Лако Је Критиковати 196

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ствари које долазе (Things to Come 1976) је футуристички филм о Барбари Фиск која је незадовољна својим једноличним животом и жели да уради нешто више. Зато се придружила Покрету отпора који планира да пружи јаку поруку Влади да им је доста пасивног животарења. Пошто је Барбара на лутрији освојила викенд уживања у посебном центру, Покрет је наговара да тамо уништи компјутер, што би било испуњење њиховог циља. Она пристаје, али ће се задатак показати као немогућ.

Критички осврт: Филм је еротски, попут некада популарног серијала о фаталној Емануели и као такав намењен специфичној врсти забаве. Ипак, постоје сцене које нису еротске, које су необично развучене, у којима постоје назнаке озбиљнијег жанра и у којима се, на крају крајева, одвија некаква прича. У разговору две пријатељице ми сазнајемо да сви гледају ТВ на којем је искључиво еротика и у сексу су пасивни посматрачи. Сви чекају некакву награду на лутрији коју уредно уплаћују и не чине ништа конкретно да би испунили свој живот. Дакле, у питању је сарказам који није виспрено пласиран јер је превише транспарентан и у филму је представљен као завера Владе. Томе се успротивила главна хероина која је без сваке сумње лепушкаста, али потпуно неталентована за глуму. И остали глумци су такви.

Све у овом филму јесте подређено еротици, али постоји и покушај да се и акциони/трилер део учини узбудљивим, те ту има и јурњава наоружаних моториста и пуцачине. Тако да свеукупно ово јесте лош филм понајвише због продукције и како већ написах глуме, али он заиста има причу која има смисла, чак и некакав преокрет, неку сценографију и костиме и пар интересантних сценских решења. Рецимо развод кроз који пролази главна протагонисткиња је сјајно урађен, а када она одлучи да се прошета, полицајац је легитимише јер њено понашање „није нормално“. Наиме, у описаном друштву људи не шетају јер немају циљ ка којем би ишли. 🙂 

Едукативни моменат: Свакако да је сасвим нормално прошетати се и дружити. Заправо, оно што није нормално је да цео дан зуримо у екран као јунаци овог филма, да немамо физичку активност и контакт са другим и драгим људима. 

Оцена наставника:

(са заиста заслуженим плусем)

Тихо бежање (Silent Running 1972) је још један футуристички филм који се дешава у свемиру крај Сатурна. У свемирском броду мала посада брине о џиновским стакленим баштама где се налазе преостале шуме са Земље, посебно занесењак Брус Дерн. Онда је стигло наређење да се баште униште бомбама, а свемирски бродови врате комерцијалној употреби. То се Брусу није допало и када су кренуле прве детонације, нешто се преломило у њему и побио је све чланове посаде, те се отиснуо даље у свемир са једином преживелом баштом. Команду је заварао да је настао квар који је узроковао смрт његових колега, а сам квар је представио као фаталан. Зато је команда морала да одустане од његовог спашавања, што је он и желео. Тако је Брус добио шуму само за себе, али његово задовољство није потрајало јер је шума свеједно почела да умире.

Критички осврт: Поставка филма је мало чудна јер захтева много питања која почињу са „како“, посебно мени као биологу. Ипак, хајде да прихватимо да се ради о технолошко врло напредном друштву које је нашло начин да сви људи живе у благостању без природе, те да је покушало да нађе начин да сачува неколико шумарака и онда од њих и одустало. Међутим, зашто технолошки напредно друштво уништава бомбама своје баште које ионако онда откачи са брода и пушта их у свемир? Што их само не откачи без уништавања. На крају крајева, могу их препустити орбити неке планете/сателита и тиме их ипак обезбедити за неку будућност. Другим речима, технолошки напредно друштво није приказано као напредно и у размишљању. Углавном, режисер Даглас Трамбул је мудро користио умиљате животиње, попут зечева и веверица како би нам баш било жао што уништавају те баште. Са друге стране, футуристичка пепељуга Брус јесте добро дочарао своју озлојађеност тим поступком, али не баш и да уме да се туче са Клифом Потсом. Даглас иначе није баш све мудро режирао и претеривао је са детаљисањем када се Брус бавио техничким стварима, али је зато збрзао драму око изгинућа два преостала члана породице.

Други део приче, када је Брус прегрмео Сатурнове прстенове, некако је скренуо у лошем правцу. Његови пријатељи постају мајушни роботи које боли када им се неки део оштети. Разумем да је Даглас морао да попуни време до разрешења приче, али овако изгледа сувише инфантилно.

Едукативни моменат: Да нам се не би десило да шуме морамо да чувамо по свемиру све до Сатурна, боље је да их сачувамо овде, на Земљи. То би значило смањење емисије азотових и сумпорових оксида како не би дошло до киселих киша, смањење сече шума и избегавање логорских ватри и бацања пикаваца по шуми. За почетак. 🙂 

Оцена наставника:

(можда чак и три)

Тамна звезда (Dark Star 1974) је комична прича о посади у свемирском броду која луња по маглинама и разара нестабилне планете. Предводи их летаргични заменик капетана Брајан Нарел који не показује интересовање за кварове који се непрекидно дешавају и то ће их све скупо коштати.

Критички осврт: Ово је врло добра пародија „Одисеје у свемиру“, иако неке форе јесу предвидљиве. Иако не ценим претерано рад режисера Џона Карпентера, мислим да је са мало успео (и то врло опуштено) да направи пуно. Расплет је решио сјајно, а глумци су дефинитивно допринели општем позитивном утиску.

Едукативни моменат: Брајан је разговарао са бомбом са циљем да је убеди да не експлодира. Готово да је успео у томе, али иако није, добро је да је разговарао јер разговор може много тога да реши. Наравно, важно је и како разговарамо и колико добро познајемо тему разговора.

Оцена наставника:

(јака)

Течно небо (Liquid Sky 1982) је прича о девојци Ен Карлајл на чијем крову се стационирао минијатурни васионски брод. Ванземаљац у том бродићу се храни мозговима људи који доживе оргазам, односно Ениним љубавницима и љубавницама. Она врло брзо схвата да постоји неко ко је стално посматра и ко убија људе у њеној кући, а полако почиње да јој се свиђа и да буде саучесник у томе. Праву природу тог неког је увидела тек када јој је објаснио аустријски научник Ото фон Вернгер. Ипак, то је није одвратило од обожавања њеног морбидног пратиоца.

Критички осврт: Ово је од оних филмова који су у ствари инсталације. Ако можете да прихватите да овде права прича изостаје и да ликови такви какви су нису важни и да су то лако могли бити неки други, те сте више наклоњени визуелном искуству и читању порука између редова, верујем да ће вам се ова инсталација допасти. И, да, музика је баш ириртантна и иако ми тај необични техно-звук из тог периода није стран, овај ми је баш био непријатан.

Режисер Слава Цукерман је направио филм који говори о бунту, а који носи нова генерација у односу на вредности старе, али и Славин према вредностима које је васпоставио Холивуд, што је и логично јер је човек Рус. 🙂 Холивуд би лепу Пепељугу из варошице сместио у град, учинио је успешном и заљубљеном у принца, али је Слава своју хероину учинио зависницом од кокаина и секса, њене потенцијалне принчеве учинио насилним и поубијао их, да би изабраник био безоблични патуљасти ванземаљац. Међутим, без обзира на СФ моменат (специјални ефекти који га прате су такође пре инсталација него технолошко достигнуће), Слава је ствари поставио на своје место и учинио их реалним. Он приказује дрогу и наркомане онаквим какви јесу, те иако целу сцену прате помодне боје и кројеви, врло брзо постаје јасно да ничег фабулозног ту нема. Заправо, рекао бих да је Слава успео у свему што је хтео, чак и у еротском делу и донекле шокира, не толико што референцира на сексуалне слободе, већ некрофилијом Поле Шепард. Ипак, најважнија је његова критика испразног, без обзира да ли се ради о холивудским поставкама, поп култури тог доба или површним односима људи. 

Едукативни моменат: Када је Енин професор и љубавник Боб Бредли критиковао њену екстравагантну одећу, она га је подсетила да је и његов професор у оделу некада давно критиковао његов џинс. А његов џинс је њему представљао оно што њој представља њена шарена одећа: љубав, слободу и сексуалну једнакост. Другим речима, свака генерација има своју моду и свој начин да се изразе и то морамо да прихватимо (колико год да нам се не допадало), а не да им намећемо сопствене начине.

Оцена наставника:

(не баш нека)

Лет 666 (Flight 666 2018) је филм из независне продукције о путницима у авиону који је улетео у крајње необичну олују и који на висини од много километара опседају духови.

Критички осврт: Почетак филма није обећавао неку високобуџетну занимацију, али ми се допало како је урађен. Режисер Роб Палатина је заиста одувао увод у причу. Оно што ме је доиста изненадило је сама прича и како је реализована. Она је нека врста натприродног кримића у којем имамо са једне стране необјашњива и застрашујућа дешавања, а са друге питање ко је убица међу путницима и та два мотива (и жанра) су врло добро увезана. При томе, тескобе које протагонисти доживљавају, како реалне, тако и нереалне, прилично су узбудљиве и глумци су добро урадили свој део посла и овај филм, иако предодређен да буде треш, заправо то није. Но, није ни без мане. На неким деловима Роб је сувише отезао и пустио своје ликове да паниче што је у реду, али се и стиче утисак да као да се довија да попуни празнине у сценарију. Пречесто су изговарали да не знају шта се дешава и питали су се шта се дешава и то би се врло вероватно људи питали небројено пута у описаној ситуацији, али у филму дефинитивно постаје монотоно. Дијалози нису најбриткији и ликови нису увек конзистентни, чак ни у истој сцени, али би и то могло да се оправда паником која у таквим околностима мора да буде присутна.

Такође, врло је нејасан распоред седања и устајања ликова током туче између Мајкла Хариса и Хосеа Росетеа. Час су били овде, час онде, како је где погодно и то је одлика лоших филмова. Међутим, овај филм није лош. Роб је урадио готово максимум са слабим ресурсима и трећеразредном глумачком поставом и сјајно решио многе сцене, пре свега Мајклово признање за злочине које је починио. И то је похвале вредно, тим пре што причамо о режисеру чији портфолио подразумева филмове попут „Мегаајкуле против крокосаура“. 🙂

Едукативни моменат: Када су открили да је пилот убица, путници нису желели да прихвате његов предлог да их најпре спусти, а да онда разговарају о томе. Одмах су извршили грађанско хапшење, а пилотску кабину препустили копилоту Грегу Фурману. И добро су поступили јер је позиција есенцијална (пилот), а не особа која је заузима. Ко је разумео схватиће. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Свети мотори (Holy Motors 2012) је француско-немачки филм о човеку Денију Лавану који има сасвим необичан глумачки посао за мистериозну публику. Његов радни дан се састоји од вожње по Паризу и перморфанса по разним деловима тог града. Прича прати један такав његов дан.

Критички осврт: Режисер Леос Каракс нас је у почетку навео да помислимо како је Дени обичан пословни човек, а онда нас је упутио у његово крајње необично занимање и у своју крајње оригиналну идеју. И управо је та идеја оно што вози овај филм, баш као што Денија вози Едит Скоб од улоге до улоге. Оно што је мене заинтригирало је како је могуће да је Леос побрао силне награде и симпатије публике и критике када је био више него политички некоректан. У првој улози Дени глуми руску баку која проси на улици, а у трећој он киднапује Еву Мендес и облачи је у фереџу. Сцена је апсурдна и верујем увредљива за одређене вероисповести јер порука може да се протумачи врло разнолико. Наиме, Дени се скида го и не само што није репрезентативни атлета, већ је и гротескно костимиран (више наликује на неког грчког Пана), па је његова мушка разголићеност у потпуном контрапункту са њеном забрађеном лепотом. При томе Дени има ерекцију и сва је прилика да је Леос баш одлучио да шокира у сваком смислу. Свакако је направио низ врло ефектних сцена чији је исход тешко предвидети, а свеукупно један крајње необичан филм у којем је причу подредио сцени, а сцену емоцији. Заправо, приче и нема у правом смислу, јер Денијева „именовања“ га доводе у личности које су толико различите, да би било узалудно покушавати да их повежемо или пронађемо нит нарације или симболизма. Што опет не значи да симболике нема. Ева је започела као модел док је Дени није отео и забрадио. У оба случаја она је објекат лепоте, само што у првом се та лепота показује свету, а у другом се чува од њега. И у свакој причи бисмо вероватно могли да домозгамо неко значење.

Нема шта, занимљив и врло успешан Леосов експеримент. Што се Денија тиче, он је глумац који је у једном филму успешно одрадио десет различитих карактерних улога. Неки глумци то не ураде за цео радни век. 🙂 И остали глумци су били на висини задатка. Чак и Кајли Миног. 🙂

Едукативни моменат: Дени је глумио пред неком замишљеном публиком. Ипак, публика је ту и за нас и за све људе, како у животу, тако и на интернету. Треба то освестити и понашати се пристојно и коректно према другима.

Оцена наставника:

(то је то)

Пројекат Адам (The Adam Project 2022) је филм који почиње у 2050. години када је Рајан Ренолдс украо летелицу са времепловом од Кетрин Кинер и доспео у 2022. како би нашао своју супругу Зои Салдану. Наиме, она је отишла времепловом у 2018. и није се вратила. Међутим, наместо да нађе њу, Рајан је нашао млађу верзију себе. Но, та верзија, иако дванаестогодишњак, помоћи ће му и у мисији и у емотивним проблемима.

Критички осврт: Филм је у потпуности рађен према много пута испробаном холивудском рецепту и бројне има мане. Рецимо, има недостатак елементарне логике, а вишак патетике. Но, има и емоцију, узбудљив је, забаван, технички перфектан, прави блокбастер.

Едукативни моменат: Марк Рафало је цитирао Гаја Ломбарда и поручио: „Уживајте! Крај ће доћи брже него што мислите.“ Да не бих био једнако морбидан, само ћу потврдити први део ове мудре мисли. 🙂

Оцена наставника:

(врло блажена)

Спајдермен: Без пута ка дому (Spider-Man: No Way Home 2021) је трећи наставак саге о овом суперхероју, али је на неки начин наставак и две претходне франшизе. У претходном наставку из 2019. Спајдермен (Том Холанд) је победио зликовца Мистерија (Џејк Џиленхол), али је овај на самрти открио његов прави идентитет целом свету. То је донело гомилу невоља и њему и његовим пријатељима Зендеји и Џејкобу Баталону, па се Том обратио за помоћ чаробњаку Доктору Стрејнџу (Бенедикт Камбербач) како би овај чаролијом учинио да читав свет заборави ко је он. Стрејнџ је прихватио да му помогне, али пошто је Том много зановетао током извођења чаролије, она је пошла наопако и отворила портале мултиуниверзума. Тако су у Спајдерменов свет дошли зликовци из других димензија. Но, наместо да их уништи, Том је одлучио да им помогне и да их излечи од злобе. Испоставиће се да је пут до пакла поплочан добрим намерама.

Критички осврт: Аутори филма нису хтели да се баве осмишљавањем алтернативних Спајдермена већ су искористили оне који на филмском платну већ постоје. И заиста је генијална фора што су доведени ранији спајдермени Тоби Магвајер и Ендру Гарфилд, а још је генијалније када Тоби жели Ендруу да подигне самопоуздање и говори му како је чудесан (Ендруови филмови су носили назив „Чудесни Спајдермен“ први и други део). Поздрављам то што је филм унеколико другачији и што суперхероји настоје да излече зликовце, а не да их убију или заробе, што иначе раде. Прича тече сасвим лепо и има смисла, забавна је и динамична. Има оног типичног америчког пренемагања, али све је дозирано, тако да неких већих замерки немам, а посебно немам на глуму мада су се овде Спајдермени баш исплакали. 🙂

Едукативни моменат: На гробу фиктивне јунакиње Меј Паркер (Мариса Томеј) је писало да ако помогнеш некоме, помогао си свакоме. Заиста лепа мисао и животна девиза.

Оцена наставника:

(сигурица)

Не бој се мрака (Don’t Be Afraid of the Dark 2010) је римејк телевизијског филма истог назива из 1973. Бејли Медисон је девојчица коју је мајка послала да живи код њеног оца Гаја Пирса и његове девојке Кејти Холмс. Њих двоје иначе привремено живе у кући од историјске вредности коју рестаурирају како би је продали. Оно што ће сазнати је да кућа крије страшну тајну коју ће ослободити управо малена Бејли.

Критички осврт: Некако ми Гај у овом филму није био убедљив. Међутим, то је мањи проблем. Већи је што овај филм није био уверљив, односно читаво дешавање са мајушном Бејли јер је режисер Трој Никси врло површно прелазио преко тих догађања. Радња се развијала темпом који је у реду, али без много мистерија и узбуђења. Чудовишта из овог филма су виле зубићке и то је инетерсантна идеја, донекле оригинална, али потпуно неразрађена и недоречена. Нејасан је и однос тих чудовишта и домара Џека Томпсона, а јасно је било да некакав међусобни договор постоји. У сваком случају, у питању је филм са питком причом и врло солидним специјалним ефектима који није успео да се уздигне од осредњости.

Едукативни моменат: Кејти је рекла Гају да то што он упорно пориче не значи да се не дешава. Заправо, дешава нам се и порицање није добро. Признање да се дешава је први корак у решавању тог дешавања.

Оцена наставника:

(не мере више)

Велика златна цигла (Big Gold Brick 2022) је прича о младом неуспешном писцу Еморију Коену који је, у тренутку депресије и очајања, одлучио да скочи под ауто. Ауто је возио Енди Гарсија и он је спасио момка, те га чак позвао у свој дом и понудио му да пише његову биографију. Емори је пристао и између њих двојице се створио присан, фамилијаран однос, а богами и између Еморија и Ендијеве лепе кћерке Луси Хејл. Невоља је у томе што се на Ендија окомио локални криминалац и психопата Оскар Ајзак. Емори ће добити прилику да сада спаси Ендија, али на крајње невероватан начин.

Критички осврт: Ово би требало да је црна комедија и имала је половичан успех. Јесте црна, али није комедија и заиста ништа није смешно ту. Заправо, прилично је досадна. Режисер Брајан Пецос је готово потпуно базирао хумор на Еморијевом лудирању и Ендијевом ноншалантном ставу, те додавањем нових луцкастих ликова, али сви они, без обзира што су се максимално потрудили, нису успели да ишчупају испразну радњу. Она се дешава, али не само да се споро развија, већ је потпуно нејасно ка чему иде. Најбољи епитет који могу да дам овом филму је да је залудан. На крају се прича додуше заокружује, те је Брајан успео да склопи СФ и крими моменат, али на сасвим предвидљив и не претерано убедљив начин. Заправо, многи делови нису убедљиви и при томе не мислим на оне натприродне. 🙂

Едукативни моменат: Емори је прихватио Ендијеву понуду не зато што је желео, већ зато што је била једина опција коју је имао. На крају се испоставило да је постао познати писац бестселера захваљујући искуству које је стекао у Ендијевом дому. Некада нам прилике које нам се указују не изгледају велике, али им треба дати шансу јер такве могу да постану.

Оцена наставника:

(са сасвим мајушним плусем)

Лако Је Критиковати 193

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Аутопсија Џејн Доу (The Autopsy of Jane Doe 2016) је хорор који се дешава у мртвачници коју воде отац (Брајан Кокс) и син (Емил Херш). Практично су завршили посао за то вече, но дошао је полицајац Мајкл Макелхатон и донео тело неидентификоване жене, те им то представио као хитан случај. Отац и син су започели рад на телу, али ће се испоставити да то неће бити посао као и сваки други.

Критички осврт: Необично је што аутопсију раде отац и син и изгледа да је то било сасвим довољно иновација које је публици пружио режисер Андре Евредал, па је увод у причу био више него класичан са све сценама које вас тргну, али које су листом лажна узбуна пред ону праву, која ће уследити. И уследио је врло језив хорор и Андре је показао да је мајстор заната, само је било потребно да му се да мало јачи буџет који са претходна два филма није имао. Прича као прича није нешто што ће вас „одувати“, али није ни лоша у поджанру у којем је рађена и нуди и довољно страве и довољно мистерије. Крај је решен као опште место, али прихватам да је тешко осмислити да се, након овакве радње, другачије заврши.

Едукативни моменат: Занимљиво је до колико је података могао да дође Брајан док је вршио обдукцију, а захваљујући свом знању. Но, оно што није знао, потражио би у књизи, што је такође сасвим у реду. Драгоцено је имати знање, али је сјајно и ако знамо како да га стекнемо.

Оцена наставника:

(не баш јака, али свакако солидна)

Друштво вештица (The Coven 2022) је филм познат и под називом „Дуга ноћ“. Прича прати двоје младих Скаут Тејлор-Комптон и Нолана Џералда Фанка који су отишли из Њујорка у јужњачки рурални део Америке како би пронашли њену породицу од које је она као мала била одвојена. Оно што ће пронаћи је чист ужас (ни филм није далеко од тога). 🙂 

Критички осврт: Када једемо нешто што нам не прија обично кажемо да једемо ми то, а оно једе нас. Овај филм је такав некакав; гледам ја њега, а он гледа мене. Ово је толико пута већ поновљена прича и делује потпуно препознатљиво у сваком свом детаљу, сцени, чак и начину снимања. Режисер Рич Рагсдејл није изгледа добио баш много материјала од својих сценариста Марка Јанга и Роберта Шепеа, па је одуговлачио и развлачио толико да је хорор прича (која, ваљда, треба да изазове страву и језу), постала прилично досадњикава. Посебно је развучено финале са ритуалом и преокретом тог ритуала. При томе прича нема ни много смисла, пошто су чланови култа час нападали, час нису и гледаоци су напросто принуђени да то прихвате тако, без икаквих правила и логике дешавања.

Едукативни моменат: Чланови култа су ослободили демона верујући да ће им он подарити бољи свет и положај, али су пронашли само смрт. Ми вероватно нећемо ући у баш тако екстремне ситуације, али морамо да будемо свесни да нећемо профитирати ако се служимо лошим средствима, па се тако нећемо обогатити ако се будемо коцкали, на пример.

Оцена наставника:

(може и један)

Д-рат (D-War 2007) је јужнокорејски СФ који се дешава у Америци у модерно време, али прати причу која је древна и дешавала се у Азији. Тада су постојале џиновске змије и добра змија је као награду од небеса добила могућност да се претвори у змаја. Међутим, зла змија је желела ту моћ пре ње, али је исход био да је није добила ни једна ни друга. У садашњости змије ће покушати наново, а актери који им могу помоћи или одмоћи у томе реинкарнације су личности из давног доба.

Критички осврт: Са буџетом од 32 милиона, у тренутку снимања, ово је био најскупљи корејски филм свих времена. Ипак се исплатио и зарадио више од дупло, али му критичари нису били наклоњени. И то са правом. Ово је врло површан, заправо плитак и претерано поједностављен филм који врца од општих места и толико погодних момената да су заиста наивни. Дијалози су толико лоши да су испразни, а оно што је најгоре је да је наводна источњачка култура сасвим американизована и сви Азијати из минулог доба реинкарнирали су се у лепе и познате холивудске глумце. А уз њих иду и репризе разних (обавезно бољих) блокбастера, па ту има оних који имају везе са темом (попут „Господара прстенова“), али и оних који немају (оно што се у болници дешава са Амандом Брукс врло је слично оном што се дешава са Линдом Хамилтон у другом делу „Терминатора“). Но, буџет је свакако добро утрошен и специјални ефекти су заиста импресивни. Хумор, пак, много је далеко од импресивног. Но, и тај покушај хумора је колико-толико подношљив у односу на патетичне монологе који повремено провејавају у филму. Све у свему, ово је рат који је змај добио, али осим њега не видим ја овде победника посебно не међу ауторима овог остварења. 🙂

Едукативни моменат: На крају су двоје главних протагониста поступили онако како је исправно, а не како су желели. Некада нам то неће изгледати фер, а изгледаће нам врло напорно и тешко. Ипак, треба да знамо да ако исправно поступамо на дуже стазе ћемо решити проблеме.

Оцена наставника:

(без поправног)

Човек од прућа (The Wicker Man 2006) је римејк истоименог филма из 1973. Николас Кејџ је полицајац који је управо унапређен јер је изложио живот опасности да из запаљених кола (додуше безуспешно) спаси мајку и кћерку. Тада му стиже писмо од његове бивше веренице Кејт Бејан која га моли за помоћ да пронађе њену несталу кћерку. Она живи на изолованом острву које настањује необична заједница доминантних жена и подређених мушкараца. Николас се одазива овом позиву и покреће истрагу на острву, али се она врти у круг и сваки траг на који наилази не открива ништа, већ покреће нова питања. Једно је јасно, а то је да становници острва припадају паганском култу и да за пар дана креће њихов празник на којем ће се десити језиве ствари.

Критички осврт: Не могу да кажем да је римејк сасвим лош и режисер Нил Лабут је на интересантан начин дочарао популацију на острву, мада идеја о таквој врсти матријархата није нова ни на филму, ни у књижевности. Нил је пробао да причи да нови угао, да је рационализује и да је више фокусира, али је ипак задржао неке оригиналне сцене и некако тај спој није успео. Мистерија се развукла и свашта се ту нешто десило, али залуд. Најпре, изгубила је свој смисао који је имала у оригиналном филму, а потом и расплет је био више него предвидљив још пре него што је прошло пола филма (а то могу да тврдим јер сам овај филм гледао први). Некако је Нил приземљио ову причу и учинио је добрим, али неуспелим покушајем, ако тако могу да кажем. Није помогла ни Николасова глума јер није била на висини коју он може да достигне.

Едукативни моменат: Неке ствари не морају уопште да буду онакве каквим нама изгледају. Николас је градио случај тако да је хтео да спаси девојчицу да не буде жртва, а жртва је постао он сам. То је зато што је градио случај на непоузданим доказима. Да ми сами не бисмо били жртве незнања, треба да градимо мишљење на оном што су поуздани извори.

Оцена наставника:

(на два или два на три)

Човек од прућа (The Wicker Man 1973) је поменути оригинални филм, инспирисан романом „Ритуал“ Дејвида Пинера из 1967. Едвард Вудвард је полицајац који је дошао на острво да истражи случај нестале девојчице. Он покреће истрагу која не даје резултате јер су трагови врло збуњујући. Као бескомпромисни хришћанин, Едвард је згрожен слободним, раскалашним животом мештана, као и њиховом паганском филозофијом. Ипак, искористиће њихове ритуале како би се маскиран увукао међу њих и тек тада ће схватити прави разлог зашто је он ту.

Критички осврт: Ова прича је слојевита за разлику од римејка јер док је тамо мотив био јасно сведен на конкретну животну причу главног протагонисте, у овом случају је апстрактан и референцира на религију. И овде је укључена животна прича главног протагонисте, али на суптилнији начин и Едвард се бори пре свега сам са собом између оног у шта верује и оног што жели. Његова емотивна уплетеност у причу је пре свега његова сујета као полицајца и хришћанина и он прихвата случај као изазов за који сматра да му је дорастао. За нас ово је такође изазов који нам је изложен не само да размишљамо о случају и да пробамо да га решимо пре главног јунака, већ и као другачији угао гледања који нас провоцира јер се опире давно успостављеним друштвеним вредностима са којима живимо. Интрига, коју је режисер Робин Харди врло мудро исплео и која је толико слуђујућа и за Едварда и за нас, учинила је да је много теже претпоставити ка чему све то води и какав ће бити расплет. Ова верзија је далеко интригантнија, тим пре што житељи острва нису препознатљиви секташи на први поглед, као што је то случај са онима у римејку. Заиста добра мистерија и рекао бих заслужена награда Сатурн.

Едукативни моменат: Робин је овде супротставио две религије – хришћанску и паганску и довео је главног лика Едварда у позицију да негира ону другу тако што успоставља сопствену као једину праву. Међутим, то код религија тако не може баш лако јер се оне базирају на вери, а не на доказима. Свако има право да верује у оно што жели, тако да то тако морамо и да прихватимо и поштујемо туђа убеђења. Осим, наравно, ако њихова уверења нису уперена против других људи, као у овом филму.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Средина лета (Midsommar 2019) је тзв. фолк хорор. Радња почиње у Америци где се петоро студената и пријатеља припремају да отпутују у Шведску у комуну из које потиче један од њих Вилхелм Бломгрен. Чланови комуне ће ускоро прославити празник који се дешава средином лета и Вилхелм жели да његови пријатељи виде фестивал који ће тада уприличити. Они су заиста сви отпутовали и комуна им се допала на први поглед, али ће већ први дан постати јасно да фестивал уопште није безазлена, сулуда забава какву су очекивали.

Критички осврт: Напокон да путовање кроз шуму неко сними другачије. Чак и када је камера била у птичијој перспективи, што је стандард, опет је то имало неког смисла. Углавном, дођоше они тако до необичног села и ту је почело да се дешава свашта, али врло спорим темпом. Ипак, филм није досадан, иако је хорор и превише дозиран, а готово цела радња смештена је у луцидни фестивал. Сами детаљи фестивала прилично су предвидљиви. Заједница је некако лепршава у лаким и једноставним ношњама, а у контрапункту са оним што раде. Јако ми се допало што емоције једног доживљава група и то је оригинална замисао. Овај филм свакако има емоције и реалне односе, пре свега мушко-женске и све је то дочарано кроз животне ликове. Ти ликови се брзо развијају (упркос спорој радњи) и то је можда оно што држи пажњу у овом филму. 

Едукативни моменат: Иако је своје пријатеље одвео у смрт, Вилхелм је био у праву када је саветовао своју симпатију Флоренс Пју да не треба да тражи подршку од свог филмског дечка Џека Рејнора, већ да треба да је тражи тамо где ће је заиста пронаћи. Другим речима, уколико нам блиске особе не дају подршку, онда не треба ни да буду блиске. 

Оцена наставника:

(врло јака)

Ритуал (The Ritual 2017) је британски хорор снимљен према истоименом роману Адама Невила из 2011. Четворица пријатеља су се отиснула на планинарски подухват у Шведској у част недавно убијеног пријатеља Пола Рида. Пошто је један од њих Сем Тротон повредио колено, решили су да скрену са пешачке стазе и запуте се кроз густу шуму. Испоставиће се да је то била кобна грешка.

Критички осврт: И напокон се неко досетио да на хорор путовање не пошаље петоро младих и лепих људи, већ четворицу средовечних и прилично обичних (не рачунајући Роба Џејмса-Колијера који је и модел) мушкараца. Колико сам сазнао филм није зарадио довољно и очигледно је да средовечни и обични мушкарци не продају филм, али јесу новина и сам филм уопште није испао лоше и заинтересовао ме је од самог почетка врло ефектном сценом пљачке радње. Посебно бих похвалио изглед божанства које је стварно маштовито осмишљено, а и цела прича у вези са њим је донекле иновативна. Ипак, доста је и неразрађена и има ту простора за унапређење. Рецимо, интригантна је прича становника шуме, те како их је божанство одабрало и чиме их је конкретно даривало, али је остала недоречена.

Едукативни моменат: Сем је рекао како је научио у извиђачима да не постоје пречице. Оно што ми сматрамо пречицом је заправо – пут. Мудри су ти извиђачи.

Оцена наставника:

(чак врло солидна)

Крвари са мном (Bleed with Me 2020) је прича о аутодеструктивној младој жени Ли Маршал, која је отишла да проведе викенд у шумској викендици своје новостечене пријатељице Лорен Бејти. Лоренин момак Ари Тајрос није одушевљен што њих двоје неће бити сами, али то је мањи проблем. Већи је проблем што Ли полако увиђа да сваке ноћи Лорен краде крв од ње.

Критички осврт: Сценариста и режисер Амелија Мозиз је мудро уплела два жанра у један и свакоме је дала шансу. Прича је заиста добра и иако ју је Амелија затворила у шумску колибу и нешто мало околине, те улоге свела на свега три (додуше одлична) глумца, заиста држи пажњу. Амелија је тек од 2020. кренула са вампирским филмовима, али очекујем да ће убудуће она дати озбиљан допринос поджанру, тим пре што је показала да влада и вампиризмом и драмом.

Едукативни моменат: Лорен је одлучила да помогне својој новој пријатељици Ли и настрадала је. Ли је имала озбиљан психички проблем, који не може да реши једна особа која није стручна, без обзира колико то жели. Такав је случај са дрогом, на пример, те је сва прилика ако будемо хтели да лечимо друге од тога, да ћемо настрадати попут Лорен. Некада није добро да ми будемо ти који ће помоћи јер не умемо и треба да препустимо онима који умеју и чији је то посао.

Оцена наставника:

(онаква)

Између (The In Between 2022) је тужна љубавна прича која је задесила Џои Кинг, девојку која је преживела саобраћајну несрећу (додуше једва), али њен дечко и велика љубав Кајл Ален није. Међутим, он је и даље присутан у њеном животу, али као дух. 

Критички осврт: Лепо, емотивно (готово да ме је дотакло 🙂 ), нежњикаво и досадњикаво. Додуше, друга половина филма већ има бољи темпо, а и дешавања и што се романсе и што се СФ дела тиче (који се све време преплићу, иначе). Режисер Ари Посин и сценариста Марк Клајн су мало претерали у изградњи карактера у односу на породичне односе, па ако си дете без родитеља ти си несигурна, а ако имаш брижне родитеље говориш пет светских језика, начитан си и спортиста приде. Наравно да је људски карактер далеко компликованија ствар, али може да прође у овом случају и у функцији је приче. Сама прича је млака, али није лоша и има добре поруке које референцирају на велике животне теме. Љубавна тематика мора да буде мало више развучена и то Ари није избегао, али је патетику сасвим добро дозирао. Све у свему, заиста није лоше.

Едукативни моменат: Ким Дикенс је рекла (парафразирам) како не жели да не жели да не уради ништа због страха од лоших ствари, пошто ће онда пропустити оне добре. Добра животна филозофија, рекао бих. Још једну паметну је рекла Џои, а то је да треба да чује када Кајлу каже да га воли. Џои је на то узвратила да ваљда он треба то да чује, али је Ким инсистирала да сама Џои треба да чује – саму себе. Да је објавила свету да га воли и да тај свет зна да се њена осећања рачунају. И да се тиме и она рачуна. 🙂

Оцена наставника:

(шућмурасто-ружичаста)

Расходовано (Decommissioned 2021) је кратки СФ који се дешава у свемиру где се астронаут Џои Вијеира суочава са застрашујућим и невероватним догађајем.

Критички осврт: Ово је необичан хорор и иако главног и јединог протагонисту Џоија практично напада свемирско одело, опет је некако језив. Свакако је идеја нова и маштовита, мада је јако тешко ту пронаћи логику дешавања. Но, допада ми се, без обзира. Морам да похвалим и Џоија који је врло убедљив.

Едукативни моменат: Људи из свемирског програма су наменили оделу да за неколико недеља уђе у Земљину атмосферу и изгори, али се то није десило. Ствари се често не одвијају како смо замислили, па није згорег имати и план бе.

Оцена наставника:

(па, у ствари и може)

Лако Је Критиковати 189

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Не гледај горе (Don’t Look Up 2021) је сатирична прича о двоје научника Леонарда Дикаприја и Џенифер Лоренс који су открили заиста изузетну ствар: метеор који прети да уништи комплетно човечанство. Проблем је у томе што ни политички врх САД (односно председница Мерил Стрип), ни медији, ни јавност немају слуха за ово откриће.

Критички осврт: Филм је предобар, а башка што је актуелан, те врло препознатљив у данашњици коју живимо.

Едукативни моменат: Све што је било потребно је да људи погледају горе ка небу и виде све доказе који су им потребни. Међутим, председница Мерил и њена администрација су их убедили у супротно и то потпуним глупостима и одвраћањем пажње. Критичко мишљење је данас потребније него икада, рекао бих, тим пре што медији и интернет имају све што је потребно да нам одврате пажњу од значајних ствари.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Запетљано (Entangled 2019) је канадски СФ. Четири брилијантна студента су приморана да се суоче са самима собом на застрашујуће начине када њихов експеримент из квантне физике доведе до запетљаног паралелног постојања које их оставља да се преиспитују ко су и шта је стварно.

Критички осврт: Ако занемаримо логичке грешке које у оваквим филмовима морају да постоје, а које се нисам трудио да проналазим, овај филм је врло лош. И равна је линија. Дакле, врло лоша равна линија. Идеја није нова, а крај је сасвим предвидљив. Атмосфера је без везе, а ликови су толико незанимљиви, са нејасним мотивима и очајно дочарани, да нисам осетио ни мрвицу емпатије. Очигледно, док сам гледао овај филм нисам осетио баш ништа. Дијалози су далеко од инспиративних и више приличе некој плиткој сапуници.

Едукативни моменат: У истој димензији су се појавиле различите верзије протагониста. Они су себе прогласили бољим или лошијим верзијама, али то у ствари не зависи од димензије у којој смо. То зависи од нас самих и избора које правимо. И то није квантна физика и не морамо да будемо брилијантни студенти да бисмо то разумели.

Оцена наставника:

(поклоњена зато што има колико-толико озбиљан приступ теми)

Смртоносни спа (Death Spa 1989) је хорор који је за једног глумца (Мерита Батрика) био и његов последњи, пред смрт, а за глумицу Керин Парсонс почетак блиставе каријере. Сам филм није баш блистав, а дешава се у спа центру који опседа дух Шари Шатак, жене власника Вилијама Бамилера, која је извршила самоубиство.

Критички осврт: Иако је филм рађен на крају осамдесетих, он одсликава ову декаду у пуном сјају. Све је шарено, лепршаво и голишаво. Да би ово последње било што је могуће више оправдано, место злочина, овај збивања је спа. Такође је све врло површно, са причом која је превише разуђена и наивна, јако лошим дијалозима и истом таквом глумом. Како се филм креће ка својој завршници, све је лошије. Сцене су међусобно неповезане, без икакве логике у дешавањима и иако у једном делу спа центра људи пролећу кроз стакло, у другом је све нормално, журка се одвија несметано и полицајци наручују пиће. Само финале је лоша копија финала неупоредиво бољег филма „Кери“. Једина добра фора у целом филму је што су се светла неонске рекламе тако угасила да се добио наслов филма. Дакле, све што је добро у овом филму стаје у неких десетак секунди.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је пронаћи било шта едукативно, али хајде да пробамо. Иако је Вилијам водио фенси место, шарено и модерно уређено, са компјутерском опремом и мноштвом младих и лепих људи, ипак се испоставило опасним за многе од њих јер није водио рачуна о безбедности. Веома је значајно да простор и ствари у њему буду практичне и безбедне, па тек онда лепе и импресивне, а не да буде обрнуто. 

Оцена наставника:

(без поправног)

Истеривачи духова: Загробни живот (Ghostbusters: Afterlife 2021) је четврти наставак „Истеривача духова“ који се дешава тридесет и две године након велике славе истеривача (референцира на други наставак из 1989). Кари Кун је наследила имање од свог оца са којим дуго није била у контакту и то ће се испоставити као спасоносно решење за декинтирану самохрану мајку два детета. Проблем је што је имање које је наследила практично безвредно, а још већи што је уједно и место на којем је опседају духови. И то није случајно јер ће се испоставити да је Карин отац један од истеривача. 

Критички осврт: У другом делу су Сигорни Вивер и Рик Моранис постали демонолике звери, а овде се то, на врло сличан начин, десило са Кари и њеном симпатијом Полом Радом. И овде се, као и у првом делу, појављује дух од манчмелоуа, само што их овде има више, минијатурни су и попут гремлина. Мотиви су се поновили, али не и сензибилитет првих филмова и то јесте разочаравајуће, јер од наставака очекујете да одрже дух франшизе, посебно ако су оригинали данас већ култни. Наиме, у питању је једна осредња радња, без превише нових идеја и сасвим питка комедија која би свакако могла бити и боља. Има и грешака, па је тако начин како је демон запосео Пола сасвим неуверљив; у великом супермаркету где се то десило буквално није било никог. Нека је и касно вече, опет не изгледа реално.

Ликови су ведри и комични, али се режисер Џејсон Рајтман ипак највише посветио маленој Макени Грејс и није баш разрадио и довршио приче других ликова. Јесте добро повезао стару екипу са овим филмовима и направио је емотиван и за пар нијанси више патетичан крај но што је права мера, али у реду је пошто је то и требало да буде омаж једином преминулом члану из те старе екипе Харолду Рамису. Општи утисак је да је све ово могло много боље.

Едукативни моменат: Кари је мислила да је добила безвредно имање од свог оца, али је онда сазнала да оно и те како има сврху и да је читав рад њеног оца имао сврху. То што ми некада не разумемо нечији рад или не схватамо вредност не значи уједно и да је нема. 

Оцена наставника:

(објективна)

Последњи воз за Божић (Last Train to Christmas 2021) је филм о Мајклу Шину, који је успешан (или макар то покушава да буде) менаџер ноћних клубова. Он је са својом девојком Натали Емануел ушао у воз и толико је задовољан својим љубавним и пословним животом да жели све у вагону да части шампањцем. Међутим, његово расположење ће се променити када буде схватио да га сваки следећи вагон води у неко друго време његовог живота. 

Критички осврт: Идеја за филм је добра и глумци су одрадили свој део посла исто тако. Реализација јесте нискобуџетна, али је сасвим у реду и постигла је циљ. Режисер Џулијан Кемп се дотакао разних тема (животно важних одлука, породичних односа, очекивања од брачних партнера, успеха – шта он заиста јесте) и прилично је добро поентирао у свакој од њих. Међутим, овом филму ипак нешто фали да буде оцењен одлично. На страну то што се можда и сам Џулијан погубио у вагонима, што је и очекивано, мислим да је ипак превише закомпликовао причу и тешко је пратити је, тим пре што се она не одвија хронолошки. Неке мотиве је и поновио што је непотребно, па је тако Мајкл исто раскинуо однос са Натали, као и са Мијом Макеном-Брус. Но, и поред свега тога, Џулијан је направио леп мали филм.

Едукативни моменат: Мајкл као мали је довео свој живот у опасност како би показао својој тетки Холи Ерл да не постоје сигурна решења. Наиме, она је хтела да да своју бебу сестри Хејли Милс јер је веровала да она сама неће моћи да свом детету пружи безбедност. Онда је видела да то не може ни њена сестра, нити ико, на крају крајева и одлучила да бебу задржи. Та одлука се показала исправном, а порука је да не треба одустајати зато што не можемо да будемо перфектни. У најгорем случају бићемо једнако лоши као што то могу да буду и други.

Оцена наставника:

(минус)

Жестоки Хенри (Hardcore Henry 2015) је СФ који су заједничким снагама направили Амери, Руси и Кинези. Ради се о киборгу који мора да прође разне недаће како би спасио себе и жену коју воли Хејли Бенет, а која га је таквим начинила.

Критички осврт: Ово је типичан гејмерски филм са врло поједностављеном премисом и крајње предвидљивим расплетом. У ствари, прича овде није ни важна, баш као ни карактер и развој ликова. У једном тренутку Шарлто Копли враћа киборгу његова сећања из претходног живота, али ни то није било важно, нити је режисер Иља Најшулер томе посветио неку већу пажњу. Ни овај филм не завређује неку већу пажњу, али га у великој мери „чупа“ то што је адреналински динамичан, технички готово перфектан са одличним специјалним ефектима и има макар једну свежу идеју у виду необичних Шарлтових клонова. Филм је бруталан, али, ако могу тако да кажем, има сјајних цака у свем том убијању и неколико добрих фора. На крају је све прешло у претеривање, али у игрицама свакако мора да постоји одређена градација и задаци морају бити тежи.

Едукативни моменат: Шарлто је и свом шефу Данилу Козловском поставио питање мотивације које овај није схватио озбиљно. На крају је Данилу то дошло главе јер није добро проценио шта киборга покреће. Мотивација је веома значајна и ако јој не посветимо пажњу, вероватно нећемо баш изгубити главу, али нећемо ни успети да заинтересујемо некога за нешто што нам је важно. 

Оцена наставника:

(стаклена и напукла)

Извештај о изумирању човечанства (인류멸망보고서 2012) је јужнокорејски омнибус из три приче. Прва говори о зомби апокалипси, а и трећа је апокалиптична само што је у питању пад метеора на Земљу. Друга говори о интелигентном и свесном роботу.

Критички осврт: Знао сам да су јужнокорејанци предузимљиви, али почетак прве приче даје сасвим нов поглед на ову њихову карактеристику. Момак је бацио трулу јабуку и већ исто вече на састанку са девојком појео део коре те јабуке. У међувремену су пренели отпад, разврстали га, припремили за рециклажу, самлели га и претворили у прах, дали стоци да једе, убили краву, транжирали месо и спремили га за вечеру. Свака част, одиста, но морам признати да јужнокорејанци имају и добар смисао за хумор и да су га показали такође већ у првој причи, посебно кроз реакције политичара, а ту је и врло свежа идеја о зомби Адаму и Еви. 🙂 И трећа прича је комична, а и најбоља. Необична је, врло маштовита, али опет има неког смисла. Друга одудара по сензиблитету, нема хумора и донекле је предвидљива, али је добра. Заправо, цео филм је добар иако приче немају никакву видљиву везу међу собом, осим што су натприродне.

Едукативни моменат: Када је монахиња рекла роботу да сумња у перцепцију механичара, он ју је упитао за шта она њега сматра. Одговорила му је да је он за њу Буда, а да је оно на зиду сат. Онда је он одбацио своју руку на којој су се виделе бројке и питао ју је на шта му она личи: на његову руку или на сат. Пошто она није имала одговор, он је одговорио уместо ње: да би могла да појми нешто, мора да разуме разлику, односно да класификује. Док сва жива бића деле исту природу наслеђивања, перцепција је та која класификује – као Буду или као машину. Ми грешимо да је перцепција вечна истина и таква обмана причињава нам бол. Перцепција је безначајна, те је и таква перцепција њега самог. Зато је замолио монахињу да га посматра какав заиста јесте. Компликована филозофија, додао бих ја, али има нечег у њој и верујем да је јако тешко, али и потребно посматрати људе и ствари каквима јесу. 

Оцена наставника:

(стамена)

Собок (Seobok 2021) је јужнокорејски филм у чијем је фокусу бивши агент тајне службе Гонг Ју који је наново активиран и добио је задатак да учествује у пројекту чији је назив у наслову филма. Испоставиће се да је пројекат невероватно научно достигнуће и да га многи моћници желе, али да има и таквих који желе да га униште јер прети да потпуно поремети поредак у свету. Ипак, одлука да ли ће пројекат опстати на крају ће зависити од самог Гонга.

Критички осврт: Одличан је филм, али не без мане. Мислим да је могло више да се поради на мотивацији интересних страна, а и односи моћи појединаца нису најјаснији. Но, добра глума, сјајни специјални ефекти и пре свега прича и виспрени дијалози само су за похвалу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Гонг није био сигуран да ли жели да живи или се само плаши смрти. Да не бисмо постављали исто питање, треба да радимо на нашем животу, да буде вредан живљења.

Оцена наставника:

(свакако)

Са Богом: Грех и казна (신과함께: 죄와 벌 2017) је јужнокорејски филм који прати судбину ватрогасца Ча Тае-хјуна који је погинуо када је спашавао девојчицу из зграде која је горела. Његова душа се обрела у оном свету и мора да јој суди чак седам богова како би се утврдило да је чиста и да је заслужила реинкарнацију. Чаова три анђела чувара полажу велике наде у њега.

Критички осврт: Овај филм нема грешке ако занемаримо специјалне ефекте који нису увек на нивоу блокбастера. Наравно, ово није амерички блокбастер, али јесте под утицајем таквих филмова (довољно је погледати одећу анђела чувара и јасно је да су креатори филма фанови „Матрикса“). Но, под чијим год утицајем био, режисер Јонг-хва Ким је урадио сјајан посао. За крај припремите папирнате марамице, подозревам да ће вам бити потребне. 🙂

Едукативни моменат: Када се чинило да ће анђели чувари изгубити битку и спасење душе, испоставило се да су је добили. Ча је починио велику грешку, али је његова душа постала чиста баш због тога што је учинио све како би се искупио и помогао другима и пре свих онима које воли.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Са Богом – Каузални змај (신과함께-인과 연 2018) је наставак претходно описаног филма. Троје анђела је сада добило задатак да спаси душу Чаовог Тае-хјуновог филмског брата Дона-ук Кима. Испоставиће се да се суђење Доновој души тиче и њих и то врло лично.

Критички осврт: Обично азијатски наставци добрих филмова добро оману, али то овде није случај. Наставак јесте за пар нијанси слабији од оригинала, али заиста није лош. Иако радња изгледа расуто, сасвим добро се њени делићи уклапају као пазл и на крају дају једну изузетну причу, у којој се преплићу овоземањски и оноземаљски свет, као и прошлост и будућност. Иако то изгледа компликовано, радња то ипак није и лако се прати. Преокрети – мањи и већи у филму можда нису маестрално изведени, али су изведени добро. 

Едукативни моменат: Ха Јунг-ву је на крају схватио да је његов пакао прошао онда када су му душе којима је учинио нажао опростиле. Да би се то десило, морао је на да призна истину, да се на неки начин искупи и што је најважније – да се извини. 

Оцена наставника:

(да и да)

Лако Је Критиковати 188

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кендимен (Candyman 2021) је наставак трилогије о овом антихероју, али рекао бих да референцира пре свега на први део снимљен 1992. Јаија Абдул-Матин II је сликар заинтересован за урбану легенду Кендимена, а која је у вези са црначким гетом. То ће га инспирисати да направи изложбу, али ће се изложба претворити у масакр, а његов живот ће се у потпуности променити. Испоставиће се да је легенда врло стварна и да је он њен значајан део.

Критички осврт: Баш је добар хорор, који чак има и слојевиту причу која се не огледа само у њеној завршници када постаје кристално јасно какав ентитет представља Кендимен. Када критичарка Ребека Спенс сврстава Јаију у његову врсту, то је заиста зазвучало дискриминативно. И јесте, али на сасвим другачији начин када чујете и објашњење које следи. Међутим, режисерка Нија Дакоста није се зауставила само на томе. Она је хтела да направи поделу међу црнцима, да укаже да постоје и они који су успели да се снађу у свету белих људи и можда је ту најбољи пример епизодна улога Кристијане Кларк, која је у филму кустос престижног музеја. Када Тејона Парис разговара са њом, она схвата, баш као и ми, шта ову истински интересује, где је на њеној листи уметност заиста рангирана и што је најважније – где је рангирано то што та уметност представља. Дакле, Нија је показала да постоје и такви који нису у гету, дистанцирани од црно-белих односа. На то је указао и момак Тејониног брата Кајл Камински на самом почетку и много је таквих детаља који то акцентују. Тејона је прелепа, успешна пословна жена и увек дотерана у приликама које то захтевају, али, у поменутим последњим сценама, некако је испало да истински успешних и измештених можда и нема. Када је доживела хладан туш на властитом примеру, решила је да се брани на једини могући начин. Целој овој теми доприноси уводна нумера и завршни цртаћ, који су језиви колико и сам филм.

Прича је добро вођена и одрађена, са конзистентним, аутентичним ликовима. Има ту неких празнина које би се ваљале попунити, исфорсираних момената и чини ми се да Тејонина прича из детињства није довољно експлоатисана, али и овако филм вреди. Хорор делови су тек повремено страшни, али јесу гадни.

Едукативни моменат: Овај филм говори о томе колико је расизам страшан и он је страшнији од било каквог хорор филма.

Оцена наставника:

(није баш најсјајнија)

Доле на Земљу (Down to Earth 2001) је прича о не баш успешном стендап комичару Крису Року, који је погинуо у саобраћајној несрећи јер се загледао у наочиту Реџину Кинг. Када је стигао на небо анђели Чез Палминтери и Јуџин Ливи су схватили да су његову душу узели пре времена, те како би се искупили, брже-боље су му пронашли ново тело како би га вратили у живот. У питању је времешни и бескрупулозни богаташ Брајан Роудс кога су управо убили супруга Џенифер Кулиџ и њен љубавник Грег Герман. Иако је сада у сасвим другачијем социјалном статусу, Рок не одустаје од старог живота и својих снова.

Критички осврт: Свакако неколико добрих фора има, али далеко мање од онога што бих очекивао. Крис једноставно није смешан и заиста ме је убедио да је пропали стендап комичар. Заправо, цео филм није смешан и тек донекле је комична Ванда Сајкс

Прича је млака и у неким сегментима баш није ни уверљива и јако је тешко поверовати да ће се наочита, млада и никако користољубива Реџина загледати у ипак оронулог Брајана. Још теже је поверовати да ће Брајаново убиство дискутовати богаташи током састанка управног одбора и свеукупно је овде реални део филма мање убедљив од нереалног. Што се фантастичног дела тиче и он је урађен некако неспретно и површно. Ово је један досадњикав филм који се више бави Крисовим стендап наступима него било чим другим у филму, без неке јаче поруке и без емоција.

Едукативни моменат: Реџина је од Брајана захтевала да искористи свој новац мудро и за добре ствари, што је Крис у његовом телу и учинио. И то је заиста добар савет бистре Реџине јер би свет био боље место када бисмо наша добра и утицај који имамо на друге користили да чинимо добро.

Оцена наставника:

(може чак и један)

Прочишћење заувек (The Forever Purge 2021) је пети наставак франшизе „Прочишћење“. Ради се о одлуци америчких власти да једну ноћ у држави прогласе „прочишћењем“: тада су све активности легалне, чак и убиство. Ова власт је пала још у претходним наставцима и закон је поништен, али су људи наново вратили партију познату као Нови очеви оснивачи Америке. Разлог за то је што се године 2048. Америка суочила са имигрантском кризом. Велики број Мексиканаца је нелегално дошао у земљу и „прочишћење“ је враћено као идеја да се поменута криза реши. Оно на шта Очеви нису рачунали је да „прочишћење“ неће трајати једну ноћ.

Критички осврт: Када Еверардо Валерио Гут режира филм, јасно је на коју водницу ће вода тећи јер у питању је Мексиканац. На крају ће пријатељска рука Мексика показати Америци да и они сутра могу бити избеглице, али то није једина порука коју овај филм шаље, но све оне јесу упућене ка лошој страни ксенофобије и чак и благе варијанте те нетрпељивости, попут оне коју показује Џош Лукас, опет су лоше. И то је свакако добра страна филма, тим пре што ју јепласирао аутор који има шта да каже о ксенофобији Американаца. Такође бих као добре стране могао да наведем и даљи развој радње јер заиста јесте логично да „прочишћење“ израсте у нешто веће и деструктивније, много пре него да се по оглашавању сирене сви мирно врате својим животима, као што је то био случај у претходним наставцима. Међутим, сам тај прелаз из „прочишћења“ у „прочишћење заувек“ није баш логичан. Током филма ће се испоставити да се ради о координисаној акцији и сва је прилика да се таква, масовна координација могла радити само преко друштвених мрежа. Како су онда Влада, војска и добар део народа били толико изненађени? Филм има неколико необјашњених ставки, рупа и рупица, али и врло предвидљивих момената и општих места. Борбе су сасвим осредње, а финална је чак и антиклимактична, но опет филм је динамичан, донекле узбудљив и уверљив, са добрим дијалозима и ликовима који су снажни и аутентични.

Занимљиво је да филм у једном тренутку референцира на политику сада већ бившег америчког председника Доналда Трампа и његов зид ка Мексику. И тај његов градитељски нагон баш није пропраћен Еверардовим овацијама, што је очекивано. То свакако филм чини актуелним, иако се ради о години значајно каснијој од ове.

Едукативни моменат: Коло среће уоколи вртећи се не престаје тко би гори ето је доли а тко доли, горе устаје. Ово је цитат Ивана Гундулића, а применљив је на овај филм, али и свакодневни живот.

Оцена наставника:

(али јака)

Лабудова песма (Swan Song 2021) је филм о човеку Махершали Алију који има породицу коју обожава, али нажалост умире од неизлечиве болести. Да би њих поштедео туге, одлучује да се клонира у напредној клиници коју води Глен Клоус и да га клон напросто замени. Међутим, то је лако рећи, али је тешко изборити се са сопственим осећањима и умрети практично сам. 

Критички осврт: Филм почиње врло старом фором када путник у возу једе слаткише другог путника мислећи да су његови и занимљиво је да се сценариста и режисер Бенџамин Клири одлучио за такав почетак, но свакако не без шарма. Такође је занимљиво да му нису сви предмети у СФ-маниру; аутомобил је сасвим такав, али врата се отварају на добру стару кваку. Но, овде је и тако најважнији напредак генетике. Глен је клонирала Махершалу и до половине филма видели смо и идеју и реализацију. Ту се паралелно одвијала и некаква драма, али углавном кроз Махершалина сећања, што није баш директно у вези са темом, попут смрти Њаше Хатендија, филмског брата близанца Наоми Харис. Иако имплицитно све то има везе, имао сам утисак да Бенџамин нема много меса у причи и одуговлачи са драмом која додуше јесте интересантна и гледљива, посебно фановима таквог жанра. Касније се и то некако надовезало, али сувише је исфорсирано. Свакако су више у функцији врцави разговори које Махершала има са Аквафином и њен лик ми више има оправдања од Њашиног. Тек негде од половине филма почиње да се одвија и драма између Махершале и Махершале (да, добро сам написао) која је вратила радњу на онај пут којим прича и треба да се одвија јер, на крају крајева, зато је и испричана. Уосталом, само таква прича и може да пласира питање које је Бенџамин имао на уму: да ли постоји права, ултимативна љубав и да ли она мора да буде несебична? Бенџаминов костимограф је чак пазио да оригинални Махершала носи сиву, а његов клон белу боју, ваљда јер прави мора да умре како би га нови наследио и живео наместо њега, али би боје, управо због жртве коју је оригинални поднео, могле да буду и другачије. Зар он није светац?

Но, право питање је да ли је ово добар филм. И одговор је да јесте. Има ту не баш празног хода, већ више мимохода, али је у питању успешна драма, донекле тужна и срећна (последња сцена је претужна), са СФ моментима који су већ виђени, али обрађени на нови начин. Ако бих ситничарио, довео бих у питање цео пројекат који је водила Глен јер би му се нашла много уноснија намена и некако подозревам да би се ту војска радо уплела, а и терористи и разне друге опасне интересне групе. Но, хајде да кажемо да би овако нешто могло да прође и овако.

У филму се у епизодној улози појављује и Џејр Тинако који се у стварном животу декларише као небинарна личност и заиста је толико андрогини да уопште нисам могао да проценим ког је пола.

Едукативни моменат: Лабудова песма је израз који се користи за последњи важнији рад, односно дело неког ствараоца пре његове смрти. Овај израз датира од старе Грчке, чији су мислиоци, укључујући и Езопа, веровали да лабудови пред смрт певају песму. Биолошки гледано ово није тачно, иако лабудови током живота могу да стварају различите звуке.

Оцена наставника:

(па, хајде, може)

Ускрснуће Матрикса (The Matrix Resurrections 2021) је четврти део саге о Матриксу снимљен након (равно) осамнаест година. Кијану Ривс је програмер који ради на видео-игри „Матрикс“ и његов шеф Џонатан Гроф захтева од њега наставак. Проблем је што Кијану не може да се одлучи да ли је Матрикс његових руку дело или заиста постоји. Његов психијатар Нил Патрик Харис га уверава да су његове епизоде недоумица психолошки проблем и лечи га плавим пилулицама. Међутим, појавиће се Морфеус (Јаија Абдул-Матин II) са својом екипом и понудиће Кијануу црвену пилулу. 

Критички осврт: Овај наставак је добио и позитивне и негативне критике и како ћете га ви оценити зависи умногоме од тога шта очекујете. Ја ћу се прикључити тиму позитивних критичара јер овај наставак нуди оно што Матрикс јесте и уз дух франшизе иде и добра акција са карактеристичним специјалним ефектима (додуше, аутори филма су ту могли заиста више да се потруде), кул ликови и динамична прича. Пошто сценаристи Лана Вачовски, Дејвид Мичел и Александар Хемон нису имали капацитета да понуде оригиналну причу, онда су је макар закомпликовали толико да ју је повремено јако тешко пратити. Но, она пије воду и сада имамо двојицу антагониста Џонатана који уме добро да се бије и Нила који уме добро да сплеткари. Свакако бих волео да видим наставак, мада га крај не најављује као што би се очекивало.

Едукативни моменат: Џесика Хенвик је имала неколико мудрих, а навешћу само пар. Рекла је да што више тражимо, више ћемо и наћи, а такође је рекла да ако не знамо шта је стварно, нећемо моћи да пружимо отпор.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Тражи се пријатељ за крај света (Seeking a Friend for the End of the World 2012) је прича у чијем је фокусу Стив Карел, продавац животних осигурања кога је жена оставила у тренутку када је цео свет сазнао да ће се за мање од месец дана десити апокалипса. Најпре је покушао да настави да живи последње дане као што је живео и све претходне, али онда упознаје девојку Киру Најтли која ће му променити оно мало живота који му је преостао.

Критички осврт: Ово је сјајна комедија са супер форама и иако у доброј мери приказује сву тескобу ситуације у којој се нашао цео свет, опет је лепршава и ведра. Једину замерку коју имам је да је крај у потпуности предвидљив, па на неки начин и цео ток приче.

Едукативни моменат: Када је Кира рекла Стиву да жали што га раније није упознала јер није било довољно времена за њих, он јој је одговорио да никада и не би било довољно времена. Зато треба уживати у лепим стварима ма колико год да трају.

Оцена наставника:

(плус)

Прича о Пепељуги (A Cinderella Story 2004) је оно што наслов и каже, а дешава се у модерно време. Пепељуга је Хилари Даф и она ради у ресторанчићу, који јој је остао од њеног покојног оца, на шта је тера маћеха Џенифер Кулиџ, а она сања о свом принцу грубијану нежног срца Чаду Мајклу Марију.

Критички осврт: Ово је комедија која то у ствари није, прилично испразна, површна, наивна и погодна и без хумора. Џенифер је готово успела да направи једну добру фору. Ликови су стереотипи и свеукупан утисак је баш лош. Режисер Марк Росман је успео да причу смести у модерне оквире и учини је реалном, но опет бајковитом и то је лепо извео, али то и није довољно велики подвиг за прелазну оцену.

Едукативни моменат: Виб Хабли је поручио својој филмској кћерки Хилари да не дозволи да је страх од жеља спречи да жели. То је уједно и порука за све нас.

Оцена наставника:

(плус може)

Скуби Ду! Мистерија почиње (Scooby-Doo! The Mystery Begins 2009) је трећи филм и први приквел у франшизи о Скубију Дуу, познатом псу из цртаћа. Необични момак Шеги (Ник Палатас) је усамљен и несхваћен, али ће се то променити појавом два и можда чак и три духа у његовој школи. Заједно са новостеченим пријатељима решиће мистерију зашто су они ту и спасиће школу.

Критички осврт: За један ТВ и дечји филм, ово је сасвим солидно. Расплет је потпуно преписан из филма „Хари Потер и Камен мудрости“ и прилично је предвидљив, а још једна крупна замерка филму је што је лишен сваког хумора. Има ту пар инфантилних, сведених фора, али су и оне ретке. Можда је основна грешка режисера Брајана Леванта та што је пробао да направи цртаћ у играном филму и верујем да би другачији приступ био и свежији и примеренији, али и овако може да прође. Поруке у филму су лепе и верујем да могу само позитивно да утичу на најмлађе.

Едукативни моменат: Четворо протагониста су кроз дружење променили мишљење једни о другима и видели да свако од њих има много добрих страна. Другима треба дати прилику и можда ће нас пријатно изненадити.

Оцена наставника:

(на два)

Непоправљиви Рон (Ron’s Gone Wrong 2021) је прича о дечаку Барнију (глас је позајмио Џек Дилан Грејзер) који једини у школи нема последњи хит технике – малог робота Би-бота који ствара пријатељства. Његови бака и самохрани отац су старог кова и не разумеју сасвим његову потребу да и он има што и друга деца, али ће му ипак набавити један модел. Проблем је што је тај модел оштећен у транспорту и понаша се сасвим другачије од уобичајених. Ускоро ће постати врло занимљив другој деци и проузроковаће низ инцидената, па ће се за њега заинтересовати и челници компаније која производи Би-бота. Барни ће доћи у ситуацију да мора да штити свог робота и пријатељство које је са њим развио.

Критички осврт: Цртаћа о пријатељству између дечака и робота има већ много и овај је један у низу. Оно што га издваја је поентирање правог пријатељства и свих оних опречних ствари које интернет дружење собом носи. Верујем да је то могло и боље, али и овако је сасвим добро реализована та идеја. Посебно бих издвојио алгоритам пријатељства како га је осмислио дечак, као и жртвовање малог робота за дечака како би стекао праву децу као пријатеље. Такође је успела и ситуација коју је имала девојчица Савана (Кајли Кантрол) са славом какву није желела. Режисерски двојац Жан-Филип Вајн и Сара Смит свакако навијају за оне старињске варијанте дружења, али не беже од модерних трендова и направили су један добар компромис.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам говори да је пријатељство двосмерна улица и да пријатељи не раде оно што ми желимо, већ имају своју личност коју треба да прихватимо.

Оцена наставника:

(рецимо)

Шарм (Encanto 2021) је цртаћ о породици Мадригал у скривеном делу Колумбије, која штити читаво насеље својом магијом. Наиме, глава породице Алма (глас позајмила Марија Ботеро) има чаробну свећу која сваком члану породице дарује посебну моћ. Једини члан који моћ није добио је Мирабел (Стефани Беатрис) која свеједно жели да да свој допринос породици и заједници. Оно што ће Мирабел сазнати је да је, према пророчанству њеног ујака Бруна (Џон Легвизамо), она можда разлог за пропаст породице и уништење магије. Ипак, пророчанство је двосмислено и можда је она заправо шанса да се магија спаси, као и сви људи у сеоцету.

Критички осврт: Ово је сјајан цртаћ, маштовит, емотиван са одличним порукама и истом таквом музиком.

Едукативни моменат: Алма се огрешила о Мирабел, а ова ју је осудила. Односе су изгладиле тек када су разумеле животну причу оне друге. Да бисмо боље разумели друге, потребно је да их заиста упознамо.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Лако Је Критиковати 183

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Смрзнута грозница (Frozen Fever 2015) је кратак филм који се надовезује на цртани хит „Смрзнута“ из 2013. Ледена краљица Елза је желела да приреди својој сестри Ани најлепши рођендан који је имала до сада и желела је да цео дан буде савршен. Међутим, у својој намери није успела јер се – прехладила.

Критички осврт: Пресладак цртаћ, нема шта. Тема је већ излизана, али је лепо реализована.

Едукативни моменат: Елза је желела да направи савршен рођендан за своју сестру и успела је у томе, иако је мислила да је све покварила и да неће успети. За рођендан јој је поклонила пажњу, а то је, заправо, најважније. Једна мудра особа ми је рекла да најлепши поклон који можемо некоме дати је време. 

Оцена наставника:

(са умањеницом)

Еинбо: Дух Амазона (AINBO: Spirit of the Amazon 2021) је прича која прати авантуру младе домороткиње по имену Еинбо (глас позајмила Лола Реј), која, заједно са својим спиритуалним водичима животињским духовима, креће да спаси свој рај у џунгли Амазона од дрвосеча и рудара.

Критички осврт: Нису ми јасна осећања девојчица у вези са смрти маме Куни. Зуми и Еинбо су претрчале смрт жене која им је толико блиска и кренуле у свађу са Атоком. И надаље ми је цртаћ одисао површношћу, пре свега у осећањима, а онда и у мотивацији ликова. Њихови поступци и намере су ми били повремено нејасни и уопште нисам капирао шта Аток жели да учини када је кренуо за Еинбо. А Еинбо је била кренула у потрагу за начином да скине клетву са свог народа и шуме, па је тако стигла у део где живи дуго најављивана и супер моћна Велика Мама (огромна корњача). Најпре што је окружење изгледа пристигло из „Аватара“ (баш као што су и животињски духови пристигли из „Краља лавова“), а онда што је моћна корњача и очигледно мама Амазона право разочарење. Све што је Еинбо добила од ње су упутства, након којих је уследио исцрпљујући успон ка вулкану. Све је то са премало изазова за главне протагонисте, некако испразно и готово сваки део изгледа као део пазла без кога се могло. Разумем ја да режисерски двојац Рихард Клаус и Хосе Зелада није желео насиље у филму, али је ипак све то могло са више узбуђења.

Некако ми је изгледало да ће филм имати везе са угрожавањем тропске области којом се бави, али није добацио даље од мистике, тако да је и тај део остао блед и без еколошких порука. Анимација је тенденциозно преслатка и луткаста, ако изузмемо неке старије чланове и, наравно, главног негативца. Аток чак изгледа, према облику лобање, као наш даљи предак. Мало је тога што могу да похвалим у филму; рецимо преврат, ко је заправо зликовац, што ће можда бити изненађење ако растерећено гледате и не трудите се да претпоставите. 🙂

Едукативни моменат: Када се Еинбо пожалила Куни да су духови водичи заправо шарлатани који јој ни у чему не помажу, ова ју је питала како мисли да нешто научи ако јој они све кажу и покажу. То је добро питање које довољно говори о квалитетном образовању.

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Божић Чарлија Брауна (A Charlie Brown Christmas 1965) је специјал серије о дечаку из наслова. Он је депресиван због празника и пошто је схватио да то није у реду, затражио је помоћ „психијатра“ Луси. Она му је предложила да као терапију режира школску божићну представу. Међутим, терапија није баш била оно чему се Чарли надао.

Критички осврт: Као и сваки цртаћ о Чарлију Брауну и овај је напросто неодољив.

Едукативни моменат: Чарли је набавио јелку која се никоме није допала. Међутим, када су је сви заједничким снагама окитили, испала је врло лепа. То само значи да људима и њиховим изборима треба дати шансу.

Оцена наставника:

(слатка, као и цртаћ што је)

Време је Божића поново, Чарли Браун (It’s Christmastime Again, Charlie Brown 1992) је још један цртаћ о дечаку из кикирики екипе и још један Божић. Филмић говори о томе како су се Чарли и његови другари провели за овај празник.

Критички осврт: Сам назив указује да је ово варијација на тему Божића. Претходно описани филм има мало конзистентнију причу од овог, изненађујуће обрте и лепе поруке. Овај филм просто плени шармом и хумором, тако да су оба успела сваки на свој начин.

Едукативни моменат: Пеперминт Пети се побунила што на Божићној приредби мора да глуми овцу. Марси јој је на то рекла да ниједна улога није мала, ако донесе задовољство публици. Мудра је мала Марси.

Оцена наставника:

(скоро стабилна)

Бетмен: Зла крв (Batman: Bad Blood 2016) је 24. по реду цртаћ из Ди-Сијевог универзума. Бетмен се сукобио са зликовцима, односно прискочио је у помоћ Бетвумен, али је настрадао како би њу спасио и нестао у акцији. Недељама га нема, па је његов костим преузео његов некадашњи помоћник Најтвинг. Бетвумен ће се удружити са њим, али и са малим Робином, као и Бетвингом, како би пронашли Бетмена и стала на пут великој завери која је у вези са нестанком суперхероја.

Критички осврт: Ово је врло озбиљна епизода са истом таквом причом зачињеном породичним интригама, поремећеним односима и нереалним очекивањима. Има ту и згодних цака са часним сестрама које су заправо гарда, али је и свеукупно акција прилично добра, чак донекле и узбудљива. Има мало приче и о толеранцији, с обзиром на то да је Бетвумен наклоњена женском полу. И све је некако дозирано, мада мањкају емоције, без обзира што су протагонисти очврсли суперјунаци.

Едукативни моменат: Бетмен је на крају прихватио да има екипу, иако се био дистанцирао од других суперјунака. Тим ипак може да уради много више од појединца и то је схватио чак и тако моћан и богат суперхерој.

Оцена наставника:

(не баш чиста)

Истребљени (Extinct 2021) је цртаћ о необичним сисарима у облику крофни – фламелсима, који живе на острву и прослављају празник цвећа. Једина сметња су Ед и његова сестра Оп, који увек све покваре. Зато су им ове године фламелси забранили да присуствују овом празнику. Како би повратили углед међу својим сународницима, Ед и Оп су се попели на већу висину угашеног вулкана у потрази за ретким цвећем. И пронашли су један цвет за који се испоставило да је чак и магичан и да је времеплов. Тако су два спадала завршила у будућности и открила да је њихова врста у ствари истребљена. Ту су видели своју шансу да спасу своје племе и постану хероји. Испоставиће се да то ипак није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово није лош цртаћ, ако изузмемо крајње класичну поставку, предвидљив ток и стереотипне ликове, без обзира што имају рупу у стомаку. 🙂 Он је ведар, има радњу, честе промене амбијента, динамику и чак је донекле узбудљив. Има и три, четири форе које су успеле, али му генерално мањка хумора и поруке које пружа некако су претрчане. Целокупан утисак је ипак осредњи и оцена четири овде би била баш поклоњена.

Едукативни моменат: Постоје врсте које су истребљене и оне у црвеним књигама имају ознаку EX (енглески: extinct). Када налетите на такву ознаку да знате о каквом статусу врсте се ради.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Сејдини последњи дани на Земљи (Sadie’s Last Days on Earth 2016) је филм о девојчици из наслова (глуми је Морган Тејлор Кембел) која се спрема за апокалипсу за коју је открила када је радила истраживање за свој школски научни пројекат. До судњег дана остало је око месец дана и толико и времена да она уради све што је написала на својој листи жеља.

Критички осврт: Овај филм може да се посматра на два начина; или као да ће апокалипса заиста доћи или, што је извесније, да су то само страхови једне тинејџерке да ће остати сама због сопствене интровертности. Свакако је идеја фина, али је врло лоше реализована. Нарација на почетку треба да послужи томе да се упознамо са хероином коју ћемо пратити и њеним окружењем и такав приступ није баш оригиналан, као ни њена листа свега онога што жели да учини до апокалипсе (листа је већ попуњена у „16 жеља“ из 2010. и сличним филмовима). Поменута нарација није ни послужила сврси јер све што смо чули од млађахне Морган могли смо уједно да видимо у наредним сценама. Можда је требало да послужи да се емотивно вежемо за хероину, али у мом случају није упалило јер ме некако није уверила у своје карактерне особине, баш као ни њени пријатељи. Могуће је да су томе допринели и дијалози који су исфорсирано паметни, а и ликови су равни, без емоција тако својственим тинејџерима. Сви су стармали и сви одишу мудрошћу, али не и животношћу, иако је порука филма да треба живети живот као да је крај света за који дан. И та порука је сувише опште место и у контрапункту са мудролијама које смо имали прилике да чујемо како их ликови изговарају. Са друге стране, старији ликови у филму су или незаинтересовани или плитки, тако да све то доприноси неуверљивости, али је већи проблем што су сви превише бледи.

Осим дијалога, режисер Мајкл Ситер је исфорсирао однос између Морган и њене би-еф-еф Кларк Бако и ја до краја нисам успео да схватим у чему је проблем између њих две. Све ми је то личило на оне типичне холивудске разводе када се као разлог помињу непомирљиве разлике у карактерима. Но, њих две су се на крају помириле и заједно са својим новостеченим момцима Манроом Чејмберсом и Рикардом Ојозом скочиле у базен јер последњи захтев на Морганином списку је да буде слободна. Где ћете већу слободу од скакања у базен у одећи? Ипак ту не могу да будем тако строг јер је то можда и једина ствар која ми некако иде уз тинејџерско понашање у овом филму и уједно је највећи изазов постављен пред главну протагонисткињу.

Едукативни моменат: Рикардо је започео реченицу да некада када нешто учинимо то не мора да има сасвим смисла, али ако је исправно… Смисао ће се наћи, довршио бих ја. 🙂

Оцена наставника:

(не знам да ли бих дао плус)

Ескејп рум: Турнир шампиона (Escape Room: Tournament of Champions 2021) је други део филма „Ескејп рум“ из 2019. Логан Милер и Тејлор Расел су двоје преживелих из претходног филма и они желе да раскринкају организацију Минос која прави застрашујуће игре Ескејп рум за богату и перверзну публику. Они проналазе траг да је та организација смештена у Њујорку и одлазе тамо, али су их спремно дочекали и увукли у нову смртоносну игру заједно са преживелима из других игара.

Критички осврт: Режисер Адам Робител је значајно боље започео први него овај филм. Док је у првенцу почетак касније искоришћен за озбиљан преокрет, овде је само чудан. Мастер игре наводно убија своју супругу у маниру ескејп рума и не могу да се не запитам да то ипак није мало превише.

Предвидљивих сцена има, па је тако било јасно да Логан сања у хотелу који се наводно урушава. Но, највећи проблем са филмом је што је практично поновљен први део. Није одмакао ни макац, ако не рачунамо замке које су, па слично виспрене као и претходне. Но, забаван је, студиозан, паметан и напет, макар је такав био до пред крај. Финале филма (назовимо га преокретом) је урушило једну солидну четворку (за једну, можда чак две оцене) јер је сувише неуверљиво и неспретно.

Едукативни моменат: Тејлор је кривила себе што је Логана увукла у причу наново, али јој је Холанд Роден рекла да није крива она, већ организација Минос која се бави криминалом и убијањем људи. Не можемо себе да кривимо за догађаје на које не можемо да утичемо, као што је у овом филму било Логаново страдање, али можемо да се потрудимо да променимо оно што можемо, а то је раскринкавање Миноса. На крају дана постоји изрека која каже: „Боже, дај ми снаге да прихватим оно што не могу да променим, храбрости да променим оно што могу и мудрости да разликујем једно од другога.“

Оцена наставника:

(ту негде)

Стари (Old 2021) је филм инспирисан графичким романом „Куле од песка“ Пјера Оскара Левија и Фредерика Петерса. Брачни пар Гаел Гарсија Бернал и Вики Крипс са двоје деце путују у тропско одмаралиште и то је требало да буде последњи породични одмор пре развода. По савету менаџера одмаралишта Густафа Хамарстена, породица се упутила на једну осамљену и изоловану плажу, заједно са још неким породицама, односно паровима. Испоставиће се да је плажа заправо смртна клопка за све њих.

Критички осврт: Некако су реакције ликова и посебно дијалози на почетку, док се прича захуктавала, звучали и изгледали не баш неприродно, али довољно чудно. Исфорсирани су и у појединим тренуцима нису разумљиви, док у другим су ми изгледали као рецитовање. Касније се то некако унормалило, али је режисер М. Најт Шјамалан сада имао нови изазов, а то је брзо старење. Повремено је то сасвим логично решио, као у случају бебе која се родила, а повремено је грешио, па је Гаелу ослабио вид тако да је постао кратковид, иако је за старење карактеристичнија далековидост. Неуверљиво је решио психичко старење деце и сва је прилика да би њихови карактери ипак требало да личе више на оно што смо видели у филму „Велики“ из 1988. него на ово. Свеједно је све било занимљиво, иако је ликове убацивао и избацивао из сцена како је где већ било погодно, што је одлика лоших филмова. Но, ово није лош филм и лепо је повезао позадинске приче ликова са оним што им се дешавало, а и режија и фотографија су на нивоу професионалца који је фантастичном жанру дао леп допринос и већ има десетак филмова иза себе. Прича је конзистентна, лепо заокружена и свака сцена има смисао, као и сама идеја. Крај је решен солидно, мада је вероватно могло и боље.

Едукативни моменат: Вики је питала зашто им не расту коса и нокти, с обзиром на то да убрзано старе. На то је Кен Ланг рекао да њих чине мртве ћелије, па да не реагују исто као живе. И само делимично је у праву. Стабло длаке јесу мртве ћелије, али њен корен није и одатле расту длаке. Дакле, нема разлога да коса ипак не расте, баш као ни нокти и то је нелогичност у филму.

Оцена наставника:

(солидно)

Невесте из Содоме (The Brides of Sodom 2013) је прича која се дешава у апокалиптичној будућности. Вампири су завладали светом и хране се преосталим људима на планети. Све се мења када се један од вампира ловаца заљуби у свој плен.

Критички осврт: Овај филм је дефинитивно лош, али на некако инфантилан начин. Таква је и прича, дијалози, глума. Као да је филм правио неки тинејџер пун хормона и разноврсних фантазија, а не тридесетпетогодишњи режисер Крип Криперсин. Углавном, све то личи на неку јефтину сапуницу са врло приземним мотивима и преокретима. Та мелодрама се дешава у вампирском свету, а ту се мувају и неки људи, њих троје заправо. Они буквално блеје и имају као неки љубавни троугао који уопште није битан у причи и не труде се да, шта знам, рецимо побегну одатле јер све врви од вампира који хоће да их прикољу. И то су вампири и урадили, али овде је тешко осетити емпатију према било којем лику који је убијен или унесрећен на било који начин. Чак није ни страшно, ни гадно. Крв само шљишти и сви неуверљиво вриште. И сви се шетају у неглижеима, ваљда да би се нагласила еротика и повремено имају секс и то дословно свако са сваким. Ипак, Крип би требало да зна да то не мора обавезно да значи да је направио и узбудљив еротски филм. Филм свакако еротски јесте, а и СФ јер се ту види нека апокалипса и вампири, али је ту и урбана фантастика са вештицама и магијом. И спој те две фантастике баш није најбољи, некако је једна налепљена на другу као да су две ролне филма лепили селотејпом. Крај је изненађујуће добро решен, али ипак то није довољно да подигне оцену.

Иначе су специјални ефекти врло јадни и верујем да неке игрице имају боље, а нису се потрудили ни око мистичне књиге. Изгледа као жврљотина која настане када нам је досадно на неком семинару. Можда је настала тако што су камермани и тонци жврљали док су радили на филму јер довољно је досадан и он.

Едукативни моменат: У овом филму озбиљан је проблем наћи било шта едукативно. Рецимо, протагонисти у филму су завршили трагично јер су веровали на реч Дилану Воксу, иако је патолошки лажов и манипулант. Ми наравно не знамо да ли нас неко лаже, као што не морамо да знамо ни карактерне црте неке личности, али можемо да видимо како се та особа понаша и да наслутимо. Дилан је у филму вампир који је зао и насилан према људима. Не можемо очекивати неку част и поштење од такве особе. 

Оцена наставника:

(и не видим начин како би могло бити више)

Лако Је Критиковати 182

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Змијске очи: Џи-Ај Џо – почеци (Snake Eyes: G.I. Joe Origins 2021) је филм рађен према медијској франшизи и колекцији акционих лутака „Џи-Ај Џо“ компаније „Хасбро“. Хенри Голдинг је одважан борац који се бије за новац и приметио га је шеф јакуза Такехиро Хире и унајмио да ради за њега. У једном тренутку Такехиро захтева од Хенрија да убије инфилтрираног агента Ендрјуа Кодзија, али наместо да то учини, он постаје Ендрјуов савезник. Њих двојица заједно напуштају Лос Анђелес и доспевају у Токијо где је Ендрјуова породица. У питању је моћна и древна породица која се бори против терориста у свету, а у свом поседу има и један врло моћан драгуљ. За тај драгуљ је заинтересован Такехиро, али и озлоглашена светска терористичка организација „Кобре“. Иако је јасно да и једни и други могу много штете да нанесу ако добију драгуљ, Хенри ће га украсти за њих јер они имају нешто што он жели највише на свету.

Критички осврт: Филм почиње као и гомила других остварења (што у овом што у другим жанровима попут вестерна), када дечаку убијају оца, те он одраста и свети се. Међутим, наставља се унеколико другачије јер одраслом бунтовнику Хенрију шеф јакуза Такехиро даје непристојну понуду – да му пронађе убицу његовог оца. Дакле, његова мисија готово одмах престаје да буде самотна и брзо се претвара у мисију двоструког агента. И исто тако одмах креће акција која је одлична и чак има ту и врло креативних идеја. Рецимо, када се Ендрју и Хенри налазе у камиону, а јакузе са свих страна пробијају мачевима врата, шофершајбну и остале делове кабине, то све личи на оне мађионичарске трикове. По овоме можете закључити да филм има веома брзу динамику, да се ствари окрећу вртоглавом брзином и да је све време занимљиво. Ликови су конзистентни, а глумци су их добро дочарали. Све у свему, верујем да овај филм има мустру како треба да изгледа акциони блокбастер са борилачким вештинама.

Едукативни моменат: Самара Вивинг је рекла Хенрију да ми сви правимо грешке, али питање је шта ћемо урадити следеће. Е, то је заиста добро питање.

Оцена наставника:

(на четири)

Успомена (Reminiscence 2021) је футуристички неоноар фокусиран на Хјуа Џекмана који има машину која људима омогућава да своје лепе успомене проживе наново. Једног дана, по завршетку радног времена, у његову радњу улази Ребека Фергусон са молбом да јој помогне да се сети где је заборавила кључеве. Он ће јој помоћи, упркос противљењу своје помоћнице Танди Њутон, али ће се и заљубити у Ребеку. Испоставиће се да је то била грешка јер Ребека има тајни и мрачни живот мимо онога што Хју о њој зна.

Критички осврт: Апаратура за сећање ми је чудна јер особа види – себе. Ми никад не видимо себе осим кад се гледамо у огледало или када гледамо своје фотографије. Но, згоднији је такав приказ и за снимање и за праћење радње; овде добија и режија и публика. Међутим, режисер Марк Јошикава ништа није препустио случају; Хју је то објаснио и то објашњење заиста пије воду. Критичари су овај филм поистоветили са „Истребљивачем“ из 1982. и „Почетком“ из 2010, што му је спустило оригиналност, али ја заиста не увиђам никакве сличности између овог и тих филмова. То и даље не значи да је филм богзна како иновативан и ово јесте класична старињска крими прича постављена у контекст футуризма. Али је добра из много разлога.

У појединим тренуцима Марк је претеривао са динамиком. Можда је романтична душица јер је нежној романси Хјуа и Ребеке посветио баш много пажње, па је неке друге сцене претрчао. Опет, то јесте у функцији приче, а и крај филма је ефектан управо зато што су Марк и глумци успели да дочарају велику љубав. Морам да признам да у том финалу филма има много емоција и крај је заиста претужан. Акција је урађена врло озбиљно и заиста је узбудљива. Хју је приказан као херој који то није; његове способности су осредње, а преживљава тек захваљујући помоћи пријатеља или срећним околностима. Зато ми је некако и реалнији него у „Икс-људима“, на пример. Његова туча са Клифом Кертисом је пропраћена и врло интересантном сценографијом и цаком у вези са њом. Морам да похвалим и дијалоге који су врло виспрени.

Едукативни моменат: У Хјуовом граду Мајамију влада вечита поплава и преко дана је толико врело да људи морају да обављају своје активности ноћу. То су последице глобалног загревања и ми ћемо их изазвати својим лошим утицајем на природу. Зато морамо да се боримо да се смањи емисија угљен-диоксида и да сами што мање доприносимо томе.

Оцена наставника:

(ја двојби немам)

Бебиситер (The Babysitter 2017) је хорор филм који се дешава у кући и окућници млађаног Џуде Луиса. Он има бебисистерку из снова, Самару Вивинг, која је лепа и шашава и са којом је дружење забава. Ипак, он жели да види и шта Самара ради када он заспи, па се потрудио да остане будан када га је сместила у кревет. Оно што ће видети превазићи ће његова најлуђа очекивања.

Критички осврт: Ликови су ван сваког стереотипа, али ми се највише допао Крис Вајлд који се понашао потпуно у складу са својим презименом. И обрт и уједно заплет ми се допао; из једне тинејџ романтичне комедије филм је улетео у окултни тинејџ хорор. И тек ту долази до изражаја сва луцидност ликова који су, заправо, врло разнородних сензибилитета. Зато и не постављам питање мотивације јер је тешко говорити о сврсисходности активности ликова који нису скроз своји. Ово је један забаван хорор, без јачих грешака и са идејом која је добра, мада не и баш сасвим свежа.

Едукативни моменат: Џуда није желео да пренесе свој проблем у кућу Емили Алин Линд и да је доведе у опасност, па је поново отрчао у своју кућу. И то је одговорно понашање када бринемо и за друге. У условима пандемије то значи да и смањимо контакт на неопходно, да носимо маску и вакцинишемо се.

Оцена наставника:

(ма може)

Бебиситер: Краљица убица (The Babysitter: Killer Queen 2020) је наставак претходног филма. Џуда Луис је пошао у средњу школу и није се баш усрећио јер и тако је био на мети булија, а сада још више јер сви сматрају да је тешку ноћ од пре две године коју је доживео заправо измислио. Родитељи су одлучили да га пребаце у другу школу, специјалну и са психијатријским надзором, али му је другарица из детињства Емили Алин Линд предложила да наместо тога побегну на језеро и лепо се проведу. Он је прихватио њену понуду, али ће се испоставити да је то фатална грешка.

Критички осврт: Ако прихватимо идеју да ником није стало до два нестала полицајца, шесторо младих и вероватно једног ватрогасца, те да нису нашли ни кап крви у његовој кући (а лила је у потоцима) и да су читаву ноћ коју је Џуда преживео у претходном филму приписали његовој неурози, можемо да се опустимо и да гледамо филм где су форе још боље у односу на оне из претходног дела иако референцирају на те претходне форе. У овом делу и преокрет, односно заплет је још бољи. Иначе ми се и у првом и у другом делу допада музика; заправо су баш оне песме које сам слушао као млађи.

Режисер Макџи је миксовао стилове и жанрове. Међутим, како је филм одмицао тако се и он сувише занео и претерао је. Најпре је патетични излив Џене Ортеге некако неспретно изведен, а потом ту је и сцена која је већ виђена у некој од пародија где ракета, воз и виршла симулирају секс (када се Џуда и Џена љубе), што је непотребно (сасвим је била довољна сцена која приказује дискотеку, рекао бих) јер смањује изненађење и преокрет у финалу, а и тада су настале и логичке грешке. Када је Емили убила свог оца Криса Вајлда, Кен Марино се уопште није запитао ни где су он (иако је дошао са човеком у колибу богу иза трегера) ни кћерка му. Само је повео сина коме је убризгао седатив, што је промишљена тактика за неког ко је пристигао надуван. Углавном, тај део филма је опасно срозао кривуљу графика негде до апсцисе. Но, некако је Макџи вратио филм на праве стазе и на крају није испало тако лоше.

Едукативни моменат: Џуда је рекао како се снага мери ониме што смо спремни учинити за вољене и то је свакако једна добра мерна јединица.

Оцена наставника:

(једвита)

Црни петак (Black Friday 2021) је хорор чија је радња смештена у продавницу играчака спремну да пусти гомилу муштерија на традиционалну распродају. Испоставиће се да се међу муштеријама развила необична епидемија и да су сви продавци у опасности.

Критички осврт: Ово је замишљено као хорор комедија и нити један од ова два жанра није успео; готово ништа није смешно и апсолутно ништа није страшно. У ствари, некако делује празно, већ виђено и самим тим безидејно и све то зачињено нискобуџетним специјалним ефектима са донекле солидним маскама. Најуспелији део је драмски када ликови окупљени око новогодишње расвете дискутују о неким својим животним изборима, али и тај део је кратак и тек загребан. Верујем да је ово требало да буде пародија на потрошачко друштво, али исувише је очигледна да би била успела. Ту је и проблем мотивације ликова да раде то што раде, борби које су недоследне, а финална битка са огромним чудовиштем је бесмислена. Оно гори, али се не мрда из ватре, која га је на крају докосурила. Све у свему идеја се види, али је реализована сасвим треши.

Едукативни моменат: Црни петак је колоквијални израз за петак након Дана захвалности у Сједињеним Државама. Традиционално означава почетак сезоне божићне куповине у овој држави. Многе продавнице нуде високо промовисане распродаје и често се отварају рано, понекад већ у поноћ или на сам Дан захвалности. Распродаје у неким продавницама се настављају до понедељка или трају недељу дана. Ето, научили смо нешто о овом популарном шопингу.

Оцена наставника:

(објектив)

Лето 84. (Summer of 84 2018) је прича о четворици дечака који су се уживели у улогу детектива и покушавају да расветле случај серијског убице чија су мета управо дечаци њихових година. Имају и главног осумњиченог Рича Сомера, али немају чврсте доказе. Они ће се потрудити да их набаве, али иако су добар тим то неће бити лак задатак.

Критички осврт: Остало ми је нејасно кога у ствари Грејам Вершер види са прозора своје собе; Тијеру Сковби или Рича. Има ту још неких ситних грешака, али све у свему ово је добар и хорор и трилер. Крај је решен маестрално, сасвим другачије у односу на друге филмове са сличном тематиком.

Едукативни моменат: Мотив у овом филму који се често понавља кроз разговоре ликова је да ми не знамо шта се заиста дешава иза затворених врата других кућа. Да ли имају срећне бракове или тајне намере – не можемо просудити, па то не треба ни да радимо. И у овом филму научили смо да хемијске формуле морају да се пишу правилно, иначе их нећемо разумети. Кејлеб Емери је написао NoAH и то не значи ништа. Кори Грутер-Ендру је написао NaOH и то већ нешто означава: натријум-хидроксид.

Оцена наставника:

(стабилна)

Деца кукуруза 666: Ајзаков повратак (Children of the Corn 666: Isaac’s Return 1999) је шести филм у франшизи „Деце кукуруза“, али се може сматрати другим делом јер референцира на први. Деца су порасла, а Ајзак (Џон Френклин) је у коми из које ће се пробудити када у сеоце Гејтлин пристигне Натали Ремси, која је у потрази за својим пореклом и својом мајком Ненси Ален. Када се Ајзак пробудио, пробудило се и старо зло које је тек мало придремало у полунапуштеном Гејтлину.

Критички осврт: Овај филм не можете ухватити ни за главу, ни за реп. Толико се тога дешава, а када бих добио задатак да пронађем логику у тим дешавањима и пре свега поступцима ликова (почевши од тога да је Ненси дала на усвајање Натали, али је остала у Гејтлину како би се старала о другој и не својој деци), мислим да му не бих дорастао. Дакле, прича се одвија, а да остаје потпуно нејасно зашто. Јасно је да све води ка томе да прави Наталин изабраник није Џон Патрик Вајт, већ Пол Попович, за кога се испоставило да има застрашујуће моћи које обесмишљавају сваку акцију вуђену у филму. Има ту покушаја неких мудрих разговора између Пола и Џона Френклина на тему религије, али је филм ипак потпуно површан и неразрађен.

Едукативни моменат: Тешко је у овом филму наћи било шта едукативно, али нека то буде поменути разговор између Пола и Џона Френклина. Џон Френклин је рекао како вера омогућава да имају поља пуна кукуруза, а Пол је одговорио да је то зато што смо ми посадили кукуруз. На то је Џон Френклин узвратио да то чинимо дириговани силом која покреће универзум. И додао је да је ту силу немогуће видети и да се налази у срцима и душама људи. Дакле, обојица говоре исту ствар, а то је да су људи ти коју су посадили кукуруз, само што један верује, а други не. Којем год гледишту се приклонили у реду је, докле год чинимо да поља доносе приносе. Надам се да сам кроз овај пример и метафору све рекао.

Оцена наставника:

(уз микро плусић)

Кућа из снова (Dream House 2011) је прича о Данијелу Крејгу који је дао отказ као уредник у издавачкој кући, како би се посветио својој породици и писању књиге. Са породицом се уселио у нову кућу, али је сазнао да су се у њој десила убиства и да је виновник човек који је побио своју породицу. Данијел је желео да се испита случај, тим пре што је осетио да неко мотри на његову кућу, али полиција није била вољна да се ангажује. Зато је сам започео истраживање и оно што ће открити потпуно ће променити његов живот.

Критички осврт: Данијел је врло необичан глумац. Он није типични холивудски лепотан и заправо има више ауторитативан него допадљив изглед. У сваком случају је добар, ту нема сумњи. И сам филм је добар, макар је тако осмишљен, са изненадним обртом када Данијел схвата како изгледа његов прави живот. Ипак, кваре га бројни детаљи и то тако да не буде виспрени трилер, што претендује да буде. Рецимо, нејасно је зашто је Елајас Котеас прогањао Данијела када се вратио у кућу, као и шта је тражио у њој када су је запечатили. Режисер Џим Шеридан је дао много кредита Данијеловом разговору са психијатром Џејн Александер, али ми у том дијалогу буквално нисмо сазнали ништа. Он је непотребан, баш као и лик који тумачи Џејн. И на крају, Мартон Чокаш се претерано трудио да изрежира убиство своје супруге Наоми Вотс, тако да је било очигледно да неће успети у својој намери. Без проблема је упуцао Елајаса, али је Наоми везао, па док је пронашао добар угао за Данијела (као да ће овај док жив гори да остане миран на месту које је Мартон одредио), дао је Данијелу све прилике да се спаси. Уз то је имао и помоћ духа. И тај део ми се свиђа и зато што волим фантастику и зато што је прави појавни облик (да га тако назовем) Рејчел Вајс такође нека врста обрта. Филм има и својих добрих и лоших страна и да се Џим само мало више потрудио, добре би преовладале.

Едукативни моменат: Данијел је на крају написао бестселер и то тако што је писао о својој трагедији. Не желим никоме да му се деси трагедија, али нам се стално дешавају разна искуства. Када пишемо о нечему што јесте искуствено, сигурно ћемо бити на правом путу да напишемо ако не бестселер, а оно добар писмени рад на часу српског језика. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Дечак по имену Чарли Браун (A Boy Named Charlie Brown 1969) је цртани филм о личности из наслова. Он је несрећан јер има осећај да стално губи, па да би ипак у нечему покушао да победи, пријавио се за школско такмичење у спеловању. Иако његове другарице нису веровале у њега, он је победио и пласирао се за државно такмичење. Заправо, он је желео да буде само први у школи, али сада више није могао назад.

Критички осврт: Већ ме је уводна сцена опчинила. Цртаћи о Чарлију Брауну су нестварно лепи. Са њим не могу да се не поистоветим; рецимо сцена када сви пуштају змајеве, а то Чарлију, колико год да је труда уложио, напросто не успева. Довољно често су ми се дешавале такве ситуације да сви успеју у нечему, а ја не. И то је баш фрустрирајуће. Верујем да многи имају таква искуства и режисер Бил Мелендез је искористио управо то – наша искуства која је представио на врло шармантни начин и то не може да вас не дотакне. При томе је користио заиста минимализам у анимацији, те је цео цртаћ право мајсторство. Прича као да је сачињена из одвојених, исцепканих сегмената и свакако би сваки од њих могао да буде посебан цртаћ, али некаква нит постоји. Бил је тако успео да убаци много духовитих скечева, лепих порука и да понуди неке вредности деци, попут нумере класичне музике. Оно што бих замерио филму је да је негде Бил одуговлачио јер радња нема довољно „меса“ и зато се Снупи клиза на леду, а и сам концепт цртаћа да нема одраслих опасно нарушава логику, па тако имамо мало дете које само аутобусом иде до великог града и лута ноћу улицама тог града.

Едукативни моменат: Лајнус је рекао тужном Чарлију да разуме да је учио напорно за такмичење у спеловању, изгубио је и има осећај да је све изневерио и направио будалу од себе. Али и поред тога, крај света није наступио. Ето, дете је објаснило описом оно што је значајна истина; неки проблеми нам се чине много већим него што заправо јесу.

Оцена наставника:

(може и пет)

Дан захвалности Чарлија Брауна (A Charlie Brown Thanksgiving 1973) је краћи цртаћ о већ поменутом дечаку и његовој „кикирики“ екипи. За Дан захвалности се спремао да оде код баке, али су му се тада најавили гости – Пеперминт Пети и њена два пријатеља. Чарли је већ потонуо у очајање, али му је другар Лајнус дао идеју да направи ручак за троје ненаданих гостију, а потом оде код баке. Идеја је лепа, али реализација баш и није била јер Чарли не зна да направи вечеру. Зато је као кувара ангажовао свог пса Снупија, што баш и није много помогло.

Критички осврт: Ово је права мера трајања за овај цртаћ, тако да ту није било много празног хода, осим можда када се Снупи борио са баштенском столицом. Свакако је шармантан филм, са лепим порукама и едукативним моментом о историји празника, као и цаком на крају.

Едукативни моменат: Марси је рекла како смисао Дана захвалности није у храни, већ у томе да тај празник проводе другари заједно. Треба да будемо захвални на оном лепом што имамо, додао бих ја, чак и без Дана захвалности.

Оцена наставника:

(свакако и дакако)

Лако Је Критиковати 181

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа II: Друга прича (House II: The Second Story 1987) је наставак филма „Кућа“ из 1986, али, као што сам наслов казује, нема везе са њим. Ари Грос и Лар Парк-Линколн су се уселили у велику, али старомодну кућу коју је Ари наследио. Њима су се придружили Аријев друг Џонатан Старк и његова тренутна девојка Ејми Јасбек. Из библиотеке коју кућа поседује Ари је сазнао за кристалну лобању са драгуљима и добро претпоставио две ствари: 1) да је вредна и 2) да се вероватно налази у гробу његовог чукундеде. Ари и Џонатан су те исте ноћи откопали гроб и пронашли су лобању, али и чукундеду (Роајал Дејно) који је зомби. Лобању су сместили на њено место у кући, али је проблем што су собе у тој кући, али и зидови и прозори – портали за друге димензије, односно доба. Из свих тих димензија долазе врло насилни типови који желе да се домогну лобање.

Критички осврт: Већ након пет минута филма, када су се Ари и Лар уселили у стару кућу, одмах ми је било јасно да смо у осамдесетим, не само због фризура. Витраж у холу је бацао праву дискотеку свуда наоколо; све је било шарено. И надаље комплетна радња и сва дешавања су одражавали тај дух осамдесетих, тако да је све било питко и плитко, те донекле маштовито. Режисер Итан Вајли је остао доследан првом делу у том смислу да се играо са просторним и временским аномалијама и уводио зомбија и разна чудовишта, али је тема приче сасвим другачија и ни близу добро осмишљена. Заправо, поставка је тривијална. И јесте глупкасто (посебно део када лобању упорно враћају на постоље и на изволте свима на сред собе), али је макар смешно и симпатично, а ликови су интересантни. Занимљиво је да у филму има доста туча и појединачних удараца, али баш ништа од тога није изведено тако да заличи на реално. Са друге стране допао ми се револверашки окршај између Арија и зомбија, пошто се ту Ари показао као неспретњаковић (што би и било реално), а не као неки инстант херој. Крај је некако баш набуџен, али одговара остатку филма, тако да ни очекивања нису била висока.

Едукативни моменат: Ари је послушао свог чукундеду и од лобање је затражио само једну жељу, а онда ју је се отарасио. Некада су нам неке ствари више баласт него благодет, али све и да није тако, добро је бити умерен у свему, па чак и у жељама.

Оцена наставника:

(ту негде и можда чак и мање)

Парче (Slice 2018) је филм чија се радња дешава у граду Кингфишеру, који је некада имао проблема са духовима, али су становници, предвођени градоначелником Крисом Парнелом, успели да их иселе у суседни Град Духова. Онда је убијен достављач пице Остин Весесли (који је уједно и режисер овог филма) и међу грађанима влада мишљење да је то дело духова. Међутим, изгледа да је у све то умешан и један вукодлак.

Критички осврт: Дневно-ноћна ритмика је у овом филму не проблематична, већ забрињавајућа, али без обзира на њу, не могу да кажем да је ово лош филм. Заправо, врло је необичан. Режисер Остин као да је правио експеримент са жанровима, па унео од свега помало. Има ту и неоноар кримића, натприродне фантастике, суперхеројских музичких интермеца… Све је то зачињено софистицираним хумором и живописним ликовима. Но, овај филм није пука маштарија и он добрим делом одражава стварне животне ситуације, чак и на ширем плану. Остин је то урадио тако што је обрнуо ствари и реално подредио нереалном, иако је теже поверовати у то да је Лакин Валдез дух него у добре намере активисткиње Мерилин Додс Френк (за коју се испоставља да су јој намере врло приземне, а да јој градоначелник Крис није противник, већ интересни партнер). Другим речима, преокрети у овом филму нису полтергајтс или преображај вукодлака, јер то су већ виђени феномени (и више од тога; они су се уклопили у заједницу). Преокрете чине људски карактери и зато је овај филм толико другачији. Оно што га још чини другачијим је што су нека дешавања буквално претрчана, али то није нарушило ни радњу, ни суштину. Режија ове класичне приче уопште није класична, а и мудра је. Остин није стављао у филм оно што није могао да приушти и специјалне ефекте углавном чине шминка и нешто мало светлосних. Интересантно је да су дијалози сувише књижевни за овакав филм. Дакле, ништа није уобичајено и то заиста поздрављам.

Едукативни моменат: Реј Греј је била једна од заслужних што је спасила свет, али је скромно рекла како је само радила свој (новинарски) посао. Када би свако радио свој (али заиста само свој) посао и то добро као Реј, свет би засигурно био спасен.

Оцена наставника:

(јака, заправо)

Ноћ вештица убија (Halloween Kills 2021) је дванаести филм франшизе „Ноћ вештица“. Мајкл Мајерс (глуме га Џејмс Џуд Кортни и Ник Касл) је практично бесмртни убица који без речи масакрира сваког ко му се нађе на путу у његовом родном градићу и овај пут ће се суочити са њим сви они који су успели да преживе његове нападе као деца и омладинци, укључујући и Џејми Ли Кертис.

Критички осврт: Режисер Дејвид Гордон Грин је овај филм започињао неколико пута у току првих пола сата. Најпре смо имали сцену у којој момак наилази на повређеног полицајца, потом повратак у прошлост, па у 2018. и напокон директан наставак претходног филма из 2018. (који још нисам гледао), који се одвија на другом месту. Све је то прилично хаотично са сценама где легендарни Мајкл Мајерс макар два пута стоји као манекен, па чак и у успореном снимку, попут каквог хероја, док у кафани Ентони Мајкл Хол држи говор који је превише дугачак и самим тим не претерано ефектан. Углавном, све ми је то изгледало некако неповезано и у нереду. Уз то, чини ми се да је Џејми у наставку из 1998. имала сина, па ми није јасно откуд сада кћерка? Но, франшиза и раније није била доследна што се тиче Џејмине проблематичне породице, па сам то занемарио. Оно што нисам могао да занемарим је Мајклова борба са ватрогасцима. Она је толико исфорсирана да је то претеривање чак и за овакав филм. Аман, у питању су ватрогасци, а не нинџа ратници. А управо тако су јуришали на Рамба, пардон Мајкла, који их је убијао једног по једног као у каквом акционом блокбастеру. И даље је ту било сличних акционих секвенци јер је заиста много ликова уведено у причу и масакра је било на све стране. Специјални ефекти који су то пропратили су солидни и јесте то све као страшно, али претерано много касапљења неминовно доводи до тога да се изгуби шмек оне језе коју овакви филмови треба да створе. И као да је Дејвид то исто схватио, комбиновао је масовни део са издвојеним инцидентима, али је ове потоње радио према сувише јасном обрасцу. Некако није добро водио причу, осим панике у болници која је имала ефектну сцену када гине Рос Бејкон. Међутим, и тај део је својеврсно претеривање јер је требало да да дубину и слојевитост причи која је у изворном облику, од свог првог наставка, заправо није имала. Но, хајде да кажемо да је порука прихваћена и искористићу је за едукативни моменат.

Уз причу, не ваљају ни дијалози. Монотони су јер се мотиви у њима понављају и најчешће су или испразни или предраматични и оптерећени великим речима које се нису уклопиле. И у тим разговорима је Дејвид покушавао да нађе смисао Мајкловог лудила, али залуд. И залуд је проналазити смисао у последњој сцени филма.

Едукативни моменат: Ентони Мајкл Хол је желео да стане на пут злу и зато је позвао људе да заједно убију човека који их касапи већ годинама. При томе није хтео да ствар препусти систему у којем су обучени полицајци и у свему је погрешио. Руља није могла ни да се организује, ни да се контролише и један невин човек је настрадао. Из овога можемо да закључимо да неке ствари, ма колико нам намере биле добре, ако за њих немамо знања, вештине и ингеренције, морамо да препустимо професионалцима. Јер, што је рекао колега полицајцу Томасу Ману, то што су нам намере добре, не мора да значи да ће све испасти добро.

Оцена наставника:

(не мере више)

Јадни (The Wretched 2019) је хорор за који поједини извори кажу да је шест недеља заредом био на врху топ листе зараде и тиме поновио успех недостижног „Аватара“, али у условима пандемије укупна сума није ни близу. Прича прати млађаног Џона-Пола Хауарда који је дошао у посету оцу Џејмисону Џоунсу, који живи растављено од мајке и у другом граду. Тамо ће се суочити са врло моћном вештицом која долази из шуме у домове људи и чини им најгоре ствари.

Критички осврт: Овај филм је већ на почетку стекао једну добру референцу, а то је уводна шпица која се дешава из два дела, са све музиком која се добро уклапа у оба. Међутим, и током филма радња се одвијала баш добро; режисери браћа Пирс (Брет и Дру) добро су уклапали след догађаја и свака сцена има своју сврху. Технички гледано, ово је заиста добар хорор, са преокретом који је маестралан. Што се тиче самих застрашујућих сцена, рађене су према опробаним рецептима из других филмова. Но, не смета јер су разноврсне; неке се дешавају у подрумима, друге преко видео-камере, треће су оне које вас тргну итд. Крај је одлично решен. Најављује наставак као у другим филмовима, али не очигледно – само буди оправдану сумњу.

Едукативни моменат: Ази Тесфај је рекла Џону-Полу да га његов филмски отац Џејмисон стварно воли. Он је узвратио да му је потребније да му верује. На то му је Ази одговорила да то мора да заслужи. И одиста, поверење мора да се заслужи.

Оцена наставника:

(али на четири)

Љубавна вештица (The Love Witch 2018) је прича о младој и лепој жени Саманти Робинсон, која се преселила из Сан Франциска у мању варош Аркејту у Калифорнији како би упознала мушкарца који ће је волети. Да би у томе успела, Саманта је применила чаролије које је научила на курсу за вештице. Међутим, оне јој нису донеле оно чему се надала.

Критички осврт: Морао сам пар пута да проверим које године је филм снимљен јер невероватно наликује шездесетим и по сензибилитету, изгледу ликова и у самим сценама; врло уочљиво у оној када Саманта вози кола. И глума је прилагођена том периоду и изгледа необично; у неком другом филму ми не би изгледала довољно добро. Сам филм је свакако довољно добар и он нуди један субјективни, феминистички поглед на мушко-женске односе. Не бих коментарисао да ли сам сагласан са ставовима режисерке (и очигледне феминисткиње) Ане Билер, али истина јесте да она добро поентира у томе да постоји неразумевање супротног пола, али истовремено и очекивања од њега. Уз то, Ана је била довољно фер да укаже на грешке које праве и жене и мушкарци и да стратегије, колико год нама изгледале смислене, не морају да буду и успешне. У сваком случају, филм је интересантан, интригантан и сензуалан.

Едукативни моменат: Ана није дала савет како остварити идеалну љубав; чак све приче у овом филму завршиле су се трагично. Но, то не значи да је Саманта погрешила када је одлучила да пронађе љубав, напротив. Љубав је нешто најлепше што може да нам се задеси и свакако је вреди тражити.

Оцена наставника:

(на пет)

Добра вештица (The Good Witch 2008) је телевизијски филм и уједно први део франшизе о личности из наслова, а који тумачи Кетрин Бел. Она се доселила у мирни амерички градић Мидлтон. Тамо је и отворила радњу за продају свећа, књига и разних ситница, али је и привукла пажњу градоначелникове супруге Кетрин Дишер, која ју је прогласила вештицом и повела кампању да се њена радња затвори. На страни Кетрин Бел је удовац и шеф полиције Крис Потер, који се успут заљубио у лепу придошлицу. Ипак, његова романса изгледа да је кратког даха јер Кетрин Бел намерава да напусти град због притисака њене имењакиње.

Критички осврт: Оно што сам мислио и о наставку, мислим и о првенцу. Ово је један сладак, опуштајући породични филм без много мистерије (иако је наводно има) и без изазова. Он додуше нема грешака, али нема богзна шта ни да понуди осим угодног гледуцкања рецимо недељом поподне. Угођај повећавају и глумци јер су врло добри.

Едукативни моменат: Добра вештица је рекла како је живот путовање, а не дестинација. Мудро и лепо речено.

Оцена наставника:

(свакако јака)

Мала вештица (Die kleine Hexe 2018) је немачка бајка рађена према истоименој књизи Отфрида Пројслера из 1957. Каролине Херфурт је вештица која живи у шуми и има тек 127 година, што је чини сувише младом да би је позивали на годишње окупљање вештица на Поломљеној планини. Пошто она јако жели да учествује на тим игранкама, старије вештице су јој задале да научи неколико хиљада враџбина и докаже да је добра вештица. Каролине је одлучила да их научи, али то није једина тешка одлука коју ће морати да донесе јер испоставиће се да старије вештице нису онакве каквим су се Каролини чиниле.

Критички осврт: Много је допадљивих елемената у овом филму. Опуштен манир у којем је рађен, костими и шминка (посебно вештица које су урнебесне), као и главна глумица Каролине која просто зрачи. Иначе, прича је океј, понегде предвидљива, а негде су просто општа места преузета из других филмова (мотив неваљалог дечака истоветан је оном из „Добре вештице“). Није много изазова постављено пред Малу Вештицу, тако да нема ту неких узбудљивих момената, али су овде битније поруке које кажу да се не треба одрећи сопствене личности зарад друштва, па макар то имало за последицу да нисмо део тог истог друштва. Уосталом, не морамо бити део ако је то друштво лоше. И то јесу јаке поруке, а дате кроз једну лагану, неоптерећујућу, слатку причу.

Едукативни моменат: Мала вештица се пожалила свом пријатељу гаврану како је од других вештица добила казну; велику књигу да из ње научи чаролије. Гавран је рекао да то није казна, већ прилика. Некада учење посматрамо као казну, али гавран је ипак у праву.

Оцена наставника:

(скоро па пет)

Зелени витез (The Green Knight 2021) је фантазија која се дешава око округлог стола легендарног краља Артура (глуми га Шон Харис). Када су витезови и Артуров сестрић Гавејн (Дев Пател) дошли краљу да прославе Божић, на гозби се појавио и непозвани Зелени витез (Ралф Ајнесон). Он је упутио необичан изазов свим присутнима да му неко зада ударац, а да потом, након годину дана, дође код њега да исти такав ударац добије од Зеленог витеза (ма какав год ударац задао). Једини који се осмелио да прихвати изазов је био Гавејн. Зелени витез му је дозволио да му одруби главу и то је Гавејн и учинио. Међутим, тело Зеленог витеза је устало и однело главу са собом, али је она и даље говорила и подсетила Гавејна да се завршетак овог сукоба завршава за годину дана у зеленој капели у којој нестварни витез обитава. Годину дана је брзо прошло и Гавејн се спремио за мисију у којој га чека смрт. Ипак, захваљујући чаролијама његове мајке Моргане (Сарита Чудури) постоји нада да крај не буде толико трагичан.

Критички осврт: Одличан је увод у причу, али је све указивало да је некакво ратовање у питању што се потом није показало. Но, сама атмосфера, поставка сцене, фотографија и глума обећавала је другачији и квалитетан филм. Одиста је такав. Визуелно, технички, уметнички, сјајан је. И прича је врло интригантна, а само Девово путовање попримило је неочекиван ток и ту је његова глума дошла до пуног изражаја. Иначе ме је запањило како је тај глумац од неугледног, мршавог шмокље из серије „Твинс“ од пре више од деценије успео да постане таква фаца данас. Визуелно, мислим, пошто витез којег глуми није баш онакав каквим га замишљамо и на својој мисији пао је на готово сваком искушењу. Но, то и јесте поента овог филма.

Едукативни моменат: Дев није прошао изазове онако како би требало, али јесте последњи и најважнији. И ту није много значајно да ли је одговорио на изазов; много је значајније какву је одлуку донео и овај филм јесте о томе. Да ли ћемо бити часни, храбри, витезови, узвишени или не, зависи од наших одлука. Одлуке опет зависе од тога колико имамо морала, храбрости и доброте.

Оцена наставника:

(наравно)

Слободни момак (Free Guy 2021) је филм о сасвим обичном лику Рајану Ренолдсу који ради у банци и којем је сваки дан једнак. Међутим, у свету у којем живи и у којем обитавају хероји (који су све само не хероји), доћи ће до промене када Рајан упозна жену својих снова – Џоди Комер. Она ће му открити да је његов свет заправо виртуелан и да му прети уништење које само Рајан може да спречи.

Критички осврт: Ово је добро осмишљен и технички одлично урађен филм, са успелим хумором и глумцима који су ваљано одабрани. Свакако заслужује статус блокбастера и филма који не треба пропустити, тим пре што нуди и поруке о томе да људи нису небитни, ма каквим год се послом бавили и да видео-игре не морају бити насилне. Оно што замерам филму углавном су замерке Рајану. Некако ми је био без енергије, никако на висини задатка (какав уме да буде) и претеривао је у гримасама. У филму се претеривало и са патетиком.

Едукативни моменат: Рајан је одлучио да неће да пљачка банке и удара пролазнике, што су „хероји“ у његовом свету чинили. Напротив, одлучио је да буде сјајан тип и тако је постигао чак и бољи резултат од осталих, а и већу популарност. Увек је одлука на нама и ако она буде таква да будемо сјајни, бићемо такви у сваком смислу.

Оцена наставника:

(са плусем дефинитивно)

Натприродно (เหนือธรรมชาติ 2014) је тајландска прича у којој се преплићу стварна прошлост и измаштана будућност. У тој будућности је Тајланд претворен у „Краљевство људи који чине добра дела и стекли су заслуге“ које предводи неки фиктивни лидер. Како би се Краљевство заштитило од лоших намера других земаља, направљен је штит у којем су сви ти „заслужни“ и који управо носи назив „Натприродно“. Међутим, изгледа да људи под тим штитом нису најсрећнији јер су контакти, чак и вербални, врло ограничени. Зато се надограђују верзије штита које омогућавају све већу слободу заточених у њему и филм прати неке њихове судбине и размишљања.

Критички осврт: Ово је очигледно геј филм који говори о овој теми и у контексту политике, религије и традиције. И то је важна тема, а и идеја која прати СФ уопште није лоша, али реализација јесте. Осим што је очигледно геј, режисер Танцка Пенситиворикл (ваљда сам успео да напишем име како треба) је и уметник и био је врло намеран да таквим начини и своје прво СФ дело. И можда је проблем баш у томе. Уметнички филмови имају тенденцију да буду несхваћени и неартикулисани и овај је у томе постигао пун потенцијал, тако да је Танцка искористио најлошији могући начин како да ову тему представи широј публици јер у томе и јесте поента активизма. Заправо, овде и јесте нејасно ко му је био циљна група. Ако му је била та шира популација онда је, како написах, начин да јој се све то представи заиста лош, а и не видим поенту у крупним плановима препона и задњица у златним хеленкама. Ако су били само геј људи, онда је тек читава ова мука нејасна јер не видим ниједан разлог да се тој популацији приближава шири или ужи друштвени контекст када га сами осећају на сопственом примеру.

Танцка јесте мање-више успешно повезао прошлост и будућност у логичан узрочно-последични однос, али није учинио свој филм атрактивним. Верујем да се многоумни критичари не би сагласили, али ја не могу да видим уметност у томе да се глумац читава три минута преврће по кревету јер је болестан од нечега што уопште у филму није објашњено, на крају крајева. У реду су и те инсталације, али да ипак имају неког смисла, да су колико-толико ефектне и да нису макар досадне, а овај филм углавном то јесте. Додао бих још да нисам видео много труда уложеног у филм, ако већ нема буџета. Једну сцену су снимали у кафићу (иако је требало да представља дом у будућности) и нису се потрудили да скину мени са исписаним ценама. У тој сцени се филм донекле бави и заштитом животне средине и то и има и нема везе са темом, али је можда погрешно и ширити тему која сама није обрађена како треба.

Едукативни моменат: У овом филму је незнање доведено у спрегу са страхом и дискриминацијом. И то увек иде у спрези и да се не бисмо плашили, дискриминисали или били дискриминисани, треба да се образујемо. Образовање је важно.

Оцена наставника:

(са микро плусем због понеке мудре која се могла чути)

Лако Је Критиковати 178

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бетмен: Дуга Ноћ вештица, други део (Batman: The Long Halloween, Part Two 2021) је цртаћ о Ди-Сијевом јунаку из наслова. У Бетменовом граду Готаму дешавају се убиства чланова мафије и то на празнике. Све указује да је главни осумњичени Харви Дент, главни тужилац, али Бетмен свакако истражује случај и жели да помогне Харвију јер му је он пријатељ. Испоставиће се да му помоћи нема јер он има мрачну тајну и исто тако мрачну страну.

Критички осврт: Нисам гледао први део овог филма, истина, али је свеједно превише радња искомпликована играма и игрицама, тако да неки сегменти уопште не делују логично. Уз то, много је ликова уплетено (и много њих без веће потребе) и то додатно компликује причу. Сама прича није лоша; она је класична крими прича, са мало зачина суперхеројштине.

Анимација такође није лоша, али су покрети превише крути. Аниматори су с једне стране водили рачуна о томе како ће кишне капи падати по коси ликова, али се нису досетили да ако је Соломон Гранди отпоран на метке, то ипак није и његова офуцана мајица. Занимљиво, али о кошуљи јесу водили рачуна. Режисер Крис Палмер унео је много сиве и браон у цртаћ и атмосфера је туробна, сасвим неоноар, али је сценариста Тим Шеридан таквим учинио и разговоре и они временом почињу да замарају. Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар, тим пре што цртаћ има емоцију.

Едукативни моменат: Иако је Алфред на крају био у праву и дете им је позвонило на врата, Бетмен је ипак био мудрији (без обзира што је мислио да за Ноћ вештица неће имати посетилаца) јер је рекао да ће морати да прође много времена да добри људи учине ствари бољим пре него што ми видимо промену.

Оцена наставника:

(нека буде)

Црна удовица (Black Widow 2021) је суперхеројски филм о личности из наслова (тумачи је Скарлет Џохансон), а што је и личност из Марвелових стрипова. Ово је иначе двадесет и четврти филм Марвеловог серијала. Скарлет је постала борац у тзв. Црвеној соби у Русији, која је намењена томе да продукује Црне удовице – жене са вештинама које су плаћене убице. Сам систем одабира и тренинга је застрашујућ и незаконит и Скарлет је томе стала на крај тако што је убила шефа тог пројекта Реја Винстона. Онда је од своје „сестре“ Флоренс Пју (такође Удовице) сазнала да Реј није мртав и да и даље спроводи своју монструозну активност. Зато је одлучила да га убије наново, али овај пут уз помоћ људи за које је у прошлости веровала да су јој породица.

Критички осврт: Проблем са Црном удовицом је што је она суперхерој без моћи и задатак режисерке Кејт Шортланд је био утолико тежи; да направи суперхеројски спектакл. То није тако тешко у Авенџерсима где сви саборци имају супермоћи, те је Скарлет ту могла да се „провуче“, али овде је избор тема ипак био ограничен и, очекивано, Кејт се одлучила на нешто што ће личити на „Чарлијеве анђеле“, „Немогућу мисију“ и сличне филмове и морам признати да није испало лоше. Антагонисти су морали да буду једнаких снага са њом, па зашто то не би биле друге Удовице, а уведена је у причу и Олга Куриленко која је нека врста киборга и која је била највећи изазов за Скарлет. Једини који ту има моћи је Црвени чувар (Дејвид Харбор), обдарен суперснагом, али је његов лик био више задужен за комичну ноту филма (врло успешно, признајем) и његов допринос мисији је занемарљив. Ипак је Кејт желела да прикаже „женску сангу“ и овај филм је по сензибилитету управо такав, мада има неопходну дозу акције са задивљујућим специјалним ефектима и пре свега лепе жене чиме ће задовољити и јачу страну публике. Све у свему, ако изузмемо ипак претерани ниво патетике, смислена и заокружена прича, сјајна акција и хумор који ће вас у пар момената насмејати, чини да овај филм буде у рангу бољих из Марвелове франшизе.

Едукативни моменат: Скарлет је као дете имала породицу која је била лажна и успостављена само због тајног задатка. Касније је схватила да и таква породица може бити права, ако њени чланови покажу бригу и пожртвовање једни за друге. Породицу чине везе између њених чланова и стварне су онолико колико су искрене.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Улица Страха: 1666. (Fear Street: 1666 2021) је трећи део трилогије рађене према истоименим романима Роберта Лоуренса Стајна. Кијана Мадеира жели да помогне својој девојци Оливији Скот Велч која је опседнута ђаволом. Да би у томе успела, пронашла је посмртне остатке древне вештице из тог места и спојила их је. Тада је имала визију живота те вештице, односно шта се догодило 1666. када је обешена. Кијана је тако сазнала праву истину и схватила како да победи зло које већ дуго времена опседа њену варошицу Шејдисајд.

Критички осврт: Трећи део трилогије је пун погодак. Идеја је заиста сјајна и даје дубину и слојевиту причу слешер првенцима (што је заиста мајсторство), а чак и отклања неке логичке грешке које су направљене у њима. Овај део се по сензибилитету значајно разликује од слешера и заправо је у сасвим другачијем поджанру, али свеједно (и можда управо зато) је добар. Писац Роберт је очигледно направио питко дело које је оштра критика друштва; оно пропагира религију која захтева да човек буде добар према другима, али са друге стране осуђује и уништава чак и оне који нису зли, но нису ни по стандардима које је друштво прописало. Још једна добра ствар у овом филму је преврат који јесте изненађење и даје сасвим другачији квалитет приче од оне за коју смо веровали да је у поставци. Свакако добро одрађено, нема шта.

Едукативни моменат: Кијана је рекла својој девојци Оливији како се не плаши ђавола, али се плаши суграђана који је осуђују, мајке која допушта да јој обесе дете и заједнице која их убија, али очекује да је слепо слушају. Другим речима, оно што треба да нас брине нису апстрактне, непостојеће ствари, већ врло конкретне. И њих треба мењати.

Оцена наставника:

(овај пут може)

Ноћ вештица III: Сезона вештица (Halloween III: Season of the Witch 1982) је филм који припада франшизи „Ноћ вештица“, мада са њом нема везе. Ал Бери је убијен на суров начин и под нејасним околностима у болници. Дежурни лекар те ноћи Том Еткинс одлучује да помогне Аловој кћерки Стејси Нелкин у истрази тог убиства, а траг их води у варошицу Санта Миру и тамошњу фабрику за израду играчака са којом је Ал пословао. И тамо ће Том открити заверу светских размера.

Критички осврт: Овај наставак нема везе са франшизом – ни по радњи, ни по сензибилитету (референцира на њу као на филмски класик који се рекламира на ТВ-у). Не бих рекао да је ово чист хорор (мада има елементе слешера), већ је више крими прича са натприродним и окултним елементима. Личи на сијасет других кримића какви су се правили у то време и обавезно протагонисти који нису полицајци (у овом случају Том и Стејси) предузимају истрагу на своју руку и решавају случај. Јасно је да уз такву поставку мора да буде наивних момената и њих у филму има, почевши од тога да Аловим убиством компанија, која је то убиство наручила, оставља превише трагова који воде до ње. Потом, та иста компанија неуморно производи маске до последњег момента иако је јасно да се више продавати неће и да су намењене само за ту Ноћ вештица и никад више. Само финале филма је већ толико наивно да је сасвим обесмишљено. Зликовац без разлога Ден О’херлихи уме да прави напредне роботе, а не уме да осмисли како да реши Тома, па ем га ставља пред телевизор, ем ум подмеће жену робота, која има сијасет прилика да га убије или макар онеспособи, али то не чини. И на крају га је Том победио у више него неравноправној борби.

Том и Стејси нису баш задивили глумом, али јесу брзином којом су се њихови ликови у филму смували (пре тога није било ни наговештаја). И специјални ефекти су далеко од импресивних и јасно се виде лутке или њихови делови у појединим кадровима. Све ово одаје утисак да је филм збрзано и неспретно одрађен.

Едукативни моменат: Ден је подсетио Тома на традицију празника Ноћ вештица. Ми знамо да се обележава 31. октобра, ноћ уочи празника Свих светих према западнохришћанској традицији. Представља почетак тродневног обележавања Алхауловтајда, време у литургијској години посвећено сећању на мртве, укључујући свеце, мученике и све вернике. Поједини аутори верују (укључујући и Дена) да већина традиција које одликују Ноћ вештица потиче од келтске светковине жетве посвећене божанству Самајну. Суштина је била да су ритуали и жртве које су приносили били потребни да се божанство умилостиви и спречи мртве повратнике да покваре усеве. Ето, научили смо нешто о овом празнику.

Оцена наставника:

(не може више)

Шта лежи испод (What Lies Beneath 2000) је филм код нас преведен као „Духови прошлости“. Харисон Форд је успешан научник и живи у лепој кући са лепом женом Мишел Фајфер. У њихово суседство се досељава брачни пар Миранда Ото и Џејмс Ремар који се жучно и бучно свађају. У једном тренутку Миранде ту више нема и Мишел верује да ју је Џејмс убио, тим пре што још верује да је походи дух жене. Зато она на сваки начин настоји да потврди своје откриће, али ће схватити да не само да је погрешила већ и да је истина далеко личније природе.

Критички осврт: Радња се невероватно споро одвија и то је моја највећа замерка овом филму. Но, има и мањих замерки, а то су предвидљиви моменти попут оног да Харисон није окренуо полицију и пријавио себе као што је Мишел захтевала. Са друге стране одлично су урађене финалне сцене и заиста је неочекивано и напето. При томе је режисер Роберт Земекис користио врло необичне углове снимања. Мислим да је крај доста поправио утисак, мада је утисак и током филма био углавном позитиван јер је радња добра, мистерија се одржава, а ту је и пар глумаца који су звучна имена и довољно добри (Мишел је врло добра) да изнесу своје улоге.

И морам да приметим да Роберт и јесте и није марио за детаље. Неки мотиви (попут домета телефона на средини моста) се понављају и врло су кључни за финале, а други су остали да висе попут крваве папуче.

Едукативни моменат: Харисон је желео да на крају све буде као да се ништа није десило, али то није могло тако и не може тако. Морамо да имамо одговорност према делима које смо починили.

Оцена наставника:

(једва, али да)

Предосећај (Premonition 2007) је прича о домаћици Сандри Булок која сазнаје да јој је супруг Џулијан Макман погинуо у аутомобилској несрећи. Од тог тренутка дани се не ређају природним редоследом и он је један дан жив, док други није. Сандра ће тако научити много о свом браку и љубави, те ће на крају и покушати да промени след догађаја.

Критички осврт: У првих пола сата изређало се толико изненађујућих догађања да ако сте до тада размишљали да ли да овом филму дате прилику, онда ћете овде већ преломити. Прича је потпуно мистериозна. И ово није баш варијанта „Дана мрмота“ јер Сандра преживљава различите дане, али не по нормалном распореду. Јасно је да би по нормалном распореду и Сандрине реакције биле другачије, али овако је све много интересантније и Сандрина расположења (и помирење са судбином, на крају крајева) иду стабилном линијом јер је овако сазнала ствари које иначе не би. Сандра је ту улогу извела сјајно, а није баш да није захтевна. Петер Стормаре ми је одавао утисак доброг глумца, мада вазда у епизоди, али у овом случају није ме убедио да је психијатар. Он има ту неку насилну енергију и просто му улога није легла.

Радња је у реду, али има велику грешку. Ако изузмемо да нико није знао како се девојчица исекла на стакло (па су чак сумњичили Сандру да јој је то урадила), само време њене повреде не одговара хронологији догађаја. Сандра је изненађена кћеркиним ожиљцима на дан сахране јер их није имала два дана раније када је Сандра сазнала да је Џулијан погинуо. Међутим, ми касније сазнајемо да их је девојчица задобила у време када је Џулијан био жив. У свем овом превртању дана изгледа да се и сценариста Бил Кели изгубио. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Џуд Чиколела је рекао Сандри како никад није касно да схвати шта је важно у животу и да се бори за то. Мудар свештеник, нема шта.

Оцена наставника:

(не може више због грешке која је неопростива)

Крваво црвено небо (Blood Red Sky 2021) је немачко-амерички филм. Поставка филма је интересантна јер се већи део радње дешава у авиону који прелеће Атлантик (алтернативни назив филма је „Трансатлантик 473“). Пери Баумајстер, удовица са малим сином, треба да стигне из Немачке до Њујорка где је очекује лекар и лечење за нејасну болест коју има, али која наликује леукемији. Они се укрцавају у авион и недуго потом теорирсти у вештој акцији отимају авион и сви путници постају таоци. Препаднути путници сарађују, али ипак се ствара ситуација у којој Пери мора да реагује и убија је један од терориста Александар Шер. Тада се ослобађа њена мрачна страна; болест коју има се манифестује и она постаје вампир, довољно јака да се супротстави терористима, али и довољно опасна по све путнике.

Критички осврт: Вампири су одувек привлачили пажњу фанова фантастике и њихових интерпретација има заиста много: од супериорних, преко заводљивих или боље рећи неодољивих, до несхваћених бића са злом судбином. Најновији немачко-амерички филм „Крваво црвено небо“ је искористио ону тужнију страну ове палете и представио вампиризам као болест.

Било је јасно да ћемо главни део флешбека видети онда када Пери буде упуцана јер је то тренутак и када треба да видимо шта ју је претворило у зверку каква је у авиону (из трејлера, најава и са постера је било јасно да је вампирица). Дакле, то је први проблем – што је филм врло предвидљиво режиран, а други је што је у том флешбеку Пери показала необичну храброст са све малим дететом у наручју, те пратила траг крви који води у подрум напуштене непознате зграде у сред шуме. Но, то није једини танак моменат филма. Рецимо, зашто би се Александар заинтересовао за жену коју је упуцао у груди из непосредне близине, утврдио да није мртва, а онда се читава банда дала у потеру за њом? Сигурно прва помисао не би била да је вампир, а још мање да тешко повређена особа може да направи неку разлику у тешкој ситуацији. Логичких грешака има, па тако се Александар забарикадирао у аутомобил и то је Пери искористила да га запали. Коју сцену касније било је јасно да је и она лако могла да уђе у аутомобил, а он још лакше да изађе. Но, да оставимо по страни грешке и грешкице од којих пати већина филмова акционог, хорор и фантастичног жанра. Шта је суштина радње?

Јасно се намеће да је главни мотив борба мајке за свог сина и неке прве критике замерају управо то: да тај однос мајке и детета није представљен у правој мери и да је све подређено акцији или другим речима комерцијали. Истина је да је режисер Петер Торварт балансирао на граници између слојевите, дубоке приче и хорор-трилер акције која ће задовољити публику жељну забаве. И тај други део јесте превагнуо, мада је Петер начео и тему предрасуда и то је можда и најбољи сегмент филма јер је прича о толеранцији дата кроз освежавајући напитак забаве. Александра упознајемо као феминизирану геј особу која делује смешно јер је сасвим карикирана и, што је значајније, делује безазлено. Касније се испоставља да је све само не безазлен, психопата који ужива у убијању и најопаснији Перин противник. Ништа није као што нам се чини, али баш зато што верујемо да ипак јесте, терористи искоришћавају тројицу Муслимана које желе да окриве за сопствено недело јер је већ уврежено да су управо Муслимани виђени као терористи (исламски екстремисти). У овом филму један од њих Кајс Сети је заправо херој, човек са довољно врлина да му Пери поверава сопствено дете. На крају крајева, ако ћемо ићи баш у дубину и прекорачити можда и оно што је била права идеја и намера Петера, у сцени када путници сазнају да је Пери вампирица, они вриште и склањају се од ње. Премиса филма је да је Пери заправо болесна и ако гледамо тако, а знамо да предрасуде потичу од незнања и страха, можемо посматрати тај мотив тако да је Пери дискриминисана управо због свог стања. Страх од заразе, посебно у време пандемије, може учинити да су болесни људи заправо посматрају као претња за оне здраве.

Филм јесте напет јер је режисер успео да створи низ ситуација где се ликови боре и са терористима и са разним недаћама које могу снаћи авион. Авион је прилично захвално место за овакав вид хорора баш због клаустрофобичног и фрагилног простора који нуди. Још једна ствар која овај филм чини интересантним је да ћете овде навијати за вампира јер су много гаднији типови са друге стране, посебно Александар. Макар до тренутка док и он сам не постане вампир, а онда се вампиризам шири кроз авион и тај део веома подсећа на „Светски рат З“, тј. на сцене у авиону којим је тада „пилотирао” Никола Ђуричко. Сличности са другим филмовима има још и сви су махом блокбастери, тако да је Петерова намера била да направи још један у низу. Право питање је да ли је тиме допустио да комерцијала преузме примат у односу на квалитет, под условом да једно заиста искључује друго.

Свакако је замерка Петеру да је могао да више разради причу о предрасудама, па можда и ону причу која говори о пожртвовању мајке за своје дете (ако је уопште у том другом мотиву било шта спорно). Међутим, то може да се посматра и са друге стране; некада озбиљна прича о некој веома значајној животној теми не даје довољно ефекта јер није ни довољно праћена. Питка (али не и плитка) забава ће привући много гледалаца због своје интригантне приче, динамике, напетости, сјајне акције и још сјајнијих специјалних ефеката и можда је то управо шанса да публика заволи Кајса, доброг и великог срца, да не потцењује ниједног протагонисту или антагонисту на основу изгледа и да види да права чудовишта не морају бити вампири већ људи са злим намерама. Другим речима, постоје разни начини како ће се пласирати нека вредност и можда је Петер одабрао један добар да то учини. Верујем да ћете ви донети суд о томе, али чак и да не пресудите у корист квалитета онога што је Петер направио, готово сигурно ћете се забавити.

Едукативни моменат: Управо прича о толеранцији и неприхватању предрасуда. Нису сви чланови неке друштвене групе исти и не смемо очекивати од сваког припадника исту ствар.

Оцена наставника:

(по мом скромном мишљењу)

Врх (Apex 2021) је акциони СФ чија је радња смештена на непознато острво које је закупила компанија из наслова као „игралиште“ за богаташе који лове људе и сакупљају њихове главе као трофеје. Алексија Фаст води ову компанију и као плен је изабрала затвореника на доживотној Бруса Вилиса који ће се показати као превише тврд орах за ловце.

Критички осврт: Режисер Едвард Дрејк није могао да приушти богзна какве специјалне ефекте за овај филм, али према мом скромном мишљењу није требало да се троши ни толико; филм је заиста лош. Он представља микс акције у покушају и драме у покушају и оба ова покушаја нису успела. Дијалози су неповезани, безвезни и приземни, а ликови су неконзистентни и њихови мотиви врло нејасни, тако да никада нисте сигурни шта ће урадити следеће и зашто раде то што раде. Можда је Едвард мислио да ће тим постићи виспрене преокрете, али једино што је постигао је контраефекат. У једном тренутку је Брус јео неке бобице које имају халуциногено дејство и то је заличило на „Игре глади“, али и тај део је нејасан зашто је уопште у филму. Филм није нимало узбудљив, нити изазива било какву реакцију; због ликова који су такви какви су једноставно је немогуће осетити било какву емпатију. Идеја за филм свакако није нова, а крај је сасвим предвидљив. Мада, како је Брус на крају убио Нила Макдону заиста вам дође да кажете: „е, јесте“! Оно што сигурно нећете рећи за филм „Врх“ је да је – врх. 🙂

Едукативни моменат: Брус је рекао како обука и искуство нису исте ствари и у праву је. Искуство је оно што нас чини правим експертима у неком послу и зато треба да будемо вредни и стално стичемо то искуство.

Оцена наставника:

(без поправног)

Доктор Џекил и господин Хајд (Dr. Jekyll and Mr. Hyde 1920) је неми филм и адаптација романа Роберта Луиса Стивенсона „Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда“ из 1886, али је Клара Беранџер писала сценарио према истоименој позоришној представи Томаса Расела Саливана из 1887. Доктора Џекила глумио је Џон Баримор и он је описан као добар човек који се посветио науци и хуманитарном раду. Међутим, када га је његов будући таст Брендон Херст искушао, Џекил је одлучио да у два тела одвоји своју лошу природу склону пороцима од оне добре. Тако је направио напитак који је од њега створио господина Хајда, насилника који је обитавао у сумњивим деловима Лондона. Напитак је функционисао и у другом смеру, али су се ствари временом отеле контроли и Хајд је почео да се појављује и ничим изазван и да уништава живот доброг Џекила.

Критички осврт: Фасцинантни су ми цилиндри Џона Баримора и друге господе у овом филму који су крајње необични због свог сјаја. Тако некако преламају светлост да делују нестварно.

Некако кад помислим на неме филмове, прва асоцијација је Чарли Чаплин и он је успео да те филмове учини сјајним јер је користио пантомиму, као и скечеве са много трчања, неспретних падања и јасне гестикулације. Овде је тема другачија, смиренија и сензибилитет се сасвим разликује, а дијалог се намеће и то јесте проблем. Режисер Џон Робертсон је користио текстове само онолико колико је неопходно, а глумци су се трудили да мимиком одају емоције колико год је то било могуће. Рецимо, Марта Менсфилд, девојка на забави, била је видно разочарана што ће њена симпатија Доктор Џекил закаснити. Но, најуспешнија гестикулација је када се добри доктор претвара у свој алтерего. При томе, ефекти који то прате заиста нису лоши, напротив (тим пре што је тадашњим ауторима мало тога од средстава било на располагању), а шминка је одлична. Посебно ценим што Хајд није приказан као некакав полувукодлак (што је врло рано у филмовима прихваћено), већ је човек само застрашујућег изгледа. Већ при првом претварању мистер Хајд ме је уверио да је зао и заиста је Џон Баримор заслужио углед као глумац који је имао у то доба. Ипак, дешавале су се и ствари које ми нису биле јасне. Видео сам да је мистер Хајд изгазио неког дечака и да је то направило општи метеж, али није ми јасно зашто се то десило. Он је окрутан, у реду, али није ни поента да то буде бесмислено, ето, зато што је он зао. Јесте погодна сцена, али превише поједностављује филм. Можда је то урађено да би се потенцирала Хајдова злоба јер су биле ретке прилике када смо последице његових деловања конкретно могли да видимо, као у сцени када одбацује Ниту Налди или убија Брендона. Свеукупно, филм је прилично добар и јако симпатичан, морам признати.

Едукативни моменат: У самом уводу је већ писала мудрост, да је у нашим рукама моћ да изаберемо какви ћемо бити – добри или лоши. Дакле, бирајте.

Оцена наставника:

(свакако на пет)

Свемирски баскет: Ново наслеђе (Space Jam: A New Legacy 2021) је наставак филмова из 1996. („Свемирски баскет“) и 2003. („Луни Тјунс: Поново у акцији“). Овог пута кошаркашка звезда је Леброн Џејмс. Он нема баш најбољи однос са сином Седриком Џоом јер има превелика очекивања од њега. Њих двојица су отишли у компанију „Ворнер брос“ где је вештачка интелигенција Дон Чидл дао Леброну пословну понуду коју је овај одбио. Зато је бесни Дон увео и оца и сина у виртуелни свет и изазвао Леброна да се огледају у кошарци. Улог је велики: ако изгуби, Леброн неће моћи да напусти виртуелни свет никад. Кошаркаш је прихватио изазов и у помоћ позвао Душка Дугоушка и његову екипу. Међутим, и Дон има сјајну екипу, а захваљујући Седрику који је, иако мали, сјајан мајстор за дизајн видео-игара.

Критички осврт: Од прве сцене након уводне шпице ми се није допао филм. Не улазим у то колико је Леброн успешан кошаркаш, али он сигурно није прави избор за глумца. Човек је доказао да заиста није ренесансни тип и да не може да буде чак ни довољан у глуми. Ту негде почиње и његов префорсирани однос са сином, тако да је јасно да ће током авантуре која ће уследити Леброн доживети просветљење, преобратиће се и допустиће дечаку да буде шта он жели, а не шта му је тата наменио.

Цртани део (када анимирани Леброн слеће на веб-планету Душка Дугоушка и његове компаније (свет Луни Тјунса да будем прецизнији)) је почео боље и првих пар фора су прилично успеле. Онда је уследио низ лоших фора, па опет добрих (када су се цртани ликови убацивали у друге цртаће и филмове) и све тако, попут не баш правилне синусоиде. Општи утисак би према томе требало да буде осредњи, али је он још слабији од тога. Ово је један поновљени наставак, са плитком причом, површним осећањима и обиљем патетике. Међутим, ипак је двојка са плусем због саме утакмице (која је и централна тема, на крају крајева) јер је урађена импресивно.

Едукативни моменат: Вуд Харис, тренер маленог Леброна, прави је тренер и учитељ и дао је дечаку врло корисне савете. Рекао му је да није поента да ли ће победити или изгубити утакмицу, већ да ли ће се потрудити или неће на утакмици, да ли ће бити фокусиран и да ли ће уложити рад. Тек онда може да размишља о томе да направи промену за себе и све људе које воли. Други едукативни моменат је када је вештачка интелигенција (Алгоритам) рекао Седрику да зна све о њему јер га је посматрао и слушао преко мреже. И то може бити истина; многи могу да сазнају свашта о нама путем интернета, а да тога нисмо ни свесни. Зато треба бити опрезан шта пишемо и какве податке остављамо.

Оцена наставника:

(са најављеним плусем)

Лако Је Критиковати 173

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа страве доктора Терора (Dr. Terror’s House of Horrors 1965) је прича која се дешава у возу. У исти купе се сместило пет мушкараца, а са њима и мистериозни Питер Кушинг. Остали путници су убрзо открили да је Питер стручњак за окултно и да уме да предвиђа судбину уз помоћ тарот карата. Сви, осим надменог Кристофера Лија, пожелели су да сазнају своју судбину и открили да их очекују натприродни догађаји који се завршавају фатално по сваког од њих. Чак је и Кристофер пристао да сазна своју судбину, која није била нимало боља. Ипак, сваки од њих је имао могућност да избегне такву судбину, али ни то решење није било спасоносно.

Критички осврт: Прва прича је потпуни фијаско; Кејти Вајлд је убијена, а тројка из њене околине није показала ниједну адекватну емоцију, чак ни њен деда Питер Маден. Но, ту се чудне реакције не завршавају. Нил Макалум је буквално помахнитао и од разумног човека који очито не верује у локалне легенде (јер је желео да провери шта има у мртвачком сандуку) претворио се (већ у две кратке сцене касније) у непоколебљивог верника у то да је Кејти убио вукодлак (чудне ствари су се издешавале, али мало разумне неверице није на одмет – тим пре што вукодлаци рецимо не постоје) и одлучио је да претопи сребрни крст у метке и исте вечери попричека крај ковчега и убије шта год изађе. Некако је изостала логична реакција да се због убиства позове, шта ја знам, полиција? Разумем да су приче кратке и да режисер Фреди Франсис није имао баш много времена за сваку од њих, али ову је баш „збуџио“. У другој причи је сценариста Милтон Суботски био премаштовит и развио биљку која има мозак и сече телефонске жице како би спречила укућане да комуницирају. И у трећој причи има претеривања, али је макар духовита, па то некако пролази. Вуду описан у тој причи већ тешко пролази јер је замишљен као цветни дизајн. Четврта прича ми је некако најбоља и једина од свих ових је заиста прича кратке форме. И онда пета која је симпатична, али ми је промакло како је Доналд Садерленд прозрео да је његова филмска супруга Џенифер Џејн вампирица… Прича која повезује све остале није лоша и даје фину завршницу. Осим прве две, приче имају својих добрих страна, али ми готово све изгледају збрзано и неразрађено.

Едукативни моменат: Практично можемо извести поуку из сваке приче, али нека то буде четврта. Кристофер је глумио ликовног критичара и толико је потцењивао сликара Мајкла Гофа, да се на крају сам обрукао. То ће нам се лако десити ако будемо глуматали неприкосновени ауторитет и са висине гледали на друге људе. Сви правимо грешке, тако да је само питање времена када ћемо то и ми учинити.

Оцена наставника:

(може на четири)

Књига од крви (Book of Blood 2009) је британски хорор рађен према истоименој књизи Клајва Баркера. Софи Ворд је факултетски професор који се бави паранормалним и у жижи њеног интересовања је кућа у којој је убијена девојка под мистериозним околностима. Уз њу је њен партнер са факултета Пол Блер, али је она ангажовала и студента Јонаса Армстронга, за којег верује да је видовит. Њих троје одлазе у кућу како би експериментално доказали да ту нечег натприродног има и, заиста, биће сведоци чудесних догађаја.

Критички осврт: Идеја за филм је добра и у складу је са мрачном естетиком по којој је Клајв препознатљив. Међутим, реализација ме није задивила. Немам ја ту много да замерим; глума и специјални ефекти су солидни, а режисер Џон Харисон је успео да одржава и тензију и пажњу током читавог филма. Ту су сасвим ситне рупе у радњи попут смрти Клајва Расела (јуноша може да одере човека, а не може да разбије обичан прозор), али ни то не бих могао баш да замерим. Заправо, једина би ми замерка била што се радња све време некако развлачи и савија сама у себе, наместо да има некакав ток или макар такав оставља утисак.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи о нашим жељама. Јонас је желео дар, који је и добио, али не на начин какав је желео. Заправо, када нешто јако желимо, морамо да будемо свесни и тога да остварење тих жеља не мора нужно да значи да ћемо бити задовољни. Оно што замишљамо не мора бити и оно што реално можемо добити. Софи је погрешила као научница зато што је силно желела да верује у успех експеримента; да ће доказати оно што заговара. Онда се разочарала када је открила Јонасову превару. Научник треба објективно да приђе експерименту, а чак и ако се хипотеза оспори и то је свакако научни податак.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Дух (The Djinn 2021) је филм о дечаку Езри Дјуиу који је нем услед неке операције коју је имао. Његов филмски отац Роб Браунстајн и он су се доселили у нови стан и већ прве ноћи Езра је остао сам јер је његов отац отишао да ради као радио-водитељ. Пре тога је Езра у тој кући у ормару пронашао „Књигу сенки“ са враџбинама. У једном поглављу је научио како да затражи жељу и решио је да покуша када је отац отишао. Езри је у почетку изгледало као да враџбина није успела, али оно што је касније сазнао је да ће му жеља бити испуњена ако до поноћи преживи уз убилачки настројеног духа.

Критички осврт: Режисери Дејвид Шарбоње и Џастин Пауел изгледа да немају баш јасну идеју шта је страшно у једном хорор филму, па тако сцена где камера кружи празном кућом осветљеном црвеним светлом траје неколико минута. Са све застрашујућом музиком. Други страшни моменти нису ни близу оригинални, али су једнако досадни; жена која плаче окренута леђима, телевизор који се укључује сам од себе и јаки звуци изненадни. Међутим, овај филм јесте померио границе због тога што практично цео филм носи дете и то кроз врло тескобне сцене и без гласа. Дечак има занимљиву физиономију и сасвим добро глуми, тако да је успео да одржи пажњу, али је овај филм ипак био ризик управо због одабира главног протагонисте и то свакако ваља ценити и то је главни разлог високе оцене јер многи други разлози би били против (радња без превише „меса“, неразрађена прича и ликови, танки или никакви специјални ефекти итд).

Едукативни моменат: Роб је рекао свом филмском сину Езри да док мислимо о стварима које нам недостају, заборављамо на ствари које имамо. И то је једно добро запажање и уједно родитељски савет.

Оцена наставника:

(танана)

Момци из округа пакла (Boys from County Hell 2020) је ирски хорор о неколико становника тамошње варошице који су се суочили са древним вампиром.

Критички осврт: Опасни Ирци, вазда блеје по пабовима и вијају се по њиховим вриштинама, екосистемима који изгледају незанимљиво и мртво, али су увек инспирација за страшне приче. Према тврдњи протагониста овог филма, биле су инспирација и за Брама Стокера, иначе Ирца и творца „Дракуле“. Оно што ми се допало у филму је што вампир са којим се боре уопште није као Дракула и заиста је оригиналан, а и сам начин како долази до крви је такође никад виђен до сада. Прича је динамична, занимљива и мада има предвидљивих делова, свакако има шмека и врло је духовита.

Едукативни моменат: Џек Роуан тек када је прочитао „Дракулу“ сазнао је да Брам уопште није писао о томе да се овај плашио сунчевог светла. Неке Дракулине моћи и мане увели су режисери када су радили филмове према књизи. Тако је Џек сазнао нешто ново, а нове ствари ћемо научити такође читајући књиге као и он.

Оцена наставника:

(ипак може)

Перголe (The Arbors 2020) је прича о човеку Друу Метјузу, који ради као бравар у малом граду и очајнички покушава да има присан однос са незаинтересованим млађим братом Рајаном Девенпортом. Једне вечери је случајно пронашао на путу мртвог јелена, а убрзо је и установио да је узрок смрти животиње у њеном трбуху; необичан пауколики паразит. Како би задивио брата (јер су као мали ловили разне животиње) однео је створење кући и почео је да га гаји. Испоставило се да је створење врло опасно по људе и да расте. Но, најнеобичније од свега је што је са Друом успоставило врло чудну везу.

Критички осврт: Допада ми се лик који тумачи Дру јер је потпуно ван клишеа. Он је екстремно интровертан и исто толико инфантилан, безличан и досадан да га чак и рођени брат Рајан избегава и чак га није питао ни шта му је са руком која је дуже времена у завоју. И онда се појавило то биће које није претерано оригинално и наравно пауколико јер таква животна форма нас највише плаши. Тада креће да се показује Друова (најблаже речено) необична природа и успоставља се веза између чудовишта и њега. Међутим, и споредни лик Брукс Адис показује чудно понашање и иако је желео да се спријатељи са Друом, опет ми је његово саучешће у сулудим Друовим активностима није јасно. Полицијска истрага такође није јасна; они су ухватили Брукса у врло необичној активности и он се успаничио и почео да бежи. Претражили су његово власништво, али су занемарили део шуме близу којег су га нашли, ако су већ сумњали да он може бити убица. Но таква полицијска неактивност била је погодна за даљу причу, па и њено разрешење. Дакле, прича има својих мањкавости, али је интересантна (иако спора), решена на необичан начин и, с обзиром на танак буџет, специјални ефекти нису лоши. Додуше, чудовиште се овде не појављује много и сцене са његовим нападима нису ни хорор ни превише присутне. Ово није филм о чудовишту, већ филм са чудовиштем, које врло лако може бити и метафора. У сваком случају ја сам за то да се да шанса и оваквим остварењима јер су другачија у односу на већину, тим пре што је глума одлична, посебно Друова.

Едукативни моменат: Дарил Манро је желела да убеди Друа да пође са њом рекавши му да те не прате сви проблеми где год да одеш. Неки су укорењени у месту где си. И то може бити тачно; неки проблеми су карактеристика места где живимо, као и људи који су ту. Свако треба да иде тамо где му је боље и где му се радују. Опет, треба имати на уму да има проблема и од којих не можемо побећи, посебно ако те проблеме стварамо сами. Дакле, није поента променити место где живимо, већ и променити себе ако је то потребно.

Оцена наставника:

(не баш најстаменија)

Велика бела (Great White 2021) је филм о пару Аустралијанаца Катрини Боуден и Арону Јакубенку који пружају туристичке услуге заинтересованима. Тако су добили посао од младог и богатог Тима Каноа, да његову филмску супругу Кими Цукакоши и њега одведу на Ђавољи гребен. Са њима је пошао и кувар Те Кохи Туака. Како је петоро пристигло на плажу, тако су пронашли мртвог Џејсона Вајлдера, очигледно жртву ајкуле. Катрина је код њега пронашла мобилни и преко фотографија сазнала да је са њим и девојка Татјана Марјановић. Пошли су у потрагу за њом, али су стигли прекасно и Те Кохи се уверио да је девојка мртва. У том неком тренутку ајкула је напала њихов хидроплан и толико га оштетила да је потонуо. Те Кохи је успео да активира пластични чамац за спасавање и сада је њих петоро на отвореном мору, препуштен морским струјама и – ајкулама.

Критички осврт: Већ ми се одабир пара који воде посао на том неком острву није допао; Катрина и Арон сувише су Барбике без иоле шарма или харизме. Њихови ликови су патетични и исфорсирано романтични, те имају сапунски однос. Дакле, поставка је већ досадна, баш као и уводна сцена. Остали ликови (њих троје заправо) су необичнији и занимљивији, као ликови, али и њихове физиономије (Те Кохи је Маор, на пример). Сама прича је класична и није померила поджанр у којем је рађена ни за милиметар. Оно што јој иде у прилог су висок буџет и врло ефектне сцене, посебно када се камера фокусира на положај ајкуле у односу на протагонисте. То је требало да унесе и неку тензију у чему је режисер Мартин Вилсон донекле и успео, иако је јасно да ће ајкула увек бити ту негде и спремна за напад. Нејасно је зашто је ајкула напала авион, а није гумени чамац који је значајно крхкији (макар није у првих сат времена филма), али прича је некако морала да плута. И у правом смислу речи је плутала јер се највећим делом одвијала на поменутом гуменом чамцу и морале су да се десе ситуације (чак и исфорсиране) када ће поједини ликови доспети у воду. Можда би било боље да је тако и доплутала до свог завршетка, али су Катрина и Арон сморали да постану хероина и херој и потпуно руинирају крај и чак филм доведу, удруженим снагама са Кими, до саме ивице крша и мало преко тога. У једном моменту се Катрина бори против ајкуле која режи међ неком подводном металном конструкцијом, али се онесвестила услед недостатка кисеоника. Тада је доронила Кими која јој је дала вештачко дисање под водом и Катрина се толико опоравила да је врло срчано убила ајкулу не узевши ни дах изнад воде… Ко зна, можда је Мартин био инспирисан „Ајкулнадом“. 

Едукативни моменат: У једном тренутку је Тим изгубио живце и направио ситуацију у којој је Те Кохи изгубио живот. Не верујем да ћемо се често наћи у тако драматичним ситуацијама, али карактер треба обуздавати јер ако изгубимо живце, ризикујемо да изгубимо још понешто вредно. 

Оцена наставника:

(могло је да буде и три, али…)

У Земљи (In the Earth 2021) је прича која се дешава у свету погођеном пандемијом. Џоел Фрај је научник кога је Влада послала у подручје изузетно плодне шуме у околини Бристола како би помогао истраживању своје бивше колегинице Хејли Сквајрс. Хејли се бавила микоризом и задатак јој је био да повећа приносе садница. У хотелу који је постао привремени камп за хитне случајеве, након што је прошао здравствену контролу, Џоел је упознао свог водича Елору Торчију, која га је убрзо повела у шуму. Они ће тамо заиста пронаћи Хејли, али и врло опасног Риса Шерсмита. Испоставиће се да Хејли испитује микоризу, али на начин који излази ван домета науке.

Критички осврт: Алтернативни филмови увек имају ту карактеристику да су тешко разумљиви и овај није изузетак, али и ако не видите метафоре које шаље, свакако је ту поједностављено стање ствари – гљиве испуштају у ваздух халуциногене супстанце које су довеле до тога да антагонисти полуде и убијају људе. Ипак, ако је судећи по критичарима, овде ипак има нечег више. Режисер Бен Витли је себи задао тежак задатак – да са малим буџетом направи прилично складан спој слешера, научне фантастике и мистицизма. У самој режији видан је утицај других филмова, посебно култних „2001: Одисеје у свемиру“ и „Исијавања“, којима је највероватније Бен желео да да омаж и чак је и те детаље добро уклопио. Тему је актуелизовао тако што је референцирао на пандемију, коју је искористио као поставку. Он није дао објашњења зашто нам се све ово дешава и чак је и исказао став да је против тога да људи објашњавају природу и да покушавају да је разумеју на свој начин. Наместо тога, он поручује да треба да је саслушамо. Филм обилује ефектним сценама, а оне које су хорор заиста су гадне. Глумци су добро одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: У филму се спомиње микориза – то је посебна веза између биљака, односно њиховог корења и хифа гљива. Ова веза може бити мутуалистичка и углавном то и јесте. Гљиве и биљке размењују минералне и хранљиве супстанце, па тако и утичу на хемијски састав земљишта.

Оцена наставника:

(није да се нисам двоумио)

Клупко (The Tangle 2019) је футуристичка прича у којој су улогу интернета преузели нанороботи и направили мрежу чији је назив у наслову филма. У том свету десило се убиство; убијена је Мери Џејн и то тако да „Клупко“ није успело то да детектује. Агенти који су изван „Клупка“ Кристофер Сорен Кели, Никол да Силва и Џесика Грејам ухапсили су јединог осумњиченог Џошуу Битона кога је неко унајмио да прати Мери. Међутим, све указује да он није убица, а да су агенти и те како упетљани у цео случај.

Критички осврт: Кристофер је у овом случају и сценариста и режисер и одлучио се за крими причу која је у реду, али њен ток и разрешење ме нису фасцинирали. Требало је да заличе на неку причицу Агате Кристи, али тај ниво једноставно није достигнут. Такође, дијалози су били превише поетични (у појединим случајевима су Кристофер и Џошуа заиста и рецитовали), али су тиме били јако тешки за праћење и некако нису наметнули идеју, филозофију, размишљања на тему, било шта што је већ Кристофер имао на уму. Само је постигао контраефекат да су сморили јер сви ти стихови нису имали на шта да референцирају; радња и тако није била усмерена ка филозофији и могућим правцима културне еволуције људе, већ ка крими причи која је у основи љубавна сапуница. Дакле, јасно је мени шта је Кристофер желео, али то на овај начин није могао да постигне. Чак и завршни разговор између Џошуе и вештачке интелигенције, који јако личи на „Косача“ из 1992. и донекле на „Њен“ из 2013, нема ту снагу јер ми није убедљив и не могу да осетим емпатију према нечему о чему се у филму причало као некој СФ стварности која постоји ван буџета филма. Високо технолошки разговори нису допринели јер сам се изгубио у мору скраћеница које ми не значе ништа и чије значење сам могао да наслутим из контекста. Зато морам да се оградим да сам можда нешто и предвидео и видео рупе које то у ствари нису. Рецимо, ако су Кристофер и Џесика су били ван „Клупка“, а он је остварио романсу са Мери из спољњег света (наводно су ово двоје били у некој врсти изолације) и како је он сада успео да хакује њен лични софтвер који је део тог „Клупка“? Углавном, овај филм је добар покушај, али идеја, тон и слика нису усаглашени. 

Едукативни моменат: Кристофер је помислио да би вештачка интелигенција могла да лако учини недело које је сам учинио. Међутим, морамо да будемо свесни да ако мислимо лоше, онда је проблем пре свега у нама.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Ускрснули (Risen 2021) је СФ који почиње тако што је метеор погодио подручје близу сеоцета Беџер на северу Пенсилваније, САД. Из себе је испустио отрован гас који је за врло кратко време побио све мештане; преко хиљаду људи. Војска и научници су дошли да испитају случај и сусрели се са још једним невиђеним феноменом – неки од лешева људи су васкрсли. Ускоро је постало јасно да их је запосео ванземаљски ентитет.

Критички осврт: Није ми се допао цртеж спочетка. Да ли је могуће да је за кућу у снегу са камионом испред потребан специјални ефекат и то лош? Онда сам током филма схватио да има још цртежа врло реалних објеката и људи, па посумњујем да су аутори филма баш фанови ЦГИ ефеката. На крају крајева, овај филм је редак по томе што су ЦГИ коришћени тамо где уопште није било потребе за њима. Да не грешим душу, користили су их и тамо где је било, али су и даље били лоши. Прича није ништа што нисмо видели у оном делу серијала оног дела „Досијеа Икс“ који се бавио посетама ванземаљаца и филму „Дан када је Земља стала“ и у још неким. И пропуста има. Егзобиолог Никол Шамо обавештава војску САД да су и Руси имали сличну ситуацију тако што је претражила интернет. За једну моћну војску прилично су а) необавештени и б) дигитално неписмени. Поменути егзобиолог је главна протагонисткиња и толико је патетична да је иритантна. Уз један њен монолог где пати за својим тужним детињством буквално свира тужна виолина. Тих мелодраматичних сцена има више и све трају поприлично. Но, да се вратим на пропусте – има их још, па када је војнике напао ванземаљац својим менталним моћима, поскидали су маске и тако се изложили отровном гасу, али то код неких није било ни видљиво, ни довољно, па су почели да се убијају међусобно ножевима и пиштољима. На крају Никол улази у забрањену зону без проблема јер је нико и не чува, иако је врло постало јасно да се ради о опасности од међунационалног значаја. Има и један допадљив моменат у филму када широм планете почињу да се дешавају феномени и то је пропраћено феноменалним инструменталом и ефектним сценама, али авај, тај део више личи на трејлер него на секвенцу филма.

Има ту и некакав преокрет, који у неком другом филму и не би био лош, али је у овом решен опет у патетичном маниру. Наиме, режисер Еди Ајра је поставио оправдану сумњу да је главну протагонисткињу отац злостављао као малу, да би се на крају испоставило нешто сасвим друго. И у самом том обрту постоје превиди у логици: како би мала девојчица уопште могла у тајној војној и научној установи да приђе ванземаљцу, а камоли да оствари било какав контакт? Цео тај обрт има прилично добру идеју и прилично је лоше реализован, баш као и цео филм, а и глума није помогла баш. Филм је повремено и заличио на озбиљан СФ, али то просто није довољно.

Едукативни моменат: Никол је ванземаљски облик живота изгледао као клица и није га сматрала довољно важним да га пријави војсци. Или га је сматрала сувише крхким и није желела да га војска уништи. Како год га посматрала, потценила га је и тај облик је израстао до џиновских размера и уништио цео свет. Некада нам проблеми изгледају минорно, али ако их игноришемо могу се претворити у велике и тешко савладиве проблеме.

Оцена наставника:

(може на два)

Празнични специјал Миниона (Minions Holiday Special 2020) је кратак цртаћ о Минионима који се састоји од четири још краће приче.

Критички осврт: Свака прича је слатка јер су актери бескрајно симпатични Миниони, али нису једнаке по квалитету. Прва је баш слаба и не садржи ништа више од њихових уобичајених вратоломија, док су преостале већ имале неку идеју, мада је у трећој причи она до сада баш експлоатисана у другим остварењима и то практично на сличан начин. Утисак је океј, али далеко од тога да сам одушевљен. Пошто је овај филм замишљен и као рекламни за оно што следи од ове продукцијске куће, рекао бих да ова реклама ипак није довољна. 

Едукативни моменат: У последњој причи Миниони су се баш потрудили да освоје значку извиђача и нису успели. На крају су је ипак добили од својих пријатељица. Заправо, сваки труд ће нам се исплатити на овај или онај начин.

Оцена наставника:

(врло иде на три)

Лако Је Критиковати 169

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Годзила против Конга (Godzilla vs. Kong 2021) је наставак филма из 2019. „Годзила: Краљ чудовишта“ где се овај монструм показао као добар. Међутим, у овом филму је започео да масакрира људе диљем Земљиног шара и богаташ Демијан Бичир је унајмио научника Александера Скарсгорда да започне мисију која има за циљ да се монструм заустави. Да би у томе успели, потребан им је Кинг Конг који живи у донекле обезбеђеном простору који су му сачинили људи. Наиме, Конг треба да их одведе у своје природно станиште где се налази огроман извор енергије неопходан да се Годзила порази.

Критички осврт: Било је само питање времена када ће се сукобити два џиновска чудовишта и приуштити нам један високобуџетни блокбастер са готово па перфектним ефектима. Код Конга су претеривали у успореним снимцима, а ваљда зато да би свака сцена која њега укључује била импресивна. Но, сцене борбе јесу импресивне, али оно што ми се баш допада је што се све дешава у средишту Земље. То је свакако занимљиво употребљена и технички добро испраћена стара идеја. Можда се режисер Адам Винград мало заиграо са ефектима гледе гравитације, па је све изгледало као улазак у другу димензију, али добро. Међутим, Адам се баш заиграо, па је увео у причу и мегагодзилу, робота налик на трансформерса и изгледало ми је да то већ јесте превише. Свакако је претеривање, али Адам је склон томе и то видимо и када Годзила својим пламеном буши рупу до средишта Земље. Ипак, не могу да замерим много пошто се све уклапа у причу.

Филм има динамику и има шмека, чак и хумора, а и интересантних решења за организме у средишту Земље. Фаворит су ми змијолика створења која лете, а тело и богами крила користе за гушење џиновске жртве. Прича има и својих рупица, па је тако девојчица све време у мисији која, најблаже речено, уопште није безбедна. Потом, иако Конг показује знаке интелигенције, тешко да је могао, баш као и његови преци, да изгради себи дворе под земљом, а и како су се људи шврћкали тамо када је гравитација толики проблем? А и морала би бити. Верујем да би се ту још рупа могло наћи, али опростиве су у оваквом спектаклу и вероватно их је јако тешко избећи.

Едукативни моменат: Када је Александер рекао Демијану да има луду идеју, овај је то поздравио јер се на лудим идејама обогатио. Луде, али и конструктивне идеје заиста могу да нам донесу много бенефита. Зато, стално имајте неке идеје.

Оцена наставника:

4(уз много минуса)

Нови Годзила (シン・ゴジラ 2016) је јапански филм о чудовишту из наслова овог и претходног филма. Појавио се ниоткуда и почео да терорише Јапан, који је сада постао центар пажње светске јавности. САД је похитала у помоћ, али ће се испоставити да Јапанци најбоље решавају ствари када их решавају сами.

Критички осврт: Знам да су Јапанци темељни, али више од десет минута филма се питају шта их је спопало и то је прилично досадно. Мислим, спопала их је Годзила – сам наслов филма каже. Но, хајде, нечим морамо почети. Наставак је нешто симпатичнији јер ту има којечега да се види, посебно детаљи који откривају јапански начин функционисања. Док су у америчким филмовима научници из било које области способни за све науке и технологије које свет може да приушти, овде су толико ушанчени у своје области да нису способни ни за елементарно ван ње. У просторији седе политичари разних профила и када један каже да је евакуација успешно завршена, други прима информацију и захтева од премијера да започне напад. Чини ми се да је још једна политичарка прецизирала напад. Врло је јасно да напад може започети када се евакуишу људи, па стварно не видим разлог да одмах након те почетне информације не реагује премијер. На крају крајева, сви седе у истој просторији, забога. И у првом делу филма углавном су седели и састанчили, док је Годзила уништавао милионе јена. Читав тај део, без превише емоција и људских судбина према којима бисмо могли да осећамо емпатију, исувише подсећа на документарац. Сам напад на Годзилу, пак, исувише подсећа на војну параду са пуцањем. Све у свему, врло организован филм који приказује организовану нацију, али без узбуђења и са причом која је стерилна и потпуна равна линија.

Оно што је још занимљиво су специјални ефекти. Они који прате пустошење града заправо и нису лоши, али сама звер некако је смешна, као из Мапетоваца или као змај са кинеске Нове године. И неодољива је макар у својој првој фази; касније, наместо да буде страшнија, све више је подсећала на фигурицу, а све мање на специјалне ефекте после 2000. Углавном, Јапанци очигледно умеју да направе реалније кадрове разарања од Амера јер имају искуства у томе. Са вишеметарским гмизавцем немају искуства, па отуда оно онакво. Наравно, и низак буџет је допринео, мада пета или шеста фаза Годзиле малко вади ствар са свим оним светљењем и бљувањем. Можда су Јапанци били инспирација за холивудксог Годзилу из 2019, али су и Амери били инспирација са остварењем из 2014. Кад поменух Амере, овде се десила једна чудна и можда лукава ствар. Сви знамо да је Годзила у старим филмовима настао као симбол две атомке којима су Амери ојадили Јапанце у Другом светском рату. У овом случају Јапанци су сами криви јер су несавесно одлагали нуклеарни отпад, а Американци су савезници ради да помогну. Тек онда када су Амери кренули да помажу својим бомбама, Годзила је кренуо у ватрено разарање града. Метафора или не, тек сувише је очигледно. Јапанци у филму нису дозволили Америма да униште Годзилу нуклеарком, али јесу били под америчким утицајем (или макар режисери Хидеаки Ано и Шинџи Хигући), тако да превише драматике и патетике има. Крај је опште место.

Едукативни моменат: У филму Годзила је еволуирао што га чини још нестварнијим. Јер еволуција се не дешава током живота јединке, већ из генерације у генерацију.

Оцена наставника:

(за труд који је очигледан)

Врата (Doors 2021) је омнибус сачињен из четири приче које се дешавају у необичним временима. Свуда у свету су се појавили ванземаљски ентитети које су становници Земље врло брзо разумели као врата, али нису разумели куда она воде. Свеједно, „врата“ су одвела много људи и ми у другој причи (пратећи судбине чланова добровољачке екипе раде да прође на другу страну) сазнајемо да је свет иза њих и сличан и различит од нашег. Циљ овог необичног ентитета сазнајемо у четвртој причи, али не и коначни исход.

Критички осврт: Режисерски трио Саман Кеш, Дуган О’нил и Џеф Десом је покушао да изведе један уметнички СФ са спорадичним успехом. Колико је сцена у школи при сусрету четворо младих са ванземаљским вратима била ефектна и садржајна, толико је већ следећа на обали мора била префорсирана. Ипак, не могу да оспорим шмек ни тој причи, ни читавом филму, а пре свега не могу да оспорим добру идеју којом је филм вођен. И не могу да оспорим вештину којом је режисерски тројац водио ову причу. Заправо толико је вешто вођена, буквално методички, структуирано, попут писања есеја или чак романа. Имамо увод (прву причу), заплет (другу), кулминацију (трећу) и расплет (четврту). Уз то, свака прича је готово самостална и актери из једне не појављују се у другој и не могу да се сетим ниједног омнибуса где су тако добро различите приче међусобно повезане.

Као и сваки (прави) уметнички филм и овај је рађен тако да поруке не буду дате „на тацни“, већ свако може да га тумачи како жели. Оно што је очигледно је да режисери желе да причају о променама; они их називају „рифрешинг“ (освежење), што је термин који се користи када говоримо о странама сајтова. Да ли пикирају на промене у друштву изазване дигитализацијом (улице, тргови и природа – све је пусто, нема људи који се шетају и друже) или су мислили да нам је потребно стање свести и уважавање разлика (у првој причи се дешава покушај романсе између две девојке – Џулијане Колинс и Кети Кан), на нама је да одлучимо. Ипак, прича на крају остаје отворена и ми не сазнајемо каква нас промена очекује, што може да се посматра и као плус и као минус. Мени је друга прича свакако минус јер је идеја која се провлачи кроз њу сувише позната, те су тако сцене предвидљиве, осим завршнице која малко чупа ствар. Филм има добру динамику, држи пажњу и говори нешто што не могу да дефинишем шта тачно, али свакако треба видети и чути.

Едукативни моменат: Лина Еско је разумела да океан мења стену у плићаку ударом својих таласа, мада то чини полако. У тој слици она је одлучила да буде океан, а не стена – она која доноси промене, а не која их трпи. Треба мислити о таквом њеном избору.

Оцена наставника:

4(са подебљим плусем)

Лига правде Зека Снајдера (Zack Snyder’s Justice League 2021) је заправо проширена верзија филма из 2017. Овом филму претходи прича када је Супермен (Хенри Кавил) убијен и његов самртни ропац је пробудио три кутије ванземаљског порекла које су сада дозвале врло моћна и зла створења. Бетмен (Бен Афлек) покушава да окупи бића која такође имају супермоћи како би се супротставила туђинима.

Критички осврт: Гледао сам неколико верзија блокбастера где су убачене сцене које је режисер у оригиналној верзији укинуо и то се нису водили као засебни филмови, али овај је ипак стекао тај статус. Не звучи поштено, али са друге стране, ова верзија траје целих два сата дуже (фасцинантних четири сата) и морам приметити да многи регуларни филмови немају трајање само тог продужетка. Испрва сам мислио да је режисер Зек Снајдер само додао недостајуће сцене, али није тако једноставно. Неких детаља овде нема. Сећам се да је Флаш (Езра Милер) у краћој верзији правио алузије на „Гробље кућних љубимаца“ када су оживљавали Супермена, али тога овде није било. Дакле, понешто је измењено и много тога је допуњено. Питање је да ли је то допринело да се добије одличан филм? Мени се допао и претходни; није ми фасцинирао, али је оправдао статус суперхеројског блокбастера. Иста је ситуација и са овим. Можда је Зек добио више времена да развије своје ликове, посебно Бетмена, али и без тога овде је акценат на акцији и специјалним ефектима и ту не бих замерио много. Чак бих похвалио да је Зек успео да одржи врло добру динамику упркос проширивању дешавања, осим ако не рачунамо сам крај филма где гњави.

Едукативни моменат: Реју Фишеру је његова филмска мајка рекла да уз све што зна да може да постигне данас, једва чека да види шта ће моћи сутра. На тај начин га је охрабрила да ради значајну ствар у животу: да напредује.

Оцена наставника:

(на труд)

Безбрижни дух (Blithe Spirit 2020) је филм заснован на позоришној представи из 1941. истог назива. Ден Стивенс је књижевник који има креативну блокаду и то баш у време када треба да испоручи сценарио за холивудски блокбастер. Када је са супругом Ајлом Фишер и пријатељима дошао на спиритуалистичку представу мадам Џуди Денч, имао је прилику да се увери да је она варалица, али га је ипак инспирисала. Одлучио је зато да је позове у госте како би одржала приватну сеансу, што је све био „материјал“ за његов сценарио. Ипак, испоставило се да мадам Џуди уопште није преварант и да заиста има моћ да призове духа и то ни мање ни више него Денову бившу супругу Лесли Ман.

Критички осврт: Глумци су добро одабрани и заиста су били на висини задатка, те добро дочарали време пар година пре Другог светског рата. Прича је шармантна, романтична и црнохуморна, мада одистински добрих фора има мали број. Динамика је могла бити бржа за макар неколико нијанси, али и овако је сасвим у реду и са интересантним расплетом.

Едукативни моменат: Ајла је рекла да ако већ живите као ноћна дивља животиња, макар будите довољно цивилизовани да сакријете своје трагове. Нисам сигуран да је овај савет добар, али ако вам се допада искористите га. Можда је боље да искористите другу изреку коју је изговорила Ајла: Carpe diem! „Позајмила“ ју је од Хорација, римског лирског песника који је живео током владавине Октавијана Августа. Ову изреку бисмо могли да преведемо као „Убери дан“, односно: искористи сваки дан, уживај, не пропуштај време.

Оцена наставника:

4(минус)

976-ЗЛО (976-EVIL 1988) је прича о неснађеном момку (Стивен Џефри) кога одгаја религиозна самохрана мајка (Санди Денис) и чији је идол његов проблематични рођак који живи у кући поред (Патрик О’брајан). Стивен проналази код Патрика број телефона за необични мрачни хороскоп, па и сам одлучује да позове. Оно што ће добити је много више од луцидне забаве.

Критички осврт: Несрећни Стивен, увек је глумио неке убоге фрикове, било у хорорима, било у секси комедијама. И овде је то урадио како треба, али у овом филму је ретко шта како треба. Емоције су површне, а такви су и односи међу ликовима. Сцене су врло предвидљиве и било је јасно да ће Џим Мецлер спасити Патрику живот на улици, као што је било јасно и готово све остало, па и то на шта ће Џим наићи када се буде дао у потрагу за фирмом која стоји иза мрачног хороскопа. Логика у радњи, а пре свега у поступцима ликова није најјаснија: Патрик сазнаје да је његов филмски рођак Стивен убио његову девојку Лезли Дин, али му не пада на памет да оде до њене куће. Ми не знамо да ли ју је ико пронашао јер је нико и не спомиње, али неколико сцена касније видимо да је опело било у цркви на које је Патрик закаснио. Нејасно је и шта ће поједини ликови на местима где јесу и све делује некако разбацано, хаотично, а посебно сцене покоља које спроводи Стивен. И при томе, те сцене су развучене, досадне, бледе и неинвентивне. Ово је заиста врло јадан хорор, који је на самом крају заличио на трагичну „Кери“, али ни близу нема тај потенцијал.

Едукативни моменат: Лезли се уплашила од паука, али јој је Стивен објаснио да то није паук, већ косац. Косци (Opiliones) су зглавкари који веома личе на пауке, али се од њих разликују по јако дугим, танким ногама које се лако ломе. У случају опасности могу да одбаце екстремитете. Лезли се дакле уплашила без разлога јер косци немају отровних жлезда, као што их имају пауци, те не могу да науде људима.

Оцена наставника:

(са плусем који је донекле оправдан)

Граница (Gräns 2018) је шведски филм. Ева Меландер глуми жену гротескног изгледа која ради као обезбеђење на граници и у томе је врло успешна јер успева да намирише алкохол који кријумчаре, али и осећања попут стида и кривице. Ева верује да је она другачија због грешки у хромозомима, али се тада појављује Јеро Милоноф, веома налик њој, који јој открива и праву истину – шта је она заправо.

Критички осврт: Већ на први поглед (на Евину маску) асоцијација на неандерталца је неизбежна. Она је већ мистерија сама по себи, а та мистерија се продубљује управо Јеровим доласком. У филму се не дешава богзна шта неочекивано; она се загледала у њега, позвала га к себи и међу њима се развила романса. Међутим, опет се и те како осећа тензија ишчекивања, а и изненађења није да нема. Такође, неке наизглед неповезане приче у Евином животу на крају се повезују у смислену целину и све је то пропраћено виспреним дијалозима, што је необично с обзиром на то да Ева глуми особу за коју лако можете да поверујете да има грешке у броју хромозома и некако је и очекивано да је спора у размишљању и реакцијама. Оно што посебно ценим у овом филму је што је режисер Али Абаси дао необичан, али искрен поглед на човечанство, далеко другачији у односу на онај који редовно испоручује Холивуд у својим предраматичним завршницама када аргументује зашто то исто човечанство вреди спасити од ванземаљаца или у овом случаја – од тролова.

Едукативни моменат: Када је Јеро замерио Еви да је попут људског бића, она му је одговорила да ако је људски да не жели другоме да нанесе зло, онда јесте таква. Лако је етикетирати (што је радио Јеро), а тешко је поступити исправно (што је на крају учинила Ева).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Наопачке (Inside Out 2015) је цртаћ о јунацима – персонификацијама осећања – који обитавају у глави једне једанаестогодишњакиње. Ова петорка лепо функционише све док родитељи девојчице не одлуче да се преселе. Тада Туга почиње чудно да се понаша и да омета Радост у њеној мисији да девојчици сваки дан учини срећним.

Критички осврт: Ово је лепо замишљен цртаћ, врло лепо анимиран и са јаким, јасним порукама. Врло су занимљива и решења аутора цртаћа како се мисли и чињенице „депонују“ у мозгу и чак су у доброј мери и психолошки и биолошки оправдана. Има и поједностављења, тако да је подсвест сведена на најдубље страхове, а апстрактно размишљање се сувише одвија по обрасцу, али опет филм свакако има шарма и много добрих фора.

Едукативни моменат: Иако изгледа чудно, туга је потребно осећање баш као и свако остало и ако је осећамо, не треба да је сузбијамо. Сасвим је у реду да некада будемо и тужни.

Оцена наставника:

(може)

Раја и последњи змај (Raya and the Last Dragon 2021) је цртаћ о измишљеној земљи Кумандри где су људи и змајеви живели у хармонији и једни са другима и међу собом. То је престало онда када је необична куга напала земљу и претворила и људе и змајеве у камен. Последњи змај Сису успео је да дохака куги, али га је то коштало живота. Успео је људе да поврати, али не и змајеве. Пет стотина година касније, Кумандра је разједињена на пет држава, али отац младе принцезе Раје сања о поновном уједињењу. Он је пружио руку осталим старешинама, али се то није завршило добро; јаз је постао још већи, а куга је наново ослобођена и почела да претвара људе у кипове. Злосрећну судбину доживео је и Рајин отац и она је остала сама. Ипак, она има и план како да пронађе последњег змаја, односно да га оживи.

Критички осврт: Сцене борбе су одлично урађене, али и читава анимација, ако ћемо поштено. Прича није лоша, има тај егзотични шмек и јаку поруку да је „куга“ која разједињује људе заправо неповерење и неразумевање туђинских култура. Ипак, режисери Карлос Лопез Естрада и Дон Хол нису успели да избегну неке класичне замке, попут обрасца по којем се овакви филмови одвијају и превише јаких асоцијација на друга остварења (сага о Индијани Џоунсу је рецимо баш очигледан утицај). Сцена када Немари убија змаја сувише је натегнута, а крај је исфорсирано идиличан и виђен у гомили других филмова. Но, свеукупан утисак је ипак заиста добар.

Едукативни моменат: Мастер Бенџа је упозорио Рају да не меша дух и вештину; често имамо вољу да урадимо нешто, али то ипак није довољно.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Том и Џери (Tom and Jerry 2021) је дугометражни цртаћ настао из бројних краткометражних о јунацима из наслова, насталих још четрдесетих година прошлог века. Вечити непријатељи – мачка и миш – одлучили су да се сместе на Менхетну, у Њујорку. Мачак Том има велике снове да постане музичар, а све што жели миш Џери је луксузан дом у хотелу. Испоставиће се да управа хотела баш не жели миша као свог госта и унајмиће Тома да га улови. Испоставиће се да нису унајмили доброг мачка, али ни доброг човека да организује веома важно венчање двоје богатих и славних Палави Шарду и Колина Јоста. Наиме, човек којег су унајмили је Клои Грејс Морец, која је преваранткиња са украденом биографијом.

Критички осврт: Најпре сам се питао откуд то да Клои, глумица у успону, прихвати улогу у оваквом полуцртаном, тим пре што уз цртаће о Тому и Џерију иде врло сведен хумор са превише насиља, али ми је временом бивало јасније. Некако је режисер Тим Стори успео да извуче најбоље што је могао из овакве једне поставке, да да солидну причу са неким дешавањима и пристојном динамиком. Чак, у појединим деловима је заличило да прича има дубину. Свакако има врло добре специјалне ефекте, ако не већ неки ефектнији и мање предвидљив крај.

Едукативни моменат: Џордан Болгер је рекао Клое да је најбоље да се не пореди са другима, већ да се труди да ради свој посао. Она је тако научила нешто, а научила је и Роба Делејнија, свог филмског шефа, да је импресивна биографија свакако импресивна (као што јој и само име каже), али да увек треба видети и шта особа са биографијом или без ње може да уради.

Оцена наставника:

(плус)