Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂
Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.
Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.
Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.
Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.
Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.
Оцена наставника:
(уз абнормално велики минус)
Змајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем недостаје пола срца.
Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.
Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.
Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.
Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.
Оцена наставника:
(мање-више реална)
Монти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.
Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.
Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.
Оцена наставника:
(наравно)
Гремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.
Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.
Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.
Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.
Оцена наставника:
(слатка као и филм што је)
Дивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.
Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.
Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.
Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).
У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.
Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.
Оцена наставника:
(можда чак и два)
Постоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.
Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.
Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.
Оцена наставника:
(нешто мало јача)
Уздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил, у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу. Дин има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.
Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.
Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.
Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.
Оцена наставника:
(можда малко поклоњена)
Бескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.
Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.
Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.
Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.
Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.
Оцена наставника:
(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)
Бразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.
Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.
Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.
Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.
Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.
Оцена наставника:
(баш пристојна)
Спреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.
Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету. Приказани виртуелни свет ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.
Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.
Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.
Оцена наставника:
(не баш најбоља могућа)
Нове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.
Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били неке ствари никад не застаревају. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.
Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.
Оцена наставника:
(рецимо)
Након Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.
Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.
Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.
Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.
Оцена наставника:
(не баш најсјајнија, додуше)
Вриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.
Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.
Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.
Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.
Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.
Оцена наставника:
(са врлим плусом)
Постанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.
Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.
Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.
Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀
Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.
Оцена наставника:
(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)
Обод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.
Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.
Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.
Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.
Оцена наставника:
(врло, врло бледа)
О смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.
Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, а можда и исте реченице (који је тачно стрип био у питању тешко је тврдити – прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги Франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂
Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.
Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.
Оцена наставника:
(са мањим минусом)
Тркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг Лија, Дилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.
Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.
Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.
Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.
Оцена наставника:
(може и један)
Ванредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.
Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.
Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.
Оцена наставника:
(врло, врло бледа)
Догађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.
Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.
У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂
Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂
Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.
Оцена наставника:
(са повеликим минусом)
Доба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.
Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.
И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.
Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.
Оцена наставника:
(сасвим заслужена)
Раскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.
Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.
Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.
Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.
Оцена наставника:
(волео сам да дам макар тројку, али не може)
Изненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.
Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂
Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.
У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.
Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.
Оцена наставника:
(веома јака, али ипак тројка)
Спајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.
Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.
Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?
Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.
Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.
Оцена наставника:
(са *)
Истеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.
Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.
Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.
Оцена наставника:
(без дискусије)
Кућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.
Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.
Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.
Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.
Оцена наставника:
(веома, веома бледуњава)
Сенка у облаку (Shadow in the Cloud 2020) је новозеландски филм који се дешава у току Другог светског рата. Прича прати жену у униформи Клои Грејс Морец која се укрцала на један бојни авион како би обавила такни задатак. Међутим, на самом лету све је кренуло наопако: остала је заглављена у лоптастој куполи за нишанџије, напали су их јапански авиони, а њихов авион демолира чудовишни гремлин. Уз то, чланови посаде откривају да Клоина мисија баш и није пристигла са војног врха. Ипак, она свеједно мора да је испуни.
(озбиљно иде ка четворци)
Дечаци из Бразила (The Boys from Brazil 1978) је филм рађен према истоименој књизи Ајре Левина објављеној две године раније. Дуго након Другог светског рата у Парагвају је млади Јеврејин активиста Стив Гутенберг успео да дозна планове ратног злочинца доктора Јозефа Менгела (тумачи га Грегори Пек). О томе је обавестио познатог ловца на нацисте Лоренса Оливијеа. Лоренс је већ био упознат са тим да се нацисти крију свуда по свету и да кују разне планове, али га је позив младог Стива дотакао јер је прозрео да су нацисти током тог позива ушли у траг момку и да су га убили на лицу места. Зато је почео да истражује и временом открио једну сасвим невероватну причу чији је циљ стварање Четвртог рајха под вођством самог Адолфа Хитлера.
Кома (Кома 2019) је руски филм о необичном свету у коме се обрео Ринаљ Мухаметов. Ради се о паралелном универзуму који настањују људи који су у коми и који је и сачињен из њихових сећања. Све те људе предводи Константин Лавроненко, који је наводно најдуже у коми и који има очекивања од Ринаља. Испоставиће се да ће Ринаљ испунити та очекивања и чак да ће имати моћ да за све те људе створи прелеп и безбедан свет, али је цена ипак превелика.
(танана)
Кољска ултрадубока (Кольская сверхглубокая 2020) је још један руски филм који прати задатак лекарке епидемиолога Милене Радуловић. Њу су руске власти (у доба Перестројке) послале у бушотину из наслова, на дубину од неколико километара, а како би испитала необичну епидемију која се тамо појавила.
Слепи путник (Stowaway 2021) је футуристички филм који се дешава на свемирском броду са свега троје чланова посаде (Ана Кендрик, Данијел Де Ким и Тони Колет) који се запутио ка Марсу. У току путовања заповедница Тони је пронашла повређеног техничара Шамијера Андерсона који је случајним сплетом околности полетео са њима. Испоставило се да је систем за одржавање живота оштећен и да нема довољно кисеоника за путовање. Посада се суочила са тим да Шамијер мора да се жртвује како би се њих троје спасили, али Ана не жели да се помири са тим. Зато ће кренути у врло опасну мисију ван свемирског брода.
Путници (Voyagers 2021) је футуристички филм са темом освајања нове планете. Да би успели у подухвату, научници су одгајили децу из епрувете (тачно тридесеторо) и послали их на то дуго путовање. Са њима је пошао и водећи научник Колин Фарел како би осигурао да мисија успе. Међутим, неколико година касније је погинуо током оправке у свемиру и то под мистериозним околностима. Млади људи сада су препуштени сами себи, а први циљ им је да открију шта је убило њиховог ментора. Неки од њих верују да је ванземаљац који их све време прати. Показаће се да је у питању нешто мање натприродно, али једнако застрашујуће.
Ексел (A.X.L. 2018) је прича о момку Алексу Нојстедтеру који воли моторе и који ће заволети и робота у виду пса који је одбегао са експеримента који спроводи војска.
(чак нема ни плус)
Ствари које су се чуле и виделе (Things Heard & Seen 2021) је филм рађен према роману „Све ствари које су престале да се појављују“ књижевнице Елизабет Брандиџ. Прича прати брачни пар са кћерком Џејмса Нортона и Аманду Сајфред, који су решили да се преселе са Менхетна у варошицу јер је Џејмс тамо добио посао професора на омањем колеџу. Он је одабрао кућу за њих двоје, али убрзо је Аманда увидела да се у тој кући дешавају чудне ствари. Ипак, много чудније ствари ће се дешавати у самом Амандином браку.
Друштво правде: Други светски рат (Justice Society: World War II 2021) је цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима. У једној акцији када је Флеш помагао Супермену против Бренијака, супербрзи суперхерој се обрео у сред Другог светског рата у друштво суперхероја за које никада није чуо, а који имају мисију да победе нацисте. Он им се придружио, али је нејасно какву улогу сме да има јер би то могло да промени ток историје.
Клуб Винкс 3Де: Чаробна авантура (Winx Club 3D – Magica avventura 2010) је филм рађен према серији „Винкс“ која прати авантуре у чаробном свету где обитавају виле и вештице. Главна јунакиња је вила Блум, која је уједно и принцеза и жели да се уда за свог принца Скаја. Међутим, венчање је одложено јер Скајев тата краљ има мрачну тајну која ће кулминирати тако што ће вештице завити читав магични свет у црно, односно у црну магију. У помоћ Блум и читавом чаробном свету прискочиће њене пријатељице виле и тата краљ који има магични мач.
(не баш најсјајнија)
(реална)
(лепушкаста)
Шесто чуло (The Sixth Sense 1999)
Из пера једног наставника 