Лако Је Критиковати 55

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Џуманџи (Jumanji 1995) је филмска адаптација истоимене књиге из 1981. Адам Хан Берд, син богатог власника фабрике за израду ципела Џонатана Хајда, пронашао је старињску и необичну игру под називом Џуманџи. У питању је друштвена игра попут Не љути се човече. Почео је да је игра са својом другарицом Лауром Бел Банди. Но, показало се да је игра магична и веома опасна, те је дечака пренела у џунглу, а девојчица је побегла у паници. Након 26 година у кућу дечака (у којој сада више нико не живи) уселила се Бебе Њојвирт са својим сестрићима Кирстен Данст и Бредлијем Пирсом. Двоје малишана такође су открили игру и почели да је играју. Испоставило се да игра још увек није готова од када је започета, пре готово три деценије.

Критички осврт: Идеја за причу је одлична, а таква је и реализација. Све ми се допада у филму и немам шта много друго да пишем осим да похвалим и препоручим.

Едукативни моменат: Адам је тек након много година схватио колико га отац, у ствари, воли. Посебно деца (а понекад и одрасли) мисле да особа која их критикује и грди, заправо, не воли. Истина је управо супротна јер то што их грди значи да је тој особи стало. Да јој није важно, не само да не би грдила, већ не би ни обраћала пажњу.

Оцена наставника:

(наравно)

Миље (Spitzendeckchen 2012) је аустријски краткометражни филм. На енглеском говорном подручју назив филма је „Беч чека на тебе“ (енг. Vienna Waits For You). Прича почиње када млада девојка Ана изнајмљује стан и то врло експресно јер претходна власница жели да га се реши што пре. Ана врло брзо схвата зашто и суочава се са силама које не може да победи.

Критички осврт: Не знам да ли је теже направити дугу или кратку причу, али је ова урађена са правом мером. Све ми се допада, а понајвише како је већ много пута експлоатисана идеја реализована на један нов, аутентичан и врцав начин. Поруке које филм шаље су одличне, а симболика је заиста јака. Глума је одлична, комична и трагична истовремено. Све у свему, вреди одвојити тих пола сата.

Едукативни моменат: Девојка, главни протагониста приче, трудила се да промени окружење које јој се није допадало и у томе није успела. Али се на крају испоставило да је допринела стану у коме је боравила јер је, на неки начин, захваљујући њој, створен један нови детаљ. Не треба да будемо тужни ако нисмо успели из корена да променимо ствари које нам се не допадају. Ако успемо да допринесемо ситуацији и додамо било шта наше, некакав успех смо постигли.

Оцена наставника:

(без двојбе)

Бокех (Bokeh 2017) је филм о необичној апокалипси која се дешава пару заљубљених Американаца Мајки Монро и Мету О’Лирију док су били на пропутовању по Исланду. Наиме, када су се пробудили једно јутро, схватили су да су сви људи нестали без икаквог видљивог разлога. У немогућности да напусте острво, покушавају да се изборе са овим проблемом најбоље што умеју; сами, али истовремено и заједно.

Критички осврт: Иако је идеја већ више пута и виђена и иако је практично у филму само двоје глумаца и иако радње готово да нема, филм невероватно држи пажњу. Томе је, пре свега, допринео поменути глумачки пар који је успео да дочара сва осећања која би људи у њиховој ситуацији могли да осете. Осим тога, филм нуди и филозофију гледања на живот, која је са једне (њене) стране песимистична, а са друге (његове) практична. Он не види прошлост и будућност јер се оне и тако понављају (пошто се природа све време рециклира), већ само садашњост. И Мајка добро поентира бесмисао, тако да како су измешана осећања која ликови презентују, тако су помешана и осећања док гледате филм. Још једна ствар која ме је заинтригирала је што су разна предвидљива сценарија тек овлаш одрађена и дешавања су текла током који нисам очекивао. Ово јесте прилично другачија прича.

Фотографија је фантастична, а и Исланд је добро одабрана локација. Уз све то је лепо уклопљена и музика, која и није толико добра колико је смирујућа и прикладна. Мислим да су режисери у доброј мери успели да направе уметнички филм, а да, при томе, није досадан (што је, обично, неспојиво). 🙂

Едукативни моменат: Ето нам прилике да научимо шта значи реч из наслова, ако то већ нисмо знали. У свету фотографије, бокех означава ефекат дубинске неизоштрености позадине. Кажу искусни фотографи да је добар код прављења портрета.

Оцена наставника:

(минус)

Дубоки удар (Deep Impact 1994) је филм о свету коме прети удар метеора, налик на онај који је својевремено уништио диносаурусе. Свет се спрема да се заштити и зато влада САД шаље посаду у свемир која ће нуклеарним бомбама (а чиме другим) да распрши метеор, па тако и сваку претњу. Ипак, мисија се показала неуспешном и прелази се на алтернативне планове.

Критички осврт: Занимљиво је да је исте године снимљен „Армагедон“ са истоветном тематиком и познатијим глумцима. Ја бих овом филму дао предност. Прича је боља и што је битније, мање је мелодраматична (мада таквих момената има, али заиста дозираних). Не могу да кажем да је филм фасцинантан, али је сасвим коректан – и у погледу поменуте приче, продукције, специјалних ефеката, глуме… Речју, свега.

Едукативни моменат: Оно што ме је у филму одушевило, због чега замало да му дам највишу оцену, речи су председника Моргана Фримана да ће се међу одабраним за спасавање (међу научницима, лекарима и уметницима) наћи и наставници. Свака нормална земља види важност својих наставника.

Оцена наставника:

(танка и на танком леду)

Звездана капија (Stargate 1994) је научно фантастични филм чија радња почиње још пре древног Египта, 8.000 година пре нове ере. Тада у северну Африку слеће свемирски брод, који је препао тадашње примитивно становништво, али не и дечака Џеја Дејвидсона. Године 1928. истраживачи су открили необични големи артефакт у египатском граду Гизи. Много година касније, у садашњости, испоставиће се да је тај артефакт портал за друге светове, а који потиче управо од поменутог древног свемирског брода.

Критички осврт: Музика је претерано помпезна, ефекти нису баш увек сјајни, а логика дешавања није неоспорива. Но, ово јесте ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Иако је Џеј правио фаму да је божанство и да људи морају да му се клањају, он то није био. Многе личности и дан данас праве такву фаму од себе. Али они нису богови, а још мање смо ми дужни да им се клањамо и покоравамо.

Оцена наставника:

(уз минушчић)

Зла коб (Doom 2005) је акциони СФ филм у коме такође постоји капија, али овај пут само до Марса. А на Марсу се налази лабораторија где се врше археолошка и генетичка истраживања. Нешто је пошло по злу и научник Роберт Расел послао је на Земљу позив за помоћ. И одазвала се група маринаца предвођена Двејном Џонсоном. Оно што су пронашли тамо била је права ноћна мора.

Критички осврт: Од почетка су ми биле јасне две ствари: да ће специјални ефекти бити слаби и да ће ово бити један „напржени“ војни филм. Но, током филма открио сам много озбиљније мањкавости. Рецимо, мањкавост радње. Све време се вијају по ходницима и лабораторијама и то је, углавном, то. Мистерија је солидно дозирана „на кашичицу“, али је проблем што је сувише очигледна, тако да није мистерија. Па и да немате ама никаквог СФ искуства, отприлике на половини филма биће вам јасно шта се дешава и ту негде у том тренутку филм из досадног прелази у веома досадан. У једном тренутку се филм претвара у праву правцијату игрицу, што ме је стварно збунило. Ако неко већ воли да игра игрицу „Зла коб“, зар није много забавније да је сам игра, а не да гледа како то чини режисер Анџеј Бартковјак? Додуше, знам и да млади сада прате Јутјуб снимке „Гејмера“ и одушевљавају се њиховом вештином (и све ми је јаснији израз „сукоб генерација“). 🙂 Углавном, ја филмом одушевљен нисам. Једино што морам признати да је добро то су поједини живописни ликови, са изненађујућим карактерима. Посебно бих истакао пријатну промену код Двејна који овај пут није херој, на шта нас је навикао. Немам поверења у његове глумачке способности, али био је уверљив као негативац.

Оригиналних идеја у филму нема. Бен Данијелс удара главом у стакло буквално исто као што се дешава у једној од завршних сцена „Ја сам легенда“. Има још сличности са разним другим филмовима, али очигледно ниједан од њих није послужио као позитиван узор. И чудовишта нису оригинална, а док се жртве трансформишу превише личе на зомбије. Тако да има овде свега нечег страшног, а, ваљда, према старој изреци да што их је више – то је забавније. Па, очигледно, свако правило (и у овом случају изрека) има изузетака.

Едукативни моменат: Када су научници додали још један (марсовски) хромозом субјекту који су испитивали нису добили супериорно биће, већ чудовиште. Испоставило се да се је од неких људи заиста стварао супериорне, а од других монструме и то је зависило од карактера самог човека. Тако је и са свим другим стварима у животу; ако некоме дате хромозом, положај, новац или било шта друго, тај неко се неће обавезно променити у супер-биће и лако може да се деси да постане чудовиште. Постоји изрека која каже – дај му власт да видиш какав је.

Оцена наставника:

(на један)

Шифра (Cypher 2002) је филм познат још и под називом „Мождана олуја“ (енг. Brainstorm). Џереми Нортам је човек са амбицијом да ради у великој фирми. Добија посао и то као шпијун који има веома тривијалан задатак да тајно снима конференције. Већ на првој конференцији упознаје мистериозну даму Луси Лу, која му открива да је његов задатак само шарада иза које се крије веома озбиљна и опасна међукорпоративна шпијунажа.

Критички осврт: Одлично урађен трилер, са правом мером. Када се режисери труде да направе виспрен филм у овом жанру, често упадају у замку јер радњу закомпликују толико да постаје нејасна. Овај филм, додуше, има компликовано дешавање, али се лако прати. Нема толико акције, али има мноштво преокрета, мада са сасвим предвидљивим расплетом. Заправо, комплетан крај је урађен превише наивно и трапаво, но, не квари целокупни утисак много.

Едукативни моменат: У овом филму сви су радили све што је потребно да дођу до информација. Информација је моћ. Другим речима, што више тога знате, више тога ће вам бити доступно и имаћете више могућности.

Оцена наставника:

(можда сам мало претерао)

Захтев за пријатељство (Friend Request 2016) је немачки хорор, који је у Немачкој познат под називом „Unfriend“, што би значило брисање са листе пријатеља на друштвеним мрежама. У жижи је девојка Алиша Дебнам Кери, која је популарна и на Фејсбуку има преко осам стотина пријатеља. И њен друштвени живот је богат и испуњен, уз њене две цимерке Брит Морган и Брук Маркхам и дечка Вилијама Мозлија. У једном тренутку добија захтев за пријатељство од девојке коју познаје из виђења у школи и која је опседнута готиком. Испоставља се да је девојка, најблаже речено, чудна и Алиша, тешка срца, одлучује да прекине онлајн и сваки други контакт са њом. Међутим, то баш није тако лако јер је девојка, у ствари, вештица.

Критички осврт: Филм је јако добро поентирао природу Фејсбук пријатељстава. Алиша има више стотина таквих пријатеља, али рођендан прославља са тек њих неколико. Професор је практично запретио ђацима да не деле снимак самоубиства своје другарице, што опет говори о лошем искуству на онлајн мрежама; чим он уопште мора да запрети. Допало ми се како је компјутерска графика уклопљена у филм и како се радња одвија симултано у стварном и виртуелном свету. Уз то, добро је уклопљено окултно и модерно. Прича није нарочито инвентивна, али режија јесте добро урађена. Такође, причи би у појединим сегментима могла да се оспори логика (као када је озбиљно рањена Алиша успела да побегне Конору Паолу), а и није баш да није предвидљива и то све до краја (који је већ више пута виђен).

Сцене јесу језиве и што се хорор дела тиче филм је испунио свој циљ. У ствари, све што се хтело овим филмом, постигло се.

Едукативни моменат: Порука овог филма је веома јасна. Иако интернет изгледа као безопасно место, пошто се све дешава тамо негде у виртуелном свету, истина је да у њему вребају многе опасности. Никад не знате ко је са друге стране везе и какву вам штету може нанети.

Оцена наставника:

(и то јака једна)

Вештица тинејџерка (Teen Witch 1989) је прича о девојци Робин Лајвли која је сазнала да је вештица на свој шеснаести рођендан. Њене моћи омогућиле су јој да добије момка из својих снова Дена Готјеа, али и да постане најпопуларнија девојка у школи. Испоставило се да то, ипак, није довољно да буде срећна.

Критички осврт: Грешака у филму има. Када је Робин остала сама за воланом, у сусрет су јој ишла два аутомобила, која су волшебно нестала сцену пар секунди касније, да би се онда наново појавила. Али, та наивност је некако у духу осамдесетих, па је опростива. Оно што је неопростиво је што филм нема концепцију. Тек тако, у сцени у женској свлачионици, ничим изазван, филм постаје мјузикл са све играњем и копрцањем ногу. И све време фокус се разбија сегментима који су ту убачени само да се задовољи циљна група – романтичне тинејџерке. Зато је тема, а и радња, прилично површна.

Наставница која предаје репродуктивно здравље представљена је као лудача и то је, ваљда, требало да буде духовито. И сви ликови, који би требало да буду комични, префорсирани су стереотипи. Заправо, сви ликови су стереотипи (успут, и глума није баш магична). Односи између ликова су потпуно површно одрађени, тако да је веза између Дена и Лисе Фулер потпуно нејасна (она се појављује и нестаје како је погодно за коју сцену), а однос између Робин и Манди Ингбер остао је да виси негде у ваздуху. Крај је, тек, потпуно нејасан и нерешен, иако је идеја сценариста прилично очигледна.

Едукативни моменат: Робин је желела да је Ден заволи због тога каква је она заиста, а не због магије. И то је исправан став и треба да нам буде јасно да ако наведемо некога да нас воли зато што имамо новца или положај или смо популарни, ту нема говора о правој и искреној љубави.

Оцена наставника:

(на два)

Ја, Франкенштајн (I, Frankenstein 2014) је наставак приче коју је давне 1818. написала Мери Шели, а базиран на роману Кевина Гревијуа. Доктор Франкенштајн (Аден Јанг) прогањао је своје чудовиште (глуми га Арон Екхарт) до крајњег севера, где га је зима убила. Арон је сахранио свог творца на породичном гробљу, а онда су га напали демони. Две оближње гаргојле су га спасиле од напада и однеле у свој град, где га је дочекала њихова краљица Миранда Ото. Од ње је сазнао да се води борба између сила таме и сила светлости и да ове прве желе да га се дочепају како би стекле предност. Арон је одлучио да се не приклања ниједној страни, већ да своје ратове води сам. Међутим, то баш није било могуће.

Критички осврт: Филм јако подсећа на вампирску сагу „Подземни свет“, али и „Константина“ и друга слична остварења рађена у духу неоготике (како је, већ, називају). И то је у реду, али не говори у прилог некој оригиналности – и ово остварење у том поджанру није донело ништа новог. Осим новог Франкенштајна, који више личи на суперјунака и поступцима и изгледом. И да, зове се Адам. 🙂

Идеја јесте занимљива, али иако спој приче о Франкенштајну и религијске саге није виђен до сада, Франкенштајн јесте био у миксованој причи са другим злоћама у „Ван Хелсингу“. Но, реализација није баш најсрећнија. И то и поред тога што су специјални ефекти сасвим задовољавајући (додуше, не баш увек). Наиме, прича је обична и крцата општим местима толико да између њих готово да нема „паузе“. 🙂

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а подозревам да је нелогичност њихових поступака последица неспособности сценаристе Стјуарта Битија да на виспренији начин направи интригу. Но, акције не недостаје и филм заиста јесте забаван.

Едукативни моменат: Миранда је оправдала Франкенштајнов лош поступак емоцијама и прокоментарисала како је због тога више човек него што мисли да јесте. Некада ћемо бити љути на себе што смо сувише емотивно реаговали и лоше поступили, али не треба бити сувише строг. Нисмо роботи и емоције су саставни део нас, људи.

Оцена наставника:

(не баш блистава)

Лако Је Критиковати 54

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Поље снова (Field of Dreams 1989) је америчка спортска драма. Кевин Костнер је фармер и породични човек који живи у варошици у Ајови. Једног дана зачуо је глас у пољу кукуруза и растумачио да му је говорио да изгради терен за бејзбол. Он је то и учинио, упркос лошој финансијској ситуацији. Након неког времена на том терену су се појавили духови давно умрлих играча. Међутим, тиме његов задатак није био завршен и глас није утихнуо.

Критички осврт: Када сам видео о чему се ради у филму, нисам баш био раздраган идејом да га гледам. Бејзбол је спорт који нити разумем, нити ме ич занима. Међутим, како је филм одмицао, просто ме је радња заокупирала. Уз то, сасвим су добри глумци.

Крај ми је покварио утисак. Иако прича добро прави пазл, да га тако назовем, који се уклапа у финалу и заокружује целу причу (додуше, очекивано), ипак је превише разводњен и испуњен оном Американцима својственом патетиком. А има и непотребног претеривања, па на самом крају колона кола долази са људима који једва чекају да гледају празан бејзбол терен у некој селендри у Ајови… Мада, Американцима можда то и не звучи тако бесмислено.

Едукативни моменат: Берт Ланкастер глуми неуспелог бејзбол играча, који је умро, а да није остварио своје снове у првој лиги. Међутим, да је успео у томе, не би постао лекар у свом родном месту и помогао многој деци и утицао на живот свих тамошњих суграђана. Пораз не треба увек трагично схватити јер он и не мора да доведе до трагедије. Он може да нам преусмери живот, можда чак и на боље или да нас ојача или научи нечему. Колико год лудо звучало, пораз је, у ствари, веома користан. И потребан, такође.

Оцена наставника:

(на три)

Ја сам… Гаврило (I Am… Gabriel 2012) је филм чија се радња дешава у малом граду у Тексасу под називом „Обећање“. За житеље овог градића наступио је веома тежак период праћен разним недаћама. А онда се појавио необичан дечак који изгледа да има одговоре на сва питања.

Критички осврт: Већ на почетку су кренули филозофски дијалози, а истовремено толико сведени, да ми је одмах било јасно да ме сценарио неће задивити. Надаље, било ми је јасно ни да ме глума неће задивити. У ствари, ништа у овом филму ме није задивило. Идеја је потпуно неинвентивна, а радње практично и нема. Филм више изгледа као промотивни спот Јеховиних сведока или већ неке секте или религије. Уз све то, ликови су толико дивни људи да више нису реални, а чак и они који су грешни, врло брзо су се прешалтовали на толико покорне и понизне покајнике да, напросто, морате да им опростите. И да им ви не опростите, Бог свакако јесте и Он их воли, што је дечак у филму поновио безмало двадесет и осам пута.

Углавном, потпуно ми измиче поента снимања овог и оваквих филмова. Није ми јасно како преко измишљене филмске префорсирано романсиране приче може да се промовише Божја реч, пошто је то очигледно била намера. Но, оставимо то по страни; што се самог филма тиче, он је лош, баш као и продукција.

Едукативни моменат: Град „Обећање“ доживео је период кризе и лоших дешавања, да би се онда ствари поправиле. Можете то да припишете и божанској милости, пошто је вера ствар избора и права човека, али можете и да прихватите то као део живота. Све има свој крај, па и лоша времена. Морају и она да прођу, а ми треба да се трудимо да их пребродимо и превазиђемо. Најбоље би било да активно учествујемо у томе.

Оцена наставника:

(али сигурна)

Гримизни врх (Crimson Peak 2015) је амерички хорор рађен у духу готике. Прича почиње у граду Буфало у савезној држави Њујорк, крајем 19. и почетком 20. века. Главна хероина је Мија Вашиковска, богата наследница, која покушава да постане писац. У њен град долази енглески племић Том Хидлстон са пословним предлогом за њеног оца. Пословна сарадња није успела, али се десило нешто друго; Мија и Том су се заљубили једно у друго. Након што је Мијин отац Џим Бивер трагично настрадао, она се удала за Тома и са њим отишла у Енглеску, где му је дом. Томова кућа је велика, пропала и чува неке страшне и натприродне тајне.

Критички осврт: Видан је утицај других филмова на овај (лептир је лајтмотив дела „Кад јагањци утихну“), а и прича је далеко од оригиналне. Па, ипак, лепо је испричана, са необичном и интересантном естетиком. Ефекти су допринели да филм буде језив, а костими, глума и дијалози да се дочара одговарајуће време. У филму има помало од свега; мистерије, хорора, љубавне мелодраме… И то свеукупно у збиру не изгледа лоше, напротив.

Едукативни моменат: Џим је рекао како се у Америци цени труд, а не привилегије. Не знам да ли је у Америци стварно тако, али знам да је извор свих проблема код нас то што се привилегије дају без труда. Рецимо, диплому можете стећи без труда, али и позиције и многе друге ствари. И док се то не промени, боље бити неће.

Оцена наставника:

(али не баш најјача могућа)

Мумија (The Mummy 1999) је авантуристички филм чија радња почиње у старом Египту и причом о несрећној љубави између Арнолда Вослуа и Патрисије Веласкез. Та прича се завршила трагично и Арнолд је жив мумифициран. Године 1926. Џон Хана показао је предмет, до кога је дошао сумњивим путевима, својој сестри Рејчел Вајс, библиотекарки у музеју археологије у Каиру. Она је видела своју шансу да се докаже као египтолог, те кренула у авантуру живота. Испоставило се да је предмет кључ за васкрсење Арнолда, али и свег зла који он представља.

Критички осврт: Има заиста ефектних сцена, које сам морао да одгледам више пута. И цео филм ми се јако допао јер има шарма, духовит је, виспрен и права авантура. Само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Иако је Џон мислио да ништа нису ућарили од читаве ове опасне авантуре, видели смо, на самом крају, да то баш није тако. И када нам се чини да из неког рада ништа нисмо добили, варамо се. Некаква корист увек постоји.

Оцена наставника:

(од мене)

Повратак мумије (The Mummy Returns 2001) је наставак претходног филма. Рејчел Вајс је у браку са Бренданом Фрејзером и у своје археолошке авантуре воде и свог малог сина Фредија Боута. У последњој таквој авантури докопали су се наруквице Краља Шкорпиона Двејна Џонсона, коју жели и Арнолд Вослу, наново васкрсли древни велики свештеник. Његов циљ је да васкрсне, а потом убије Двејна и тако од њега преузме непобедиву војску бога Анубиса.

Критички осврт: Јасно је да је овде морало да се убаци штошта новога, а тога има на претек. Неке новине су пигмеји налик на гоблине, реинкарнација која се сасвим добро уклапа у причу и Краљ Шкорпиона који и изгледом оправдава своје име.  Наравно, ту су и старе, опробане ствари и ликови који су и даље једнако шармантни и духовити, а и клинац уопште није лош. Специјални ефекти нису најбољи могући, али су сасвим пристојни, док је прича и више од тога.

Едукативни моменат: У завршној сцени, када су се обојица – и Брендан и Арнолд – нашли у истој и наизглед безизлазној ситуацији, различито су одреаговали и они, али и изабранице њиховог срца Рејчел и Патрисија Веласкез. Другим речима, љубав оба пара била је на проби и опстала је само она између Рејчел и Брендана. У таквим ситуацијама се и види да ли је љубав заиста права. Да додам да је у тој сцени Арнолд показао право глумачко умеће јер му се у погледу видела завист према другом пару, као и очај што његова љубав није попут њихове.

Оцена наставника:

(још једна)

Шокер (Shocker 1989) је хорор филм о масовном убици Мичу Пилеџију који убија читаве породице у предграђу Лос Анђелеса. Питер Берг је млади рагбиста кога не дотиче општа паника становника тог предграђа, али ускоро ће убица ударити и на његову породицу. Питер схвата да је са њим повезан на другачији, натприродан начин.

Критички осврт: Очигледно је режисер Вес Крејвен инспирацију за хорор филмове проналазио у ноћним морама. И при томе јесте био креативан, можда и више него што је била права мера јер то неминовно доводи до тога да филм у мањој или већој мери скрене у дубиозу. Посебно је финале филма такво, па више нисам разумео ни где су, ни шта раде. Довољно је рећи да је Мич говорио кроз ватру у разваљеном телевизору, а да ју је Питер угасио – даљинским управљачем. 🙂

Нелогичности и наивних момената има, баш као у сваком филму овог типа и овог ранга. При почетку филма Питер, током рагби тренинга, налеће на стуб у који удари заиста јако и иако показује све симптоме потреса мозга, готово да нико не реагује, па ни његов тренер (што је мени, као наставнику, незамисливо). Онда, како Мич одгриза усну једном чувару, а прст другом, када покушају да га врате у живот пре егзекуције, најблаже речено је смешно. У парку лежи мртав човек врло уочљив и недалеко од људи и деце који уживају у рекреацији. Таквих сцена има прершт.

Као што написах, филм јесте маштовит и можда је чак и утицао на касније наставке „Страве у Улици Брестова“. Ипак, можда је боље да није. 🙂

Едукативни моменат: Питер се у прво време понашао веома индиферентно према проблему масовног убице, са којим се суочио цео град, да би му, касније, тај исти убица променио цео живот. Не можемо игнорисати неку општу ситуацију у којој се наши суграђани или сународници налазе и да се посветимо искључиво сопственим циљевима јер та „туђа“ ситуација неминовно мора да утиче и на нас.

Оцена наставника:

(па, може са плусићем)

Деца ноћи (Children of the Night 1991) је хорор о вампирима. Две девојке Ами Доленц и Маја Маклафлин из малог града отишле су у стару цркву како би направиле лични „обред чишћења прљавштине“ од поменутог градића. Подрум цркве је поплављен, па се обред састојао у томе да пливају у тој води. Ова наивна младалачка игра пробудила је злокобног вампира који је био потопљен у тој води и који је шчепао једну од њих. Ускоро, цео град је био под опсадом вампира.

Критички осврт: Нисам сигуран да сам гледао добру верзију (а такву – добру верзију тешко је наћи када је у питању лош филм), али ова коју сам гледао има потпуно неприродне прекиде између сцена. Но, и да ти међупростори постоје у оригиналном филму, свеједно, радња је у тоталном хаосу, а на крају не само да се хаос не разрешава, већ кулминира. А завршна сцена је тек нејасна. Дан свиће након победе над вампирима и просјак је сада богати бизнисмен, а свештеник је поштар… И они машу главним јунацима који су још у дроњцима и прљави због целоноћне битке. Шта рећи? 🙂 Идеја за филм није скроз лоша, али је веома лоше реализована, да не кажем режирана.

Маске за вампире јесу гадне и смешне и већ до тада виђене много пута у сличним филмовима, али има и оригиналних момената виђења вампира. Па, тако, Маја спава тако што су јој плућа изван тела, која прогута када се пробуди по ноћи, а Карен Блек пљује некакву слуз која се претвара у чауру. Неки од вампира су и симпатични попут Амине бакице и цео филм донекле има неког шмека, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Маја је својој другарици рекла да вечни живот, који је добила од вампира, уопште није дар јер је, истовремено, и много изгубила. Ми, наравно, нећемо добити вечни живот, али ће нам се дешавати да добијемо нови посао или позицију. Иако ће нам то изгледати као обећана награда, треба ипак сагледати и шта тиме заиста добијамо, али и губимо.

Оцена наставника:

(вуче на један)

Звездана капија: Континуалност (Stargate: Continuum 2008) је дугометражни филм рађен према серији „Звездана капија СГ-1“ и други је такав филм по реду. Екипа која чини СГ-1 успела је да дохака свим ванземаљским паразитима и остао је још само један у телу Клифа Симона. Сви су се окупили на погубљењу (најпре одвајању паразита од домаћина), али је нешто пошло наопако. Чланови тима почели су да нестају један за другим, а испоставља се да Клиф не само да зна зашто је то тако, већ је и узроковао да се то деси. Једини преостали су Аманда Тапинг, Бен Броудер и Мајкл Шенкс и они покушавају да побегну одатле и поврате све оне и све оно што је нестало.

Критички осврт: Да бисте могли да пратите овај филм неопходно је да познајете серију. Код филмова који проистичу из серија, потребно је да ипак буду јачи, да тако кажем, него просечна епизода. И овде то јесте случај (мада не и што се тиче продукције и специјалних ефеката) и прича балансира негде на граници апокалипсе и грандомазних планова, а има и авантуре, акције и интрига. Ипак, све ми је прилично млако и нимало узбудљиво. Није да филм није забаван, али није ни блокбастер. Похвалио бих то што је солидно решено путовање кроз време, што је, иначе, увек замка због парадокса које је тешко избећи.

Едукативни моменат: Џо Бриџиз није дозволио Аманди, Бену и Мајклу да прођу кроз звездану капију и измене садашњост, иако је требало да је побољшају. Људи се, напросто, плаше промена и зато су промене веома спор процес. То и није тако лоше јер промене могу да се покажу и лошим. Моје мишљење је да треба бити и мудар и храбар истовремено, али посебно ово потоње јер, на крају крајева, промене су неминовне.

Оцена наставника:

(веома, али веома блага)

Свемирске лопте (Spaceballs 1987) је пародија „Ратова звезда“, а у мањој мери и других СФ филмова попут „Ејлијена“ и „Планете мајмуна“. Свемирске лопте су народ који предводи неодговорни председник Мел Брукс и чија је родна планета остала без свежег ваздуха. Зато су одлучили да отму ваздух од планете Друидије којом руководи краљ Дик Ван Патен. План је да отму краљеву кћерку Дафни Зунига и уцене га да им ода шифру за отварање штита око планете. Међутим, краљ Дик ангажује свемирског пустолова Била Пулмана да спасе принцезу.

Критички осврт: Неке ствари никад не застаревају, па ни хумор у овом филму. Иако има инфантилан карактер, скроз је добар и виспрен. Уз то, сви глумци су сјајни у улози комичара.

Едукативни моменат: Мел (у улози Јогурта) би рекао: „Никад не потцењујте снагу Шворца.“ Ја бих додао да не потцењујете ништа и никога. Најпре, то је ружан став, а потом, то нешто или неко некада може и (не)пријатно да вас изненади.

Оцена наставника:

(сигурица)

Легенда о чуварима: Сове Га’Хула (Legend of the Guardians: The Owls of Ga’Hoole 2010) је цртаћ о совама. У ствари, главни јунак је једна млада сова која сања да припада легендарној армији Га’Хула и да се бори против злих сова. Ускоро ће се испоставити да ће му се жеља испунити када његовог брата и њега отму зле сове, а са циљем да их претворе у своје војнике.

Критички осврт: Цртаћ веома подсећа на „Господаре прстенова“, што донекле јесте занимљиво. Ипак, радња је потпуно класична, а ликови стереотипи (једино што су у питању сове). Има и узбудљивих момената, као и прилично симпатичних. Уз то, анимација уопште није лоша. И оно што јесте важно је да филм има емоцију и шаље добре поруке.

Едукативни моменат: Једна сова је рекла: „Само зато што се пева, то је не чини песмом“. Сове су веома мудре, нема сумње.

Оцена наставника:

(ту негде, можда и мање)

Лако Је Критиковати 26

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Друга Земља (Another Earth 2011) је филм о девојци Брит Марлинг, која је заљубљеник у астрономију и која је са седамнаест година примљена на Технолошки институт у Масачусетсу. С обзиром на то да се ради о престижном факултету, Брит је ово прославила са пријатељима уз пиће. Када се колима враћала кући са забаве, чула је на радију да је откривена планета веома блиска Земљи и да се, чак, може видети и на ноћном небу као плави круг. Брит се загледала у небо, па је тако скренула поглед са пута и изазвала чеони судар са трагичним исходом. У другим колима је био Вилијам Мејпотер, као и његова трудна жена и мали син. Жена и син су погинули, а Вилијам је остао у коми. Због овога је Брит провела у затвору четири године, а када је изашла, запослила се као домар у једној средњој школи. Вођена грижом савести, пожелела је да се извини Вилијаму, али није имала храбрости. Зато му се понудила да му буде собарица јер је наводно шаље нека агенција. У то доба организовало се путовање на Другу Земљу и фондација једног милијардера расписала је конкурс за оне који желе да путују. Брит је победила на конкурсу и освојила путовање, баш у тренутку када је постала блиска са Вилијамом.

Критички осврт: Овај филм практично носи само пар глумаца – Брит Марлинг и Вилијам Мејпотер. И генијално су одрадили своје улоге (она ипак више него он). Искрено, филм је тескобан и иако нема мелодраматике, напросто вас запљускују емоције. Динамика филма је веома спора, али је напросто таква тема и филм заправо и нема праву радњу. Више је фокусиран на однос који еволуира између двоје људи којима је (кривицом једног од њих) живот угашен, да би једно друго наново вратили у живот. И тек онда настаје кулминација, о којој не бих, да вам не упропастим ако ћете гледати филм (али макар да кажем да је маестрална).

Друга Земља је једини научно фантастични моменат и она је више у служби метафоре за снове који су нам увек ту негде, изнад главе и видљиви, али их је тешко или готово немогуће досегнути. Планета која би нам се приближила толико сигурно би изазвала катаклизме. Ова планета, у филму описана, напросто се притајила, али не без последица, макар на животе Брит и Вилијама. Тако смо наместо фантастике добили животну драму. Зато ово дело није ремек-дело научне фантастике и можда није ни ремек-дело филмске уметности, али уметничко јесте и ја га препоручујем.

Едукативни моменат: Овај филм има дубоке, мисаоне поруке. Ја бих издвојио једну, можда сведенију, али практичну. Никада немојте сести пијани за волан и када возите будите фокусирани. У супротном, можете упропастити и свој и туђе животе.

Оцена наставника:

(чиста)

Крај света (The World’s End 2013) је британски научно фантастични филм у коме главну улогу тумачи Сајмон Пег. Он је лечени наркоман, који није успео у животу и очигледно је у кризи средњих година. Када је матурирао, са своја четири другара покушао је да направи подвиг познат као „Златна миља“. Подвиг се састојао у томе да обиђу свих дванаест пабова у свом родном градићу и у сваком попију по пиво. Сада, много година касније, одлучио је да понови подвиг и овај пут га и финишира. Окупио је четворицу другова, који су невољно пристали, те су се вратили у своју варошицу и кренули да обилазе пабове. Међутим, већ у трећем пабу откривају да град више не насељавају људи, већ андроиди који имају плаву наместо црвене крви. И имају намеру да преобрате људски род. Почиње трка да се спасе човечанство, али и доврши изазов.

Критички осврт: Дијалози  су комични, виспрени и динамични. Специјални ефекти, као и сцене борбе, изненађујуће су сјајне, али не и сасвим уверљиве јер се средовечни и сасвим просечни мушкарци боре попут нинџи, а против бројчано знатно надмоћнијег непријатеља. Има још ту нелогичности, али на које може да се зажмури јер је филм, заправо, прилично добар. Оригиналан је, паметан и забаван. Мислио сам да ће да га покваре на самом крају, са све великим речима, али су га заправо завршили неочекивано. Британци, очигледно, нису Американци. 🙂

Едукативни моменат: Ник Фрост је препознао да Мартин Фриман није оригиналан, већ клониран јер је имао белег који је уклонио пластичном операцијом. Пошто су га наново створили из ДНК, белег се код клона појавио. Касније су момци процењивали ко је од њих прави, а ко клониран према томе да ли још увек имају повреде и ожиљке које су стекли током живота. Дакле, ако нас нападну ванземаљци добро је знати које особине се наслеђују, а које не. 🙂

Оцена наставника:

(уз препоруку)

Леприкон 4: У свемиру (Leprechaun 4: In Space 1997) је четврти наставак саге о злом патуљку који терорише људе. Овај пут је намислио да буде краљ, па је отео ванземаљску принцезу Ребеку Карлтон. Тада је наишла патрола маринаца из свемира и изгледало је као да су бомбом разнели патуљка, а спасили лепу принцезу. Међутим, Леприкон је васкрсао на њиховом свемирском броду и почео да убија једног по једног члана посаде, а како би се докопао принцезе и остварио свој циљ.

Критички осврт: Ово је необичан покушај споја акционе научне фантастике и свемирске бајке, те можда још неког (под)жанра приде. Покушај је, дакле, необичан и поприлично неуспешан. Сцене варирају од оних само за одрасле до врло дечјих (боље рећи инфантилних) када Леприкон прича (можда и рецитује) сам са собом, без неког јасног смисла зашто то ради. Јер оно што прича, а то су његове намере, веома су јасне и да их нисмо чули.

Хајде што многе сцене нису баш убедљиве, односно нису баш војно тактичне (а предузимају их маринци), него је и радња прилично танка. Има и јадних покушаја копирања, односно пародирања других (и неупоредиво бољих) филмова, као када је Леприкон секао светлосном сабљом (позајмљеном из „Ратова звезда“) једног војника или када је изашао из тела другог – као у „Ејлијену“, само што овде није био у питању грудни кош, већ пенис. Та сцена није шокантна, напросто је вулгарна, ако занемаримо да је биолошки некоректна. Филм иначе има вулгарних, као и врцавих делова, па је тако Ребека Карлтон остала без грудњака, а набилдовани главни глумац без мајице, те и једно и друго без много оправдања (нешто мора да прода филм, али то и даље није оправдање). Иначе, „Ејлијен“ је копиран макар у три наврата, а препознају се и сцене из „Терминатора“ други део и „Муве“ из 1958.

Глума је спорадична. Рецимо, Тим Колкери, који глуми наредника с металном главом, везе нема. Остали су мање или више солидни. Ствар вади Гај Синер, који је комичан попут познатог поручника Грубера из серије „Ало, ало“, а кога је некада тумачио. Међутим, хумор, кога у филму има, напросто није довољан. Филм је потпуно небулозан и како одмиче, све је ступиднији. Имао сам осећај као да гледам играну екранизацију цртаног филма где Душко Дугоушко разним лудоријама надиграва свог вечитог архинепријатеља ловца. Ово је једини наставак саге о Леприкону који сам гледао и остаће тако, макар док не заборавим колико је овај филм глуп.

Едукативни моменат: Принцеза Ребека потужила се да су се њени сународници односили према њој као да је – обична. Можда би добила поштовање какво је желела да је показала и неке добре особине личности, а не да је само глумила принцезу. 🙂

Оцена наставника:

(неопозива)

Љубавници (The Lovers 2015) је филм чија је радња смештена у будућности и у прошлости, на два различита континента. Наиме, у 2020. години крај Великог коралног гребена, археолог Џош Хартнет и његова супруга Темсин Егертон наилазе на значајно откриће из минулих векова, дубоко под морем. У питању је прстен љубавника који води порекло из Индије. У жељи да се домогне прстена, Темсин је учинила храбар, али непромишљен чин и остала је заробљена на дну мора. Џош ју је спасио, али не без последица. Пошто је ронио без опреме, пао је у кому. Филм даље приказује шта се са Џошом дешава док је у коми – он сања да је капетан у енглеској војсци у граду Пуна у Индији, 1778. Укључен је у преврате који се у то доба дешавају у Индији, али и политичке сплетке које праве Енглези, а како би се домогли области у Индији које не поседују. Током једног повереног му задатка, заљубљује се у Басу Бипаша, ратницу у краљичиној гарди. И она у њега, али не жели да му узврати љубав због пророчанства да ће га издати. Басу има прстен љубавника јер јој га је краљица поклонила, али он није помогао да њихова несрећна љубав добије срећан крај. Зато је друга шанса дата у будућности и Темсин се бори да пронађе прстен и врати у живот човека кога воли.

Критички осврт: Ово је покушај да филм прати чак три жанра (или радње, како желите); романтичну љубавну причу, историјски спектакл и научну фантастику. Колико је тај покушај и успешан, друга је прича. Рецимо да ће најзадовољнији бити љубитељи роматике, с обзиром на то да је та прича „појела“ све друге, а толико доминирала на крају, да су политичке сплетке и преврати остали недоречени и цео тај део некако збрзан. Иначе, та романтична прича је сасвим класична и све у вези са њом је већ виђено. Но, ипак, лепо је испричана, а глумци су солидно урадили свој посао (осим краљице која се није баш показала). Сцене борбе су прилично добре, а Басу је веома занимљива као борац. Иако је прекаљена у тој активности, и даље је женствена.

Едукативни моменат: Овај филм приказује све слабости љубави јер је особа која воли рањива. Са друге стране, приказује и снагу љубави, која је највећа снага у свемиру (каже мудри гуру из филма), која чак и мртве враћа у живот. Можда ово потоње и није тачно, али свакако даје смисао животу.

Оцена наставника:

(на три)

Лутка из излога (Mannequin 1987) је филм о момку Ендруу Макартију, који је сувише уметнички тип да би радио неки посао где се захтева ништа више од вештине. Зато стално мења послове, да би, пуким стицајем срећних околности, почео да ради у робној кући Власнице Естел Гети. У тој робној кући налази се и лутка, за коју се испоставља да може да оживи, али само пред очима млађаног Ендруа. Она му помаже да уреди излог тако да привлачи пажњу купцима, те Ендру постаје љубимац газдарице, али и сметња конкуренту Стиву Виновичу. Стив зато, свим средствима, покушава да наговори Ендруа да ради за њега, али овом се не мили да мења посао јер се у међувремену заљубио у своју лутку/девојку.

Критички осврт: Иако радња иде утабаним и крајње предвидљивим стазама, има неких сцена које немају баш неко оправдање, попут безразложне туче између Џорџа Бејлија и Ендруа. Има и много празног хода јер прича нема много „меса“, па је то искоришћено за романтичне колаже (а заправо музичке спотове) и бесциљне јурњаве са много ломљаве.

Почетак ми се допао када се млада/стара Египћанка Ким Катрал крије као мумија да се не би удала. И можда у филму има још пар добрих фора, а све остало је сувише инфантилно да би било смешно. У ствари, сам филм је смешан, али у негативном контексту. Толико је наиван, пре свега ликови (који су потпуни стереотипи) да је то већ претерано. То је један од оних филмова када киша почне да пада након несугласица у љубавној вези. 🙂 И сав је лепршав. Више је као тра-ла-ла филмић, без икакве објективне вредности.

Едукативни моменат: Ендру је уметник, односно вајар, који је склапање лутки из излога доживео као изазов. Касније је то исто чинио и када је продавао балоне, поткресивао живу ограду и правио пицу. И увек би добијао отказ, али није поента у томе. 🙂 Поента је да у сваком послу можемо да будемо креативни и да се остваримо, ако то заиста желимо и ако будемо аутентични у оном што радимо.

Оцена наставника:

(бледолика)

Паклени је дошао у Жабоград (Hell Comes to Frogtown 1988) је постапокалиптични филм чија је радња смештена у период након нуклеарног рата. Људи су махом стерилни, али не и Роди Пајпер, па га привремена влада ставља у своју службу. Његов задатак је да оплоди фертилне жене и тако продужи људску врсту, која је, разумљиво, значајно проређена. Невоља је што је неколико жена заробио главни мутант жабац у Жабограду, у свој харем. Зато Роди, у пратњи две згодне даме, мора најпре да их ослободи како би свој задатак успешно финиширао. 🙂

Критички осврт: Не могу да порекнем да има добрих фора. Роди Пајпер је добио некакав појас невиности (заправо, пре ће бити супротно од појаса невиности, али појас свакако јесте) на коме пише „власништво привремене владе“. 🙂 У Жабограду, један од мутаната у бару чита бајку о Принцу Жапцу, а посвуда се чује крекетање. Логично, с обзиром на то да су сви мутирали у жабе. 🙂

Хумор није само општег карактера, да тако кажем. Има и пародије. Када један од мутираних привлачи Сендал Бергман канапом ка себи, асоцијација на „Повратак Џедаја“ више је него очигледна. Као и асоцијација на „Побеснелог Макса“ други део, када протагонисти беже од фуриозних жаболиких људи у розе комбију. 🙂 А када Роди и Сендал не проналазе тело Вилијама Смита који је пао са друге стране литице, сцена изгледа као завршна из „Ноћи вештица“.

Но, и поред свег хумора, филм је дефинитивно небулозан. Радња и дијалози сведени су до најнижег могућег нивоа, мотиви ликова су нејасни (посебно Вилијамовог), а глума је очајна. Ипак, верујем да је глумцима било заиста тешко да озбиљно одраде своје улоге у оваквом једном филму, па то не бих узео за зло. Са друге стране, маске уопште нису лоше, тим пре што је филм сниман осамдесетих.

Нема сумње, у питању је треш филм, али чак и за такав један потребан је неки квалитет и мислим да га је овај филм донекле постигао, једино како је и могао – бритким хумором.

Едукативни моменат: Робију је тешко пало то што мора да обави специфичан поверен му задатак, иако он није непријатан, напротив. Чак и фантастични послови биће оптерећујући ако их као оптерећење прихватамо. 🙂

Оцена наставника:

(или четири на три, свеједно)

Принцеза и жаба (The Princess and the Frog 2009) је Дизнијев цртаћ базиран на бајци „Принц жабац“. Сиромашна девојчица Тијана из Њу Орлеанса има свој сан да постане власник ексклузивног ресторана и цео свој живот подредила је томе. Међутим, баш када је била на домак остварења, власници зграде, коју је желела да купи, одлучили су се за другог купца. Несрећна, замолила је вечерњу звезду да јој помогне, али наместо помоћи, крај ње се створио жабац који говори. Био је то, у ствари, принц Навин, кога је зли вуду чаробњак претворио у жапца, како би се домогао богатства виђене наследнице Шарлоте. Жабац је замолио Тијану да га пољуби како би са њега скинула чини, што је и учинила, али се онда десило неочекивано – и она је постала жаба. Сада су њих двоје кренули у потрагу за начином да наново постану људи, а та потрага одвела их је у опасну мочвару и занимљиве авантуре.

Критички осврт: Не могу да кажем да је филм неочекиван јер много тога јесте могуће предвидети. Када је мали свитац страдао, јасно је било шта ће се даље десити са њим и да ситуација ипак неће бити трагична. Међутим, прича јесте оригинална, можда више шармантна него духовита и шаље добре поруке. Пред ликове су постављене тешке дилеме, посебно пред Тијану, али то овај цртаћ и чини животним, чак и озбиљним. Осмишљен је као мјузикл (што је Дизнијева рутина), али углавном са џез музиком, што доприноси необичности. Уз такву музику, логично, Тијана је црнопута, што, пак, није честа пракса ни у играним филмовима. Све у свему, необично и нежно. И лепо.

Едукативни моменат: Слепа вуду чаробница жабама поручује да је много важније да добијемо шта нам треба, него шта желимо. То је једна добра филозофија, коју није лако ни разумети, ни прихватити, јер нас жеље заслепе. Али, ако „копамо довољно дубоко“, као што чаробница каже, разумећемо да је то заиста тако и једино добро за нас.

Оцена наставника:

(уз похвалу)

Човек од челика (Man of Steel 2013) је филм о Супермену, кога тумачи Хенри Кавил. Криптон, родна планета Супермена, била је пред колапсом. Тамошњем виђенијем јунаку Раселу Кроуу било је јасно да становништву спаса нема, па је одлучио да свог сина Хенрија, првог након неколико векова рођеног природним путем, пошаље на Земљу, заједно са кодексом (шифрама генетичких генома Криптонаца). То је и учинио, а Супермена су на Земљи одгајили Кевин Костнер и Дајана Лејн. Након тридесет и три године, одметник са Криптона Мајкл Шенон, са својом малобројном војском, пристигао је на нашу планету, решен да је уништи и прилагоди за живот криптонској раси. Једини ко га може спречити је, разуме се, Супермен.

Критички осврт: Рад са оваквим суперхеројем, који мане нема, много је проблематичан и уме радњу да доведе до апсурда, а сцене до нелогичности. Рецимо, ако брада не може да изгори, односно неуништива је, како ју је онда обријао? 🙂

Но, без обзира на то колико је Супермен захтеван за филмску причу, она је сасвим добра… Можда у неким деловима сувише мелодраматична. Костнерова смрт не само да је управо таква, већ је и бајковита. Специјални ефекти су пристојни, а и не могу да кажем да се аутори филма, предвођени режисером Заком Снајдером, нису потрудили; срушили су пола Њујорка, односно Метрополиса. А труд ваља ценити. 🙂

Едукативни моменат: Знак на грудима Супермена означава прво слово његовог надимка. Међутим, на планети Криптон значи „нада“. Исте ствари разумећемо различито и то не мора да зависи увек од језика којим причамо. Рецимо, Мајкл Шенон разумео је да спас његовог народа почива на пропасти другог, док су Расел Кроу и Хенри Кавил схватили да је кључ у кооперацији.

Оцена наставника:

(осредња за исту такву суперхеројштину)

Бетмен против Супермена: Зора правде (Batman v Superman: Dawn of Justice 2016) је наставак претходног филма. Бетмен (Бен Афлек), јунак из Готам ситија, града у суседству Метрополиса, сматра да је Супермен антихерој и покушава да му дохака. Зато жели да се домогне криптонита, минерала који је убојит за овог ванземаљца, а који у државу хоће да увезе илегалним каналима богаташ Џеси Ајзенберг. И сам Џеси има идеју да уништи Супермена, те иако очигледно психотичан, кује прилично мудар план како то да учини.

Критички осврт: У филму има много мањих прича које се уливају у једну велику и то тек у појединим сценама, па је тешко пропратити баш сваку, односно повезати их. Радња је прилично комплексна, те значајније озбиљнија него она у првом филму о Супермену и за разлику од ње, излази из клишеа. Сходно томе, има и много ликова. Главни лик је Бетмен и он је прилично другачији у односу на оне које сам гледао до сада. Нема онај бајковити и тајновити шмек, већ је више мрачан и срдит, а и има неке натприродне моћи – или макар назнаку таквих, што је за овог суперхероја до сада невиђено. Нисам сигуран да је Бен Афлек добар избор да га глуми, али зато је Џеси Ајзенберг прави за злицу Лекса Лутера.

Дијалози су веома виспрени, а посебно ми се допао дуел Бетмена и Супермена, који је занимљив готово као и њихова борба. Цео филм је у ствари занимљив, а сценаристи, у жељи да буде што је могуће занимљивији, додали су и необичног и нелогичног хибрида и заиста не знам шта им је то требало. И зашто хибрид изгледа као чудовиште, када су људи и Криптонци физички потпуно истоветни? 🙂 И што је то биће бесполно?

Крај је сувише развучен (иако свака сцена има неко своје оправдање), мелодраматичан и потпуно амерички.

Едукативни моменат: У једном дијалогу сенаторке Холи Хантер и младог богаташа Џесија Ајзенберга она му говори: „Узми кофу урина и назови то бакин чај од брескве. Узми оружје и назови то средством одвраћања. Мене нећеш заварати.“ Ова добра реплика јасно говори шта је критичко мишљење; промишљање о туђим речима, које не значе увек оно у што друга особа покушава да нас увери.

Оцена наставника:

(за пар нијанси јача него претходна)

Седми син (Seventh Son 2014) је епска фантастика режисера Сергеја Бодрова о борби витеза против мрачних сила. Пошто је изгубио ученика Кита Харингтона, тзв. дух, а у ствари витез Џеф Бриџиз решио је да нађе новог. Према традицији, то је морао да буде седми син седмог сина и избор је пао на Бена Барнса, који је обдарен да има визије о будућности. Бен пролази кроз убрзани тренинг, а како би се његов учитељ и он обрачунали са краљицом вештица Џулијаном Мур, која је и убила Џефовог претходног ученика.

Критички осврт: Овај филм би био спој „Ромеа и Јулије“ (забрањене љубави између чланова супротстављених страна) и „Чаробњаковог ученика“, само што у овом потоњем случају Џеф Бриџиз није чаробњак, већ посебна врста витеза који се обрачунава са силама таме. Могуће је да ћете пронаћи још неке сличности са другим делима јер овде ништа ново нећете видети. Сходно томе, све је прилично предвидљиво.

Зато ћете видети добру глуму, сјајне специјалне ефекте и лепу и дубоку причу, којој ништа не фали – ту су и магија и авантура и романтика – много и правих и промашених љубави. Све у свему, сасвим добро за овај поджанр. Мада, кад боље размислим, можда малко млако.

Едукативни моменат: Учитељ је Бену рекао на крају да заборави све што га је научио и да постави сопствена правила по којима ће живети. Бољи савет није могао да му да.

Оцена наставника:

(колико-толико стабилна)

Лако Је Критиковати 12

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мост за Терабитију (Bridge to Terabithia 2007) је дечји филм, у коме главну улогу има Џош Хачерсон, а који глуми ћутљивог дечака из сиромашне породице и кога у школи малтретирају два насилника. Његов живот се мења када у одељење пристиже Анасофија Роб, те убрзо постаје његова најбоља другарица. Она му открива сасвим другачији свет, а који сами стварају помоћу своје маште. Тај свет се налази преко оближње речице и до њега се стиже конопцем који је некада неко обесио за грану дрвета. Међутим, када је једном отишао у музеј са својом наставницом музичког Зои Дешанел, девојчица је сама ишла на њихово тајно место и конопац је пукао, што је довело до трагичног исхода. Џош сада мора да се бори са два озбиљна животна проблема; губитком пријатеља и кривицом коју осећа због њене смрти.

Критички осврт: Иако је дечји филм, сасвим је озбиљно урађен и прича неке озбиљне приче, о односима између људи и деце, као и о ономе што је заиста важно у животу. Џошов филмски отац Роберт Патрик не види да је таленат његовог сина за ликовно стваралаштво важан јер новац не може да се нацрта. Све време му поручује да „извади главу из облака“, односно да се суочи са овоземаљским, стварним проблемима, а које њихова многобројна породица и те како има. Са друге стране, његова другарица Анасофија приказује му свет маште и начин како тај свет може да учини живот подношљивијим, али и да моћ идеја није занемарљива и да оне, такође, могу да мењају квалитет живота. Озбиљности и животности филма доприносе и ликови који нису подељени на стриктно добре и лоше, већ су једноставно онакви каквим су их околности начиниле (девојчица која је главни насилник, заправо има породичне проблеме, а строга наставница у ствари је само принципијелна жена која живи са својом личном трагедијом). И да, филм практично носе, да тако кажем, деца, пре свих Џош, који се показао и у веома тешким сценама. Баш због таквих сцена за оне емотивније предлажем да припреме марамице.

Едукативни моменат: Анасофија је у Џошов живот унела нешто сасвим ново, напросто му је помогла да види и оно што је у стварном свету добро скривено. Иако је она нестала из његовог живота, он је и даље наставио да „влада“ својом Терабитијом, земљом из маште коју му је она поклонила. Свака нова особа у нашем животу оставља нам поклон, али онај који је вреднији од материјалног и који може да траје и цео живот.

Оцена наставника:

(права)

Летописи Нарније: Лав, вештица и ормар (The Chronicles of Narnia: The Lion, the Witch and the Wardrobe 2005) је такође прича о измишљеној земљи, али у овом случају она заиста постоји – у ормару на имању професора Џима Бродбента, код кога се четворо лондонске деце склонило од страхота Другог светског рата. Земља у коју су доспели зове се Нарнија и тамо је проречено да ће управо то четворо деце спасити њене необичне становнике од зле беле вештице Тилде Свинтон.

Критички осврт: Клајв Стејплс Луис, писац дела према којима је рађен филм, искористио је ликове из грчких и римских митова, као и енглеских и ирских народних бајки и саставио их је заједно и то је урадио мајсторски. И филм је заслужио сличан епитет. Радња је динамична, глума је изузетна, ликови су живописни и занимљиви, а специјални ефекти сјајни. Речју, ово је једна лепо испричана бајка, мада у њој нећете видети ништа што већ видели нисте у неким другим екранизованим бајкама.

Едукативни моменат:  Оно што је многим ликовима у овој причи фалило јесте храброст. Тек када су смогли снаге или да се супротставе непријатељу или сопственим сумњама и страховима, победили су. За сваку победу у животу предуслов је храброст.

Оцена наставника:

(уз понеки плус)

Трансформерси: Тама Месеца (Transformers: Dark of the Moon 2011) је трећи наставак филмова о Трансформерсима. На њиховој планети бориле су се две струје ових интелигентних робота и једна од њих (она боља) послала је свимирски брод Арку, која је принудно слетела на Месец јер су је непријатељске снаге оштетиле. На њој се налазио и капетан у хибернацији Сентинел Прајм, ментор Оптимуса, главног доброг робота и савезника људи. У садашњем времену, добри роботи одлучују да доведу на Земљу и оживе Сентинела, али се то испоставља као грешка јер је он склопио савез са злим роботима Децептиконима. Њихов циљ је да своју родну планету доведу близу Земљи и искористе људе као робове да ту исту планету обнове.

Критички осврт: Сећам се да сам поодавно гледао други део Трансформерса и нисам запамтио богзна шта јер је био застрашујуће досадан. Овај није такав, али далеко од тога да се ради о добром филму. Мени је иначе проблем да прихватим идеју о самосвесним роботима који су настали на неком другом свету, а имају све карактеристике људске анатомије (додуше, могао бих се заклети да је један негативац изгледао као предатор из истоименог филма) и изражајне очи, те као део те анатомије имају и ретровизоре јер се, јелте, трансформишу у овоземаљска возила. Такође ми је тешко и да прихватим да је тестостеронски филм (све је ту што ће угодити мушкој публици – бесни аутомобили, суперсонично оружје, ратовања, мушко другарство и женско друштво (Роузи Хантингтон-Вајтли изгледа безмало као трансформерс, пардон авион)) озбиљно дело научне фантастике, али то бих већ морао да замерим самој поставци, а не конкретно овом делу саге.

Иако радња у филму има смисла (мада не увек и логике јер кад је Сентинел стигао да склопи савез са неваљалцима ако је био неактиван све ово време, а сами ти зликовци тврде да су само добри момци могли да га оживе?), у потпуном је нереду. Час се боре, час не и имам осећај као да је режисер Мајкл Беј пратио свог малог нећака како се игра са луткама трансформерсима и на основу тога правио причу. Видим да се Мајклу допало како изгледа када војници лете неким необичним падобранима кроз град, па су они свако мало слетали на Трансформерсе мимо сваке здраве логике, а и без видног разлога. Таквих безразложних стратегија ратовања има све време. Дакле, сви јуре, а немам појма због чега. Додуше, специјални ефекти су током тог ратовања више него импресивни.

Мислим да су облици трансформерса већ сви виђени ако не у претходним наставцима, а оно у другим филмовима, баш као и други ефекти (рушење зграде у којој су успаничени људи, а који се држе за нестабилне комаде намештаја да не испадну у провалију, па енергетски зрак ка небу који отвара портал за пролаз света Трансформерса (што Амери воле тај зрак) итд). И морам да истакнем иритантне моменте у филму, а којих има најмање два. Један је глума Шаје Лабаф који је све време хистеричан и иако његов лик има разлога да буде озлојађен, реакција је ипак претерана. Други је крај који је најтипичнији амерички, са све успореним ходом јунака преживелих у рату, великим речима и другим баљезгаријама. Ипак, крај није покварио утисак јер је утисак о филму ионако лош.

Едукативни моменат: Шаја је имао својих пет минута славе (у претходним наставцима) и све што он ради је да наново буде важан. Оно што он не види јесте да јесте важан и при томе не мора да буде важан целом свету – довољно је да буде својој девојци и људима у свом окружењу и то јесте разлог да његов живот има смисла. Уосталом, и рад нас наставника има смисла ако смо направили помак макар код једног детета и усмерили му живот у добром правцу.

Оцена наставника:

(вероватно и за сваки други наставак)

Притајено зло: Одмазда (Resident Evil: Retribution 2014) је пети наставак саге о зомбијима против којих се бори Мила Јововић. Милу је корпорација „Кишобран“ заробила и одвела у постројење негде код Камчатке, испод вечитог леда. Ово постројење је служило за симулације како ће се зараза одвијати у различитим градовима, као што су Токио и Москва. Циљ је био демонстрација како би се противничкој страни продало биолошко оружје. Бивши председник компаније Шон Робертс, некада Милин непријатељ, а сада савезник, послао је екипу како би спасио Милу из постројења. Но, то није лако јер је постројење крцато зомбијима, чудовиштима и наоружаним припадницима саме корпорације.

Критички осврт: Од све тројице режисера, који су се опробали на наставцима ове саге, Пол В. С. Андерсон је дефинитивно најбољи и зна како да исприча ову причу, а уз то има и креативан приступ. Рецимо, сам почетак филма је такав да док траје најава глумаца, сцена борбе на бојном броду дешава се уназад. Веома вешто је повезао наизглед неповезане сцене из претходних наставака, а идеја за постројење које се састоји од неколико градова елегантан је начин да свако мало мења амбијент. Погађате, Мила мора да прође кроз безмало све вештачки направљене градове. У тим градовима има и становника, а то су заправо клонови који се праве као у каквој фабрици, што је такође занимљиво решење да се оживе ликови из ранијих наставака, попут Мишел Родригез и Одеда Фера.

Сцене борбе су беспрекорне, а специјални ефекти више него солидни. Филм је динамичан и дефинитивно личи на видео-игру, која је и инспирација да свих ових наставака уопште и буде. Додуше, инспирацију је Андерсон пронашао и у другим филмовима, па је тако чудовиште отело и ставило у неку своју чауру девојчицу коју је Мила већ спасила, па да би је спасила опет морала је да на кратко прекине мисију бекства. Потпуно исти мотив постоји и у Ејлијену други део, а са Сигурни Вивер.

Едукативни моменат:  Ако бисмо борбу тима за спасавање са зомбијима у различитим вештачки генерисаним градовима посматрали у пренесеном значењу, уочили бисмо да се тим у сваком од градова суочавао са истом претњом. Без обзира у ком делу света се налазили, сусретаћемо се са сличним проблемима. Сви имамо своје тегобе иако нам „негде тамо“ изгледа идеално. И да, где год отишли своје проблеме носимо са собом.

Оцена наставника:

(стабилна)

Игре глади: Лов на ватру (The Hunger Games: Catching Fire 2013) је други наставак „Игара глади“. У будућности у постапокалиптичном друштву, сиромашни слојеви живе у дванаест области, од којих свака доприноси неким својим активностима (рударство, дрвоградња и слично), а окупљене су око главног града у коме живе богати. Једном годишње свака област је у обавези да да по једног дечака и једну девојчицу који ће се борити међусобно у вештачки генерисаној арени до смрти, све док не победи један. Пошто се навршило 75 година након што су игре почеле, одлука председника Доналда Садерланда је да на овај јубилеј учествују само победници са претходних игара. На тај начин је хтео да дохака победници прошлогодишњих игара, Џенифер Лоренс, која је стекла знатну популарност у народу и постала инспирација отпора против нељудског режима.

Критички осврт: Први филм у овој саги је био без претеривања ремек-дело научне фантастике и рад на другом делу је представљао својеврстан изазов. И мислим да је режисер Френсис Лоренс том изазову у доброј мери одговорио. У првом делу мотив приче су биле футуристичке гладијаторске игре и застрашујуће и неправедно, раслојено и лицемерно друштво (у коме убијају децу, а Елизабет Бенкс од својих штићеника, главних гладијатора, захтева пристојно понашање). У другом делу овим мотивима се додао још један – покрет отпора оваквом режиму који се шири у све слојеве друштва. Први део је дао једну сјајну и увек актуелну причу, која је у ефектним сценама фантастично добро приказана, а са ликовима које су оживели перфектни и харизматични глумци. Други део је ову причу продубио. Све похвале.

Едукативни моменат: У виспреном дијалогу који су на почетку филма водили Доналд и Џенифер, она у једном тренутку каже: „Крхак вам је тај систем, ако га могу сломити пар бобица“. Сваки систем који се заснива на неравноправности и лошем односу једних према другима је крхак – то је показала историја много пута, а то показује и овај сјајан филм. Само онај систем који поштује све људе има шансе да буде стабилан.

Оцена наставника:

(плус и још један плус)

Игре глади: Креја ругалица – први део (The Hunger Games: Mockingjay – Part 1 2014) је у ствари трећи део „Игара глади“, али први део расплета саге. Покрет отпора је успео да спасе Џенифер Лоренс из арене и сада је користи у медијском рату против главног града и председника Доналда Садерланда. Међутим, он је веома опасан непријатељ који користи како медијска, тако и сва друга средства да уништи побуњенике, али и обесхрабри Џенифер.

Критички осврт: Јако је тешко овај филм посматрати као издвојену целину, а и није скроз фер према самом филму јер он прати прва два дела која су мајсторство СФ-а. И тема којом се он бави је потпуно другачија, те добра идеја (која је генијално реализована) – о будућим гладијаторима – овде нема примену. Но, сам филм има добру причу, праћену виспреним надмудривањем председника и побуњеника, која држи пажњу. Глума је, као и до сада, на високом нивоу, а неке ликове сада можемо видети у другачијем светлу јер се налазе у другачијим околностима (Елизабет Бенкс и Сема Клафлина). Што се главног лика Џенифер Лоренс тиче, не само што ми свиђа њена харизма, већ ми се допада што нису од ње направили савршеног суперхероја, већ рањиву девојку која свакако има ратничке вештине, али има и своје сумње и понекад доноси погрешне одлуке. Заправо сви ликови су стварно реални, као и све дешавање у филму, као да није у питању СФ.

Едукативни моменат: Када су вођа побуњеника Џулијана Мур и њен саветник Филип Симор Хофман разговарали о револуцији, он је рекао да је крхак пламен револуције и мора да се негује, да му се да довољно кисеоника јер ће се у противном угасити. На то му је она одговорила да може да се деси и да се потроши сав кисеоник у просторији. Ко је у праву? За револуцију не знам, али знам да у свему треба наћи средњу вредност, па тако у овом случају између кукавичлука и лудила налази се храброст, а између губитка националног идентитета и шовинизма налази се патриотизам. Средња вредност је врлина.

Оцена наставника:

(са малим плусом)

Мамац (Bait 2012) је прича која се одвија у граду, тачније супермаркету, након налета цунамија. Нешто пре ове природне катастрофе у том супермаркету дешавала се оружана пљачка, а сада је неколико преживелих, што у самој продавници, што у гаражи испод ње, затечено заробљено на рафовима, док је около свуда потопљено. Да зло буде веће, заједно са таласом пристигле су и велике беле ајкуле.

Критички осврт: Ово није први филм о нападима ајкула и за сва претходна остварења (или макар већину њих) важе три правила. Најпре, сврставају се у фантастику јер ајкулама дају, па не могу да кажем надљудске већ надајкулске особине. Другим речима, најчешће раде оно што у нормалним условима не би. Тако је и овог пута, мада се сценариста Расел Малкехи потрудио да се држи научних чињеница. Додуше, иако јесам биолог, нисам уједно и експерт за велике беле, па не знам да ли би оне заиста могле да преживе и што је важније – да лове у изолованим поплављеним просторијама као што су супермаркет и подземна гаража јер је, попут некаквог базена, сувише плитко за њих.

Друго правило је да су ови филмови махом глупави, а треће да су јефтини. Међутим, овај није ни једно ни друго. Специјални ефекти су задивљујући, а сама идеја да ајкуле пристигну у тржни центар уопште није лоша. Има ту још симпатичних идеја, као када људи намеравају да се спасу тако што покушају да уђу у систем за вентилацију, а из њега одједном излазе стотине краба у бекству. Радња држи пажњу, а глума је заиста на висини. Додуше, неке њихове личне драме су баш праве драме, а и свако је на крају добио своје од ајкуле или зато што је то заслужио, попут Дена Вилија, који је пљачкаш и убица, или зато што је трећи у љубавном троуглу, што је ипак превише погодно.

Едукативни моменат: Планови за бекство нису успевали, као што ни чекање да дође помоћ није дало резултате. Успели су тек онда када су се суочили са ајкулом и напали је. Једини начин је да „нападнемо“ проблем, а не да бежимо од њега или чекамо да нам га неко други реши.

Оцена наставника:

(може)

Догма (Dogma 1999) је филм о двојици анђела, које глуме Бен Афлек и Мет Дејмон. Овај потоњи је анђео смрти Локи, кога је Бен једном на пићу убедио да треба да престане да убија људе у Божје име и овај га је, онако припит, послушао. То је саопштио Богу и чак му показао средњи прст, због чега их је овај обојицу протерао из раја и осудио на вечни живот на Земљи. Међутим, њиховим мукама долази крај када католичка црква из Њу Џерзија, у циљу модернизације и популаризације, одлучује да опрости (на невиђено) грехе свима у церемонији која отпочиње за неколико дана. Све што треба да ураде је да постану смртни (тако што ће исећи себи крила), да прођу испод лука који се у цркви налази и да их потом неко убије. Проблем је у томе што ће тим поступком доказати да се Бог не држи своје речи, односно довешће до парадокса, а тако и до апокалипсе. Пошто су Бога мрачне силе спречиле да ишта уради, друга небеска бића ангажовала су Христову прапранећакињу Линду Фјорентино да она спречи да двојица анђела спроведу свој наум у дело.

Критички осврт: Јасно је као дан да овај филм има за циљ критику католицизма (мада и других религија), што се у филму види у дијалозима између ликова, а и по овој паметно смишљеној радњи где анђели траже рупу у црквеном закону. Верујем да се о неким, ако не и свим, ставовима изнетим у филму може дискутовати, али је самом филму јако тешко оспорити квалитет.

Филм је врцав, али са интелигентним и софистицираним хумором и тај хумор, као и радња (која, истина, није претерано динамична), али и живописни и необични ликови, чине да сам филм буде алтернативан, другачији и свакако више од обичне забаве.

Едукативни моменат: У једном тренутку муза Салма Хајек каже да је основна грешка католика и свих других религија у томе што придају важности у кога и у шта верују. Важно је само да треба веровати. Ово јесте занимљива филозофија и вреди макар размислити о томе.

Оцена наставника:

(заслужена)

Звездане стазе: Први контакт (Star Trek: First Contact 1996) је други наставак саге која описује авантуре нове генерације посаде свемирског брода Ентерпрајз. Овога пута посада се суочила са новом претњом – Борговима, свемирском заједницом која поробљава и асимилује све облике живота на које наиђе. Боргови су се намерачили на Земљу, али их је одбрана наше планете, заједно са Ентерпрајзом, поразила. Зато су времепловом отишли у прошлост (негде у средину 21. века), са циљем да је промене. И успели су у томе, тако да је и Ентерпрајз кренуо за њима како би наново вратио историју на стари ток.

Критички осврт: Проблем са филмовима нове генерације је у томе што су сувише налик епизодама из серије. Да се разумемо, ту серију сам као млађи волео, али некако од филма очекујем више. Овај филм је толико везан за серију да наставља неке догађаје из ње (рецимо да је капетан Патрик Стјуарт већ био заробљеник Боргова), а други су у вези са њом (ликови који се појављују у симулатору догађаја из прошлости, који посади служи за забаву), те иако може да се схвати радња и без претходно одгледане серије, много се лакше прати ако сте је ипак гледали.

Петљанција са времепловом увек је пипава, а овде не само да је трапаво одређена, већ и обесмишљава читаву радњу. Ако Боргови могу да мењају историју, не знам шта их спречава да то чине свако мало све док напокон не успеју. У филму има још проблематичних делова, али ми је некако најпроблематичнији капетан, који је убедљиво најдоминантнији лик. Он буквално лудује, али без неког смисла: еутаназира асимиловане чланове посаде и људе из свог тима шаље на кланицу, да би се он сам мирно повукао у своје одаје и поправљао неку апаратуру, а након покренутог самоуништења брода у року од 15 минута мирно се шеткао бродом у личној мисији спасавања свог пријатеља робота, кога глуми Брент Спајнер. Осим капетана, у филму су проблематични и Боргови, који час игноришу, час нападају чланове посаде и јако је тешко увидети и образац и здраву логику у томе.

Наивни моменти који штите главне ликове присутни су и у серији и у овом филму. Пошто неко мора да умре, најбезболније је да то буду споредни ликови. Чим је уведен нови лик, поручник кога глуми Нил Макдоно, врло је било јасно да ће изгинути, само је било питање кад. И његово изгинуће је проблематично. У борби на самој летелици заробио га је Борг, који га је асимиловао рекордном брзином и при томе му оставио кацигу на глави (ниједан од Боргова није имао свемирско одело), тако да је овај напао капетана. Наравно безуспешно пошто је капетана спасио Мајкл Дорн, који је и себе спасио од декомпресије тако што је ногавицу подвезао деловима тела убијеног Борга. Цврц.

Боргови су заиста добра и оригинална идеја и верујем да су могли да се искористе на много бољи начин него што је то показао овај филм са више него скромним специјалним ефектима, а таквом и глумом.

Едукативни моменат: Човек из прошлости Џејмс Кромвел хтео је да побегне од свега онога што је чуо од људи из будућности о сопственој значајној историјској улози. То бежање од одговорности је нормална људска реакција, али колику год да одговорност имамо, то не значи да морамо да се понашамо као суперљуди. Цитат из филма то лепо каже: „Не покушавај да будеш великан, већ само човек. Нека историја пресуди о томе.“ Па, не мора историја, довољно је да то учине људи из нашег окружења.

Оцена наставника:

(али јака)

Хотел Трансилванија (Hotel Transylvania 2012) је анимирани филм о Дракули који има кћерку и одгаја је у уточишту за чудовишта, хотелу Трансилванија, а како би је заштитио од злих људи. Међутим, на њен 118. рођендан она сматра да је довољно одрасла да може да самостално посети свет људи и уопште путује и види нешто ново. Њеног оца сама та помисао избезумљује јер је он изгубио љубав свог живота, своју супругу, тако што су је људи убили и не жели да се то исто деси његовој кћерки. На превару успева да је убеди да промени мишљење и прави журку за њу, али невоља је што се на забави појављује и сасвим обичан младић у кога се Дракулина кћи заљубљује.

Критички осврт: Већ на самом почетку филм ме је подсетио на „Породицу Адамс“ и како филм одмиче сигурно је све више остварења на која ће вас подсетити. Наиме, овај цртаћ не доноси ама ич новог. Уточиште за чудовишта, пребрижни отац, забрањена љубав младих из различитих светова, јурцање за авионом како би се вратио момак и спасила љубав… све је већ виђено. Прича јесте врцава и пуна хумора, али не и претерано импресивна, више рецимо питка. Дакле, филм јесте забаван, али то некако није довољно.

Едукативни моменат: Овде је ситуација обрнута, али веома животна: чудовишта имају некаква лоша предубеђења о људима, за која се испоставља да нису сасвим тачна. И увек је са предрасудама такав случај – да нису сасвим или уопште тачна и као што су чудовишта ограничила свој свет на један хотел, тако ћемо ми учинити са својим светом будемо ли се предрасудама руководили.

Оцена наставника:

(као суза)

Лако Је Критиковати 8

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Извештај са Европе (Europa Report 2013) је амерички научно фантастични филм који приказује једну верзију како би изгледала прва свемирска мисија на Јупитеровом сателиту, Европи. Дуго година припремана опрема, у коју је јако много уложено, ипак није била на висини задатка и иако је петоро астронаута (успут су изгубили шестог) успела да се, након готово две године, спусти на површину Европе, више је никада нису напустили. За утеху, послали су људима на Земљи доказе да испод вечитог леда овог небеског тела живи веома комплексан живаљ.

Критички осврт: Овај филм ме је донекле подсетио на „Одисеју“ и то не само због Јупитера, који је значајан и у том (древном) филму, већ и по веома спором ритму којим се радња одвија практично све време у свемирском броду (уосталом, када су успешно узлетели, астронаутима су из базе пустили препознатљиву нумеру из тог филма). Но, не могу да кажем да ме је филм сморио, напротив, а и да му је то што није најдинамичнији могући умањило вредност. За ово остварење имам само речи хвале, а и донекле је динамика постигнута тиме што се непрекидно смењују садашњи и прошли догађаји, који објашњавају једни друге, да тако кажем.

Прича је готово реална и заиста мислим да је сасвим могуће да прва мисија на Европи изгледа управо овако. Овом утиску доприноси и то што се филм позива на реалне научне чињенице откривене до сада о овом сателиту (али и спекулације о могућем животу испод дебелог леда), као и снимци камера, са све сметњама, које су постављене у броду и интервјуи које, углавном, даје координатор мисије Ембет Дејвиџ. У филму се појављује (додуше накратко) и Нил Деграс Тајсон, светски познати астрофизичар, који, такође, даје изјаву за медије. И кад поменух научнике, морам да похвалим приступ науци у филму. Сваки научник астронаут има своју специјалност и није стручан и за све остале (сродне и мање сродне) области, како је то већ у другим филмовима (али не и у реалном животу).

Глумци нису хиперпознати, макар не мени, али је глума заиста на високом нивоу, што је и важно за овај филм, који се не ослања претерано на специјалне ефекте и застрашујуће ванземаљце.

Едукативни моменат: Чланови посаде нису успели да преживе мисију, али су некако сви били спремни да прихвате ризик. Иако у животу треба бити опрезан, велике ствари не можемо урадити без ризика.

Оцена наставника:

(стабилна)

Шрек 2 (Shrek 2 2004) је анимирани филм о јунаку чије је име у наслову. Он је ружан, али симпатични баук, који живи у мочвари заједно са својом женом, такође бауком, Фијоном. Међутим, Фијона је, пре него што га је упознала, била лепа принцеза. Њени родитељи, краљ и краљица Далеке земље, упутили су им позив, а како би упознали зета и дали благослов њиховом браку. Додуше, веровали су да се њихова јединица удала за шармантног принца и оно што су дочекали било је (непријатно) изненађење. Они су некако и прихватили Фијонин избор, али није и вила заштитница, која је намерила да Фијонин изабраник и будући краљ ипак буде њен син. Она зато наговара краља да се отараси зета (и он као плаћеног убицу унајмљује Мачка у чизмама), a потом покушава и да превари Фијону. Међутим, Шрек креће у луду трку како би спречио вилине препредене планове и повратио своју драгу.

Критички осврт: Иначе волим цртане филмове, а овај ми је баш „легао“. 🙂 Разигран је, динамичан, са много преврата и комичних момената. У неким моментима чак пародира филмове попут „Осмог путника“, „Флешденса“ и „Немогуће мисије“, као и бајке, односно ликове из бајки (Пинокија, Црвенкапу, Снежану, Пепељугу и друге), а прави и јасне алузије на ствари и места из реалног живота. Рецимо, Далека земља је заправо бајковита верзија Лос Анђелеса, односно Холивуда.

Прича је садржајна и некако ми се више допада у односу на ону из првог дела, која је класична бајка.

Едукативни моменат: Главни мотив у овом филму је то што баук жели да промени себе зарад љубави, али се на крају испоставља да то није потребно и да се љубав и родила баш зато што је Шрек то што јесте. Права љубав је она коју неко осећа за вас – баш онаквим какви јесте.

Оцена наставника:

(лепршава, као и филм)

Замршена (Tangled 2010) је још један цртани филм, из Дизнијеве продукције, инспирисан немачком бајком о Златокоси. Прича почиње са једним златним цветом, насталим од зрака Сунца, који има магичну моћ да излечи и поврати младост. Цвет је пронашла чаробница која је моћ овог цвета у тајности користила вековима, све док га није пронашла гарда оближњег краљевства и искористила да од њега направи напитак и тако излечи своју омиљену краљицу на самрти. Краљица је иначе била трудна и како ју је моћ сунчевог цвета повратила, родила је девојчицу златне и чаробне косе Златокосу. Међутим, чаробница није могла да се одрекне моћи коју јој је цвет давао, те се увукла у краљевски замак и отела је принцезу из колевке. Однела ју је на тајно место и одгајала у високој кули без врата. Златокоса је одрасла мислећи да јој је чаробница мајка и да је штити од страшног спољашњег света, па јој зато не дозвољава да напусти кулу. Краљ и краљица су патили за кћерком и сваке године, на њен рођендан, са балкона дворца, пуштали су летеће лампе, што су учинили и када се она родила. Девојка је са прозора своје куле посматрала светла у даљини, некако их повезала са својим рођенданом и чезнула да их види изблиза. Прилика јој се указала када се у кулу попео згодни лопов, а који је ту доспео бежећи од гарде, пошто је украо управо њену (принцезину) круну. Међутим, како се попео, она га је онесвестила тигањем и везала својом косом. Када се пробудио, обећала је да ће му вратити плен, ако је одведе да види светла. Нерадо је пристао на то, те су заједно кренули у авантуру која се завршила љубавном причом. 🙂

Критички осврт: И ово је један сјајан цртани, пун акције и, што је својствено Дизнијевим анимираним филмовима, песме. Такође је и веома духовит, а џокер овог филма и најкомичнији лик, свакако је главни мушки, који је далеко од племенитих и маргиналних принчева из других Дизнијевих бајки. Овај је премазани лопов, превртљивац и нарцис, који шарм користи онда када хоће нешто да постигне, али који свакако постиже да буде допадљив и да навијате за њега. И други ликови су живописни, али сасвим класични, баш какав је и цео филм, рађен по испробаном и доказаном рецепту Дизнијеве продукције. Све је ту, чак и принцезино умиљато и смешно љубимче (камелеон овог пута).

Дизни нас је навикао да се његови цртаћи временом усавршавају и овај је заиста перфектно анимиран.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена филма Златокоса и њен драги морају да донесу неке тешке одлуке, односно да се жртвују како би спасили оно друго. Момак је умирао смртно рањен и принцеза је обећала чаробници да ће поћи са њом ако јој дозволи да га излечи. Он није желео да она уништи свој живот због сулудог обећања и одсекао јој је косу, те тако уништио чаробницу, али и своју шансу да преживи. Филм ипак има срећан крај, али ово нам говори да љубав често захтева жртве, односно да ставимо интересе других испред наших.

Оцена наставника:

(блажена)

Смрзнута (Frozen 2013) је последњи цртани, али не и филм за данас. И овог пута ради се о Дизнијевој продукцији и бајци, инспирисаној причом о Леденој краљици. Елза, принцеза северног краљевства Ејрендел, поседује криокинетичке моћи, што значи да може да ствара снег и лед и да манипулише њима. Међутим, своју моћ није умела да контролише, па јој се десило да је повредила своју млађу сестру Ану, док су се играле као мале. Убрзо након тога су им страдали родитељи и Елза се потпуно повукла у своју собу. Ана је покушавала да успостави контакт са сестром, али без успеха. Дошао је и дан крунисања, када је Елза постала довољно одрасла да постане краљица. Иако се Ана радовала балу који је уследио и чинило се да је упознала љубав свог живота, најмлађег од тринаесторице браће принчева из оближњег града, испоставило се да се тај дан претворио у праву катастрофу. Догодило се оно чега се Елза највише плашила; њена моћ је била разоткривена и сви су је прогласили вештицом. Зато је побегла у планине, где је створила ледени дворац са намером да живи сама. Ана креће да врати сестру и успут упознаје момка Кристофа који са својим пријатељем ирвасом продаје лед и тако зарађује за живот. Она је и проналази, али је сестра наново случајно повређује, овај пут ледом у срце. Ана осећа да нешто није у реду и Кристоф је одводи до тролова који су га одгајили, те јој мудри деда трол саопштава да ће се потпуно претворити у ледени кип, осим ако је не спасе чин праве љубави.

Критички осврт: Наново класични Дизнијев филм, са свим оним што од ове продукције и очекујемо. Анимација је истоветна оној у претходно описаном филму, што значи перфектна. Прича је слојевита, забавна, донекле чак и неочекивана, а ликови су комични и живописни. Музичке нумере су стварно добре и личе на хитове који могу да живе и ван филма. Заправо, немам замерки, само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Моћ уме да корумпира и да нас отуђи од људи, а друге људе може да унесрећи, чак и да их наведе да нас се плаше и да нас мрзе. Елза је морала да научи да контролише своју моћ и да је правилно користи и само тако је могла да живи у миру са својим народом.

Оцена наставника:

(очекивана)

Они живе (They Live 1988) је филм који прати животну причу момка Родија Пајпера, који долази у Лос Анђелес у потрази за послом. Међутим, наилази на тајну организацију која покушава да убеди људе да се у друштво инфилтрирала ванземаљска раса која има за циљ да пороби човечанство. Од те организације Роди узима наочаре за сунце посебно направљене тако да онај ко их носи може да види ванземаљце онакве какви заиста јесу, као и сублиминалне поруке које шаљу преко рекламних паноа. Роди постаје део организације и покушава да пронађе и онеспособи одашиљач који криви свест људи и тако прикрива ванземаљце.

Критички осврт: Иако је идеја водиља филма без сваке сумње одлична, потпуно је упропашћена причом која је, најблаже речено, смешна. Толико има нелогичности, да готово ниједна сцена није одржива. Рецимо, када се Роди и црнопути другар му Кит Дејвид нађу лежерно обучени и штрокави на гала вечери коју су организовали ванземаљци за своје људске „савезнике“, нико то не доводи у питање; Кит у филму има жену и децу, али када отпочиње своју мисију борбе са ванземаљцима, уопште нема идеју да треба да их позове или обиђе да види како су (на пример); Роди лаганица бежи од полицајаца који иду мрављим корацима ка њему и младићу којег спасава од рације; а када је у последњој сцени Роди на крову (на који стиже након што је на неколико спратова упуцао ко зна колико обучених специјалаца) и лака мета за полицајце у хеликоптеру, уместо да га убију истог момента, они се нешто прегањају са њим, да би он онеспособио одашиљач и тек онда га они, као од шале, убијају…

Ово је још један аргумент да не ценим претерано рад режисера Џона Карпентера, који прави филмове да би се продали. Отуда и његова одлука да главну улогу повери професионалном рвачу, па тако у филму имамо и потпуно безразложну тучу између Робија и Кита, која траје поприлично дуго, као и пуцачину и убијање ванземаљаца, а где нико не може да погоди Робија са пар метара одстојања. Уз то, у филму има много „великих речи“ својствених америчким филмовима, које су толико испразне, да ми више изгледа као да је Карпентер хтео да исмева слабо образовање радничке класе, међу којом се ови разговори воде. Иако је главна глумица Мег Фостер веома занимљива, ни њена, ни глума свих осталих ликова није чак ни задовољавајућа. Иначе, некаква осећања се рађају између Робија и ње (можда више Робија према њој), али је то толико брзо и површно, да ми ни то не изгледа уверљиво.

Филм не полаже много ни на специјалне ефекте, те ванземаљци изгледају као недовршени роботи, а њихове минијатурне летелице – уходе личе на летеће тањире из црно-белих филмова.

Едукативни моменат: У филму ванземаљци покушавају да манипулишу сиромашне да раде за њих попут робова. У реалном животу то људи чине другим људима у сваком систему и на сличне начине као што се у филму могу видети. Питање је само да ли је радничка класа способна да види и критички се односи према таквим средствима манипулације, а то може да се постигне само уз квалитетено образовање. Ваљда сам вам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

(због идеје, иначе један)

Плус један (+1 2013) је филм о једном сасвим другачијем доласку ванземаљаца. Метеор је пао у једно америчко насеље и почињу да се догађају необични феномени са електричним жицама, у исто време када почиње и луда журка. Млади на журки се заиста добро проводе, додуше и дивљају, све док их домаћин Рон Кимал не позове у двориште, где се наставља славље уз унајмљене стриптизете. Међутим, неколико младих остаје у кући и схвата да се журка у кући одвија из почетка, са њиховим двојницима који су се мистериозно појавили. Они не знају ко су они и зашто су ту, али виде да проживљавају догађаје који су се већ десили. Двојници нестају и појављују се са сваким нестанком струје и све више гостију постаје свесно њиховог присуства, да би на крају настала паника са трагичним исходом.

Критички осврт: Овај филм дефинитивно подилази младима и нуди журку каквој се већина њих нада, уз одговарајући речник младих, али и насиље, секс и голишавост. Па ипак, морам да признам да је одлично одрађен. Идеја како су овај пут уведени ванземаљци, генијална је и добро реализована. Прича држи пажњу, чему доприноси и мистерија која никако да се разреши (и не разрешава се ни на самом крају), али и живописни ликови, са својим различитим животним причама и карактерним особинама, а и како се на различите начине носе са ситуацијом. Главни глумац Риз Вејкфилд решио је кризу са девојком Ешли Хиншоу тако што ју је убио, а остала му је њена реплика са којом је успео да изглади ствари (поновио је разговор који је водио са „оригиналом“, али овај пут је знао шта треба да каже). Звучи монструозно, али то филм чини реалним (и паметним) јер ликови нису добри и зли, већ су представљени старији тинејџери онакви какви јесу или могу бити; пуни хормона, али и алкохола, и склони психотичном понашању.

Филму морам да одам признање и зато што је успео да буде интересантан иако се све дешава само у кући и около ње, што не даје много простора, а специјални ефекти су крајње маргинални, битни тек за сцене када се двојници појављују истовремено, што, чини ми се, није претерано захтевно за снимање филма.

Едукативни моменат: Млади на журки су имали могућност да виде себе и своје (дивљачке) поступке и не би било лоше да се појављују овакви ванземаљци како би заиста могли да виде себе са стране. Но, ако причу сместимо у реалан контекст, људи често када пију, понашају се као да нису своји, односно да су туђини. И тада ће урадити ствари које у трезном стању не би. И тога треба бити свестан.

Оцена наставника:

(минус)

Различита (Divergent 2014) је прича о будућем друштву окупљеном у разрушеном америчком граду Чикагу и заштићеном зидом од непознатих опасности из спољашњег света. Друштво је подељено на фракције: Учени су научници, Мирољубиви се баве пољопривредом, Неустрашиви су војска и полиција, Искрени воде правосуђе, а Несебични администрацију и самим тим, управу. Млади, када достигну неку зрелост, бирају фракцију којој ће припадати, а на основу теста којим су пре тога подвргнути. Кћерка вође Несебичних, коју глуми Шејлин Вудли, приликом полагања теста открива да је дивергентна, односно да може да припада већем броју фракција. Та особина у овом фиктивном друштву није пожељна, тако да она мора да сачува своју тајну, а одлучује се за фракцију Неустрашивих. Тамо пролази кроз тешку обуку, али је права искушења тек очекују јер врховна научница Кејт Винслет, у пакту са Неустрашивима, планира да свргне са власти њене родитеље, како би Учени завладали свим фракцијама.

Критички осврт: Иако подела на групе људи према карактерним особинама звучи наивно, филм је веома озбиљно остварење, при томе и јако добро одрађено. Прича је добра, а ликови су доследни и реални. Шејлин не стиче снагу преко ноћи како би постала неприкосновена хероина. Она хероина јесте, али са свим слабостима. И други ликови, иако јасно диференцирани на карактерно лоше и добре, имају својих врлина, односно мана. Похвалио бих и глуму, а и глумци су баш добро изабрани. Дакле, филм ми се баш, баш допада, као и музика која се може чути у позадини.

Едукативни моменат: Млади у филму се опредељују којој ће фракцији припадати не увек по томе у којој од њих су рођени, већ према карактерним особинама. Сигурно је да нас наше порекло обликује у великој мери, али оно што чини комплетну нашу личност јесте наш карактер. Филм чак фаворизује фракцију у односу на порекло и са тим сам потпуно сагласан.

Оцена наставника:

(и то добра)

Сага о другачијој: Побуњеник (The Divergent Series: Insurgent 2015) је наставак претходно описаног филма. Шејлин Вудли, заједно са својим дечком Теом Џејмсом, успела је да побегне од Учених, односно њиховог вође Кејт Винслет, а и да осујети њену намеру да изврши геноцид над Несебичнима. Међутим, Кејт није одустала од идеје да истреби све оне који су другачији и успостави власт Учених. Код Шејлиних родитеља пронашла је кутију за коју се надала да ће јој дати за право, пошто садржи видео поруку оснивача града. Кутију може да отвори само неко од другачијих и то тако што ће преживети пет симулација за сваку од фракција. Зато Кејт успева да зароби Шејлин и натера је да прође кроз све симулације.

Критички осврт: Наставци су најчешће лошији од првог дела и тако је и у овом случају, али не бих окарактерисао филм као лош, напротив. Идеја о кутији која се отвара на овако посебан начин је заиста добра, као и сама прича, а филм је можда чак и динамичнији, односно више акциони од првог дела и држи пажњу.

Глумци су и овог пута у потпуности одговорили захтевима и потпуно су уверљиви. Лик који тумачи Мајлс Телер посебно је занимљив јер је превртљив и сасвим дочарава прилагодљиву људску природу. Кејт Винслет у овом филму долази до пуног изражаја и морам да признам да је улогу одрадила мајсторски. Она се све време надмудрује са Шејлин и у једном тренутку као оружје употребљава и њеног брата, кога глуми Ејнсел Елгорт. Међутим, тренутак је сувише савршен, чак и за препаметну вођу научника и некако се логично намеће питање зашто брата није употребила раније, пошто је готово прву половину филма провео са сестром и видео где је база побуњеника. Морам да приметим и да је пуцњава на крову смешна, када Неустрашиви нападају Искрене, јер испаде да обучени специјалци не могу да погоде ни Шејлин, ни Кијнана Лонсдејла, иако их има небројено више и навиру са свих страна.

Што се самог теста тиче, који се састоји из пет симулација, заиста није лоше осмишљен, осим поновљеног дела за Мирољубиве. Прва симулација за ову фракцију је перфектна, али је друга некако трапава. Јасна је мени идеја да Шејлин треба да се бори против саме себе, али ипак мислим да је могла паметније да се смисли, а није да нема начина.

Едукативни моменат: На крају филма испоставља се да дивергентне особе нису проблем већ решење. Иако се ми у животу опредељујемо за један позив, односно једну улогу, свако од нас може и треба да има особине и способности које је превазилазе.

Оцена наставника:

(плус)

Осветници: Ера Алтрона (Avengers: Age of Ultron 2015) је наставак филма о групи (супер)хероја Осветници. У овом наставку хероји су успели у источној Европи, у фиктивној држави Соковији, да се домогну скиптра, који је припадао Торовом брату Одину, а који је служио њиховом архинепријатељу барону вон Страјкеру, да експериментише на људима. Из скиптра су издвојили вештачку интелигенцију и Ајронмен (Роберт Дауни Млађи) и Хулк (Марк Рафало) одлучују да је искористе да направе ултимативни одбрамбени неханизам Земље – Алтрон. Међутим, како то обично бива, он се окреће и против Осветника и читавог човечанства, верујући да је једини начин да спасе Земљу тај да преживе само роботи. Његов план је да направи метеор који ће пасти на Земљу, са катаклизмичним последицама. Осветници покушавају да га спрече, стварајући још једно чудо вештачке интелигенције Џарвиса, кога глуми Пол Бетани.

Критички осврт: Радња филма је суштински иста као и у свим другим суперхеројским филмовима, а мотив је борба добра и зла. Међутим, толико је закомпликована, са толико међукорака, споредних радњи, те обиља ликова и имена, да многе нисам успео да пропратим на прво гледање. И некако ми је промакао Алтронов мотив зашто жели да уништи човечанство, као и зашто се окренуо против Осветника. Остао ми је нејасан и мотив зашто је супербрзи Арон Тејлор-Џонсон одлучио да се жртвује због Џереми Ренера и зашто га напросто није склонио у страну ако је већ хтео да га спасе.

Сама група Осветника занимљива је и по томе што представља спој хероја са супер моћима, као што су Тор, кога тумачи Крис Хемсворт и Капетан Америка, кога глуми његов имењак Крис Еванс, потом хероја који су то што јесу захваљујући техници, а то је већ поменути Ајронмен и напокон хероја који су обични људи, али са завидним вештинама; Скарлет Џохансон и Џереми Ренер. Ова група је готово цео филм пред распадом, али уопште нисам успео да ухватим разлоге због чега. На крају се и распала, из већ неког разлога и успоставила се нова, ваљда да би наредни наставак имао, ако не неку свежију причу, а онда макар свеже ликове.

Наравно, специјални ефекти су врхунски, глумци суперпознати, а акција траје готово све време (чак и када нема оправдања за борбу). Но, ако ћемо гледати према томе, сваки суперхеројски филм морао би бити одличан. А није. 🙂

Едукативни моменат: Тимови се састоје од људи различитих склоности и способности. И да би функционисао, потребно је сваком члану (ма како год он слабији од осталих био) дати део где може да допринесе.

Оцена наставника:

(рецимо)

Наказан (Freaked 1993) је комедија која се одвија као интервју који у емисији уживо води Брук Шилдс са бившом дечјом глумачком звездом и љубимцем публике Алексом Винтером. Алекс прича своју причу како је постао наказа, а све почиње уговором који склапа са мегакорпорацијом „Све Осим Ципела“, којим се обавезује да ће рекламирати њихово ново ђубриво. Он, са својим пријатељем Мајклом Стојановим, путује до Јужне Америке, где се поменуто ђубриво и користи. Уз пут среће групу еколога који протестују против овог производа јер је токсичан, те се заљубљује у једну од њих Меган Ворд. Пут настављају заједно, али успут наилазе на циркус наказа и одлучују да га обиђу. Циркус води Ренди Квејд, који их је заробио и уз помоћ ђубрива, које има мутагена својства, претвара их у наказе са циљем да их приказује својој публици. Они пристају да наступају у његовом шоу програму, али и кују план за бекство.

Критички осврт: Ово би требало да је једна од оних урнебесних комедија, са тим да овде ништа није урнебесно. Хумор је сасвим сведен, приземан, баналан и обилује грубим шалама, боље речено исмевањем одређених група људи (феминисткиња, хомосексуалаца, интелектуалаца, па и ретардираних људи). Ликови у филму такође су сведени, са јасним и усмереним карактерним особинама, али је зато радња у појединим деловима прилично нејасна. У једном тренутку корпорација, на челу са Вилијамом Седлером, улази у некакав дил са управником циркуса Рендијем, али какве ко од њих користи има од тога и шта ту треба конкретно да раде заједно, тешко је рећи.

Специјални ефекти су смешни и поједини изгледају сасвим као анимација, али ваљда они и нису важни. Али ако резимирамо да ефекти нису важни, радња није важна (само да се „котрља“), ликови нису важни, поставља се логично питање – шта јесте важно?

Едукативни моменат: Схватање тога ко јесте наказа у људском друштву веома је различито и зависи искључиво од нас. Не треба сметнути са ума да је та граница јако крхка и да лако можемо да се нађемо са друге стране, да тако кажем.

Оцена наставника:

(па још и минус)

Лако Је Критиковати 7

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Тери Прачетов Деда Прас (Terry Pratchett’s Hogfather 2006) је телевизијски филм из два дела (или мини серија, како желите) рађен по роману Терија Прачета, а из серијала о Дисксвету. Натприродна бића Контролори имају улогу да одржавају равнотежу у свемиру. Према њиховом виђењу, Дисксвет се не уклапа у тај свемир, па ангажују Дејвида Вернера, главешину еснафа убица, да убије Деда Праса (пародија на Деда Мраза, наравно). Он за тај задатак бира свог најлуђег убицу, кога тумачи Марк Ворен. Младом Ворену је јасно да натприродно биће не може да се убије као да је смртник, па прави занимљив план. Уз помоћ сарадника, које је одабрао, он упада у дворац вила зубићка, те им преузима дечје зубе које су тамо сакупиле. Уз помоћ древне магије почиње да контролише децу којима су ти зуби припадали. Заправо, он их тера да престану да верују у Деда Праса. То је имало за последицу да Деда Прас заиста нестане. То прети да измени Дисксвет који, иначе, почива на фантазији. Међутим, персонификација Смрти се ангажује да замени Деда Праса како би одржао веру у њега, а усвојена унука Смрти Мишел Докери покушава да схвати зашто је нестао Деда Прас и да га, наравно, врати.

Критички осврт: Иако сам љубитељ књига о Дисксвету (прочитао сам их све до сада преведене код нас), морам да признам да је филм, који у приличној мери прати филм и који је успео да дочара радњу, повремено прилично досадан. Можда би ипак било боље да се режисер Вејдим Џин одлучио за једноделни филм. Овако, превише је развучен, посебно други део.

Што се самих сцена тиче, имам тек ситне замерке. Мислим да ускрснуће Деда Праса приказано у филму није у потпуности дочарало Прачетову (и не само његову) идеју да је он еволуирао од паганског Бога и тек постепено попримао садашњи облик. Глума је добра, а специјални ефекти за један телевизијски филм сасвим су задовољавајући.

Едукативни моменат: Фантазија и машта неопходне су готово колико и ваздух, вода и храна. Са њима је свет боље место или макар, подношљивије.

Оцена наставника:

(плус)

Коцка 2: Хиперкоцка (Cube 2: Hypercube 2002) је наставак филма „Коцка“ из 1997. Људи се налазе у грађевини са истоветним собама које са свих страна (укључујући и под и плафон) имају портале за прелаз из једне у другу. Они не знају како су доспели ту и због чега, али како радња одмиче, схватају да сви имају некакве везе са фирмом „Ајзон“, која производи оружје. Такође, схватају да је грађевина у којој се налазе тзв. тесеракт, односно четвородимензионална коцка и што је најгоре, почињу да осећају последице оваквог поигравања са простором, а кроз различите временске и просторне аномалије, које су, успут, и смртно опасне.

Критички осврт: О првом филму сам већ писао прошли пут и похвалио га као једно изузетно успело остварење СФ-а. Међутим, радња је толико специфична јер се дешава у једној соби и представља по живот опасни психолошки (или социолошки) експеримент, да би сваки наставак био тек пуко понављање. Да би то избегао, режисер Анджеј Секула је морао да оде корак даље и тако је настала хиперкоцка, која је омогућила неке нове моменте, као што је преплитање паралелних димензија и тако и вишеструко понављање ликова који потичу из различитих димензија. То заправо уопште није испало лоше, баш као ни ефекти које је коцка произвела, а који  представљају поигравање Секулино са временом и простором. Другим речима, направио је једну тврду научну фантастику, те је и на тај начин дистанцирао од претходног остварења, који бисмо пре сврстали у меканију.

Ни у претходном филму, ни у овом, нисам приметио да су утрошена нека већа средства и специјални ефекти, са изузетком квадрата који се мултиплицира и претвара у „машину за млевење меса“, нису богзна какви. Глума је у реду, али ми нису увек најјаснији поступци ликова, а и њихове реакције нису ме увериле да су у невољи. Радња је онаква каква је могућа у таквој ситуацији и не разликује се битније од првог дела, али у овом случају се и демистификује тај неко ко их је убацио у коцку. Искрено, не знам да ли је то добро или лоше, али је вероватно тако морало, а да би се направила повезаност међу ликовима. У прошлом делу ликови су убачени због својих способности и некако није ред да се поново користи тај критеријум. И то избегавање понављања свакако је један од разлога да снимање наставака заиста буде својеврсни изазов режисерима и само је питање да ли су му дорасли. Рекао бих да овај Пољак то јесте.

Едукативни моменат: Простор и време у овом филму се релативизују и не морамо да будемо у хиперкоцки да бисмо знали да то јесте тако, а понајвише зависи од тога шта нам се дешава. Увек лепе ствари трају краће од ружних, па их треба и максимално искористити. 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Чувари галаксије (Guardians of the Galaxy 2014) је филм о ванземаљским суперхеројима, које предводи Земљанин са надимком Стар Лорд (глуми га Крис Прат), кога су још као малог отели ванземаљски пирати. Наиме, Крис се домогао једне кугле са напуштене планете Мораг, а коју је намеравао да прода. Међутим, испоставља се да је за ту куглу неколико њих заинтересовано (укључујући и пирате који су га отели, а које је он у међувремену напустио) јер представља разорно оружје које може за кратко време да претвори читаву цивилизацију у прах и пепео. Један од заинтересованих је фанатик Ли Пејс који намерава да уништи расу коју мрзи, Ксандаријанце. Он заиста успева да се домогне кугле и Крис и његови пријатељи крећу у мисију спасавања становништва читаве једне планете.

Критички осврт: На страну то што волим филмове о суперјунацима, а опет због тога што волим стрипове (овај филм амбијентом и ликовима сасвим дочарава један такав), филм ми се баш допао. Иако је радња прилично обична за такву врсту филма (обичнија бити не може, заправо), те има тек пар оригиналних цака (када се борбени бродови налик на звездице међусобно спајају и праве штит око великог непријатељског брода или свемирска рударска колонија, смештена у глави небеског бића, која експлоатише ткива, ликвор и слично), ликови су далеко од класичних. Они су заиста комични, али нису пародирани, напротив. Сваки од њих има тешку животну причу, али су ипак некако ведри, чак блесави, а такве су и сцене, па и оне које би требало да су романтичне. Свеједно су сјајне, као и цео филм.

Едукативни моменат: Овај филм пре свега потенцира важност пријатељства и то између сасвим различитих ликова (један је мутирани ракун, а други – дрво, на пример). Пријатељство у филму је важније од освете, новца, па у појединим моментима и сопственог живота. Заиста, пријатељство је нешто што представља велико богатство и вреди му посветити и пажњу и време, па чак и подредити му неке друге, ипак мање важне, потребе.

Оцена наставника:

(велика)

Конан Варварин (Conan the Barbarian 2011) римејк је филма из 1982, али приказује сасвим другачију причу. Конан одраста у селу варвара, као син поглавице Рона Пирлмана, све док их не нападну удружена племена предвођена Стивеном Ленгом. Стивен је у потрази за деловима маске, коју уколико склопи, она постаје магична. Његов циљ је да је употреби како би оживео своју жену, вештицу, а која има моћ да га претвори у Бога. Да би то урадио, потребна му је свештеница, која је „чистокрвна“, односно потиче од праве крвне линије. И он је и налази, а тумачи је лепа Рејчел Николс. Међутим, путеви му се укрштају са, сада већ одраслим, Конаном, који се заљубљује у исту ту Рејчел и жели да је заштити, а успут и освети свог оца кога је Стивен ономад убио.

Критички осврт: Колико је почетак филма обећавао, када је Конан приказан као дечак, а у том узрасту глумео га је Лео Хоуард, толико је део када је Конан одрастао разочаравајући. Иако је Џејсон Момоа добар избор и капацитет да уверљиво одглуми дивљака, у овој верзији он је сувише романсиран и холивудски дотеран, те је од аутентичног антијунака претворен у јунака који помаже људима и спроводи правду. Сама прича, за разлику од претходне (из 1982), која је слојевита и представља читаву једну филозофију, веома је сведена и већ много пута виђена по сличним филмовима. Већ из старта је веома тешко достићи оно што је оригинални Конан постигао, али ова верзија, оваква каква је, дефинитивно није ни близу. Можда би било боље да су осмислили сасвим другачијег варварина, који није Конан.

Ипак, филм има и неких добрих момената, али само зато што је новијег датума, па су тако специјални ефекти знатно бољи (мада у пар наврата и ту су оманули), а и сама глума. Посебно ми се допала Роуз Макгауан, која уз уверљиву глуму има и заиста занимљиву шминку.

Едукативни моменат: Оно што главног негативца у филму чини лошим нису само поступци, већ и циљеви; он жели да поврати оно што не може и да се уздигне до божанског. Циљеви којима тежимо треба да буду и амбициозни, али је важно и да буду реални и остварљиви, а богами, важно је и како их остварујемо.

Оцена наставника:

(стабилна)

Притајено зло: Апокалипса (Resident Evil: Apocalypse 2004) је други део саге о зомбијима против којих се бори Мила Јововић. Зараза, која се у претходном наставку ослободила у подземном и тајном комплексу за генетичка истраживања, сада је избила на површину и житељи измишљеног Града Ракуна суочили су се са до тада невиђеном опасношћу. Они покушавају да напусте град, али им то не дозвољавају наоружане снаге корпорације „Кишобран“, која и поседује поменуту научну институцију. Зато се, заједно са Милом, боре за своје животе у самом граду где их непрекидно нападају зомбији.

Критички осврт: У односу на први део, овај наставак није донео ама баш ништа ново. Све је ту: зомбији који надиру, мутирано чудовиште које контролишу челници „Кишобрана“, чак и пси који су такође постали зомбији. Уз то, у радњи има и више од пар наивних момената, па тако је тајминг када мртви устају из гробова одличан за саму радњу филма (зашто не који сат раније или касније, а и нема оправдања у самој поставци филма да они то уопште чине) или када Мајк Епс, Сандрина Хоулт и Сијена Гилори претражују школу у потрази за кћерком истраживача (Џереда Хериса), те се раздвајају, иако је јасно да су им тако шансе да преживе минималне. Или када Мила Јововић штити девојчицу (поменуту кћерку), азбестним огртачем од застрашујуће експлозије која их није померила ни милиметар, те оне и даље стоје. И да нема таквих тренутака, ово је, свеједно, према мом мишљењу, најслабији наставак овог хорор серијала, а зато што је поновљен први, само је место борбе измештено из лабораторије у град. Додуше, видећемо како ће изгледати последњи филм тамо негде 2016. 🙂

Едукативни моменат: Овакви филмови изазивају две вечите дилеме; да ли су истраживања на пољу људског здравља оправдана и да ли оболеле који преносе заразу треба потпуно изоловати или ризиковати живот како би им се помогло. У филму је јасно шта су одговори, али филм није живот.

Оцена наставника:

(јака)

Чудесни Спајдермен 2 (The Amazing Spider-Man 2 2014) је наставак новог остварења о Спајдермену снимљеног две године раније. У овом делу несрећни Спајдермен (Ендру Гарфилд) бори се са својим проблемима; зашто га је отац оставио као малог и шта је он то тајно радио и да ли да остане са девојком коју воли Емом Стоун. Међутим, није он једини који има проблеме, па се тако његов најбољи друг из детињства Дејн Дехан, иако милијардер, бори са ретровиралном хиперплазијом, неизлечивом и смртоносном болешћу која се наслеђује и од које је његов отац умро. Дејн долази на идеју да би могла да му помогне крв Спајдермена, али суперхерој одбија да му помогне јер се боји да ће то само погоршати болест. Зато се Дејн удружује са Електром, такође суперхеројем (али негативцем) Џејмијем Фоксом, са планом да дође до Спајдерменове крви тако што ће га Електро убити.

Критички осврт: Иако ми се много више допада како је Ендру дочарао лик Спајдермена у односу на његовог претходника Тобија Магвајера, много више имам замерки на овај филм, него на први са овим глумцем. Најпре, сувише је развучен и траје предуго (два и по сата), те мислим да је општи стандард за дужину трајања филма овде ипак требало поштовати, тим пре што радња почиње тек негде на сред филма (све пре тога не знам ни шта сам гледао).

Потом, има превише патетике, посебно у разговорима између Спајдермена и његове тетке Сали Филд, а и овај филм пати од мултиспособних научника који се у све разумеју. Ема Стоун, која је у првом делу молекуларни биолог, сада је и стручњак за физику и енергетику, те нестанак струје у читавом граду ресетује у трен ока. И тај нестанак и повратак струје је веома проблематичан, јер Електро руши пола те, како бих је назвао, џамбо трафо станице, али свеједно, град регуларно добија струју. И сам Електро је проблематичан јер он час је моћан, час немоћан, иако је струја свуда око њега, те је нејасно како и кад је користи, а и начин како су га уништили је наиван. Наиме, Електро је попут натприродне батерије и уколико се препуни, пући ће (у филму кажу да се све батерије тако понашају). То се и десило, мада је питање како, кад му се пре тога ништа није десило, иако је преотео струју читавом Њујорку!

И други негативац, Спајдерменов другар, такође има проблематичних момената. Иако је наследио од оца стотине милијарди, њега отпушта са посла правник у фирми коју поседује?!? Заиста не познајем правосудни и финансијски амерички систем, али нешто ме нису убедили да то тако може. И иако његов отац умире од болести у старости, он умире већ са навршених осамнаест. Иначе, болест о којој је реч заиста постоји, али не напада људе, већ рибе. 🙂

Наравно, филм има својих добрих момената, где свакако припадају специјални ефекти, а сцена када Ема гине је заиста урађена мајсторски (звучи крволочно, али када погледате филм видећете да сам у праву 🙂 ), као и још неке.

Едукативни моменат: Највећа борба коју Спајдермен води је са прошлошћу и он је решава тако што се окреће будућности. Прошлост је важна и не сме да се заборави и због грешака које смо направили и које не бисмо смели да поновимо, али нећемо ништа (добро) урадити уколико у тој прошлости и живимо.

Оцена наставника:

(са неколицином минуса)

Флаш Гордон (Flash Gordon 1980) је филм о истоименом стрип јунаку који доспева на планету злог императора Минга (Макс фон Сидоу) како би га спречио да уништи Земљу. Мингова планета има много што природних, што вештачких сателита и сваки од њих је засебно краљевство, а које Минг одржава у завади због старог доброг правила да би лакше њима владао. Међутим, Флашу полази за руком да измири непријатеље и окрене их против тиранина, те уз њихову помоћ спасава сопствену планету.

Критички осврт: Тешко је пронаћи сцену која није нелогична. Флаш, кога иначе тумачи Сем Џи Џонс, пилотира авионом са поломљеним стаклима и (тек са неколико часова летења које је похађао) успева да га приземљи без иједне повреде. Доктор Зарков, кога тумачи Хајим Топол, успева да превари и њега и драгу му Мелоди Андерсон (која глуми Дејл) да телефон потраже у – ракети! Иако је Флаш био у живом блату, па потом у трбуху пауколиког подземног створа, већ у следећој сцени он је свеже истуширан, а одећа чиста и опеглана. Мелоди Андерсон у једној сцени филма показује завидне борилачке вештине, иако је обична девојка из Њујорка… И има тога заиста много.

И поред тога, овај филм је напросто неодољив, невероватно наиван и чак и смешан, али не могу да проценим да ли је то била намера режисера Мајка Хоџиса. Рецимо, када Минг уништава Земљу он има дугмиће на којима пише „земљотрес“, „ерупција вулкана“ итд, а када се жени Мелоди, свира свадбена песма коју свакако не очекујемо у једној ванземаљској цивилизацији. А сам свадбени завет је урнебесан. Свештеник пита Минга да ли узима Дејл за жену и да ли обећава да ће је користити како му драго, те да ли обећава да је неће бацити у свемир ако му не досади. 😀 Хит је што Флаш носи мајицу на којој је испринтано његово име. 🙂 Дијалози су веома сведени, ликови стереотипни (Минг је немилосрдни злоћа, његова кћерка Орнела Мути бунтовна и неваљала принцеза, доктор Зарков је откачени научник итд), а глума је као у црно-белим филмовима. Емоције и сузе само прште, а Гордон и Дејл не само да се заљубљују на први поглед, већ невиђеном брзином успостављају врло стабилну везу. 🙂 Иначе и временска димензија у филму је проблематична. Они стижу до планете Мингове у току једне поподневне дремке, а када отпочиње одбројавање за уништење Земље у тих три минута дешава се макар четвртина радње целог филма.

Па ипак, дворац Мингов, као и сателити, приказани су веома прогресивно за оно доба и такве сличне ћете видети и у модерним остварењима. Као и костиме ванземаљаца, који су откачени и шарени, али то су свакако лепршаве осамдесете, односно њихов сам (обећавајући) почетак, којима доприноси и главна нумера о Флашу у извођењу групе Квин.

Сама прича је сасвим у реду за један такав филм, а има и оригиналних момената, као што је начин како Минг умире, рецимо, или начин иницијације шумских људи, које предводи Тимоти Далтон или роботи који управљају престоницом, а који имају наочаре са екранима уместо стакала. Дакле, није баш да филм нема неких објективних вредности.

Едукативни моменат: Минг је суверено владао тако што је завадио све око себе и то јесте мудар начин, али свакако нису мудри и они којима је владао.

Оцена наставника:

(мада бих радо дао и пет)

ВИ – Вештачка интелигенција (A.I. Artificial Intelligence 2001) је футуристички филм о роботу у облику дечака (глуми га Хејли Џоел Осмент), који је направљен како би људима надокнадио губитак детета. Заправо, он је прототип, кога његов творац Вилијам Харт жели да тестира и наилази на праву породицу погодну за тако нешто. Наиме, Сем Робардс, запослен у Хартовој фирми, има сина који је у коми. Зато му фирма нуди робота и он прихвата, пре свега због своје неутешне супруге Френсис Оконор. Она одлучује да покрене програм који тера, да тако кажем, робота да је заволи и он заиста почиње да осећа безусловну љубав. У међувремену, прави син се буди из коме и враћа се у своју породицу. Тада настају невоље јер се дечаци међусобно не слажу најбоље, а и испоставља се да је робот опасан по правог дечака, иако он заиста не жели да му нанесе зло. Родитељи су присиљени да врате робота у фирму, али Френсис се сажалила на њега и уместо да га однесе да га униште, она га оставља у шуми са нешто новца. Тада почињу његове авантуре са циљем да пронађе плаву вилу о којој је слушао у бајци о Пинокију, за коју се нада да ће га претворити у правог дечака достојног љубави његове „мајке“.

Критички осврт: Није први пут да се бајка уметне у оквире СФ-а, али прича која је направљена у овом случају, сасвим је необична и са још необичнијим крајем. Уз то, специјални ефекти су сјајни, као и амбијенти, посебно градови приказани у филму. Овај филм носи, да тако кажем, дете (додуше, уз нешто помоћи сјајног Џуда Лоа, који глуми робота жигола) и урадило је одличан посао. Филм је емотиван и један од најтужнијих које сам гледао. Зато веома верујем да би се допао и онима који иначе не љубе СФ.

Едукативни моменат: Дечак у филму чини све како би му била узвраћена љубав коју осећа. Ипак, оно главно што жели да уради јесте да се промени (од робота да постане прави дечак) и то је нешто што свако од нас чини; љубав нас мења и прилагођава другој особи. Можда то изгледа лоше (па и може да буде уколико су те промене драматичне), али некакви компромиси морају да се направе.

Оцена наставника:

(уз препоруке)

Мрачни витез (The Dark Knight 2008) је део посебне трилогије о Бетмену, кога тумачи Кристијан Бејл. У његовом родном Готам ситију, правдољубиви државни тужилац Арон Екхарт и детектив Гари Олдман на све начине покушавају да стану на пут локалној мафији. Због пљачки банака које се дешавају, улазе у траг новцу који мафија „пере“. Гангстер из Хонгконга Чин Хејн нуди решење да он буде тај који ће мафијашима причувати новац, али појављује се пљачкаш банака Џокер (Хит Леџер) који има другачије планове. Наводно, његове намере су да убије Бетмена, што предлаже мафији, наравно, уз извесну надокнаду. Међутим, како се ситуација даље одвија и прича све више компликује, испоставља се да су Џокерови планови толико сулуди да то више ни мафија не може да прати, а Бетмен и полиција покушавају да га зауставе.

Критички осврт: Са становишта фантазије, Бетмен је поприлично проблематичан суперхерој јер он заправо нема никаквих моћи, као што их имају његове „колеге“ Супермен или Спајдермен, на пример. У претходним остварењима о овом јунаку тај фантастични моменат се постизао кроз бајковити амбијент и противнике који су натприродни, али у овом тога нема. И Џокер и Дволични, који су архинепријатељи Бетмена у стрипу, овде су сасвим обични људи. Додуше, Џокер баш и није обичан јер је очигледни психопата кловновски нашминканог лица, али, макар, није прошао „третман“ киселином и значајно је реалнији у односу на пандане из других остварења. Град Готам је типичан амерички град и све што се дешава у њему, иако прилично застрашујуће, веома је реално. Тако да је питање колико је ово заиста филм који припада фантастици. Додуше, опрема коју Бетмен користи још увек је у приличној мери СФ, али би онда сваки наставак о Џејмсу Бонду из истог разлога могао да се сврста у овај жанр. Ипак, занимљиво је видети једног фиктивног суперјунака смештеног у реалне оквире, а жанр је, рекао бих, акциони трилер.

Самој причи не могу ништа да замерим, чак, иако филм траје два и по сата, радња је довољно динамична да држи пажњу. Има преврата и изненађења, а изопачене игре које Џокер приређује појединим ликовима и становницима Готама, иако језиве, прилично су интелигентне. Крај је мало (више) иритантан са све великим речима у америчком стилу, али не квари општи утисак који је, заиста, добар.

Едукативни моменат: Разлику између позитивних и негативних ликова, која се у филму потенцира, чине правила. Праведници их се придржавају, односно постоје границе које неће прећи, ма колико год да их то стављало у неравноправан положај у борби са злоћама. Иако волимо да кажемо да су правила ту да би се кршила, она су нам ипак потребна, као и границе, које иако нам не омогућавају потпуну слободу, штите људе да не угрожавају једни друге.

Оцена наставника:

(иако није у мом жанру)

Вештице из Иствика (The Witches of Eastwick 1987) је амерички филм рађен по истоименом роману Џона Апдајка. У главним улогама су Мишел Фајфер, Сузан Сарандон и Шер (намерно су одабране плавуша, црвенокоса и црнка), две распуштенице и једна удовица, које живе у малом граду и имају своја мала дружења четвртком увече. Оно што њих три не знају је да су вештице и имају моћ да призову одређене догађаје, али и особе. Тако су, током једног њиховог дружења, призвале „непознатог принца на црном великом коњу“, а који то заправо није и кога глуми Џек Николсон. Он се убрзо појављује у њиховом градићу и купује имање и у тако малој средини одмах изазива пажњу, тим пре што је његово понашање веома необично. Тако привлачи и пажњу три жене, али и оне привлаче његову и он успева да их заведе све. Оне пристају на новоуспостављену полигамну везу, али то изазива трачеве у граду, па и отворене нападе, пре свега жене (Вероника Картрајт) власника локалних новина (Ричард Џенкинс). Жене зато одлучују да прекину ову необичну романсу, али то не жели и Џек, па решење види у томе да елиминише Веронику, што и чини и то уз помоћ враџбина. Оне схватају да је враг однео шалу (буквално) и напуштају Џека, али то није баш тако лако као што су мислиле јер је он у стању да реализује њихове највеће страхове. Уз то, све три откривају да су у другом стању.

Критички осврт: Овај филм можда није најбржи могући, али нуди једну веома необичну причу, која је уз то и веома забавна и смешна. Посебно су урнебесни Џекови дијалози и монолози. Љутити Џек у једном тренутку каже: „Нисте ви једине три жене на овом свету!“ или када гласно размишља зашто је Бог створио жене: „…грешка? Или нам је то урадио намерно?!?“ Јасно је да је Џек био на висини задатка и глумачки одрадио боговски посао (иако је глумео ђавола 🙂 ), а и сви други глумци су сјајни.

Специјални ефекти су сасвим у реду, али руку на срце и нису били претерано захтевни. Овде је ипак нагласак на самој причи и ликовима. Додуше, има понека грешкица, па рецимо када Сузан пада са степеница, Мишел успева да јој довикне и име и да јој да савет да се смеје (пошто ако се смеје онда лебди, као у причи о Мери Попинс), што ова некако у паду и уради… Мало теже, али добро, толико могу да зажмурим. 🙂

Едукативни моменат: Мотив који је најзначајнији у филму је улога и положај жене у друштву и мушко-женски односи. Према Џековој филозофији, одвајкада су мушкарци, не желећи да их јаке жене победе, увели таква правила да увек они буду победници. Можда би свет био боље место када не би било победника и побеђених, већ равноправних партнера и наравно, љубави.

Оцена наставника:

(ко ништа)

Лако Је Критиковати 6

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Притајено зло (Resident Evil 2002) је научно фантастични хорор који је базиран на истоименој видео-игри. У једној научној установи дешава се диверзија и непознати терориста ослобађа опасни вирус који је плод истраживања те установе. Вештачка интелигенција, названа Црвена краљица, која управља том институцијом, готово одмах затвара све запослене (у просторије и лифтове) и убија их. Након тога, Мила Јововић се буди у туш кабини, са потпуном амнезијом. Наилази на Ерика Мебијуса, који се касније представља као полицајац, али их тада готово одмах хапсе командоси, предвођени Колином Селмоном. Командоси објашњавају да су сви, осим Ерика, запослени у корпорацији „Кишобран“ и да Мила, са својим партнером Џејмсом Пурифојем, кога су такође пронашли онесвешћеног и са амнезијом у возу који води до научне институције, имају улогу чувара те институције. Такође, указују да је институција нападнута и да морају да истраже шта се тамо десило. Успевају да дођу до Црвене краљице и да је деактивирају. То значи и да су отворили сва врата која су до тада била затворена и ослободили све оне запослене који је Краљица побила, а који су због вируса постали – зомбији.

Критички осврт: Нисам играо поменуту игрицу, па не знам какве су све везе овог филма са њом, али поједине сцене заиста изгледају као да су из некакве видео-игре, попут оне када Црвена краљица, у ходнику који води до ње, пушта ласере, а којима напада командосе. Ликови пролазе кроз разне просторије и често да би ушли из једне у другу потребна им је шифра (као „кључ“ који тражите у игрици да бисте прешли из једног на други ниво), а експериментално чудовиште се све више усавршава и постаје све моћнији непријатељ (свака игрица се временом компликује).

Што се саме приче тиче, није лоше урађена и оно што на почетку нема смисла, добија га временом. Свакако, оригиналних детаља нема ни у најави јер зараза која ствара зомбије виђена је много пута до сада, као и чудовишта која су настала експериментом, а вештачку интелигенцију, која рационално, али немилосрдно решава проблеме, можете видети још у култној „Одисеји у свемиру 2001.“ снимљеној давне 1968. И сви ликови, укључујући и супер утренирану полицајку (или шта ли је већ) Милу Јововић, такође су виђени у другим остварењима. Но, филм је динамичан, застрашујућ и држи пажњу. Глума и специјални ефекети су пристојни, тако да укупан утисак јесте позитиван.

Едукативни моменат: Филм има јасну поруку да је експериментисање са вирусима веома клизав терен и да лако може да се окрене против нас, што се у реалности, нажалост, у пар наврата и показало.

Оцена наставника:

(рецимо)

Страва у Улици Брестова (A Nightmare on Elm Street 2010) је римејк филма истог назива из 1984. и веома сличне радње. Младе из поменуте улице у сновима убија спржени психопата Фреди Кругер (кога овај пут тумачи Џеки Ерл Хејли). Међутим, у сновима их он све време наводи на предшколску установу које се они не сећају, као ни да су се као мали међусобно познавали. Двоје преосталих Руни Мара и Кајл Галнер сазнају од родитеља да је Фреди заиста постојао и радио у тој установи, коју су они похађали, али да су га исти ти родитељи запалили живог јер су га деца оптужила да их је злостављао. Зато њих двоје одлазе у ту установу, сада напуштену, како би пронашли доказ да је невин, њему вратили мир, а себи спасили живот.

Критички осврт: Режисер Семјуел Бејер и сценариста Весли Стрик прилично су пратили радњу претходног остварења из 1984. и чак су и поједине сцене истоветне (када Фреди излази из зида, или његова рука из каде, а прети да распори Руни, или када се Руни и Кајл договарају око стратегије како да победе Фредија итд), тако да наизглед много простора за креативне иступе није било и очекивао сам да ће ова верзија донети само нове глумце и боље специјалне ефекте, што и јесте.

Ипак, ова верзија је понудила и логичнију причу о томе како је Фреди постао ноћна мора и чак је понудила и преврат, што у овом случају јесте својеврсно мајсторство. Највећа моја замерка је на улогу родитеља, који су превише пасивни и иако је јасно да је њихово одсуство потребно да би Фреди имао простора да се поиграва са својим жртвама некако су претерано одсутни, без обзира што је више него очигледно да им деца имају озбиљних проблема и да, на крају крајева, умиру једно за другим. Такође, родитељи сувише наивно и провидно чувају неку своју тајну и то се види и у њиховом понашању и у њиховим поступцима. Рецимо, мајка Кети Касиди (Лија Д. Мортенсен) повадила је из фото-албума само фотографије мале Кети када је била у предшколском, а на питање где су, одговорила је да су негде у подруму, те да није ни важно где су. Па ако фотке из детињства нису важне, као што тврди, што уопште има фото-албум са свим другим фотографијама?

Што се младих у филму тиче, па, они су сви лепи, а сада да ли су и добро одрадили своје улоге, тешко је рећи, тим пре што хорор баш и није претерано глумачки захтеван жанр. И кад поменух хорор, морам рећи да ова верзија није страшна, ваљда и зато што већ знамо шта ће се дешавати. Додуше, овај Фреди изгледа опакије.

Што се науке тиче, креатори филма су унели и део ње. Наиме, они помињу микро-снове који се јављају након много сати неспавања и они се заиста дешавају у реалном животу, а згодно су искоришћени за потребе филма.

Едукативни моменат: Родитељи жртава су узели правду у своје руке, што се окренуло против њих. Како год нам недостижно и преблаго изгледао правосудни систем, он је ипак једини исправни начин да се прекршиоци казне, а и да се уопште утврди да ли су криви или не.

Оцена наставника:

(на четири)

Суперхеројски филм (Superhero Movie 2008) је америчка пародија на филмове о суперхеројима, пре свега Спајдермена. Неспретног школарца, кога тумачи Дрејк Бел, приликом посете једној научној установи, уједа вилин коњиц и он ускоро постаје Драгонфлајмен (енг. dragonfly је „вилин коњиц“), те стиче супер-моћи. И оне ће му заиста затребати, јер зли богаташ Кристофер Мекдоналд, а уз помоћ научника Брента Спајнера и високе технологије коју може да приушти, стиче способност да узимајући животну енергију од других, постане суперјак и продужи себи живот. Како би стекао бесмртност, намерачио се да одузме живот свим становницима свог града и једини ко га може спречити је – Драгонфлајмен.

Критички осврт: Ово је једна од, много пута виђених, урнебесних комедија где се ређају „фора“ на „фору“, без обзира колико (бес)смислене биле и без обзира што већина нема никакав учинак на даљи ток радње, па чак ни на сцену пар секунди касније (десила се, смешна је и онда као да се ништа није десило). Филм који је основа је први део Спајдермена, али се у филму пародирају и Бетмен, Икс-људи, Фантастична четворка, па чак и Фантом из џунгле – углавном филмови са овом тематиком (па и не само они, јер се помињу и Хобити из „Господара прстенова“). Ипак, шале нису усмерене искључиво да исмевају такве филмове и њихове радње, већ има и обичних, које би се могле применити на било коју пародију. И морам признати, има заиста смешних. Заправо, квалитет једне овакве комедије може се гледати искључиво по томе колико су шале смешне, виспрене и оригиналне и у овом случају, осим овог првог, филм баш не пружа превише. Додуше, режисер Крег Мазин није ризиковао са глумцима, па је одабрао добре комичаре, укључујући и Лесли Нилсена, који је заиста лудак.

У филму се пародира и лик научника Стивена Хокинга, који је инвалид, што код неких може изазвати и лош утисак. Он није једина позната личност која се исмева у филму, па тако је „жртва“ и Том Круз због своје посвећености секти сајентолога.

Едукативни моменат: Смех је лековит и многим животним ситуацијама, па и онима које не изгледају смешно треба се смејати.

Оцена наставника:

(минус)

Ејлијен против предатора (Alien vs. Predator 2004) је хибрид, да га тако назовем, два различита серијала о ликовима из наслова. Богати индустријалац Ленс Хенриксен окупља екипу научника и стручњака, како би истражили мистериозни подземни храм, који је сателит пронашао на острву Буве, крај Антарктика. Екипа креће тамо и већ на почетку сачекало их је изненађење – већ прокопан тунел до храма, али технологијом која је превише напредна за данашњу, а и није било ни трага од другог тима, који би требало да је стигао пре њих (чим тунел постоји). То их није омело да тај тунел искористе и заиста, на његовом крају, наилазе на храм, који је и у архитектури и у хијероглифима сплет чак три древне културе: египатске, астечке и камбоџијске. То их је навело на закључак да га је изградила прва цивилизација на свету, предачка за све поменуте три. Ту није крај изненађењима и даљим истраживањем откривају нова, али оно што још увек не знају је да се у подземном делу храма налази заробљена матица ејлијен у хибернацији и да је буди древни механизам који је детектовао њихово присуство. И не само то, већ ју је и стимулисао да почне да носи јаја. У исто време, на тло изнад њих, односно напуштену базу где су се били стационирали када су дошли на острво, пристиже брод са предаторима и троје њих, након што је побило све људе који су у бази остали, креће истим ходником пут храма. Веома брзо, истраживачи ће схватити да су заробљени у безизлазној ситуацији између две ватре; ејлијена и предатора.

Критички осврт: Како оно кажу – како сам се надао, добар филм сам гледао! 🙂 Прича је заиста добра и не само да има смисла, већ нема ни пропуста, макар их ја нисам уочио. Додуше, време инкубације првих ејлијена је превише кратко, али добро, на то може да се зажмури.

Одабир глумаца ме је зачудио, посебно Раула Бове, који глуми научника археолога, а који је италијански глумац и нисам приметио да је ангажован у холивудским блокбастерима. Куриозитет је улога Ленса Хенриксена, који је глумео у другом филму о Ејлијену и то робота (сада је „отац роботике“) и у једном тренутку игра се са оловком тако што њоме куцка између прстију, што је радио и у овом другом филму, али са ножем. Но, глумци су свакако добри и оно што ми се допада је да карактери које тумаче нису уопште стереотипи, чак напротив. Ленс није бескрупулозан амбициозни богаташ, на пример. Јесте амбициозан, али је и компромисан, осећа емпатију и чак се и жртвује како би Раул и Сана Лејтан успели да побегну.

Као и у првом (и наравно, најбољем) делу о Ејлијену, једини преживели је женски лик Сана Лејтан, док је у првом то била легендарна Сигурни Вивер. Детаљи говоре да је ово мало више филм о ејлијену, али су заправо оба ванземаљска лика сјајно уклопљена, а са њима и историја старих цивилизација. Баш да приметим да ми се допало како су ликови ејлијена и предатора приказани кроз хијероглифе, а и како је комбинован древни лавиринт, налик на онај из египатских гробница, са модерном технологијом. Додуше, окружење, односно статуе око заробљене краљице и ланци који је везују делују ми некако сувише средњовековно, али не бих смео да тврдим, пошто историчар нисам.

Едукативни моменат: Овај филм полази од становишта да су древне цивилизације толико генијалне да мора да су имале помоћ „са стране“ (читај: од ванземаљске интелигенције). И то није нова идеја и често наводи људе да се запитају (како су у сред пустиње саградили камене пирамиде, на пример), али требало би да се запитамо и ми да ли можда дајемо превише кредита чак и једноставним решењима до којих су ти древни народи дошли, баш зато што су древни? Било како било, сва постигнућа човечанства до сада јесу поштовања вредна и треба их чувати, што се у Србији, нажалост, не практикује.

Оцена наставника:

(од мене)

Ејлијен против предатора: реквијем (Aliens vs. Predator: Requiem 2007) је наставак претходног филма, мада нема апсолутно везе са њим, осим прве сцене у овом која је наставак последње у оном. Наиме, у последњој сцени претходног филма предатори су у свој свемирски брод преузели тело њиховог палог младог војника, не знајући да се у њему налази млади ејлијен. Он се излеже и убија посаду, још док брод није напустио орбиту Земље, тако да он принудно слеће покрај градића Ганисон у Колораду. На броду се налазе и боце са пауколиким стадијумом ејлијена, те се сви ослобађају и наилазе на ловца (Курт Макс Рунт) и његовог сина, које нападају. Након неког времена, излежу се још два ејлијена, а настају и нови јер пауколика џудовишта нападају и бескућнике. У самом граду филм прати неколико животних прича, чији ће актери постати баш они ликови из чијег угла ћемо осетити сву страхоту напада ејлијена на људе данашњице. У исто време, на планети предатора, један од њих схватио је шта се дешава и креће пут Земље како би уништио свог архинепријатеља.

Критички осврт: Обично су наставци знатно слабији од првог филма и ово правило свакако има изузетака, али ово није један од њих. У буквалном смислу ова два филма су небо и земља. Док први нуди причу, која је мистериозна и донекле оригинална и сасвим се уклапа са серијалом о ејлијену, овај филм не нуди ама баш ништа, осим пуке забаве, ако је забавно гледати како ејлијени кољу (а режисери браћа Штраус (двојица су и надам се да их више нема) и сценариста Шејн Салерно (који је моје годиште и тиме доказ да кинески хороскоп ич не функционише) потрудили су се да то буде једна пристојна кланица) гомилу људи и то на начине до сада виђене у пет претходних филмова. Овај филм не да је неоригиналан, него је безидејан, мада додуше уводи ејлијена који има особине предатора (јер се из њега излегао). Но, ни то није идеја овог, него првог филма, само што тада није била разрађена. И да, тај ејлијен има и посебан начин разможавања – тако што трудницама техником уста на уста убризгава семе које се касније развија у њиховом стомаку у више беба ејлијена. Међутим, та „оригинална“ идеја уопште није довољна да „покрпи“ филм, научно је смешна (трудници се неће развијати ејлијени у материци ако јој семе пролази тим путем, забога), а и у вези са њом је и недоследност. У болници се јасно види да је ејлијен заробио труднице својим балама (или шта му је то већ), док трудну келнерицу Џину Холден, пар сцена пре тога, није. Но, добро, филм иначе има много нелогичности. Рецимо, Крис Вилијам Мартин, обучени полицајац, остаје сам у шуми након потраге за ловцем и његовим сином после два сата ноћу; предатор разбија шахт и пола улице како би изашао из канализације, а аутомобил мирно пролази поред и ником ништа; шерифу Џону Ортизу пријатељ Стивен Паскал нуди превоз који овај прихвата, иако је човек у униформи, треба да иде на задатак и све време има своја службена кола; а на крају Паскал „купује време“ малобројним преживелим како би стигли до хеликоптера, а све се дешава на крову зграде – колико далеко летелица може да буде (?) и колико им времена треба (тим пре што је Рејко Ејлесворт, која глуми војника, покренула хеликоптер „на кеца“)?

Но, хајде, паника, ужас и крв наоколо, а ејлијени се појављују у немогућем броју (одакле ли само извиру) као у видео-игрици, па су можда и не баш јасни поступци ликова заправо и логични у таквој ситуацији, али колико год да филм био логичан и технички дотеран, ја и даље не видим ни један ваљан разлог да он постоји. Као што не видим разлог да неке сцене буду дуге колико јесу (попут колоне војних возила која пролази и пролази, снимање трага крви предатора дуж комплетног стабла дрвета на коме седи и да не набрајам), а друге су општа места (када слушају преко радио везе урлике маринаца које ејлијени масакрирају).

Едукативни моменат: Да сам шерет рекао бих да нас овај филм учи какве филмове не треба правити, али да се ипак уозбиљимо и да покушамо да пронађемо било шта поучно… Рецимо, на крају филма преживели су они који се нису ослонили на помоћ војске, већ су решили да спас пронађу сами. Ако бисмо то минимализовали, могли бисмо да закључимо да је некада најбоље урађен посао онај који урадимо сами, а некада је напросто и боље ако нешто урадимо сами.

Оцена наставника:

(заслужена)

Сектор 9 (District 9 2009) је филм о доласку ванземаљаца. Године 1982. огроман свемирски брод долетео је до Јоханезбурга у Јужноафричкој републици и наставио да лебди над градом… пуна три месеца, без било каквог контакта. Само је лебдео тамо, док власти нису одлучиле да пошаљу специјални одред који ће ући тамо. И ушли су и насупрот својим очекивањима, пронашли су огроман број, више од милион, ванземаљаца који су имали хуманоидни изглед, али су према карактеристикама били више налик раковима. Насупрот супериорној технологији, изгледали се некако јадно и влада Јужноафричке републике, под притиском међународне заједнице, направила је привремени избеглички камп. Привремени камп је прилично потрајао, чак 28 година, све док притисак јавности није постао толики да је влада направила план за премештање ванземаљаца у сектор 9, а саму операцију препустила је тамошњој приватној војној компанији. Као вођа операције постављен је Шарлто Копли, који са нескривен ентузијазмом креће у акцију. Бирократија је налагала да ванземаљци најпре потпишу формулар и Шарлто, заједно са сарадницима, креће од бараке до бараке да тај задатак обави, али у једној од њих, наилази на праву лабораторију и дешава му се пех да се попрска непознатом сусптанцом. Тада за Шарлта крећу проблеми јер га супстанца мења и то тако да га постепено претвара у ванземаљца. Зато он постаје предмет пажње своје војне компаније, али на сасвим други начин јер људи нису могли да користе ванземаљску технологију (подешену да реагује само на туђинску ДНК). Такође, интерес показују и нигеријске банде које су одавно успоставиле „пословне“ односе са ванземаљцима. И једни и други желе Шарлта, али не у комаду, тако да почиње борба за голи живот.

Критички осврт: Филм „Сектор 9“ потпуно је ван холивудских стандарда и приказује један сасвим другачији поглед на „сусрет треће врсте“. Нема заслепљујуће светлости и анђеоске музике, сусрет са ванземаљском расом је приземан и приказује их као народ трећег света са Земље. Избеглички камп, притисци међународне заједнице и самог живља тамо, немири, криминал и нелегална трговина коју локалци имају са њима, све је невероватно реално и иде у корак са савременим политичким трендовима. Такође, ликови портретисани у филму потпуно су животни и уверљиви. Томе доприноси и необичан начин како је филм сниман, који изгледа као за оне крими емисије где се прича о ономе што се заиста десило, са све коментарима очевидаца и стручњака, са архивским снимцима, интервјуима и сличним, да би се филм неосетно претворио у класично сниману акцију (мада смо и тада свесни камере, као у сцени када робот вођи банде размрскава главу), те се опет на крају вратио на „емисију“.

Ово је филм са добром и уверљивом причом, који осим другачијег погледа нуди и обиље акције, сјајну глуму и више него пристојне специјалне ефекте. Све честитке ауторима филма, а вама га од срца препоручујем.

Едукативни моменат: Овај филм, као што већ написах, сјајно рефлектује савремене политичке, војне, бирократске и све друге друштвено значајне трендове и отвара многа питања, међу којима су најважнија она у вези са избеглицама, њихове различитости, легалности деловања у држави у коју су дошли, реакције локалаца на њих итд. и питање људских права и шта она заиста подразумевају. У овом случају је то СФ и обрађује причу фиктивне ванземаљске расе, али су свакако туђини сви они који негде дођу и овај филм лако може да говори и о њиховој злосрећној судбини, а не треба да изгубимо из вида да им је судбина управо таква.

Оцена наставника:

(са много плусева)

Звездане стазе: Немезис (Star Trek: Nemesis 2002) је филм из серијала „Звезданих стаза“ са поставом коју предводи капетан Пикард (Патрик Стјуарт). Његов брод Ентерпрајз најпре наилази на чудна зрачења која одашиљу само андроиди попут Дејте (Брент Спајнер) и на планети где су детектовали то зрачење проналазе распарчан Дејтин прототип. Недуго затим, Ентерпрајз је послат на мисију у Ромуланску територију, како би Пикард тамо успоставио дипломатске односе и то, на изненађење самог Пикарда и федерације коју представља, на захтев Ремаца, који су ратничка и не баш омиљена каста на Ромулусу. Тамо их прима гувернер, кога тумачи Том Харди, за кога се прво испоставља да је човек, а потом и да је клон самог Пикарда. Убрзо се испоставља и да су ова два догађаја (проналажење робота и дипломатска мисија) повезана и део плана гувернера и Ремаца, који има за циљ да недозвољеним оружјем униште Земљу.

Критички осврт: Док сам гледао овај филм, имао сам осећај да је то још само једна епизода серије са свим овим ликовима, а то се некако и показало јер једино што разликује једну (и то просечну) епизоду од овог филма је – минутажа. А да би се постигла минутажа, сцене су развучене до крајњих граница издржљивости (мојих, наравно). Све траје бескрајно дуго; Пикардов назови шармантан говор на венчању његовог првог официра (Џонатан Фрејкс), дипломатска мисија, потом његова вечера са клоном, гувернеров разговор са Ромуланком (Дајном Мајер), па чак и свемирска битка. Заправо, срећна околност је што Дејта није отпевао целу евергин песму на венчању првог официра…

Филм је досадан, сцене ратовања су наивне (када Пикард на крају проваљује на мост брода којим командује Том Харди, сви ратници који га нападају спреда, то чине са оружјем, али када га један напада с леђа, онда га напада ненаоружан, а иначе када једни на друге пуцају с пет метара одстојања, нико никог не може да погоди), неке сцене су неспретне (када саветницу Трој (Марину Сиртис), ментално злоставља Харди), неке се понављају (када откривају најпре зрачење робота, а онда и зрачење недозвољеног оружја, след догађаја је исти – увек се прво позове капетан да види нешто до тада невиђено, па следи демонстрација на екрану, па се помене та нека непозната реч за зрачење, па су сви забринути (или су беше забринути пре тога), па следи објашњење), сама прича је непотребно компликована, а крај је заиста патетичан.

Шта бих могао да кажем да је добро? Па, специјални ефекти су стандардни, а глума је пристојна. Посебно бих издвојио Хардија који је лик негативца дочарао на један другачији начин и свакако шмекерски.

Едукативни моменат: У овом филму видимо два лика капетана Пикарда, који су карактерно веома различити, само због тога што су водили различите животе. Јасно је да нас живот обликује и утиче на наш карактер, али некада морамо да одолимо и лошим ситуацијама које нам се дешавају и не дозволимо да нас оне деградирају.

Оцена наставника:

(и још минус)

Хобит: Битка пет армија (The Hobbit: The Battle of the Five Armies 2014) је последњи наставак трилогије о Хобиту пустолову (глуми га Мартин Фриман). На самом почетку филма, змаја, који пустоши људско насеље у близини планине где су обитавали патуљци (па ју им је змај преотео), убија један од људи (Лук Еванс). Тако је патуљачна планина са све тврђавом у њој напокон слободна, али ту није крај невољама. Сама планина представља стратешки значајан положај, а и тврђава је крцата благом, тако да се појављује неколико заинтересованих страна да је освоји.

Критички осврт: Готово читав филм је ратовање између живописних армија (што се да претпоставити и из наслова), али радња прати и личне борбе појединих ликова, њихове победе и поразе. Сама битка је импресивна и сам филм је урађен према високом стандарду који је задала трилогија „Господари прстенова“. Ипак, нисам успео да пропратим чему су служили они џиновски подземни црви, који као да су допузали са „Дине“, пешчане планете, осим да допринесу импресивним специјалним ефектима. И никако ми није јасно како изгинуше силни вилењаци (онолико их је било, а остаде шачица), толико добро истренирани, док људи (којих је било мање и који нису ратници, већ рибари), преживе онолико. Можда би било логике да су људи углавном бежали и скривали се, али нису – чак ни жене, деца и нејач, већ су се срчано борили. И да додам да је крај малко превише патетичан, прави амерички. 🙂

Овај филм не нуди више него пет наставака пре њега, па тако имамо полуделог владара патуљака, кога тумачи Ричард Армитиџ (у „Господарима“ полудели владар је био Џон Нобл), као и нежну интеррасну љубавну причу између вилењакиње Еванџелин Лили и патуљка Ејдана Тернера, а сећате се да су у „Господарима“ такву романсу имали вилењакиња (Лив Тајлер) и човек (Виго Мортенсен). Углавном, ништа ново нисмо видели, осим приче која траје готово три сата, али све време држи пажњу, што не могу да порекнем.

Овај филм је „припрема“ за „Господаре“ који хронолошки треба да уследе после, па тако једна сцена приказује како се Ијан Макелен, Кристофер Ли, Хјуго Вивинг и Кејт Бланчет (која се у тој сцени баш наглумела) откривају да још увек зли чаробњак Саурон постоји као претња. Додуше, сцену ћете тешко пропратити без знања о дешавањима у „Господарима“ и без адекватног речника појмова и ликова из тих филмова, а није да их мало има. 🙂

Едукативни моменат: Иако приказана битка импресивно делује, ратови су свеједно језиви, а цена за њих толика да нису вредни свег блага које су патуљци поседовали и то се могло видети кроз судбину многих ликова у филму.

Оцена наставника:

(на четири)

Икс-људи: Прва класа (X-Men: First Class 2011) је пети по реду филм из серијала о Икс-људима и објашњава како је све почело. Филм се пре свега фокусира на младост професора Икса (Џејмс Макавој), Магнета (Мајкл Фасбендер), Звери (Николас Хоулт) и Мистик (Џенифер Лоренс), док се остали ликови појављују, чини ми се, само у овој епизоди. Магнето је детињство провео у нацистичком логору у Пољској, где му је лекар из тог логора (Кевин Бејкон) убио мајку, а како би испровоцирао његове моћи да телекинетски манипулише металом. Много година касније, Магнето је у потрази за Кевином, како би се осветио, али се испоставља да је Кевин такође мутант, који има моћ да асимилује чисту енергију и потом је користи на фантастичне начине. Он је окупио неколико такође моћних мутаната и има план да изазове трећи светски рат. Нуклеарни рат би требало да уништи све (обичне) људе, али не и мутанте јер, у крајњој линији, они и јесу такви захваљујући радијацији. Уз помоћ политичког врха Русије, на који утиче својим моћима, он иницира кубанску кризу (управо ону која се и десила 1962), али за његове планове сазнају професор Икс и Магнето (који су се у међувремену спријатељили и такође окупили неке младе мутанте) и покушавају да га спрече.

Критички осврт: Радња није баш без пропуста и у пар сцена има нелогичности, као када Магнето стеже металну конструкцију кревета око врата Џанјуари Џоунс, која глуми мутанта телепату са способношћу да се претвори у дијамант и управо је у томе проблем. Дијамант је најтврђа супстанца у природи и металне шипке тешко да могу да га ломе као што је приказано у филму. Или када Кевин убија Едија Гатегија, он умире сувише неприродно чак и за мутанта. Са друге стране, радња се добро се уклапа у раније наставке о Икс-људима, па тако сазнајемо зашто је професор Икс непокретан и зашто је Зверко онако плав као што јесте.

Сваки нови филм о Икс-људима доноси и нове ликове са кул моћима и тако је и овај пут, мада у мањој мери него иначе. Више-мање моћи су већ виђене (Џејсон Флеминг може да се телепортује и изгледа буквално као ђаво и не само да има исту моћ, него и изгледа исто као Алан Каминг из наставка снимљеног осам година раније, а Алекс Гонзалес, који изазива олује, не разликује се битно од једног од главних ликова серијала о Икс-људима чији је надимак Олуја, а тумачи је Хали Бери), мада је заиста занимљива Зои Кравиц која има крила попут вилиног коњица и док су склопљена изгледају као тетоважа на телу, а Кејлеб Лендри Џоунс има способност да испушта веома јаке ултразвучне таласе и користи их како би летео.

У сваком случају, прича је занимљива и одржива, глумци су добро одабрани (један од њих је и Раде Шербеџија, који глуми руског генерала), а специјални ефекти сјајни.

Едукативни моменат: Пар мутаната, попут Мистик и Магнета, у више наврата поручују да су савршени баш такви какви јесу и да њихове разлике од других људи нису нешто што треба скривати. Мислим да је њихова порука сасвим јасна.

Оцена наставника:

(са малим минусом)

Коцка (The Cube 1997) је психолошки хорор са веома необичном радњом, која се у потпуности дешава у једној нестандардној грађевини у облику коцке, са собама које се померају и у које је, против своје воље, убачено неколико људи. Они не знају како су ту доспели и због чега, нити ко их је ту довео, али је веома јасно да је у питању некакав експеримент и да свако од њих има неку сврху, а због неке своје способности (Морис Дин Винт је полицајац, Никол де Бур је ученица која је натпросечна у математици, а Дејвид Хијулет је архитекта који је дизајнирао спољашњост, односно љуску коцке). Већ на самом почетку филма они се окупљају и покушавају да нађу излаз, што није једноставно јер су неке собе опасне по живот.

Критички осврт: Ово је један од оригиналнијих и виспренијих филмова овог жанра и показује да се и са мало новца може направити изузетан филм. Наравно, низак буџет има своју цену (игра речима 🙂 ), па тако понеки специјални ефекат није баш на висини, попут леша робијаша који је више пута успевао да побегне из добро чуваних затвора (очигледно је зашто је изабран за коцку и иначе га тумачи Вејн Робсон), за који се баш види да је лутка. И глумци нису баш ултра-познати и вероватно би неки други, а јачег калибра, да тако кажем, боље изнели те улоге. Но, не кажем, ни ови уопште нису лоши, а глума је у овом случају заиста захтевна. Она и носи филм који се практично дешава у једној јединој соби.

Едукативни моменат: Једини преживели је аутистични момак (Ендру Милер), неспособан за свакодневни живот, али геније за математику. Ово прави јаку асоцијацију ка једној од теорија у оквиру еволуције да природа намерно ствара грешке и жива бића која се разликују јер управо су она та која ће, можда, преживети неке нове услове којима сви остали, прилагођени на уобичајено, нису дорасли. Овај филм показује управо то, али ја нисам заговорник такве теорије. Иако мутације јесу покретачка снага еволуције, пре ће бити да природа напросто прави измене на генима, а да природна селекција даље показује које измене доприносе бољој адаптацији на услове средине. Дакле, нема ту „грешака природе“, а посебно не у људској заједници.

Оцена наставника:

(уз препоруку да погледате филм)

Лако Је Критиковати 5

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Најоткаченији филм: Одрасти Тими Тарнер! (A Fairly Odd Movie: Grow Up, Timmy Turner! 2011) је дечји филм направљен као омаж анимираној серији „Најоткаченији родитељи“ (The Fairly OddParents), која је иначе сјајна, а како би се прославила десетогодишњица тог цртаћа. Дечак Тими из цртаћа у филму сада већ има 23 године, али он одбија да одрасте. Још увек иде у пети разред, а како би сачувао своје виле-кумове који му испуњавају сваку жељу. То баш није по вољи главном вилењаку (који је пародија на Арнолда Шварценегера, а тумачи га Марк Гајбон), као ни Тимијевим родитељима, те они на све начине покушавају да наведу Тимија да се исели, нађе посао и што је најважније – заљуби. И појављује се Данијела Монет, која га је прогањала као клинка, али је израсла у праву лепотицу. Она се бори да сачува парк од злог богаташа Стивена Вебера, који жели да га уништи зарад експлоатације енергената. Тими јој у томе помаже и, иако то не жели, рађају се нежна осећања.

Критички осврт: Занимљиво је да је филм много више дечји него сама анимирана серија. У серији можете видети веома бритак хумор, док је у филму сведен, а ликови су исфорсирано инфантилни. Такође, има превише монолога који објашњавају намере ликова (попут оног када Марк Гајбон покушава да погоди Тимија љубавном Купидоновом стрелом, а како би га навео да се заљуби), тако да није остављен простор да буде нејасноћа, што опет указује да је филм рађен тако да буде пријемчив за најмлађе. То се види и по радњи, која је крајње наивна (а такви су и углавном сви моменти у филму (Данијела, а и други ликови, као да не примећују очигледну магију која се дешава око њих и прихвата крајње мирно да цветови расту и отварају се у року од минуте)), мада морам да признам да је добро уклопљена и све се дешава у правом тренутку. Сценаристи су ишли на сигурно, без оригиналних момената.

Ликови из цртаћа појављују се и у филму и уколико нисте одгледали макар неку епизоду серије, поједини поступци актера неће вам бити најјаснији. При томе, неки су добро уклопљени (попут Тимијева два другара из детињства), а неки и не баш (као Тимијева зла бебиситерка Вики).

Да ли препоручујем овај филм за мале ђаке? Свакако, пошто је главна порука овог филма љубав, а има и заштите животне средине.

Едукативни моменат: Колико год да смо одрасли, увек један део нас остаје дете и жели да се забави, машта и побегне од бројних обавеза. Ипак, свако животно доба има својих предности, без обзира колико нам оптерећујуће изгледало.

Оцена наставника:

(блага, али ипак)

Изгубљени у свемиру (Lost in Space 1998) је авантуристички научно фантастични филм, такође настао као адаптација на серију (овај пут не анимирану) истог назива, а која је била актуелна шестдесетих година прошлог века. У будућности Земља је у опасности и врло брзо постаће ненасељена. На срећу, пронађена је насељива планета и научник Вилијам Херт, са својом супругом и троје деце, креће ка њој, како би направио капију (коју је режисер „позајмио“ из филма „Звездана капија“) кроз коју ће се евакуисати становништво Земље. Још један члан посаде је и пилот Мет Лебланк, који се нерадо придружује мисији, али и слепи путник Гари Олдман, члан терористичке групе која жели нову планету само за себе. Гаријева диверзија тек делимично успева и иако није побио путнике брода, онеспособио је брод довољно да он скрене са курса у непознатом правцу и у вратоломне авантуре.

Критички осврт: И овај филм је некако дечји јер су чак два главна лика деца, а поједине ситуације прати музика налик на ону из Дизнијевих филмова. Уз то, успут су пронашли некакво мајмунолико створење које мења боју коже попут камелеона, те иако не баш уверљиво анимирано, ипак веома цакано, баш какво би свако дете пожелело за љубимца. И роботи су некако инфантилни, више налик на дечје играчке. Но, то не смета, моје замерке су сасвим другог типа.

Иако радња има смисла и држи пажњу, у њој нема ама баш ничег новог. Режисер Стивен Хопкинс није хтео да ризикује ни у једном детаљу и све је одрадио према опробаним рецептима, као што су холограми који приказују мапу свемира, тесна свемирска одела, роботи који личе на људе, временске машине које стварају сфере – аномалије, ванземаљске грабљивице пауколиког облика и да не набрајам даље. Додуше има и „рупа“ у радњи, па је тако хипер-ултра-интелигентни момак (одрасли Хертов син, кога тумачи Џаред Харис) тек након двадесет година и тек тако наједном схватио да му је породицу побио Олдман (који је иначе доказани убица и све што уз то иде, а успут је и мутирао у пауколиког монструма). Такође, глума у филму је зачуђујуће слаба. Изгледа да Лебланку леже искључиво улоге заводника, а чак ми је и Херт, кога иначе ценим, деловао неуверљиво. Да ли се глумци опусте када раде филм који није нека тешка животна драма или шта је већ у питању, не знам.

Ипак, филм је забаван, шаље лепе поруке и има неколико добрих пошалица у репликама. Све у свему, утисак је сасвим у реду.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да је породица важна, да захтева љубав, пажњу, време, али и жртве.

Оцена наставника:

(плус)

Наставно особље (The Faculty 1998) је филм о ванземаљцима који опседају тела Земљана и то, занимљиво, почевши од наставника једне средње школе у Охију, САД. Наставници даље преносе ванземаљске паразите својим колегама, али и ђацима, па и људима ван школе, претећи да преузму контролу над становништвом читаве области. Ипак, шесторо ученика схвата о чему се ради и креће у потрагу (заправо јурњаву) за матицом, ванземаљцем који је све то започео, верујући да ако ће убити њу, онда ће уништити и сав њен подмладак.

Критички осврт: Идеја да ванземаљци преузимају тела људи уопште није нова, али оно што јесте занимљиво је да девојка из филма (Клеја Дувал), љубитељ СФ-а, тачно наводи наслове из којих је идеја преузета. Уз помоћ свог знања о СФ-у она и даје решење да ће цео људски род спасити ако убију матицу, што се и испоставља као тачно, мада је тај закључак на стакленим ножицама. Има још таквих „стаклених“ детаља, али и крупних нелогичности, као када пуцају из пиштоља на сред улице и хајде што из приличне близине не погађају запоседнуту другарицу Џордану Брустер, него апсолутно не изазивају никакву и ничију реакцију и све је мирно као да се ништа десило није. И поступци ликова, пре свега ванземаљски опседнутих, нелогични су и дешавају се само да би радња била узбудљива. Рецимо, Џош Хартнет иронично тужака своје другаре код наставника биологије како мисле да је ванземаљац, те овај, наместо да се само насмеје или већ одреагује онако како би свако одреаговао кад чује глупост, он се пред њима разоткрива и наравно да ће га шесторо младих савладати, што су они и учинили. Иначе се форсирала стратегија да ванземаљци преображавају једног по једног у тајности иза затворених врата, па ово разоткривање нема никаквог смисла. И уз све то има грешака и у сценама. Када Лаура Харис објасни касније у филму како је лажирала узимање дроге, те када поново погледате ту сцену која се збила раније, видите да објашњење баш и не пије воду.

Ипак занимљиво је објашњење теорије завере које даје Елајџа Вуд, звезда „Господара прстенова“. Наиме, филмови о томе како су ванземаљци запоседали тела људи су снимљени са намером (истих тих ванземаљаца), како би нас уверили да је то све само фикција и да, ако се заиста деси, нико не поверује. 🙂

Уопште ми се не свиђају поруке које филм шаље. Најпре, крцат је насиљем; како оног које спроводе ванземаљци, тако и оног које спроводе ђаци и једни према другима, а и према наставницима, а момци су толико пуни насилне енергије да као да су на стероидима. Већи део тих сцена уопште и нема оправдања у радњи филма. Потом, најкул клинац је понављач који препродаје дрогу и порнографију вршњацима, а удвара се (уличним форама) наставници која му, изгледа, на крају постаје девојка? Директорка је безосећајна (па сад иде наставак) која носи миниће, наставник биологије тражи од својих ђака да не говоре истину, а наставник физичког урла на своје ђаке, псује, прети им и има озбиљне изливе беса. И шлаг на торту (или врх леденог брега, како желите) је што се у филму форсира ушмркавање дроге јер је она диуретик, па тако штетна за ванземаљце који су, иначе, амфибије. Мислим, има ту научне логике, али да је дрога добра…

Едукативни моменат: У филму су удружили снаге шесторо потпуно различитих клинаца и свако од њих је допринео неком својом способношћу да се извуку из тешких ситуација. То је смисао тимског рада, али би радионица требало да буде сасвим другачија од оне приказане у филму.

Оцена наставника:

(на нула)

На време (In time 2011) је футуристички трилер где су људи тако генетички модификовани да им се старење зауставља на узрасту од 25 година. Невоља је што од тог доба почиње да им одбројава часовник уграђен на руци и подешен на годину дана. Уколико желе да живе дуже, време могу да зараде. Исто тако, могу и да га троше, односно користе га као валуту. Тај свет будућности јасно је раслојен и док богати (који живе у својој временској зони) имају деценије, стотине, па и хиљаде година, сиромашни (у гету) живе дан за даном. Такав је случај и са момком из гета, кога тумачи Џастин Тимберлејк, све док се у гету не појави богаташ Мет Бомер, кога Џастин спасава од банде, а која хоће да му отме време. Међутим, испоставља се да је Метов долазак у гето заправо његов начин да изврши самоубиство и он то и чини тако што Џастину даје све своје време, а што је читав век. На тај начин, Џастин добија улазницу за елитну временску зону, где упознаје мултибогаташа Винсента Картајзера и његову кћерку Аманду Сајфрид. Ипак, чувари времена, односно полицајци, предвођени Килијаном Мерфијем, не верују у причу о поклону, одузимају Џастину време и хапсе га како би га вратили у гето. Џастин успева да побегне, али и узима таоца, погађате, лепу Аманду, која је већ показала интересовање за њега, а онда се временом и заљубљује. И њих двоје крећу да руше систем који није праведан према свима.

Критички осврт: Идеја за овај филм је генијална и креира друштво у коме је време новац у буквалном смислу, а искрено, постоји ли вреднија валута? 🙂 Механизам је такав да становници расту и развијају се до своје 25. године, а онда се укључује часовник на руци који почиње да одбројава годину. Једни другима могу да преносе време директно, а могу и да га депонују на посебне носаче, попут оних за пренос података са компјутера. Комплетна економија добија сасвим други смисао; цене се изражавају у минутама, сатима и недељама, па је тако кафа четири минута, а ручак у богаташком делу једна и по недеља. Купопродаја уопште није једноставна јер погрешни избори могу да вас коштају живота. Џастинова мајка, коју тумачи Оливија Вајлд, умире зато што нема времена да плати вожњу аутобусом, а пут пешице је дужи од времена које јој је преостало.

Јасна математика је да би богаташи имали неограничено време, много сиромашних мора да умре, али опет не пре него што остави потомство (сваки новорођени становник доноси једну нову годину). Зато су у гету цене високе (не и превисоке), а наднице мале. Занимљиво је и да тзв. чувари времена, односно полицајци, прате токове новца и воде рачуна да масе новца у појединим временским зонама остану константне, а како би се обезбедило да се капитал богаташа не смањује. И временске зоне су добро осмишљене; док су у гету сви ужурбани, у богаташкој зони сви све раде полагано. 🙂 Такође и опрезно; јер ако их ништа не убије, могу да живе практично вечно.

Што се саме радње тиче, режисер Ендру Никол одлучио се за класичну варијанту. Момак из гета се, стицајем (не)срећних околности, уздигао, схватио колико је систем непоштен, те решио да га руши, заједно са својом драгом богаташицом, попут Бони и Клајда са комплексом Робина Худа. Можда је прича могла и боље да се исприча, али и оваква каква је, држи пажњу. Ликови су, такође, класични. Џастин (који ми као глумац није сасвим уверљив, а узгред, као певач ми није омиљен) је лош, али правичан дечко из гета, Аманда је богаташица жељна узбуђења, Килијан (као и увек, одличан) један је од оних полицајаца који су опседнути ловом на баш једног криминалца, а који су виђени у десетинама филмова до сада итд.

Едукативни моменат: Порука овог филма јаснија бити не може. Време које „нам је дато“ је вредно и не треба га траћити.

Оцена наставника:

(солидна)

Еквилибријум (Equilibrium 2002) је такође футуристички филм. Овог пута, будуће друштво чине преживели из трећег светског рата, а које предводи Отац (Шон Пертви) и који спроводи идеологију да је једини начин да рата не буде да се становници одрекну својих осећања. То постижу свакодневним говорима, једностраним интерпретацијама историје, али и редовним узимањем лека прозијума, који инхибира осећања. У систему постоје граматонски свештеници, који командују полицијским одредима и пролазе изузетну обуку како би проналазили и уништавали уметничка и креативна дела, а „емотивне прекршиоце“ сурово кажњавали. Један од њих је и Кристијан Бејл. Након разоткривања свог партнера Шона Бина и сам престаје да узима своју дозу и почиње да схвата колико су осећања важна и колико је друштво у коме живи погрешно.

Критички осврт: Иако филм није баш најдинамичнији могући, напросто ме је очарао. Прича је сјајна и поред тога што су мотиви ликова јасни и њихови циљеви предвидљиви, а све води ка једином могућем. Додуше, преврата има и то веома изненађујућих. Наратор с почетка филма је непотребан јер у говору Оца, који следи већ након прве сцене, цела прича се понавља, а непотребна је и застава, која је само мало модификована фашистичка, јер је јасно као дан о каквом друштву се ради.

Одабир глумаца је одличан. Кристијан Бејл има невероватну харизму и сасвим ме је уверио да је у питању човек који води борбу сам са собом. Он схвата да ако не ради по правилима чека га смрт, али напросто не може да се одрекне онога што је у његовој природи. Чак је и клинац, Кристијанов син у филму, сјајан.

Акционе сцене су веома упечатљиве. Иако не волим ту „пуцачину“, морам да признам да су занимљиве, изненађујуће и чак и оригиналне (у последњој сцени, Кристијан и Ангус Мекфејдијен „мачују“ се пиштољима), мада и претерано дају кредита Кристијану. Оно што он изводи ипак је могуће само у „Матриксу“ (који је очигледно утицао на ове сцене).

Едукативни моменат: Некада нам наша осећања, потребе и жеље задају проблем, посебно ако нису друштвено прихваћени и одобрени. Уколико их покажемо, трпећемо последице, али уколико не, ићи ћемо против сопствене природе. Шта ће од тога бити, зависи само од нас.

Оцена наставника:

(можда и незаслужена, али ипак)

Пети елемент (Le Cinquième Élément 1997) је француски филм, али на енглеском језику и са глумцима са тог говорног подручја. Негде у 23. веку, Земљанима, али и свим осталим цивилизацијама, прети зло створење отелотворено у виду узавреле планете, а које се појављује сваких 5000 година. Једини који могу да му се супротставе су Мондошивани, напредна раса која чува четири камена, а који се активирају уз помоћ четири основна елемента природе (воде, ватре, ваздуха и земље). Међутим, када Мондошивани дођу да се сретну са Земљанима, нападају их ратници Мангалори, које је послао грамзиви Земљанин Гари Олдман, а како би се докопао камења због својих (не баш јасних) циљева. Сви чланови посаде гину, али Земљани, уз помоћ напредне технологије, успевају да васкрсну једну од њих Милу Јововић, која им бежи и наилази на Бруса Вилиса, бившег маринца. Њих двоје крећу да преузму камење које су Мондошивани оставили код савезника на свемирском броду, односно свемирском хотелу намењеном богатим туристима, а како би довршили своју мисију спасавања свемира.

Критички осврт: Иако прича у основи представља борбу исконског добра са исконским злом, прилично је запетљана и има заиста много акције и промена амбијената где се све то дешава. Осим што има живу радњу, филм иначе зрачи живошћу, разигран је и пун комичних ситуација, а ликови су духовити, неспретни и инфантилни. Костиме за филм дизајнирао је познати Жан-Пол Готје и доприносе утиску јер су стварно урнебесни.

Можда су поједине сцене малко развучене, а сцена када Мила Јововић учи о рату и плаче, некако се не уклапа, а посебно њена полемика са Вилисом у последњим секундама да ли вреди очувати живот када га људи на тај рат троше… Са друге стране, сцена када ванземаљска оперска дива Плавалагуна (тако се у филму заиста зове) пева, сјајно је уклопљена са сценама у којима се Мила бори са Мангалорима. Све у свему, неке сцене су успеле, друге баш и не, а свеукупно филм је забаван и заиста има духа, морам да признам.

Едукативни моменат: Вилис тражи савршену жену и налази је. Она у филму то заиста и јесте, али оно што је зиста чини савршеном и што се испоставља на крају, заправо је то што је он воли. Љубав је пети елемент. 🙂

Оцена наставника:

(додуше не најјача могућа)

Људи мачке (Cat People 1982) је римејк филма из давне 1942. У овој верзији, Настасја Кински долази у Њу Орлеанс, како би живела са братом, кога тумачи сјајни Малколм Макдауел, а од кога је била одвојена у детињству. Оно што она не зна је да су обоје припадници посебне врсте људи, који имају моћ да се претворе у црне пантере. Заправо то се дешава када воде љубав са обичним људима, а да би поново повратили људски облик, морају да убију. Једини начин да се не претворе у пантере је да буду са својом врстом. Зато брат покушава да је приволи да буду партнери јер не жели више да убија. Међутим, већ другог дана њеног боравка хвата га управа зоолошког врта (док је био у облику пантера), који води Џон Хард, у кога се Настасја заљубљује. То Малколму значајно компликује планове, али он не одустаје од своје намере.

Критички осврт: Осим што је ово фантазија, па и хорор (са мало превише крвавим сценама), ово је и еротски филм, што и не чуди с обзиром на неваљале осамдесете. Но, чак и за то доба је, можда, био сувише храбар, пошто се овде јасно потенцира содомија (људи мачке настају тако што фиктивни древни пустињски култ жртвује девојке које пантери силују), али и инцест. Међутим, то значајно не обара, а сам еротски аспект можда и доприноси вредности самог филма. У питању је једна веома садржајна прича (у овом облику нигде другде виђена, осим у једном сегменту много касније серије „Права крв“), са необичним током и још необичнијим крајем. Глума је, чак и за оно време, веома добра, као и специјални ефекти. Још да додам да музика, коју је писао Дејвид Боуи, звучи фантастично.

Едукативни моменат:  Занимљива је симболика да ови натприродни људи када воде љубав постају животиње, а да би повратили свој људски облик, морају да убију. Истина јесте да убице често називамо животињама, али је и истина да животиње никада не убијају из задовољства или осећаја надмоћи. Оне то чине зато што морају, да би саме преживеле. Веома је дискутабилно шта јесте део наше природе који називамо нагоном (животињско), а шта оно што називамо хуманим (људско). Мислим да овај филм отвара једну веома компликовану и деликатну филозофску расправу о томе.

Оцена наставника:

(стабилна)

Људи мачке (Cat People 1942) је прва верзија претходно описаног филма. Овог пута у питању је црно-бели филм. И у овом случају ради се о девојци, коју тумачи Симон Симон, а која је дошла из (драмска пауза) Србије на Менхетн. У тамошњем зоолошком врту затекао ју је млади инжињер Кент Смит како прави скице црног пантера. Она му је привукла пажњу и започели су разговор, а потом и отишли код ње на чај. У њеном дому пажњу му је, овај пут, привукла статуа средњовековног ратника, са мачем који пробада велику мачку. Симон му је објаснила да је у питању краљ Џон од Србије (заправо, самозвани цар Јован Ненад и он је заиста постојао негде тамо у 16. или 15. веку), који је, наводно, ослободио њен народ од вештица. Наиме, према легенди, њен народ је водио праведан, хришћански живот, док их нису покорили Мамелуци (такође познати историји) и научили их вештичарењу. Краљ Џон их је такве затекао и побио, али су најлукавији ипак успели да побегну у планине. Проблем је био у томе што је Симон заиста веровала у ову легенду, као и то да потиче управо од тих вештица које су избегле Џонов мач. Двоје младих су се зближили и венчали, али Симонин проблем није нестао. Зато јој супруг предлаже да посети психијатра Тома Конвеја, који открива да је Симонин отац мистериозно погинуо у шуми, те да су мештани прогласили мајку вештицом – мачком, која је убила свог мужа. Симонин страх је да не учини то исто, односно да се претвори у пантера, ако пољуби свог мужа. Иако се са Симон очигледно нешто чудно дешава, психијатар успева да је убеди да је њен страх безразложан и она се враћа супругу, али касно. Он одлучује да је остави и опроба срећу са колегиницом са посла Џејн Рејндолф. И тек тада почињу невоље, а права истина се разоткрива.

Критички осврт: Ова верзија нема много везе са претходном, мада постоји сцена која је истоветна, када Симон плаши своју супарницу када је ова у базену. И још неке сцене су сличне. Осим што је црно-бели, ово је нежан, романтичан филм (да, поптуна супротност претходном), у коме глумци, својствено за оно време, „преглумљавају“ емоције или боље рећи, показују их много више него што је то заиста реално. Сцене су превише развучене (док су у ресторану, ми морамо да видимо и шта је ко наручио од колача, као да је то заиста важно), па је филм бескрајно спор, а мистерија, која то баш и није, траје превише дуго, да би се разоткрила тек на самом крају. Ипак, самој причи не могу много да замерим; одржива је, а мотиви ликова су логични и њихови карактери прилично конзистентни. Крај је мало збрзан, али добро, није ни толико лош.

Највише ме је заинтересовало српско порекло главног женског лика и то је био и главни мотив да одгледам филм. Међутим, свега пар сцена се позива на то. У једној од њих, жена необичног изгледа Елизабет Расел прилази Симон на њеном венчању и каже јој на српском: „Моја сестра“ (без сумње, језик јесте српски). На то се Симон прексрстила и то, чини ми се, неправилно, што показује да се режисер Жак Турнер ипак није довољно информисао о народу који је употребио за причу. 🙂

Едукативни моменат: Моћ празноверја може бити заиста велика и уколико допустимо да оно у шта (криво) верујемо надјача рационално, свакако ће нам створити проблеме.

Оцена наставника:

(може, с обзиром на то да је у питању црно-бели филм)

Невидљиви човек (Hollow Man 2000) је немачко-амерички филм о групи научника који раде за војску САД, са задатком да нађу формулу за невидљивост. И успевају у томе, пре свега захваљујући брилијантности вође тима Кевина Бејкона. Њихово заморче горила успешно је постало невидљиво, а потом су јој повратили видљивост и резултати, о којима је требало да известе, били су довољно повољни. Међутим, Кевин је одлучио да још увек није време да се генерали известе о овоме, док и сам не опроба невидљивост. Успева да убеди свој тим да му изађе у сусрет и његовим колегама заиста успева да га учине невидљивим, али не и да га врате у пређашњи облик. Очајни, покушавају све чега су могли да се сете, али не само да ништа није помогло, већ како је време одмицало, ситуација је постајала све гора. Кевин је бивао све више психички лабилан, да би на крају постао прави психопата и почео да убија чланове свог тима, једног по једног.

Критички осврт: Једна од добрих ствари које су креатори филма урадили је што су узели Кевина за главну улогу јер он у приличној мери носи овај филм (чак и невидљив), а карактер који је дочарао чини да след догађаја има логику, коју иначе можда и не би имао. Друга добра ствар су специјални ефекти који су прилично добри, посебно када горила постаје видљива, а Кевин невидљив. Потом, сетили су се неких ствари којих ја, признајем, не бих. Пошто су му капци невидљиви, смета му светлост када жели да спава, а док је повраћао и садржај је био невидљив јер би се у супротном видео у стомаку.

Радња је мање-више у реду, ликови су добро одрађени, али ми се научни део никако не допада. Знам ја да је петљање са невидљивошћу прилично запетљан посао и сценариста је унео много енергије да га запетља што је могуће више, па је увео веома компликовану хемију, радиоактивно зрачење и биолошку енергију (ма шта год то потоње значило), али приказивање невидљивости и поновне видљивости никако „не пије воду“. Оно код гориле започиње крвним системом од места где је убризгана супстанца (што би значило да се она кроз крвоток креће и где прође, невидљивост нестаје) и прилично сам сигуран да је већ од почетка пут погрешан. Ако је убризгана у вену, а чим иде од руке ка срцу, значи да јесте вена у питању, најпре не би требало да се улива у мање вене (већ се мање вене уливају у велику), а требало би да се улије у десну, не леву преткомору и то баш у преткомору, а не коронарне крвне судове. Онда из срца треба да иде у аорту и плућну артерију и то је то, а не на све могуће и немогуће стране. И ако се већ шири крвотоком, органи би требало да постају видљиви паралелно са њим, а не након крвотока, као да никакве везе са њим немају. И уз то, заклео бих се да је у овом случају крвоток преспор. Но, ако занемаримо то, не могу да не приметим вечиту бољку научника у америчким филмовима, да ако су стручни за једну област, онда им иде од руке свака наука која им падне на памет. Када је Кевин затворио своју бившу девојку и сарадницу Елизабет Шу у неку врсту замрзивача, начин како је побегла, односно како је направила компликован електромагнет, показује њену невероватну (у правом смислу те речи) научну ширину. Тај бег је иначе пародиран у једном од наставака комедије „Мрак филм“, мада је већ сама ова сцена довољна пародија. Иначе, хтела је она и бомбу да заустави, али ју је спречио њен дечко, такође научник Џош Бролин.

Нелогичности у филму има још, па је тако нејасно како је могуће да влада САД није боље обезбедила тим научника који ради на једном тако важном пројекту и нити један војник се не појављује када Кевин креће да убија наоколо своје сараднике и успут уништава опрему. Осим што су научно потковани (из свих наука, наравно) овај научни тим је и физички неизмерно издржљив. Кевина нису могли да убију иако су га: изложили отвореном пламену безмало пола минуте, па млатнули челичном полугом по глави, па је био изложен високој волтажи (док је стајао у води, држећи се за метални проводник), па експлозији невиђене бомбе (која је уништила комплетну лабораторију, а коју чини десетак просторија и ходника) и то, чини ми се, у лифту који је вртоглаво летео из пламена горе, па онда и доле… И Џош Броли је показао невиђену снагу. Иако га је Кевин буквално пробуразио металном шипком испод левог плућног крила, сигурно закачивши макар нешто витално, а о крварењу да не говоримо и иако је у хладњачи безмало пао у кому, он је за мање од десет минута био не само спреман да се бори, већ и да се гипко вере уз помоћне степенице у простору за лифт… Ове грешке сматрам неопростивим, јер и ако фантазирамо и маштамо, не морамо да будемо глупи.

И да додам, крај је потпуно разочаравајући.

Едукативни моменат: Амбиција, уколико је ван контроле, уништиће људе око нас или ће нас барем отуђити, а што показује Кевинов пример.

Оцена наставника:

(са толико минуса да може бити и један)

Чудесни Спајдермен (The Amazing Spider-Man 2012) је још новија верзија приче о овом јунаку. Намерно написах оно „још“ јер постоји релативно нова, из 2002, те још два наставка на ту (2004. и 2007). Ова верзија приче се значајно не разликује од претходне. Момак, кога овај пут тумачи Ендру Гарфилд, не баш прилагођен у школи, са широким, па и научним интересовањима и не баш решен да поштује сва могућа правила, успева некако да се умува у тајне одаје научне установе у којој ради Ема Стоун, девојка која му се допада. Тамо га уједа један од експерименталних паука. И он полако почиње да стиче моћи, а које ће му и те како бити потребне. Наиме, главни научник из те институције Рис Иванс проналази серум који може да му регенерише руку коју нема, али га, нажалост, претвара у чудовиште и такав постаје претња за цео град.

Критички осврт: Ова верзија ми се много више допада јер не само да Спајдермен постепено стиче своје моћи и то на начин који је пријемчив тинејџеру (кроз забаву, скејтборд и акробације), већ постепено стиче и карактер, да тако кажем, пошто је он, ипак, клинац. Дакле, он је у почетку и неспретан и воли да се прави важан и нема јасан осећај за оно што је исправно јер му није одмах циљ да спасава недужне и невине. Његов први порив је да освети смрт свог стрица Мартин Шина, кога је, као и у оригиналној верзији, убио разбојник. Он одраста кроз дела која чини; другим речима, стиче искуство и учи се на својим грешкама. Такође, показује спектар осећања и некако ми је више реалан него његов претходник, кога је у старијој верзији тумачио Тоби Магвајер.

Режисер Марк Веб покушао је да причу учини више научном (рецимо, Спајдермен не производи мрежу сам из себе, већ има апарате које је развио да то чине), колико је то већ могуће јер се ипак највећим делом држао приче написане у стрипу који постоји већ више од пола века, a по којој је Спајдермен стекао моћи уједом паука и противници су му све сама натприродна и необјашњива бића. Дакле, основна дешавања из претходне приче није мењао, макар не значајно, па тиме ни претерано експериментисао, али ју је учинио више животнијом и, рекао бих, бољом.

Едукативни моменат: Оно што овог суперјунака чини и супер и јунаком, нису костим, акробације и мрежа коју испаљује, већ поједини избори које прави. Он се супротставља насилнику коме сва друга деца из школе повлађују, спасава живот несрећном научнику иако је много зла нанео јер схвата да је боље решење да га преда правди, него сам да га убије и не одустаје од девојке коју воли, иако зна да ће њихова љубав носити много ризика због тога што је он то што јесте. Избори које правимо нас одређују. А ово су били моји избори филмова за овај пут. 🙂

Оцена наставника:

(шта ћу кад волим стрипове)

Лако Је Критиковати 4

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Пусти праву унутра (Låt den rätte komma in 2008) је шведски филм који је рађен по истоименом роману Џона Аџвида Линдквиста, али је режисер Томас Алфредсон себи дао прилично слободе (ово знам из „друге руке“ јер књигу нисам прочитао). Главну улогу тумачи дечак, не старији од 12 година, који је жртва својих насилних другара у школи. Он то насиље подноси ћутке, као и своју не баш срећну породичну ситуацију. Све се мења када се у његовом животу појављује девојчица која се недавно са старатељем доселила у комшилук. Између њих двоје развија се нежно пријатељство које се не прекида ни када дечак сазнаје да је девојчица заправо вампирица.

Критички осврт: Овај филм носе деца и то уопште није било једноставно јер дефинитивно није у питању Дизнијев блокбастер где птичице цвркућу и сви умилно певају. Овим филмом доминира насиље и то какво давно нисам видео; и овоземаљско (мали и велики хулигани из окружења главног лика), али и оноземљаско (напади вампирице, али и њеног старатеља који са преданошћу психопате сецка вратове својих жртава, а себи, у безизланој ситуацији, сипа киселину на лице). То би значило да филм свакако није баш за свакога, али веома верујем да би се допао и онима који иначе не воле фантастику. Европски филм, за разлику од америчког, има некакав шмек и много више полаже на то да буде уметничко остварење, те иако немам много „филмског искуства“, потврђујем да је „Пусти праву унутра“ то постигао. Радња је донекле предвидљива, као и начин како ће се завршити, али мислим да режисер није имао на уму да нас изненади тиме, већ самом причом која је невина и дечја, а смештена у мрачно и застрашујуће окружење.

Вампиризам је у филму представљен мање-више класично, као у небројено филмова до сада (вампири су бесмртни, не воле Сунце и не могу да уђу у туђу кућу без позива), али без неких посебних екстра моћи. Додуше, девојчица је представљена јачом него што би јој узраст и конституција дозволили, али ми до краја филма није баш најјасније колика је та снага заправо. С једне стране једва је савладала знатижељног комшију, а у једној од последњих сцена у пар секунди растргла је (и то буквално) три дечака на базену (мада, истина, није приказано како).

И једна моја импресија која није у вези са фантастичним. Шведска је приказана баш онако како је и замишљам: хладна, са отуђеним и досадним људима. Онај ко је био тамо надам се да ће ми пренети праву слику уколико ова то није.

Едукативни моменат: Насиље над дечаком приказано у филму мало ко примећује, иако је и оно страшно, као што је и оно које чине вампирица и њен пратилац. Некако смо склонији да примећујемо крупне ствари, али не и „ситне“, које се дешавају чешће, свакодневно и због којих деца и људи пате. Јер, ако је нама ситно, свакако није жртвама тог насиља. Сваки облик насиља, ма како минорно изгледао, морамо осудити.

Оцена наставника:

(без дилеме)

Чаробњак и бела змија (白蛇傳說之法海 2010) је кинески филм заснован на тамошњој легенди о Белој змији (о којој баш ништа не знам). Ради се о некој врсти епске фантастике смештеној у доба где је испреплетан свет људи и демона, а ове потоње држи на одстојању свештеник кога тумачи Џет Ли, заједно са својим многобројним ученицима. Демонка која има облик беле змије Хујенг Шинги заљубљује се у травара Рејмонда Лејма коме спасава и живот, када је пао са литице на којој је брао лековите биљке. Она прелази у свет људи и постаје му жена. Међутим, свештеник (чаробњак, шта ли је већ) противи се овој вези и сукобљава се са демонком. Она је одлучна да се бори за своју љубав.

Критички осврт: У овом кинеском и хонгконгошком остварењу, бајковити свет који га чини готово дечјим филмом (зеке и корчњачице које причају и мишеви помагачи попут оних из приче о Пепељуги) прати једна пренаглашено романтична сага, „исецкана“ низом комичних ситуација. Све то прати акција и сцене борбе су веома озбиљне, урађене баш онако како Кинези воле да их раде; са све летењем кроз ваздух, што људи, што воде, што осталих објеката из природе и уопште окружења. Филм се зато прилично ослања на специјалне ефекте који су некад на висини задатка, а некад баш и не. Но, то није моја највећа замерка. Замерка се односи на дијалоге који су сведени, а аргументација зашто Џет Ли упорно покушава да раздвоји заљубљене уопште није јасна, тим пре што демонка заиста помаже болеснима (преко свог супруга травара), што би он, као заштитник људи, требало да подржи.

Одабир демона је занимљив, али и већ виђен (шишмиш-демон је, погађате, вампир). Па, ипак, у креирању тих бића има ту и аутентичног кинеског, тако да општи утисак није лош. Демони су листом у облику животиња са различитим моћима, углавном зли и лоши по људе, али и заводљиви. Ово потоње је у спрези са религијским мотивом који прати филм, пре свега кроз лик Џета Лија, те има јасну поруку да зло лако може да нас скрене са правог пута.

Допада ми се како је директор камере одрадио свој посао и увек када гледам неки кинески филм, имам утисак да они много пажње обраћају управо на то како ће кадрови и окружење у њима изгледати. Као да филм посматрају као скуп уметничких фотографија, а не целину коју ти кадрови чине. Да ли ми се допада и филм као целина? Па, мислим да Кинези могу и боље од овога.

Едукативни моменат: Вреди се борити за оне које волимо, као што је то чинила демонка Бела змија, али и за своја уверења, као што је то чинио чаробњак. Па, ипак, као што се он у једном тренутку филма преиспитивао да ли је у праву, тако то треба и ми да чинимо.

Оцена наставника:

(на два)

Криш 3 (Krrish 3 2013) је индијски филм о суперјунаку чије је име у наслову. Он је готово јак као Супермен и такве и моћи има, али и мисију да се бори за добробит човечанства. Његов отац (кога тумачи исти глумац) је научник који му помаже у његовој мисији, а успут и покушава да уз помоћ светлости, која се под тачно одређеним угловима одбија о огледала, мртво поврати у живот. Јасно је да Криш има за противника супернегативца и то је у овом филму његов брат, који је парализован од врата наниже и покушава да нађе лек за себе, а у слободно време и убија људе шаљући им најразноврсније заразе.

Критички осврт: Филм је, најблаже речено, веома наиван, и то се не види само у радњи и заплетима, већ и у дијалозима, ликовима и њиховим поступцима, па чак и у драматичној музици, као и драматичном наратору који се укључује да најави неки лик или дешавање. Наука је схваћена олако, потпуно дечје. На пример, једна од зликовачких суперхероина настала је укрштањем човека и камелеона, па има моћ да промени и свој лик и тоалету коју носи. Цврц. 🙂

У радњи филма и у ликовима нећете пронаћи ништа оригинално. Већ поменута зла хероина, као и други негативни суперхероји, веома су налик онима из серијала о Икс људима, а Криш је добрица коме баш не иду од руке овоземаљска занимања, што је већ виђено у причи о Спајдермену. И комплетна радња је класична борба између добра и зла, која кулминира на крају у епској бици где зграде падају, а стакло и бетон се ломе… Ипак, оно што даје неки шмек овом филму је то што је он ипак боливудски, а то значи да је режисер успео да у једну причу о суперхеројима смести и мјузикл, па можете видети главног јунака, али и друге, како певају и играју са увежбаном кореографијом. 🙂 У филму има и религијских момената, пре свега у вези са светлошћу са којом „петља“ Кришов тата, а која симболише тамошњег Бога. Дакле, ипак су Индијци успели да убаце и нешто својег, али је филм технички гледано пропратио све моменте холивудског хита.

Не допада ми се што се филм темељи на теоријама завере, које су иначе болно место многих, па чак и развијених друштава (а нисам стекао утисак да се Индија броји у таква). Главни зликовац прави болести по свету, како би његова фармацеутска кућа потом пласирала лек на коме ће, наравно, зарадити. Такође, приказане су све могуће злоупотребе генетичког инжењеринга које би вам могле пасти на памет. Утицаји филмова на (необразовано) становништво нису занемарљиви јер многи не умеју да разликују фантастику од реалног живота.

Едукативни моменат: Овако наиван филм може имати само једну поруку коју и изговара Криш при крају: колико год да је зло моћно, добро увек на крају победи! 🙂 Ја нисам сигуран да је то заиста тако, али оно што је извесно је да су добра дела, ма колико год ситна била, право суперхеројство и ту идеју која се понавља током филма у потпуности подржавам.

Оцена наставника:

(мно-о-ого вуче на један)

Страва у Улици Брестова (A Nightmare on Elm Street 1984) је хорор филм и је први филм светски славног Џонија Депа, тада тинејџера. Главни антагонист је убица Фреди Кругер, препознатљив по својој пругастој дуксерици, изгорелом лицу и сечивима на руци. Кругер је убијао децу и спаљивао их је у пећима у топионици где је радио. Полиција је успела да га ухапси, али је ослобођен због нерегуларности током хапшења. Зато су се родитељи из тог места организовали и спалили га живог. Ту ипак није био крај њиховим мукама, јер се Фреди „вратио“, овај пут у дечје снове и наставио да их убија.

Критички осврт: Сама идеја на којој овај хорор почива је генијална, а морам признати да је режисер Вес Крејвен фантастично испреплетао свет ноћних мора са реалним. Додуше, Фреди проналази и другачије портале да доспе у наш свет осим снова (рецимо кроз зидове, телефонску линију, воду из каде), али је све тако урађено да је јасно да неке границе оноземаљског не може да пређе. Но, опет је довољно близу да све буде баш застрашујуће. Специјални ефекти, као и глума, када сада гледам, дефинитивно су смешни, али то су ипак осамдесете.

Не познајем довољно амерички правосудни систем, али ми прича о Фредијевом пуштању из притвора (због кога су родитељи дошли на идеју да га спале), баш не пије воду. Некако верујем да је то могло и боље, али као што написах, ипак су то (наивне) осамдесете.

Едукативни моменат: Главна глумица у филму и једина преживела девојчица Хедер Лангенкамп победила је Кругера тако што је престала да верује у њега. Током читавог филма њени снови су је мучили. Можда, уколико дозволимо да нам снови загосподаре животом постаће права ноћна мора. Лепо је сањати, али је потребно живети у реалности.

Оцена наставника:

(на пет)

Дан трифида (The Day of the Triffids 2009) је филм из два дела или мини серија, како желите, у продукцији куће Би-Би-Си, а представља римејк из 1962. Ипак, радња, а и поставка филма, разликују се од те „древне“ верзије и трифиди у овом случају нису ванземаљци, већ биљке људождерке, довучене из Заира, како би се од њих добијало еколошко гориво.  Трифиде су опремљене отровном бодљом којом погађају очи жртве и могу да је ослепе. Чак и водећи стручњак за ову врсту, кога тумачи Скот Дугреј, стицајем несрећних околности био је повређен и привремено ослепљен и то баш у време када се дешавала метеоритска киша са задивљујућим ефектима на небу. Стручњаци за ту појаву су били проценили да ће цео тај небески „шоу“ бити безопасан по људе, али се испоставило да је један тренутак ипак био судбоносан и тада је цело становништво ослепело. Готово одмах се дешава апокалипса и тек малобројни који су због овог или оног разлога сачували вид (попут поменутог Скота), покушавају да пронађу решење да преживе у новонасталој ситуацији и успут се изборе са крвожедним трифидама које су се ослободиле.

Критички осврт: Иако сам осећао сажаљење док сам гледао догорелу звезду некада хипер-популарне тинејџ серије „Беверли Хилс, 90210“ Џејсона Пристлија како се „мучи“ у тек нешто виђенијој споредној улози нискобуџетног СФ-а, морам да признам да филм заправо и није лош. Радња држи пажњу, апокалиптично друштво је дочарано прилично уверљиво, а глума је сасвим коректна. Рецимо, за улогу главног негативца одабран је Еди Изард и избор је заиста добар.

Додуше, филм има пропуста, па су неки поступци ликова нелогични (као када Едијев човек одвози Скота и Џејсона у шуму како би их оставио на милост и немилост трифидама, наместо да их много једноставније и по себе мање опасно убије на лицу места и тако изврши задатак који је добио од шефа), а тако одрађени да би се главни лик сачувао. Ипак, таквих пропуста нема много и нису превише спорни. Много већу замерку бих дао на то како су сценариста Патрик Хербинсон и режисер Ник Копус замислили трифиде. Наиме, некако су им дали превише кредита, иако су ипак у питању биљке, па тако оне имају и некакав интелект и чак, колективну свест. Људе које убијају неке поједу, а друге не, као да им је убијање циљ, што има логике ако желе да постану доминантна врста, што опет има логике ако постоји компетиција, али овде је у питању однос предатор – плен и при томе су им људи, према речима Скота, главна храна. Уколико би их све побиле, гладовале би (тим пре што их има баш много и имају праву хиперпродукцију у размножавању), а то баш и не звучи интелигентно. 🙂 Екологија је ту тек проблем, а због описаног односа предатор – плен, дискутабилни су и еколошка ниша и еколошка валенца. А начин заштите од трифида, помоћу религијске маске афричког племена у коју се сипа отров који безопасно доспева до очију, некако ми је на стакленим ножицама и помало квари цео утисак.

Едукативни моменат: Ми увек користимо друге врсте не водећи рачуна како и колико и изазивамо глобалне промене. Тако да може да се деси да се лако створе услови у којима ће се природа окренути против нас.

Оцена наставника:

(са пар минуса)

Инвазија (The Invasion 2007) је филм који почива на стаменим плећима Никол Кидман, која глуми психијатра, што је мање важно и бившу супругу лика кога тумачи Џереми Нордам, што је више важно, пошто он ради за агенцију владе САД која се бави свемирским летовима. Наиме, након истраге несрећно настрадалог шатла „Патриота“, Џереми је пронашао ванземаљски облик живота, налик на гљивицу, али на несрећу и тај облик је пронашао Џеремија. Када једном запоседну тело, попут какве заразе, ванземаљске гљивице преузимају контролу над њим, са крајњим циљем да преузму контролу над комплетним становништвом и тако и читавом планетом. Никол увиђа да нешто није у реду, а онда и шта није у реду и креће јурњава да спасе себе и свога сина.

Критички осврт: Мучена Никол, као што већ написах, практично носи цео овај филм. Намерно користим овај епитет јер сам је већ у неколико наврата гледао у досадним филмовима и још досаднијим улогама, те имам осећај као да је једини њен критеријум за избор неке улоге – да буде водећа. Додуше, звезда таквог калибра такве улоге и заслужује, али не у овом филму. Филм је иначе адаптација романа „Отимачи тела“ Џека Финија, који је доживео екранизацију већ четврти пут, са тим да је свакако најуспешнији онај са Доналдом Садерландом из 1978. Ова верзија није донела ама баш ништа новог, осим што има срећан крај јер су научници (уз малу Николину помоћ) успели да пронађу лек за ванземаљску болест и то морам признати прилично научно коректно, а једноставно. Све остало је прича без приче, са много бесциљне јурњаве, запаљеним и преврнутим колима и свим другим ефектима који чине једну акцију, жанр који иначе, погађате, не волим. 🙂

Ипак морам да приметим да је Никол Кидман добро одабрана, пошто људи обузети ванземаљском болешћу не показују осећања, те је она морала да се труди да их крије, а њено лице и карактер делују хладно. Можда би због тога Мишел Фајфер била боље решење за ту улогу. И лепша је. 🙂

Едукативни моменат: Једини начин да се нека епидемија сузбије су – вакцине, колико год оне изгледале непопуларно у необразованој Србији. И то није научна фантастика, то је заиста чињеница, као што је и чињеница да су исте те вакцине спасиле милионе живота до сада.

Оцена наставника:

(са нешто мало плусева)

Ја сам број четири (I Am Number Four 2011) је амерички тинејџерски акциони научно фантастични филм који приказује борбу између две ванземљаске расе, али на Земљи. Једна од те две расе практично лови припаднике друге, који су на нашој планети покушали да нађу уточиште. Прича прати борбу младића кога тумачи Алекс Петифер, али коме помажу овоземаљски и ванземаљски пријатељи.

Критички осврт: Борба ванземаљаца на нашем тлу није новина и већ је више пута виђена у другим, мање или више успешним остварењима. Разлика је само у причи, те детаљима који је чине. У овом случају прича није лоша, а окосницу чини то да деветоро моћних ванземаљаца са планете Лоријен да би били побеђени, морају да буду убијени тачно одређеним редом (отуда и назив филма). Зато се Лорињани одлучују за стратегију да тих деветоро буду одвојени и расути по свету, а како би их зли Могадоријанци теже нашли. На крају филма мењају стратегију и двоје Лорињана (сам Алекс и другарица му Тереза Палмер) одлазе у потрагу за осталима, а како би удружили (не мале) снаге. И то је једна добра порука филма.

Зли Могадоријанци су нашминкани баш тако да буду зли, те се шминкер држао добро опробаног рецепта; ситни ајкуласти зуби, ћелаве главе са тетоважама и очи толико црне да ту дужице нема. Лорињани су, пак, иако опасни, дефинитивно лепи, а како бисмо навијали за њих. 🙂 И моћни и то веома и ту је нелогичност у филму јер је њихова моћ толика да их је готово немогуће победити (мада супротна страна има више него разорно оружје), а сваки од њих деветоро има заштитника са неупоредиво мање моћи који гину малтене приликом првог сусрета са непријатељем. Тако да је логично питање кога они то штите и зашто (забога) или су тек само топовско месо. Мада, опет, можда су они заштитници били само док су њихови штићеници деца, са још неразвијеним моћима, али и тада је питање колико су они заиста могли да заштите (Могадоријанци су баш опаки 🙂 ).

Углавном, филм, иако је прилично опрезно рађен, без превише излета у нешто што је оригинално, свакако држи пажњу. И у првом делу који је више тинејџерски и у другом који је више акциони. Прича је мање-више одржива, глума, па, пристојна, а специјални ефекти сасвим добри. Ипак, има доста тога што у овом филму треба кориговати како би био солидно дело СФ-а.

Едукативни моменат: Појединац може да има изузетне способности, али велика дела може да оствари много лакше уколико свој таленат удружи са другима.

Оцена наставника:

(јака)

Уздигнуће пакла (Hellraiser 1987) је британски хорор који је режирао Клајв Баркер. Почиње причом о развратном авантуристи (Шон Чепман) у потрази за новим искуствима, па је тако у Мароку од дилера купио коцку која се расклапа, а која ће му приуштити задовољства екстремног садомазохизма. Када је Шон расклопио коцку, на тавану своје куће, обрео се у димензији застрашујућих бића Кенобита која су га буквално растргла ланцима. У његову кућу се након неког времена усељава његов брат Ендру Робинсон са својом неверном супругом (варала га је управо са Шоном). Када су обилазили таван, Ендру се случајно повредио и крв која је потекла и пала на под била је иницијална каписла да Шон, чији су остаци били испод таванског пода, наново оживи и почне да се, па да кажем, склапа. 🙂 Неверница Клер Хигинс затекла је „недовршеног“ Шона на тавану и још увек заљубљена у њега пристала је да му помогне да се „комплетира“, а то је могао да изведе само тако што ће да преузима делове тела мушкараца које ће она довести у кућу. То је подразумевало да Клер обилази барове и заводи те мушкарце, па је њена пасторка Ешли Лоренс посумњала да она заправо има аферу. Пратила ју је до тавана где је имала шта да види. У међувремену је пронашла коцку и ослободила Кенобите који уопште нису били задовољни што им је Шон побегао. Тако почиње трка где свако јури сваког.

Критички осврт: И поред наивне глуме и специјалних ефеката који нису ни близу данашњим, овај филм је заиста гадан и није за свакога. Сама идеја да пакао представља посебну димензију није нова чак ни за оно време, али све остало је прилично оригинално. Коцка која отвара димензије је заиста занимљива идеја, а бегунац Шон који склапа своје тело узимајући ресурсе за то из убијених жртава јесте језиво, али и прилично добро смишљено. Кенобити су временом постали култни демони, специфични и нигде другде виђени. Занимљиво је да је овај филм доживео много, али заиста много наставака и да су се режисери учестало мењали, али нити су променили идеју, нити дизајн коцке, па чак ни главног Кенобита. Очигледно су закључили да оно што је добро не треба мењати. И ја мислим да је ово један добар и добро осмишљен хорор, са причом која се фино уклапа и без већих грешака.

Едукативни моменат: Није свако ново искуство добро и не треба баш све пробати у животу, ма како привлачно изгледало.

Оцена наставника:

(добра)

Конан Варварин (Conan The Barbarian 1982) је епска фантастика смештена у фиктивну Хиборијанску еру, хиљаде година пре прве модерне цивилизације. Конан, јунак из наслова, као дечак је живео у селу у које је дошла банда предвођена чаробњаком, кога тумачи одлични Џејмс Ерл Џоунс, те побила све одрасле, укључујући и Конанове родитеље, а сву децу, па тако и Конана, одвела у ропство. И Конан је морао да ради тежак физички посао, али је надживео све остале заробљенике и постао – Арнолд Шварценегер. 🙂 Када је одрастао, најпре је био гладијатор, а када су га из ропства напокон ослободили, постао је лопов и ишао из пустоловине у пустоловину заједно са другаром (Гери Лопез) и девојком у коју се заљубљује (Сандал Бергам). Главни плен били су му храмови које је подигао сам чаробњак (Џејмс) који је постао врховни свештеник култа змије. Након једне успеле пљачке, када се са друштвом напио у кафани, заробио га је краљ тамошњег града Макс фон Сидоу и затражио од њега да спасе његову кћерку мезимицу, а која је отишла, заведена, за злим чаробњаком. Конан је пристао јер уз награду коју је краљ понудио, имао је и личне разлоге – за осветом.

Критички осврт: Према мом мишљењу, ово је можда и најбољи филм из области епске фантастике свих времена. Прича је комплексна, слојевита и оно што је занимљиво, не представља борбу добра и зла, како смо већ навикли. „Добрица“ у филму је дивљак (Шварценегер је, запањујуће, одлично глумео, прави је варварин 🙂 ), убица, лопов, који ради за паре и који се свети. Он је аутентичан антијунак кога холивудски филм, на срећу, није улепшао и превео у романсирану верзију. Неке сцене и изгледају стриповски (као она са почетка када Џејмс сече главу Конановој мајци), а и различити амбијенти, уз све сценографију, потпуно дочаравају оно што можемо да видимо у стриповима. Додуше, разне сцене су биле инспирисане разним мотивима, па тако има ту и мало митологије, што нордијске (Конанова љубљена се постхумно појављује као Валкира и помаже му у борби), што јапанске (сцена када по Конановом телу чаробњак (глуми га Мако Ивамацу) исписује симболе инспирисана је причом о оном јапанском несрећнику који је остао без ушију), а могло би још свашта ту да се нађе, али би о томе требало да се пише неки много бољи познавалац од мене (са црним појасом, мој је тек црвени 🙂 ). Оно што ја могу да кажем је да је филм сасвим извесно ремек-дело.

Занимљиво је да је планирано да филм буде снимљен у тадашњој Југославији, али се од тога одустало због несигурности у држави изазваној смрћу неприкосновеног лидера Јосипа Броза Тита. 🙂

Едукативни моменат: Конанови циљеви мењају се како се његов живот одвија и како упознаје нове људе. И без обзира што неке од тих циљева он и остварује, његов пут се тиме не завршава и он и даље трага. Како год нам се живот одвија и шта год да смо постигли, он се не завршава и увек постоји простор за нове активности и нове људе, а зашто да не – и нове успехе.

Оцена наставника:

(једина могућа оцена)

Пандорум (Pandorum 2009) је постапокалиптична фантазија која прича о посади свемирског брода послатој тамо неке 2147. са циљем да колонизује планету налик Земљи, ван Сунчевог система. Посада је у хибернацији јер пут траје више од сто година. Након неког времена, два висока официра Денис Квејд и Бен Фостер буде се, али са амнезијом. Дакле, нити се ичега сећају, нити знају шта се десило са 60000 путника, колико је било на броду. Бен креће у потрагу, а Денис остаје у кабини да се бави поправкама. Међутим, обојица упадају у невоље; Денис обољева од пандорума, свемирске болести која изазива лудило, а Бен наилази на застрашујуће хуманоиде који лове оно мало људи што је преостало на броду како би се њима хранили.

Критички осврт: Овај филм има доста добру идеју, сјајне глумце (па и изненађујуће изборе глумаца јер обично се за водеће улоге узимају лепотани, а Бен Фостер баш и није један од њих), заиста је застрашујућ (и због крупних кадрова који доминирају) и надасве забаван. Драма се успешно премешта са ситуације на ликове и све време је динамично. Другим речима, филм држи пажњу.

Током филма сам очекивао некакво разрешење мистерије, али се на крају мистерија само усложнила јер је тешко рећи да ли су застрашујући суперљуди заиста стварни, да ли су они, заправо, измењени путници брода или плод маште малобројних преживелих. Изгледа да је завршетак без свих одговора тренд новијих СФ остварења која се баве свемирским истраживањима (сличан случај је и у „Прометеју“ о коме сам већ писао), али не могу да кажем да је то лошије од варијанте да одговоре ипак сазнамо. Чак, прилично добро је урађено.

Едукативни моменат: На почетку филма види се да ликови имају амнезију када се буде у новом амбијенту. Ако бисмо томе дали дубље значење, могли бисмо да закључимо да је приликом усвајања новитета некада потребно да одбацимо оно што је старо, опробано и сигурно.

Оцена наставника:

(пристојна)

Лако је критиковати 3

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (научно-фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Ноћни сој (Nightbreed 1990) је филм о младићу Крејгу Шеферу који сања страшне снове и лечи га психијатар психопата и масовни убица Дејвид Кроненберг, те га убеђује да је сва та убиства заправо починио он. Због тога момак одлучује да побегне у Мидијан, место где обитава ноћни сој, односно разноразна чудовишта. И сам постаје једно од њих, чак према њиховом пророчанству, он је предодређен да их спасе и води на ново, лепше место. А то мора да учини јер поремећени психијатар жели да уништи све становнике Мидијана.

Критички осврт: Ово је филм који је „ухватио“ последње „издисаје“ осамдесетих и то се види по тадашњој моди, али и наивности која га карактерише. Филм је крцат нелогичностима, пре свега у реакцијама ликова. Девојка главног јунака Ен Боби види убијену пријатељицу тек кад јој се приближила на свега метар (пријатељица је при томе искасапљена и прикуцана за дрво), те не паничи када је видела крв свуда по колима где ју је другарица чекала, већ се пита шта се дешава и дозива је упорно, иако се ова не јавља. Такође, не примећује рупу у зиду хотела коју не можете да не уочите иако је све време окренута ка њој. Детектив Хју Кварши толико не доводи у сумњу поступке психијатра психопате да је то смешно, да би га на крају овај и убио на такав начин да се запитате како је могуће да је Хју уопште детектив… Момка који је дошао да се обрачуна са чудовиштима, односно да их побије (дакле, његов став је веома јасан) привлачи монструозна девојка која неодољиво подсећа на бодљикаво прасе, иако је пре секунде убила његовог другара. Застрашујући монструми Берсеркерси су ван контроле, али када их напокон пуштају, они нападају само људе, али не и чудовишта, те није јасно што су их онда уопште држали закључане. И тако даље.

Сцене су, наравно, класичне за оно време (чудовишта која реже и ватра која шикља испред њих, глава убијеног коју је психопата поставио испред своје следеће жртве која вришти, маска тог истог психопате веома налик на ону из „Ноћи вештица“ и слични мотиви), али могу да се виде и занимљива, оригинална решења; па је тако Мидијан направљен буквално као кућа страха у забавном парку, а и висећи мостови и лавиринти доприносе баш тој „забавно-парковској атмосфери“.

Филм се бави алтернативном религијом „с ону страну Библије“, па је тако главни (до тренутка Крејговог доласка) монструм заправо Бафомет, идол кога су наводно обожавали Темплари, а и сам Мидијан се помиње и у Библији и у Курану, мада не баш као место где обитавају чудовишта. Ова религија у филму је супротстављена хришћанској, те је један од противника становника Мидијана и (додуше не сасвим психички стабилан) свештеник Малколм Смит. Нисам видео неко дубље значење овога, осим да би се увео нови лик у причу (мада није ми јасно ни зашто јер ми ни његова улога није најјаснија). Све у свему, филм има добру идеју и добар потенцијал, али је реализован сувише класично за оно доба и што је још горе, попут класичних хорора, који су, по правилу, трешине.

Едукативни моменат: Ноћни сој је, заправо, научно фантастично виђење људи са маргина, који су „обичном народу“ другачији и не баш пријатни, за које је предвиђено да живе у гету и који су често мета напада и прогањања. Филм указује да и они имају своје моћи, односно да су довољно вредни да и они имају право на свој живот и чак, навија за њих. Психопатском психијатру не сметају само чудовишта, већ и људи „који прљају“, односно који се разликују од његових система вредности и које он и убија. Чим је он главни негативац, јасна је порука овог филма.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Ноћ вештица (Halloween 1978) је амерички хорор који је прославио тада још младу (и познату тек по својим славним родитељима) Џејми Ли Кертис и који је свакако донео нови поглед на поменути жанр. Мајкл Мајерс, кога тумачи Ник Кастл, као шестогодишњи дечак на празник познат као Ноћ вештица, без очигледног мотива, ставио је на лице маску кловна и кухињским ножем искасапио своју старију сестру. Након петнаест година проведених у психијатријској установи, где није проговорио ни реч, успева да побегне и да се врати у градић у коме је починио убиство. Овај пут проналази много страшнију маску и отпочиње серију убистава, а главна жртва коју све време прогони је, погађате, Џејми.

Критички осврт: Ово је први филм овог типа (или макар први вредан помена), који је касније и утицао на многа друга остварења, како самог режисера Џона Карпентера, тако и других. Друга је прича квалитет већине тих остварења која су проистекла, али свеједно верујем да је за љубитеље хорор жанра овај филм свакако култни и свакако један од топ филмова свих времена. И то јесте својеврсно мајсторство јер овај филм заправо нема никакву причу. Ћутљиви психопата убија редом све Џејмине другаре, те њихова тела излаже попут некаквих скулптура, а како би се застрашујући ефекат појачао. Џејми га убија неколико пута, али се испоставља да је практично бесмртан. И то је заправо то. У неким критикама сам прочитао (а и видео у појединим коментарима) да у оваквим филмовима некако након секса следи убиство, као да режисер жели да „казни“ развратну младеж. Иако у филму тога има, нисам сигуран да му је то баш била жеља и више сам склон да верујем да су Џонови мотиви приземнији и практичнији. Напросто је прибегао ономе што продаје филм: голотињи, сексу и насиљу. Дакле, ја то видим као филм за забаву, буквално као вашарску Кућу страха.

Ех, да. Музика у филму је ремек-дело. То свакако морам да признам. 🙂 А признајем и да је Џон овај пут пружио нешто ново. Обично његовим филмовима замерам то што добру идеју реализује тако да је потпуно руинира. У овом случају идеја није богзна шта, а реализација још и испаде и више него пристојна. 🙂

Едукативни моменат: У овако сведеном филму јако је тешко наћи било шта што може да нас научи, али ако бисмо покушали дубље да сагледамо причу, рекао бих да је сопствени страх јако тешко „убити“ (баш као и Џејми Мајкла Мајерса), али борба мора да се води.

Оцена наставника:

(подлегао сам притиску околине, иначе бих дао два)

Ридик (Riddick 2013) је трећи наставак серијала „Хронике Ридика“. У другом делу он је постао владар Некроманга, деструктивне секте, чији га чланови не прихватају и преваром га остављају на опустелој планети да умре. Наравно, Ридик преживљава и позива ловце на уцењене главе који га јуре, а како би им отео свемирску летелицу којом би побегао са планете. Долазе две екипе које праве лабав савез ради постизања истог циља. Оно што чланови оба тима не знају је да имају рок за овај задатак до прве олује, јер тада из воде излазе застрашујуће звери.

Критички осврт: Овај део је практично преписан први. У првом делу су се Ридик и његови тамничари вијали са зверима које напуштају подземље током помрачења, а у овом, Ридик и његови прогонитељи се вијају са зверима које излазе током олује. Оваква безидејност сценаристе води ка логичном питању; чиме је овај јунак заслужио да се сними још један филм о њему? Он је класичан антихерој виђен у толико других филмова милион пута, а његови монолози и дијалози са све великим речима су, најблаже речено, смешни. Можда је то због Вина Дизела који је заиста погодан за овакву улогу и има неки шмек, али је то ипак недовољно. Једини нови детаљ је што Вин овога пута има и фенси дивљег пса, а како би се, ваљда, појачао тај „таф“ ефекат.

Реакције и поступци ликова су у појединим сценама нелогични, па тако Метју Нејбл уопште не поставља питање у вези са тим што је представник супротног тима Дејв Батиста очигледно покушао да га убије, те се силно изненађује када овај то ради по други пут. Борба између Вина и Дејва је неуверљива и иако нисам стручан за рвање, прилично сам сигуран да поједини захвати нису могући. Исто претеривање се може видети и када Вин убија главног члана (Жорди Мола) једног од тимова.

Као биологу, занимљива су ми створења из воде која их нападају. У филму су приказани (баш као и у првом делу) искључиво предатори, па је нејасно шта ова бића лове током кише. Нејасно је и зашто излазе током кише. Није баш да су у питању кишне глисте; ово изгледа прилично кичмено. Чим излази напоље, не дише на шкрге, па могу да закључим да је у питању некакав водоземац, иако кожа на то не указује. Ради се о кичменој варијанти шкорпије, са репом који служи као оружје, где су, можда, смештене очи, пошто их на глави нема. Глава ипак непогрешиво проналази плен, што значи да је неко друго чуло присутно, али изгледа да то није мирис. Када је Вин распорио један џиновски примерак, црева су испала и чудо је почело да једе сопствене изнутрице (занимљива цака). Да може да мирише, вероватно то не би урадило, јер колико сам видео, нису канибалисти. Продуцентима филма бих препоручио да за неки четврти наставак напокон консултују и неког биолога. И успут да смисле и неку причу. 🙂

Едукативни моменат: Пошто је правда у овом филму подељена баш онако како треба, порука би била да свако на крају добије баш оно што заслужује. 🙂

Оцена наставника:

(без поправног)

Дан независности (Independence Day 1996) је филм о нападу ванземаљаца који желе да потамане људску расу, како би преузели планету и све њене ресурсе. Али, не лези враже, одважна екипа на челу са председником Америке, успела је уз помоћ технологије да зарази матични брод компјутерским вирусом и одлучном војном акцијом која је уследила, однесе победу над агресорима.

Критички осврт: Жали Боже буџета који је уложен у овај филм, специјалних ефеката, глумаца, који уопште лоши нису, као и мог времена које сам одвојио на гледање. Филм није донео ништа ново, почевши од идеје, крцат је општим местима и у потпуности представља једну бљутаву америчку причу. Ликови су исфорсирано „кул“ и представљени баш онако како замишљамо (или боље рећи како Американци замишљају) поједине професије, па тако имате својеглавог војника хероја (Вил Смит), председника који брани свој народ и храбро не жели да буде заштићен у бункеру (Бил Пулман), прву даму која је то у сваком погледу (Мери Мекдонел), посвећеног (Џеф Голдблум) и откаченог научника (Брент Спајнер) и да не набрајам, а њихове реакције су површне и предвидљиве. Уз сав труд, не могу да нађем лепу реч за овај филм.

Едукативни моменат: Никад не треба одустајати од борбе, чак и ако је противник далеко моћнији (или проблем далеко превазилази наше могућности). Рецимо.

Оцена наставника:

(кад већ не дајем нуле)

Рат светова (The War of the Worlds 2005) је филм снимљен према истоименом роману Херберта Џорџа Велса. И у овом случају имамо напад ванземаљаца који преузимају планету, али овог пута причу не пратимо из угла америчког врховодства, већ (интимније) из угла радника на грађевини (кога тумачи Том Круз), који је разведен и коме је баш тих дана припало да води рачуна о своје двоје деце; проблематичном сину тинејџеру и стармалој кћерки. Затечен у таквој ситуацији, неодговорни родитељ који нема идеју како да се постави у овој смртно опасној ситуацији, за кратко време постаје борац који ће учинити све што је потребно да заштити своју децу, али и који доноси нимало лаке одлуке (у једном тренутку филма заклео бих се да је режисер алудирао на „Софијин избор“).

Критички осврт: За разлику од претходног филма, овај већ има довољно вредности да о њему може да се критички расправља, иако има пар мотива којима би логика могла да се оспори. Рецимо, ванземаљци су овај напад планирали веома дуго и томе у прилог говоре бродови закопани у земљу од пре ко зна колико година, да би их они сада искористили. Не улазећи у мотиве зашто баш сад, а не тад, морам да се запитам зашто су им сада главе дошли микроорганизми (разлог зашто је људска раса опстала је тај што су ванземаљцима дохакале наше болести), а не тада, када су те бродове закопавали? И како је могуће да баш ниједан брод није откривен под земљом свих ових година, а у филму се може видети да их је заиста велики број?

Ипак, оно што је добро је што филм нема превише општих места, осим на крају, који је потпуно разочарујући. Сви су на крају живи и здрави и грле се као једна срећна породица (мада је син, кога тумачи Џастин Четвин, био у таквој ситуацији да је бег из ње практично немогућ), а наратор који објашњава шта је побило ванземаљце потпуни је промашај. Филм није ни нарочито ориганалан, мада је то опростиво пошто је рађен према књизи из 1898, али су и сцене напада, где дивовске машине на високим ногарама иду кроз град и спаљују тамо и овде толико пута виђене што на филму, што у стриповима.

Па ипак, сцене масовне хистерије и напада веома су реалистичне, а у филму може да се види и пар добрих фора. Једна од њих је када су све троје доспели у потпуно мрачну просторију, бежећи од експлозија, кћерка Дакота Фенинг упитала „да ли смо умрли?“ или када отац, у целој тој ненормалној ситуацији прети непослушној деци да ће направити листу њихових изгреда коју ће дати мајци. 🙂

За мене је највеће изненађење био Том Круз, кога претерано не ценим као глумца. Ову улогу одрадио је мајсторски. Можда и зато што му леже улоге не претерано интелигентних ликова. 🙂 И други глумци су били на висини задатка.

Едукативни моменат: Кроз пример главног лика видимо да је оно што мења човека заправо искуство које стиче, без обзира да ли је оно добро или лоше.

Оцена наставника:

(али са више од два минуса)

Еволуција (Evolution 2001) је филм са Дејвидом Духовнијем у главној улози, што и не чуди, ваљда, с обзиром на то да се након маратонског серијала „Досије Икс“ испраксовао за паранормалне појаве и посебно – ванземаљце. 🙂 У филму он није детектив, већ научник биолог, који наилази на метеор који је слетео на Земљу и који на себи носи необично сложен живот. Тај живот почиње да еволуира невероватном брзином, претећи да уништи земаљске екосистеме и наравно, сав људски род.

Критички осврт: Сва наука презентована у филму – презентована је погрешно. 🙂 Живи свет у једној пећини еволуира на потпуно идентичан начин као живи свет на целој нашој планети, као да утицаји средине уопште важни нису, а Дејвид открива да ванземаљски живот има десет, а не два базна пара у свом ДНК, таквом брзином коју не би имали светски научници са хипермодерном технологијом. И иако ванземаљски живот (потврђено) има ДНК (какав год да је), њему погодује – ватра. Да не причам о томе на који начин је Дејвид „умно“ приметио да је селен отров за ванземаљце…

Иако глумци у филму уопште нису лоши, њихови ликови су чисти стереотипи, а сам филм је по ко зна који пут виђена америчка сапуница са свим могућим општим местима и јасно дефинисаном радњом која има свој врхунац – борбу против (ванземаљског) надмоћног непријатеља, кога „наши“ јунаци побеђују и постају прави јунаци са све одликовањима и оствареним ситним амбицијама (један од ликова, кога тумачи Шон Вилијам Скот, „преко везе“ постаје ватрогасац, што, ето, он жарко жели (а при томе је спасио Америку и можда цео свет и било би логичније да добије награду која ће га обезбедити до краја живота)).

Решења за животне облике нису лоша (једна врста је и прави правцати змај), али нису ни нарочито оригинална. Све у свему, филм је једна симпатична забавна причица.

Едукативни моменат: Овај филм није лош за час из еволуције, а како би се неке предрасуде разбиле о овој науци.

Оцена наставника:

(пошто сам биолог, не могу баш овом филму да дам један)

Звук грмљавине (A Sound of Thunder 2005) је филм снимљен према краткој истоименој причи Реја Бредберија из 1952. године. Људи из будућности имају прилику да се забаве ловећи тираносаурусе, што им омогућава компанија која поседује времеплов. Под строго контролисаним условима, они се крећу по траци која лебди и у правом тренутку убијају ту велику животињу. Овај лов је већ рутина, али све полази наопако онда када закаже оружје због квара. У паници, једна од муштерија ће искорачити са траке и згазити џиновског лептира, што мења цео ток еволуције. При повратку у своје време, путници из времеплова уочавају да се ствари мењају и прете да измене чак и људску расу.

Критички осврт: Писац ове приче је много кредита дао једној животињи на свеукупан ток развоја живог света и очигледно има проблем са парадоксима које би путовање кроз време изазвало, али не бих критиковао саму причу, већ филм. Режисер Питер Хијемс ове парадоксе је решио елегантно и у своју корист јер се промене стварности дешавају у таласима (правим) и сваки нови талас све више промена доноси. Да би постигао динамику приче, повезао је те временске таласе са самим процесом еволуције, тако да сваки нови талас има утицаја на све сложеније организме, а последњи ће донети промену и самим људима (који су, јелте, у еволуцији настали последњи). И ето нама трке са временом и ишчекивања у шта бисмо могли да еволуирамо.

Иако специјални ефекти нису врхунски, решења за новонастале организме су баш занимљива, посебно полубабуни полудиносауруси, који су главне звери у филму и очигледан адут. Оно што филму много више замерам је предвидљивост. Тачно знате који ће ликови преживети, а који неће и како ће се радња одвијати и завршити, чак и ако нисте читали причу.

Едукативни моменат: Ситнице у животу могу бити значајне и никада не знамо када ће нека од њих да нам потпуно промени живот. Треба гледати око себе.

Оцена наставника:

(са поприлично минуса)

Луси (Lucy 2014) је филм о девојци која је због погрешног љубавног избора упала у канџе корејске мафије. Мафијаши су јој оперативним путем убацили у стомак нову дрогу са циљем да је пренесе на европско тржиште. Ова дрога се, наводно, издваја из супстанце која је фетусу важна за изградњу костију. Наново несрећним стицајем околности, кеса са дрогом у њеном абдомену пуца и дрога се ослобађа у крвоток. Међутим, Луси је то преживела. И не само то. Дрога је тако почела да утиче на њен мозак да се усаврши да она постаје супербиће – нови „корак“ у еволуцији човека, који добија натприродне моћи и коме ама баш нико не може да се супротстави.

Критички осврт: Овај филм бих назвао компилацијом светских СФ блокбастера. Луси долази у стање када може да чита радио сигнале који невероватно наликују софтверу у „Матриксу“, доживљава просветљење као у „Одисеји 2001“, а на крају постаје свеприсутна као у филму „Косач“… И да не набрајам даље, јасно вам је да је све већ виђено.

Режисер филма Лик Бесон пошао је од погрешног веровања у народу да човек користи свега 10% свог мозга и ова моћна дрога омогућила је Луси да користи све више и више, да би на самом крају стигла до 100%. Начин како је то постигла је, најблаже речено, наиван, а таква је и сама глума (или боље рећи глуматање) Скарлет Џохансон. Ваљда Скарлет мисли да је неко ко је паметан и супериоран у обавези да одсечно (свако мало) клима главом и да исколачених очију гледа у сваку ситницу око себе као да је никад до тада није видела… Мада, опет, ко ће га знати како се понашају људи који користе 100% свог мозга. 😀

На почетку филма ми заиста нису биле јасне секвенце са антилопом коју јуре лавови (када Луси хватају чланови мафије), а онда се испоставило да је све то део презентације научника Моргана Фримана о томе колико човек користи свој мозак… Додуше, и даље ми није јасно, баш као што ми није јасан ни додир између Луси (јунакиње) и Луси (аустралопитекуса, чији је фосил нађен у новембру 1974, на чије име се у овом филму очигледно алудирало), који је истоветан оном приказаном у Сикстинској капели у Ватикану, на Микеланђеловој фресци „Стварање Адама“. Све је ово ваљда урађено да би филм имао дубље значење, које иначе нема. 🙂

Едукативни моменат: Иако дрога може да да наизглед неке духовне и друге висине, јунакиња филма ипак више није са нама, па закључак извуците сами. 🙂 И да, никад не верујте некоме кога сте тек упознали, а што можете видети већ на самом почетку филма.

Оцена наставника:

(из много разлога)

Соломон Кејн (Solomon Kane 2009) је мрачна епска фантазија у којој је главни јунак, Соломон (тумачи га Џејмс Пурфој), антихерој, бандит, који након сусрета са мрачним силама одлучује да врати свој живот на прави пут и да више не чини насиље. Међутим, то није тако лако како је мислио и његова права судбина је да се супротстави злом чаробњаку Малакоју (Џејсон Флеминг) који је преотео престо његовог оца Макса фон Сидоуа.

Критички осврт: Овом филму, нажалост, не могу много да замерим. Додуше, ништа ново ова верзија епске фантастике није донела, али нема ни неких већих грешака. Очигледно је режисер Мајкл Џи Бејсит ишао на сигурно, водећи причу већ „утабаним“ стазама, што и није било тешко, јер је лик Соломона већ више пута виђен у стриповима, а осмишљен је још давне 1928. (аутор је Роберт Е. Хауард).

Дакле, поједине сцене су веома препознатљиве, а понеке и смешне, попут оне када је Соломон разапет на крст и дозива своју штићеницу Рејчел Хурд-Вуд на исти начин као што то Силвестер Сталоне чини у већ неком наставку „Рокија“… Но, као што написах, не могу богзна шта да замерим, осим потенцирања појединих аспеката чак и кад нема много покрића за то (од Соломона читава породица Кроуторн захтева да побије све разбојнике, иако га никад на делу – као ратника – видели нису и чак, пронашли су га немоћног и онесвешћеног у шуми услед напада таквих истих разбојника) и осим тога што је филм потпуно предвидив (одмах вам је јасно да је девојчица коју су пронашли у ствари вештица и да свештеник Мекензи Крук, на кога Соломон наилази, нема часне намере, а да не говорим о томе да вам је све време јасно како ће се радња одвијати и завршити). Неко би могао да замери и да је филм сувише бруталан, али је зато мрачно доба (у које је радња филма смештена) заиста добро дочарано.

Едукативни моменат: Соломон од антихероја постаје херој и примером показује да свако може да се од лоших навика и поступака окрене добрим.

Оцена наставника:

(блага и бледа)

Одељење за вечни починак (R.I.P.D. 2013) је прича о полицајцу Рајану Рејнолдсу, који се, због љубави према својој жени, предомислио и одлучио да ипак не буде „прљави“ полицајац. Зато га је његов партнер Кевин Бејкон убио у једној акцији. Он је доспео у небо, где му је омогућено да се искупи за своје грехе тако што ће се придружити Одељењу за вечни починак, које се бави хапшењем мртвих који не желе да напусте Земљу. Рајан прихвата да се придружи овој јединици и већ током првог хапшења наилази на нешто крупно. Испоставиће се да немртви кују заверу да, уз помоћ артефакта старог хиљадама година, доведу све мртве на Земљу и изазову апокалипсу.

Критички осврт: Морам да признам да је ово један од оригиналнијих СФ филмова које сам гледао у последње време. Сама поставка и правила која су успостављена (рецимо, немртви самим својим присуством кваре све у својој околини, а уз помоћ индијског зачина „пукну“, односно мењају свој људски облик у накарадан, чудовишни, а у складу са својим овоземаљским гресима) нисам до сада имао прилике да видим, мада је сама „небеска полицијска станица“ (сам амбијент и луцидан начин функционисања и комуникације) видно инспирисана филмовима Вудија Алена. Уз то, филм је виспрен, духовит и динамичан, а одабир глумаца, укључујући и генијалног Џефа Бриџиса, баш је добар. И оно што ми се посебно допада, иако филм има кулминацију у америчком стилу (све наоколо се руши и свет и главна глумица се спасавају у последњем тренутку), нема превише њима својствене лимунаде и „великих речи“ на крају.

Едукативни моменат: Природни поредак ствари постоји са разлогом и иако нас чини тужним и понекад и огорченим, морамо да прихватимо да је он део живота и да морамо да наставимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

(може)