Лако Је Критиковати 143

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

necronomicon (Small)Некрономикон (Necronomicon 1993) је омнибус сачињен из четири приче које су базиране на причама Хауарда Филипса Лавкрафта. Хауарда глуми Џефри Коумс који је сазнао да се Некрономикон, књига мртвих, налази у библиотеци једног манастира. Позивајући се на свој углед, успео је да изведе да га пусте у библиотеку и тамо је украо кључ монаху. Тај кључ откључава посебну просторију у којој се Некрономикон налази. Тако је Џефри успео да се домогне књиге и почео је да је чита, те дознао о фантастичним догађањима.

Критички осврт: Приче су врло маштовите и врло захтевне, што специјални ефекти углавном нису адекватно пропратили. Рецимо да изгледају старо најмање једну деценију. Све четири приче су довољно интригантне, па донекле и застрашујуће. Занимљиво је да су тројица режисера Кристоф Ган, Брајан Јунза и Сузукеј Канејко изгледа донела консензус о томе да је љигаво исто што и страшно, тако да у свим причама само липте неке густе и обојене течности у које сигурно не бисте умочили прсте.

„Утопљеница“ ми је најбоље испричана прича и мој фаворит. „Хладноћа“ је превише погодна и превише предвидљива и као што је нејасно како је новинар Денис Кристофер тако наивно ушао у кућу Бес Мајер (коју сумњичи за масовна убиства), тако је било врло јасно да ће у чају који је од ње добио бити средство за омамљивање. „Шапат“ је солидан, луцидан и има потенцијала, а и искоришћене су неке прилично оригиналне цаке, док „Библиотека“ није имала веће шансе као везивна прича. Но, када бисмо рачунали просек за све те приче, свакако је утисак позитиван.

Едукативни моменат: Дејвид Ворнер је у другој причи тачно описао криптобиозу; да је то стање у које поједини организми упадну, када им се метаболизам готово угаси, те тако могу да поднесу екстремне услове попут потпуног недостатка воде и кисеоника или прениске температуре. Дејвид је као пример искористио амебу (она прави цисту, чак и када је окована ледом), а још један пример би био водени медведић. Ето мало и биологије.

Оцена наставника:

4(малко поклоњена)

frombeyond (Small)Од изван (From Beyond 1986) је филм такође рађен према причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На колико-толико осамљеном имању двојица научника Тед Сорел и Џефри Коумс успели су да покрену свој изум, машину коју су назвали резонатор, а која омогућава да се уђе у другу димензију. Теду ова димензија представља врхунац његовог истраживања, али у њој обитавају опасна бића.

Критички осврт: Иако је филм настао у деценији наивности, морам признати да дијалози заиста имају неког смисла, па чак и научног. И сама прича има смисла, а и мотиви ликова су у доброј мери оправдани.

Овде се меша хорор и еротика, што није необична комбинација, а овде доста добро и фасују једно уз друго јер је у питању некакав облик СМ-а. Нешто као у „Уздизању пакла“, са тим да је овај филм настао годину дана радније, па преписивања није било. Но, истина је да је режисер Стјуарт Гордон добро искористио еротичност својих протагониста, Барбаре Крамптон пре свих, те уједно и добро померио границе година које треба да имате да бисте гледали овај филм. Но, као што написах, добро је он уклопио те сцене, оне никако не сметају, напротив. И хорор део је прилично успео, са више гадним него страшним сценама додуше, али врло маштовито осмишљене са колико-толико успелим специјалним ефектима. Допала ми се туча између Теда и Џефрија на крају која је заиста инвентивна; када излазе један из другог, просто се преливају и глођу до костију… Тешко је речима дочарати, треба видети. Као и цео филм, који је, сигуран сам, култни и то заслужено.

Едукативни моменат: Џефри је поменуо пинеалну жлезду (епифизу) као мистичну жлезду, односно треће око. Истина је да ништа нема мистичног у њој. То је мала жлезда смештена између можданих хемисфера и регулише будност и спавање преко хормона мелатонина. Одговорна је за још неке процесе, али ниједан натприродан.

Оцена наставника:

5(може)

americkiuparizu (Small)Амерички вукодлак у Паризу (An American Werewolf in Paris 1997) је наставак филма из 1981, када је амерички вукодлак гостовао у Лондону. Том Еверет Скот је са двојицом другара Филом Бакманом и Винсом Вијлуфом на пропутовању по Европи, односно Паризу. Један од његових планова је да упозна софистицирану девојку и то му се и дешава на Ајфеловом торњу. Осетио је љубав на први поглед и решен је да освоји девојану, али ће сазнати да мистериозна лепотица крије страшну тајну.

Критички осврт: Критика није исекла, она је пресекла овај филм. Ја не бих био толико строг. Истина, овај филм има гомилу мана, као што је исфорсиран први Томов састанак са Жили Делпи, али је опет некако симпатичан, ведар. Такође је и глума префорсирана (посебно млађахног Тома), мелодраматике има преко сваке мере, као и не баш логичних поступака ликова. Причица је класична, али је интересантан начин како је режисер Ентони Волер дошао из тачке А (где обично млади крећу у луд провод) у тачку Б (где млади доживљавају хорор) и морам признати да је градио радњу значајно студиозније него у просечним, испразним хорорима. И при томе је успео да задржи ту романтичну ноту кроја провејава кроз цео филм (која подсећа на „дракулску“ љубав, али овде срећну и сведенију). При томе унео је врло ефектне сцене, попут оне у катедрали, а има и хумора као када немртва Џули Боуен покушава да звижди или када Фил истрчава из поменуте катедрале. Свакако је Ентони показао један добар потенцијал, који, како ми се чини, касније није разрадио и није направио богзна какву каријеру. Осим каријере, ако ћемо искрено, Ентони није разрадио ни филм. Тако да у радњи има рупа и то правих рупа; сцене се смењују, али је често врло нејасно како се ситуација у претходној сцени заиста разрешила.

Едукативни моменат: Пјер Косо је пропагирао нацистичке, скинхед идеје и ипак је пропао. Победила је љубав, односно Жили и Том, и ја заиста верујем да је тако и у животу, а не само у научној фантастици и да ће љубав увек победити мржњу.

Оцена наставника:

3(објективно је можда и мање, али ипак додајем и плус)

turning (Small)Скретање (The Turning 2020) је модерна адаптација приче „Окретај завртња“ из 1898. писца Хенрија Џејмса. Макензи Дејвис је учитељица која је добила понуду да буде приватни учитељ девојчици на богаташком имању. Веровала је да ће ово бити лаган посао за њу, али се грдно преварила. Наиме, девојчицин старији брат Фин Вулфхард је врло проблематичан, а кућепазитељка Барбара Мартен је задрта стара дама. Но, највећи проблем су застрашујуће необјашњиве ствари које се дешавају у кући.

Критички осврт: Режисерка Флорија Сигизмонди је направила сличну „грешку“ као и многи пре ње, односно правила је хорор од самог почетка и то тамо где му место није. Макензи је тражила девојчицу у штали (како би је упознала) и све је то пропраћено застрашујућим звуцима и ничим изазваном неизвесношћу. При томе ми још увек ни не наслућујемо шта би заиста могло да уплаши нову дадиљу. Такође, Флорија није успела да избегне општа места, као ни класичне хорор сцене које вас тргну уз изненадни звук. Међутим, највећи проблем са овим филмом је што је досадан. Флорија је набацала толико необјашњивих ствари које се дешавају некако насумице и ништа се не открива и више од половине филма тапкамо у месту. Уз то, ту је тај иритантни клинац Фин (који добро глуми, додуше) и потпуно нејасан однос између њега и Макензи, као и њен статус. Она јесте дадиља, али некако испада да је она малтене старатељ деце, што никако не може бити. Она је унајмљена, да тако кажем, и може отићи било када. Барбара је слушкиња, кућепазитељка, шта ли је већ и очигледно није старатељка ни она. Право је питање шта малолетна деца раде сама у дворцу без родитеља, односно старатеља? Ко је то дозволио и ко је уопште запослио Макензи? Још једна нејасна ствар је зашто је Мекензи трпела све то што је трпела. Питање мотива овде је више него дискутабилно.

Не могу да грешим душу, ово је технички добро урађен хорор са сасвим солидном глумом, али није унапредио поджанр у којем је рађен ниједним детаљем. Крај донекле поправља утисак јер има некакву идеју, али на неки начин и обесмишљава целу причу. Утисак је једва осредњи.

Едукативни моменат: Када је кренула да буде гувернанта, Макензи је рекла својој цимерки Ким Адис да ако упореди свој посао у школи где подучава 25 немирне деце са тим што ће бити дадиља једној девојчици, свакако је лакше. Испоставило се управо супротно. Ниједан посао не треба потцењивати.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

hountedhoused (Small)Уклета кућа 2 (A Haunted House 2 2014) је наставак истоименог филма снимљеног годину дана раније. Марлон Вејанс је покушао да спаси своју демоном запоседнуту вереницу Есенс Аткинс, али све је пошло по злу и она је умрла. Марлон је, са својим рођаком Ефионом Крокетом, побегао са лица места и годину дана касније већ је имао нову жену Џејми Пресли. Са њом и њено двоје деце се уселио у нову кућу, али се испоставило да је и та кућа, попут оне из претходног филма, уклета.

Критички осврт: Заправо ми је нејасан мотив да се сними овај филм. Форе су практично истоветне оном у првом наставку, што је вероватно требало да буде фора само по себи. Међутим, успела није највише зато што форе и у првом наставку нису биле смешне. И прича је иста, мада су сада овде пародирани други филмови, а и од уводне сцене је било јасно на коју страну ће ићи. И не само што су рециклиране форе из претходног дела, већ су се рециклирале током читавог филма, па је Марлон у више наврата имао хистеричне нападе приказане кроз сецкане сцене. Добро он то ради, али ипак… Свеукупан утисак је да није смешно, није ни инвентивно, а још мање смислено као целина.

Едукативни моменат: Марлон се понадао да ће уз нову жену имати нову прилику. Ипак, није успео да побегне од лоших дела које је починио раније. Од одговорности не можемо побећи само тако што ћемо напустити све оно што смо урадили.

Оцена наставника:

1(наравно)

WEB-motner (Small)Ја сам мајка (I Am Mother 2019) је аустралијски постапокалиптични СФ. У свету у коме више нема људи, у технолошки напредној бази, робот, који себе назива Мајком, одабрао је један од замрзнутих фетуса и иницирао његов убрзани развој. Добила се беба коју је Мајка одгајила и која је израсла у младу девојку Клару Ругард. Девојка показује добре резултате на тестовима које јој Мајка задаје и њихов суживот изгледа добро. То ће пореметити упад Хилари Сванк у базу, од које ће Клара сазнати врло узнемиравајуће информације.

Критички осврт: Ово је једна добро и интелигентно испричана прича и то са врло скромним буџетом. Режисер Грант Спјутор је успео да угради читаву једну филозофију о људским поступцима и карактеру и при томе је одговорио на кључна питања, јасно раздвајајући битно од небитног. Није се бавио детаљима ако за њима није било потребе, мада у филму детаља има. На пример, у једном тренутку робот који је персонификација мајке не може да покреће руку у довољној мери, да би се Клара побринула за то. Ми тек касније видимо да је и то, као и све остало, био део маестралног плана вештачке интелигенције. Крај је стварно ефектан и заправо објашњава све; зашто прва кћерка (Хилари то сасвим извесно јесте) није успела, док трећа јесте. Ситних грешака има (па тако јак ветар са мора није одувао папирног коњића кога је Клара направила за Хилари), као и предвидљивих момената (да Хилари неће желети анестезију током операције и да ће је извести Клара), али то је заиста занемарљиво. Морао бих да похвалим глуму обе глумице, која је врло солидна, а и глас који је Мајци позајмила Роуз Берн је пун погодак. Све је добро у овом филму и тешко да вас може оставити равнодушним.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је за Клару све било тест. И тако и јесте. Тестови нису само они које радимо када уписујемо средњу школу или факултет. Прави тестови су животне ситуације.

Оцена наставника:

5(врло добра, чак одлична)

neon (Small)Неонски демон (The Neon Demon 2016) је прича која прати шеснаестогодишњу девојчицу Ел Фанинг, која је остала без родитеља и дошла у Лос Анђелес како би постала манекенка. То јој је и пошло за руком и она је напросто зачарала модне креаторе и фотографе, али и изазвала љубомору других манекенки што ће се показати фаталном.

Критички осврт: У овом филму је пре свега битна естетика. Неко би могао да замери режисеру Николасу Виндингу Рефну да је естетику претпоставио причи, али, руку на срце, имао је и оправдање. Наиме, филм се бави модом, а како каже Алесандро Нивола „лепота није најважнија, она је једина“. Николас моду и глорификује и демистификује истовремено. Од овог режисера сам гледао само један филм „Уздизање Валхале“ (пошто је он само закорачио у жанрове које волим), али иако су оба ова филма сасвим различита, сличности постоје и можда су и својственост Николасовог рада. Његови филмови су сачињени не из покретних, већ уметничких слика, врло су спори, али са врло јаким порукама које прилично гађају суштину. Карактери које бира врло су живописни, они плене, иако су чудни и особењаци. У овом случају врло изражени особењаци јер се ради о хировитим модним властелинима. Истина, ликови нису разрађени, али у овом случају то некако ни није било битно. Врло интересантан део овог филма је онај који је посвећен хорору јер је невероватно језив, значајно више него у класицима тог жанра. Рецимо, када Кијану Ривс убија младу Елину комшиницу или када Џена Малон има некрофиличну епизоду. Сам тај контраст бруталног и гламурозног је сасвим успео у овом филму, рекао бих као и све остало. Уз то, Николас је показао изузетну храброст и заиста померио границе тог бруталног, па ипак некако није претерао преко сваке мере. Он је чак и натприродни моменат сасвим дозирао, мада све је ту; ритуално жртвовање младе девице и ефекти моћи која постаје очигледна.

Заправо, дијалози у филму нису ни претерано чести, ни претерано јаки. Николас није правио овај филм како бисмо га прочитали попут некакве књиге, већ како бисмо га искусили. Он поставља питања не кроз реплике, већ кроз поступке. Када Ели умире, она гледа у небо за које је сама тврдила да се осећа маленом у односу на његову величину и то је такође једно од питања које морамо да поставимо о сопственом животу; колико има смисла нека шира, велика слика, универзалне и више друштвене вредности, ако јој ми не сведочимо. Прича се на крају колико-толико заокружује и свеукупно заиста оставља утисак. Похвалио бих и музику.

Едукативни моменат: Чак и у модном свету лепота није све. Аби Ли Кершо и Бела Хиткот су лепотице без сваке сумње, али су остале у Елиној сенци јер је она ипак имала нешто што оне немају. Дакле, лепо је бити леп, али треба радити и на много чему другом.

Оцена наставника:

5(ту је негде)

GRETEL-HANSEL-MCLEOD (Small)Марица и Ивица (Gretel & Hansel 2020) је екранизација познате бајке браће Грим. Марица (Софија Лилис) је принуђена да оде из мајчине куће и са собом је повела свог млађег брата. Племенити ловац Чарлс Бабалола, кога је успут упознала и који је је спасио од немртвог, упутио ју је до људи који ће их збринути, али она није стигла до њих. Наместо тога завршила је у кући више него чудне Алис Криге, која има некакве намере, по свему судећи нимало добре.

Критички осврт: Ово је један заиста мрачан филм, што је режисер Оз Перкинс дочарао и фотографијом (која је безмало сјајна), али и самом причом. На почетку, у уводној нарацији, он креће као бајка, али онда поприма сасвим другачији, драмски ток. Марица је и у овој причи изгубљена девојчица, али не у шуми, већ у нехуманом систему друштвеног поретка тог давног доба. Она живи буквално на ивици езистенције са поремећеном мајком и наметнутом бригом за млађег брата. Читаву ту ситуацију је режисер заиста озбиљно поставио, иако она делује бајковито, односно одговара оној описаној у бајци каквој знамо.

Дијалози су врло виспрени, а ликови сасвим гротескни. Заправо, Оз је учинио све што је било у његовој моћи да ову причу учини паметном и дојмљивом, и то је и постигао. Филм је прилично спор, али опет је врло испуњен. Оно што је интригантно у овом филму су детаљи, који су довољно упечатљиви да их не можемо прескочити. У једном тренутку Софија гледа на раскошну трпезу Алис, а кроз отвор који је троугластог облика. Софијино око кроз такав отвор веома подсећа на знак масона. На самом почетку отац лепе девојчице (касније вештице) је „указао поверење тами“, а тај мотив се понављао више пута. Право питање је шта је Оз желео да поручи овиме. Можда је само поставио ствари једноставно; сваку намеру и сваки поступак протумачићемо онолико добро или лоше колико сами то желимо. Све зависи од нашег угла посматрања. То каже и Софија на крају, а наше је да се (не) сложимо са њом.

Још да додам да ми се свиђа и музика, иако некако одудара од атмосфере филма.

Едукативни моменат: Алис је упозорила Софију да буде опрезна и не покреће нешто што не може да заустави. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

5(си)

glass (Small)Стакло (Glass 2019) је последњи део трилогије којој припадају „Несаломљив“ из 2000. и „Подељен“ из 2016. Тројица људи Џејмс Макавој, Брус Вилис и Самјуел Л. Џексон су у психијатријској установи на посебном третману. Њихове случајеве води Сара Полсон, психијатар чији је циљ да их убеди да они нису суперхероји. Њихове моћи изгледају стварне и импресивне, али ће она унети оправдану сумњу. Ипак, Самјуел, као мозак ове групе, учиниће све да докаже супротно и то читавом свету.

Критички осврт: Обично режисери када направе искорак из супергеројштине ураде заиста искорак. Режисер М. Најт Шјамалан искорачио је неколико корака и направио сасвим другачију причу, донекле оригиналну и довољно интелигенту, са солидним преокретима. При томе уопште није користио импресивне специјалне ефекте и епске битке, што је својеврсно мајсторство. Утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао да све што је изузетно може бити објашњено рационално, али ипак да буде стварно. Самјуел иначе глуми суперхероја чија је моћ у интелекту и ова реченица то и доказује.

Оцена наставника:

5(баш, баш солидна)

redson (Small)Супермен: Црвени син (Superman: Red Son 2020) је цртаћ о суперхероју из наслова који је јунака сместио на тле СССР-а. Када је, као мали, Супермен открио какве моћи има, он се ставио на распологање држави. Међутим, пошто је открио да Јосиф Стаљин, тадашњи председник ове државе, лоше поступа са народом, убио га је и преузео власт. Тада се Супермен суочио са непријатељима изнутра, попут Бетмена, али и споља – Лексом Лутером из Америке. Без обзира на све препреке и противнике није одустао од сна да свет учини бољим за људе.

Критички осврт: Врло интересантно направљена варијанта приче о Супермену и читавој његовој екипи у алтернативној историји. Иако је Америка на крају победила, у овом филму нема баш стриктно добрих и лоших ликова. У оквире СФ-а убачена је једна врло озбиљна, политичка, али и социјална прича, са личним драмама ликова и све је то испало прилично добро. Маштовит цртаћ, са онолико сурових момената колико је било неопходно, без много претеривања.

Едукативни моменат: Супермен је схватио да је био толико доследан сопственим идеалима да није био у стању да види стварност. И то идеали свима нама могу да ураде, ма колико год нам изгледали добро. У свему треба имати меру (па и у идеалима којима тежимо), а није лоше и имати слуха и за друге људе, при томе.

Оцена наставника:

5(солидна једна)

Лако Је Критиковати 25

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

zoolander-b6ef0k (Small)Зулендер (Zoolander 2001) је америчка сатира о модном свету, коју је режирао Бен Стилер. Он глуми и главну улогу, најбољег мушког манекена Зулендера. Заправо, ову титулу најбољег Зулендер је освојио три године заредом, да би му је преотео новајлија Овен Вилсон. У то време дешава се још једна несрећа млађаном Зулендеру и његова три цимера страдају у, најблаже речено, сулудој несрећи на бензинској пумпи. Због свега овога Зулендер се повукао из посла и отишао у свој родни град, како би, заједно са оцем Џоном Војтом и браћом Винсом Воном и Џудом Фридлендером постао рудар. Међутим, то се не испоставља као оптимално решење, а и натраг у свет моде позива га дизајнер Вил Ферел, који га никада до тада није ангажовао. Зулендер прихвата, али не зна да Вил само жели да га искористи да изврши атентат на премијера Малезије. Премијер жели да ослободи децу трећег света од рада, што би угрозило модну мафију, па тако и самог Вила.

Критички осврт: Филм толико деградира мушке манекене, правећи од њих исфолиране глупаке, да их је свео на ниво карикатуре и некако не изгледа поштено према њима. Са друге стране, можда је модни свет то и заслужио. 🙂 И не могу да кажем да није смешно, напротив. И необично јер су и идеја и реализација, најблаже речено, луцидни. Све у свему, занимљив филм.

Едукативни моменат: На сахрани његовим цимерима, Зулендер је рекао да постоји поука из те страшне трагедије. Иако мушки модели имају плочице на стомаку и изузетан изглед, то не значи да не могу умрети у сулудој несрећи на бензинској пумпи. 🙂 Ако бисмо ову лекцију применили на нормалан живот, могли бисмо закључити да који год квалитет да имамо, лако може да нам се деси да доживимо неуспех. Ништа није гаранција, али то не значи да треба да престанемо да покушавамо, као што није ни Зулендер после свих недаћа које су га задесиле.

Оцена наставника:

5(бледуњава)

Zoolander-Cast-Movie-Poster (Small)Зулендер 2 (Zoolander 2 2016) је наставак претходног филма. На почетку филма Џастина Бибера (који глуми самог себе) убија маскирани мотоциклиста и овај, у самртном ропцу, шаље свој селфи са загонетним изразом лица. Тај израз лица је заинтересовао Пенелопе Круз, агента са одсека за светску моду при Интерполу, која се бави случајем масовних убистава поп звезда. Траг је одводи до Зулендера, који је пристигао у Рим да би се, након подуже паузе и трагичне смрти своје супруге Кристин Тејлор, вратио манекенству. Зулендер и Пенелопе се удружују; она како би решила случај, а он како би пронашао сина, кога су му одузели јер је био несавестан родитељ. Испоставља се да је његов син изабрани, те да је његова крв, у ствари, фонтана младости. И до ње многи модни дизајнери желе да дођу, те Зулендер не само да мора да сина врати себи, већ и да га заштити.

Критички осврт: Обично су наставци знатно блеђи него први филмови, али то у овом случају није случај. 🙂 Први филм је био луцидан, али овај је неопозиво сулуд. Додуше, неке форе су предвидљиве, попут оне када Овен Вилсон открива своје „унакажено“ лице. Наиме, прилично је јасно да није унакажено и да ће Бен Стилер свеједно реаговати драматично. Међутим, неке друге форе су не само непредвидиве, већ и заиста померене од сваког здравог разума. 🙂 И сама радња је таква и током филма нисте баш сигурни где ће вас одвести, али на крају све добија (некакав, колико – толико оправдан) смисао. У филму се појављује гомила имена из света музике и филма који глуме сами себе, а има и јаких асоцијација на друге филмове (попут „Ратова звезда“, рецимо), те све то доприноси општем шаренилу, које већ сам постер за филм најављује. Све у свему, није незанимљиво, далеко од тога. 🙂

Едукативни моменат: Када је Овен питао Бена да ли зна шта значи то да је једини спас за њих двојицу да пронађу себе, Бен је одговорио „да погледамо унутра и повежемо се са својом аутентичном истином“. На то је Овен рекао – не, већ да наново постану два највећа и најзгоднија манекена на планети. 🙂 Другим речима, некада је филозофирање непотребно, већ треба поставити јасне циљеве и конкретне жеље.

Оцена наставника:

5(чак можда и јача него претходна)

twok_tagline (Small)Звездане стазе II: Канов гнев (Star Trek II: The Wrath of Khan 1982) је још један наставак „Звезданих стаза“. Један од бродова Звездане флоте звани Релијант, кренуо је у потрагу за ненастањеном планетом, а како би се реализовао пројекат „Настанак“ који води Киркова (Вилијам Шатнер) бивша љубав Биби Беш. Капетан Пол Винфилд и официр Волтер Кениг верују да су пронашли праву планету и спустили су се на њу да је испитају, али их тамо затиче и заробљава Кирков архинепријатељ Рикардо Монталбан. Рикардо сазнаје за пројекат и схвата да га може искористити као моћно оружје, те кује план како да се освети Кирку.

Критички осврт: Највећи проблем код појединих филмова саге „Звездане стазе“ је што се одвијају према неком протоколу, попут оних које практикују на свемирском броду Ентерпрајз. Радња је дакле, па, класична (мада и прилично добра), глума је спорадична – час добра, час мелодраматична, а има и таквих, претерано мелодраматичних сцена.

Посебно је драматичан главни антагонист Кан, односно Рикардо, који је занимљив лик, али само по изгледу. Он је набилдовани, деколтовани Мексиканац. Међутим, пошто је у време снимања филма имао шездесет и две године (и то се види да их је толико имао), некако те бујне груди нису ишле уз њега, па сам се све време питао да ли су му их ипак додали (да тако кажем) за потребе филма. 🙂 И то је све интригантно што је у овом филму пружио. Канова дружина неодољиво подсећа на хипике, што и није невероватно с обзиром на годину када је филм снимљен. 🙂 Дакле, глумци и костими су симпатични, али то није једина вредност филма.

Филм има емоцију, а и шмек доба у коме је сниман. Такође, није лоше ни то надмудривање Кирка и Кана, као и Кирково већ пословично изналажење решења за нерешиве ситуације.

Борбе, посебно оне прса у прса (било набилдована, било намештена или било каква год) су неуверљиве. На срећу, није их било много. Више је било оне, за „Звездане стазе“ препознатљиве, свемирске битке између бродова. И наука у филму је неуверљива. Што се тиче физике, нисам стручан, али никад нисам чуо да муње севају у маглинама у свемиру, а што се биологије тиче, довољно сам стручан да тврдим да је цела поставка и реализација у вези са пројектом „Настанак“ најобичнија глупост. Рецимо, унутар астероида све буја од живота и биљака, иако сунца нема. И не може да га буде. 🙂

Едукативни моменат: Спокова логика налаже да је добробит већине испред добробити мањине или појединца. И сходно томе се и владао и жртвовао. Ми нећемо ићи тако далеко, али свакако је похвално када појединац допринесе заједници, па таман то за њега било и напорно, односно тешко на било који начин.

Оцена наставника:

4(на три)

Original Cinema Quad Poster - Movie Film Posters

Врсте (Species 1995) је научно фантастични филм чија радња почиње у тајној научној лабораторији, из које бежи девојчица Мишел Вилијамс, а коју су намеравали да убију. Испоставило се да је девојчица производ експеримента укрштања ванземаљске и хумане ДНК и да је њен развој фасцинантно брз. Још док се возила возом до Лос Анђелеса (као слепи путник), одрасла је у прелепу девојку Наташу Хенстриџ. Но, колико лепа, толико је и опасна, те је почела да убија људе које среће. За њом је кренуо стручни тим, предвођен Беном Кингслијем (који је и одговоран за пројекат укрштања ванземаљске и људске врсте), са задатком да је елиминише, па тако и претњу коју она представља по цео људски род.

Критички осврт: Прича је добра и без већих грешака, радња је одржива и глумци су урадили свој посао како треба. Специјални ефекти нису богзна шта, али све у свему, утисак је сасвим у реду. Једини проблем који ја видим код овог филма је што је потпуно комерцијализован (што се и испоставило гледајући зараду коју је имао), па тако није изостављен готово ниједан део који је довољно атрактиван публици, али по систему – од свега по мало. Па тако, присутно је мало голотиње, мало секса, мало романтике, мало јурцања колима, мало страве (са све оним наглим препадањима уз адекватне звучне ефекте и мачке (веверице у ствари) које искачу у одсутним тренуцима), мало више насиља, мало на „Створа“ налик ванземаљаца, мало мудрих надигравања и мало умних речи на самом крају. 🙂

Едукативни моменат: Људска потреба за напредовањем је несумњива. У филму, то се остварило кроз укрштање нашег са геномом ванземаљаца. И научници су то урадили, мада су проузроковали низ проблема. Испоставило се да оно што су они сматрали напретком, постало је веома опасно, чак погубно. И сваки напредак у науци или било којој другој сфери људског живота може имати и такав резултат. Ипак, то није разлог да не напредујемо, а због бољитка који нам много може донети.

Оцена наставника:

4(ипак не пет)

0796 (Small)Вукови (Wolves 2014) је канадски филм о вукодлацима. Централна личност је Лукас Тил, спортска звезда своје средње школе, који почиње да пролази кроз неуобичајене промене. То кулминира када је напао своју девојку Кејтин Либ, те се преобразио у вукодлака. У неко доба ноћи пробудио се у својој кући, схвативши да су му родитељи искасапљени. Верујући да је он то учинио, Лукас бежи бесциљно, све док не упозна Џона Пајпера Фергусона, а који га је упутио у градић где живе људи попут њих двојице. Такође га је упозорио да му се неће допасти то што ће тамо пронаћи. И тако је и било и млађани Лукас сазнаје ствари које му потпуно мењају ионако већ уздрман живот.

Критички осврт: Па да, то је то: филм о вукодлацима. Сасвим просечна прича какву бисте очекивали на ту тему, без иоле оригиналних момената. Момак на тежи начин сазнаје да је вукодлак, враћа се коренима, упознаје девојку својих снова која је у невољи и коју ваља избавити из ње (невоље), бори се са опаким чопором, а он је тако чистокрван, док ови други нису, а ту је и вечито питање – да ли је то што је вукодлак дар или проклетство… Све је већ испричано у литератури, попут оне из које се момак информисао о свом проблему (а и та претрага литературе је већ виђена у другим филмовима). У свој тој неоригиналности, има и копирања бољих остварења, па сцена када Мерит Патерсон јурца са Лукасом и показује му дражи живота вукодлака (јер су им чула толико изоштрена и уживају у природи више него други људи) неодољиво подсећа на серију са Дизнијевог канала „Вучја крв“. Пошто режисер Дејвид Хејтер у самој радњи није направио икакву интригу, морао је да је направи у односу између ликова, али то је извео прилично трапаво.

И то се види кроз (не и једини) проблематични лик у филму, кога тумачи Џејсон Момоа, а који је час сулуди убица канибал, час несрећни емотивни љубавник, час силоватељ, час праведник, час мученик… У настојању да направи што је могуће више преврата у што мање последњих минута филма, режисер Дејвид варирао је толико лик Џејсона да га је учинио у тој мери комплексним, да више није био конзистентан. Невоља је у томе што је Џејсонов лик главни антагонист, а због свега наведеног није претерано убедљив.

Сцене су добро снимане, посебно борба, мада је помало нејасно зашто је у последој борби Џејсон помирљиво дозволио да његове људе и њега Стивен Макхети сасвим смирено пушком скида једног по једног као глинене голубове. Но, то је мањи проблем у филму. Много већи су ликови који нису доследни својим карактерима, као што већ написах, и њихови крајње нејасни мотиви.

Едукативни моменат: Џејсон је желео да себи обезбеди мушко потомство, као завештање. Испоставило се да се управо жељено потомство окренуло против њега, а због лоших дела које је чинио. Није много важно какво завештање остављамо иза себе, већ колико је оно добро за генерације које долазе.

Оцена наставника:

3(минус)

maxresdefault (Small)Уздигнуће пакла: Откровење (Hellraiser: Revelations 2011) је девети наставак саге о демонима познатим као Кенобити. На почетку филма двојица другара одлазе у Мексико како би се тамо дивље провели. И тамо је на њих наишао чудак који им је поклонио коцку, чија је моћ да пружи ултимативно задовољство садомазохизма. Момци су након тог догађаја нестали, а њихове породице добиле су ствари које су остале за њима, укључујући и коцку и видео камеру са снимљеним секвенцама њиховог боравка тамо. Међутим, када су се, након годину дана, обе породице окупиле на заједничкој вечери, Ник Еверсмен, један од момака, неочекивано се појавио. И та ноћ за све присутне претворила се у ноћну мору.

Критички осврт: Глума је спорадично лоша јер нису оманули баш сви глумци (додуше, и нема их много). Ово је први филм где Дуглас Бредли није глумио главног Кенобита и нови глумац Стефен Смит Колинс није ми се допао. Верујем да је Дуг дао један такав печат овом лику (а и глумио га је у осам филмова) да је замена постала, практично, немогућа. Но, могућа или не, тек Стефен није био на висини задатка. Додуше, ни сам задатак није био на висини.

Радња се некако котрљала, али је суштински нема. Тај недостатак неког доброг и занимљивог дешавања, режисер Гери Џ. Тјуниклиф (који је познатији као шминкер управо специјализован за хорор филмове, па и за овај) покушао је да надомести шокантним дешавањима, као што је љубакање (филмских) брата и сестре Ника Еверсмена и Трејси Феирвеј. Дијалози су, најблаже речено, небулозни. Као и цео филм, који је најслабији наставак од свих.

Едукативни моменат: Ник је радио оно што му је његов пријатељ тражио, па чак је и убијао за њега. На крају је одбио да испуњава његове захтеве и трагично је завршио. Поводљивост је особина која доводи до трагичних последица, свакако не увек овако екстремних, али, свеједно, лоших. Треба мислити својом главом и важно је и рећи – не, али одмах на почетку.

Оцена наставника:

1(апсолутно)

The-One (Small)Једини (The One 2001) је научна фантастика и акција са борилачким вештинама. Прича полази од претпоставке да живимо у мултиуниверзуму кога сачињава много димензија. Те димензије су сличне и у њима живе исти људи, али другачијим начином живота. Џет Ли, бивши агент за мултиверзум, схватио је да ће стећи невероватне моћи ако побије све своје двојнике у другим димензијама. Остао му је још само један, и он успева да оде у димензију где је он и покушава да га убије. Међутим, друга два агента Делрој Линдо и Џејсон Стејтам покушавају да га спрече у тој намери.

Критички осврт: Прелепа тип-топ сређена девојка (у овом случају Карла Гуџино) која спасава негативца, виђена је у многим филмовима. Сцене борбе виђене су у „Матриксу“, мада су овде за пар нијанси слабије. Добро је изведено када Џет Ли успева да савлада и лисицама зароби своје колеге у болници. И идеја филма виђена је у „Горштаку“, само што је овде модификована и не могу да кажем да ми се не допада, као и сам филм који је динамична, добра акција.

Ипак, филм није ништа специјално, а и има неких мањкавости. Глумци су некако преглумљавали, посебно Џејсон Стејтам, а крај је потпуно набуџен. И има и нелогичности. Рецимо, Џејсон је препознао да је прави Џет онај који има отисак бурме на прсту, а прилично сам сигуран да није био присутан у сцени када ју је скидао. Како је могао да зна? Па, не знам, али знам да ништа нисте пропустили ако не погледате овај филм, али ако га погледате, неће вам бити досадно. 🙂

Едукативни моменат: Овај филм почива на закону о очувању енергије (јер када један двојник умре, његова животна енергија се распоређује другима у другим димензијама), који каже да се енергија не може уништити, већ да прелази из облика у облик. Не знам да ли је заиста примењив на паралелне светове, али на екосистеме свакако јесте. 🙂 Сунчева енергија прелази у хемијску (односно у храну), процесом фотосинтезе, а дисањем (односно сагоревањем хране) трансформише се у механичку и топлотну. Ако ово знамо, нећемо стећи супермоћи као Џет Ли, али ћемо бити паметнији. 🙂

Оцена наставника:

3(осредња, као и филм што је)

the-woman-in-black-uk-dvd-art (Small)Жена у црном (The Woman in Black 2012) је британски хорор, чија је радња смештена крајем 19. века и у коме главну улогу тумачи Данијел Радклиф. Он је удовац са сином, запослен у лондонској правној фирми. Добио је задатак да оде у варошицу Критин Гифорд, а како би уредио продају куће преминуле жене, те пронашао сва релевантна документа, која је она за собом оставила. Тамо наилази на негостољубиве мештане, са изузетком богатог Кијарана Хајндса. Данијел одлази у кућу коју треба да прода, али тамо затиче оно чему се није надао – утвару жене чија је кућа била. То покреће ланац трагичних догађаја у варошици, а каквих је било и у прошлости. Међутим, Данијел је уверен да може да их заустави, што му је и у личном интересу јер све указује да је и његов син у смртној опасности.

Критички осврт: Филм нимало није динамичан, али је напросто таква тема. Уз то, било је потребно дочарати депресивну атмосферу, у чему се и успело. Британци су махери за то, ваљда и зато што им је такав сензибилитет.

Радња је базирана на роману Сузан Хил, мада има и шмек Едгара Алана Поа (рекао бих да има сличности са „Падом куће Ашерових“), иако је радња смештена готово пола века након смрти овог писца. Филм се води као хорор, али није класично страшан, већ је више онако језив. Реално, нема ту ничег новог што већ нисте видели у другим сличним филмовима – сујеверни и непријатељски настројени мештани, момак који проводи ноћ сам у запоседнутој кући, језиве приказе које излазе из креветског чаршава итд. Међутим, радња јесте добра, као и глума. Крај је добро осмишљен, али има ману. Воз би стао, не би само прошао, што због несреће, што због тога јер му је ту иначе станица. 🙂

Едукативни моменат: Иако се Данијел значајно намучио да би задовољио Жену у црном и иако је мислио да је то довољно, није било. Напросто, оно што је довољно добро за нас, не мора да буде и за друге.

Оцена наставника:

5(слабашна)

Scorchtrials-poster (Small)Тркач кроз лавиринт: Усуд згаришта (Maze Runner: The Scorch Trials 2015) је други део саге о авантурама момка који је трчао кроз лавиринт (Дилану О’Брајену) у постапокалиптичном друштву. Када су, наводно, спашени из лавиринта, Дилан и његови другари одведени су у базу, одакле су их изводили групу по групу и премештали на друго место. Међутим, момак из базе Џејкоб Лофленд показао је Дилану нека необична дешавања у бази, довољно да овај посумња да нешто није у реду. И испоставило се да није у реду и да им људи из базе не желе добро, те су морали да побегну. Међутим, напољу су их тек чекала искушења – немилосрдна пустиња и застрашујући зомбији. Једини спас им је био покрет отпора, за чије постојање је Дилан чуо док је боравио у бази.

Критички осврт: И оно мало радње што филм има (јер се већи део филма вијају преко пустиње и опустошених градова, да ли са зомбијима (Махнитим) или са научницима (Опаким)), преузето је из других филмова. Дакле, тренд из претходног наставка и овде је присутан, те и овај филм изгледа као компилација других (и бољих) остварења. Рецимо, избор младих у уточишту који су одабрани за нешто лепо (а у ствари страшно) потпуно подсећа на „Острво“, град у који су момци доспели разрушен је на исти начин као и Чикаго у „Различитој“, а сцена када је Роза Салазар на прозору чије стакло пуца изнад провалије, виђена је у неколико филмова који се баве катастрофама, као што је „Дан после сутра“. Ипак, није да баш нема оригиналних момената. Зомбији су овај пут пустили некакво корење, мада то даље није разрађено, па тако ни објашњено.

Иако је глума солидна, а акционе сцене пристојне и довољно хаотичне да прикажу општи метеж, промакла ми је идеја овог филма, а о смислу зашто је уопште направљен лавиринт у првом делу да не говорим.

И да додам – фасцинантно је како Дилан О’Брајен може да зине, а да му се, при томе, нити један зуб не види!

Едукативни моменат: На крају филма Дилан више није хтео да бежи, већ да се суочи са Опакима јер му је постало јасно да они никад неће престати са својим неделима. И то је прави начин решавања проблема. Не треба бежати од њих, већ се са њима суочити.

Оцена наставника:

2(на један)

the-pagemaster (Small)Господар страница (The Pagemaster 1994) је комбинација играног филма и цртаћа. Дечак који се свега плаши Маколи Калкин кренуо је својим екстра обезбеђеним бициклом до радње да купи материјал за кућицу на дрвету, коју му је правио његов отац Ед Бегли Млађи. Успут га је изненадило невреме, па се склонио у библиотеку. С обзиром да је био мокар, киша, која се сливала са њега, оквасила је под и Маколи се оклизнуо и пао. Услед пада се онесвестио, те је уснио да је у свету цртаћа. Тамо му је Господар страница, иначе чаробњак, рекао да ће се наново вратити у реалан свет ако се суочи са три теста – хорором, авантуром и фантазијом.

Критички осврт: Ово је један наиван, дечји филм, солидно анимиран и са допадљивом причом, која представља микс прича из разних књига, па је можда малко и конфузна. И можда је могла да се исприча и другачије, али јој и овако ништа не фали, напротив. Што се мене тиче, могу само да похвалим филм и добру поруку коју шаље.

Едукативни моменат: Неке од најлепших авантура које свако проживи као дете, проживео је уз неку књигу. И више од самог доживљаја; уз књиге из детињства, што каже Господар страница, машта може да се укорени и да порасте до неслућених висина. Децо, само читајте. 🙂

Оцена наставника:

5(сјајна)