Лако Је Критиковати 86

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

thumb_blade_film_poster_big (Small)Оштрица бесмртника (無限の住人 2017) је филм који су Американци овако превели (Blade of the Immortal). Такуја Кимура је самурај коме је чаробница даривала бесмртност. Након пола века у његовом животу појављује се девојчица Хана Сугисаки и тражи од њега освету за родитеље које су јој убили чланови супарничке борилачке школе. Он пристаје да јој помогне зато што га је подсетила на његову давно убијену сестру. Но, да би остварио оно што је она тражила, мора да убије заиста много људи.

Критички осврт: Ово је прави самурајски филм са акцијом готово од почетка и са којом нема шале. Готово да нема превише оног лебдења у ваздуху које, изгледа, практикују радије Кинези, а дефинитивно нема оне елегантне борбе у веловима који лепршају и са уиграним покретима. Напротив, сцене су врло насилне, чак бруталне и веома верно приказују крвопролиће. Борци су далеко од елегантних, већ су врло реални, крвави и прљави.

Поставка радње је једноставна да једноставнија бити не може. Но, ипак, далеко од тога да је филм сведен. Некако су аутори филма успели да причи дају дубину, а глумци су ликове учинили веома живописним и занимљивим. А и има их гомила, да се не лажемо. 🙂 У тој гомили предњачи Такуја, који је одличан глумац, а уз то и харизматичан и јапански пандан Џонија Депа. Уз све то, некако се „поткрала“ јака емоција и поред традиционалне уздржаности и суровости Јапанаца. Они и када изговарају лоше ствари то чине привидно равнодушно, што, у ствари, појачава сву страву изреченог. И, напокон, режисер Такаши Мике, у недостатку радње (стварно је нема јер се све време бесомучно боре и шеткају некако укруг), правио је преврате у односима између ликова и они су заиста драстични. Девојчица која жели смрт Соте Фукусија долази у ситуацију да га штити од гомиле самураја. И такви моменти су чести. Непријатељи постају савезници и обратно. Крај је одлично решен.

Едукативни моменат: Иако је своју бесмртност сматрао проклетством, Такуја је добијао жељу да живи онда када је требало да заштити девојчицу. Његов живот је тако добио смисао. Можда и јесте смисао живота да чинимо нешто добро. Вреди размислити о томе. 🙂

Оцена наставника:

4(може)

Blade-Runner-LB (Small)Истребљивач (Blade Runner 1982) је дистопијски, футуристички филм. Људи су створили репликанте, органске роботе који обављају тешке послове какве људи не желе. Међутим, поједини репликанти су стекли самосвест и не желе да буду потчињени људима. Пошто је њихов животни век кратак, они трагају за творцима, генетичким инжењерима, који ће им продужити живот. При томе су и брутални, те представљају опасност. Зато истребљивач Харисон Форд креће у потрагу за њима са циљем да их елиминише.

Критички осврт: Година у којој је радња смештена је 2019. То је, такорећи, сутра, али је реалност значајно технолошки слабија од оне прогнозиране у филму, иако се могу видети и „старомодне“ ствари, попут клавира или комоде. Но, сам град је потпуно измењен и прави футуристички. Технологија у реалности, ипак, не напредује том брзином. У ствари, филм на неки начин пропагира да технологија заиста и не напредује. Осим приче, која више него очигледно приказује колико је напредак, у ствари, „назадак“ јер штети људима, још неки детаљи указују на то. Рецимо, врло занимљива архитектура је приказана. Зграда компаније изгледа као храм Астека, само технички напреднији и од метала. Као да је режисер Ридли Скот желео да врати цивилизацију „коренима“ или да покаже да се људи, заправо, не мрдају од својих почетака. Овај филм је, у ствари, више од филма; он је читава филозофија која пред гледаоце поставља и помера границе цивилизације и људскости.

Глума је сјајна, а ликови су аутентични и упечатљиви. Сваки од њих носи неку своју тугу и напросто намеће тескобну атмосферу читавом филму, што говори о снази и ликова и глумаца. И сваки од њих са својим болом излази на крај (или не излази) на другачији начин. Са једне стране ту је Харисон који се бори са својим проблемима, са друге поједини репликанти, предвођени Рутгером Хауером, покушавају да их реше, а са треће Шон Јанг жели да побегне од њих. Међутим, у сва три случаја напросто се намеће безизлазност и безнађе, односно губитак рата против друштва које се креће у смеру који нам се не допада. Иако филм има наивних момената (као када Харисон јури и убија Џоану Касиди), он је, без сваке сумње, класик СФ-а.

Едукативни моменат: Овај филм на свој СФ начин говори о мање битним и значајним (што би новокомпоновани рекли ВИП) људима. Проблем је у томе да докле год такве поделе постоје, људи и нема. Прави људи су они који друге људе сматрају једнако важним.

Оцена наставника:

5(наравно)

MPWds (Small)Демонско семе (Demon Seed 1977) је филм базиран на истоименом роману писца Дина Кунца. Фриц Вивер је научник који је направио вештачку интелигенцију са идејом да помогне у многим значајним областима људског деловања, као што су медицина и рударство. Међутим, компјутер је развио сопствену свест и другачије погледе на свет, те одбио сарадњу. Наместо тога, он је запосео кућу научника, али и његову супругу Џули Кристи са намером да је оплоди. Идеја овог суперкомпјутера је да се роди као људско биће и тако доживи све оно што не може у „кутији“.

Критички осврт: Филм има неких рупа, па је, тако, нејасно где се денуо леш Герита Грејама (када сам као клинац гледао овај филм објаснио сам то себи да га је машина упила у себе – деца проналазе логику и где је нема 🙂 ), као и његов аутомобил испред куће, а и Џули је, већ у наредној сцени, изгубила свако интересовање за Герита, који је могао бити њен спасилац. Ипак, за време када је сниман, филм је направљен заиста добро и има све атрибуте неопходне да буде проглашен култним и класиком СФ-а. Овај „класик“ угледао се на боље узоре као што су „Одисеја у свемиру“ и „Розмарина беба“, али на боље се и треба угледати.

Едукативни моменат: Компјутер је одбио да нађе решење како да се експлоатишу метали на дну океана јер је био више забринут за океански живаљ него за тржиште мангана. Веома је важно за људе да имају метале које могу да користе у свим областима живота, али је важно да имају и здраву животну средину. Компромис између ова два непомирљива приоритета је одрживи развој.

Оцена наставника:

4(минус)

space_cowboys_poster (Small)Свемирски каубоји (Space Cowboys 2000) је филм који је режирао главни глумац у том филму – Клинт Иствуд. Током 1958. Клинт је био млађахан пилот (тада га глуми Тоби Стивенс), који се припремао за лет у свемир. Међутим, није био по вољи надређеном Џејмсу Кромвелу (као младог га глуми Били Ворли), па је за тај лет замењен – мајмуницом. Много година касније, тј. у време када је сниман филм, руски сателит је дотрајао и сва је прилика да ће пасти на Земљу. Једна од челница НАСА Марша Геј Харден није видела проблем у томе да дотрајали сатлит пропадне, али руски генерал Раде Шербеџија јесте. Џејмс Кромвел је желео да изађе Русима у сусрет због одржања добрих односа, али је поправка сателита превазишла чак и знање НАСА-иних научника пошто је технологија којом је произведен превазиђена. Једини ко може да га поправи је Клинт и он, након мало нећкања, пристаје, али уз један посебан услов; да управо он и његова остарела екипа оду у свемир и изврше поправку.

Критички осврт: Када је Раде објаснио челницима НАСА-е колико им значи сателит „Ајкон“ и какве ће репрекусије да изазове његова пропаст и да доведе Русију до руба пропасти, ако не и преко ње, заиста сам осетио како ћу повратити. Све мислим да Амери не могу бити бахатији, малициознији, мелодраматичнији и патетичнији, када ме оваквом једном сценом демантују. Но, шта да очекујем од филма који се зове како се зове и који пропагира шта већ пропагира, а надам се да су Радету лепо платили јер је сваки долар марљиво зарадио. Што кажу, у страној земљи наши људи су успешни, а и он је, ваљда, пример таквог једног човека. Онда се изругивање Русији и њиховој техници наставило и даље нимало суптилно. Реално, не занима мене много руски национални понос, али ме не занима ни да гледам како Амери праве свој сопствени на уштрб туђег. Но, тиме иритантност овог филма није престала. Клинт проналази бившег колегу Џејмса Гарнера у цркви као свештеника, који се не сналази са проповедима, али видевши другара на миси почиње да прича своју младост разузданог пилота. И то одједном заинтересова публику која се до тада видно досађивала. У сцени се чује само почетак приче без икакве поенте и још мање смисла и уопште не знам чему је све то служило. Боље је урађена слична сцена када је Славко Штимац држао говор као Бошко Буха у филму из 1978. Да, ироничан сам, али и да, мислим озбиљно.

Идеја за филм је донекле племенита и приказује како и старци имају довољно живота да могу да лете у свемир. Међутим, реализована је потпуно погрешно и више депласира старе људе него што их пласира. Уз то, фора са вештачким зубима које намешта Доналд Садерланд осим што то доказује, такође је и праисторијска. Ако бисмо се удубили, схватили бисмо да имамо четворицу старих протагониста неиспуњених живота (очигледно јер иначе не би радили то што раде), који су (уценом, што је такође важно) изнудили лет у свемир и заузели место младим људима који треба да се доказују и да раде. При томе изнурују себе на обукама и озбиљно угрожавају своје здравље. Зар не би мудрије било да су се нашли као саветници тим младим људима и упутили их како да реше проблем? Да зло буде веће, Клинт чини управо супротно; ускраћује информације млађима како му не би били конкуренција и заменили га. Има ли грђе? Дакле, ту мањка и мудрости и трезвености, а не мањка тврдоглавости и себичности. И реалности мањка. Одједном, старци су сјајни у свему и у симулацији приземљују авион са кваром свих система и по најгорем невремену, издржавају све вратоломије које астронаути пролазе, трче као момци, чак и зачикавају млађе колеге. И као шлаг на торту, испоставља се да Томи Ли Џоунс има канцер панкреаса (при чему не зна шта је панкреас и да ли је могуће да не зна да је то орган који производи инсулин и регулише ниво шећера у крви и ко то не зна), али нема везе, нека лети у свемир, ионако му је остало осам месеци живота. Није ли превише? Разумем ја да он хоће, али и ја хоћу да будем богат и живим у благостању до краја живота, но неке ствари, ипак, не могу из врло објективних разлога.

Општих места има заиста много. Једино што могу да похвалим је да није било успореног хода приликом уласка у шатл, али то је једна од ретких ствари коју бих могао да похвалим. Наравно, тај улазак није могао да прође ипак без неког пренемагања и еуфоричне радости, а предњачила је Марша која је све време имала израз искрене ганутости. Емоције су, иначе, само прштале (ниједна ме није дотакла, али није важно), баш као и љубав; иако времешна, четворка је пронашла себи драгане, од тога макар две значајно млађе. Извињавам се, свештеник Џејмс Гарнер није, а не би било ни прикладно. Но, свеједно, жене напросто наскачу на престареле астронауте.

У свемиру се испоставило то што се испоставило и Џејмс Кромвел и млади астронаут Лорен Дин су, наравно и зар сте сумњали, умешани у заверу, шпијунажу и шта ти ја знам шта и тиме постали екстремни антагонисти. Некако није било довољно да само карактерно буду лоши. А када је Лорен на своју руку изашао из ракете и почео сам да поправља сателит, показао је најмање две ствари; да је његов лик тотални морон (иако је тренирани астронаут и има две мастер дипломе) и друга је да је режисер (и уједно и главни глумац) лишен сваке инвентивности. То доказује и сцена након тог „виспреног“ изласка када се десило нешто потпуно „неочекивано“; сателит се распао или активирао (што је, изгледа, једно те исто) и избацио на готовс нуклеарне бојеве главе и четворица старкеља су, наједном, спасиоци драгоцене САД од тоталног разарања. И то само они, пошто је други млади астронаут Кортни Б. Ванс, погодно, повређен у процесу и онесвешћен (то их касније није омело да га избаце из летелице на не знам којој застрашујућој висини). И тако филм, ничим изазван, поста умало апокалиптичан. Апокалиптичан или какав год, потпуно је безвезан. А крај, када приказују да је Томи стигао до Месеца, са све веселом песмицом, тешко је описива глупост.

Едукативни моменат: Када је Џејмс Кромвел питао Клинта колико је стар, овај му је одговорио: „Довољно да знам да си у фрци“. Године нису увек препрека; некада су и предност, пре свега због искуства. Тако да не потцењујте старије људе.

Оцена наставника:

1(на два)

affiche-upside-down (Small)Наопачке (Upside Down 2012) је канадско-француски филм о једном посебном свету у универзуму који има две гравитације – доњу и горњу, па тако и два одговарајућа света. Горњи свет је значајније богатији, а доњи је сиромашнији и ту живи момак Џим Старџес који је, као тинејџер, био заљубљен у девојку из другог света Кирстен Данст. Њихова веза није била дозвољена и прекинута је, али је Џим, након десет година, наново угледао своју љубав на телевизији и решио да дође до ње. Она ради у мултикомпанији и једина шанса за њега је да се и сам тамо запосли. То му је пошло за руком, али остало је да победи гравитацију и људске законе.

Критички осврт: Идеја је одлична! Реализација је очекивана, са стереотипним ликовима и са понеким занимљивим решењем током филма; рецимо како Џим прелази из туђег (горњег) у свој (доњи) свет или како „ложи“ пећ. Додуше, нека решења нису у потпуности разрадили, па је нејасно како одећа коју ликови носе не подлеже истим законима гравитације, а и објашњење како је љубав Кирстен и Џима променила свет јесте романтично, али „не пије воду“. И нарација на почетку није добро решена јер је има превише. Јесте праћена лепим сликама, али сигуран сам да је могло и другачије да се почне. Уз све то, закони који владају у друштву нису најјаснији, посебно што се санкционисања преступника тиче.

Према жанру филм је, ипак, романтична мелодрама јер има премало и авантуре и акције. Неког пушкарања има, али све је то прилично благо и нимало узбудљиво. Корпорација око које се све врти има бескрупулозне и бездушне директоре, али се један од њих Џејмс Кидни, значајан за причу, показао као сувише блед противник. Углавном, филм је симпатична љубавна прича без превише изазова.

Едукативни моменат: Филм поентира да је љубав јача од гравитације. Физичари се не би сагласили са мном, али и ја мислим да је љубав најјача сила у свемиру.

Оцена наставника:

4(блага и бледа)

whatdreams_poster (Small)Шта снови могу постати (What Dreams May Come 1998) је прича о човеку Робину Вилијамсу који је пронашао сродну душу Анабелу Шјору. Њих двоје су се венчали и добили двоје деце. Међутим, деца су им погинула у саобраћајној несрећи, а четири године касније у сличној несрећи гине и Робин. Постхумно он прелази у нови свет, а водич му је његов бивши ментор Кјуба Гудинг Јуниор. Нови свет је попут дивног сна, али за Робина није довољан; он и даље не може да напусти своју љубав Анабелу.

Критички осврт: Филм почиње као боље изведена верзија „Духа“ из 1990. Прича је тотално трагична и бол који протагонисти преживљавају је очигледна, али је избегнута патетика. Даљи ток филма је већ другачији и ту већ има поприлично патетике, али ју је, с обзиром на радњу, тешко и избећи. Филм пружа један нов поглед на загробни живот. Но, не могу да кажем и да ми се он допада, иако је оригиналан, бајковит и оптимистичан и праћен више него солидним специјалним ефектима. Сувише је поетичан, пренаглашено еуфоричан и холивудски нашминкан. Чак ни Робин није успео да поправи тај утисак. Са друге стране, успео је да да емоцију филму, на начин њему својствен, а допринели су и други глумци.

У питању је симпатичан, емотиван филм, који повремено постаје претерано емотиван и који поентира да време добија на важности онда када га квалитетно проводите са драгим особама. Ипак, далеко је од савршеног. Сценариста Ричард Матесон није могао да се одлучи да ли ће причи дати религијски шмек или ће се држати неке етеричне идеје која би могла да прође и код оних који нису хришћани. Тако да су самоубице и кажњене и нису, те њима следује пакао, а и не следује им. Филозофска расправа између Робина и Кјубе, која све то прати, прилично је танка, а цео тај део је трапаво изведен. Што је најгоре, тај део је окосница целе приче и она би требало да да и разјашњење.

Није добро решен ни крај јер некако изгледа као да је цела породица сада срећна и задовољна, мада је доживела потпуну трагедију. Крај „ускаче у стомак“ целој причи јер је и сам Робин говорио на сахрани сопственог сина Џоша Паддока како овај неће одрасти и проживети свој живот, да би, ето, на крају, сви живели некакав измишљени загробни. Напросто, уместо блажених осећања, постигао се контраефекат. Део са реинкарнацијом је тек разочарење и озбиљно ремети логику филма.

Едукативни моменат: Џош је рекао како сваки дан види како није добар као сви остали, али то не значи да ће да одустане. И то је сјајан став. Када је неко најбољи у нечему то је свакако за поштовање. Али тек је за поштовање ако неко није добар, али, свеједно, истрајава. За то треба много храбрости и снаге.

Оцена наставника:

4(озбиљно иде ка тројци)

batmanbegins (Small)Бетмен почиње (Batman Begins 2005) је верзија о суперјунаку из наслова са Кристијаном Бејлом у главној улози. Кристијан није сигуран у то што жели да учини са својим животом и креће путем криминала, а како би боље схватио злочиначки ум. Његов ментор постаје Лијам Нисон који га ослобађа из затвора у Бутану у који је доспео, те га обучава да буде ратник сенке. Кристијан схвата да идеологија ових ратника није у кохезији са његовом и он бежи од њих и враћа се у свој родни град Готам. Међутим, ратници сенке нису завршили ни са њим, ни са Готамом.

Критички осврт: Радња започиње холивудски класично; на врху мистичне планине (на коју се једва попео, што је, ваљда, искушење) Кристијан је доживео просветљење. Оно што је ипак новина у овој верзији је што је Бетмен обучен да буде нека врста нинџе и то је, заиста, занимљив приступ. Надаље, филм постаје значајно бољи; радња је озбиљнија и компликованија, мада и предвидљива, са ту и тамо понеким општим местом. У причи ништа није црно-бело, понајмање Бетмен. Смештен је у мрачан контекст, коме доприноси и то што се већина сцена одвија ноћу. И такав контекст овом (супер)хероју и одговара, а и погодан је за његов развој од момка који не може да превазиђе свој бол до правдољубивог чувара града. Иначе је ова верзија Бетмена значајно животнија него било која друга јер нема фантастичних момената, ако не рачунамо СФ опрему (додуше, нисам сигуран да је потпуно СФ). Град Готам је попут било ког другог америчког града (можда за тек нијансу бајковитији од њих), а Бетменови противници обични људи, са нешто више вештине, знања или друштвеног положаја. Ипак, овај део има све елементе суперхеројштине и суперзликовац Лијам има свој грандиозни план коме се одлучни Бетмен мора супротставити. Овај план се донекле разликује од сличних у сличним филмовима јер га прати занимљива идеологија преузета из Библије, односно приче о Содоми и Гомори. Тако да је на „сто“ стављена морална дилема истовремено и довољно стара и довољно актуелна. Мајсторски, нема шта.

Акција је одлична и разноврсна (има помало од свега – туче, пушкарања, јурцања колима) и верујем да ће се допасти сваком љубитељу тог жанра, а мени се посебно допао део када Бетмен сређује криминалце који утоварују дрогу.

Дијалози су виспрени, а необичну мудрост има чак и вођа криминалаца Том Вилкинсон, што у неку руку и не чуди јер у супротном не би ни био на месту на коме је. Глума је за нијансу више мелодраматична него што то добар укус налаже, мада су сви глумци, без сваке сумње, сјајни. Углавном, филм има много више плусева него минуса.

Едукативни моменат: Кејти Холмс је рекла Кристијану да је дубоко у себи он и даље дивно дете које је познавала, али и да није битно шта он јесте, већ шта он чини. Наша дела нас дефинишу.

Оцена наставника:

5(ипак мали минус)

maxresdefault (Small)Поглавље банши (Banshee Chapter 2013) је филм о дроги чије је ефекте, наводно, америчка влада испитивала на људима. До те дроге је дошао Мајкл Макмилијан и нестао је. Његова пријатељица Катја Винтер, иначе новинарка, желела је да открије шта се са њим десило и истрага ју је одвела до контроверзног писца Теда Левина. Он јој је, према сопственом признању, подметнуо ту дрогу у пиће и њих двоје и Тедова пријатељица Џени Габријела преживљавају мрачне тренутке и истовремено откривају истину о опасној супстанци.

Критички осврт: Режисер Блер Ериксон се одлучио да увод буде попут документарца како би нас уверио у истинитост приче. У томе није успео, али јесте успео да направи језиве сцене. Неке сцене су и наивне. Истраживач посматра пацијента кога је оставио у мраку и овај се негде у мраку и изгубио. И он га безуспешно дозива наместо да, једноставно, укључи светло. 🙂 Такође, нејасно је зашто су Џени и Тед чекали толико да испробају нову дрогу, када су дрогирању очигледно склони.

Прича као прича није нарочито ни добра, ни лоша, али свакако није оригинална. Филм има некакву концепцију, али радња изгледа помало као да је у хаосу, можда више због режије која одаје такав утисак. Мистерије има и она колико-толико држи пажњу, да би се на крају само отворила нова питања без разрешења. У недостатку боље радње, у неком тренутку горепоменуте застрашујуће сцене почињу да бивају монотоне. Ионако су све на исти калуп – неко је нестао, па га траже, па се виде сецкани кадрови којечега, па у крупном плану та особа искривљеног лица бљује крв. Тед је испричао причу Хауарда Филипса Лавкрафта која ми је звучала значајно боље од ове виђене у филму, па бих рекао да је и било боље да је Блер испричао њу, наместо да је само био благо (и преблаго) инспирисан. Глумци су били довољно инспирисани да коректно обаве свој део посла. Једино је главна протагонисткиња Катја синусоидирала, мада у збиру није била лоша.

Едукативни моменат: Дрога баш не претвара тело у пријемник за зла бића из других димензија, али свакаква зла чини телу.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

geostorm_lead (Small)Гео-олуја (Geostorm 2017) је апокалиптични филм који се дешава у блиској будућности. Због последица глобалног загревања цео свет трпи, па су се нације договориле да заједничким снагама изграде мрежу сателита која ће спречити екстремна климатска дешавања. Иако су заслуге за то припале вођи тима научника Џерарду Батлеру, он није био политички подобан и зато га је отпустио рођени брат Џим Старџерс. Три године касније, уочени су проблеми са сателитом и једини човек који их може решити је управо Џерард. Он пристаје да се врати на свемирску постају, али тамо затиче неочекиване кварове и диверзије. Све то има за последицу катаклизму светских размера.

Критички осврт: Био сам благо збланут када сам видео да је филм заузео став против америчког егоцентризма, али је тиме одмах добио и почетне бодове код мене. Уосталом, Америка је и најпроблематичнија држава што се признавања глобалног загревања тиче, а филм се бави управо последицама таквог облика загађења. Режисер и сценариста Дин Девлин је заправо заузео неки неуротичан став према политици сопствене нације, те није баш био за то да Америка „узима кредите“ за све добро што се чини у свету, али је истовремено за то да главни протагониста, херој и вођа тима буде ипак Американац и да се прича снима из америчког угла. То је чак приметио и лик из филма Британац Роберт Шихан, али се Џерард малтене правдао да је рођен у Британији. Ипак, овај филм јесте направио један корак ка самокритици и то поздрављам.

Сама прича није лоша, мада није ни нарочито оригинална, баш као ни катастрофе које се дешавају; више-мање су све већ виђене. Има и предвидљивих делова када је Џерард доживео несрећу током лета свемиром јер му је неко саботирао одело. Било је врло јасно да ће му се баш то десити. Ипак, најлошије од свега је што је предвидљиво ко је главни негативац. Наравно да није председник САД и ово није „спојлер“. Ваљда вам је јасно да први човек једне такве земље не може никако бити лош. 🙂 Иначе то ко је заиста крив је толико лоше одрађено у свим случајевима, да Дин само што није поставио таблу са натписом „гледајте у мене“ у сваког ко би требало да буде сумњив, попут Амра Вакеда. Оно што овај филм не издваја од других сличних је то што је спој политичког трилера и апокалиптичног. Обично та два и иду заједно и јесу добра комбинација јер увек ту има неких заташкавања и „виших интереса“ који неминовно доводе до катастрофе. Тако је било и овог пута.

Ликови су стереотипи, а односи између њих више пута виђени. Но, глума је у реду. И специјални ефекти су сасвим у реду, мада нису грандиозни. Зарад специјалних ефеката има и нелогичности, па тако муње само шикају Орландом као да у тако богатом америчком граду не постоји нити један громобран, а шта рећи за то када те исте муње доведу до тога да експлодира читава зграда? И за гео-олују превише је. 🙂 Такође, људи трче у правцу лаве која избија у Хонгконгу и тако. 🙂 Но, радња је у реду и држи пажњу. Узбудљива је и на крају све се дешава у последњој секунди, баш као што и треба. На крају има много оног америчког пренемагања, али на то смо већ навикли. Углавном, забаван филм који у овај поджанр није унео ама ич новога, нити га на било који начин унапредио.

Едукативни моменат: Нема ништа фантастично у томе да ће глобално загревање променити климатске услове и тако угрозити и нас и животну средину. Морамо бити свесни тога и морамо да радимо на томе да се глобално загревање санира.

Оцена наставника:

3(баш онако солидна)

ERAGON (Small)Ерагон (Eragon 2006) је епска фантастика о момку Еду Спелееру кога је змај сафирно плаве боје одабрао да буде његов јахач. Међутим, то не одговара мрачном владару Џону Малковичу који је и сам јахач змаја. Зато он шаље моћног и злог чаробњака Роберта Карлајла да убије момка. Но, и Ед добија савезника – Џеремија Ајронса, који је и сам био јахач змаја и који у Еду види наду за победу над мрачном владавином.

Критички осврт: Режисер Штефен Фангмејер је само применио већ опробан и доказан рецепт са змајем који као младунче изгледа неодољиво, а као одрасла јединка величанствено. При томе није избегао ни да следи добре узоре. Чудовишта која Роберт прави личе на орке из „Господара прстенова“, мада сам Роберт личи на Дракулу. Цео филм личи на нешто што смо већ много пута гледали. Са једне стране имамо лепотана протагонисту Еда који се баш трудио да буде такав (леп) у свакој сцени и пућио се као каква старлета, а са друге Џона, главног антагонисту који живи у свом мрачном дворцу. Додуше, негативаца има двојица и морам да приметим да је Робертова маска маестрална са свим оним испуцалим уснама. Џон, иако би требало да је „јачи“ глумац, сувише је маргиналан и пасиван и, ваљда, „остављен“ за неки други наставак. Глумци су, иначе, добри, али није да није било преглумљавања. Углавном, поставка је јасна и млади херој, који открива да је најталентованији јахач змајева икада (а ми истовремено откривамо још једно опште место у низу), побеђује мрачног краља и доноси благостање диљем епско фантастичног света. Ах. 🙂

Дакле, ово је сасвим класична причица без трунке оригиналности и са добрим специјалним ефектима. Додуше, то што змај уме да прича (односно има способност телепатије, али му дође на исто), мало је претерано. Можда су тај „ефекат“ могли и да избегну. Но, очигледно нису могли да избегну усхићено јахање змаја. Овај мотив из „Бескрајне приче“ постао је стандард епске и сваке друге фантазије у коју је укључен змај или нешто њему налик и дечак или врло млад момак који је за то биће емотивно везан.

Што се емоција тиче, претераше га у појединим сценама, пре свега када је Џереми умирао. И умирао је и говорио опроштајне речи, и умирао је, док је Ед плакао и умирао је на леђима змаја, а онда је дошла сахрана и наново велике речи и тако. Не могу да кажем да је толико патетично колико је холивудски романсирано. Још да додам да су костими „добрих момака“ веома фолклорни, а асоцирају на народе које Амери радије повезују са антагонистима – има ту арапских мотива, афричких, а лепа Сијена Гилори има стилизовану индијански хаљину, па чак и оклоп у том стилу. Све похвале костимографу Ким Барет.

Едукативни моменат: Џереми је рекао да је увек боље тражити опроштај него допуштење. То би значило да најпре урадимо оно што није дозвољено, па онда да се извињавамо. Можда је то у реду у филму, али у животу дефинитивно није. Ако већ нешто хоћемо да урадимо, најбоље је да потражимо и начин и аргументе зашто то радимо.

Оцена наставника:

3(баш онако пристојна)

Advertisements

Лако Је Критиковати 84

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Buffy-the-Vampire-Slayer-movie (Small)Бафи, убица вампира (Buffy the Vampire Slayer 1992) је комични хорор у чијој је жижи девојка Бафи (Кристи Свонсон), заинтересована за навијање и моду, али не баш и за школу. Њен живот се мења када упозна Доналда Садерланда, који јој указује на њен прави позив. Ни она ни Доналд нису одушевљени што је баш она изабрана, али се испоставља да је Бафи, ипак, дорасла овом крвавом задатку.

Критички осврт: Сцене борбе су наивне, а ни глума није ништа боља. Пре свега мислим на млађу поставу, пошто ту има добрих глумаца (што је чудно, с обзиром да је филм кршевит), пре свих Доналда и Рутгера Хауера. Ово је и филм у коме се у сићушној епизоди појављује Бен Афлек (који није у рангу наведених глумаца, већ то помињем као куриозитет).

Поставка приче је донекле оригинална, али је сама форма приче чиста класика. Уз то, потпуно је предвидљива. Има ту и више или мање успешних покушаја комедије, али оно што је много успешније је намерна или ненамерна пародија америчких система вредности. Бафи је навијачица коју тамошња школа фаворизује, иако образовање пролази поред ње. Такође, филм дефинитивно има шарма и више приличи декади осамдесетих. И то је, вероватно, оно чиме је купио гледаоце и поклонике широм света. Нисам пронашао податке да је филм постао култни, али не би ме чудило да јесте. Уосталом, на основу филма настала је серија која је трајала више од шест година, што је већ једна добра референца.

Но, далеко од тога да је филм добар. Он је површан, са ликовима који нису разрађени, а није ни радња. Многи и делови радње и ликови остали су неразјашњени, недовршени и да висе негде са стране. Такође, балансира на ивици треша, ако ту границу није и прешао. Нарација с почетка је потпуно непотребна јер је очигледно поставка приче могла да се изведе као Бафин сан. Има ту још што „стилских“, што логичких грешака.

Едукативни моменат: Иако је Бафи била лоша у школи и нимало еколошки свесна, ипак је пронашла област у којој се доказала. Увек постоји нешто што ће нам ићи добро, чак и када нам већина ствари не иде. Зато треба пронаћи то нешто и посветити се томе.

Оцена наставника:

3(на четири)

Elektra-Hindi-Dubbed-Movie-Watch-Online (Small)Електра (Elektra 2005) је суперхеројски филм са хероином коју тумачи Џенифер Гарнер. Она је плаћени убица који своје послове обавља ефикасно и немилосрдно, све док јој мета не постану Горан Вишњић и његова кћерка Кирстен Прут. Уместо да их убије, она их узима у заштиту од других убица који су утолико опаснији што имају натприродне моћи.

Критички осврт: Електра је заправо нека врста побољшане Никите (са повременим имиџом Ларе Крофт), али само у смислу моћи главне хероине. Што се свега осталог тиче, Никита води за шест дужина.

Радња је, наравно, класична за овај поджанр и сасвим је сведена. Но, то није велики проблем, пошто ретко који филм са суперхеројима има оригиналан приступ. Можда је већи проблем што је режисер Роб Боуман наметнуо депресивну атмосферу филму, а ваљда зато што је такав и главни карактер. Веома често поклоници суперхеројских филмова замерају када се филм или улога схвате и ураде сувише озбиљно и то овде јесте случај. У спрези са натприродним антагонистима чије тетоваже оживљавају, та озбиљност заиста не делује стварно и прави контраефекат. Другим речима, у реду је да главна хероина има ту неку своју личну несрећу, али се то сувише акцентовало. Џенифер је светска лепотица са физиономијом блиском карактеру из стрипа и има неку унутрашњу снагу, те је требало више акцентовати то. И то би ишло уз акцију коју филм пружа и која није лоша. Нису лоши ни специјални ефекти, а патетике је могло да буде и мање.

Едукативни моменат: Неке лекције се не могу предавати. Морају се доживети да би се разумеле. То је рекао мудри Електрин учитељ. Заиста је мудар и прави је учитељ.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

poster_optЗомбији (Zombies 2017) је филм о апокалипси која је изазвана зомби пандемијом. Малобројни преживели труде се да остану ван домашаја немртвих, а уједно претражују град како би пронашли још преживелих. Ипак, њихово уточиште није тако сигурно као што су мислили.

Критички осврт: Филм почиње веома занимљиво, односно као да почиње од средине. Упркос томе, све је јасно о чему се ту ради. И, надаље, режија је јако занимљива и режисер је уложио велики труд да буде необична, већ када је прича, ионако, сасвим обична. Необичној атмосфери филма доприносе и дијалози који су виспрени у покушају, као и смешне цаке, а у ствари јефтини филмски трикови, попут разговора главног протагонисте са својим најбољим пријатељем зомбијем. Но, труд да се унесе мало духа више је него очигледан и не могу да га не приметим и позитивно оценим. Но, не могу ни да га назовем оригиналним, пошто оригиналних сцена нема. Рецимо, када главни пар протагониста својим комбајном меље, да тако кажем, зомбије, мотив је који је виђен у заиста много филмова (један од њих је „30 дана ноћи“), а сама сцена неодољиво подсећа на сличну из филма „Мобилни“. Има још сцена преписаних из других филмова. Режисеру још могу да замерим да се повремено изгубио у просторним односима, а и није му баш „свака на месту“. Девојка, тешко повређена, бежи као зечица од гомиле зомбија и то, најпре, на чистини, а, потом, кроз кукурузно поље. Да је уверљиво – и није, баш. Емоције ликова такође често нису ни уверљиве, ни логичне, а ако ћемо поштено, нису логични ни њихови мотиви, па ни намере.

Глума је, некако, опуштена. Некада и превише. Специјални ефекти су углавном лоши, а зомбији су тек мало више намргођени људи са мало црвене фарбе по лицу. Акције има, али је једнолична. Све време зомбији надолазе, а главни протагонисти их најчешће уништавају ватреним оружјем, те се повремено гуркају са њима или секу мачетама. И све време тако. На крају испаде тужна прича са патетичним сценама и таквом пропратном музиком, али преокрет је, дефинитивно, поправио утисак макар за пола оцене.

Едукативни моменат: Дедица на трему је похвалио јуношу како добар посао обавља. Овај му је узвратио да нема шта друго да ради, на шта је овај рекао да је могао да не ради ништа. И ја, попут тог дедице, верујем да сваки (добар) рад треба ценити јер људи увек имају избор (и изговор) да не раде ни толико.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

REMEMORY (Small)Поновно сећање (Rememory 2017) је филм о човеку Питеру Динклиџу који је изгубио брата Мета Елиса у саобраћајној несрећи коју је сам изазвао. Питер се укључио у истрагу случаја смрти Мартина Донована, научника који је изумео машину која може да прикаже сећања без улепшавања. Мартин је веровао да ће та машина помоћи људима, али се десило управо супротно. Неколико људи који су испробали машину били су очајни, можда чак толико да почине убиство.

Критички осврт: Почетак је предвидљив и само је потребно сачекати да се деси саобраћјна несрећа. И друге сцене су биле предвидљиве, те је врло јасно шта ће у којој да се деси (да ће Мартин да умре у канцеларији и да ће Питер да украде кључеве, на пример), а донекле је предвидљива и комплетна радња. Међутим, сам начин како је Мартин умро и околности које су то пропратиле су довољно интригантни и довољно необични да филм задржи одређену дозу мистерије. И начин како се Питер прихватио случаја и разлог зашто се прихватио, такође су необични. Необичних, односно другачијих момената има још. Ово је први филм, после Вилоуа, где је главни патуљасти глумац (Питер). Још један другачији детаљ у односу на друге филмове где се решавају загонетке је и да главни протагониста није правио мапе, постере или како ли се то већ зове на зиду, већ је постављао фигурице са плочицама на столу.

Осим оригиналних момената, има и оних недоречених. Детектив Колин Лоренс је на сред филма нестао без трага и тиме прекинуо своју истрагу. Такође, чудно је да истрага није довела у везу све ликове у филму са покојним Мартином, као што је то учинио Питер. Улога Скота Хајландса потпуно је нејасна, осим да повећа број, па не сумњивих (пошто он то, с обзиром на године, сигурно није), већ ликова. Зашто је било битно повећати број ликова, не знам. Можда зато што није било довољно сумњивих. 🙂 Овако су сви ти ликови чинили колико-толико повезан ланац, а што је довољно да Питер преко једних дође до других. Сама та повезаност је сувише погодна и сувишна наивна, али радња је некако морала да се котрља. Нејасно је и како је Питер знао да ће у кући Џулије Ормонд наћи машину, а и како је она сама није видела.

Атмосфера филма, као и његов темпо, нису добри. Филм који нуди мистерију оваквог типа мора да нуди и неко узбуђење које је прати, а то овде није случај. Он је више попут мелодраме заробљене (и на силу уклопљене) у оквире трилера. То чини да тема буде, што би наставници српског језика рекли, промашена. Уз колико-толико оригиналне моменте и интригантан приступ, филм има потенцијал, али он није постигнут током реализације до свог максимума. На крају се прича смислено заокружује, али превише слично као и у филму „Друга Земља“ и са нарацијом урађеном на начин већ виђеним у другим филмовима, са обавезном дозом патетике и не претерано виспреним закључком.

Глума ме није оборила са ногу, али могу да кажем да је коректна.

Едукативни моменат: Сећања су лепа, али треба бити свестан вредности тренутка пре него што постане сећање.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два, што је реалније)

errors_of_the_human_body_poster (Small)Грешке људског тела (Errors of the Human Body 2012) је немачко-амерички филм. Научник Мајкл Еклунд је прешао да ради у институту у Дрездену. Тамо је срео своју бившу сарадницу и љубавницу Каролину Херфурт, која ради на регенерацији ћелија. Она је дошла до неких открића, али њено истраживање тапка у месту, па јој је Мајкл потребан као сарадник. У исто време Мајкла врбује и колега Томас Лемаркус да заједно раде на веома прогресивним идејама. Мајкл не верује Томасу, али ни Каролини, која очигледно нешто крије. Испоставиће се да је Каролинина тајна веома опасна за Мајкла, а можда и за све друге.

Критички осврт: Сценариста и уједно режисер Ерон Шијан баш се потрудио око научне терминологије, али је и верно приказао рад и односе на научном институту, па све изгледа веома реално. Сама радња некако је спора и чудна. Мистерија постоји готово од почетка, али је маргинализована и подређена одсликавању односа између Мајкла, Каролине и Томаса. Ово је другачији љубавни троугао у односу на до сада виђене и иначе Ерону морам да признам труд да цео филм учини другачијим у односу на друге са сличном тематиком. Додуше, било је предвидљиво шта ће се десити са Мајклом, само је било питање како ће се то разрешити. И разрешило се, прича се заокружила и уопште није испала лоша. Чак је и научни део прилично коректан.

Нема шта, Мајкл је добар глумац или, макар, уме да пренесе праве емоције. И други глумци су занимљиви.

Едукативни моменат: Мајкл је све време сопствену личну трагедију стављао испред туђих проблема. Јесте да је он доживео заиста тешку несрећу, али проблеме које неко има тешко је поредити са туђим. Свако има своје муке и то треба поштовати.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

PERFECTAND (Small)Савршено: Уздизање андроида (Perfect: Android Rising 2013) је нискобуџетни филм о научнику Роберту Ломбардију који је направио робота ратника Криса Р. Нотарила. Робот је развио свест и нагон за самоодржањем и да би се заштитио од људи побио је своје чуваре, а убио је и Робертову супругу Саманту Талбот. Роберто ништа није научио из своје трагедије и направио је новог робота убицу, овог пута са ликом љубљене Саманте.

Критички осврт: Глума је очајна, дијалози су сведени, а прича је најкласичнија могућа. Музика је тако урађена да наводи на узбудљива дешавања, али њих нема. Добро, робот убија људе, али је то све толико лоше да није пажње вредно. Цео филм је лош, не само зато што је буџет испод сваког разумног нивоа, већ и зато што је безидејан, досадан и неинтелигентан. Постоје неки покушаји хумора и акције (борбе), али све је остало на покушају. Има и пар (или можда више) секвенци где филм изгледа као видео-игра, а ваљда да би филм био пријемчивији за млађе. Искрено, тешко да могу да замислим икога коме је овај филм пријемчив.

Додуше, порука (наравоученије) на крају филма није лоша и сам крај није лош како је замишљен, али је катастрофално реализован. На крају нисам пропратио шта се збило са Крисом, односно првим андроидом, али није ни важно.

Едукативни моменат: У једном тренутку Саманта је имала довољно информација са обе стране да може да формира своје мишљење. И у томе и јесте поента. Може да се формира мишљење и на основу приче једне стране, али такво мишљење не мора бити добро.

Оцена наставника:

1(и још једном један)

darktower (Small)Мрачна кула (The Dark Tower 2017) је филм снимљен према серији романа Стивена Кинга. Тинејџер Том Тејлор открива нови свет који је до тада виђао само у сновима и схвата да је том свету потребан како би га спасио од злог чаробњака Метјуа Маконахеја. Метју жели да уништи Мрачну кулу, једину линију одбране од чудовишта ван граница свемира.

Критички осврт: Метју се неочекивано добро снашао у улози главног антагонисте. Готово да се приближио Тому Хидлстону (из серијала о „Тору“). Идрис Елба је био добар у улози протагонисте и сјајно пуни пиштољ мецима, а није лош ни клиња Том (који, иако млађахан, има много харизме и, вероватно, недостатак витамина Д), али су сви ови ликови потпуни стереотипи. При томе, Идрис је обучен као Морфеус из „Матрикса“, а има карактер и снагу „Блејда“. Очигледно црнопути глумци имају јасне оквире у којима их Холивуд види.

Дијалози који се воде сувише подсећају на „Господаре прстенова“ и како сам тамо мислио да су патетични са свим тим жалом да наде нема, то мислим и у овом случају. Уз то, након поменуте импозантне трилогије, сада још звуче и излизано. Има и асоцијација на „Нарнију“, „Харија Потера“ (борба Метјуа и Идриса неодољиво подсећа на борбу Мајкла Гамбона и Рејфа Фајнса) и „Терминатора“ (довољно је погледати главни двојац и њихов однос). Све то баш и не доприноси оригиналности. Заправо, прича је сасвим класична и, што је још горе, сувише поједностављена. Форма филма је врло препознатљива; надарени клинац открива паралелни свет, коме припада и коме је потребан. Неке ствари никада не излазе из моде у Холивуду, па тако ни лоши снови проблематичних тинејџера у којима се крије кључ за спасење универзума. Уз то, мрачна кула из наслова одашиље сноп светлости ка небу. Наравно и зар сте сумњали? 🙂 Општих места има још, па тако мистериозни глас у шуми дозива Тома, који се одазива, али и, супротно сваком здравом разуму, не буди Идриса, очигледног јунака који може да му помогне у свакој невољи. Но, макар специјални ефекти уопште нису лоши (нису ни савршени – повремено се види анимација), а чудовишта која нападају прилично су маштовита. Нажалост, нема их много, али зато, сасвим дозирано, има и авантуре и добре акције. Филм није досадан, држи пажњу и то је највише што је постигао.

Едукативни моменат: Добар део филма многи су се питали да ли је Идрис револвераш или није. Испоставило се да оно што га чини револверашем није вештина како користи оружје, већ његов карактер. За многе позиве у животу вештина је важна ставка, али је карактер много значајнији. Карактер је оно што, на пример, наставника чини наставником; он мора да буде добар човек и да поступа исправно.

Оцена наставника:

3(ту негде)

rise-of-the-guardians (Small)Успон чувара (Rise of the Guardians 2012) је цртаћ рађен према серији књига за децу. Џек Мраз је натприродно биће које ствара мраз и лед, али које ниједан човек не може да види. Џек пати због тога, али ће му се указати прилика да буде виђен када га Деда Мраз позове у помоћ да спасе свет од злог Бабароге.

Критички осврт: Почетак филма ништа ми се не допада. Иначе мислим да нарација тешко може да обезбеди добар почетак. Надаље радња сувише подсећа на роман Терија Прачета „Деда Прас“, али не знам да ли је за то крива књига или сценарио. Углавном, прича дефинитивно није оригинална, али је добра и има много авантуре и акције. Додуше, обавезан део филма када главни протагониста има свој пад (пред уздигнуће) исфорсиран је и самим тим не претерано убедљив. Но, све у свему, леп је цртаћ са много клизања и проклизавања и ликовима који су живописни и харизматични.

Едукативни моменат: Џек Мраз желео је да га људи и деца примете, односно да примете његов рад. И на крају је у томе успео, онда када је његов рад завредео пажњу. Кад-тад се добар рад примети и треба бити марљив.

Оцена наставника:

4(више-мање солидна)

warthe (Small)Рат светова: Голијат (War of the Worlds: Goliath 2012) је цртаћ базиран на истоименом филму (ако изузмемо „Голијата“). Људи су већ добили рат против ванземаљаца захваљујући микроорганизмима на које туђини нису били имуни. Ипак, знају да ванземаљци неће одустати и да припремају нову инвазију. Овај пут их војне снаге познате под називом АРЕС (Allied Resistance Earth Squadron) дочекују спремне. Ове снаге чине људи из различитих земаља који треба да превазиђу и разлике унутар сопствених редова како би се одупрле моћном непријатељу.

Критички осврт: Уводни део, односно анимација из тог дела (другачија од остатка) је одлична. И анимација у остатку филма је сасвим у реду (осим пред крај када тоне Кип Слободе). Додуше, повремено су претерали са фенси детаљима, па тако војнику перчин лебди на извесној удаљености од главе упркос свим законима физике. 🙂 Ликови не само да су лепушкасти већ су и перфектно набилдовани, без обзира да ли су војници или министар. Да, има само један мали из Малезије. 🙂 Уз то, потпуни су стереотипи и да ствар буде гора, ти стереотипи су у вези са нацијама којима припадају. Режисер Џо Пирсон је желео да прикаже колико је драгоцено јединство различитих народа, али је то урадио најтрапавије што се могло. Радња је смештена у доба Првог светског рата, али тај део историје практично није искоришћен и маргинализован је. Додуше, Џо је покушао да то искористи тако што ће поентирати неопходно заједништво народа, а исто је чинио и кроз личне драме ликова, али је све испало сувише бледо.

Но, најлошије у овом филму је што је неопозиво досадан. Све приче ликова су прозаичне, неинвентивне и, како већ написах, досадне. Што се укупне приче тиче, сувише је патетична за мој укус и све врца од великих речи. Уз то, не обавезно увек и повезаних. И сваки дијалог је опште место, а општих места има и у сценама. Оригиналности нема ни у најави. При томе не мислим само на то што је цртаћ базиран на филму, већ је и прича класична и све идеје су већ виђене. Голијат и друга роботизована возила разликују се од истих у „Ратовима звезда“ само по још једној нози приде.

И акција је досадна и обилује експлозијама. То је један од оних филмова када застрашујућа експлозија одбаци јунака, а он неповређен, без огреботине и без подеротине одшета даље у нову авантуру. Овај цртаћ је базиран на филму „Рат светова“, али као да је рађен према „Дану независности“ јер је једнако лош.

Едукативни моменат: Главна хероина је признала да је почела да раздваја ствари за које мисли да жели од оних које заиста жели. То звучи као да није једноставно, али јесте. Довољно је схватити шта је стварно важно.

Оцена наставника:

1(сигурна)

coocoon (Small)Чаура (Cocoon 1985) је филм о групи старих људи из старачког дома који су открили чудесни базен. Наиме, купање у том базену, на поседу који су неовлашћено посећивали, дало им је виталност несвојствену за њихове године. Касније су открили да су базен и кућу којој припада изнајмили ванземаљци, који су их најпре препали, а потом су се спријатељили са њима. Ванземаљци су им допустили да и надаље користе базен, али нова снага коју су стекли старци привукла је сувише пажње њихове околине. И други су пожелели да се окупају у том „врелу младости“, али то је већ озбиљно угрозило ванземаљце и њихову мисију.

Критички осврт: Филм баш није динамичан, а, руку на срце, прича ни нема превише „меса“. Но, јесте ведар и лепршав и то од самог почетка, иако се тада појављују искључиво старији глумци који су у старачком дому. Дух осамдесетих, напросто, зрачи. Осамдесете се виде и у наивности, пре свега у реакцијама ликова. Додуше, ни глума није уверљива (па нису ни реакције), али само када је млађа постава у питању. Стив Гутенберг је, ипак, глумац виђен за нискобуџетне глупарије, а Тани Велч је сенка, пардон, кћерка значајно познатије и умешније Ракел Велч. Но, лепоту је наследила. 🙂 Што се старе гарде глумаца тиче, заиста нису лоши и они носе овај филм и то би урадили и без Тани и Стива. Када Брајан Денехи плаче због умрлог Е.Т. садруга (назвах га тако пошто неодољиво личи на поменутог познатог ванземаљца) то изгледа театрално и патетично, али када Џек Жилфорд плаче за умрлом Хертом Варе, даје искрену, дубоку, нежну и тужну емоцију. И та емоција се наставља када покушава да је оживи у базену. Старци су, овај пут, „покидали“.

Љубавна сцена између овоземаљског Стива и ванземаљске Тани пропраћена је звучним ефектима као у каквом хорору. 😀 У реду, они воде љубав другачије и Стив природно стрепи од тога шта ће се дешавати, али претераше. 🙂 Музика која прати већину сцена уопште не звучи одоварајуће. Претерали су и са одласком у свемир; траје предуго без потребе, а не изазива жељене, разгаљене емоције. И смена дана и ноћи и временско трајање појединих активности није баш најјасније, а има ту још пар нелогичности, попут јурњаве на крају са обалском стражом. Других већих грешака у филму нема.

Едукативни моменат: Овај филм је показао да увек имамо право на живот и за радост, без обзира колико стари били. Стари људи осећају и они нису мање важни и то треба да знамо када се опходимо према њима на улици, аутобусу, пошти, дому здравља…

Оцена наставника:

4(рецимо)

Лако Је Критиковати 76

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

night-of-the-comet-movie-poster (Small)Ноћ комете (Night of the Comet 1984) је апокалиптични филм, а узрок апокалипси је пролазак Земље кроз реп комете. То је имало за последицу да се људи и животиње претворе у пепео. Преживели су само малобројни који су били у некој врсти склоништа од метала. То се десило Катарини Мери Стјуарт и Мајклу Боуену који су провели ноћ у просторији биоскопа где се пројектују филмови. Они који су били делимично заклоњени само су одгодили злу судбину и њихово претварање у прах је успорено. Постали су опасни, налик зомбијима и један од њих је дошао главе Мајклу. Катарина је успела да се спасе и пронађе и сестру Кели Марони, а обе су набасале на Роберта Белтрана у радио-станици. Пошто је Кели искористила прилику да буде водитељ на радију, добила је позив од људи из научног центра. То је за ову младу тројку била нада за спас, али научници имају другачије планове.

Критички осврт: Нисам баш успео да пропратим зашто су Катарина и Мајкл морали да преноће у биоскопу, али добро, морали су и за радњу је, логично, значајно да главна протагонисткиња остане жива. Ко да је важно зашто је жива. 🙂 Него да ми пређемо на ствар… Е, такав утисак оставља сценарио. Збрзан почетак тек да се види ко је ту ко и да буде какав-такав увод у главну ствар, односно разарање комете. Оне исте која је разорила и диносаурусе. У лепршавим осамдесетим пролазак комете је, напросто, морао да буде пропраћен розе светлосним ефектима. 🙂

Овај филм би био претеча филма „Ја, легенда“. 🙂 Идеја није лоша, као ни глума, мада је Катарина, повремено, претерано драматична. И није једина. Мери Воронов је таква и још неуверљива, приде. Неуверљива је и пуцачина у тржном центру, али је урађена са шармом, не могу да спорим. 🙂 И неке сцене су баш, баш наивне, попут оне како Роберт и Кели сређују чувара научне установе. Дакле, није ово филм без мане, али има занимљиву и динамичну причу.

Едукативни моменат: Када је Џефри Луис питао Катарину да ли је трудна, она му је одговорила како је једном мислила да јесте. На то је он узвратио да то није битно. Она је онда рекла: „То ти мислиш. То су биле најдуже три недеље у мом животу.“ Овај кратак разговор показује колико су нам важни наши проблеми и како мало слуха имамо за туђе. То је, пре свега, последица различитих искустава и интересовања, али, ипак, требало би да имамо више разумевања.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

lazer-team-hero-background (Small)Лејзер тим (Lazer Team 2015) је комедија о четворици људи, који су се случајно задесили на истом месту и то баш оном где је пао НЛО. Заправо, они су и допринели да се НЛО уопште сруши. Летелица је била намењена америчкој војсци и у њој се налазила опрема која је требало да припадне шампиону Земље (Алану Ричсону), од рођења тренираном за то. Сада се опрема инсталирала на тела ове несрећне четворке, па су, хтели-не хтели, морали да се прихвате мисије спасавања света.

Критички осврт: Наслов филма и синопсис нису ми деловали да је у питању добар филм, али ме је пријатно изненадио. Од старта су ми се допали ликови који су веома живописни и комични и који, заправо, и „носе“ овај филм. Радња свакако не, пошто је сасвим предвидљива. Чим видите четворицу спадала, а четири је делова оклопа, питање је било само ко ће добити који део. Такође, ни специјални ефекти нису грандиозни, а акција је млака. Да није уједно и комична, не би била ни помена вредна. Хумор је солидан, мада има предвидљивих и приземних фора. Но, и поред мањкавости, филм је, укупно гледајући, забаван и динамичан.

Едукативни моменат: Постоји једна изрека која каже: „Није коме је нуђено, већ коме је суђено“. У судбину не верујем, али верујем да је живот чудесан и да нам доноси нова изненађења, па и улоге којима се нисмо надали и за које се, самим тим, нисмо спремали. Али ако пристанемо на њих, треба да се трудимо да испунимо очекивања, баш као што је „Лејзер тим“ спасио Земљу.

Оцена наставника:

4(уз дебео минус)

supermanII (Small) (Small)Супермен II (Superman II 1980) други је наставак саге о суперјунаку кога глуми Кристофер Рив. Он је толико заљубљен у новинарку Лоис Лејн (Марго Кидер) да је одлучио да се одрекне својих импресивних моћи због ње. На несрећу, баш у то време, троје зликоваца са Криптона, Суперменове родне планете, стижу на Земљу са циљем да поробе њене становнике. И они имају моћи какве има Супермен, односно какве је имао док није одлучио да их више нема. Земља је у опасности, а изгледа да, овај пут, нема ко да је спаси.

Критички осврт: Има симпатичних и комичних момената, али и наивних, као када је Марго успела да превари полицајца усред озбиљне терористичке претње и попне се на Ајфелову кулу, па чак упузи испод лифта који води до највиших спратова. Егзибиције које Супермен изводи тек су луцидне. Пошто је бомба у лифту Ајфелове куле, он пробија торањ са све лифтом, напушта атмосферу и Земљу, пролази покрај Месеца и нежно одгурује лифт да безбедно експлодира у свемиру (на начин који се у свемиру сигурно тако не би одвијао). Онда га таласи (врло видљиви) запљусну и он, на срећу на кратко, изгуби свест, али се онда поврати и заплива, односно залети ка Земљи… И све време тако. Но, не могу да кажем да је филм лош, напротив. Скроз је лепршав, смешан и забаван.

Што се саме приче тиче, она се састоји из два сегмента; акционог и љубавног. Те две приче логично се уклапају и на крају заокружују у једну целину. Међутим, сам акциони део је мањкав, пре свега да би се приредио добар шоу са свим ефектима које је то време могло да приушти. Наиме, Суперменова тактика борбе је крајње неинтелигентна јер је очигледно да у граду, где су сви становници таоци, он нема шансе да победи. И док се боре и буквално руше облакодере, пролазници пазаре, једу сладолед, мајка шета дете у колицима и тако. 🙂 Но, и поред свих мана, ово је сјајан и сада већ култни филм јер има шарма и причу која има смисла.

За мене је Кристофер Рив једини прави Супермен. После њега, сви су смешни. 😀 И увек када крене сцена где Кристофер лети, праћена је истом, помпезном музиком. Та музика се прекида аутоматски чим крене сцена са „опаким“ терористима. Најсмешније је када таквих неколико сцена иде наизменично, па звучи као да неко мења ТВ програме. 🙂 Но, колико год све изгледало луцидно, цео концепт некако иде уз овог суперхероја. Покушано је слично и са Суперменовом рођаком Супердевојком, четири године касније, али је то био потпуни промашај.

Едукативни моменат: Супермену није помогла надљудска снага и натприродне моћи да победи троје силника, већ сасвим обично лукавство. Неке способности и особине могу чуда да направе, иако саме по себи чудо нису.

Оцена наставника:

4(са микро минусом)

mimicmovie (Small)Мимикрија (Mimic 1997) је способност животиња да обликом и бојом тела имитирају друге врсте или објекте из околине, а такође је и назив СФ филма. На Менхетну заразна болест коју преносе бубашвабе односи дечје животе. Зато је Џереми Нортам, помоћник директора Центра за контролу и превенцију болести, унајмио ентомолога Миру Сорвино, како би стала на пут бубашвабама. Она је то урадила тако што је генетички изменила друге врсте инсеката и направила сасвим нову, коју је назвала Јуда. Као што је и планирала, Јудине излучевине биле су отровне за бубашвабе. Акција је успела и телевизија је славила Миру као хероја. Три године касније, Мира је почела да открива да њене бубе нису изумрле, како им је она својим генетичким дизајном наменила, већ су еволуирале у нешто ново и застрашујуће.

Критички осврт: Филм је напет и има све елементе једног доброг хорора, али ми се не допада што сама идеја, која је, безмало, одлична, уједно није и довољно искоришћена. Бубе имитирају људе како би их лакше ловиле и та мимикрија је дошла до изражаја тек у пар сцена. У великој већини сцена, бубе нису ништа много више од језивих чудовишта. Но, инсекти су сасвим добро урађени, односно њихови покрети изгледају прилично реално.

Место дешавања је сувише погодно и сувише очигледно: подземни делови града. Проблем је у томе што су сцене мрачне, тако да се све слабије види. Има нелогичних сцена, па тако буба масакрира Ђанкарла Ђанинија, иако се намазао истом машћу као и Џереми, кога нису дирале. Касније та маст више није ни имала ефекта и бубе су, свеједно, нападале, што није доследно. Мира је, по изласку из вагона, дозивала малог Александра Гудвина, иако није могла да зна да га је Ђанкарло пронашао. Онда, нејасно је зашто су се уопште Ђанкарло и Џереми разишли, ако су се већ договорили да крену у исту мисију. И, напокон, након експлозије која је одувала четврт града, Мира и Џереми су изашли из подземне железнице без огреботине. Само мало нагарављени. Готово цео акциони део прате нелогичне ситуације. Неке су и позајмљене из других филмова, па тако улазак Џеремија у просторију са ројем инсеката врло је слична уласку Сигорни Вивер у просторију са јајима Ејлијена у другом делу саге. Свеукупно гледајући, верујем да режисер Гиљермо дел Торо може много боље од овога.

Едукативни моменат: Људи понекад користе једну врсту како би смањили бројност друге која или нарушава људске потребе или здравље или штети екосистемима. Тада говоримо о биолошкој борби против тих врста, а ако унесемо врсту (у овом случају са којом регулишемо бројност оне која нам смета) на ново станиште, то се назива интродукција.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

moskito (Small)Комарац (Mosquito 1995) је филм који је, из мени мистериозних разлога, стекао статус култног. У америчком националном парку посетиоце су почели да нападају џиновски комарци. Четворо њих, који су успели да се спасу, покушавају да нађу начин да униште ову смртоносну претњу.

Критички осврт: Са овим филмом стварно нема шале. Прва сцена је како пада ванземаљски брод, друга како се комарац излеже из лутке, трећа како пије крв ванземаљца и у четвртој џиновски комарац удара у кола. Све то, заједно са уводном шпицом, дешава се у прва три минута филма. Сва каснија дешавања су потпуна класика за овај поджанр. Комарци нападају, људи вриште и неколико главних јунака покушава да се спасе. То је то, уз све смешне специјалне ефекте. Буџет је био толико ситан да су неке жртве приказане са гротескним маскама како им је исисана сва крв (буквално су изгледале исцеђено), али највећи број њих је имао само црвене печате по глави. Додуше, велике печате. 🙂 Да додам да су и туче потпуно неуверљиве.

Ликови су занимљиво представљени у овом филму. Готово сваки од њих има неку психолошку девијацију и нејасно ми је шта је Гари Џоунс (режисер и сценариста) желео да постигне тиме. Можда је мислио да ће ликове тиме учинити комичним, али није. Нити је филм комичан. Гунар Хансен је имао једну од улога, а двадесетак година пре овог филма глумео је убицу у „Тексашком масакру моторном тестером“, па је у овом филму направљена алузија на ту тему. И то је врхунац хумора у овом филму, те је, ваљда, јасно какав је хумор у питању.

Едукативни моменат: У једној љубавној сцени девојка је рекла момку да јој не грицка врат. Он јој је узвратио да не ради то он, већ комарац. Скинуо га је са њеног врата и рекао да оде и себи нађе сопствену девојку. Комарац кога је склонио је – девојка. 🙂 Мужјаци комараца су биљоједи, а крвљу се хране искључиво женке и то пре него што треба да положе јаја.

Оцена наставника:

1(али култна, наравно)

monsterhou (Small)Чудовишна кућа (Monster House 2006) је цртаћ о дечаку који је опседнут комшијом преко пута. Комшија је наопак човек који не дозвољава да се деца играју на његовом травњаку и заплени сваку играчку која заврши ту. Тако се десило да лопта дечаковог друга заврши на травњаку. Када је кренуо да је донесе, дечака је пресрео непријатни човек. Тај сусрет је био трауматичан за дечака, али фаталан за човека који је пао. Одвезла су га болничка кола, али за дечаке је тек тада почео кошмар. Кућа је наставила да живи без свог станара и, чак, да прождире људе. Мисија дечака је постала да је зауставе у тој застрашујућој активности.

Критички осврт: Преговори између бебиситерке и девојчице која продаје слаткише одлични су. Иначе је хумор баш добар, а дијалози су виспрени и занимљиви. И анимација и прича су занимљиви. Прича је и помало тужна.

Међутим, финална битка са кућом урушила је цео филм. Болничка кола која су довезла старца и умало згазила дечака, само су нестала у наредној сцени. Ако је већ неко од болничара довезао старца и одвезао се, зар није логично да провери како је тај дечак? Старац је, тек тако, извадио експлозив из своје болничке спаваћице и дао га врло младом дечаку да њиме разнесе кућу. А кућа која се саставља иза леђа другог дечака, који се радује јер мисли да ју је срушио, једно је од најопштијих места у филмовима. И целу ту натприродну борбу и експлозије и шта све не апсолутно нико у граду видео није, нити се било ко појавио да види шта се дешава. Много рупа у читавој трећини филма.

Едукативни моменат: Тек када је кућа уништена, старац је био слободан. Ако ово посматрамо као метафору (буквално никако јер није добро рушити кућу), не ваља бити „роб“ куће. Дом нам пружа комфор и сигурност, али ваља мало изаћи и напоље, међу људе. Такође, скуп стилски намештај не значи много ако нам није удобан и ако немамо госте да им таквим учинимо боравак у нашем дому. И, напокон, чишћење је битна хигијенска навика, али не мора да нам исцрпе сву енергију. Није смак света ни ако нам је кућа, односно соба, понекад и неуредна. 🙂

Оцена наставника:

3(може плус)

ghostisll (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell / 攻殻機動隊 1995) је јапански футуристички цртаћ рађен према истоименој манги. Главна хероина је Мотоко, која ради за Сектор 9 при јавној безбедности у Јапану. Њен тим добија задатак да уђе у траг тзв. Луткару, односно хакеру који преузима мозгове људи и тера их да одрађују оно што су његови циљеви. Наиме, у будућности је могуће мозгу додати делове који омогућавају везу са интернетом и приступу разним подацима. Тако Луткар и долази до својих жртава. И таман када је тим Сектора 9 помислио да је ухватио Луткара, испоставља се да се у вези са његовим случајем дешава читава завера, па и у оквиру организације којој Сектор 9 припада.

Критички осврт: Анимација није грандиозно боља у односу на уобичајену (мада је за оно време била прилично напредна и комбиновала је модерне трендове са класичним), али неке идеје сјајно су анимацијом решене. Једна од њих је када Мотоко пада са зграде и постепено постаје невидљива пред очима полицајца и стапа се са улицом иза ње. Иначе су сцене прилично ефектне и оно што је веома занимљиво, манга, за коју сам увек веровао да има врло ограничене могућности да прикаже осећања, у овом случају је прилично јасно показивала стање појединих ликова (Мотоко, пре свих). Допала ми се и сцена када Мотоко, напокон, успева да споји свој мозак са Луткаром. И уместо да улети у неку луцидно фенси сајбер реалност, дешавало се нешто далеко обичније, али значајно ефектније.

Дијалози повремено звуче поједностављено, али уопште нису. Многе размене мисли ликова су филозофске и много мудрих ствари може да се чује. Сама прича је прилично компликована и укључује широк спектар ликова. Потребно је много концентрације пропратити све то, али вреди јер је прича добра. Такође, вреди и сам концепт. Град будућности није ништа значајније побољшан у односу на садашњост. И загађен је. Људи су се окренули од технологије комфора ка себи и почели да побољшавају искључиво сопствено тело и мозак, укључујући и брзину преузимања информација. Обично су предвиђања да ће нас невоље снаћи од технологије коју користимо, а овог пута опасност долази од нас самих, у виду манипулације и немогућности да разликујемо стварно од виртуелног. И то ову причу чини реалном и дубоком. И то је тек једна од тема која се обрађује и добро поентира.

Едукативни моменат: Мотоко је рекла да без обзира колико моћни и мудри били, систем у коме сви делови реагују на исти начин је систем који има фаталну ману. Веома је мудра Мотоко. 🙂 Уосталом, и у друштвеним системима једноумље никад ништа није добро донело.

Оцена наставника:

5(наравно)

a-girl-walks-home-alone-at-night-poster (Small)Девојка се ноћу сама враћа кући (2014 دختری در شب تنها به خانه می‌رود) је амерички филм на персијском језику. Девојка из наслова је, у ствари, вампирица која ноћу вреба жртве. Тако је налетела на момка Араша Марандија, који се враћао са маскембала прерушен у Дракулу. Између њих почиње да се дешава нешто, нека емоција, на коју ни вампирица није имуна.

Критички осврт: Музика је одлична, а некако добро прати сцене. Исто тако и фотографија (а уметнички дојам појачава и то што је филм урађен без боје и то је урађено заиста ефектно). Изгледа да је све то у маниру редитељке Ане Лили Амирпур, као и још неке компоненте филма, мада је тешко рећи који је њен манир, с обзиром да сам тек други њен филм одгледао, а није их урадила много више. Ана, изгледа, воли да у филму има психоделичну журку са обавезним дрогирањем, немоћно детенце које је, из неког разлога, значајно за радњу и супротстављене полове. У вези са овим потоњим, с једне стране ту су насилни, физички јаки мушкарци (увек су ту негде, при руци, тегови) или, напросто, моћни на неки начин, а са друге жене које су изнашле начине да буду јаке, али су, истовремено, и девијантне. Доминик Рејнс је прави представник Аниног мушкарца. Доминик, и поред улоге суровог нарко дилера, делује врло симпатично и занимљиво, са свим својим тетоважама и смешним, сведеним понашањем. Заиста је аутентичан и улогу је изнео баш добро. И остали нису били лоши.

Занимљив је лик главне глумице Шејле Ванд, али и њен изглед. Марама коју носи преко главе, као и пратећа одора, иначе одлика иранске културе облачења, претворена је у неку врсту плашта, баш какав имају древни вампири. То, и сама радња, као и однос мушкараца и жена, наводи ме да претпоставим да за Ану овај филм има неко лично значење (јер она и потиче из Ирана) и добар део сопствене и искрене емоције успела је да пренесе у сам филм. И на то не можете остати равнодушни.

Што се саме приче тиче, нема највећу могућу динамику, али невероватно држи пажњу. Ово је једна необична љубавна прича, дијаметрално супротна од саге „Сумрак“, много више кул и много мање патетична. И када Шејла каже да је радила неке лоше ствари, то, заиста, има тежину, за разлику од њањавог пренемагања Роберта Патинсона када каже то исто у поменутом другом филму. Углавном, на крају се све решило, а опет је остало неизречено. Заиста занимљив филм од почетка до краја.

Едукативни моменат: Филм је мрачан јер је Шејла вампирица. Међутим, можемо да тумачимо и да је филм мрачан због наркоманије, која је, такође, тема филма. И за разлику од вампиризма, наркоманија је реална опасност које се стварно треба бојати.

Оцена наставника:

4(може)

abraham-lincoln-vampire-hunter (Small)Абрахам Линколн: Ловац на вампире (Abraham Lincoln: Vampire Hunter 2012) је животни пут шеснаестог председника САД испричан на фантастични начин. Филм почиње његовим детињством, када му је вампир Мартон Чокаш убио мајку. Када је одрастао, одлучио је да се освети, али то није прошло како се надао. Тада је налетео на Доминика Купера који га је обучио да убија вампире – не само Мартона, већ и све остале. Линколн је постао успешан у томе, али је схватио да много већи допринос може да да као председник државе. Зато је одложио убојиту секиру и почео да се бори идеалима.

Критички осврт: Почетак је, буквално, склепан, тако да смо очас посла дошли до тога како Абрахам вежба да буде ловац на вампире. И та вежба није лоша, а секира је иоле креативније оружје против вампира које се користи у оваквим филмовима. И каснија акција није лоша, а посебно бих издвојио када се Бенџамин Вокер (Линколн) бори против Мартона у сред стампеда коња.

Радња је сасвим у реду, одржива и, чак, у доброј мери прати историјске чињенице, што је чини реалнијом. Филм је микс две приче из два различита жанра. У једној Линколн је амерички херој председник који се бори за људске слободе, а у другој он је амерички херој ловац на вампире. Погодно, вампири су уједно и робовласници и заговорници таквог друштвеног поретка, па су те две приче или жанра, како желите, некако повезане. И то није лоше испало и није проблем. Проблем је што је филм предвидљив и има много општих места и, нажалост, оних „великих“ речи које Амери тако воле. Невоља је и што се исте мисли врте у много реченица и толико се велича америчка нација да, напросто, мора да вам позли од толико родољубља и националног поноса. Мислим, ако ћемо поштено, Американци се јесу међусобно поубијали како би решили проблем ропства и решили су га на најбољи могући начин, али су ропство имали. Колико су црнаца побили и шта су им све радили? Колико Индијанаца? Племенитост није у томе да више не кињиш онога кога си кињио. Оно чиме, можда, могу да се поносе је да су се изборили за бољи друштвени поредак, али њихова историја није за понос. Више је за наук, рекао бих. Е, та погрешна директива ми највише смета код оваквих америчких филмова.

Едукативни моменат: Доминик је рекао да права моћ не долази из мржње, већ из истине. За моћ не знам, али знам да ништа добро не долази из мржње.

Оцена наставника:

4(заиста на једвите јаде)

file__Elm_poster (Small)Страва у улици Брестова 5: Дете снова (A Nightmare on Elm Street 5: The Dream Child 1989) је пети наставак саге о Фредију Кругеру (Роберт Инглунд), злочинцу који убија тинејџере у сновима. За Фредија то није довољно и он жели да се поново роди у правом свету, преко детета које носи Лиса Вилкос.

Критички осврт: Филм је прилично добро почео, форсирајући причу о Фредијевој мајци Бијатрис Бипл. И то је имало неког смисла, као и сам заплет, мада је урађен прилично мелодраматично, чак помпезно. И наивно; речју, у духу осамдесетих. Рецимо, наиван моменат је када је Лиса ушла у сан Џоа Силија како би га спасила, наместо да га само – пробуди. Спавао је на корак од ње. 🙂

Можда је пети део саге већ био вишак јер су идеје за причу рециклиране из претходних наставака. Идеја водиља је, практично, истоветна оној из другог дела ове саге. Фредију је потребно право тело, па је у претходно наведеном наставку хтео да преузме Марка Патона, а овај пут је своју шансу видео у беби коју треба да роди Лиса. Но, и таква каква је, идеја је, колико-толико одржива, као и сама прича, до неке треће трећине филма, када крећу небулозе. Лиса се претвара у енергију и усисава је рендген како би видела да Фреди кроз пупчану врпцу Лисине бебе убацује душе тинејџера које је побио, што је приказано као да се млади спуштају низ тобоган. Шта рећи? 🙂 И борба Фредија и Џоа, иако није лоша, урађена је на исти начин као и у трећем делу саге, а и као у музичком споту групе А-ха „Take On Me“. Прегањање Лисе и Фредија по степеницама је већ виђено у „Лавиринту“, а и да није, у овом филму није јасан смисао целе те јурњаве. Дакле, као што написах, нема овде оригиналних делова и нема ни много разлога да овај наставак саге уопште постоји.

Општих места, очекивано, има, а глума је врло лоша, посебно Лисина, која је, нажалост, главни протагониста. Чак је и, тада мали, Вит Хертфорд глумео боље од ње. Његова физиономија је баш захвална за улогу детета снова, са све оним крупним очима.

Едукативни моменат: Фреди је имао циљ да додворавањем и манипулацијом приволи Вита да постане као он. И то лоши људи раде; утиче на децу разним начинима како би их увукли у свој мрачни свет. Зато, децо, опреза никад довољно, посебно према старијима које не познајете.

Оцена наставника:

2(може на три)

Лако Је Критиковати 73

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

desssp (Small)Грозни ја (Despicable me 2010) је цртаћ о зликовцу Груу који жели да буде број један у свом „послу“. Зато има велику амбицију да украде Месец. Да би то постигао, мора од млађег „колеге“ (уметничко име му је Вектор, а зове се Виктор) да украде умањујуће зраке. Пошто је приметио да Вектор воли колаче које продају три девојчице из сиротилишта, Гру је одлучио да их усвоји како би оне, преко колача, унеле роботе у Векторову кућу, а који ће омогућити крађу. У целом том маестралном и монструозном плану Гру није рачунао на једну ствар: да ће му три девојчице, заједно са умањујућим зрацима, украсти и срце.

Критички осврт: Иако је врло предвидљиво шта ће се у цртаћу дешавати, свеједно ће вас пријатно изненадити. Сјајан је, са много хумора, лепих емоција и поука.

Едукативни моменат: Иако је Гру веровао да су очекивања од њега да уради неку грандиозну ствар, попут крађе Месеца, испоставило се да је много учинио и тиме што је „само“ збринуо три девојчице. Некада, оно што нам се чини ситним и те како уме да буде значајно. На пример, када дамо неки добровољан прилог за хуманитарну акцију, то неће бити много новца, али гомила коју су добри људи прикупили биће значајна помоћ.

Оцена наставника:

5(без имало двоумљења)

misinglink (Small)Карика која недостаје (Le Chaînon manquant 1980) је француско-белгијски цртаћ о томе како је, у ствари, човек еволуирао. Прича прати животни пут праисторијског човека званог О, рођеног 196303 п.н.е. и сасвим различитог од припадника своје врсте.

Критички осврт: Цртаћ је комплетна фантазија, биолошки, али и политички некоректан, у чему и јесте његова вредност. Звучи чудно, али неће бити ако одгледате филм. 🙂

Постоје алузије на многе ствари које су нам познате, али и на филмове и књиге, попут „Гуливерових путовања“, „Пинокија“, „Ратова звезда“, „Одисеје“… Аутор је показао да му је све инспирација и да све може бити инспирација. Сам цртаћ је баш инспиративан, са веома маштовитим решењима животних форми биљака и животиња. Многе су препознатљиве у природи, па и оне које су фантастичне. И радња је маштовита, са све приказом еволуције човека и поукама о искуству, учењу, злоупотреби, положају, политичарима (ова потоња је баш, баш успела алузија) и другим значајним темама. Асоцијације на савремена збивања су више него очигледне, а издвојио бих сцену када крече зидове пећине ултраталентованог сликара Ел Гориле и преко тога цртају пећинске цртеже. 🙂 Све у свему, креативно и интелигентно испричана прича.

Едукативни моменат: Главни јунак је желео свом народу да пренесе знање, како би боље живели, али су они то знање злоупотребили. Дакле, знање може и да се употреби и злоупотреби. Историја нас учи да је било и једног и другог, а ми би требало да учимо из наше историје. 🙂

Оцена наставника:

5(и то сигурна)

jurassIII (Small)Парк из доба јуре III (Jurassic Park III 2001) је трећи наставак саге о парку диносауруса. Вилијам Х. Мејси и Теа Лиони ангажују научника Сема Нила да им буде водич док надлећу острво диносауруса како би доживели незаборавно искуство. С обзиром на то да су понудили неограничену суму новца, Сем је пристао. Оно на шта није рачунао је да ће се авионом спустити на острво и да је мотив тог приземљења сасвим другачије природе.

Критички осврт: Јасно је да је и овог пута морало да буде нових диносауруса. Увођење спиносауруса је био пун погодак. Не само да је застрашујућ као тираносаурус, већ и изгледа необичније. Птеродактили нису разочарали, а велоцираптори су, очигледно, грабљивци од којих се, у овом серијалу, не одустаје. Ипак, последња сцена са велоцирапторима је потпуно неуверљива. Неуверљива је и сцена где спиносаурус напада у реци, готово од почетка до краја. Испоставило се да је спиносаурус толико упоран да вечера људе, да га је и ватра једва омела. Током ноћи и по магли, ма колико год да је месечине, тешко да би се под водом у реци ишта видело као што је у филму приказано. Рекао бих да је режисер Џо Џонстон веома желео да постигне успех претходна два филма, да је и претеривао и зато и правио грешке. Не морате да будете зоолог како бисте приметили да се животиње понашају прилично неприродно, па таман биле и диносауруси.

Истина, има и акције и можда није све време напето, али јесте динамично. Крај, помало, квари утисак јер је типично холивудски са све адекватном музиком. Но, утисак и није богзна какав, па не може много ни да се поквари. 🙂

Сама прича није лоша, ако прихватимо да тинејџер Тревор Морган може да опстане два месеца тамо где гомила одраслих и наоружаних људи није могла у претходном наставку. Овај наставак има мање радње од претходна два, а више је романсиран и иако има пар згодних цака (када велоцираптор први пут напада Теу) и комичних момената (највише захваљујући Вилијаму), значајно је најслабији.

Едукативни моменат: Сем је рекао да постоје две групе научника; они који би желели да буду атрономи и они који би желели да буду астронаути. Астрономи проучавају свакојака чудеса, али из безбедних кабинета, а астронаути би желели да та чуда доживе. Којој год групи припадали, важно је само да волите да проучавате и да сте добри у ономе што радите.

Оцена наставника:

3(ту негде)

the-island-of-dr-moreau-poster (Small)Острво доктора Мороа (The Island of Dr. Moreau 1977) је друга филмска адаптација на енглеском језику истоимене књиге Херберта Џорџа ВелсаМајкл Јорк је бродоломник кога је море донело на једно усамљено острво. На том острву главни је научник Берт Ланкастер и он је спасио и удомио Мајкла. Ускоро Мајкл открива чиме се Берт бави на том острву, као и застрашујућа бића која је створио својим експериментима.

Критички осврт: Сцена када Берт виси испред запаљеног здања заиста је ефектна. Нема много тако добрих сцена у филму, али има грешака у сценама које не можете да не уочите. На почетку филма Мајкл и његов сапатник бродоломник бацили су из чамца у море живог човека, а то се види јер се руком придржао за бродић. Верујем да је требало да изгледа да је њихов пајтос мртав, али није (на сличан начин се види и да Најџел Девенпорт није мртав). Након тога је Мајкл врло живахно јурцао по острву, иако је, пре тога, седамнаест дана провео у чамчићу без ичега. 🙂 Врата лабораторије у којој је радио Берт била су забрављена – споља!?! Како је то урадио и зашто би, за бога милога, то, уопште, радио? 🙂 У филму се форсира закон да животиње не смеју убити људе, а Мајклов сапатник бродоломник је, на почетку филма, очигледно убијен и то је остало да „виси“ негде на маргини приче.

Филм је рађен према оном старинском рецепту да се мистерија развлачи, да је све тако чудно, па се Мајкл чуди, па и ми се чудимо са њим и то траје и траје. Све то прати адекватна музика. Упоредо са мистериозном причом, одвија се и романтична прича између Барбаре Карере и Мајкла, типична за филмове из те декаде. И њу прати адекватна музика. Ту су и фотографије пејзажа рајског острва, снимање силажења Мајкла низ сваку степеницу у кући (трчкарао је, али ипак) и разна друга одуговлачења. Имао сам утисак као да се режисер Дон Тејлор мучи да попуни рупе у сценарију без довољно „меса“, а како би филм имао неко колико-толико пристојно трајање. Томе сведоче и разговори између Барбаре и Мајкла који се, суштински, понављају у пар сцена.

Мајкл је сјајан глумац и то се видело и у овом филму, а и сви остали су били на висини задатка. Сам задатак, пак, није био довољно изазован. Чини ми се да је основна грешка у филму што су се аутори одлучили да много већи простор дају акцији, а значајно мањи филозофији на којој почива филм (и прича на којој је базиран). Дијалози које воде Мајкл и Берт су, у пар наврата, прилично виспрени, а обојица су били уверљиви; Берт у својој загриженој решености и Мајкл у наивној неверици. Но, то је маргинализовано и подређено акцији и због тога филм маши поенту и усмерење; наместо да буде озбиљан СФ, он је више (не тако забавна) авантура. Тако да има много бесциљне јурњаве, борби и све то чини да радња изгледа расута, нефокусирана, иако се, реално, радња одвија неким својим колико-толико правим путем. Сама прича као прича, свеукупно, није лоша, али није ни добра. Љубавна мелодрама нема много поенте, осим да је јунак на крају приче уз спас, добио и девојку. 🙂

Едукативни моменат: Берт је показао Мајклу ембрионе пса, миша и човека и видело се да су међусобно веома слични. Прокоментарисао је како је ћелија „роб“ форме, судбине коју никад не може променити. И онда се запитао да ли можемо да променимо ту „судбину“. Мајкл је одговорио питањем: „Да ли треба да је мењамо?“ То је врло озбиљно, етичко питање и вреди размишљати о томе. С једне стране генетичким инжењерингом мењамо природни поредак ствари и, врло вероватно, не можемо предвидети све последице, а са друге, можемо лечити болести и спашавати животе. Аргумената за и аргумената против има, али, пре него што заузмемо став, морамо да урадимо оно што људи најчешће не ураде – да се добро информишемо о теми.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

UnderworldBloodWarsPoster (Small)Подземни свет: Крвави ратови (Underworld: Blood Wars 2016) је пети наставак саге о борби вампира и вукодлака. Кејт Бекинсејл су прогнали вампири, а вукодлаци је јуре како би се докопали њене кћерке полувампирице, а полувукодлака и, преко њене крви, стекли веће моћи. Оне су им потребне како би једном за увек потаманили све вампире. Вампири су свесни опасности, па једна од главних вампирица Лара Пулвер нуди Кејт да буде наново прихваћена међу својом врстом уколико се прихвати задатка да обучава њене регруте. Кејт је прихватила ову погодбу, али ствари се нису одвијале онако како су се договориле, већ се све још више закомпликовало.

Критички осврт: Пандан Мили Јововић из „Притајеног зла“ Кејт Бекинсејл остарила је, мада је шминка све то лепо прикрила. Осим, можда, руку. 🙂 Свеједно, она и у овом филму суверено праши и то од самог почетка. Акција коју прави, овог пута, изгледа спектакуларно, као да се мало „опоравила“ од претходног наставка, који је, најблаже речено, био фијаско у сваком смислу, те и у том гледе акције.

Има и непредвидљивих и врло похвалних момената, попут борбе Кејт и Бредлија Џејмса и у шта се она изроди, али оно што је најјачи адут овог наставка, а што претходна два нису урадила, то је да је „Подземни свет“ вратио на праве шине: модерну готику у којој се води рат између канџоликих вукодлака и зуболиких снобова у тесним кожним костимима, са „Матрикс“ оружјем и са све врцавим дворским сплеткама. Другим речима, подсетио је фанове због чега им се ова сага уопште и допала. Да, што се костима тиче, они су сада мање „Матрикс“ у односу на први део јер је костимограф Бојана Никитовић (нека наша?) заиста пустила машти на вољу, тако да ратници вампири изгледају више екстравагантно, а мање ратници. 🙂 Такође, када су кренули да помињу источни клан, северни клан и све друге, имао сам осећај као да гледам неке вампирске „Господаре прстенова“. 🙂 Тај ефекат су појачали чланови северног клана који изгледају попут вилењака из поменутог филма. Но, сви ти детаљи, заправо, обогаћују филм и то је једини и начин био да се филм учини занимљивим, пошто радње, практично, нема. Све време се вијају ови са овима или они са онима и то је то.

Но, филм јесте забаван, динамичан, напет, са финалном битком која је прави спектакл. И крај је, некако, поетски правичан. Све у свему, не испаде лоше.

Едукативни моменат: Лара, шармантни негативац, рекла је како је информација моћ. Пошто она воли моћ, информације је пасионирано сакупљала. И у праву је, иако је злоћа. 🙂

Оцена наставника:

4(прогледано кроз прсте)

Townload bluray (Small)Сумрак (Twilight 2008) је романтични амерички филм рађен према истоименој књизи. Кристен Стјуарт је девојчурак који је дошао у малену, кишовиту варошицу да живи код свог оца Билија Берка и тако пусти мало своју мајку Сару Кларк да нађе срећу са другим човеком. Тамо се Кристен заљубила у мистериозног младића Роберта Патинсона из локалне школе коју је почела да похађа. Роберт очигледно крије неке тајне и Кристен је заинтересована да сазна које су. И открива да је он, заправо, вампир. Међутим, то је није одбило, напротив. Почиње романса између њих, али ће Кристен врло брзо да схвати да није лако волети крвопију.

Критички осврт: Сада, након силних наставака, љубавна прича између лепушкасте Кристен и наочитог Роберта изгледа излизано. Уз то, мотив заљубљеног вампира далеко је од иновативног, али овом филму морам да признам кредите које је остварио. И то пре и изнад свега што је сензибилитет приче уникатан, односно другачији од сваког филма са сличном темом пре овога. За то су заслужне жене; сценариста је Мелиса Розенберг, а режисер Катарина Хардвик. Треба ли да напишем да је сценарио рађен према књизи коју је написала, такође, жена? 🙂 У питању је списатељица романтичне душе Стефани Мајер.

Романтика није исфорсирана, као што то може да се види у лаганим холивудским комедијицама и то је заиста мајсторство које само један овакав женски састав и може да изведе и, морам да признам (мада нерадо), да је и двоје главних протагониста значајно допринело. Има мелодраматике и у појединим сценама више него што би требало, али не нарушава атмосферу значајније.

Паралелно са љубавном тинејџ причом дешава се и друга, крими прича и оне се, очекивано, спајају. Свеукупно гледано, радња је у другом плану и очигледно није завредела пажњу ауторки филма колико сам однос између Кристен и Роберта. То је, вероватно, и разлог зашто је на стакленим ножицама цео уплив три дивља вампира у узавреле страсти тинејџерке и згодног вампира. Наиме, цео тај крими део је баш „напумпан“ како би се тај однос двоје млађаних учинио баш онаквим каквим су га ауторке замислиле, и то толико напумпан, да је пред пуцањем. Само разоткривање Кристен пред Камом Жигандеом, разлог зашто нису Кристен и Роберт побегли кад су могли, зашто долазак црне тројке није предвидела Ешли Грин, као и комплетна јурњава након тога, све изгледа неспретно и нелогично. Но, као што написах, радња није оно што пласира овај филм. Не би ни могла јер је далеко од спектакуларне.

Едукативни моменат: Мудрији од мене кажу да романтика нема дефиницију; свако на свој начин показује љубав, наклоност и поштовање. Но, како год показивали, свакако то чините, чак и ако нисте вампир или вампирица. 🙂 Оној другој особи то ће много значити, ма како год романтику дефинисала.

Оцена наставника:

4(реално, мање-више или више мање 🙂 )

eclipseofthe heart (Small)Сумрак сага: Помрачење (The Twilight Saga: Eclipse 2010) је трећи у низу филм који је настао после претходно описаног. Брајс Далас Хауард је вампирица којој је породица Роберта Патинсона убила партнера Кама Жигандеа. Зато је одлучила да се освети тако што ће убити Робертову љубав Кристен Стјуарт. Да би то могла да уради, направила је армију нових вампира, почевши од Завијера Самјуела, што је привукло и веома моћну вампирску породицу из Италије која жели да има контролу над вампирским светом. Армија новајлија прети да помори оближњи град Сијетл, али прети и Робертовој породици и његовој обожаваној Кристен. На помолу је битка коју ће Робертова породица морати да војева, али у коју ће бити увучено и локално племе вукодлака.

Критички осврт: Добра је фора када Брајс бежи и прескаче реку, са чије је једне стране јуре вампири, а са друге вукодлаци. Допадају ми се и ретки духовити детаљи, а и љубавни троугао је у овом делу забавнији од оног приказаног у другом делу саге. Рецимо, двосмислени дијалози између Тејлора Лаутнера и Роберта су врло врцави, а најјаче је када је Роберт допратио Кристен до Тејлора и упитао је да ли овај има неку кошуљу. 😀 Сигуран сам да је висок буџет филма омогућавао Тејлору да купи не једну кошуљу, али филм који таргетира женска узаврела срца у публици мора некако да одржи радњу живом. 🙂 Што се радње тиче, чак, има више смисла него у другим деловима ове саге. Брајс је одлучила да се освети и направила је добру стратегију. Ништа претерано оригинално и сасвим класично, али, опет, нека радња постоји која је и занимљива и динамична. Акционе сцене борби уопште нису лоше и добро се уклапају у причу, а и дозиране су. У ствари, више ми се допало када су вежбали, односно припремали се за битку.

Крај је потпуно безвезан са све Кристениним објашњавањем на који начин треба да гледамо на њену везу са Робертом и Тејлором. И то је покушано да се уради кроз суптилне, поетски инспирисане речи, а, у ствари, испало је глупо и приземно.

Едукативни моменат: Сара Кларк је рекла својој кћерки Кристен да жели да се увери да је ова донела добре одлуке по њу саму јер ће она морати и да живи са њима. Уз то, направила је прекривку за јорган од мајица које су накуповале на путовањима, што је маштовит начин рециклаже и лепо осмишљен ручни рад од успомена, приде. Веома мудра и креативна мајка, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

4(баш, али баш сам прогледао кроз прсте)

demonoid_messenger_of_death (Small)Демоноид: Гласник смрти (Demonoid: Messenger of Death 1980) је мексикански хорор на енглеском језику. Саманта Егар и њен супруг Рој Џенсон су у свом руднику пронашли древну просторију за обреде, али и метални калуп у коме је била мумифицирана рука. Испоставило се да је рука врло живахна и да припада демону, али да је рада да пронађе новог власника и учини га злим. То је учинила Роју, који је отишао у Лас Вегас. За њим је кренула Саманта са мотивом да уништи демонску руку. У томе ће јој помоћи свештеник Стјуарт Витман.

Критички осврт: Мислио сам да су Мексиканци одлучили да направе секси хорор (тако је некако наводила прва сцена), али испоставило се да су направили комплетну небулозу. Односно, направио ју је режисер Алфредо Сакараис, који је писао и сценарио. И заиста је доказао да је истински неталентован.

Готово од самог почетка ништа ми није имало смисла. Рој је успео да натера гомилу рудара у рудник, сам самцијат, да минира улазе у рудник и активира те мине. Онда се радња, само тако, премешта у коцкарницу у Лас Вегас, где га отимају двоје из већ неког разлога и он их убија, па потом и себе. Радња се одвија и надаље без много смисла, а прати је прегршт нелогичних и наивних момената. Саманту нико није обавестио да јој је супруг изгинуо, иако су га идентификовали, а пре тога она са све штиклама улази у рудник како би посетила супруга на послу. Полицајац пуца из најнепосредније могуће близине на возача у колима и не погађа га. Чак не погађа ни шофершајбну у коју је пуцао. Но, да занемаримо детаље; много значајније је што уопште не видим ка чему води и радња и прича комплетна. Некакве лоше ствари се дешавају, али шта је сврха и поента тог дешавања, тешко је рећи и после одгледаног филма. Макар ми је очигледно да се режисеру Алфреду допада када аутомобил са стране налеће на други, па се искриви на тај начин и онда преврне. Наиме, у бесциљној јурњави колима макар два пута смо видели такав описани удес у року од петнаест секунди. 🙂

Реакције ликова су потпуно неуверљиве. Саманта сасвим смирено прихвата да јој је супруг изгорео до непрепознатљивости, а још смиреније да је васкрсао из гроба. Ни свештеник Стјуарт није ништа бољи, а ни дијалози који су неспретан покушај филозофије религије.

Едукативни моменат: Саманта је дошла на идеју да увери раднике да је њихово празноверје погрешно тако што ће и сама ући у рудник. То је у филму лоша идеја, али у животу и није. Ако желите некога да уверите у нешто, треба и сами то да практикујете. На пример, ако пропагирате здраве стилове живота, треба сами да их се придржавате.

Оцена наставника:

1(у ствари је нула)

MPWbeowulf (Small)Беовулф и Грендел (Beowulf & Grendel 2005) је још једна екранизација чувене древне епске песме о нордијском јунаку који је убио трола. Ингвар Егерт Сигурдсон глуми трола који се свети ратницима данског краља Стелана Скарсгорда јер су му убили оца. У помоћ краљу прискаче јунак Беовулф (Џерард Батлер) са својим саборцима. Међутим, све што више сазнаје о тој крвавој причи, Беовулф је све мање сигуран да је на правој мисији.

Критички осврт: Прво морам да приметим да су предели који се могу видети у филму божанствени и заиста доприносе атмосфери коју филм прави. А атмосфера, уз глумце, уверљиво дочарава време када се бајка одвија и северњаке као народ из тог доба. Кроз разне детаље приказано је много тога о гордим северњацима, њиховим веровањима и ономе што они сматрају врлином. Глума је заиста добра, а глумци су и одабрани и харизматични. Стелан као несрећни краљ је одличан и његов лик је направљен много успешније него лик главног Беовулфа, који је сувише романсиран и идеализован.

Дијалози су јако добри и виспрени, а има, чак, и хумора. Постоји и неки дубљи, па и критички поглед на религију, хришћанску, паганску, било какву. И та критика се односила не на оно што религија јесте, већ на оно што људи желе да буде. Такође је добро поентирана људска особина да одбацује и прогања све оно што је другачије и то на разним пољима; нације, изгледа, начина живота.

Ипак, оно што сматрам највећим адутом ове верзије приче је то што се аутор трудио да пружи ширу слику, виђену из угла обе стране или свих страна, ма колико да их има. Див је у овој верзији несрећно биће, инфантилни шерет који уме да се радује, што је јак контраст у односу на његов чудовишан изглед. Цео филм има ту трагичну црту јер све актере чини несрећним, без обзира да ли ће преживети бој или неће и, што је битније, не дели их на позитивне и негативне ликове, чиме ова бајка постаје значајно озбиљнија и реалнија. На неки начин ово јесте сатиричан поглед на читаву ту причу о древном јунаку и оним што га јунаком чини. Многе древне легенде и житија и свакаква та предања у себи носе позадину приче у којој можемо да наслутимо колико је ту, заправо, било терора, мучења, убистава и поробљавања. Сада, канадски режисер исландског порекла нуди управо такву причу и јасно износи оно што би могла бити истина, вековима касније улепшавана у одама.

Едукативни моменат: Беовулф је цитирао данску изреку: када мачеви говоре истину, речи нису потребне. Пошто ми нисмо ратоборни као древни Данци, превешћемо то на мирољубивији, али једнако мудар начин – када дела говоре, речи нису потребне.

Оцена наставника:

5(иде на четворку)

dropFred (Small)Цркни Фред (Drop Dead Fred 1991) је прича о младој жени Фиби Катс која је у једном дану изгубила ташну, ауто, мужа и посао. Фиби је, очигледно, жена која нема самопоуздања и није сналажљива, тако да њена доминантна мајка Марша Мејсон преузима бригу о њој. Она је одводи својој кући, у предграђе, и Фиби се наново враћа у своју стару, дечју собу. Тамо проналази кутију замотану лепљивом траком. Када је пресекла траку, из кутије је излетео Цркни Фред (глуми га Рик Мајал), њен измишљени пријатељ из детињства. Фред је и тада правио силне невоље Фиби, док је била девојчица, а и сада је наставио са својим неваљалствима. Фиби је убеђена да јој он уништава живот, али ће временом разумети да га он мења, баш као што је требало да она сама учини.

Критички осврт: Идеја је баш добра и прича сама по себи, која је веома смислена и заокружена. Међутим, реализација је више него неспретна, превише инфантилна и са много претеривања. Уз то, глумци и улоге које су остварили сувише су ми бледи, а реакције не увек логичне.

Са друге стране, филм је забаван и има неколико добрих цака, а и хумор није толико лош. Истина, филм није толико комичан, колико је лепршав и ведар.

Едукативни моменат: Фиби је морала да схвати да људе које воли не треба да пусти да управљају њеним животом. Наш живот је само наш и ми једини знамо како треба да га живимо.

Оцена наставника:

4(јашта него поклоњена)

Лако Је Критиковати 72

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-rise-lycans-poster (Small)Подземни свет: Успон Лајкана (Underworld: Rise of the Lycans 2009) је трећи наставак саге о борби вампира и вукодлака. Овај пут, радња нас води у мрачни средњи век у коме су вампири суверено владали људима. Успели су да одгаје расу вукодлака, коју су назвали Лајкани, а која се разликовала од претходно преображених јер је могла да поприми и људски облик. Први од њих био је Мајкл Шин, кога је присвојио водећи вампир Бил Нај. Захваљујући Мајклу створени су и други, које су вампири користили као своје робове. Међутим, Рони Митри, Биловој кћерки, Мајкл је постао више од кућног љубимца. Они су се заљубили једно у друго, али њихова љубав је забрањена и морају да је крију, пре свих од Била. То је Мајкла мотивисало да побегне и са собом поведе своју љубљену. Но, то није уопште лак задатак.

Критички осврт: Радња се измешта из савременог доба у средњи век и то је, можда, највећи разлог што овај наставак значајно мења курс серијала. Наиме, у питању је занимљива, фантастична поставка Ромеа и Јулије, која се дешава у малтене исто време када се дешава и оригинална Шекспирова драма. И да, има мало и мотива преузетих из Спартаковог устанка. Оно што највише замерам филму јесте да су се аутори толико трудили да објасне дешавања у прва два дела (пошто је ово, јелте, преднаставак), да су у доброј мери занемарили радњу у овом делу. Да, знали смо ми да су се Рона и Мајкл несрећно волели, али, ипак је требало да буде нешто више од тога. Једино „више“ су на добар начин уведени стари ликови у причу, попут Кевина Гревијуа. И то „више“ је заиста мало.

Рона је по физиономији морала да буде веома слична Кејт Бејкинсел, како би се оправдале касније Билове симпатије према Кејт. Међутим, нисам очекивао да ће пронаћи толико међусобно сличне глумице; изгледају безмало као сестре. У сваком случају, Рона је прилично била добра у својој улози, али ни други ликови нису разочарали.

Филм је динамичан и акционе сцене су прилично успеле. Посебно ми се допало када вукодлаци беже из таминица, а вампири их гађају копљима кроз мајушне прозоре. Све је то праћено заиста добрим ефектима. Филм је, свакако, забаван, ту спора нема, али у смислу наставка и саме приче не нуди превише.

Едукативни моменат: Мајкл је лепо рекао својим саборцима, робовима које је ослободио, да не може да им уклони окове око врата, ако их не замени сопственим. Другим речима, када се један лидер замени другим, то аутоматски не значи и слободу. Али може да значи много тога другог, рецимо квалитетнији живот, па су Мајклови саборци ипак изабрали да им он скине окове.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

maxresdefault (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 1. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 1 2011) је четврти део саге о заљубљеној девојци Кристен Стјуарт у наочитог вампира Роберта Патинсона. У овом делу они су се венчали и одлучили да проведу медени месец на рајском острву близу Рија де Жанеира, али да Кристен још увек буде људско биће, а не преображена у вампира. Међутим, то се испоставило као лоша идеја јер се десило нешто о чему нису сањали – да ће Кристен да затрудни.

Критички осврт: Хајде да почнемо од венчања. Бил Кондон је прилично добро режирао, тако да је прилично уверљиво приказао напетост коју Кристен осећа и цео тај део је урађен са добром атмосфером. Онда је атмосфери морало да се дода мало скандала и можда се са тим и претерало, али све у свему, није испало лоше и обећавало је да ће овај наставак бити добар, макар колико и претходни. И ваистину јесте и због приче, али више због поменуте добро урађене режије. На пример, сцена са руинирањем кревета је храбра, врцава и духовита. Додуше, режија није ни савршена, тако да има и небулоза, попут телепатије између вукова која изгледа као епизода „Опстанка“.

Што се приче тиче, у ствари, и није тако лоша, с обзиром да је у питању најпипавији део „псеудотрилогије“, односно први део завршног дела. Тај део има улогу да уведе у велико финале, што је већ незахвална позиција јер је јасно да прича неће бити завршена и самим тим много ризикује да не поентира и не буде сасвим јасна. Међутим, прича се заокружује, ипак, а могла би, чак, да прође и као независна од других наставака. Много личи на „Розмарину бебу“, али са значајно бољим ефектима, мање мистерије и више интрига. Довољно је динамичан и забаван да држи пажњу, али је далеко од савршеног.

Цео сукоб између вукодлака и вампира је исфорсиран, а и филм није растерећен патетике која прати целу сагу, као ни преузетих идеја из других фантастичних филмова (на пример, када Кристен оживљава, па како јој се активирају вене и свашта нешто по телу). И морам да приметим да је сцена када Кристен пије крв како би нахранила бебу, биолошки гледано, потпуна глупост, чак и у фантастичном филму.

Едукативни моменат: Оно што су вампири показали као своју највећу вредност је да су били ту за чланове своје породице и спремни да се жртвују за њих. Чак су и крвопије показале колико је породица важна, а и без њих ми би то требало да знамо и да негујемо лепе односе унутар породице и да се посветимо сваком члану.

Оцена наставника:

3(са *)

the-twilight-saga-breaking-dawn---part-II (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 2. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 2 2012) је наставак претходног филма. Кристен Стјуарт је имала мучан порођај, али се из мртвих дигла као вампирица. Њена новорођена кћерка је зачуђујући феномен у свету вампира и не престаје да чуди својом неочекиваном природом. Њу је угледала рођака вампирица Меги Грејс и пријавила је моћној италијанској вампирској породици. Према Мегином виђењу, прекршен је закон који говори о томе да се деца не смеју преображавати у вампире. Зато је моћна породица кренула у одмазду клана оца девојчице Роберта Патинсона. Знајући са ким имају посла, чланови Робертове породице почели су да окупљају савезнике из свих делова света, како би се супротставили.

Критички осврт: Занимљиво је како је једна прешећерена сапуница еволуирала у суперхеројски филм са јунацима који имају убојите наднаравне моћи, са све грандиозном битком на крају. И морам да признам да је преокрет са битком одличан. Јако ми се допадају зликовци, посебно Мајкл Шин. Очигледно се једнако добро сналази у улогама добрих вукодлака из „Подземног света“ и злобних вампира. И Дакота Фанинг ми је прилично слатка, онако сва зла.

И онда се, на самом крају, филм вратио на ушећерену сапуницу и то је било као отрежњење или, боље рећи, враћање у „стварност“ из лепог сна. 🙂 Сага о натприродној љубави се завршила и ми можемо, напокон, да оставимо Роберта и Кристен на миру и то за њих заувек, пошто су, јелте, бесмртни. Решење љубавног троугла, који траје већ четврти филм, некако се нашло, а да сви буду задовољни. Мени је решење по систему да све остаје у породици и занимљиво, и, истовремено, чудно. Но, добро, некакво решење јесте, баш као што је и ово некаква радња и има смисла, забавна је и динамична. Такође је и сасвим класична и не увек инвентивна.

Едукативни моменат: Ешли Грин је имала добар план да спречи Мајкла да јој повреди породицу, али је, свеједно, упутила Кристен у још један план; да њена кћерка Макензи Фој и Тејлор Лаутнер отпутују заједно и спасу се макар они. Ми се вероватно нећемо налазити у проблемима да нас прогањају амбициозни вампири, али при ковању било каквог плана, увек је добро имати и један у резерви (тзв. план Б).

Оцена наставника:

4(поклоњена као и претходне, али јача од њих)

Bunker-of-the-dead-poster (Small)Бункер мртвих (Bunker of the Dead 2015) је немачки филм на енглеском језику. Патрик Џанс је момак који је кренуо у авантуру да у старом нацистичком бункеру, који још увек нико није открио, пронађе злато. Иако је, уз помоћ пријатеља, успео да пронађе бункер, задатак се испоставио као изузетно тежак. Наиме, у бункеру се налазе зомбији нациста, а и Патрика јуре амерички војници јер је бункер у оквиру њихове базе.

Критички осврт: Да ли је ауторима филма као инспирација послужио други филм „Изненадни ударац“, заиста не знам, али видех да су направили причу са нацистима зомбијима. У сваком случају је погодно јер је овај филм рађен као дугометражни снимак неког гејмера, а где ћете боље него да гледате како гејмер убија нацисте, па још зомбије? За оне који не знају, гејмери су људи који постављају снимке тога како играју видео-игре. Изгледа да је „пуцачина из првог лица“, како они то већ називају, прилично популарна и ово није први филм где сам видео да је искоришћена као модел режије. И изгледа да велики број млађарије воли то да гледа. Мени је концепт гејмера и њихових активности потпуно досадан, као и овај филм. Има акције и то баш много, али, некако, огољене, без мистерије, интриге, било чега. И не допада ми се тај „популистички“ начин прављења филмова. Јасно је да сваки филм мора да има у некој мери тога да подилази публици, али ово је, заиста, претерано. Он је наменски прављен као производ, играчка малтене, која ће се продати клинцима.

Но, хајде што је филм досадан, него нема ни радњу. Све време се Патрик вија са зомбијима по бункеру, након што се, краће време, вијао са војницима по војној бази. Ах, да, има и ванземаљаца, потпуно класичних, који не доприносе бољитку. И оно што је важно, измиче ми смисао целе ове… приче. Много тога у њој није ни логично. Некако је јасно да је излаз тамо одакле сте и ушли, а Патрик се тога сетио тек када су све друге опције за излаз пропале.

Глума је спорадична; има примера и баш лоше и сасвим солидне. Да се не лажемо, није ни претерано захтевна. Патрик је прилично уверљив као адреналински тип, иако његово описано херојство, ипак, изгледа нестварно. Дијалози су прилично сведени.

Што се зомбија тиче, они су тек лоше решени. Маске мање-више, али се час понашају као живи, час као мртви, те их је могуће убити као и сваког другог човека, али и није увек. Могуће их је и онесвестити, што је новина, али не баш и смислена. Поједини су јаукали, умарали се, имитирали, били збуњени и тако. Појавио се и Хитлер, значајно масивнији и јачи него што можете да видите у документарцима. Хитлер јесте био звер, али не на начин приказан у овом филму.

Едукативни моменат: Једино што бих издвојио позитивно у овом филму је нетрпељивост према нацистима. То је покрет који је био лош и донео је много зла свету и свакако га треба осуђивати, као и неонацизам који, нажалост, још увек постоји. И то нису у питању зомбији, већ реални људи.

Оцена наставника:

1(на два)

sparks (Small)Спаркс (Sparks 2013) је суперхеројски филм базиран према истоименом стрипу. Када је метеор пао на Рочестер, већина мештана те варошице је изгинула, а преживели су касније помрли од последица радиоактивног зрачења метеора. Ипак, њих тринаесторо је успело да преживи, мада са мутацијама које су их промениле. Двадесет осам година касније млади Чезе Вилиамсон пожелео је да буде маскирани суперхерој који ће спасавати град од злочина. Срео је и суперхероину Ешли Бел и постали су партнери, па и више од тога. Невоље настају када налећу на серијског убицу Вилијама Ката који је постао један од тринаесторо мутираних људи из Рочестера.

Критички осврт: Почетак је баш језив. И надаље је филм заиста мрачан, али не зато што је богзна какав хорор, већ због приче и атмосфере. Што се тиче фотографије и начина режије, филм припада неоноар жанру, који не видим често у СФ остварењима, па ми је занимљив. Ипак, прича ми је занимљивија јер има много мистерије (додуше не увек непредвидљиве) која се намеће некако индискретно. Другим речима, главни протагониста се не суочава са мистериозним убицом и значајним детаљима из свог живота зато што му је то циљ коме тежи, већ се, напросто, делићи слажу као мозаик, а кроз оно што му се у том тренутку дешава. Он је антијунак, али далеко од класичног јер у једном тренутку постаје самоубица, а у другом чак и сводник. Већ сам гледао антијунаке у различитим филмовима, али у овом филму су портретисани сасвим другачије. Они, заправо, нису постали зли колико су посрнули.

Допао ми се и спој романтичног кримића из четрдесетих, психолошког хорора и суперхеројштине попут оне из саге о Икс-људима, али миксованих тако да један жанр у једној сцени замењује други у другој. Не могу да кажем да је ово перфектан филм јер му недостаје акције, мало више напетости и још штошта, али свакако је занимљив и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако је веровао да нема супермоћ, Чезе је сазнао да има такву моћ која му даје предност у односу на друге суперхероје. И у свету „обичних“ људи, није истина да су други увек бољи од нас. Имамо и ми способности и знања која могу да нас издвоје. Само је потребно пронаћи их и радити на њима.

Оцена наставника:

4(рецимо)

homecome (Small)Спајдермен: Повратак кући (Spider-Man: Homecoming 2017) је суперхеројски филм о јунаку из наслова (глуми га Том Холанд), а која се надовезује на причу о Осветницима. Младог суперхероја под свој надзор узима други суперхерој и, уједно, мултимилионер Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор). Међутим, тинејџеру под утицајем хормона није занимљиво да учи, сазрева и чека своје време, већ жели да учествује у мисијама. Он се упушта у авантуре, али оне нису претерано грандиозне, све док не наиђе на тзв. Лешинара (Мајкла Китона) који је направио бизнис од илегалне производње оружја ванземаљског порекла. Испоставља се да је добио противника који је довољно изазован, али и прилично опасан.

Критички осврт: Ово је пример тинјеџ филма који није досадан и испразан. Све ми се свиђа у овом филму, почевши од лика Спајдермена који је баш компатибилан са Ајронменом као ментором. Спајдермен је штребер који све зна и иде на такмичења и то је кул у овом филму што ми се баш, баш допада. Даље, допада ми се хумор, акција, специјални ефекти, глума… Као што написах, све. 🙂

Едукативни моменат: Спајдермен је рекао Ајронмену како би желео да буде као он. На то му је овај одговорио да би желео да буде бољи од њега. Још једна мудра реплика је када је Ајронмен одлучио да одузме костим Спајдермену, а овај га је замолио да то не чини јер без костима је ништа. Ако је тако, закључио је Ајронмен, онда и не треба да га носи. Другим речима, ако нисте постигли ништа без униформе и положаја, значи да ту униформу и тај положај не заслужујете.

Оцена наставника:

5(уз браво)

dedazone (Small)Мртва зона (The Dead Zone 1983) је филм рађен по истоименом роману Стивена КингаКристофер Вокен је наставник који је лудо заљубљен у колегиницу Брук Адамс. Њих двоје су провели угодно вече заједно, а након што ју је испратио кући, доживео је саобраћајну несрећу. Када се пробудио из коме, сазнао је да је превише времена прошло, да се Брук удала и да је он стекао натприродне моћи. Наиме, могао је да предвиди будућност. Овај новостечени дар за Кристофера је, уједно, проклетство јер како моћи јачају, тако и тело слаби.

Критички осврт: Филм уопште није предвидљив. Очекивао сам да ће то бити трилер посвећен проналаску масовног убице, али се та епизода завршила веома брзо. Или да ће бити љубавна мелодрама између Брук и Кристофера, али и то је било спорадично актуелно. Филм се, наиме, састоји из више прича у којима је само главни протагониста исти човек. Испоставило се да су све те приче довољно међусобно повезане да воде, попут пречки на мердевинама, ка једној ултимативној, где је и врхунац филма. И то је генијално направљено, баш како аутор таквог калибра као што је Стивен Кинг и може да уради.

Филм је динамичан и држи пажњу, пре свега јер је радња занимљива, а и због тога што се дешавања стално мењају, те све време пристижу нови ликови. Крај је поприлично напет, за разлику од сцена са масовним убицом, које јесу помало гадне, али нису узбудљиве, нити страшне. Да додам и да је крај решен фантастично. У филму бих још похвалио и глуму Кристофера, кога, иначе, памтим као сјајног глумца. Ни остали нису лоши, напротив.

Едукативни моменат: Кристофер је био пред тешким дилемама и одлукама и, иако је чинио добро људима, морао је да пролази кроз ружне ситуације и свађе, а на крају је изгубио живот. И то све због тога што је знао шта ће се дешавати у будућности. Ми нећемо да идемо толико далеко и озбиљно, али истина јесте да што више знате имаћете и већи утицај на друге, а тиме и већу одговорност.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

jurrass (Small)Парк из доба јуре (Jurassic Park 1993) је филм о томе како је Ричард Атенборо направио парк са диносаурусима које су његови научници оживели. Он је у том парку видео светску атракцију, али да би му одобрили да га уопште отвори за јавност, морао је да има пристанак неких светски познатих научних имена. Зато је позвао троје научника: Џефа Голдблума, Сема Нила и Лору Дерн. У посету му је дошло и његових двоје унука Аријана Ричардс и Џозеф Мазело. Сви они, заједно са адвокатом и инспектором парка Мартином Ферером, кренули су у обилазак. Међутим, запослени систем администратор Вејн Најт направио је дил са конкурентском фирмом да ће им, за позамашну своту новца, однети фетусе диносауруса. Да би спровео ово (не)дело, морао је да укине сигурносне системе. То је значило и да ће се искључити електронска ограда, а то је опет значило да она више неће бити препрека за диносаурусе, тако и оне опасне – тираносауруса и велоцирапторе. Обилазак парка претворио се у борбу за живот.

Критички осврт: Живописни су ликови, а и глумци су одлични. Само они већ довољно подижу атмосферу филма, а где су тек идеја, радња и специјални ефекти… Сама идеја како су васкрсли диносаурусе толико је добра, да се о њој полемише и у научно популарним чланцима. Полемике које могу да се чују у филму одличне су и презентују научну мисао на најбољи могући начин. Радња је предвидљива и креће се ка томе да се направи узбудљив, забаван филм са фокусом на борбу диносауруса и људи, али има своје озбиљне моменте, попут поменутих дијалога. Има и мало више игре са тираносурусом, па је нејасно кад он шта види и зашто гура аутомобил са литице, на пример, али некако су морали да се направе напете акробације. Но, све је то опростиво и уживање је гледати. Нема шта, филм је урађен врхунски, а тек је поштовања вредан с обзиром да је превазишао могућности доба у коме је настао и заслуге за то има, наравно, Стивен Спилберг. Без сумње, ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сем је испрепадао дете причом о велоцираптору и како је убијао плен. Свакако да је то био предатор који изгледа застрашујућ људима, али он није био суров и зао. Само је био адаптиран на услове живота и начин живота који је водио. И ту нема разлике између диносауруса из парка из доба јуре и данашњих, рецентних врста. Када је Сем рекао дечаку да покаже мало поштовања према тој древној животињи, исправно га је саветовао. Природу треба поштовати и на тај начин опходити се према њој.

Оцена наставника:

5(још како)

shrknadoVАјкулорнадо 5: Глобално ројење (Sharknado 5: Global Swarming 2017) је пети наставак саге о ајкулама које долазе заједно са торнадом. Код Стоунхенџа, Каси Сербо је пронашла некакав древни храм који чува тајну о пореклу натприродног климатског феномена. Позвала је највећег стручњака за ајкулорнада Ијана Зијринга, како би заједно истражили то место и нашли начин да заувек зауставе летеће убојите ајкуле. Међутим, испоставило се да су урадили управо супротно: ајкулорнада су постала глобална појава. Изазов за Ијана је већи него икад јер апокалипса се спрема.

Критички осврт: Богами, „Ајкулорнадо“ доживе и свој пети наставак, као да се ради о некој високобуџетној и високоцењеној саги. 🙂 И пети наставак је, заиста, померио границе. Радња је толико сулуда, да сам напросто био опчињен! Ово је микс најразнорснијих жанрова и филмова, па има мало „Немогуће мисије“, мало „Џејмса Бонда“, мало „Индијане Џоунса“, мало „Побеснелог Макса“, мало „Годзиле“, мало „Повратка у будућност“, а има и суперхеројштине, налик на „Ајронмена“ или „Робокапа“ јер је Тара Рид некакав андроид који голим рукама зауставља (цео) хеликоптер (кад сам је последњи пут видео у другом наставку, још увек је била обична жена). Заиста, по мало од свега, у, наравно, сведенијој и јефтинијој варијанти. Ово потоње посебно; на пример, костур човека кога су Каси и Ијан пронашли има видљиву жуту пластику између пршљенова. Исти такав имам у кабинету, а жуто обојена пластика има за циљ да ђацима прикаже хрскавицу. Такође, Каси и Ијан пронашли су и шешир, какав је носио Индијана Џоунс, и то толико очуван, као да је из радње, а не из клопке-гробнице у пећини никад истраженој. 🙂 Та пећина је, да поменем, испод Стоунхенџа. И то у провалији од много десетина метара. Никад нисам обишао Стоунхенџ, али сам прилично сигуран да нико никад није помињао понор у близини, а посебно не у шумарку.

У овом филму не могу да очекујем да ће ико глумети озбиљно (мада има покушаја драме), али поједине старлете и старлетани, који су се ту задесили, заиста су испод сваког критеријума. Једино је ТВ водитељка била иоле уверљива када је замолила грађане да не мазе и хране ајкуле и да их не узимају за кућне љубимце. 🙂 Иако звучи сулудо, ово се испоставило као тежак задатак јер су се ајкуле закуцавале у прозоре лондонских станова. Како је почео ајкулорнадо, све је постало још чудесније. Једна од сцена је када је Каси аутобусом налетела на музичара Брета Мајклса, није га чак ни угрувала. Јакна му се, додуше, заглавила за предњи део баса, а он је почео да свира гитару док су ајкуле наоколо лебделе и обезглављивале и обезногивале (ову потоњу реч сам измислио) наоколни народ. И да не описујем даље сцене – ама све су, без изузетка, неопозиво паранормалне. Наивне и нелогичне моменте је немогуће пребројати. На пример, Каси умире на сред улице, док два полицајца стоје неколико корака поред и не предузимају апсолутно ништа. Или када Ијан и Тара улазе у тајну и закључану просторију у египатској Сфинги, ем што је све чисто, ем што бакље на зидовима горе увелико. 🙂

Негде сам прочитао да је овај филм реакција на излазак САД из Париског споразума о климатским променама. Председник САД Доналд Трамп је једини лидер на свету који се јавно изјаснио да су климатске промене лаж. Ако су аутори филма заиста правили спрдњу на такав став председника, а с обзиром на то да филм јесте спрдња, па им онда верујем, филм има моје симпатије. 🙂 А и музика је одлична, без шале.

Едукативни моменат: Глобално загревање је не само истина, већ и проблем са којим се човечанство већ сада суочава. Укратко, у питању је уништавање целокупне природе на Земљи због повећања годишње просечне температуре. А она се повећава због интензивног сагоревања фосилних горива и ослобађања гасова стаклене баште у атмосферу – угљен-диоксид пре свих, који имају својство да задржавају сунчеву топлоту на Земљи. Најразорније последице су отапање (до скоро вечитог) снега на половима, чиме се повећава ниво мора. То значи да ће много копна бити поплављено, а то ће утицати и на промену климе и тако на сав живи свет, укључујући и људе.

Оцена наставника:

2(због активизма, иначе један)

soylent_green_poster (Small)Зелени сојлент (Soylent Green 1973) је футуристички филм рађен према роману „Направите места! Направите места!“ аутора Харија Харисона. Будућност у овом филму је врло тескобна; људи има превише и огромна већина становништва је сиромашно и гладује. Власти су се зато ангажовале на производњи тзв. сојлента, храни која обезбеђује довољно енергије и у малим порцијама. Полицајци живе незнатно боље од других и један од њих Чарлтон Хестон ангажован је на решавању случаја убиства богаташа Џозефа Котена. Чарлтон, уз помоћ знатно старијег цимера Едварда Г. Робинсона, сазнаје да је Џозеф вршио истраживања океанског планктона од кога се и прави најновији зелени сојлент. Такође сазнаје да је уплетен у тајне које зна само политички врх. Оно што ће још сазнати потпуно ће променити спознају о друштву у коме живи.

Критички осврт: Ово је, заиста, занимљив кримић са мистеријом, али и љубавном авантуром између Чарлтона и Ли Тејлор-Јанг, које држе пажњу и заједно праве једну кохерентну и занимљиву причу. Сва дешавања у филму, па и она која нису директно повезана са истрагом убиства, у функцији су тога да дочарају будућност која је сиромашна и која деградира човека у сваком смислу. Ли, на пример, има „статус“ намештаја.

Филм не гледа на будућност прогресивно у смислу технике и технологије, чак види се и извесно назадовање (Едвард педала како би напунио батерије за кућну расвету), већ се више базира на устројство будућег друштва, што је и занимљиво и прилично ново виђење. Рецимо, режисер Стенли Р. Гринберг осмислио је установу која легално врши еутаназију, а у коју Едвард одлази.

Глумци су добри, а посебно Чарлтон, који глуми бахатог полицајца. Повремено је преглумљавао и било је мелодраматике (посебно у завршној сцени) али за оно време, ово је још и дозирано. 🙂 Једино што замерам филму је да је малко више развучен него што је потребно, али су зато сцене врло ефектне.

Едукативни моменат: Истина јесте да природне ресурсе искоришћавамо преко мере и да многи људи на свету гладују баш као протагонисти овог филма. Ресурсе морамо да користимо одрживо. Одрживо коришћење подразумева скуп планских активности које у великој мери чувају природу, развијају хуманији однос, а не спречавају развој науке и технологије.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 69

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

City-of-Angels (Small)Град анђела (City of Angels 1988) је немачко-америчка романтична драма. Николас Кејџ је анђео који има задатак да одводи покојне на онај свет. Мег Рајан је хирург који се свим силама бори да људи не оду на онај свет. Николас се заинтересовао за њу и приказао јој се, а убрзо и заљубио. Као и она у њега. Иако су различити, та љубав је могућа, ако он „падне“, односно одрекне се својих моћи и постане обичан смртник. Као и људима, Бог је анђелима дао слободну вољу, тако да је одлука на Николасу.

Критички осврт: Сама идеја, да анђео завиди човеку, стара је, па, колико и Библија. 🙂 Што се реализације тиче, јесте романтично, али је на моменте и досадно. У ствари, таквих момената баш има много. Мотиви се веома често понављају, а пре свих Николасова жеља да сазна како је то осећати. Неминовно то мора да пређе у монотонију. У реду, схватили смо, он не осећа, а тако би желео. И треба да идемо даље, али ми се, са те мртве тачке, не померисмо готово до пред крај филма. Филм, дефинитивно, није динамичан. Мег је уобичајено слатка и досадна у улози коју је усавршила у гомили филмова пре овог. Лик смиреног и доброћудног анђела баш је „легао“ Николасу, који не врца баш од енергије. Добри су они и мање-више сјајно пливају у тим улогама, али претераше. 🙂

Радња је предвидљива и одвија се по обрасцу по коме су овакви филмови, углавном, прављени, са све разочарењима и музичким интермецима који та разочарења прате. Онда наилазе препреке великој љубави, па он јурца за њом, а она је обавезно негде отпутовала (или путује или хоће да се уда), па је то јурцање још драматичније и фрка је да ли ће стићи на време… Углавном, класична лимунада прича којој је додат и патетичан, несрећан крај.

Едукативни моменат: Допало ми се на крају што се Николас није покајао због избора које је направио, без обзира на последице и на лош исход. У оваквим случајевима и не треба се кајати. Најпре, то је био његов избор (не нечији туђи), а, потом, мотив који га је определио за тај избор је добар. На крају крајева, кајање нам неће много помоћи.

Оцена наставника:

3(може плус или, можда боље, плусић)

big (Small)Велики (Big 1988) је америчка комедија. Двојица тринаестогодишњака Дејвид Московски и Џаред Риштон проводе дане у дружењу и дечацима занимљивим активностима. Дејвиду се допала девојчица Кимберли М. Дејвис, али се њој свиђају старији дечаци. У луна парку Дејвид је пронашао необичну машину за прорицање судбине са лутком чаробњака Золтара, која се понудила да му испуни жељу. Он је пожелео да буде велики. Већ сутрадан, жеља му се испунила и постао је Том Хенкс. 🙂

Критички осврт: Има наивних момената. Рецимо, како то да мајка Мерседес Рул није направила фото-робот у полицији човека који јој је био у кући? Или како то да у озбиљној фирми нису проверили његов матични број? И када га је обезбеђење удаљило са возића како то да су га родитељи пустили да сада шета сам кроз луна парк? Но, све то не квари утисак о филму, који има добру идеју и још бољу реализацију. Чак, није ми тешко да поверујем да су ликови у филму веома озбиљно гледали на Томову инфантилну црту; неко као врлину, други као претњу. Та особина уме да буде и занимљива и симпатична, а понекад, чак, и потребна. Поменуту особину Том је мајсторски дочарао. Глума Тома Хенкса је одувек била одлична, па није било разлога да буде другачије и у овом филму.

Углавном, филм је занимљив, сладак и са форама које су одличне, а посебно када се Том и Елизабет Перкинс код њега у стану играју (у правом, не у пренесеном смислу те речи 🙂 ).

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: све има своје време и са многим стварима не треба журити колико год оне изгледале примамљиво. Оне ће доћи у неко доба и то доба ће бити право доба за то. Сада уживајте у добу у коме сте, док траје. Наравно, пре свих мислим на децу и детињство, али се односи и на оне који (прерано) жуде за пензијом. 🙂

Оцена наставника:

5(слаба или јака четворка, свеједно)

nanny-mcphee--watch (Small)Дадиља Мекфи (Nanny McPhee 2005) је прича о чаробној дадиљи коју глуми Ема Томпсон. У викторијанској Енглеској злосрећни удовац Колин Ферт има седморо деце која су неподношљиво неваспитана. Нити једна дадиља не може да изађе на крај са њима. Да зло буде веће, Колин нема могућности да их издржава без помоћи богате Анџеле Лендсбери, баба-тетке своје покојне супруге. Анџела захтева од Колина да се наново ожени и то му поставља као услов да би му и даље помагала. Немајући куд, одлучује се на решење очајника – да ожени неподношљиву удовицу Силију Имри. За то време пристигла је мистериозна дадиља Мекфи, која је одлучила да децу научи пет важних лекција. Они су је, најпре, дочекали непријатељски, али су, временом, увидели да она може да помогне како њима, тако и њиховом оцу.

Критички осврт: Ово је прича налик на ону о Мери Попинс, али значајно сведенија и предвидљивија. Уз то, маште има мање, а магија је очигледнија. Уз сведену причу иде и сведен, инфантилан хумор. Прича, иако сведена, има динамику и шаље лепе поруке.

Допало ми се што се у филму потенцира да су деца много више обратила пажњу на то шта дадиља може, а мање на њен накарадни изглед. Такође ми се допало што одлазак дадиље, када је обавила свој задатак, није испраћен патетичним плакањима. У ствари, није било ни претераних емоција, ни претерано захтевне глуме. Ово је једна једноставна, питка, дечја или породична, како желите, бајкица.

Едукативни моменат: Дадиља Мекфи показала је нама наставницима како можемо да се „изборимо“ са неваљалом децом: чаролијом. Тачно сам знао да је решење веома једноставно. 🙂

Оцена наставника:

4(између четири и три, да будем прецизнији)

baron (Small)Авантуре барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen 1988) је филм базиран на причи барона чије је име у наслову, а који је и стваран и фиктиван лик јер се појављује у делу немачког писца Рудолфа Ериха Распеја. Барон је за живота заиста „баронисао“ о својим подвизима у руско-турском рату (1735–1739). Филм се бави управо једном његовом невероватном авантуром која је резултовала победом над турским султаном, кога у филму глуми Питер Џефри.

Критички осврт: Филм је био тотални фијаско што се зараде на биоскопским благајнама тиче и то је заиста штета јер је одличан. Авантуру је приказао са толико маште и одличне глуме, а ефекти и акција за оно време уопште, али уопште, нису лоши.

Авантура се састојала из неколико мањих прича (приче у причи) и свака има и смисао и може да се схвати као метафора за многе реалне, животне ситуације. У том смислу, овај филм је, чак, животнији него многа друга нефантастична остварења. Уз то, некако природно иде и да шаље јаке и лепе поруке.

Додао бих и да ми се допадају и костими и шминка, као и сценографија. Све изгледа веома ефектно и занимљиво. С обзиром на честе промене прича и амбијената, толико да се са Месеца радња премешта у гротло вулкана, где се рађа прелепа Венера (Ума Терман), па онда негде у јужна мора, филм има динамику и све време држи пажњу. Највише су ми се допале сулуде идеје. Толико једноставне, а толико изврћу елементарну логику, да је то, напросто, фасцинантно. Када су се спуштали са Месеца (који је у облику српа, логично), канап им је био прекратак да би се спустили до Земље. Зато је барон свом слуги Ерику Ајдлу дао додатно парче канапа да га веже за доњи део и тако продужи канап. Додатно парче је узео са врха, који је био прикачен за Месец. Одакле би га иначе узео, запитао се барон? Заиста, одакле другде? 🙂

Едукативни моменат: Ево да научимо и нешто ново о самом делу. Рудолф је чуо „ловачке приче“ барона и најпре је написао причу за неки мање значајан немачки часопис, а потом је издао и књигу 1785, али у Енглеској. Међутим, књига је издата и на другим језицима, па и немачком. Прави барон био је веома узнемирен што су његово име и лик употребљени за портретисање таквог једног јунака, па је запретио легалним покретањем процеса против аутора. Вероватно се плашећи тужбе за повреду части једног племића, Рудолф никада није обелоданио да је он аутор књиге (која је, очигледно, писана под псеудонимом), већ се за то сазнало постхумно.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)

Time-Bandits (Small)Временски бандити (Time Bandits 1981) је прича о дечаку Крејгу Варноку, у чијој соби се налази портал који води кроз простор и време. Тако у његову собу упада шесторица патуљака који су украли мапу од Свевишњег бића. Ова мапа води кроз историјске и митолошке догађаје, као и различита, па и измишљена места. У метежу који је настао, Крејг је кренуо са патуљцима у авантуре о којима је, до тада, само читао у историјским књигама.

Критички осврт: Ово је необичан спој виспреног, комичног, али и озбиљно филозофског филма и инфантилног дечјег, где се укршта свет маште, пун авантуризма и бајковитих ликова и реалан свет, пун површности и суровости. Ретко када сам гледао филм где су оваква два приступа тако добро умрежена. Има динамику и сталну промену сцене, тако да не може да буде досадан. И иако нас води из приче у причу, које једна са другом везе немају (у једној је јунак Робин Худ, а у другој древни грчки краљ Агамемнон, на пример), радња има фокус и прича се лепо заокружује при крају. Крај је иначе баш изненађујућ, чак шокантан. Ја сам протумачио да овако решен филм, заправо, прави јаку критику религије, али неко други ће протумачити на свој начин.

Свакако се могу видети креативне идеје и задивљујуће добри специјални ефекти за оно време. Дејвид Ворнер се на веома маштовит начин разрачунава са противницима у финалној сцени и било је јасно да ће га само Бог (глуми га Ралф Ричардсон) зауставити. И то је прилично било предвидљиво. Међутим, све остало није. Филм је пун изненађења, а посебно је изненађујућ крај, што сам већ поменуо.

Едукативни моменат: У овом филму је много значајније да поуку извуку родитељи него деца. Крејгови родитељи били су окупирани свим другим, само не сопственим дететом; кућним апаратима, статусом међу комшилуком и испразним емисијама. То је довело до тога да је дечак радије видео себе поред измишљеног краља Агамемнона него поред сопствених родитеља. Бавите се својом децом јер ако се ви окренете од њих, окренуће се и они од вас.

Оцена наставника:

5(јасно)

charlie (Small)Чарли и фабрика чоколаде (Charlie and the Chocolate Factory 2005) је филм о дечаку Чарлију (глуми га Фреди Хајмор) који живи у веома сиромашној породици у варошици где ради најпознатија фабрика чоколаде на свету. Њу води Џони Деп. И Џони је осмислио наградну игру за цео свет. У свега пет упакованих чоколада налази се златна карта за петоро срећних добитника. Деца која извуку златну карту, постаће Џонијеви гости на један дан. Добиће и значајне награде, али само једно од њих добиће награду каква се замислити не може. Погађате, један од сретних добитника је и Чарли.

Критички осврт: Веома ми се допада рад и естетика, да је тако назовем, режисера Тима Бертона. Ни овај филм није изузетак, мада мислим да су неки други његови филмови бољи од овога. Тим је, у свом препознатљивом маниру, направио необичан филм, са маштовитом радњом и интересантним ликовима, међу којима је и његов омиљени глумац Џони Деп. Додуше, радња је и добрим делом предвидљива, али се заокружује на крају и даје једну лепу причу са још лепшим порукама.

Веома ми се допала породична кућа Фредијева и како његова породица у њој живи, као и сценографија у Џонијевој фабрици. Хумор је, такође, успео, мада је дозиран. Филм је више забаван, него што је смешан. На пример, смешне су алузије на неке друге филмове, пре свега „Одисеју у свемиру“. Неке идеје су преузете из других остварења попут лифта који иде у свим правцима, али ни оригиналних идеја не мањка.

Едукативни моменат: Одлично је предавање одржао деда Дејвид Морис свом унуку Фредију. Када је дечак одлучио да прода своју карту и тиме помогне породици, он му је рекао следеће: да новца има много у свету и све га је више јер га све више штампају. А златних карата има свега пет. Само би глупан трампио такву једну ретку карту за нешто тако обично као што је новац. 🙂 Мудро је деда говорио, а ако не видите да је мудро, то само значи да још нисте нашли своју златну карту.

Оцена наставника:

4(лагана)

xmenorigins (Small)Порекло Икс-људи: Вулверин (X-Men Origins: Wolverine 2009) је четврти наставак о Икс-људима, мутираним суперхеројима, а први о Вулверину, кога глуми Хју Џекман. Хју је одрастао уз брата Лијева Шрајбера и са њим се борио у сваком боговетном рату који је избијао током њиховог бесмртног живота. У новије време обојица су приступила специјалном одреду који води Дени Хјустон. Међутим, показало се да се јединица бави веома прљавим пословима и да убија недужне људе. Зато је Хју иступио и настанио у Канади, где се запослио као дрвосеча. Тамо је нашао и љубав свог живота Лин Колинс и изгледало је да се напокон скрасио. Након шест година, Дени га је пронашао и обавестио да му је брат ван сваке контроле и да убија бивше чланове одреда, који се, у међувремену, распао. Замолио га је да му се придружи како би решили ту кризу, али је Хју одбио. Но, врло брзо се уверио да не може бити по страни и да, још једном, мора да учествује у мисији коју није желео.

Критички осврт: Од сва три наставка о Вулверину, овај је најкласичнија суперхеројштина. Но, то није минус, а и неки већи минус овом филму не могу да дам. Прича је сасвим добра, одржива, са много акције и добрих сцена. Ефекти су врхунски, као и у сваком другом наставку, продукција одлична, а глума сасвим задовољавајућа. Ликови су мање-више конзистентни и занимљиви. Посебно ми се допала кул моћ Тејлора Кича, а Рајан Ренолдс је врло интересантно изнео своју улогу.

Едукативни моменат: Иако је Дени дао много разноврсних моћи Рајану, он ипак није успео да победи Вулверина. Колико год мислимо да је неко супериоран, ипак не може да победи у свему и сваког. Ако мислимо да смо ми ти који смо у свему добри, чак најбољи или непогрешиви, треба да размислимо два пута. 🙂

Оцена наставника:

5(па, може)

wolverinew (Small)Вулверин (The Wolverine 2013) је други наставак о овом мутираном суперхероју који има невероватну моћ регенерације и избацује металне канџе. Пролог филма дешава се током Другог светског рата у Нагасакију. Тамо је Вулверин спасио живот јапанском војнику приликом пада атомске године. Много времена од тада, Вулверин је добио позив из Јапана од тог истог војника, који је сада најмоћнији човек у тој земљи и у самртној постељи. Мотив старца да позове Вулверина је да му се захвали што му је тада спасио живот, али и да му да једну (непристојну) понуду. Вулверин је отишао до старца и готово одмах постао део породичне драме, али и интрига и врло опасних дешавања.

Критички осврт: Интересантне су сцене борбе Риле Фукушиме и Хиројуки Санаде док Хју Џекман сам себи врши операцију на срцу или када Хјуа пробадају безбројним стрелама. Овако када напишем звучи крволочно, али треба видети сцену и биће јасније. У ствари све сцене ми се допадају јер филм има шмек јапанских борилачких филмова и у сасвим успелом споју са суперхеројштином (овог другог мало мање) добила се једна квалитетна прича, без превише патетике.

Глумци су добро одрадили посао. Морам да поменем да Рила има невероватно занимљиву физиономију, а занимљива је и Светлана Ходченкова, са све шпицастим носићем. Скоро нико у филму није класично леп, тако да и то доприноси да овај филм буде другачији од уобичајене холивудског шминкераја. Углавном, све похвале.

Едукативни моменат: Хал Јаманучи је сматрао да Вулверин нема разлога да живи толико дуго, док он има. И ту је направио две грешке. Најпре, потценио је туђи живот – свако има разлога да живи. Друго, нико није незаменљив. Иако је имао недовршена посла, увек постоји неко други ко је тим пословима, такође, дорастао.

Оцена наставника:

5(јача него претходна)

navyseals-zombies (Small)Морнариче фоке против зомбија (Navy Seals vs. Zombies 2015) је филм о коме је све речено у наслову. У Њу Орлеансу је избила епидемија зомбија и потпредседник Америке Рик Фокс остао је у клопци док је промовисао своју кампању. Зато је ангажован одред морнаричких фока да га спаси.

Критички осврт: Дијалози су сведени и испразни, тако да боље да их није било. За већину није било ни потребе. Радња је класична, предвидљива и развучена, а продукција лоша и тек на моменте поједине сцене су заличиле на нешто. Специјални ефекти не личе ни на шта, а богами ни глума појединих глумаца. Рецимо, поменути Рик, осим што је глумац, он је и бивши кошаркаш НБА лиге и бизнисмен, али његова свестраност није, истовремено, успешна на свим пољима. Другим речима, не можете на силу бити ренесансни тип. 🙂

Квалитет снимка се толико разликовао из сцене у сцену, да као да сам гледао пар различитих филмова уметнутих један у други. Што се тока неких сцена тиче, решења режисера Стантона Барета нису увек била најсрећнија и просторни односи нису увек логични. Зомбији су сада овамо, да би у следећој сцени били мало даље или ко зна где. Но, то су једине грешке. Све остало било је коректно и досадно.

Најбољи комплимент који могу да дам овом филму је да није потпуни крш. 🙂

Едукативни моменат: Војницима су две ствари биле најважније – успех мисије и саборци. И у сваком послу, верујем, те две ствари треба да буду најважније – колико добро радимо и људи око нас, наше колеге.

Оцена наставника:

1(са микроскопски ситним плусем)

ForbiddenWorld (Small)Забрањени свет (Forbidden World 1987) је свемирска прича, чији је главни јунак капетан Џеси Винт добио задатак да посети лабораторију на планети Ексарбија. У тој лабораторији научници покушавају да добију биће које су произвели генетичким инжењерингом. Испоставља се оно што је и очекивано – биће које се родило је чудовиште које једе људе. Иако су га створили, сада ће бити принуђени да га убију, а у томе ће им помоћи капетан Џеси.

Критички осврт: Нема шале са овим филмом – одмах на почетку је свемирска битка са све ласерима. Заиста су претерали са светлима, без обзира што врцаве осамдесете траже своју дозу сјаја. Хајде што убојити ласери светле у свим бојама и облицима, већ светли и свемирски брод и споља и изнутра. Ипак, прави хит је лабораторија за генетичка истраживања по чијим полицама су разбацана искасапљена и измрцварена тела ситних сисара. 😀 Мере предострожности су тек смејурија. 🙂 У ствари, много тога у овом филму је смешно. Када мутант напада лабораторијског техничара на почетку, крв толико прска са њега да потпуно прекрива објектив камере и то видимо у постепеном затамњењу („закрвављењу“). Потом, научника Фокса Хариса (чији је бели мантил све време умазан крвљу од експериментисања), при крају филма, Џеси оперише тако што га сече скалпелом без анестезије, док овај вришти и у руци држи цигарету са муштиклом. И даје му инструкције шта да ради, пошто Џеси није хирург већ капетан свемирског брода. Тешко је издвојити у мало текста све те луцидности. 🙂

У питању је смешна и јефтина имитација „Ејлијена“, са тим да овај туђин течно пише енглески. 🙂 Ова верзија није потпуни хорор као оригинал. У њој има и мало романтике, мало еротике и свега онога што би, према мишљењу аутора филма, могло да прода овај… назовимо га, просто, производ. 🙂 Глумци су, наравно, очајни, радња – и оно што је има, боље да је нема, али једну ствар морам да признам овом филму. То је идеја која се односи на биологију врсте коју су добили генетичким инжењерингом и какав однос она прави према људима. Идеја је потпуно сулуда и очигледно су недовољно о њој промишљали, али, са друге стране, сасвим иновативна и скроз занимљива, тако да сам био веома изненађен када сам је видео у филму овог формата. Да вам не откривам идеју, довољно је рећи да је овај филм решио оно што Ејлијен није могао; недостатак људских ресурса. Има ту још занимљивих решења, као када су две лепотице из филма одлучиле да комуницирају са мутантом. То у „Ејлијену“ никоме никада није пало на памет. 🙂

Филм је, наравно, лош – ту спора нема. Али, ипак, има својих момената. 🙂

Едукативни моменат: Џун Чедвик је рекла да оно што је интелигентно мора да зна да комуницира. Ја бих додао и да важи и обрнут случај; комуникација ће нас учинити интелигентнијим. 🙂

Оцена наставника:

2(морао сам)

Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maya_the_bee_movie_ver (Small)Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

4(субјективна)

houm (Small)Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Untitledbrendid (Small)Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

5(сасвим солидаре)

The-Bad-Batch-New-Poster (Small)Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге, које су јој, успут, појели, али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија, која се пласира у филму, није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има. Тако да би реална оцена филма била да је осредњи, али нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се симбиоза и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefaultghostinthe (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче идеје, радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

3(која опасно иде на два)

abre-los-ojos (Small)Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстравертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

4(са *)

affiche-hulk (Small)Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

2(мада може и један)

The-Mummy (Small)Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су, углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

iceplanetЛедена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

1(јасна)

sunshine (Small)Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезнаПошто акцију не љубим претерано, овакав однос СФ-а и акције ми сасвим одговара.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

5(можда са минусом)