Црне тачке нашег новинарства

Овај текст би могао да носи и назив: „Ево шта се догоди када верујете у све што новине пишу“. Ово је зато што ћу анализирати чланак:

Вечерње новости: Ево шта ће вам се догодити ако једете банане са тамним тачкицама (28.7.2014)

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Почињем од првог пасуса:

Истраживање које су спровели јапански научници су дошли до закључка да је банана с црним тачкицама осам пута здравија од зелених банана или другог воћа, пише „Amazing stories around the world“.

Овог пута нећемо се бавити правописом, а и ја нисам права особа да на такве грешке указује. Но, што се стручног дела тиче, већ могу да приметим пар ствари. Најпре, како одредити колико је нешто здравије од нечег другог? Могли бисмо да одредимо колико је теже, шире, топлије, удаљеније и уопште да упоредимо све оно што је мерљиво. Здравље напросто то није и мерне јединице за такво стање организма – не постоје. Другим речима, не можете некоме рећи да сте осам пута здравији од њега, јер би то била бесмислица. Но, чак ако ову бројку прихватимо у пренесеном, а не у буквалном значењу и даље имамо проблем. Ако кажемо да су јапански научници открили да су банане (са црним тачкама) здравије од било ког воћа, то би значило да су упоређивали све воће на свету, кога има толико много (пробајте само да набројите оно које знате) да би истраживање трајало годинама, можда и деценијама и то је заиста мало вероватно.

Оно што недостаје овом тексту су подаци о научницима који су вршили истраживање. Ми сазнајемо да су они из Јапана и то је све. Не знамо из ког су града, за који институт или универзитет раде и шта су по струци; да ли су биохемичари или генетичари на пример. Без тих података и без датума, текст делује сувише бајковито; у једној земљи, некада давно… Додуше, текст се позива на литературу, па имамо шансе и да је проверимо. И сајт „Amazing stories around the world“ (Изненађујуће приче широм света) заиста постоји, као и текст о бананама. Међутим, у питању је блог, а не научни сајт. Да ли блог може да буде добар извор сазнања? Не баш, јер блог може да пише свако, а да ствар буде грђа, нисам успео да нађем ни податке о аутору. И текст о бананама нема нити једну референцу (литературу на коју се текст позива), што му је и замерено у једином коментару који је овај текст добио (а на који није одговорено).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Други пасус:

Када се упореди с грожђем, јабукама, лубеницама, ананасом и крушкама, зреле банане садрже највише антиканцерозних материја.

Банане могу да садрже само антиканцерогене супстанце, јер супстанца и материја нису исте ствари. Но, ако занемаримо ову честу грешку коју лаици праве, морамо да се запитамо да ли ми заиста знамо које су све супстанце антиканцерогене (јер само у том случају има смисла да правимо описана поређења)? Нажалост, не знамо, баш као што не знамо ни које све супстанце стварају рак. На званичном сајту Америчког друштва за борбу против канцера (American cancer society) у самом наслову „Познате и вероватне канцерогене супстанце“ (Known and Probable Human Carcinogens Introduction) видимо да се за неке од њих тек претпоставља да изазивају рак. Ова опака болест условљена је многим факторима (тим пре што има много различитих облика који захватају различите органе) и супстанце које их спречавају откривају се и дан данас, али и даље за многе од њих није јасно у каквој су вези са развојем болести. Хипотетички гледано, можда лубеница поседује супстанцу која може да направи преврат у медицини (а коју банана нема), али ми још увек не знамо за њу. Закључак је да је изјаве оваквог типа није добро олако давати, већ је много боље навести на које конкретно супстанце се мисли.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Трећи пасус:

Како банана зри, развија тамне тачкице по себи. Што више тачкица има, више је обогаћених ћелија које развијају имунитет.

Ова друга реченица (баш као ни претходне) не значи много, па сам потражио оригинално истраживање како бих сазнао више. И нашао сам га. Урадили су га истраживачи са Универзитета у Токију, Факултета фармацеутских наука, те департмана медицинске хемије. (Haruyo Iwasawa and Masatoshi Yamazaki: Differences in Biological Response Modifier-like Activities According to the Strain and Maturity of Bananas. Food Sci. Technol. Res., 15 (3), 275 – 282, 2009.) Рад је веома тешко препричати тако да буде схватљив баш свакоме, али покушаћу. Најпре да вас укратко упознам са апоптозом. То је програмирана ћелијска смрт, јер је условљавају гени. Ћелије морају с времена на време да умиру, како би их замениле нове, свеже. Уколико се то не дешава, јасно вам је, почињу да се гомилају и ствара се тумор. Ово није класичан тумор, када ћелије подивљају и почињу неконтролисано да се деле, али тумор јесте и може да направи велике проблеме, а један од примера је канцер оваријума (женских полних жлезда). Механизам како се апоптоза дешава, невероватно је сложен, али је за причу важно да у њему учествују протеини названи фактори некрозе тумора (Tumor necrosis factors), а јапанске научнике је занимао онај обележен грчким словом алфа (скраћено TNF-α). И заиста, уочили су да се активност овог протеина мења у зависности од зрелости, али и од сорте банана. И не само то, већ су уочили да се након поједене банане повећава број макрофага, што је и логично, јер је то тип белих крвних зрнаца који попут амеба окружују и једу дотрајале ћелије организма (погађате, оне које су уништене апоптозом).

Какве све ово има везе са црним тачкама? За сада никакве. У раду пише да у бананама има допамина и серотонина (први је неуротрансмитер и хормон, а други само неуротрансмитер, мада га називају и „хормоном среће“, јер утиче на сан и има антидепресивно дејство) и да се њихова количина повећава како банана све више сазрева. Пошто допамин с временом потамни, научници мисле (али не тврде) да је та његова активност у вези са тачкама на банани, а које су ипак узроковане стварањем глукозе у тим деловима (и ту се прича о тачкама завршава). Допамин утиче као диуретик (појачава излучивање мокраће), на вазоконстрикцију (скупљање крвних судова) и изгледа повољно на тзв. кардиогени шок (када срце не може у довољној мери да истисне крв у крвне судове). Има антиоксидативна својства, те и значајну улогу у имуном систему нашег организма.

Судећи према истраживању ових научника, одређене сорте банана је боље јести што су „одлежале“ више дана, али прави разлози далеко су компликованији од оних описаних у једној реченици новинарског текста. И при томе црне тачке нису извор здравља (на шта новински чланак указује), већ само показатељ да је банана зрелија.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Четврти пасус:

У том ступњу сазревања, банана је и најбоља за пробаву јер се шећер из банане тада најлакше апсорбује, за разлику од мање зрелих банане када је тежа за пробаву јер се скроб још није претворио у шећер.

Ово може бити тачно, јер је банана слађа што је зрелија, осим што скроб већ јесте шећер. Шећери су читава група једињења, позната још и као угљени-хидрати и грубо их можемо поделити на просте и сложене. Глукоза је, рецимо, прост шећер, а скроб сложен. Сложен је, најједноставније речено, зато што се састоји из много међусобно везаних глукоза. Када се те везе раскину, а што је циљ варења, добијамо глукозу. Скроб почиње да се вари већ у устима, јер у њима се лучи пљувачка која садржи ензим амилазу, способан да разложи скроб. Уколико дуго жваћете корицу белог хлеба осетићете временом да је слатка, баш зато што је амилаза урадила посао. Скроб наставља да се вари у дванаестопалачном цреву (под утицајем ензима панкреаса) и то није богзна какав тежак задатак за наше органе за варење (навикли смо их већ на свакодневни хлеб и кромпир, који су школски примери намирница богатих скробом), тако да истина је, глукоза је крајњи продукт варења и она се директно апсорбује (упија у цревним ресама), за разлику од скроба, али то није нарочито значајно. Уосталом, најобичнија коцка шећера обезбеђује нам чисту глукозу, ако је већ толико битно да себи олакшамо варење.

Можда је много значајније што се са зрелошћу банане повећава количина серотонина, који иначе поспешује перисталтику црева, па тако и боље варење и онога што смо пре банане појели.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Новински чланак је веома кратак. Не даје одговор на питање из наслова, али и са мало текста, видели сте, говори много. Оно што мени говори, а надам се, сада и вама, свакако је да постоје извори и „извори“, а да од нас зависи који ћемо прихватити као валидан.