Како да реагујемо када оде кључан човек

Пронашао сам текст који је написао Рајан Дајс (Ryan Deiss), оснивач и директор неколико успешних компанија и аутор пар стручних књига из области економије. Текст ми се допао јер је применљив и на школски живот (у мојој школи се тако нешто и десило), па сам га превео и малко прилагодио.

Scalable: How To Respond When A Key Team Member Quits (19.6.2020)

Изгубити сјајне људе из тима никада није лако, а још је теже када оде особа чија је улога у тиму кључна, односно када је у питању вођа тима или директор.

Не само да тај одлазак ствара додатни посао за вас и остале чланове тима који морају да уђу да би попунили празнину, већ може да штети моралу и „сензибилитету“ компаније у целини.

„Уосталом“, размишља остатак вашег тима, „ако би неко толико важан био спреман да одустане, можда би требало и ми да почнемо да се осврћемо око себе…“

Упркос свим вашим најбољим напорима, сјајни људи ће напустити ваше предузеће. Без обзира да ли одлазе ради покретања сопственог подухвата или негде ће више зарађивати, те имати вишу позицију, свеједно ће отићи. То је ипак само пословна чињеница.

Па шта можете ви да урадите? Како да се носите са стварима када кључна особа да отказ?

Рајан каже да су недавно имали управо такво искуство у његовој компанији када их је у истој недељи напустио не један, већ два члана тима. Он је зато послао мејл свом тиму, а који такође одражава његово обраћање исте недеље на састанку са целим тимом компаније.

Рајан је дозволио да тај његов мејл (који у тексту није мењао) слободно користимо као образац ако/када треба да дамо сличну објаву тиму.

Мејл је био насловљен са:

Шта се дешава кад добри људи оду?

Не би требало да чуди да када „лоши“ људи оду добре компаније постају боље. Било да се ради о проблему уклапања у општу климу (погрешна особа на правом месту) или у вези са улогом (права особа на погрешном месту), када неко такав оде, компанија је јача због њиховог одсуства.

Али шта је са добрим људима?

Шта се догађа са компанијом када оде права особа која је на правом месту?

Ове недеље смо сазнали да ће нас напустити две добре особе: Џејн До и Џејк Смит.

И Џејн и Џејк су много допринели својим тимовима и организацији у целини. Обоје су колеге волеле и поштовале и обоје су разумели наше вредности.

Али, нажалост, обоје су одлучили да се растану из својих личних разлога.

Па шта се сада догађа? Шта ово значи за нас који смо још увек овде? Шта то значи за компанију?

Срећан сам што могу да известим да ћемо бити сасвим у реду.

„Али како то може бити? Ако добре компаније ојачају када одлазе ‘лоши’ људи, онда, за разлику од њих, неће ли те исте добре компаније постати слабије ако добри људи оду?“

Не, заправо, то тако не функционише.

Као што се јачају добре компаније кад одлазе „лоши“ људи, тако и добре компаније јачају кад добри људи одлазе.

Знам да то звучи помало парадоксално, па да објасним …

Када одлазе „лоши“ људи, добре компаније јачају одузимањем. Другим речима, компанија је боља јер те особе више нема, остављајући место за нову особу, која је квалитетнија, да заузме њено место.

Супротно томе, када добри људи оду, компаније јачају додавањем. Да, они су „отишли“ што се тиче њиховог свакодневног присуства, али посао који су обавили… имовина коју су створили… људи на које су утицали… стандарди које су подигли… све те ствари остају дуго након њиховог одласка.

Другим речима, док нас можда напуштају, компанија је боља јер су били овде. То је оно што мислим под додавањем!

Добри људи постављају темеље на којима могу да се граде будући чланови тима. Тако као што су претходни чланови тима изградили темеље на којима се гради данашњи тим, тако ће и будући чланови тима данас градити на напорима оних који нас напуштају.

Дакле, иако можемо искусити осећај туге због њиховог одласка, као и осећај узбуђења због онога што следи, постоји једна емоција коју бисмо морали да осећамо више него било коју другу. А та емоција је захвалност.

Захвалност за посао који су обавили.
Захвалност за темељ који су поставили.
Захвалност што су нас оставили бољим него што смо били када су нам дошли.

Јер, на крају крајева, то је највише чему се свако од нас може надати да ће постићи у овом животу:

да када напустимо неко место оно буде боље него што смо га нашли.

Рајан

П.С. Само да будем јасан 1000%; не желим да кажем да је неко ко није способан за ову компанију заправо „лоша“ особа ништа више од тога да тврдим да смо „лоша“ компанија ако нисмо спремни да прихватимо добре појединце. У овом контексту термини „добар“ и „лош“ су превише поједностављени, односно пренесена значења. (Отуда употреба наводника за реч „лоше“.) Будући да је ово интерна белешка, надам се да ћете имати разумевања за књижевну слободу. Хвала унапред.

Рајан је додао да верује да ова порука функционише јер:

1. истинита је. Добре компаније се јачају кад добри људи оду из свих горе наведених разлога. Ово није спиновање! Виђао је то изнова и изнова, а обећава да ћемо и ми.

2. уравнотежена је. Кад неко да отказ, може нам бити примамљиво да кажемо „Спасио се!“ Не само да је уобичајено да осетите горчину, већ не желите превише да брујите о тој особи. Јер што више „суштински“ учините да звучи, то ће поразније звучати његов губитак. Даље, не желите да други људи у тиму верују да могу да искористе тренутке попут овог као полугу да преовладају, па је важно да истовремено препознате особу и њен труд, али и да подсетите све да нико у компанији (укључујући ВАС) није од суштинске важности. То је деликатна равнотежа, али истовременим захваљивањем особи на труду и подсећањем преосталих чланова тима да ће компанија бити боља након што оду, моћи ћете да успоставите ту равнотежу.

3. даје наду. Ово слање порука признаје стварност ситуације, а истовремено остаје нада и оптимизам у погледу будућности. Да, недостајаће нам, али захваљујући њиховим напорима ваши најбољи дани су још увек пред вама.

Рајан је очигледно са разлогом директор свих тих фирми и, колико видим по интернету, веома познат и признат. Ја ни близу нисам томе, али бих додао један пасус јер, на крају крајева, ово јесте мој блог.

Од када сам помоћник директора напустило нас је много добрих људи, а добар број само у последњих годину дана. Најпре, ту су наше пензионерке Вера Васић, учитељица и најнежнија особа коју сам икад упознао, која има срце велико за цео свет, као и наше две наставнице енглеског Лепосава Љешевић (која је до последњег дана посла остала узор какав наставник треба да буде) и Радмила Зимоњић (симпатична прзница, која би за сваког све учинила јер њена доброта нема граница). Потом ту су и педагог Весна Младеновић, огромна подршка свима и никада са лошим мислима о било коме, Тања Плазинић, која је чаробњак у настави и која је неисцрпан извор идеја и директор Милан Пашић, интелигентан и способан, који је са своје тадашње позиције учинио много, а пред којим су тек велике ствари.

Свако од њих нас је оплеменио и учинио бољим него што су нас (или ми њих) затекли, као и сам „Андрић“. Није било потребно баш да ми Рајан сугерише да будем захвалан тим људима јер свакако то јесам. Свако од њих је утицао на мене, обогатио ме и допринео да будем солидно успешан, а верујем да тако осећају и моје колеге.

Закључак? Покушаћу да резимирам Рајаново писаније у једној реченици. Можда је бољи начин да сагледамо оно што смо добили док су ти људи били ту, а не оно што смо изгубили њиховим одласком.

Рефлексија, али фер

Рефлексија или одсјај је промена правца фронта таласа на додирној површини између два различита медија, тако да се фронт таласа враћа у медиј из којег је потекао. Уобичајени примери су одраз светлости, звука и водених таласа. Закон рефлексије каже да је упадни угао једнак углу под којим се талас рефлектује. Пример је, наравно, огледало.

Овај појам из физике уведен је и у педагошку праксу. Док за наставника има врло смислено значење, за многе директоре изгледа да није одмакао даље од – огледања.

Бигзов школски портал: Рефлексивни директор (25.2.2020)

Директор = наставник

„Овакав модел је добар и зато што шаље поруку да ништа није важније од наставе јер се и први човек у школи бави – наставом. И ништа мање битно је да ће тај први човек на властитој кожи осетити последице (и добре и лоше) сопствених одлука.“

Да ли је добро да директор има и понеки час? На ово питање одговара следећи текст.

Бигзов школски портал: Два у један: директор и наставник (23.12.2019)

Тим који добија

Елена Агуилар је едукатор и аутор неколико стручних књига, које се баве и тимским радом. У школи у којој ради у Оукланду (САД), за три године отишло је 50% наставника. Мислим да ми у нашим школама немамо таквих проблема, али никад се не зна какве новине ће будућност донети.

Елена летњи распуст доживљава двојако. Са једне стране то је дуго очекивани одмор, а са друге бојазан да се неке колеге, са којима се у дотадашњем раду зближила, од јесени неће појавити на послу. Ово је такође велики проблем и за одржавање покренутих иницијатива и програма, а Елена сматра да то утиче и на слабија постигнућа ђака.

Постоји изрека да тим који побеђује не ваља мењати, а Елена верује да га не ваља често мењати у школама. Чак, у случају тамошњих школа нема сумње да је главна улога директора да задржи наставнике и да им помогне да се развију у одличне стручњаке.

Зашто им уопште наставници одлазе? Елена већ има податке који су се показали током анализе овог проблема 2017. То су незадовољство притиском тестирања и одговорности, као и условима рада, али и недовољно административне подршке и немогућност напредовања.

Елена има и решења за директоре како да задрже наставнике. Та решења су инстант и могу да почну да их примењују у свако доба, ако желе. Шта саветује Елена директоре?

1. Направите системе за комуникацију и повратне информације: спроведите анкету на крају године тако да можете да сазнате мишљење наставника. Постављајте отворена питања о њиховом искуству. Питајте их за конкретне сугестије о томе шта бисте могли другачије да урадите. Важна питања која треба укључити у анкету су:

• Шта би било потребно да вас задржи овде, у овој школи?
• Шта сам могао учинити, што је у мојој сфери утицаја, како би ваше искуство било боље овде?
• Када кажете да вам је потребна подршка, каква би то била подршка? Где тачно вам треба помоћ?

2. Цените ваше наставнике. Не само наставници, већ сви људи, и то веома често, осећају да нису довољно цењени.

Директори имају више начина како ово да покажу својим запосленима. Елена саветује да директори издвоје време да слушају проблеме наставника и чак да чаврљају са њима уз кафицу (коју су сами донели, разуме се). Чак саветује да воде и календар активности како на неког наставника не би заборавили.

3. Стручно се усавршавајте и то као тренери и ментори. Свака помоћ коју добијете кроз семинаре и друге облике стручног усавршавања биће вам драгоцени.

Директори у САД (па, рекао бих да је и овде иста ситуација) добијају најслабије обуке за посао који обављају, иако присуствују великом броју семинара. Елена саветује да захтевају конкретнију врсту подршке од својих надређених (претпостављам из тамошњег министарства).

4. Наставите са изградњом својих тимова: не можете сами учинити све. Када наставници кажу да им је потребна подршка, то често значи да системи у школи не функционишу оптимално. Сами, не можете задовољити све потребе.

Елена чак наводи податке да школе са добрим управљачким тимовима имају мањи број промена у наставном кадру.

Има Елена још неке савете, али и ово је сасвим довољно да би се стекла слика да је тамо промена наставника велики проблем и да се велика пажња посвећује томе. Но, верујем да директори и у нашим школама не би погрешили када би применили неке од ових савета, иако им се наставни кадар не осипа.

Текст превео и адаптирао Дејан Бошковић

https://www.edutopia.org/article/building-teams-stay

Наставници (про)бирачи

Иако имам (тек) 15 година радног стажа, променио сам (чак) седам директора; два у једној и пет у другој школи. У просеку, мењали су се на сваке две године мог рада. 🙂 И сваки од њих потпуно је био другачији (другачија) на тој својој позицији, а свима је врло јасно да целокупан рад школе, па тако и мој (хтео – не хтео) и те како зависи од рада и става директора, што доноси разноврсно искуство. Некада добро, а некада лоше, јер сам код једних био у милости, код других у немилости, а код овог последњег сам и помоћник, што је могућност да видим рад директора из сасвим другачијег угла, који као (само) наставник, нисам имао. Углавном, верујем да сам вас убедио да имам богато искуство, а и није баш да нисам мудар човек, те сталожен саговорник (осим када то нисам 🙂 ), па сам мислио да проћаскамо о члану 60. најновијег нацрта Закона о основама система образовања који је, изненађујуће, промењен комплет (осим у деловима у којима није). 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Додуше, није промењен свима по вољи, посебно не синдикатима, али свету не можете угодити, посебно синдикалном. 🙂 Наиме, синдикалцима се не допада (из мени мистериозног разлога) зашто је директорима омогућено да владају до краја живота, али тачка око које су обе стране (наравно да постоје две стране, ако не и три, немојте да вас убеђују да их нема 🙂 ) усаглашене је да се прекине са страначким и кумовским постављењима. И чланови министарства верују да су то постигли прецртавањем постојећих и додавањем нових реченица. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Већ прва реченица почиње да уноси пометњу. Каже се да директора бира орган управљања, а који сви препознајемо као Школски одбор, који овога пута бројчано претиче на страну наставника. И то још увек не уноси пометњу, али када прочитате све, запитате се шта овај глагол бирати у поменутој реченици заиста значи. Наиме, на Школски одбор ће доспети само апликације претендената на врховодствену позицију који су имали 50% и више подршке свог колектива (или колектива коме желе да газдују, без обзира да ли је њихов или нечији туђи). Иако сам биолог, овог пута ћу морати да се позовем на математику. Колико кандидата може да доспе до Школског одбора? 🙂 Највише два и то ако се баш заломи да је колектив стриктно подељен између двоје, двојице или две. 🙂 Уколико изоставимо овај случај који је тек теоретски могућ, Школски одбор добија једног кандидата кога бира. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Онај ко заиста овде бира, мада то Законом нигде екплицитно није речено, извесно је колетив. Пре него што пређем на Софијин избор, најпре једна дигресија. Став који је мењан у вези са тим ко заиста сме да гласа, боље да није мењан. Раније су могли сви запослени, а сада само они који нису одсутни са посла. Непорецива је народна мудрост да треба бити увек на правом месту у право време, али овај став Закона конкретно не дозвољава право гласа трудницама, породиљама и болеснима, као да се они никад више на послу појавити неће и као да се њих постављење директора не тиче. Зашто је то тако решено, немам ни најблажу представу.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

И дошли смо до избора колектива. Да ли сам вам поменуо да сам чак два пута био председник те комисије за избор? 🙂 Лепа времена, не поновила се. 🙂 Колектив је напокон нашао и зашао и пријатељски сајт „Зелена учионица“ све је то лепо срочио у наслову:

Зелена учионица: Директор по вољи наставника (16.7.2015)

Ако не разумете лепо срочене наслове, превешћу вам на мој поједностављен језик основношколског наставника. Директор ће морати да буде добар са колективом, или добар према колективу, како желите. 🙂 Добар директор, пун разумевања и толеранције, увек ће, по природи ствари, морати да буде бољи према нерадницима. Јер, шта има да буде добар према људима који раде свој посао, имају свест и савест и одговорност према деци и колегама? У систему где је награђивање добрих забрањено, где нема екстра новца, а слободни дани нису могући, како ће директор да покаже своју доброту према њима? Може да их јавно похвали, то да, али да их растерети од обавеза, тешко. Коме ће те обавезе пренети? Нерадницима? Е, али онда више неће бити добар директор. 🙂 За нераднике пожељан ће бити онај који ако не одобрава, а онда макар жмури на кашњење, лошу наставу и непостојање ваннаставних активности. Их, рећи ћете ви, па нерадника ионако има мање. Па, добро, ако већ тако тврдите. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Да резимирам, директор ће имати два избора. Један је да ради у сопственом интересу, који сам већ описао и ако је директор баш, баш мудар, испуниће све своје интересе, какви год да су. Други је да ради у интересу школе и да се нада да ће наставници разумети да је то ипак добро за њих, пошто неће да праве комисије за проглашавање технолошких вишкова, односно да буду довољно мудри да могу да гледају и неке друге, дугорочне циљеве. Додуше, када сам пре неки дан видео на Фејсбуку да колеге поздрављају отпуштање педагога јер „нам ионако не требају“, моје поверење у њихову мудрост је веома озбиљно пољуљано.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Оно што су синдикати већ приметили је да ће овај закон задати тегобе оним школама где ниједан од кандидата неће имати неопходних 50%, а што је последица управо тога да Школски одбор мора да бира, па је био потребан предуслов да у ствари бира колектив, што је и циљ (да се не лажемо), а да се опет не унизи ауторитет тог главнокомандујућег тела. Све би било једноставније да је Пера одмах отишао у полицију и да је закон и формално уређен тако да подупире оно што је очигледно: онај ко буде имао највише гласова колектива, директор је. Наравно, тих највише гласова може да буде и 25%, што није идеал коме тежимо, али није идеал ни да се гласања понављају све док сви чланови Наставничког већа не попадају мртви. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Модерна времена доносе и модерне технологије, па је у цео процес избора укључен и ИКТ, а како би све било транспарентно, па тако ће на сајту министарства бити објављивани конкурси, ако сам добро разумео. Борба против политичких и буразерских постављења водила се на више фронтова и то заиста поздрављам. Да ли поздрављам и да наставници бирају? Не баш. Заправо, можда за први мандат. У ствари, знате како, мало ми се више смучило да лице за једну тако важну и одговорну функцију вечито бирају Мике и Жике, биле оне чланови Школског одбора или Наставничког већа или политичких партија. Волео бих да видим механизам који ће бирати оне људе који су у тој улози способни и који могу да учине да школа буде боља и да свим учесницима школског живота у њој буде боље, чак и ако зато морају да раде више. Можда је тај механизам испит за лиценцу, који вероватно никада неће заживети, а ако сам у криву, са радошћу ћу пропратити како тај испит изгледа, али бих ја много више радио на стандардима (или како год то назвали, а најбоље звучи резултатима рада) које директор мора да испуни. Ако би то био услов, богами би добри директори били још бољи, али можда и нешто гори према нерадницима, ако већ хоће да задрже своје позиције.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Углавном, видећемо. Колико сам ја видео за себе, ништа се у закону о помоћницима директора променило није. Искрено, не знам ни какве промене бих очекивао. Можда да се законом реши да и учитељи могу да буду помоћници? 🙂 Углавном, срећу вам свима желим са вашим директорима које ћете бирати, а до тада, одморите се на оно годишњег што нам је преостао. 🙂

Пет група савета како да будете добар помоћник директора у школи

Читам по разним стручним сајтовима (иноземним и нашим) који се баве наставом, 10, 12, 32… савета како да будете бољи наставник, како да будете наставник за 21 век, како најбоље да користите ИКТ у настави, па и како да будете бољи директор. Нигде нисам пронашао савете како да будете добар помоћник директора у једној школи, или зато што странци немају ту функцију у школи, а код нас је ретка, или зато што нисам укуцао праве кључне речи у претраживач. Уколико будете имали више среће од мене у претрази, браво за вас (а надам се да ћете то што сте пронашли поделити са мном), а уколико не, а савети су вам преко потребни, написао сам неке. У ствари, написао сам читав приручник. 🙂 Извињавам се што је све у мушком роду; нисам сексиста, него ми је било лакше при писању. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Однос према наставницима

1. Не будите злобни. Бити помоћник директора захтева много самоконтроле. Наиме, наставници много тога неће рећи, односно замерити директору из страха или страхопоштовања, али вама хоће, јер схватају да су са вама више „равни“. При томе немојте очекивати да ће бити тактични и увиђајни, а вама ће емоције сигурно правити проблем. Пошто нисте машина, тешко је очекивати да ћете успети довољно да се контролишете да звучите љубазно и да кренете у аргументовану дискусију. Уколико то можете – свака част и све моје поштовање, али уколико не можете, сведите то само на тон којим ћете показати да вам се разговор или аргументација вашег саговорника не допада. Верујте и то је довољно да ситуација буде непријатна вашем саговорнику.

Никако не смете да будете злобни, посебно ако сте вербално надарени. Као помоћнику директора, знање о сваком наставнику у колективу вишеструко ће се увећати у односу на оно које сте имали као наставник и сва је прилика да ћете знати и „мрачне стране“ својих колега. Уколико вас непријатан тон колега испровоцира да употребите та сазнања против њих, више не говоримо о професионалном и колегијалном односу.

2. Не дозволите да вас израбљују. Колеге, баш као и деца, немају граница када је у питању располагање туђим временом и радом. Због тога морате да кажете три велика „не“. Пошто је ретко ко помоћник целих 100%, биће и дана када сте (само) наставник. Немојте уопште да им дозволите да вас тада било шта питају у својству помоћника, без обзира колико наваљивали. Немојте их ни слушати. 🙂

Друго „не“ односи се на послове који нису ваши. Ви нисте домар, нити теткица и немојте да им дозволите да уопште помишљају на вас када имају неки проблем техничке природе.

И треће, немојте им опраштати када закасне на заказан састанак или било какав рад са вама, без обзира да ли се односи на нешто што је потребно њима, вама или школи уопште. Такође, немојте да пристајете да вам „удељују“ послове попут замена часова када је њима то потребно. Имао сам веома непријатан разговор са колегиницом која ми је по библиотекарки „поручила“ да је мењам пар часова; чак су и сузе пале, али макар након тога ни њој, нити било коме другом, није више пало на памет да ми дели такве ангажмане.

Важно је да се због свега овога што ћете одречно одреаговати не осећате лоше. То не значи да ви бежите од ваших обавеза, већ да поштујете себе. Ако тога нема, не можете очекивати да ће вас и други поштовати.

3. Немојте сплеткарити. Сплетке никоме и никад добро нису донеле.

4. Будите педагошки саветник и без именовања у звање. Вас ће питати за буквално све и свја, без обзира колико материју познајете и колико искуства (не)радећи то имате. Уколико сте се као наставник опробали и доказали у разним активностима, утолико боље, али ако нисте или ако баш у тој потребној активности нисте, онда учите. Пратите колико год је могуће што више стручних текстова путем нета, саветујте се са искуснијим колегама и укључујте се у што је могуће више школских активности, без обзира што вам струка нису, макар као техничка подршка. Свако искуство биће вам драгоцено.

5. Будите опрезни што се законских регулатива тиче. Колеге ће вас комотно „упозоравати“ да не радите по закону, иако закон најчешће уопште не познају, али им је већ неко нешто рекао, нешто су начули или прелистали. Добро је да их увек, приликом таквих позивања на закон, приупитате где то пише и видећете како ће разговор попримити другачији ток. 🙂 Наравно, најбоље је да добро проучите закон, али то сигурно нећете моћи ни физички ни психички. Усредсредите се само на оне делове који вам у пракси највише значе, а комплетне законе, правилнике и остала битна акта треба да имате негде у неком фолдеру. За сваки случај. 🙂

6. Будите дипломата. Када процењујете рад колега, гледајте да похвалите све што се похвалити може. Наш наставнички позив је тежак и ако га ми не ценимо, нико неће. Уколико имате баш крупне замерке, изреците их, али и минимализујте. На тај начин наставници ће бити свесни да замерки има, али им то неће тешко пасти. Одличан трик који користим је када кажем „видиш то и то си тако урадио, а у ствари не треба… знам ја да сви тако раде и ја исто, веруј ми… али инспекција би могла да замери… не знају они шта се у пракси дешава, али шта да радимо, кад захтевају…“ Дакле, довијајте се. 🙂

Када се споре колеге око нечега, ту вам тек треба дипломатија. Најпре, немојте посредовати ако то макар једна страна не жели, јер и тако у том случају нећете урадити ништа. Уколико су обе стране сагласне да будете медијатор, немојте одмах заказивати састанак, без обзира што је ситуација горућа. Морате прво да размислите шта је најбоље решење (подразумева се да сте у разговору са обе стране сазнали све што треба да знате) и стратегију како да то решење, па да кажем, наметнете. 🙂 При томе немојте да се офирате на чијој сте страни (неминовно је да ћете на нечијој бити).

Постоји још један „трик“ који сам користио, али захтева много вештине и одузима много енергије. Ако видите да сте уморни, немојте ни да почињете. Дакле, треба прво једној страни да говорите како сте у разговору са другом страном увек чули само лепе ствари и похвале и како вам је баш жао што је до сукоба дошло. То ће бити „окидач“ за тог неког да се похвално изрази о тој другој страни и ако то заиста учини, искористите то и пренесите тој другој страни. Потом следи „други круг похвала“, али уз назнаку могућег решења сукоба. „Кругове“ понављате докле год је потребно, а решење на крају можете да потражите и сви заједно. Видећете, откравиће се. 🙂

7. Будите правични. Најједноставнији начин да ово постигнете је да сав посао делите транспарентно. На пример, неколико пута у току године се дешава да наставници дежурају док деца решавају тестове (иницијални тестови, пробе завршних и сами завршни, такмичења у школи), па сва задужења око дежурстава унети у заједничку табелу за све наставнике где ће се видети да сви они дежурају једнак број пута (пошто се дежурства за завршни дешавају у другим школама, вреднују се као „дупла“). Наставници ће се бунити што имају дежурства, али неће имати аргументацију зашто се буне, јер их ви увек подсетите да сви имају исти посао и питајте зашто мисле да они треба да буду изузетак. 🙂 Овакве табеле „раде“ и за друга задужења у школи. Рецимо да бих спречио да наставници који треба да одрже час у четвртом разреду покажу више интересовања за једног, али не и другог учитеља, што би вероватно угрозило међуљудске односе, поделио сам их ја уз образложење да смо сви колеге и сви треба лепо да сарађујемо, те је савршено неважно ко ће коме припасти. И сваки учитељ је добио да сарађује са истим бројем наставника. 🙂

8. Записујте све што радите и што треба да урадите. Не постоји теоретска шанса да све што треба да урадите држите у глави. Најбоље је да осмислите своје обрасце за различите активности које радите у школи. Ево како изгледају моји: Обрасци за помоћништво, аутор: Дејан Бошковић, 2014.

Такође треба да записујете и шта сте све урадили; због извештаја које подносите на крају године, стручног усавршавања у установи и за сваки случај. 🙂

На почетку године морате да имате план рада који захтева министарство. Пронађите било чији, односно било какав са нета. Ионако га нећете ни погледати, верујте ми. Овај посао је хаос (једини могући опис) и било какво планирање било чега толики временски период унапред је чисто губљење времена.

9. Замене часова организујте мудро и уз помоћ трикова. 🙂 Ово је веома осетљива тема, јер колеге по правилу не воле да мењају једни друге, али и те како верују да ви морате да им обезбедите замене када год је то њима, по било ком основу, потребно. Уведите правило да ви тражите замене само оним колегама које мењају друге. Чим неко одбије да мења из било ког разлога, нека тражи замене самом себи. Немојте да толеришете бахатост.

Добра ствар је наградити колеге које мењају, ако ничим другим, онда макар сатима стручног усавршавања унутар установе. То сам увео чим смо увели ово усавршавање и показало се као добра пракса.

И немојте да вас мрзи да и ви мењате колеге. На тај начин онемогућавате да вас одбију када их питате да мењате неког, јер то исто радите и ви (сва је прилика да сте већ мењали баш тог колегу ког питате да мења, што му још више отежава „врдање“). То је и начин да упознате и ђаке којима не предајете, а то ће вам значити.

10. Увек имајте резервни план. Када распоређујете дужности уопште не очекујте да ће наставници бити одушевљени тиме, чак напротив, а посебно ако је нешто ново што сте смислили (без обзира да ли је у питању нови посао пристигао као налог из врховођства или нови начин рада). Зато није лоше да увек смислите резервну варијанту рада, али да она буде лошија по онога ко треба да уради посао. Када се побуни, мирно предочите алтернативу и оставите да одлучи. И надате се очекиваном. 🙂

11. Сваки велики одмор када сте на „дужности“ будите са наставницима. Да би ово ипак било пријатно дружење, морате да успоставите ако не пријатељски, а оно макар љубазан, односно коректан однос према колегама. Овај вид комуникације је значајан због ситних послова, а и да људи виде да имају кога да питају и да се саветују, а некада им просто значи и да се испричају. На овај начин преузимате део послова директора, чиме добијате бодове. 🙂 Баш због тога увек преузмите на себе да поделите нека саопштења наставницима; ионако идете да се видите са њима, а диша ће мислити да сте баш вредни. 🙂

12. Чините уступке с времена на време. Осим оних људских уступака, које напросто морате, некад урадите неки план, упутство или помозите наставницима у било чему, разговору са (тешким) родитељима или ђацима, па и за неке ствари које вам посао нису. Наставници то нити ће знати да цене, нити ће вам то запамтити, али свеједно практикујте ово. 🙂 Са друге стране, немојте да чините недозвољене уступке својим ближим пријатељима у колективу (на пример да лобирате код директора), јер то није у реду, није добро ни за кога, а и ако су молбе за уступке учестале, већ можете да почнете да се питате колико је тај „пријатељ“ заиста искрен. Другим речима, ако га изгубите због тога, нисте претрпели штету. Напротив. 🙂

13. Очекујте да ће вам се свака реч, односно поступак мерити. Не покушавајте да будете савршени. Сви смо ми људи, те некад не можемо да реагујемо здраворазумски, већ емотивно и да, наравно, грешимо, али и када не грешимо нећемо увек бити свима по вољи. Помирите се са тим, нешто коригујте ако видите да има смисла, а за остало – не обраћајте пажњу.

14. Прегледајте два дневника одједном. Када поставите дневнике из истог већа један изнад другог и окрећете исте стране, лакше ћете уочити пропуштено у једном од њих, пошто би требало да је углавном попуњен исти број рубрика. Да не говорим о задовољтсву када завршите; отарасили сте два наместо једног. 🙂 Ја практикујем да им грешке и пропусте напишем на папиру, па да онда они исправљају и допуњавају, те ми врате штиклирани папир. Остаје им само да у дневнику напишем да је све у реду. 😉 Већина писанија у дневнику је непотребна, те заиста нема смисла да гањам наставнике и због тога. Печат је тада увек уз мене, па ја печатирам, да се они не би гужвали у канцеларији код секретара и за то.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Однос према директору

1. Будите „повереник“. Оно што се дешава у канцеларији (уколико је делите са директором, а и уколико не) остаје тамо. Не морате то делити са наставницима, чак и када вас питају. Чак и када вас гледају као кривца са оптужујућим тоном „зна, а неће да нам каже“. Најчешће и кажем да заиста не знам, иако знам и нећу да кажем. И заиста не могу да се осећам лоше због тога.

Када сте са наставницима, причате, дружите се и пијете кафу заједно, може да вас понесе атмосфера и да поделите са њима и оно што вам је директор рекао у поверењу или чему сте присуствовали. Међутим, немојте то да дозволите, јер то није ми морално, ни професионално, ни практично. Директор ће у вас увек имати сумње типа „да шурујете“ са наставницима, што значи да је ваш однос већ деликатан и немојте га још више компликовати. Немојте заборавити да је другим наставницима ситуација далеко једноставнија, јер они не раде и не комуницирају са директором ни близу интензивно као ви. Уосталом, у школи се све сазна кад тад, посебно ако су у питању одлуке директора, па ћете имати прилике да ћаскате о томе са колегама натенане.

2. Будите искрени. Овиме не мислим да треба да „цинкарите“ колеге. Истина је да 90% тога не говорим директору, јер су ситнице у питању и најчешће могу да решим и без њега. Верујем да ако баш жели да зна (а и ако не жели) сваки директор има више извора информација, па то значи да не морате ви да будете најфреквентнији. 🙂 Уосталом, преношење свега и свачега временом би постало напорно и затрпавање информацијама, а и не би баш похвално говорило о вашој способности да решавате проблеме. Не би похвално говорило ни о вама као особи. Већ када је нешто крупно у питању, морате да кажете и немојте да имате моралне дилеме, тим пре што информацију пласирате ви, те можете да је ублажите (тоном, редоследом и начином излагања) или истакнете добре стране и евентуална решења, те да на тај начин чак и спречите „одмазду“ над колегом. 🙂

Под искреношћу сам ипак мислио пре свега да будете искрени према директору, чак и када та искреност није баш пријатна. Треба директору да кажете када нисте сагласни са његовом одлуком и када сматрате да греши у нечему. Да све време причате како је све божанствено одрађено, напросто не служи ничему, а и уљуљкаћете га у лажни свет школске Нарније, те проблеми не само да ће наставити да буду нерешени, већ ће се по правилу и увећавати. Уколико је у питању добар директор, схватиће ваше речи као жељу да будете заиста од помоћи, а ако његов его то не може да истрпи, мој савет је да се захвалите на сарадњи и можда чак потражите неки други колектив ако се тај намерио на већи број мандата. 🙂

3. Немојте срозавати ауторитет директора. Немојте пред наставницима да се отворено супротстављате одлукама директора, те му кршите ауторитет на било који начин, јер тако срозавате и сопствени; напросто не приличи. 🙂 Уколико вам нешто засмета, решавајте у четири ока.

4. Направите листу приоритетних послова. Директорима је изгледа најзначајније да им помажете у вези са документацијом и да будете подршка приликом разговора са разним заинтересованим странкама. У сваком случају видећете шта је вашем директору важно и том послу или тим пословима се посветите значајније, што ће дати бити довољно да диша буде задовољан, па друге (досадне) послове можете да обављате опуштено, комотно, па и да фушерите (некада морате и то) и пролонгирате. 🙂 Уосталом, сврха постављања приоритета и јесте да не умрете од исцрпљености. 🙂 Друга листа приоритета нека буде ваша листа, а коју чине послови који су према вашем мишљењу и значајни и занимљивији.

5. Позивајте се на поверење. Без поверења нема ни тимског рада између директора и његовог најближег сарадника. И тога и директор мора да буде свестан, а уосталом, он вас је и изабрао. 🙂 Његов најбољи контрааргумент би био да је он тај који сноси сву одговорност и ако га употреби, победио је у свакој дискусији. 🙂

6. Не испуцавајте кредите улуд. Некада ћете лобирати код директора да се учини уступак наставницима који њему баш није по вољи (да се скрате часови због већ нечега, на пример). Добар директор ће морати да попусти ако баш будете упорни (да не кажем напорни 🙂 ), јер и он зна да некад мора да вам изађе у сусрет. Ипак, немојте претеривати са таквим захтевима, односно немојте да баш буду учестали. Вагајте шта је заиста важно.

7. Уз изложен проблем, понудите и решење ако га имате, а гледајте да га имате. 🙂 Ово сам негде прочитао и испоставило се као добро из неколико разлога. Најпре, стварате слику да сте способни и имате иницијативу, а затим, није неважно да је то решење ипак ваше, што значи и да ако прође, свакако ће бити повољно по вас. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Однос према стручним сарадницима

1. Добро избалансирајте однос са ПП службом. Ова служба је у школи, што се вас тиче, критична. Неформално, ПП служба припада врховођству, те су припадници исте у неразјашњеним хијерархијским односима са вама. Они имају ингеренције да захтевају неке ствари од наставника, попут попуњене документације и методички вођених часова, а и имају утицај на директора. Такође, навикли су да имају свој, самостални свет где све себи сами организују. Ви би требало са њима да радите у тиму, што ће се често и дешавати и идеално би било да будете у коректним односима које карактерише међусобно уважавање.

Ипак, реалност ће готово сигурно бити далека од идеалног и у овом случају мораћете буквално да се борите за свој статус, јер ћете у супротном радити и свој и њихов посао. Рецимо, наставници ће у вама видети психо-педагошки ресурс уколико они не буду хтели да се баве сваким дететом које захтева пажњу, прегледање дневника и друге документације биће искључиво ваш посао, пошто они неће показати интересовање, а неће вам бити страни ни учестали разговори са родитељима. Не очекујте ни да вам помогну да вас (понекад) одмене кад мењате часове колега, па чак ни да траже замене за њих. У овом случају подршка директора је веома значајна и потрудите се да је добијете. Уколико сте крајње незадовољни односом са овом службом, немојте баш да звоцате директору о томе, већ тактично изнесите проблеме. При томе будите поштени и истакните и шта су ваше грешке, јер ћете тек тада дати објективан приказ, а на такав начин ћете и бити схваћени.

Решење може да буде и да сви заједно имате брифинге са директором, где ћете решавати проблеме, а и планирати на недељном нивоу шта ћете радити заједно.

2. Немојте са ПП службом критиковати или још горе, опањкавати колеге наставнике. Не заборавите да сте и ви наставник и ви би требало да их боље разумете.

3. Немојте користити листе за опсервацију часа какву користе просветни саветници и ПП служба. Те листе јесу кратке чек-листе, лаке за попуњавање, али у себи садрже оцене, па ћете довести себе у ситуацију да оцењујете рад колега, што је увек мач са две оштрице. Признаћете да је смешно да свакоме сваки час додељујете максималне оцене у случају да „немате срца“ да „режете“ колеге. Радите на тежи начин, али у корист наставника – док сте на часу (да не бисте касније губили време и безуспешно се присећали свега), по старињски опишите (добре) карактеристике часа. Наставник то касније може да унесе у свој портфолио, чиме му директно помажете и да се избори са тим. Такође, имаћете бољи увид у то какви су часови били и када будете писали онај годишњи извештај о посећеним часовима које шаљете министарству. Наиме, ови извештаји захтевају описну аргументацију, коју нећете моћи да „прочитате“ из оцена.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Однос према ђацима

1. Осмислите радионице за евентуалне замене часова. Не можете очекивати да ћете у одељењима којима иначе не предајете, а мењате, предавати ваш предмет. Ви то можете, али то ни ђацима, ни вама, ни наставнику којег мењате неће значити много. Некада се рад вашег фах-колеге и вас толико разликује, да ће колега можда наново радити исто то што сте ви радили тај час, јер му „бежите“ или „штрчите“ из плана. На тај начин сви сте изгубили време. Можда је боље да имате већ припремљене радионице, налик на оне са грађанског васпитања или часова одељенског старешине, које ћете реализовати на тим заменама. Ове радионице могу имати теме у вези са дисциплином у школи, бонтоном, решавањем проблема, учењем, па ће бити корисне ђацима, остварићете неке васпитне циљеве, а вама ће помоћи да боље сагледате дечје ставове о вашој школи.

2. Од деце захтевајте поштовање. Када сте дежурни наставник, обично ђаци којима не предајете немају намеру да вас послушају, јер некако вреднују да им „не можете ништа“. Зато као помоћник директора морате да покажете да то уопште није тако, да им кажете да пратите рад и дисциплину њиховог одељења и да што чешће будете присутни на разговорима директора, односно ПП службе са њима. Тако ће видети да сте присутни и да је ваша улога значајна, а то и јесте, јер ћете неретко морати да помажете старешинама и наставницима када разговарају са својим ђацима и васпитно делују на њих.

3. Укључујте ђаке у пројекте и школске активности. Осмислите неке добре научне, спортске или било какве друге пројекте, помоћ ученицима уз вршњачко учење или већ неку атрактивну активност, најбоље у сарадњи са ПП службом, а како бисте боље упознали ђаке који имају проблем у учењу или са дисциплином, стекли њихово поверење и упослили их на користан начин.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Однос према родитељима

1. Разговарајте коректно, мудро, аргументовано, дипломатски. Родитељи када дођу до директора или вас имају два мотива; или да траже нешто или да се жале на неког наставника. Ово потоње је, наравно, проблем. Наше министарство до сада је омогућавало да родитељи могу да се жале на шта им срце иште и увек су реаговали слањем инспекције без обзира колико су жалбе небулозне. Према мом искуству, жалбе могу бити и оправдане и неоправдане, али су и једне и друге, зачудо, једнако тешке за решавање. Правог рецепта нема, али је чињеница да за овакав разговор морате да будете одморни, смирени и да користите све способности и аргументе које поседујете. Као и свој ауторитет, који би требало да сте изградили. Немојте бити дрски, безобразни, бахати и иронични. Будите то (уколико баш желите) када се родитељ жали на вас, јер тада имате одговорност према себи, али у овом случају имате одговорност према колеги и пробајте да решите проблем, а не да га потпирујете.

Уколико мислите да колега на кога је уложена жалба неће умети да комуницира тако да исход буде без великих последица, немојте га укључивати у разговор, односно саветујте директора да то не учини. Наравно, ако колега баш инсистира, немојте и ви.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Ови савети су искуствени; до њих нисам дошао емпиријским истраживањима и педагошким принципима. Чак и да јесам, не очекујем да ће свима звучати добро, али ће ето бити јединствен материјал на нету који ће можда бити некаква помоћ неким новим (можда и старим, у смислу размене искуства) помоћницима којима желим да их закон боље дефинише и да им подели норму разумније. 🙂

Јади једног мењача

Две године у неком послу и није бог зна шта. Међутим, када је тај посао помоћништво главнокомандујућем, година постане попут гладне, а ви се осећате као жедни преко воде. 🙂 Другим речима, искуство од две године је у том послу прилично, па таман и били одређени да га обављате 30%. Јер ви тада нисте помоћник (другаци су ме назвали „мењач директора“) само директору, већ читавој школи. 🙂 И да, када се најавите колеги да ћете му/јој доћи на час, уз то постајете и сертификовани ванземаљац. Или вас макар они тако посматрају. 😀

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Учитељи се често жале да их називају сваштарима, а због више различитих предмета које предају. Треба да пробају ово занимање. Па, оно садржи практично све чиниоце школског живота у једном човеку и то можете да видите кроз питања која сам редовно слушао, а на која није било много важно ни да одговорим (нити се то од мене очекивало). Много је било важније да делујем. 🙂 Рецимо, „Можеш ли да мењаш први час у другом разреду – знаш Слађа се јавила да не може да дође…“ (посао који обављам као учитељ), „Имам проблем са тим и тим дететом, замисли шта је урадио… Да ли би поразговарао са њим?“ (психолог),  „Колико бодова да пишем за онај огледни час што га одржах у мају?“ (педагог), „А је л’ могу теби да дам ове уплатнице за екскурзију?“ (шеф рачуноводства), „А шта каже Закон, колико оцена може да се поправи на Наставничком већу?“ (секретар школе), „Моји су немогући на историји, да ли би могао да дођеш да им припретиш?“ (одељенски старешина), „Е, они напољу се убише, да ли би викнуо, онако с прозора?“ (дежурни наставник), „Да ли ти знаш да колега константно касни?“ (директор), „Је л’ ти видиш да нама не ради сат у зборници?“ (домар), „Да ли би мало расклонио тај папир са огласне табле да ја могу да пребришем?“ (теткица), „Да ли би поделио наставницима овај формулар?“ (благајница)…

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Такође, постоје и послови који немају пандан у било којој личности школског живота, па би они ваљда требало да буду мој посао? Рецимо, када се две колегинице препиру око тога чији је кабинет и сила наелектрисања код обе је толика да се у ваздуху осећа статички електрицитет, те обе искоса гледају у мене очекујући да ћу заузети (баш њихову) страну, а ја ем што то не могу да урадим, ем што прекоревам себе што лепо нисам синоћ на време легао уместо да се запиљим у компјутер и сад кад ми је концентрација неопходна за дипломатију преко потребна, ја је, наравно, немам… Шта каже Закон шта је заиста мој посао? Најпре, тек један члан (64. по реду и помиње и наредни) Закона о основама система образовања и васпитања, под условом да тај Закон још увек важи, препознаје помоћника директора и каже да он организује и руководи педагошким радом установе и одговоран је за њега. И обавља и друге послове у складу са Статутом школе. Педагошки рад плус сав остали рад, па то покрива, сложићете се, све што се ради у школи. Значи нису сва она питања без основа. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Закон, наравно, не занима што ту не да има посла за једног човека, већ и за клона клона, те тек признаје 30%. То у мојој школи значи да два дана (уторком и четвртком) радим као помоћник, а осталим данима као наставник. Башка што данима када сам помоћник за пола ствари не знам да су се уопште десиле у школи, а треба не само да имам припремљене одговоре на њих, него и план и програм како их решити, већ што сам се једва убедио са колегама да ме данима када сам наставник напросто оставе на миру. 🙂 И то уопште није било лако; преживљавао сам наступе беса, агоније и препирки јер моје колеге не разумеју да када имам шест часова, плус додатну, плус секцију и плус припремну наставу (јер све то треба згурати у три дана) заиста тешко могу да пратим било шта друго. Знају они да је бити (само) наставник прилично захтеван посао, али на сопственом, не нужно и на мом примеру. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Ипак, најтеже ми је пао рад са родитељима. Свима је већ јасно да је Закон о коме сам говорио дозволио истима да могу да се жале на шта им срце иште и они то право заиста и здушно користе. Да смем да пишем на шта се све жале, бестселер бих написао или макар једну обимну рубрику „веровали или не“. Рећи ћу вам само да се грубо могу поделити у две врсте; једну која није у праву и другу која јесте. Учиниће вам се да са овом првом, која је иначе многољуднија, лакше може да се изађе на крај и преварићете се. Некако, што сте мање у праву, више сте и агресивнији. Ови други су, напросто, аргументовани. И поред тога што улажем, без претеривања, натчовечанске напоре да помирим сукобљене стране, односно да колегиницу или колегу заштитим од, углавном административних, перипетија, али и стресних емоционалних стања која су, верујте, неизбежна, при чему користим све расположиве особине за које до тада и нисам знао да их поседујем, некако никад није довољно. Увек, ма шта год радио, не само да није било довољно, већ није било ни довољно добро.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Рад са колегама је већ друга прича. Иако сам долазио у ситуацију да их водим за руку до табеле где треба да упишу један број или да се напросто потпишу, а након 768 молби да то учине, када ја нешто не урадим то се не прашта. А и када урадим, то се не прашта. Ево вам пример дневника које сада прегледам док су сви на распусту (били су неки и на распусту, када га није било, али хајде сад). Процедура је следећа: директор на Одељенском већу каже да не сме да се користи коректор у дневнику, па то понови на два следећа Наставничка већа, па то неком приликом понови секретар школе, па се то понови у неформалним разговорима још цирка петнаест пута, па опет на још једном Наставничком већу за сваки случај, те се истакне и Правилник, Закон и извод из та два где се то помиње и закачи за огласну таблу и онда им се још једном помене, онако, да се нађе. Онда ја прегледам дневник и погодите шта видим? Али ту причи није крај. За разлику од педагога у другим школама који замерке (како чујем) пишу директно у дневник, тамо на крају, ја им напишем на посебном папиру са бројевима страна и детаљним упутствима шта и како. Онда иде следећа фаза, а која се састоји у постављању питања: „Шта ти мени замераш, а не знаш оцену да напишеш?“ или „Шта си ми ово написао, а ти си па водио редовно?“ Када након тога одраде, наново прегледам дневник (неким колегама још једном наново, па наново) и када је сасвим како треба, напишем да су уредно, ажурно, коректно… док изређам те познате и признате епитете, а када ми понестане идеја: божанствено, феноменално, генијално… водили дневник. Уосталом, није битно како, битно је да смо до резултата дошли. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Осим што ми се не прашта ни рад ни нерад, не прашта ми се ни нерасположење. Сви ме чудно погледају када сам изнервиран или (само) нервозан. Једном сам „пуко“ када ми је учитељица правдала другу да се (скоро, пред крај јуна) баш јуче зарадила пишући програме, па, ето, данас није дошла. Дакле, много јој био тежак дан, па је одлучила да следећи да себи слободан. 😀 Немојте погрешно да ме разумете, не морају да долазе у школу уопште, нек раде кад хоће, али макар не морам (на сву муку) да слушам и тужне приче. Тим пре што тих дана, а због завршног испита, школу пре пет напуштао нисам. Други пример је био нешто давнији; направио сам табелу са задужењима ко шта мора да пише за школски програм. Сви су били задужени, без изузетка – правичније не може. И наравно, пришла је колегиница да ме пита „зашто сам јој дао да ради план за свој предмет?“ (Наравно, поменути програм морао сам да погледам „је л’ добро“ за сваки боговетни предмет, за сваки боговетни разред и за сваку проклету врсту наставе. 🙂 ) Што је најгоре, када бурно одреагујем, после ми је увек жао. И не знам да вам кажем зашто. У ствари знам.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Мој посао је лудило и то нисам успео да вам дочарам чак ни овим поприличним текстом. Па зашто га онда радим? Плата је 3% већа, што на месечном нивоу изађе ни хиљаду и по. Дакле, није то. 🙂 Иако пружа невероватну количину искуства (видели сте), сигурно га не бих радио у некој другој школи, јер само лудак може да пристане на све ово. Међутим, у мојој бих увек, јер без обзира што ме малтретирају, некако видим да ме моје колеге воле (или бар добар број њих). И попут Слободана Милошевића, волим и ја њих. 😀 И то баш такве какви су. Због њих, неке мени важне животне одлуке постале су много тешке. 😦 Али што кажу Амери – ако неког волиш, ослободи га. То ће се евенчуали (што би опет Амери рекли) десити и нама, али о томе, можда, у некој другој причи.