Но, ако изузмемо тај детаљ, цртаћ ме је очарао. Другачији је, са лепом и маштовитом причом, а без патетике. Анимација је готово беспрекорна.

Едукативни моменат: Кондуктер је рекао да је некада довољно видети да бисмо веровали, али су неке „најстварније“ ствари на свету нашем оку невидљиве. Другим речима, није све доказиво, али то не значи да не постоји. 🙂

Оцена наставника:

5(права)

Лако Је Критиковати 93

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

TESBHardcover (Small)Звездани ратови: Епизода V – Империја узвраћа ударац (Star Wars: Episode V – The Empire Strikes Back 1980) је друга епизода саге, али пета према хронологији догађаја. Три године након уништења Звезде смрти, галактичка империја прогнала је побуњенички савез на ледену планету, али и то им није довољно јер желе да униште сваки преостали отпор. Мрачни лорд империје Дарт Вејдер (у овом наставку га тумачи Дејвид Праус) жели да пронађе младог џедаја Лука Скајвокера (Марк Хамил), који је један од побуњеника и преобрати га на мрачну страну. Међутим, дух Дартовог учитеља Оби Ван-Кеноби (Алек Гинис) упућује младог витеза на мочварну планету где ће га обучавати добри џедај мајушни зелени Јода (Сем Игл).

Критички осврт: Режисер Ирвин Кершнер се снашао довољно (мада је Џорџ Лукас и даље присутан и као сценариста и у продукцији), тако да се сага наставила као што је и започела, а то значи одлично. Мислио сам најпре да је незгода на снежној планети коју Марк доживљава само непотребна драма, али није тако. Сваки део ове приче има смисла. Осим пелена које је Марк носио после у стакленој туби док се опорављао од поменуте незгоде. 😀

У овом делу, за разлику од претходног, уочљивије је да су специјални ефекти древни. У првом делу су били импресивнији или зато што су их урадили бољи мајстори или зато што су тада пред њих постављени мањи изазови. Углавном, ни у овом делу нису скроз лоши, напротив. У овом делу бих похвалио и то што има много маште и маштовитих бића, попут чудовишта у астероиду.

Едукативни моменат: Када је Марк рекао свом мајушном учитељу Јоди да не може да поверује, овај му је одговорио да зато и не успева. Да бисмо успели у нечему, морамо да верујемо у успех.

Оцена наставника:

5(наравно!)

ReturnOfTheJediPoster (Small)Звездани ратови: Епизода VI – Повратак џедаја (Star Wars: Episode VI – Return of the Jedi 1983) је хронолошки последња епизода, а у ствари је трећа по реду у саги. Покрет отпора је помоћу својих шпијуна сазнао важне шифре и осмислио план како да дохака новој свемирској станици Звезди смрти коју гради галактичка империја како би уништавала планете са непослушним становништвом. Међутим, добро осмишљен план лагано почиње да пропада јер је император (Ијан Макдиармид) све време знао за намере побуњеника и пустио их је да улете у замку која треба да их уништи све. Ипак, ни галактичка империја није рачунала на то да и покрет отпора има мале, али моћне савезнике.

Критички осврт: Ово је један од првих СФ филмова, а можда и први, који сам гледао. И тад ме је очарао, а и сада када га гледам. Све ми се допада – и машта, и акција и авантура. Као и прва два наставка и овај је ремек-дело СФ-а.

Едукативни моменат: Џедаји сматрају да су бес, страх и агресивност сигуран пут ка мрачној страни. И у праву су.

Оцена наставника:

5(и опет: наравно!)

mitty (Small)Тајни живот Волтера Митија (The Secret Life of Walter Mitty 2013) је авантуристички филм са Беном Стилером у главној улози. Он глуми повученог сањара који обавља посао у подруму за потребе часописа „Лајф“. Фирма која издаје овај часопис доживљава промене у руковођењу и најављено је да ће издање на коме раде уједно бити и последње. На насловној страни треба да објаве најбољу фотографију икад реномираног фотографа Шона Пена, а управо је Бен задужен да развије негатив који је од Шона добио. Међутим, негатив је нестао и Бен мора да пронађе Шона како би сазнао где је. То није лак задатак јер нико не зна где се фотограф налази, а могао би бити било где на свету.

Критички осврт: Главни јунак је социјално неснађени самац који сања велике снове и који је окружен безобразним сарадницима и такав лик је експлоатисан у гомили оствaрења и самим тим није занимљив, што је врло лоша стартна позиција. Ликови су углавном стереотипи, а Адам Скот се толико трудио да буде лик који волимо да мрзимо, да није оставио јачи утисак. Његова брада заиста јесте, пошто му нипошто не стоји. Много живописнији лик је онај који тумачи Пол Фицџералд и он је унео оригиналнији приступ у исмејавање менаџмента јер увод у причу се добрим делом бави управо тиме. Ни то није новост јер већ и врапци на грани знају да се суровост менаџерског система капитализма безуспешно крије иза стратегија како да се на хуман и саосећајан начин отпусте људи са посла. Дакле, хумор је прозаичан и једино бих издвојио сцену када Бен пародира Бенџамина Батона као јако успешну. Има још пар смешних реплика и то је, мање-више, то.

Фотографија и режија у овом филму ми се баш, баш допадају, а праћени су више него солидним специјалним ефектима. Музика ми се такође допала и сјајно је уклопљена. Уз лагану причу (која, додуше, нема много „меса“ и предвидљива је, али свеједно држи пажњу), свеукупно даје једну сасвим солидну романтичну авантуру са лепим порукама и истом таквом емоцијом. Морам да похвалим Бена да је заблистао у последој сцени. Заиста је успео да пренесе емоцију искрене ганутости.

Едукативни моменат: Занимљиво гесло „Лајфа“ је могло да се види у овом филму. Гласи: „Видети свет, опасне ствари, видети преко зидова, прићи ближе, међусобно се пронаћи и осећати – то је сврха живота“. Ако вам се гесло допало, знате шта вам је чинити.

Оцена наставника:

4(искрена)

downs (Small)VСмањивање (Downsizing 2017) је филм који започиње једним сјајним научним открићем Ролфа Ласгорда да људи могу да се смање. Идеја овог научника је била да се смањи и штета коју људи наносе планети и тако и загађивање. Међутим, оно што је почело као еколошка идеја, прерасла је у економску јер је живот патуљастих људи значајно јефтинији. То је био мотив Мета Дејмона, као и његове супруге Кристен Виг да се подвргну медицинском захвату смањивања и да се доселе у свет патуљака.

Критички осврт: Јако ми се допало како је режисер Александер Пејн замислио сам процес самњивања. Изгледа као производни процес где се фабрикују мали људи, а све је праћено адекватном музиком. Све изгледа уједно и бајковито и врло реално.

Сама идеја за филм је сјајна. Аутори филма су прилично исцрпели све могућности које би човечанству пружило овакво једно откриће, а провукли су и све недоумице, односно лоше последице које би га пратиле да ли кроз размишљања ликова или кроз саму радњу. Рекао бих да је тема довољно разрађена. И, кад то помињем, ту се негде нашао и Србин, кога тумачи Кристоф Валц и који је нашао начин да у том, мајушном свету направи велику зараду. 🙂 Иако изгледа као да се догађаји у Метовом животу одвијају случајно, у ствари су врло усмерени и комплетна радња и те како има циљ и прича се на крају заокружује. Углавном, и прича и идеја су добре, праћене истим таквим порукама, а Мет је био стандардно добар, као и сви други у филму. Ту су негде и специјални ефекти који и нису нарочито експлоатисани како бисмо већ очекивали.

Едукативни моменат: Око седам милијарди људи насељава Земљу и потреба за ресурсима је веома велика и то не само како бисмо задовољили биолошке потребе, већ и како бисмо се развијали технолошки, научно и на многе друге начине. Последица тога је велика штета коју наносимо природи и другим врстама јер ресурсе узимамо од њих. Можда је решење и да се смањимо, али пошто је то ипак СФ, много реалније и боље је да се развијамо – одрживо.

Оцена наставника:

5(од мене)

Rie (Small)VГосподар прстенова: Повратак краља (The Lord of the Rings: The Return of the King 2003) је трећи и последњи наставак суперпознате саге рађене према роману Џ. Р. Р. Толкина. Зли чаробњак Саурон решен је да покори бајковити свет, али се људи опиру на челу са Арагорном (Виго Мортенсен). Ипак, највећа нада је малени хобит Фродо (Елајџа Вуд), који је са пријатељем Семом (Шон Астин) кренуо у опасну мисију са циљем да уништи прстен – извор Сауронове моћи.

Критички осврт: Овај пут ми се највише дојмио Џон Нобл. Његов лик је најсложенији од свих представљених и иако има врло приземне и очигледне мотиве, показао је широк спектар и понашања и емоција. Свака сцена са њим ми је сјајна, а истакао бих ону када наводно очајава за сином Дејвидом Венамом и приближава се зидинама града, те угледа непријатељску војску у формацијама испред тих истих зидина. Иначе, све сцене у овом филму су сјајне; посебно сцене битака, а сцена када паук напада Елајџу је безмало маестрална.

Углавном, овај филм је пружио оно што се очекује од последњег дела сјајне трилогије; спектакуларно финале. Према мом мишљењу, најбољи је део од сва три.

Едукативни моменат: Краљеви и племићи у овом филму нису стајали у позадини и командовали. Они су први улетали у битку и показали велико јунаштво. Не очекујем да вође показују јунаштво у рату јер је боље да рата уопште нема, али је прави вођа онај који сопственим примером показује како ваља радити.

Оцена наставника:

5(сигурна)

Oz-reytunr (Small)Повратак у Оз (Return to Oz 1985) је Дизнијев филм базиран на серијалу књига Л. Френка Баума и може се рећи наставак чувеног филма из 1939. Дороти у овом филму глуми мајушна Феруза Болк и њој нико не верује да чаробна земља Оз одистински постоји. Чак, њена тетка Пајпер Лори је одводи код лекара Никола Вилиамсона који има намеру да је лечи електрошоковима. Но, пре првог третмана, Дороти је успела да побегне уз помоћ мистериозне девојчице Еме Ридли и упада у оближњу реку. И река је односи право у Оз, који се променио од њеног последњег боравка тамо.

Критички осврт: Прича је веома маштовита, али то није невероватно; базирана је на књигама невероватно маштовитог писца. Мени се, искрено, не допада у потпуности како је испричана. Има сувише површних момената, што у емоцијама, што у поступцима ликова. У реду је да дечји филм буде поједностављен и да има наивних момената, али је то овде некако пренаглашено. Тако да и емоције у овом филму мањкају и нису ми уверљиве.

Специјални ефекти за оно време уопште лоши нису, али Дизнијев студио никада и није штедео на буџету. Ипак, мислим да та продуцентска кућа може да понуди много више, а могла је и тада.

Едукативни моменат: Сваким новим доласком у Оз Дороти је стицала нове пријатеље (овај пут лименог војника на навијање, страшило са главом бундеве и једног наново оживљеног вапитија). И то ће се и нама дешавати ако путујемо и долазимо на нека нова места. То је још један разлог зашто су путовања сјајна ствар.

Оцена наставника:

4(реална је тројка, али ево на поклон)

Isolation-large (Small)IIIИзолација (Isolation 2005) је ирски филм који се дешава на једној фарми крава коју води Џон Линч. На кравама се врше генетички експерименти зарад добијања раса које ће бити економски исплативије. Међутим, нешто је кренуло по злу и рођено је теле веома опасно за све људе на фарми.

Критички осврт: Филм ме је већ на самом почетку подсетио на „Створа“; хладно је и ликови ординирају по лабораторији (касније је било још асоцијација, попут сцене када окупљени ликови гледају у животињу коју су спалили). Осим овога, оно што сам још уочио је да је глума добра, баш као и фотографија, а да су сцене тако постављене да све изгледа у доброј мери реално. Такође, од почетка се прави некако туробна атмосфера (кроз изглед фарме која је скромно опремљена и сва у блату, а и временске (не)прилике ништа нису боље), али и доста напета, пре свега кроз односе између ликова који нипошто нису позитивни. И надаље, од тељења краве, па све до онога што ће уследити као главни део радње, та напетост није јењавала. И тај део је урађен сасвим добро, а и хорор део је прилично језив, те самим тим солидан. Има ту и мало „Ејлијена“ и којекаквих других одличних остварења који су послужили као очигледни узори.

Оно што ми се не допада је то да прича није разрађена, без обзира што се веома полако, готово опрезно одвија. Закључци које ликови извлаче напречац немају много покрића и далеко су од научних, што би макар Марчел Јуреш морао да зна јер глуми научника. Ипак, некако се испоставља да су исправни. Углавном, таква, неразрађена прича са више него предвидљивим крајем није добро испричана и све што сам навео у претходном пасусу даје један добар потенцијал који готово уопште није искоришћен. Додатно је лоше то што ми реакције ликова у кризним ситуацијама нису биле убедљиве.

Још да додам да ме специјални ефекти нису оборили са ногу, а само мутирано створење, осим што је недефинисано физички, није дефинисано ни по питању животног циклуса.

Едукативни моменат: Овај филм би требало да упозори да петљање са ГМО не мора увек да да жељене резултате, али је мени далеко значајнији моменат тај да се ГМО примењивао како би газда Марчел имао више користи од своје стоке. Не морамо увек да посматрамо друге врсте само као робу од које ћемо имати користи, већ и као жива бића. Неке врсте су нам привредно значајне, али ипак треба да будемо хумани и према њима.

Оцена наставника:

3(па и мање)

Da_Vinci_Code_characters_poster (Small)IIДа Винчијев код (The Da Vinci Code 2006) је филм рађен према истоименој књизи Дена Брауна. У париском музеју Лувру десило се убиство. Наиме, убијен је кустос Жан-Пјер Марел. Француска полиција, на челу са Жаном Реноом, позвала је Тома Хенкса наводно као стручњака за симболе, а заправо као првог осумњиченог. Међутим, полицајка и Жан-Пјерова унука Одре Тоту не верује да је Том кривац, већ да је он кључан за решавање загонетке убиства њеног деде. Испоставља се да ће њих двоје заједно открити и много више од тога.

Критички осврт: Сценариста Ден Браун је сувише закомпликовао причу и у жељи да буде више преврата, па тиме ваљда и узбудљивије, начинио је од Ијана Макелена негативца и тиме много изгубио на логици, тим пре што је тај лик замислио као ученог и мудрог човека. Напросто тај преврат није био спретан, а и убиство његовог слуге Жана Ива Бертлоа, ем је предвидљиво, ем је беспотребно. А начин како је Одри схватила да је он негативац, па је он морао да се разоткрије, тек је дечји филм. 🙂 Наивних момената има у доброј мери, највише када пар протагониста избегава опасне, па и фаталне ситуације. Све је то некако сувише погодно и површно и једва балансира на граници уверљивости. Уз то, антагонисти су се у свим случајевима показали као преслаби противници, тако да то није помогло. Филм је пао управо на главном жанру, а то је трилер. Овакав филм мора да буде виспренији.

Што се мистерије тиче заиста није лоша. Посебно је дојмљив део када расправљају о Да Винчијевој слици „Тајна вечера“ и разоткривају шта је заправо свети грал. Има ту разних загонетки, а добар део њих је рађен према већ постојећим уметничким делима. Промена локација диљем света доприноси и динамици филма. Уз добре глумце овај филм је имао добру идеју и један леп потенцијал, али све је то протраћено.

Едукативни моменат: Симболе често тумачимо на различите начине, а није реткост ни да буду злоупотребљени (пентаграм и свастика (кукасти крст) тек су неки од примера). Ипак, они много олакшавају комуникацију, а могу да помогну и у учењу. Један час о ендокриним жлездама сам урадио користећи симболе о чему можете да прочитате овде.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

the-philosophers-after-the-dark (Small)IVКада падне мрак (After the Dark 2013) је филм познат и под називом „Филозофи“. Џејмс Дарси је наставник филозофије који предаје одељењу напредних ђака. За последњи час у години одлучио је да сви заједно размотре један мисаони експеримент: шта би се десило са свима њима када би отпочео нуклеарни рат. Услови за све њих нису исти и морају да одлуче ко ће живети, а ко не. Испоставља се да овај задатак нимало није лак, ни интелектуално, ни емотивно.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста добра и прилично солидно је реализована. Додуше, у појединим моментима сувише театрално, али с обзиром на то да су у питању млади људи, сва та мелодраматика и помпезност некако и приличе. Крај је малко натегнут и стичем утисак као да режисер Џон Хадлс није имао идеју како да га реши, па је нешто хтео, али ни сам не зна шта. Или је само њему јасно шта је хтео. Но, све у свему утисак заиста није лош.

Едукативни моменат: У мисаоном експерименту који је Џејмс поставио тешко је предвидети, чак и према образовању, пословима, преференцијама и неким особинама која ће особа бити корисна, а која не. На то утиче заиста много и унутрашњих, али и спољашњих фактора. Но, ја сам свакако уверен да свако може бити користан у неком делу ако то заиста жели и ако се заиста потруди. Уосталом, и ако немамо знања за нешто, можемо га стећи учењем.

Оцена наставника:

4(рецимо)

megamecha (Small)IМегаајкула против механоајкуле (Mega Shark vs. Mecha Shark 2014) је трећи наставак франшизе о мегаајкули, односно мегалодону. На једном теретном броду лед који је овај брод превозио почео је да пуца и ослободио се мегалодон који је одмах почео да терорише морепловце и друге људе. Пар научника Елизабет Рем и Кристофер Џаџ направили су механичку ајкулу управо да би се изборили са овом морском немани. Војска САД их је у овоме подржала и обезбедила им чак и бољу верзију овако дизајниране подморнице, те су они кренули у необични и опасни риболов.

Критички осврт: У реду је да у оваквим филмовима специјални ефекти нису богзна какви, али ми је нејасно да аутори нису постигли чак ни најједноставније. На пример, када Елизабет испробава могућности механичке ајкуле и жели да види да ли може да се извије на бок под углом од шездесет степени, много је боље окренути камеру него да сиротица извија свој врат. Па, зар није? 😀 Но, то је још и мали проблем овог филма. Много већи је што су сцене доведене до бесмисла, ако изузмемо премису која је најбесмисленија – зашто би ико правио подморницу у облику ајкуле, па таман имао за циљ да победи мегалодона? Углавном, већ у првој акцији подморница (права, не ајкулизована) избацује торпедо који експлодира на кожи ајкуле не начинивши никакву штету. И ту небулози није крај. Она га репом ћушне и врати, попут пинг-понг лоптице, ка подморници. Да, добро сте прочитали – претходно је експлодирао, али га је ајкула свеједно вратила неоштећеног, да би погодио подморницу. Он је погоди и војници обучени за такве ситуације понашају се као да су се случајно ту задесили; хаотични, дезоријентисани и као да не познају опрему којом иначе рукују. И након неколико секунди цела подморница је експлодирала. Океј, погођена је она, те једино могу да закључим да је подморница ратне морнарице нешто као цистерна са бензином. Ни друге акционе сцене са мегалодоном нису ништа боље, а нису много ни другачије.

Сама прича је очекивана и у складу са насловом филма. Са једне стране имамо мегалодона, који је практично неуништив и са друге стране механодона, последњу реч технике снабдевене вештачком интелигенцијом која има толико слабости да ми уопште није јасно како победисмо. 😀 Углавном, та два се боре, а онда се из неког већ разлога механоајкула окреће против својих твораца и пошто је амфибијско возило, почиње да терорише копно. При томе Елизабет све време покушава да ујури и спаси девојчицу која се од свега и сваког плаши, осим – механичке ајкуле, те јој се нуди као на послужавнику. Ово се, иначе, надовезује на Елизабетину животну драму јер јој је умрла кћерка истих година као и ова мала неурачунљива, па је Елизабет неописиво стало да је спасе. Доза патетике никад није на одмет, али смисао тог бола ми измиче, а о вези са остатком филма да и не говорим. Но, да се вратим на главну радњу; имамо опасност у мору, опасност на копну и рекао бих да је све покривено. Није узбудљиво, није занимљиво, а јесте нискобуџетно и већ виђено у многим филмовима овог типа до сада. Чак су се и подморнице у облику ајкуле појављивале у неким цртаћима (који још испадоше суперозбиљна остварења у односу на ово). Није баш да се режисер Емил Едвин Смит није потрудио да буде иоле узбудљиво, те је мегалодон наскакао и на авион који је у облацима, али га је механодон пресрео и спречио у злој намери тик испред носа тог авиона. Но, и поред свег труда, учинак је једнак нули. 🙂

Едукативни моменат: Глобално загревање је довело до топљења вечитог леда у коме је био заробљен мегалодон. Не очекујем да ће се из леда са полова Земље ослободити какво праисторијско чудо, али ће тај процес свакако имати негативне последице по живи свет. И то се већ и дешава јер се ниво мора подиже и потапа до тада суве екосистеме. Упоредо са тим, мења се и клима, што такође има свој утицај, врло непредвидљив.

Оцена наставника:

1(на ништа)

Лако Је Критиковати 91

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

stiii_poster (Small)Звездане стазе III: Потрага за Споком (Star Trek III: The Search for Spock 1984) је трећи наставак серијала. У претходном делу Спок (Ленард Нимој) је жртвовао свој живот како би спасио целокупну посаду свемирског брода Ентерпрајз. Капетан Кирк (Вилијам Шатнер) сахранио га је са свим почастима, али се испоставило да то није довољно добро. Наиме, он је тело пријатеља послао на најближу планету, а требало је на родни Вулкан. Пошто га је Споков отац Марк Ленард упозорио да се то коси са мистицизмом Вулканаца, Вилијам је решио да исправи своју грешку и пренесе тело пријатеља тамо где треба. Међутим, то се показало као тежак проблем и због прописа Звездане флоте чији је Вилијам адмирал, а и због необичног и тајанственог експеримента који се одвија на планети на којој је Споков леш и који је привукао непријатеље Звездане флоте Клингонце.

Критички осврт: Биологија нешто слабо функционише у „Звезданим стазама“. Иако Робин Кертис и Мерит Бутрик ходају кроз веома густо и довољно високо растиње, све време очитавају облик живота и трагају за њим. Биљке су такође (и веома) живе и то се учи још у млађим разредима основне школе. Има ту још неких биолошки дискутабилних појава на тој планети. Има и неких наивних или боље рећи погодних тренутака у филму. Клингонска летелица са лакоћом је уништила брод Грисом, али исти такав брод федерације Ентерпрајз (још плус руиниран авантурама из претходног наставка) им је несавладив проблем.

Дијалози су потпуно прозаични. Толико је јасно шта ће ликови изговорити у појединим тренуцима да није било потребе ни да изговоре. 🙂 Такође, и догађаји су били предвидљиви, те је било јасно да ће Џејмс Духан саботирати други брод Ексцелзиор. Радња је прилично спора и када је био дијалог, односно надмудривање између Вилијама и Кристофера Лојда, све време је постојала задршка када она друга страна треба да учини неки потез. У реду, требало је дочарати напетост и безизланост ситуације, али је све више личило као да се глумци присећају шта треба да кажу према сценарију. Иначе, Кристофер је бриљирао као негативац. Толико је био добар у својој улози да је бацио у засенак све остале. Но, филм, у ствари, уопште није лош, напротив. Мислим да је режисер Ленард нашао врло лукав начин да реинкарнира самог себе (пошто он глуми у филму Спокија) и то увезао у једну интересантну, добру причу.

Едукативни моменат: Најјачи утисак у овом филму оставља шта су све пријатељи спремни да учине. Чак и да прекрше правила. Неки људи кажу да правила постоје да би се кршила и ја нисам заговорник тога. Ипак, у неким ситуацијама оправдања за то има. Не можемо бити толико слабоумни да се безусловно држимо правила.

Оцена наставника:

5(не најјача могућа)

st-voyagehome-poster (Small)Звездане стазе IV: Путовање кући (Star Trek IV: The Voyage Home 1986) је наставак претходног филма. Екипа свемирског брода Ентерпрајз, предвођена капетаном Кирком (Вилијам Шатнер), остала је без своје летелице и сада су у туђинском, клингонском броду и враћају се са планете Вулкан на Земљу. Међутим, Земља је у опасности од непознате џиновске сонде која испушта необичне и људима неразумљиве звуке. Ипак, Споки (Ленард Нимој) је растумачио те звуке и испоставило се да су они песма грбавих китова, истребљених током 21. века. Како би спасили планету, посада бившег Ентерпрајза се враћа у тај век са циљем да пронађу и донесу китове.

Критички осврт: Овај филм има мотив једнак оном у првом филму саге и та рециклажа идеја ми се не допада. Међутим, онда је прича почела да поприма сасвим другачији ток и да се удаљава од интелигентне машине Војаџера из првог дела. И прича уопште није испала лоше.

Генијална је сцена када Споки плива са китовима у базену, Кирк прави паничне фаце, а водич Кетрин Хикс говори како се не зна која је сврха песме китова. И онда Вајола Кејтс Стимпсон, бакица из групе, каже да китови можда певају „оном“ човеку. 😀 Таквих комичних момената има још. Дакле, филм је комичан, забаван и сасвим добар наставак „звездане“ саге.

Едукативни моменат: Људи будућности су запали у невољу зато што су истребили грбаве китове још у 21. веку. Грбави китови још увек постоје, мада им се лоше пише уз наш немар, лов и загађивање. Не бих смео да тврдим да ће нас без њих у будућности снаћи невоље као протагонисте овог филма, али ако наставимо да уништавамо врсте свакако ће нас невоље снаћи.

Оцена наставника:

5(малко јача од претходне)

Devils-Gate-movie (Small)IIIЂаволова капија (Devil’s Gate 2017) је филм који се дешава у америчкој варошици чији је назив као и назив филма. Аманда Шил је агент Федералног истражног бироа која је допутовала авионом у то место како би решила случај нестале жене Бриџет Риган и њеног сина Спенсера Древера. Први осумњичени је Бриџетин супруг Мајло Вентимилија, али локални шериф Џонатан Фрејкс не верује да је он урадио ишта лоше и сматра да је Амандино уплитање у случај сувишно. Она ипак одлази до Мајлове куће, заједно са локалним полицајцем Шоном Ешмором и тамо наилази на врло чудну ситуацију која сваким тренутком постаје све невероватнија.

Критички осврт: Почетак није оригиналан, али је ефектан. И надаље филм се фино одвија, тако да се добила једна солидна хорор прича. Додуше, ништа што већ није виђено, а и страшне сцене нису баш страшне. Бића која се појављују су такође већ виђена и личе на ејлијене са прстима од Е.Т. ванземаљца. 🙂 Но, свеједно, филм има динамику, држи пажњу (иако нема претерано много глумаца, чак ни статиста), а сценариста и уједно режисер Клеј Штаоб добро је дозирао мистерију и давао је на кашичицу, што бисмо жаргонски рекли. Ипак, чини ми се да је на крају заборавио Адама Хертинга који је погинуо на самом почетку.

Мелодраматични тренуци са Шоном нису били неопходни и заиста је претерано драмио када је спознао истину о ванземаљцима. Ипак, глума је сасвим пристојна, баш као и специјални ефекти. Све у свему, ништа грандиозно и врло осредње.

Едукативни моменат: Аманда се исповедила Шону како је толико била фокусирана на решавање једног случаја из прошлости, да је заборавила суштину свог полицијског посла: да штити и служи народу. Када нешто радимо, увек треба да будемо свесни циља тог посла и не треба да дозволимо да нас у томе спрече личне амбиције. Зато посао и треба обављати професионално и не схватати га сувише лично.

Оцена наставника:

3(веома јака)

morggan (Small)IVМорган (Morgan 2016) је филм о девојци Ањи Тејлор-Џој, која је настала комбинацијом генетичког инжењеринга и нанотехнологије. Пошто је дошло до неких проблема, компанија, која финансира научни пројекат у коме је Ања и настала, шаље консултанта Кејт Мару, како би ова проценила ризик даљег одвијања поменутог пројекта. Иако екипа научника убеђује Кејт да ризика у ствари нема, она у то није сигурна. Сви чекају психолошку процену Ање која би требало да потврди или оповргне сумње. Као психолог појављује се Пол Џијамати и он открива да је Ања много више од обичног ризика.

Критички осврт: Филм почиње врло ефектном сценом. У наставку филма сцене нису биле толико ефектне колико напете и повремено застрашујуће. Иако је заплет, који креће тек од више од средине филма, донекле необичан, ипак је ово сасвим класичан, мада солидан хорор или трилер. Филмова о вештачкој интелигенцији има, а овај није донео ништа ново ни теми, ни поджанру.

Ања има врло занимљиву физиономију, а и глуми јако занимљиво. При првом разговору са Кејт успела је да одглуми особу која говори тачно оно што се од ње очекује и да буде уверљива у својој неуверљивости и то је прилично мајсторство. И други глумци су били на висини задатка. Њихове емоције су ме највише и импресионирале у овом филму и успели су, у складу са причом, да дочарају њихову дуалну природу. Са једне стране они су сујетни и задовољни својом божанском улогом јер су успели оно што само Бог или природа, како желите, може – да створе живот (и у томе предњачи Тоби Џоунс), а са друге стране емотивно су се везали за свој експеримент јер у питању је, ипак, девојчица (у тим емоцијама предњачи Роуз Лезли, а Мишел Јео је утолико махер јер је она дочарала подједнако и једне и друге емоције). При свему томе су конзистентни и у емоцијама и самој причи. Тако је, на пример, Бојд Холбрук највише дистанциран јер није научник, а јесте заводник довољно егоцентричан и нарцисоидан.

Режисер Лук Скот није много пазио на дневно-ноћну ритмику у филму, али, колико сам видео, то је честа грешка у филмовима. Вероватно их има још. Такође, нелогични су Кејтини поступци на крају и више имају за циљ демонстрацију онога што ће Брајан Кокс поентирати након тога. Можда би и били логични да њено деловање пре тога није било другачије.

Едукативни моменат: Мишел је рекла како је научила тешку лекцију да након сваке одлуке коју донесемо следе последице. Ја бих додао да оне не морају увек бити лоше, али последица мора бити. Зато и одлуке морају бити мудре.

Оцена наставника:

4(солидна)

darkmoon (Small)IУздизање тамног месеца (Dark Moon Rising 2009) је хорор филм који се дешава у једној америчкој варошици. Девојка из тог градића Џини Вејрик заљубљује се у мистериозног момка Криса Дивекија. Ускоро он открива да је вукодлак и то саопштава својој драгани. Пошто ју је уверио да је то заиста тачно, њих двоје покушавају да нађу решење, односно излаз из ове неугодне и натприродне ситуације, али то је утолико теже што је Крисов отац Макс Рајан такође вукодлак, који немоилосрдно убија своје жртве и жели да и наследник му крене његовим корацима (или шапама, како желите 🙂 ).

Критички осврт: Када је филм започео, запитао сам се: шта је, бре, ово? Међутим, наставио сам да гледам и дам филму шансу и поред два увода (и нарације која прати један од њих) који немају везе један са другим. И онда крећу сцене које у добрих првих пола сата немају много везе једна са другом, да би почеле полако да се међусобно увезују и дају једну причицу, већ виђену. Уз то, практично у свакој сцени је предвидљиво шта ће се дешавати. Неке сцене су развучене, а друге су или непотребне или непотребно мелодраматичне. Хорор сцене су смешне.

Удварање Криса Џини је толико приземно и цела та сцена, почевши од тога да Џини другарице наговарају да му приђе, потпуно је безвезна. Ама ич нема шарма у њој, сасвим је испразна. Цела та романса је требало, ваљда, да личи на ону из саге „Сумрак“ (Џини није баш шерифова кћерка, али је симпатија њеног оца шериф Марија Кончита Алонсо, па му то дође то, а и млађахна Џини визуелно личи на Кристен Стјуарт или макар има исту фризуру, те покушава да глумата као и она), али је испала као знатно блеђа и сведенија варијанта. Асоцијација на поменуту сагу има прегршт, мада се ту могу наћи и детаљи слични са неким другим филмовима. Речју, ничег оригиналног ту нема. Крај је, рецимо, тугаљив, а пре тога иде млака завршна битка, која и нема много логике, а пре тога крими мистерија која уопште није мистерија. Има ту и неког решавања загонетке у вези са масовним убиствима, али ништа помена вредно. Е, да. И онај први увод у филм нисам успео да повежем ни са једним каснијим дешавањем. Он, напросто, као да припада неком другом филму.

Дијалози у филму су у доброј мери неартикулисани. И глума је у доброј мери слаба. Укупно гледајући, ово је један врло слаб покушај да се ископира значајно боље остварење.

Едукативни моменат: Крис није желео да буде као његов отац Макс. И то је у реду, све да овај није вукодлак и манијаклани убица. Не морамо да будемо као неко други, таман нам тај други био родитељ. Треба да будемо своји.

Оцена наставника:

1(апсолутна)

suburban (Small)IVПриградска готика (Suburban Gothic 2014) је америчка комична прича о момку Метјуу Греју Габлеру, који није успео да пронађе посао, па је морао да се врати у кућу својих напорних родитеља и то управо у тренутку радова у дворишту куће. Радници су пронашли закопано тело давно умрле девојчице и један од њих Мел Родригез узео је медаљон који је носила око врата, а скелет је дат музеју. То је покренуло ланац паранормалних догађаја које је могао да уочи само хиперсензитивни Метју. Испоставило се да ће га дух девојчице прогањати све док не врати и њено тело и медаљон у сандук где су и били. Но, то није лак задатак јер сви, укључујући и Метјуовог оца, сматрају да је момак поремећен и сходно томе ништа му не верују. Једина која му верује је необична шанкерка мрачног стила Кет Денингс.

Критички осврт: Радња је потпуно класична, али режисер Ричард Бејтс уопште није типовао на њу. Уосталом, страшне сцене и уопште цело то замешатељство које укључује духове – све је подређено хумору. Верујем да је Ричард желео да прави пародију и свакако је препознатљива серија „Медијум“ и нека друга остварења. И пародија, односно хумор је у доброј мери успео. Неке сцене су урнебесне као када Метју вришти као девојчица и у собу утрчава његов отац са тимом рагбиста. 🙂 У неким форама су претерали, али, свеукупно, заиста није лоше. Можда Ричард није успео да постигне неки бриткији хумор као што то увек полази за руком Пајтоновцима, али јесте направио забаван и другачији филм.

Дијалози су адут овог филма; брзи и виспрени, а потпуно осликавају личности које у њима учествују. Томе су допринели и глумци који уопште нису лоши. Ликови су стереотипи, али који су доведени до екстрема. Ту је Метјуов презахтевни, превише критичан и доминантан отац Реј Мудри, мајка Барбара Нивен, заштитнички расположена и паланачког менталитета, мрачна и развратна девојка Кет и, напокон, Метју, екстравагантан са циљем да пркоси родитељима. Други ликови су површно одрађени и појављују се (и (заувек) нестају) само када је то погодно, те су и приче у вези са њима недовршене.

Едукативни моменат: Основа несугласица између Метјуа и његовог оца је што Метју није био по Рејовим аршинима. Морамо да прихватимо да су други људи различити од нас и да поштујемо те различитости, иначе ћемо увек бити у некој врсти конфронтације са њима, а то није добар однос.

Оцена наставника:

4(веома, веома јака)

FairlyOddChristmas_DVD (Small)IVНајоткаченији божић (A Fairly Odd Christmas 2012) је телевизијски филмић рађен према цртаној серији „Најоткаченији родитељи“. Главни лик је Тими (који је, за разлику од лика из серије, одрастао и глуми га Дрејк Бел) који има куме виле и уз помоћ њих испуњава свима жеље. Међутим, то ремети посао Деда Мразу (Донавон Стинсон) јер деца више немају потребу да му пишу и да желе поклоне за Божић. Дух Божића је угрожен и зато је Деда Мраз послао своја два патуљка да доведу Тимија како би га овај уразумио да више не ради то што ради. Тимијев долазак на северни пол испоставио се, пак, као кобна грешка.

Критички осврт: Радње има и уопште није лоше осмишљена. Ово је права једна дечја, симпатична празнична причица. И први филм је био инфантилан, али у овом је режисер Севиџ Стив Холанд повремено губио сваку меру и толико поједноставио да се изгубила и логика коју су сама серија и филм поставили. Виле заштитнице нико не сме да види, а оне лете на сред прометне улице и туку се са Деда Мразовим патуљцима. Такође, због несрећног случаја на северном полу виле су изгубиле своју магију, али им то није сметало да довезу летећи комби. И превише су површне емоције и поступци ликова. Негде у забрањеној шуми Данијела Моне је изгубила свог дечка Дрејка, али је то весело прихватила јер јој је пингвин показао пут из шуме.

Севиџ је у појединим тренуцима давао сувише машти на вољу. Северни пол уопште не личи на северни пол. Тамо сигурно нема четинара, а још мање пингвина. 🙂 У неким другим тренуцима могао је мало више да да машти на вољу. Рецимо, гегови се понављају, па тако ликови када год нешто бацају, чине то тако што бацају себи иза леђа. Можда је то смешно (није смешно, али заиста малој деци можда и јесте), али то свеједно показује да није уложено довољно труда да се направи духовит филм. Но, неке форе су и успеле, не могу да грешим душу. 🙂 Ипак, оно што највише замерам овом филму, баш као и претходном, то је што није одсликао дух серије која је, без двоумљења, сјајна.

Едукативни моменат: Тони Кокс је закључио да човек који мења срца добрим делима је човек који може да начини свет бољим местом. Права Божићна мудра мисао.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

Finding Nemo (Small)VПотрага за Немом (Finding Nemo 2003) је цртаћ који су заједнички урадили Дизнијев студио и Пиксар. Немо је риба кловн којег одгаја његов самохрани отац Марлин. Марлин је превише брижан због лошег искуства са грабљивим рибама и то ствара контраефекат код Нема. Зато мала риба пркоси оцу и због таквог понашања доводи себе у опасност и то такву да га је уловио ронилац. Немо је тако завршио у акваријуму негде у Сиднеју, али његов отац не одустаје од њега и решен је да пређе пола океана и све опасности које тај океан собом носи, а како би нашао свог јединца. У том подухвату придружује му се плава риба Дори која има проблем са краткорочном меморијом.

Критички осврт: Цртаћ је предиван и све ми се допада. Посебно ми се свиђа како третира физички проблем који мали Немо има. Наставак овог филма се бави Дори и њен проблем је више психичког карактера, али, свеједно, оба ова цртаћа нас уче шта значи живети са проблемом телесне природе, шта је инклузија, шта она собом носи и како се правилно опходити према њој. Уче нас још много тога и поруке које шаљу су заиста сјајне.

Мало је натегнуто како су спасили Дори из рибарске мреже, али и то је једна од лепих порука овог цртаћа – да се тимским радом много тога може постићи.

Едукативни моменат: Немов тата се све време плашио за сина и да он не отплива у слободну воду океана. Није желео да му се ишта лоше деси и тај његов страх је оправдан. Међутим, Немо не може све време да буде презаштићен јер ће то створити контраефекат и ускратиће му многа животна искуства која мора да стекне, али и да научи да неке ствари мора да уради и сам.

Оцена наставника:

5(неопозива)

AllCreaturesBigAndSmall (Small)VУпс! Оде Ноа… (Ooops! Noah Is Gone… 2015) је цртаћ који је направило неколико европских земаља и који је у Америци познат и под насловом „Сва бића велика и мала“. Потоп се ближи, али срећом по животињско царство, којим суверено влада лав, Ноа је изградио арку; велики брод који ће их спасити. Међутим, не могу све животиње на барку, већ само оне које се налазе на листи. Међу животињама су и нестријани – отац и син, који се надају да ће се укрцати. Ипак, њих на листи нема. Зато отац Дејв смишља лукавство да се они ипак нађу међу путницима и то му успева. Но, срећа није дугог века јер се син Фини, заједно са гримпом (такође измишљена врста) Лијом нашао ван арке. Њих двоје покушавају да преживе потоп тако што ће се попети на највиши врх, а њихови родитељи, схвативши да им деца нису на броду, покушавају да убеде капетана лава да отпочне мисију спасавања. Но, лав нема слуха за њихове проблеме, који су утолико већи што нестријани и гримпови нису баш врсте које лако сарађују.

Критички осврт: Идеја за филм је сјајна и оригинална; бића попут преслатких нестријана, која не постоје у животињском царству, пропустила су Нојеву барку. Међутим, то не значи да она нису преживела, напротив. Преокрет на крају филма све ставља на своје место и заокружује једну лепу причу са лепим порукама.

Хумор је прилично добар, мада главни негативци грифини сувише подсећају на којота из цртаћа о птици тркачици (сећате се легендарног „бип-бип“) и тај део са њима је решен приземније.

Едукативни моменат: Лија је морала да научи да не може све да ради сама и да није слабост ако се и затражи помоћ пријатеља, напротив.

Оцена наставника:

5(може)

Sinbad-The-Fifth-Voyage (Small)IIСинбад: Пето путовање (Sinbad: The Fifth Voyage 2014) је једна од бројних екранизација авантура популарног морепловца кога је опевала позната Шехеризада из „Хиљаду и једне ноћи“. У овој верзији глуми га Шахин Шон Солимон. Док је ишао да својој љубљеној принцези Данијел Полак донесе огрлицу-амајлију о којој је сањала, поменуту принцезу отео је зли чаробњак Саид Фарај. Сада се Синбаду наметнула нова авантура: да спаси своју принцезу.

Критички осврт: Ово је филм из 21. века који има специјалне ефекте из средине двадесетог. 🙂 И прича је прилично старомодна. То је једна авантуристичка бајкица са монструмима из грчке и других митологија. Има ту и вампирица и сцене налик на завршну из другог дела „Блејда“. Углавном, изазови пред Синбада постављени врло су разноврсни и маштовити, а мој фаворит је борба са скелетом, кога Синбад побеђује тако што га је пробуразио мачем. Не питајте где га је пробуразио јер и мени самом није јасно, али да је оригинално, заиста јесте. Рупа у филму иначе има, али не превише пошто је режисер Шахин (уједно и Синбад) ишао добро утабаном и сигурном стазом бајковите фантастике, где јунак иде да спаси своју драгану и успут наилази на чудовишне препреке. И у финишу се сукобљава са злим ривалом и успут чаробњаком Саидом. Једна од поменутих рупа је број чланова Синбадове посаде; до половине филма уопште није јасно колико их заиста има. Од половине побијени су сви, па је ту та бројка макар јасна. 🙂

Глума је, најблаже речено, очајна. Очајна је и помпезна нарација. У ствари, не могу да се одлучим шта је од та два очајније. Ипак могу. Глума. 😀

Едукативни моменат: Дух из лампе је рекао да ће Синбаду испунити три жеље, али уз страшан услов: да га мора погубити након изласка сунца. При томе, једна од жеља не може да буде да му дух поштеди живот. И Синбад је нешто пожелео и ипак се спасио зле судбине. Шта је пожелео Синбад? Или погледајте филм да бисте открили (што баш и не препоручујем јер је филм прилично лош), или малко размислите. Ја бих рекао да је ово лепа вежба за мозак.

Оцена наставника:

2(на један и, у ствари, више је један)

Лако Је Критиковати 90

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lilo--stitch (Small)VЛило и Стич (Lilo & Stitch 2002) је Дизнијев цртаћ о ванземаљцу Стичу, кога је створио зли геније и такође ванземаљац Џумба. Непредвидљивог Стича нису желели да задрже у Галактичкој федерацији, већ су га утамничили. Он се, пак, ослободио и украо један од свемирских бродова, побегао потери и завршио на Земљи, конкретно Хавајима. Пошто је командант федерације послао Џумбу да зароби и врати Стича, Стич је своју шансу видео у томе да га удоми мала девојчица Лило. Девојчица га је прихватила пуног срца, али мајушни ванземаљац не може против своје деструктивне природе, те задаје и Лили и њеној старијој сестри гомилу проблема и оне упадају у свемирске авантуре каквим се нису надале.

Критички осврт: Веома ми се допада како су изградили Лилин карактер. Она је девојчица са проблемом у понашању, а што је изазвано породичном ситуацијом. Њен проблем је погоршан тиме што је другарице одбацују и она на то узвраћа агресијом. Управо такву децу и срећемо у школској пракси. Сценаристи и режисери Крис Сандерс и Дин Деблоа ништа нису улепшали, али јесу дали бајковити приказ излаза из такве тешке ситуације. У реалности нисам сигуран да би кућни љубимац решио проблем, па макар то био и Стич, али сигурно јесте да је таквом детету потребан пријатељ и сва подршка коју му може пружити. Углавном, базиран на једној таквој тешкој животној причи малог детета и уз „зачин“ у виду неодољивог ванземаљца, на овај цртаћ не можете остати равнодушни. Он даје веома јаке емоције и важне животне поруке.

Едукативни моменат: У овом цртаћу охана, односно породица на хавајском, значи да нико не сме бити остављен или заборављен. Сасвим добра дефиниција породице и треба је примењивати. 🙂

Оцена наставника:

5(и још звездица)

matilda (Small)IVМатилда (Matilda 1996) је прича о девојчици (глуми је Мари Вилсон) која је рођена у породици која не мари много за њу. Отац Дени Девито (уједно и режисер) и мајка Ре Перлман су сувише заокупљени својим проблемима да би открили колико је Матилда паметна. Када су је напокон пустили да иде у школу, њен интелект је ипак уочила учитељица дивног карактера Ембет Дејвиц. Оно што ће Ембет тек открити о Матилди превазићи ће сва њена очекивања.

Критички осврт: Ох не, наново она глупост да је познато да људи користе мали део свог ума. Заправо, могуће је да Американци заиста користе само мајушан део свог мозга, али да ли је могуће да тамошњи режисери макар не прочитају нешто о томе пре него што проспу глупости у филму?

Јасно ми је шта је режисер Дени желео, али је толико поједноставио и екстремизовао Матилдину породичну ситуацију да она делује више нестварно него медиокритетски. У прилог бајковитости приче сведочи и то да су ликови потпуно бели или црни, попут добрих вила и вештица у бајкама. Директорка школе Пем Ферис тек делује бајковито. Она је права валкира која се гнуша деце и која је страх и трепет од кога деца вриште, а баца децу по школском дворишту као кладиво?!? Матилдине грубе шале према оцу су, најблаже речено, инфантилне и пре бих рекао да припадају неком плићем хумору. Да не помињем када је Ре скидала шешир (залепљен суперлепком) Денију у ресторану, те када су почеле да падају торте и сличне сластице по људима. До тада сам веровао да је та врста хумора превазиђена још пре пола века и да се задржала искључиво у лаганим Дизнијевим серијама. Но, ово је, очигледно, дечји филм, па га тако треба и третирати. И он свакако има добрих страна; глуму, емоцију, поенту и актуелност. И добрих сцена, попут оне када Пем тера малог Џимија Карца да поједе целу торту (данас Џими уопште није крупајлија као што је био као дете). И, напокон, све оно што сам навео као лоше стране филма, могу истовремено навести и као добре јер мора да се призна и аутору приче и аутору филма храбар и оригиналан приступ теми.

Прича је за неколико нијанси више развучена него што добар укус налаже, али има сасвим довољно авантуре и напетих сцена. Крај је срећан и у реду, направљен наивно као и цео филм, али ми ту недостају деца, односно Матилдини другари.

Едукативни моменат: Иако је застрашујућа особа, Пем је добро поентирала када је дала савет учитељици Ембет. Рекла је да даљина до које бацамо куглу зависи од нашег труда. Уколико уложимо више труда у децу, она ће даље добацити, да се спортски изразим. 🙂

Оцена наставника:

4(млака)

starfantom (Small)VЗвездани ратови: Епизода I – Фантомска претња (Star Wars: Episode I – The Phantom Menace 1999) је први од три преднаставка трилогије „Звездани ратови“. Филм започиње уводним текстом у коме се наводи да немири потресају Галактичку републику. Kао одговор на увођење пореза одређених трговачких путева, Трговачки савез организовао је блокаду ратних бродова око планете Набу. Врховни канцелар Финис Валорум (Теренс Стамп) је послао два џедаја витеза – Kвај Гон Џина (Лијам Нисон) и његовог ученика Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор) на преговоре са Трговачким савезом како би се блокада завршила. Међутим, блокада је само део великог плана и тајанственом вођи није у интересу да се она прекине. Зато два џедаја нису ни успела да преговарају већ су готово одмах увучени у борбу која неће јењавати до краја филма.

Критички осврт: Оно што ми се највише допада у овим преднаставцима је што џедаја има више; ради се о времену пре него што су их истребили. Друго што ми се допада је обиље ванземаљских животних форми, много више него техничка решења, која су исто тако богата. Шта ћу кад сам биолог. 🙂 Но, морам признати да је она њихова рели или каква већ трка у средини филма заиста импресивна, тим пре што моћна возила изгледају некако сувише крхко, као да им мотори висе на кабловима. Корусант, планета-град, такође је импресивна. Специјални ефекти су исто тако сјајни.

Маска Реја Парка изгледа сувише ђаволико, тако да је он очигледан негативац у овој свемирској бајци. И то је управо оно што је био пун погодак овог наставка – одржао је дух бајке. Ту је и добро осмишљена политичка интрига, битка на више нивоа, чудовишта из дубина и авантура на неколико маштовитих локација (планета), те све то упаковано у једну добру причу. Само могу да похвалим. Посебно ми се допала битка између Лијама и Јуана с једне и Реја са друге стране, са све паузама због енергетског заштитног поља које се непланирано укључује, па су противници присиљени да се само мрско гледају. Заиста оригиналан приступ.

Едукативни моменат: Једно од учења џедаја је да се мисли на будућност, али не на штету садашњости. Свашта можемо у овој саги научити од мудрих свемирских витезова.

Оцена наставника:

5(наравно!)

Aotctpb (Small)Звездани ратови: Епизода II – Напад клонова (Star Wars: Episode II – Attack of the Clones 2002) је наставак претходног филма. Филм започиње уводним текстом који говори да је прошло десет година од инвазије на планету Набу коју је извршио Трговачки савез и да се Галактичка република налази пред распадом. Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) сада је ученик Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор), а бивши џедај витез гроф Дуку (Кристофер Ли) организовао је сепаратистички покрет против Републике. У исто време галактички сенат води дебате око креирања војске за Републику која ће помоћи џедајима против сепаратиста. Но, први задатак џедаја је да заштите сенаторку Падме Амидалу (Натали Портман) и бившу краљицу планете Набу, а која има мисију да подржи галактички сенат у доношењу нових амандмана који ће променити цео систем.

Критички осврт: Овај део ми је некако највише „легао“ од свих осталих преднаставака. Све ми се допада у овом филму. И авантура и акција, чак и љубавна романса између млађаног Хејдена и лепе Натали. Урађена је некако шекспировски, малтене кроз стихове. Нисам фасциниран Хејденовом глумом, али мора се признати да он јесте добар избор за улогу дечака који жели да буде одрастао и уважен. Он напросто зрачи тиме, чак и када не глуми. Другим речима, прави је петлић. 🙂 Што се акционих сцена тиче, не могу да се одлучим да ли је боља борба у прстену сатурнолике планете или авантура у творници робота. Ова потоња буквално личи на цртаћ, али су иначе све те опасне ситуације осмишљене јако креативно.

У овом делу саге има једнако политичких интрига као и у првом, али је прича мало замршенија. Ијан Макдиармид и даље вешто води политику са циљем који је већ познат, али се сада појављује Кристофер који баца ново светло на целу ситуацију. То је допринело да буде занимљивије, мада је сама прича могла да буде још виспренија. Но, и овако није лоша. И има заиста много детаља које је тешко пропратити за само једно гледање.

Едукативни моменат: Хејден је рекао и једну добру; некада морамо заборавити на понос и урадити оно што је потребно. Односно, некада неки посао мора да буде испред нас самих. Но, када успешно завршимо такав један посао, свакако ћемо бити поносни, па све дође на своје. 🙂

Оцена наставника:

5(два пута наравно!)

beyond (Small)III na IVИза (The Beyond 2017) је британски филм о томе како се у свемиру близу Земље појавила необична светлосна појава. Научници покушавају да открију о чему се ради, а подозревају да се иза те појаве крије ванземаљска интелигенција.

Критички осврт: У овом случају цео филм је урађен као документарац са научницима који дају интервјуе. До сада сам видео варијанте да је део филма урађен тако, а део као прави играни филм и ово је унеколико другачији приступ, те све изгледа реалније иако је прилично тврд СФ у питању. У ствари, изгледа да је аутор филма „ћапнуо“ са више страна и објединио у једну причу; црвоточина се појављује у сваком другом свемирском филму, роботи са људским мозгом у „Духу у љуштури“, а сфере су окосница серије „Ентерпрајз“ у оквиру франшизе „Звезданих стаза“. Нелеен Комиски проживљава авантуру сличну оној у филму „Контакт“ коју је доживела Џоди Фостер, а крај је једнак „Другој Земљи“. Ту још много тога може да се препозна. И прича изгледа као да је закрпљена од разних „крпа“ јер тек кад се заврши један проблем креће се на други и то свеукупно не изгледа лоше јер је колико-толико добро уклопљено, али не изгледа ни добро. Можда је аутор филма ипак могао да мало смањи доживљај; овако је убацио све чега се сетио и оптеретио је причу. Крај је развучен више него што добар укус налаже, али ми се на самом крају допадају еколошке поруке које филм шаље. Са друге стране, наука је приказана у доброј мери као неетичка.

Глума је изузетно добра и глумци су заиста били убедљиви у својим улогама. Џејн Пери пре свих, морам рећи. Специјални ефекти нису лоши, мада нису претерано ни били захтевни.

Едукативни моменат: Џејн је сликовито објаснила како научници уче о неким феноменима који су нам тешко доступни. Она је рекла да је то као када хоћемо да видимо шта је иза веома великог зида. Да бисмо видели, морамо много да скачемо, али нећемо моћи да видимо све што нас занима. Ипак, са сваким скоком добијамо све више информација. Ово је заиста добар опис, а показује колико труда научници улажу да би нешто сазнали и то свакако треба утолико више ценити.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

princeza Marsa (Small)IПринцеза Марса (Princess of Mars 2009) је Де-Ве-Де адаптација романа Едгара Рајса Бароуза. Овог пута радња се дешава у садашњем времену и Антонио Сабато Јуниор је главни лик Џон Картер. Он је амерички војник на задатку у Авганистану и током једне акције задобио је тешке повреде. Његови надређени су били убеђени да он неће преживети ноћ, али то их није спречило да га телепортују на егзопланету Марс, за коју су веровали да је насељена интелигентним животом. И одиста, Антонио се и сам уверио у то и доживео авантуру живота.

Критички осврт: На самом почетку је нарација која је потпуно беспотребна и глупа, а потом Антонио са поменуте нарације прелази на дијалог који је још глупљи и који има циљ да нам покаже да су амерички војници преко потребни у земљама у којима ратују. А онда следи „Рамбо“ акција, уз то потпуно неуверљива. Цео тај почетак је био довољан да ми буде јасно какав филм ћу одгледати. И није ме изневерио. 🙂 Режисер Марк Аткинс је покушао да рационализује причу, па је сам пренос главног јунака на Марс другачији, а и то није наш Марс него неки други. Међутим, чак и ако занемаримо да се оригинална прича високо цени чак и међу факултетским професорима престижних светских универзитета, ове измене свакако нису најспретније могуће јер је потпуно нејасно како је америчка војска спасила Антонија од сигурне смрти и послала га дубоко у свемир.

Радња можда није толико нединамична, колико има празног хода. Највећи проблем са њом је што је бесциљна. Све се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. У ствари, зна се; иде ка потпуно бесмисленом крају са потпуно неуверљивим мачевањем. Специјални ефекти су нискобуџетни, а такве су и маске ванземаљаца. Рецимо, када су очигледно компјутерски генерисане двоножне животиње ходале преко пустиње, нигде се није подигло ниједно зрнце песка или прашине (тек касније су се тога сетили, па убацили и тај детаљ). Акција је сасвим неинвентивна; на свемирској летелици су хуманоиди, а са тла пуцају таркови (ванземаљци са кљовама) и меци се одбијају о каросерију летелице. Или пуцају на џиновске пауке или џиновске летеће пауке. И то је то. Како би целу причу, која је слаба, учинио колико-толико атрактивном, Марк је неке детаље пренео из суперпознате саге „Звездани ратови“, па је тако Антонија прогласио џедајем, а главни тарк је прилично задригао и помало подсећа на Џабу Хата. Има ту и „Тоталног опозива“ и којечега, али све је то залуд.

Антонијев задатак у овом филму је био врло једноставан и то није била глума, пошто човек не зна. Требало је само да покаже извајане бицепсе и по коју тетоважу и то је коректно урадио. 😀 Сама принцеза, Трејси Лордс, била је боља од Антонија, али то и није богзна какав комплимент. Сви су бољи од Антонија. 😀 Углавном, Трејси је неутешно седела у кавезу од лагане трске из кога је могла да изађе када год је желела. Мислим да су шипке на справама у дечјем игралишту мање размакнуте од овога. Но, то је тек деличак наивних момената у филму и тек мајушан део лоших ствари.

Едукативни моменат: На самом почетку Антонио је рекао једну мудру: да много тога можеш рећи о човеку према ономе шта ради. Ваистину можеш. 🙂

Оцена наставника:

1(правцијата)

the-fly-movie-poster (Small)VМува (The Fly 1986) је римејк истоименог филма из 1958, а снимљен је према краткој причи Жоржа Ланжелана. Прича почиње тако што се на једном скупу упознају научник Џеф Голдблум и новинарка Џина Дејвис. Он јој обећава причу о изуму који ће променити свет и она, након кратког нећкања, прихвата да оде са њим у његову лабораторију. Тамо се заиста уверила да је Џеф говорио истину. Наиме, приказао јој је уређај за телепортацију. Уређај још увек није био усавршен јер још увек није могао да телепортује жива бића, па је Џеф предложио да Џина прати даљи рад на овом изуму. Ускоро је он успео да телепортује бабуна, а потом и себе самог. Међутим, у овом потоњем случају, у капсули за телепортацију умувала се и једна мува.

Критички осврт: Џеф можда није класичан холивудски лепотан, али има невероватну харизму и ову улогу је одрадио сјајно. Уз њега, његова бивша супруга Џина је изгледала као осредња глумица, а можда то заиста и јесте.

Критичари су целу ову трагедију главног јунака видели као метафору за сиду. Сам режисер Дејвид Кроненберг је видео ширу слику; као било какву болест, рак, рецимо (што је и Џеф поменуо у једној сцени филма), као и процес старења. Према мом мишљењу та метафора није у потпуности успешна јер се болесни људи не претварају у чудовишта, мада неких аналогија има. Било како било, причу свакако треба видети јер је добро испричана.

Едукативни моменат: Научно гледано, цела прича „пије воду“ донекле. Ако се мува стопила са Џефом као други организам, зашто то нису урадиле и небројене бактерије, које су такође организми? Џеф је рекао да процес захтева чистоћу управо због муве, али би услови морали да буду и више од тога, чак стерилни, ако узмемо у обзир и организме које не видимо, а има их око нас и то много. Но, чак и да се средина довољно стерилише да бактерија око Џефа нема, биће их у самом Џефу. Немогуће их је избећи јер бактерије насељавају разне средине.

Оцена наставника:

5(добра једна)

farenhajt (Small)VФаренхајт 451 (Fahrenheit 451 1966) је филм рађен према истоименом роману Реја Бредберија. Ради се о дистопијском будућем друштву у коме главну реч воде ватрогасци и који спроводе стриктан закон да нико не сме да чита књиге. Уколико неко неког пријави да поседује књиге ватрогасци долазе, заплењују књиге и спаљују их на температури од 451 степена Фаренхајта. Ипак, постоје људи који не желе да се одрекну читања и сакривају књиге где год могу. Филм прати ватрогасца Оскара Вернера, који ће променити своје ставове у вези са тим колико су књиге лоше и тако сам постати мета својих колега ватрогасаца.

Критички осврт: Овај филм (и књига, наравно) је више од идеје. То је читава филозофија чија актуелност не престаје. Залуђеност медијима, маргинализовање образовања, бесмисленост бирократије, плитки разговори на ТВ-у, недостатак емпатије и многе друге проблеме добро истакнуте у филму можемо препознати у нашем окружењу. Све је то приказано кроз причу једног човека, без уводне нарације и сличних објашњења и то је урађено сасвим добро. Сама прича је приказала све што је потребно. Дијалози изгледају прилично смирени и рационални, али су кроз њих глумци ипак успели да дочарају много емоција. И иако тадашња критика није била наклоњена Џули Кристи, ипак сматрам да је добро одрадила обе своје (дијаметрално супротне) улоге и била уверљива довољно да се стекне утисак да се ради о две различите особе.

Оно што ми се највише допада у овом филму је што друга страна, она која уништава књиге, није представљена банално. Она има своје гледиште које на први поглед има и смисла и аргументе, мада је јасно да је у питању чиста демагогија. Управо као и у животу и целу ту идеологију лако можемо препознати у односу власти према народу. Крај је потпуно сулуд и апсолутно нема покрића у здравом разуму, али има много шарма и пре свега маште да се уопште осмисли.

Верујем да су и књига и филм утицали на многа каснија остварења која се баве дистопијским друштвом будућности. Рецимо, прва асоцијација ми је „Еквилибријум“ из 2002, али има таквих још. У сваком случају, ово јесте добар узор који ваља следити.

Едукативни моменат: Кирил Кјузак је навео разлог да су књиге лоше јер чине људе несрећним. А то је зато што људи читају о животу какав не могу да имају. У ствари, у томе је њихова вредност; да научимо да замислимо, односно створимо слику о нечему што искуствено не знамо. На тај начин стичемо способност да речи претварамо у слике и обратно.

Оцена наставника:

5(дакако)

LoTR-Fellowship-of-the-ring (Small)VГосподар прстенова: Дружина прстена (The Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring 2001) је први део саге рађене према књизи Џона Роналда Руела Толкина. У измишљеној средњој земљи, где живе вилењаци и патуљци барабар са људима, зли чаробњак Саурон (Сала Бејкер) наново, после много стотина година, постаје претња свима. Саурон је владао уз помоћ прстена који му је, у древној бици, одсекао (заједно са прстима) млади принц Исилдур (Хари Синклер). Прстен је након тога био изгубљен, макар две и по хиљаде година, а онда га је нашло биће Голум (Енди Серкис), а потом је припао хобиту Билбу Багинсу (Ијан Холм). Међутим, чаробњак Гандалф (Ијан Макелен), који је дошао у посету свом пријатељу Билбу, открио је да овај има прстен. Знајући да је тај комад накита веома опасан и да привлачи неслућено зло, он ангажује Билбовог сестрића Фрода Багинса (Елајџа Вуд) да овај однесе прстен вилењацима. Испоставља се да то није довољно и да прстен мора да се однесе до вулкана у коме га је Саурон и направио и да се тамо једном заувек уништи. И тог задатка се Фродо прихватио, а овај пут добио и пратиоце раде да га заштите на том опасном путовању. И тако се направила дружина прстена.

Критички осврт: Познато је да овај филм и читава сага веома успешна. Моје неко виђење је да је то зато што је прича постала снажна попут легенде, а таквим су је направили аутор књиге и аутори овог филма. Некако су сваком догађају дали на важности, као и ономе ко је у догађају учествовао (без обзира да ли је херој или није), а предмети произашли из тих догађаја су постали праве реликвије. Наравно, прича је, уз то, и добра, праћена богатом продукцијом, импресивним специјалним ефектима (мада не савршеним јер се понегде види анимација) и сјајном фотографијом. Глумци су били на висини задатка, тако да ниједан сегмент филма није пао.

Оно што причу чини лепом је њена наивност (почевши од помпезне нараторке), те она више личи на бајку него на епску фантастику. Томе доприноси и љубавна романса између главног баје и (наравно) принца Вига Мортенсена и лепотице и (наравно) принцезе Лив Тајлер, која касније (у наставцима филма) постаје увек интригантни љубавни троугао, а већ у овом наставку личи на Шекспирово дело, пошто двоје заљубљених припадају различитим световима. Свеукупно, ова прича више наликује на древни филм „Чаробњак из Оза“; има тај манир, наивну црту и нежну емоцију. Уз једну добру дозу и авантуре и акције, ово је свакако кандидат за ремек-дело фантастичног жанра.

Едукативни моменат: Чаробњак Гандалф је имао одличну реплику када је Фродо изјавио да је боље да је Голум био убијен. Рекао је да неки људи који живе заслужују смрт, али и неки људи који умиру заслужују да живе. Да ли овим потоњима то можемо да дамо? Такође је рекао још једну мудру, а то је да ми само можемо да одлучујемо шта ћемо са временом које нам је дато. Када већ одлучујемо, треба да одлучујемо мудро и да лепо проживимо то време, а да баталимо питања живота (и смрти) других људи.

Оцена наставника:

5(лепа једна)

spawn (Small)IIСпоун (Spawn 1997) је филм рађен према истоименом суперхероју из стрипа. Њега тумачи Мајкл Џај Вајт и он је агент организације која примењује врло екстремне мере у својим тајним операцијама. Пошто се Мајклу не допада што том приликом страдају и цивили, он жели да се пензионише. Међутим, његов шеф Мартин Шин је склопио пакт са ђаволом и добио је задатак да убије свог најбољег агента. Он то и чини, а ђаво сада склапа договор са Мајклом (који је завршио у паклу) да предводи његову паклену армију против небеске. Но, да би то учинио, мора најпре да изазове апокалипсу. Зато га ђаво васкрсава као свог супермоћног демона Споуна.

Критички осврт: Акција није толико лоша, али су прве акционе сцене сувише збрзане и замка за Мајкла сувише наивна, а ваљда како би се што пре прешло на ствар. И поједини делови главног дела филма су збрзани јер је све подређено акцији, а читава радња је већ виђена и то заиста много пута. Уз већ испричану причу, ту су суперхерој из пакла (који је, у ствари, добар), његов претходник Никол Вилиамсон (који је правио исте грешке као и он, па је сада мудри саветодавац), као и зли кловн (какав би другачији био?). Дакле, ликови које смо већ имали прилике да видимо у неким другим улогама, односно филмовима. Кловн је онај зликовац који прави пошалице у исто време док чини зло и то је толико пренаглашено, да временом постаје монотоно.

Има ту и наивних момената, а мотиви ликова су понекад нејасни. Рецимо, нејасно је зашто је Мартин прихватио понуду кловна да му се детонатор за бомбу угради уз срце, како би се бомба активирала када то исто срце стане. Замисао и јесте била да се бомба свакако активира, што значи и да Мартин мора да умре. С обзиром на то да је планирао да загосподари светом (а који би мотив други имао?) некако смрт не иде уз те планове. Углавном, сплетке које су сценаристи смислили, могле су да буду и виспреније или макар уверљивије. Но, и ако сплетке нису виспрене, нарација је тек прилично глупава. Врхунац је када наратор објашњава шта ће се у наредним сценама дешавати са главним јунаком и какав ће то емотивни ожиљак оставити на њему. Финална битка је праћена и слабим специјалним ефектима, а бојим се да се у њој свака логика губи. И не знам шта је мање логично: сама битка, слабост сатане и његове многобројне војске или поступци свих актера у њој.

Нису сви специјални ефекти слабашни и свиђају ми се они који су у вези са Споуном и његовим моћима. Огртач је врло кул, што би рекли клинци. У ствари, овај суперхерој ми се веома допада; има несвакидашњу и врло маштовиту опрему са којом може да ради заиста свашта и која се понаша у складу са његовим што потребама, што инстинктима. Речју, ово је суперхерој који има изузетан потенцијал, потпуно неискоришћен у мање него осредњем филму.

Едукативни моменат: Што би рекао Никол сваки избор има своје последице. Зато бирајте мудро.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Лако Је Критиковати 89

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

BeyondSkyline_Iko (Small)Иза линије хоризонта (Beyond Skyline 2017) је наставак филма „Линија хоризонта“ из 2010. Френк Грило је детектив чији син Џони Вестон запада у невоље. Таман га је већ трећи пут извадио из затвора у који је запао због туче, те су кренули метроом кући, када их је задесила инвазија ванземаљаца. Воз у метроу је стао и Френк и возач воза Бојана Новаковић повели су људе ка излазу. Испоставило се да излаз из метроа уједно није и пут ка сигурности јер ванземаљци отимају и убијају људе. Зато су се њих троје, уз још неке људе, запутили ка неком безбедном месту. Такво место ће наћи, након много перипетија, тек у Лаосу.

Критички осврт: Најпре, пријатно сам изненађен што је „Линија хоризонта“ из 2010. доживела свој наставак и поред подељених мишљења (ја мислим да је то сасвим солидан СФ, док огромна већина других сматра да је ужасан и такве је и критике филм добио). 🙂 Тиме је режисер Лијам Одонел показао известан кураж и добио почетне плусеве код мене.

Логично је било да ће се наставак бавити управо оним што наслов и каже; шта је „иза“, односно шта је остало недоречено у претходном филму. И логично је било да ће бити елемената „Ејлијен против предатора: реквијем“ (труднице којима су извађене/поједене бебе), као и „Ејлијена“ уопште, што због блиских тема у овом и тим филмовима, што због тога што је Лијам радио као продуцент специјалних ефеката на поменутом „реквијему“. Маска, односно оклоп ванземаљца веома подсећа на исту такву код Предатора. Иначе су ванземаљци дизајнирани мање-више као и у претходном наставку. Јасно је да Лијам и екипа ту нису могли превише да се размашу због конзистентности прича. Уосталом, ова се у сваком смислу наставља на прву, па се протагониста из прве појављује у виду ванземаљца и у овој. Глумци нису исти, што је мањи проблем, а ретроспектива је истовремено и претерано мелодраматична и сасвим информативно објашњена, што је далеко већи проблем јер изгледа потпуно трапаво урађена. Међутим, сама идеја зашто су ванземаљци ту, те објашњење шта раде и како им се може дохакати, а које даје Калан Малвеј, већ је значајније смисленије него у првом филму и добро се уклапа у поменути филм, али не бих смео да потпишем да није било малко крађе из „Уздизања Јупитера“.

Занимљива је компарација сцена када Бојана и Џони покушавају да досегну ивицу и истовремено Френк порађа девојку у свемирском броду. Таквих упоредних сцена има још, а богами и узбудљивих. Неке сцене нису сасвим јасне као што је насумична и ничим изазвана борба између Френка и Ика Јувајс, те Икове сестре и Бојане. Ем што ми није јасан мотив, ем што су Ико и сестра му имали ватрено оружје, па чему онда шакатање? И чему на почетку Валентајн Пајен у болници и малтене на самрти када је видимо на крају филма ем живу и здраву, ем као капетана свемирског брода?

Углавном, прича није грандиозна, чак осредња је, мада није ни лоша. Филм је динамичан и често мења темпо, па од почетне урбане апокалипсе прелази на постапокалипсу и, напокон, свемирску фантастику. Успут има ту мало и шетње по свемирском броду и борилачких вештина, а све то прате специјални ефекти који су углавном солидни (има и лоших). Филм има и неке бонусе код мене, тим пре што се у репликама (углавном Иковим) види једна добра критика актуелне и нефантастичне америчке политике и да сам ја Американац малко бих се и запитао. 🙂

Едукативни моменат: Када је Френк замерио Ику за производњу дроге, овај је одговорио да када Амери престану да је купују, људи из Лаоса ће престати да је праве. Иако је то демагогија и класично пребацивање одговорности, у томе има истине. Било шта ће постати роба онда када има купаца. Ако ми прекинемо да показујемо интересовање и престанемо да купујемо ствари израђене од крзна животиња, на пример, људи ће престати да их лове и мучки убијају.

Оцена наставника:

4(бледа)

blade-runner-II (Small)Истребљивач 2049 (Blade Runner 2049 2017) је наставак култног филма истог назива (али без бројева) из 1982. Као и у претходном наставку, људи у будућности су генетичким инжењерингом створили робове који раде тешке и опасне послове наместо њих. Међутим, репликанти старије генерације су процењени као небезбедни и њих је потребно „пензионисати“. То сада раде други репликанти, али млађе генерације и послушни. Један од њих је Рајан Гозлинг и он је управо убио једног од старијих репликаната Дејва Баутисту, када је на имању где се Дејв крио пронашао нешто закопано и мистериозно, а што ће променити комплетно устројство тог футуристичког друштва. Сви постају заинтересовани за то закопано „благо“ и сви очекују да ће његову тајну решити управо Рајан.

Критички осврт: Несрећни Харисон Форд иако је загазио у осму деценију живота морао је да се појави у наставку сваког филма у коме је глумео. Гледали смо га у најсвежијем „Индијани Џоунсу“, „Ратовима звезда“, а сада и у овом филму. Други део „Истребљивача“ заиста одише својим претходником, па му и појединим детаљима одаје почаст на одређени начин; кадровима, неким ликовима који подсећају на оне пре (попут Силвије Хоукс која има исти статус као и главна хероина из претходног дела Шон Јанг, а Мекензи Дејвис има личност и изглед као Дарил Хана) или ликовима преузетим из претходног дела, као што је поменути Харисон. Међутим, у исто време, приметан је помак и промена у том универзуму, што је логично јер их дели не мали временски период. Тај нови универзум није сасвим различит од старог и тиме се не дистанцира, а и приче из оба дела тиме делују конзистентније. И уверљивије, у крајњој линији, пошто искуствено знамо да промене не могу бити тако драстичне за мање од пола века.

Искрено, имао сам приличну скепсу према наставку јер је стари „Истребљивач“ без двоумљења и одличан и култни филм. Некако је сигурније такав филм не дирати јер је ризик да ће се направити бледа варијанта веома велики, а поређење је немогуће избећи. Међутим, већ на самом почетку пријатно сам се изненадио. Рајан, који је безмало одличан, имао је мисију да приведе или убије Дејва и ту сцену су њих двојица одрадили тако добро да ме је емоција напросто запљуснула. Нисам могао да се одлучим да ли ме је више дотакао Дејвов беспомоћни гнев или Рајанова немоћна преданост оном што мора да уради. И касније је Рајан бриљирао и кроз његов живот јасно видимо и какав је свет у коме живи. И остали глумци су сјајни и харизматични. Сукоб две јаке жене Робин Рајт и Силвије сјајно је осмишљен и сјајно је одигран. У ствари, глумци су бриљирали у свакој сцени.

Режисер Дени Вилнев направио је мрачну атмосферу са мотивима који се понављају; поља где се нешто гаји или у граду зграде за живот које су униформне и ниске, док велике припадају корпорацијама које очигледно доминирају и вероватно управљају. Поруке које те корпорације шаљу су да људи могу ићи где год пожеле, али то некако не изгледа да постоји као опција. Већ у првим кадровима врло је јасно да то није слободарски свет. Тако да је режисер успео да направи такву атмосферу где су ствари тамо где треба да буду и то је била одлична подлога за причу. Додуше, атмосфери је допринела и музика (баш као и у оригиналном филму), а и фотографија. У оба случаја радили су, колико сам прочитао, мајстори свог заната (музику Ханс Зимер, а фотографију Роџер Дикинс) тако да то није неочекивано.

Прича је сјајна, мада се радња прилично споро развија. Крај је заиста тужан, а избегнута је она типична америчка патетика. Буквално је нема нимало. Неке техничке идеје током филма су сасвим иновативне. Рецимо, напад на Рајанову летелицу је такав да су му накачили змаја који је привукао муњу и тако довео до квара све електронике у возилу. Заиста ингениозно решење, посебно за мене коме је физика слаба страна. 🙂 Уз то, специјални ефекти су одлични, као и акција у филму. Речју, ово је филм коме тешко могу да нађем ману (тешко, али могу: веза између Рајана и холограма Ане де Армис нема други циљ до да буде трагична, па нема ни много оправдања у самој причи) и један добар кандидат за ремек-дело СФ-а, баш као и његов претходник.

Едукативни моменат: Силвија је поентирала у разговору са Робин да не може зауставити плиму метлом. И то је истина; ми смо сувише мали као појединци да бисмо могли да зауставимо промене или већ постојеће појаве у друштву, ма колико год нам се не допадале. Једино што нам преостаје је да их или прихватимо и да се прилагодимо најбоље што можемо или да живимо мимо њих, шта год да сви остали мислили.

Оцена наставника:

5(на шест)

star-trek-V-the-final-frontier (Small)Звездане стазе V: Коначна граница (Star Trek V: The Final Frontier 1989) је пети наставак саге, а последњи у којој глуми стара постава. На планети Нимбус III, која се сматра неутралном и служи за преговоре завађених раса, појављује се Вулканац Лоренс Лукинбил који води побуну против једног градића тамо названог Рај. Међутим, Лоренсова намера није да запоседне тај градић. Његове амбиције су много веће, а може да их оствари само ако се докопа звезданог брода. Изгледа да је познати Ентерпрајз погодан кандидат. Наиме, капетан Вилијам Шатнер пристиже са својом посадом како би ослободио изасланике раса које је Лоренс заробио. Капетан је ускоро схватио да је мисија спасавања прерасла у нешто што је превазишло сва његова предвиђања.

Критички осврт: Увод у филм је одличан. И надаље, како се одвијао, филм је постајао све занимљивији. У ствари, навијао сам за антагонисту Лоренса јер ме је јако занимало како изгледа бајковита планета Ша Ка Ри, а он се тамо упутио. 🙂 Углавном, вешто постављена и исто тако изведена радња, са доста интрига, па и породичних, и много ведрине којом ликови зраче. Хумор је сјајан, а предњачи тројац: Вилијам, Ленард Нимој и Дефорест Кели. Сцене у којима воде виспрене разговоре и доживљавају авантуре морао сам да вратим по више пута.

Едукативни моменат: Вилијам је имао једну одличну реплику када му је Лоренс понудио да одагна његов бол. Он је узвратио да ствари које су у нама нас и чине онаквима какви смо. Ако их изгубимо, изгубили смо и себе. Зато он није желео да његов бол нестане. Он му је, заправо, потребан. Иако ово звучи сулудо, чак мазохистички, у ствари је врло тачно. Што се Лоренса тиче, он је, пак, погрешио. Његова највећа грешка је што је идеализовао оно што је желео. Уколико схватимо да и предмет наше чежње (као и све друго на свету) није савршен, нећемо се разочарати када га добијемо. Нећемо се много разочарати ни ако га не добијемо.

Оцена наставника:

5(плус)

maxresdefaultjustice (Small)Лига правде (Justice League 2017) је филм који окупља суперхероје на челу са Бетменом, кога тумачи Бен Афлек. Амазонке на њиховом скривеном острву схватиле су да велика опасност вреба у лику и делу Сиарана Хиндса, који глуми моћно биће решено да завлада светом или да га уништи (није баш најјасније шта хоће, али очигледно је да је врло зао). Зато су упалиле ватру упозорења и тај знак схватила је Чудесна жена (Гал Гадот), те је, заједно са Бетменом, почела да регрутује суперхеројску војску. Ипак, Бетмену је јасно да ову борбу неће добити без најјачег од свих – Супермена (Хенри Кавил). Невоља је што је Супермен убијен још у претходном наставку, али шанса да га ипак врате у живот се указала и Бетмен неће да је пропусти без обзира на могуће последице.

Критички осврт: Свака група има свог духовитог члана и у овом случају то је Езра Милер (Флеш) и заиста је био на висини задатка. Без њега група би била сувише озбиљна и мрачна. Ионако је тема мрачна јер је Сиаран решио да уништи свет. Наравно, радња је класична и очекивана – Лига правде је добила довољно моћног противника који је одлучио да наплати неке старе дугове. Његов животни пут готово је истоветан злом чаробњаку из „Господара прстенова“, само што овде наместо прстења имамо кутије. Поређења можемо да правимо и са паралелном франшизом „Осветници“, где наместо кутија имамо камење и, углавном, у питању је ништа више до варијације на суперхеројску причу. Међутим, та прича покреће и другу, можда чак и узбудљивију, а то је окупљање лиге, а што подразумева и васкрснуће Супермена. Мислио сам да ће тај део мало више експлоатисати, али се ситуација, након кратке борбе, смирила и Супермен је опет био у супер форми. Сцена (док поменута борба траје) када полагано помера поглед ка Флешу, док овај јури убеђен да је пребрз за Супермена, заиста је и језива и сјајна.

У филму има одличне акције праћене ништа мање одличним специјалним ефектима. Финална битка је била у реду, мада су превише натегнуто победили Сиарана. Након тога она патетика, велике речи и нарација дефинитивно су вишак. Но, Амери никада неће научити шта је права мера. 🙂

Едукативни моменат: Супермен је рекао да је нада попут кључева од кола. Лако се изгубе, али ако их потражимо, увидећемо да су негде близу. Супермен је, очигледно, и суперпаметан. 🙂

Оцена наставника:

4(може и пет)

netflix-bright-movie (Small) (Small)Сјајно (Bright 2017) је америчка урбана фантастика о двојици полицајаца Вилу Смиту и Џоелу Еџертону, од којих је овај потоњи први припадник народа Орка у полицији Лос Анђелеса. Њих двојица откривају необично место злочина и схватају да је ту умешана магија. То им доноси много невоља, непријатеља и акције у којој је циљ преживети.

Критички осврт: Ово је једна симпатична идеја; да се сва она бића позната из „Господара прстенова“ пренесу у реално време, конкретно у једну крими причу. Нешто слично смо имали у серији „Права крв“, али су тамо били вампири међу људима и ово је корак даље. И необичнији корак јер су вампири и пре те серије добрано експлоатисани у сличне сврхе, а орци и вилењаци баш и нису. Дошао је ред сада и на њих. 🙂 Свет у филму баш по свему је једнак нашем, осим што га настањују разна бића из фантазија. Орци који се облаче као неки чланови банди и који су очигледан пандан америчким црнцима, вилењаци који су класични богаташи и на све остале гледају с висине и негде у средини су људи, који су по свему слични нама (ваљда како бисмо се поистоветили са сопственом врстом?), те чак и у овом поретку у којем има разних знатно јачих бића, наново смо на врху животног ланца и бројчано и у сваком смислу доминантни. Ово потоње је очигледно тако да би филм добио наше симпатије. Што се мене тиче, безуспешно.

Глума је сасвим у реду, мада Вил мени није бравурозан као што је већини. Ретко када он одмакне од кул (или напрженог, како желите) лика. Даун Оливјери ми није била уверљива уопште, па ни као Вилова супруга. Некако у њиховом филмском браку није било хемије. Додуше, нешто много брака није ни приказано. Вилова животна ситуација је класична и он не одскаче од других филмских полицајаца. Дакле, он као лик ни по чему није занимљив и зато ми није јасно зашто је толико времена утрошено на њега, наместо на развој саме идеје. Било је и губљења времена на пушкарања и луде вожње са обичним људима. Тога има у сваком крими филму и нејасно је зашто би сада овде то било узбудљиво, па ма какви да су специјални ефекти (а нешто претерано импресивни и нису). Иначе, пушкарања и мртвих има и то у гомилама, а у вештини предњаче вилењаци који убијају лагано као да су у „Матриксу“. Но, ни они нису дорасли Вилу који им увек некако измакне. Вилу је придодата таква вештина да он, без проблема, сређује четворо полицајаца одједном, а као од шале ради и све друге мајсторије. Тај „Рамбо синдром“ увек ме подсети зашто не волим акционе филмове.

Радња је, заправо, толико класична да ме је све време подсећала на друга остварења. Асоцијација на „Ванземаљску нацију“ је неминовна, а Луси Фрај је пандан хероини из „Петог елемента“. Улога је готово истоветна, а у оба случаја протагонисти имају задатак да заштите значајно биће. Но, добри узори не значе обавезно и добар филм, а овај је мање него осредњи.

Едукативни моменат: Сви су желели чаробни штап/мач и сви су желели да га добију, осим Вила. Иако је чаролија могла да му реши многе проблеме, крађа штапа није била исправан поступак. Много је тешко одолети искушењу и поступити исправно, али то је онај прави, искрени морал коме сви треба да тежимо. Морал није када осуђујемо друге, ма какве друштвено неприхватљиве и шокантне ствари урадили. И ту је Вил, такође, узор на који се треба угледати у овом филму јер је његов партнер омражени и робустни Орк, који друштвено није прихватљив.

Оцена наставника:

2(без плуса)

powerfirst (Small)Прва моћ (The First Power 1990) је крими прича о масовном убици Џефу Коберу који ритуално убија своје жртве. Њега успева да улови Лу Дајмонд Филипс уз помоћ мистериозне доушнице. Иако јој је обећао да Џеф неће добити смртну казну, Лу се управо за такву казну залагао. Иако је изгледало да је извршењем те казне убица завршио свој мучни посао и добио шта је заслужио, убиства су се наставила. Лу ће ускоро открити да је убица и даље Џеф, али да делује преко мрачних, натприродних сила.

Критички осврт: Идеја је у основи слична као у филму „Шокер“, снимљеним годину дана раније, али је значајније боље реализована и спакована у једну солидну крими причу. Ово је прави онај кримић са све пуцањем и полицијским замкама у парковима ноћу где су полицајци скривени међу обичним светом. И где обучени полицијски инспектори не могу да из пиштоља погоде бегунца са пар метара раздаљине. 😀 Према строго утврђеном обрасцу, мора да постоји и мотив и Лу уз помоћ Трејси Грифит га је и пронашао. У питању је инцест у породици, који је био траума за Џефа. Инцест је, иначе, у тој декади, а и ранијима, био често коришћен шок за гледаоце (сетите се култне „Кинеске четврти“), пошто је у свим тим декадама експанзија сексуалних слобода била толика да је мало тога и остало да шокира. 🙂 Језивих сцена нема много, али и то што има, прилично је успело. Рецимо када Нада Деспотович лебди са друге стране прозора у који гледа Трејси. И цео тај напад – туча и касније вожња колима са Надом – сјајно је изведен. И крај није лош, заиста оставља у недоумици, нема шта.

Џеф се можда извештачено смеје, али је сулудог убицу уверљиво одглумео (и физиономија помаже, нема шта). И други су били на висини задатка или макар солидни. Сју Ђиоза баш не уме да се прави мртва, али је улогу жртве добро изнела. 🙂

Едукативни моменат: Џеф је постао насилник зато што је и сам доживљавао насиље као дете. Насиље ствара насиље – то је доказана истина. Зато комуникација мора бити ненасилна.

Оцена наставника:

4(и то јака)

beautiful-creatures-movie-poster (Small)IVПредивна створења (Beautiful Creatures 2013) је романтична фантазија у којој главне улоге тумаче Алис Енглерт и Алден Ехренрајх. Алден је момак из малог града коме се паланачки живот смучио и жели да упише колеџ у неком већем граду и што даље. Међутим, у његову варошицу пристиже Алис, необична девојка која заокупља Алденову пажњу. Он открива да је Алис чаробница, тзв. кастер и да је тешка одлука пред њом. Зато он жели да јој помогне да та одлука буде повољна и по њу и по љубав која се међу њима у међувремену развила, али то нимало није лако у чаробном свету.

Критички осврт: Већ ми се почетак са помпезном нарацијом није допао. Много је боље урађен флешбек у биоскопу испред Алдена и Алис и то је оригиналан начин како могу ефикасно и, што је важније, ефектно да се испричају делови значајни за радњу, а да то не буде пука нарација. Нису ми се допали ни псеудоинтелектуални дијалози. И у нарацији и у дијалозима чујемо сувише мудрих мисли и великих речи, али оне имају врло очигледно и приземно значење. Говор Еме Томпсон о људима је, најблаже речено, врло прозаичан. И схватили смо: Алден не жели да остане у малом месту у коме као да је време стало и нема дешавања и не видим разлог да нам то прикаже кроз толике описе градића и различито накићене метафоре које све указују на исту ствар. Понављања има још у току филма и као да се режисер Ричард Лагравенес прибојавао да нећемо схватити из прве. 🙂

Општих места има, као када су се Зои Дојч и Тифани Бун молиле на часу, а како би испровоцирале Алис. Но, колико општих места, толико има и добрих сцена, као када Џереми Ајронс омађија Алдена да каже своје реалне планове и животни пут, а што се значајно разликује од онога о чему машта и што пропагира другима. И то јесте нешто што можемо да препознамо и код себе самих, а цела сцена је добра и због Џеремија који је, као и обично, одличан. Има још добрих сцена, као када Алис показује Алдену поезију коју „сакупља“ на зачараним зидовима своје собе или када је љута на њега, па ствара кишни облак само изнад њега, као у цртаћу. Што се саме приче тиче, није нарочито добра, а још мање грандиозна, иако је добар обрт на крају. Има пренаглашени шмек саге „Сумрак“, почевши од тога да девојка долази у мало место. Дакле, једна осредња прича, са много мелодраматике и са прилично потенцијала који се види само у појединим сценама.

Млади пар протагониста је заиста занимљив, чак и визуелно. Алис није нарочита лепотица, али просто исијава харизму, а Алден, иако има несразмерно велику главу у односу на релативно ситно тело, недвосмислено има шарма. И Алден је свакако другачије изнео улогу у односу на своје колеге које су радиле исто то у другим филмовима. Свеукупна сјајна глумачка екипа је још један потенцијал који овај филм није искористио.

Едукативни моменат: Алден је испричао Алис како га је, као малог, мајка одвела у библиотеку и рекла му да је то њена црква; тамо њена породица иде да слави оно што им је свето – идеје. Заиста лепо речено, а и истинито; књиге су неисцрпан извор идеја.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

madagascar (Small)Мадагаскар (Madagascar 2005) је цртаћ о четворо животињских пријатеља у зоолошком врту у Њујорку. Они се лепо слажу, иако припадају различитим врстама и имају добар третман, али то зебри Мартију није довољно. Он чезне за дивљином и због тога не наилази на разумевање својих пријатеља. Зато је одлучио да побегне из зоолошког врта макар на једну ноћ. Његови забринути пријатељи су кренули за њим како би га вратили и одговорили од луде идеје, и то их је увалило у невоље и авантуру која их је одвела чак до Мадагаскара.

Критички осврт: Анимација је добра, а животиње су веома гипке и разигране. Хумор је спорадичан; негде је успео, негде баш и не. Океј, неке цаке јесу виспрене попут оне када лемур држи књигу „Служити лемуре“ и виче: „То је кувар!“ Цака је преузета из једне од бољих епизода „Зоне сумрака“ и алузија је добро употребљена, али све то није довољно да буде перфектно.

Оно што ми се допада код ове приче јесу реални мотиви животиња које лако проналазимо код нас самих; зебра која жели више од живота и верује да је „тамо негде“ боље него овде, лав који иде линијом мањег отпора и слободу и природу подређује комфору, жирафа која, у недостатку пажње, бежи у болест и нилска коњица која је пронашла неког над киме може да тренира строгоћу, односно да постигне онај ауторитет који природно произилази из мајчинског својства жене. Друге ликове можемо да препознамо у својој реалности; краљ лемура као политичар који слуша искључиво себе и никог другог, најбољи је пример. И надаље, мотиви ликова се мењају како се мења ситуација и сценариста Марк Бартон и његова екипа веома паметно смештају животиње у контекст који ће показати њихову праву природу; пре свега лава, који је, наравно, предатор, те је његово пријатељство са зебром на дебелој проби. Цела радња иде тим паметним током и ако вас филм не заинтересује одмах, не треба одустајати јер најбоље тек следи. Битно је да није класична и, у ствари, уопште није наивна иако је филм намењен првенствено деци. Приказује све добре и лоше стране које проистичу из сваке наше одлуке и шта је заиста важно што наше одлуке и формира и треба да формира. Заиста ми се свиђају поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Иако цртаћ даје поглед на зоолошке вртове као на рај за животиње, ипак није тако. У многим зоолошким вртовима животиње немају услове и простор и често се муче, саморањавају, па чак и угину. Оне треба да живе у природи, где неће добити негу ветеринара и редован оброк, али ће имати све што им је потребно.

Оцена наставника:

5(не баш прејака)

037_m_n3d_1sht_V1.inddКрцко Орашчић 3Де (The Nutcracker in 3D 2009) је британско-мађарска божићна филмска адаптација истоимене бајке. У дому Ричарда Е. Гранта увек је ужурбана атмосфера, чак и за Божић. Његова супруга Јулија Висоцкаја, оперска дива, позвана је на бал како би песмом увесељавала госте. Зато је у кућу пристигао ујак Нејтан Лејн како деца Ел Фанинг и Арон Мајкл Дрозин не би били сами. Ричард није одушевљен Нејтановим слободоумним идејама, али свеједно га задужује да му причува децу и овај користи прилику да им поклони кућу са луткама. Једна од лутки је и Крцко Орашчић и Ел ускоро открива да је жив, баш као и све друге лутке. И више од тога; Крцко је води у авантуру спасавања краљевства од злог Краља пацова.

Критички осврт: Књигу „Крцко Орашчић и Краљ мишева“ добио сам као поклон за одличан успех од основне школе „Франце Прешерн“. Нисам је прочитао одмах, већ сам је одложио у кућну библиотеку. Тек након неког времена сам је се сетио наново, прочитао и – одушевио се причом. Што се тиче овог филма, нисам баш одушевљен, али не могу да кажем да је лош. Не прати причу дословно, али пропратио је неке аспекте, попут тога да је принц зачаран и да му је непријатељ Краљ пацова. Ова прича је далеко класичнија и рађена према шаблону холивудских хитова. Има симпатичних сцена, попут оне када се лутак заглавио бежећи од металног пацова, а и преображаји лица Џона Туртура су заиста страва. Но, све и да је више од тога, такве сцене нису довољне да филм учине иновативнијим.

Нејтан је очигледна алузија на Алберта Ајнштајна и овај филм је занимљив спој бајке и науке. И то не само бајке „Крцко Орашчић“; користећи се теоријом релативности, режисер Андреј Кончаловски лукаво се играо простором, чинећи да најпре Крцко буде већи, а потом да Ел, попут „Алисе у земљи чуда“, постане мања. Присутни су и мотиви из „Алисе иза огледала“, „Чаробњака из Оза“ и „Лепотице и звери“. Међутим, ту миксовању жанрова није крај; има ту и неоноар жанра, као и правог СФ-а са све техничким помагалима. И, напокон, с обзиром на то да је ово и мјузикл, музика је узета махом од Петра Чајковског, пре свега истоименог балета и то ће одмах да вам западне за ухо. Наравно, речи је Едвард Артемјев дописао за потребе филма. Оволико замешатељство може да не личи ни на шта, али је довољно вешто уклопљено, мада не и перфектно. И још се упоредо са свим овим дешава и реална породична прича, превише класична додуше.

Поменути неоноар је у вези са пацовима који су окупирали краљевство Крцка Орашчића и који подсећају на нацисте (мене увек такве алузије подсете на стрипове „Миш“ Арта Шпигелмана), а које маестрално предводи Џон. У прилог томе говори и да жена у Џоновој музичкој пратњи неодољиво подсећа на Хелгу из суперпознате серије „Ало, ало“. Њихове тамнице подсећају на логоре из Другог светског рата. Саме униформе више доликују војсци из Првог светског рата. Углавном, ова асоцијација јесте оптеретила причу која је, у основи, лагана, а при томе метафора није успела и није дала жељену дубину. У реду, они су пацови налик на нацисте и даље ништа ту није разрађено. Једино што могу да закључим је да је Европљанима (који су и правили овај филм) још увек најјача асоцијација на окупаторску војску она од пре више од пола века.

Глума је у овом филму јака страна и сви су махом бриљирали, али ми се највише дојмила Франсес де ла Тур. Све у свему, филм има својих јаких страна, али и повеликих проблема са којима се бори. Највећи је што је упросечио једну натпросечну причу. Ипак, критика је, колико сам прочитао, била преоштра према њему. За децу ово је сасвим солидан филмић.

Едукативни моменат: Како Нејтан, пардон Алберт каже, за некога је Крцко Орашчић обична играчка, а за другог најбољи пријатељ. И то је један од многобројних примера теорије релативности. Нама показује да наука, чак и она врхунска која изгледа недостижно, и те како има везе са свакодневним животом.

Оцена наставника:

3(сасвим солидна)

black_waters_of_echos_pond (Small)IЦрне воде Ехоиног језерцета (The Black Waters of Echo’s Pond 2009) је хорор који се дешава групи младих који су пристигли на острво како би се дружили. Једини становник тог острва Роберт Патрик испричао им је како су се ту дешавале мистериозне смрти, али их то није превише омело да спроведу у дело своју намеру. У кући у којој су одсели пронашли су старињску друштвену игру и почели да је играју. Временом се испоставило да их игра наводи на необичне поступке, а потом и на насиље. Циљ игре постао је очигледан – преживети.

Критички осврт: Већ на почетку можемо видети како се мудро користи низак буџет. Прва сцена је заправо црно-бели документарац који нас уводи у причу, односно сада већ сцену филма, која је такође црно-бела, да би постепено добила боју. Судећи према изреци да се „по јутру дан познаје“, то је обећавало да режисер Гејбријел Болоња и зна шта ради и да од малог може да направи много. И испоставило се да режија није испунила сва очекивања. То је једна хорор сапунска опера са крдом младих људи, који махом не знају да глуме, а у томе предњачи млађахна Електра Авељан (или њена сестра близнакиња Елис, свеједно). Толико је лоша глумица да иритира. Чак и старија и нешто познатија постава је била слаба. Шон Лолор је дефинитивно преглумљавао, а Роберт је одрађивао гажу у филму испод његовог нивоа. У једној сцени Роберт је тумарао ноћу по дивљини острва и разговарао сам са собом, а како би нам објаснио шта ради ту. Може ли бити глупље?

Радња је већ виђена и крцата општим местима. Наравно да је Аркадиј Голубович пронашао древне артефакте у дотрајалом подруму куће. Где би иначе били? Први део филма и то, богами, више од половине је сапуница, а која има за циљ да нам покаже односе између младих. Тај део је сувише развучен и разводњен, иако за њега има оправдања, односно утицаја на даљи (хорор) ток приче. Колико су глумци били неуверљиви у сапуњавом делу, толико се нису снашли ни у оном хорор. Цака је била да треба да помахнитају, налик ономе што се дешавало у другој сезони серије „Права крв“, али се то некако није десило. Било је ту много крви, моторних тестера и црних беоњача, али је глума била млака, а туча између Аркадија и Ника Менела потпуно смешна. У ствари, хорор прича изгледа као да се језиве сцене дешавају независно једна од друге, већ зависно од тога који ликови у њима учествују. Логично је запитати се где су сви наједном? И при томе нико не чује ни моторну тестеру ни самртне крике. Понашање ликова у тој ситуацији је углавном логично, али има и чудних тренутака, попут онога када Џејмс Дувал тумара по кући иако је очигледно да у њој није безбедно.

Сигуран сам да ће прва асоцијација на овај филм бити хорор верзија филма „Џуманџи“ и то јесте свакако филм са сличним мотивом, али је асоцијација са поменутом серијом јача. И у „Правој крви“ дочекује се бог Пан, али овде, осим ретких приказа тог бога, нема баш много везе са њим, тако да је и цела поставка овог филма (која се тиче старогрчких легенди) узалудна.

Едукативни моменат: Млади људи су имали проблема у међусобним односима, који су кулминирали и због тога су сви изгинули. У животу исход неће бити тако драстичан, али о проблемима у односима не треба ћутати. Треба их решити, баш зато да не би кулминирали.

Оцена наставника:

1(може мајушни плус)